Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Гдје је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду!
На улицама новог града
...Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успјело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват... А сада, на истоку царства, гради се нови прелијепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне љепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се.
Али у новије вријеме, вјерници су били приморани да се крију у катакомбама - подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су вјеровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтијевале власти.
Прогон је трајао не годину, не двије, већ цијела три вијека! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смјењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина.
Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповиједају своју вјеру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увијек је саосјећао са хришћанима и слушао ријечи своје мајке. Управо је она савјетовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства.
Али ово Јелени није било довољно. Увјерила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживјеле светиње које би се односиле на Спаситељев земаљски живот.
Константин је био сагласан са својом мајком - у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вјере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст.
— Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно.
Веома тежак задатак
Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то вријеме нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то вријеме. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо... главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала... осамдесетак година! Што је поприлићно година.
Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од мјесец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разбољети, налетјети на разбојнике, упасти у олују или доживјети неке друге невоље…
Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу мјеста? Гдје и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вијековима, Јелена није могла унапријед да се консултује са искусним научницима, да сазна гдје да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан... А у двадесетим годинама научници првог вијека не излазе увијек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест вијекова иза нас!
Једном рјечју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам гдје, донеси нешто, не знам шта...“
И што је најважније: самог града Јерусалима у то вријеме ... више није било!
Где је нестао Јерусалим?
Односно, како – „није било Јерусалима“? А гдје је нестао? Нигдје. Само што се древни град промијенио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило?
Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом мјесту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина (лат. Aelia Capitolina- град је добио име по римском цару Елију Хадријану-примједба сајта вјеронаука.нет).
Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негдје су настале нове зграде, по цијелом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.. .
Скоро три вијека римски цареви су марљиво брисали сјећање на Јерусалим да се нико никада не би сјетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово мјесто које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута.

​Потрага
Царица је стигла у град гдје се мало ко сјећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је промијенила своју богату царску одјећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу. Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живио, памтио адресе и имена... Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате.
Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сјећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На примјер, у руке Јелене дошао је Христов огртач - одјећа коју је Спаситељ носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однијели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успјели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три вијека, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса прије него што су Га разапели...
А Крст? Да ли је нашла крст? Сада хајде да сазнамо...
На периферији, на гори Голгота, прије три вијека разапети су Исус Христос и два разбојника. Али... гдје је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене.
А ко је ово?.. Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати дједа. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац?
Јуда је јеврејски мудрац који је био члан вијећа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у вријеме гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса.
О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на мјесту које је толико дуго тражила. Мјесто распећа Христовог. Да, Голгота је била овдје, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали мјесто земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве...
Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу... Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори мјесто за царицу. Јерусалимске старјешине су се плашиле да ће њихова вјера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе.
Почетак ископавања
Дакле, место је пронађено. Шта даље?
Прије свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм - мјесто које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Мјесто ископавања је очишћено.
Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим... 
Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу!
И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цио јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима... А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже...Тешко је повјеровати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живјела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само... гдје је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега.

​Дуго очекивано откриће
Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен... Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна - велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три вијека изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења... Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом.
Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља пјесковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два?
Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан ...
Али, плоча се одвојил од дрвета током вијекова и лежи одвојено ... Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вјероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је - светиња? ..Не, Јелена то није жељела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смије бити фалсификат.
Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи!

​Чудесна провјера
Жену воде до мјеста гдје су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде - скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије... Опет ништа. Треће... Шта је ово?! Жена је уздахнула и ... као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излијечена!
Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! ..
Али Јелена опет не жури. Шта ако је изљечење ове жене само случајност? Царица не смије погријешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст? 
Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један... други... трећи... Немогуће! Човјек је помјерио руку! Чини се да... дише? Отвара очи? Устаје?!!
Крст, умрљан крвљу Спаситеља, вратио је живот човјеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сјећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао!
Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и цјелива је. То чине и патријарх и остали свештеници.
Воздвижење Крста
На мјесту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су свједоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу...Људи хрле са свих страна. И још, и још... Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну!
Патријарх Макарије одлази на високо мјесто и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: "Господе, помилуј!" И по трећи пут: Господе, помилуј!
Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на мјесто гдје је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ свијетло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видјели чуда са крста, након овог догађаја повјероваше у Исуса и крстише се.
Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог - Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима.
После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године.
Честице Крста хришћани су деценијама и вијековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по цијелом свијету. Данас се могу видјети, могу се цјеливати у многим храмовима.
Аутор: Наталија Карпалева /Цртежи Галине Воронецке /превод: сајт вјеронаука.нет

Вијековима су људи који не иду у цркву збуњени поштовањем Пресвете Богородице. Многи од њих оптужују Православне хришћане за некакво идолопоклонство. Неке вјероисповијести, као што су Евангелисти, одбијају да укажу поштовање Пресветој Богородици.
Шта мора Црква одговорити својим противницима? Зашто она призива Пресвету Богородицу тако често у молитвама?
Ево како је један од најпознатијих богослова и светаца 19. вијека Игњатије Брјанчанинов (1807–1867), говорио о многим овим питањима. Он је чак написао веома детаљан трактат о црквеном поштовању Богородице Дјеве због тога што је Папа Пије IX објавио нову доктрину о безгрешном зачећу Богомајке. Други разлог писања овог трактата био је захтјев његових савременика да оповргну протестантске и световне аргументе таквог поштовања.
Зашто хришћани толико поштују Пресвету Богородицу?
То је због тога што је Дјева Марија родила самога Бога. Она је била једина личност, на овом свијету, у којој је Створитељ свијета боравио. Други праведници и праведнице примили су Божанско надахнуће захваљујући Светом Духу, наравно, а Богородица је била једина, која је примила Ријеч Божју (Логоса) тако да би се Он могао оваплотити. Свети Игњатије Брјанчанинов  пише: ,,Овакав начин примања Бога очигледно да је јединствен у историји, изузетна, неупоредива појава, недостижна светим људима и светим анђелима, својствена само Богомајци. Богочовјек замијенио је Адама и постао зачетник одабраног народа; тако је и Богомати замијенила Еву и постала њихова мајка. Богочовјек је Цар Небески, свих људи и анђела; тако је и Богомати Царица Небеска, Царица свих људи и анђела“.
Зашто се Богородица поштује више од свих светих?
Велики углед Богородице није само због тога што је Она постала мајка Богочовјека, већ и због чињенице да је Она била једина, која је остала у непосредном контакту са Богом толико дуго, као што Свети Игњатије пише: „Приснодјева је изнад свих светих и због тога што је Она постала Богомати и захваљујући чињеници да је Она била најистрајнији и најпажљивији ученик науке коју је Богочовек проповедао. Прва ова одлика је подупрта другом, и тако је углед Богомајке постао најузвишенији". На то указује и Свето Јеванђеље које се односи на Богомати:
,А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лк 2,19).
Шта је највећи допринос Богородице?
Главни допринос Преблагословене Дјеве је да се она спремила да у себи носи Спаситеља. То је био Њени лични и вољни чин самопожртвовања. Њена чедност, дубока љубав, потпуно самоодрицање и апсолутна приврженост Богу ставила ју је изнад свих праведника и праведница Старог завјета. Свети Игњатије пише: ,,Оно чему су највеће Божје слуге стремиле да постигну, Богомати је заправо постигла, захваљујући Богом јој послатој Божанској милости. Како ју је она извршавала? Најприје, Њено срце и утроба испунили су се Светим Духом. Њена утроба постала је храм Оваплоћеног Господа: духовна радост која се излива од присуства Господњег потпуно ју је обузела, према њеним сопственим ријечима. По правилу, света радост обузима оне људе који су имали среће да осете силу Светог Духа, па је природно да је Богородица била испуњена божанском радошћу. Чим се Богочовек родио, Она је Њему била најближа особа. Он је био у Њеном крилу и у Њеним рукама где је провео цијело Своје рано дјетињство; Он је био нераздвојан од Ње не само у својој раној младости већ и у младости и као одрастао човјек- све до почетка његове јавне службе, која је трајала три и по године. Не постоји ниједна друга особа која је могла чути ријеч Божју толико дуго и толико изблиза. Не постоји ниједна личност која је могла пратити ријечи и дела Богочовјека тако дубоком и сталном пажњом и чувати их тако пажљиво и с љубављу“.
Зашто се Дјева Марија зове Богомати? Како било ко може родити Вјечног Бога?
Исус Христос, рођен од Дјеве Марије, истовремено је и савршени Бог и савршени човјек. На основу учења званично објављеног на IV Васељенском сабору, Његове двије природе- људска и божанска- испољавају се у њему несливено, непромјенљиво, нераздељиво и нераздвојно. Свети Игњатије пише:,,Богодјева, зачевши и родивши Бога и човека у једној истој особи, постала је Богомајком у правом смислу ове речи јер је Њен изданак Бог, док је истовремено Он и човек. Свети Јован Дамаскин кличе: ,, Родивши Бога који се кроз Њу оваплотио, зар Она заиста није Богомати?“ Дјева која постаје Богомати природно постаје Госпођа, Царица и Владарка свих разумних бића, како на земљи тако и на небу; али истовремено Она остаје Божанска творевина и Њеног Сина и Бога слушкиња. Родивши Жртву принету за грехе целог човечанства, Она је родила Жртву за сопствене грехе такође, јер је Она део људске расе такође. Њен Син је Бог, Творац, Господ, Искупитељ и Спаситељ. 

Зашто Православна Црква одбија да вјерује у безгрешно зачеће Богородице Дјеве?
Папа Пије IX Римски издао је едикт 8. децембра 1854. године, које је објавило доктрину о безгрешном зачећу Богородице Дјеве као званично учење Римокатоличке Цркве. Према тој доктрини, Богомајка је рођена без првобитног гријеха, односно, Она је била апсолутно ослобођена од сваког гријеха. Православна Црква одбија ову доктрину и вјерује да је контрадикторна сотирологији (доктрини спасења) која је установљена у доба Васељенских сабора. Заправо, сама Богородица, у Јеванђељу по Луки, изјављује да је Исус Христос Њен Спаситељ.
Овако Свети Игњатије пише: ,,Милостива Приснодјева тврди да је Бог који ју је довео на овај свијет Њен Спаситељ. Паписти јој приписују безгрешност и на основу ове тврдње показују невјерје у Божју свемоћ. Насупрот томе, Православна Црква велича Божју свемоћ и врховну силу која је створила жену зачету и рођену у гријеху неупоредиво већу од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима који никада нису спознали гријех и који су остали постојани у светости. Велича душа моја Господа и радује се дух мој Богу Спаситељу (Лк 1, 43), каже Преблагословена Дјева у свом одговору Јелисавети ка је касније, надахнуту Светим Духом, гласно објавила да је Приснодјева Богомати“.
Зашто се Хришћани обраћају Богородици као Мајци?
У Свом Страдању, Господ је објавио Јовану Богослову, који је стајао поред Његовог Крста, усиновљење Исусовој Мајци и према томе свим члановима Цркве такође као Њеним чедима. Читамо у Јеванђељу: ,, А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи" (Јн 19, 26-27). ,,Кад је Господ већ искупио људе“, пише Свети Игњатије, ,,и кад је био близу тога да запечати чин искупљења својом драговољном смрћу на Крсту, Богомати је заједно са Његовим вољеним учеником, апостолом Јованом, стајала у близини. Господ се одједном обраћа Богородици која учествује у Његовој искупљеничкој муци. Он јој додјељује одређена права која се тичу човјечанства; права која Она прима од Богочовјека која је заслужила њеним ставом и односом према Богочовјеку. Он је објављује мајком вољеног ученика, и кроз њега- Мајком цијеле обновљене људске расе, према мишљењу и тумачењима Светих отаца“.
Зашто се Црква тако често моли Богородици?
Хришћани вјерују да је Богомајка васкрснула и да ју је Бог узео у Своје Царство Небеско по Њеној смрти. Она је постала наш главни посредник и молитвеник за цијелу Цркву. То је због тога што никада нису нађене свете мошти Богородице иако се дијелови њене одјеће и појас сматрају светим. Свети Игњатије пише: ,, Богомати је васкрсла из мртвих трећег дана по Њеном блаженом Успењу. Она  сад живи у Царству Небеском и духовно и физички. Не само да Она живи у Царству Небеском него Она чак влада Царством Небеским. Тиме што је Мајка Цара Небеског, Она носи титулу Царице Небеске, Царице светих анђела и светих људи. Она је добила посебне моћи и посебну храброст да се пред Богом залаже за људску расу. Света Црква моли све највеће слуге Божје, све анђеле и арханђеле да се ' моле Богу за нас '  али моле Богомајку да ' нас спасе “.
​
​Аутор: Тихон Сисојев /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из „Каталога добрих дјела“ ​

Цареви јудејски из династије Ирод​
Цар Ирод је наредио да се побију дјеца из Витлејема, а Понтије Пилат је послао Исуса цару Ироду прије него што га је послао на распеће, а цар Ирод је убио апостола Јакова. Само што су то била тројица потпуно различитих људи. Поред тога, у Новом завјету се помињу још двојица Ирода, тако да њихов укупан број достиже пет, а укупно је било седам царева и владара са овим именом. Само двојица од њих не играју никакву улогу у библијској историји (а такође и у Историји свијета), па их уопште не треба помињати.​
Ово је вриједно пажње, али би прво требало разјаснити одакле су уопште дошли ти цареви - можда најчуднија династија у цијелој Библији.
Непуних сто година прије Христовог рођења, независним јудејским царством владала је династија Хасмонејаца, која је на власт дошла као резултат Макавејског устанка. Између осталих својих дјела, Хасмонејци су крајем 2. вијека освојили сусједну земљу Идумеју (Едом), а затим су насилно преобратили у јудаизам све становнике ове земље, које су сматрали блиским рођацима (њихов предак Исав био је брат близанац Јакова, претка Израиљаца). Поставши јеврејски религиозници, Идумејци су се стопили у њиховој средини, а племенити људи заузели су своје мјесто међу племством јеврејског царства.
Некада је главни задатак Макавејаца био одбрана независности пред моћним хеленистичким државама, насљедницима Александра Великог, али до средине 1. вијека. прије нове ере слика се потпуно промијенила. И саме хеленистичке државе убрзано су губиле своју независност под налетом савезничке државе Јудеје - Рима. Донедавно се Јеврејима чинило да су у лику Римљана пронашли идеалне помоћнике и покровитеље: они сами живе далеко, не мијешају се ни у шта, али уливају страх древним непријатељима, хеленској династији Селеукида и свим околним народима. 
Али Рим је имао свој циљ - ширење. За њих су јеврејски владари Хасмонејци били превише непоуздани и независни, Риму није био потребан независни владар, већ лојални управитељ који би све дуговао римској подршци и који би ово врло добро памтио. Такође, је веома пожељно да за Јевреје он није био потпуно њихов, тако да се никада не би могли окупљати око њега и супротстављати се моћи римских легија. А онда је Римљанима запео за око младић по имену Ирод, потомку племените едомске породице, који им је већ вјерно служио ... Јулије Цезар, а потом и Сенат, одлучили су да га поставе за владара у Јудеји. Римљане, у ствари, није било брига како ће се звати владар овог краја и уопште се нису успротивили када је Ирод присвојио титулу цара. Он, наравно, није имао право на то, није био потомак цара Давида и, уопште, Јеврејин по рођењу, јер су Хасмонеји некада заузели престо не по закону, већ по праву побједника. Тако је на власт дошла Ирод династија, чије ће име постати уобичајена именица на многим језицима. Име оснивача династије Ирод, који је на крају добио надимак „Велики“, постаће назив за цијелу династију, својеврсно презиме за његове потомке.
Иначе, овде треба напоменути да су се Римљани као освајачи понашали потпуно другачије од Асираца и Вавилонаца - очигледно је зато њихово царство и опстало много дуже. Покореним народима оставили су право да живе како желе, а сами су само постављали врховне владаре, убирали порезе и строго надзирали лојалност и поштовање реда. Нереди су сузбијани највећом бруталношћу, али су послушни становници живјели сасвим добро. Поред тога, Римљани су пружали заштиту од спољних непријатеља, земље које су освајали биле су укључене у јединствени економски и културни простор царства. Али свеједно, то су били страни освајачи, а међу Јеврејима је увијек било довољно људи који су жељели да их протјерају из своје земље. Многи су та очекивања повезали с Месијом, а када се, након свечаног уласка у Јерусалим, Исус није прогласио царем, нити је објавио рат Римљанима, они су се окренули од Њега. Очигледно је то дјелимичан разлог зашто су људи викали Пилату „Распни га!“. убрзо након тога, тачније 66. године биће подигнут устанак против Рима, који ће се завршити катастрофом.

Ирод Велики и његови синови
Овај човјек се у Јеванђељу помиње у вези са једном једином епизодом - истребљењем витлејемске дјеце након Рођења Исусова, а о томе говори само Матеј. Писао је првенствено за Јевреје а они су се савршено сјећали ко је био цар Ирод Велики! 
Ово поставља занимљиво питање: о већини јунака Новог завјета не знамо ништа или готово ништа из историјских извора, док нам историчари антике много говоре о славном цару Ироду. А међу овим причама нема ни помена о звјерству из Витлејема! Зашто?
Али прије него што направимо претпоставку, хајде да разговарамо о томе по чему је Ирод постао познат. Био је заиста ефикасан владар и знао је како се снаћи. Успјешно је одбијао нападе спољних непријатеља, Парћана и Арапа уз римску помоћ и без оклијевања се суочавао са унутрашњим противљењем. Оженио се унуком првосвештеника Хиркана II да би дао легитимитет својој династији. Али највише од свега познат је по свом грађевинском програму: под њим су изграђени нови квартови Јерусалима, поуздане тврђаве, луксузне палате, модерна позоришта (позоришта су, међутим, вријеђала крајње присталице јеврејске религије). 
Најважније је да је за његово вријеме обновљен Храм. Када је Ирод дошао на власт, на Храмској гори у Јерусалиму стајала је иста она скромна зграда коју су досељеници из Вавилоније подигли одмах по повратку у Јерусалим. Била је срамота пред Римљанима због ове мале, оронуле зграде ... Ирод 22. п. н. е. започиње радикално реструктурисање цјелокупног комплекса храма, које траје девет година - и све то вријеме услуге не престају. Зид плача, који се и данас може видјети у Јерусалиму, само је дио платформе коју је Ирод изградио како би проширио простор Храма. Може се замислити како је величанствена била његова конструкција! Исус ће тада доћи у овај Храм ... али Храм ће стајати мање од једног вијека и уништиће га управо римске легије које су Ирода довеле на власт. ​
Величина није увијек повезана са моралом и често се испостави да су владари који су постигли огроман успјех пролили ријеке крви. Исто тако, под Иродом Великим, мучење и погубљења из најнезначајнијих разлога постали су норма. Истријебио је све потомке претходне династије, Хасмонејаца. Осудио је сопствену вољену супругу и два сина на погубљење у различито вријеме само због сумње. Будући озбиљно болестан, неколико дана прије смрти, наредио је да окупи цијело јеврејско племство у циркусу и прекине је без изузетка - међутим, та његова воља никада није испуњена. У позадини таквих звјерстава високог профила, убиство дјеце у малом граду Витлејему више није могло да забрине историчаре тог времена, јер су на Иродовом списку били много гори злочини.
Тешко је утврдити тачан датум почетка Иродове владавине, будући да власт над Јудејом стекао је постепено, обично се 37. прије Христа сматра почетком његове владавине. Датум његове смрти поуздано знамо: то је 4. прије н. е. Али онда се испоставља да је Ирод умро прије Христовог рођења? Само ако за датум овог Божића узмемо 1. годину наше ере. е. (А.Д. 1, како је претходно написано). Заиста, „наша ера“ датира још од Божића, али њен процијењени датум израчунат је у раном средњем вијеку нетачно - уосталом, о томе нема јасних назнака у Библији или било којим другим древним ауторитативним изворима, а прорачуни су били врло приближни. И сада су сви навикли на ову одређену хронологију, па чак и ако се неко постиди што се Божић одржао неколико година прије почетка нове ере, нико неће промијенити систем хронологије.
Иродово царство није надживјело свог владара. Прије смрти, уз пристанак Рима, подијелио га је између својих синова: Ирода Архелаја, Ирода Антипе и Ирода Филипа. Због тога су и названи тетрарсима, тј. „Четворо владара“. Строго говорећи, у држави су сада постојала четири дијела, али Архелај је добио контролу над два одједном, таква је била жеља римског цара Октавијана Августа. Временом је Август чак обећао да ће Архелаја поставити за цара. Међутим, расположења владара су промјенљива: прилично брзо је Август послао Архелаја у изгнанство и територију која му је била подвргнута (укључујући Јерусалим) укључио у римску провинцију Сирију, сада су њоме владали римски намјесници.
Антипа, који је добио Галилеју и Трансјорданију, и Филип, чија је област лежала источно од Галилејског језера, владали су својим земљама много дуже, мада су повремено улазили у међусобне сукобе као и са римским намјесницима. Јеванђелист Лука чак примјећује да су се Ирод Антипа и римски намјесник Пилат, који су се раније међусобно сукобљавали, помирили током Исусовог „суђења“.
Али о тим владарима и њиховим насљедницима који су поменути у Дјелима апостолским разговараћемо сљедећи пут.

Ироди: Антипа, Агрипа I, Агрипа II
Ирод Антипа  се у Јеванђељима помиње (осим приче о Божићу) под именом Ирод. Ријеч је о једном од синова  цара Ирода Великог, који је владао Галилејом од 4. до 39. године нове ере. Разумео се са Римом и чак је своју резиденцију на Галилејском језеру назвао Тиверијада у част римског цара Тиберија (данашња Тиберија у Израелу). 
Његова „породична хроника“, такође, је прилично типична за тадашње владаре. Ирод Антипа узео је жену свог полубрата Филипа - због разоткривања ове незаконите везе платио је главом Св. Јован Крститељ. Али овај брак самом Ироду није донио срећу. Када се екстравагантни цар Калигула попео на римски престо умјесто Тиберија, Иродијада је натјерала Ирода да оде цару у потрази за новим почастима и титулама. Међутим, Иродов нећак, Агрипа, одмах је против њега послао денунцијацију и умјесто почасти прогнан је у далеку Галију, гдје је умро, могуће насилном смрћу. Иродијада је отишла у изгнанство заједно са својим мужем, а Иродове титуле и посједи прешли су на његовог нећака Агрипу, који је послао денунцијацију.
Али све ово ће се догодити накомн  јеванђеоске историје. До сада је Ирод Антипа добро пословао, бар на површини. Ужива у животу (Јеванђеље помиње како је славио свој рођендан), није несклон слушању проповиједи Јована Крститеља и да није било сплетки његове жене, можда не би ни наредио да се он погуби. А тада је владар Ирод морао да одлучи о судбини другог Праведника. Римски намјесник Пилат послао му је ухапшеног Исуса, јер је био из Галилеје и формално му је био подређен као владар ове регије. Како пише јеванђелист Лука, Ирод је, видјевши Исуса, био веома срећан, јер је одавно желео да Га види, јер је много чуо о Њему, и надао се да ће од Њега видјети неко чудо, и поставио Му је многа питања, али Он му није одговорио. Првосвештеници и књижевници стајали и оптуживали Га. Али Ирод и његови војници, понижавајући Га и смијући му се, обукли су га у лагану одјећу и послали натраг Пилату. Заиста је желио да Исус некако украси његов бескрајни празник живота, а када није добио оно што је желио, бар се забавио ругајући му се и пославши га из вида. Пилат је макар направио гест прања руку, наводно се држећи даље од одлуке о неправедном погубљењу - ни владар Ирод то није учинио. Све му се чинило разлогом за забаву и подсмјех и врло брзо би му се на исти начин смијали нови римски цар и његов рођени нећак.
Још један владар, 39. године н. е. који је замијенио свог стрица Антипу након добро састављене денунцијације помиње се у књизи Дјела апостолских. Звао се Ирод Агрипа и по његовом налогу је апостол Јаков убијен, а апостол Петар бачен у тамницу на самом почетку апостолске проповиједи. Дјела апостолска, такође, описују његову сопствену смрт: његови незнабожачки поданици почели су да га поштују као бога (за незнабошца је то сасвим нормалан облик додворавања, римски цареви су у својој канцеларији уопште сматрани боговима) и он је прихватио ове почасти - и анђео Божји га је погодио болном болешћу од које је умро. Оно што је дозвољено паганину ни на који начин није погодно за особу која исповиједа вјеру у Јединог Бога, а  Агрипа је себе сматрао управо таквим.
У његовој судбини постоји једна значајна случајност: проповијед апостола сматрао је богохулством, али ... када се у његово обраћање чула богохулна похвала, прихватио их је без гриже савјести. Дупли стандарди нису измишљени јуче, то је истина, али важи и нешто друго: понекад човјек постане жртва управо гријеха за који лажно оптужује друге. Умро је 44. год. послије Христа. 
Још један проповједник хришћанства, апостол Павле, такође, је разговарао са царем Агрипом, а о томе говори и књига Дјела апостолска. Ријеч је о Ироду Агрипи II, сину Агрипе I и посљедњем владару из династије Ирода. Овај састанак се догодио у приморском граду Кесарији, очигледно 59. године нове ере.  Агрипа је управо стигао тамо са сестром Вереником, са којом је био нераздвојан (многи су рекли, и, очигледно, не без разлога, да живе као супружници) у посјети римском намјеснику Фесту. Испричао му је о чудном затворенику, којег је требало да пошаље римском цару на суђење (сам Павле је то желио, али ово је посебна прича), али за сада је могао да се забави у разговору с њим.
Књига Дјела апостолска наводи проповијед коју је Павле по том питању држао Агрипи и чак му се лично обратио: „Верујеш ли, царе Агрипа, у пророке? Знам да вјерујеш“. А ако је тако, вјеровао је Павле, цар мора признати: у Исусу су се испунила најважнија пророчанства дата у Старом завјету. Агрипа је с осмијехом одговорио Павлу да изгледа да покушава и од њега да направи хришћанина ... Па, како можеш да замислиш да би се цар придружио некој малој и прогоњеној вјерској групи! На располагању му је толико философских књига, не недостаје му ни јеврејских свештеника ни грчких бесједника ... Зашто, зашто би му требало ново учење?
Агрипа II, посљедњи у династији Ирода, колико нам је познато, није погубио ниједног хришћанина, али такође није спријечио да их они који су то желели прогоне и убију. И што је најважније, није обраћао посебну пажњу на Павлов говор, који му се чинио забавном радозналошћу. А онда је све пошло некако по злу ... Његови поданици одједном нису хтјели да га слушају и отјерали су га заједно са његовом сестром Вереником 66. године, уочи великог рата са Римљанима, у којем су уништени Јерусалим и храм који је изградио Ирод Велики, а јеврејски народ изгубиће сваку способност да контролише земљу Ханаан до средине 20. вијека, када је створена нова држава Израел. У овом рату Агрипа је са својим одредом учествовао на страни Римљана, након његовог завршетка живио је у Риму са истом Вереником и умро око 100. године послије Христа.
Готово вијек и по, представници Ирод династије владали су у Јудеји, постепено губећи све што је њен оснивач стекао по тако крвавој цијени, и тврдоглаво не примјећујући главну ствар која је у њему настала за то вријеме. Ваша кућа је за вас остала празна , Исус је пророчки говорио о Храму који је обновио Ирод Велики, али исте ријечи могу се примијенити и на државу коју су Ироди свим силама покушали да сачувају, до величине до које им је било толико стало и која се тако брзо срушила на земљу, у укључујући и њихове напоре. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Иродова династија  -укратко
Били су важне личности у многим догађајима у Новом завјету. Породицу је основао Ирод Велики, који се бојао рођења Спаситеља (Мт 2, 3) и издао је наредбу да се побију дјеца у Витлејему. Његови синови: Аристовул; Ирод Филип (Мт 14, 3; Мк 6, 17); Ирод Антипа, тетрарх (Мт 14, 1; Лк 9, 7; познат и као цар Ирод, Мк 6,14); Архелај (Мт 2, 22) и Филип, тетрарх Итуреје (Лк 3, 1). Ирод Агрипа Ⅰ (ДАП 12, 1–23) и његова сестра Иродијада (Мт 14, 3; Мк 6,17) су били Аристовулова дјеца. Ирод Агрипа Ⅰ је имао неколико дјеце која се такође помињу у Новом завјету, укључујући Ирода Агрипу Ⅱ (ДАП 25, 13), Верникију (ДАП 25, 13) и Друсилу, жену Филиксову (ДАП 24, 24).

Пост је по дефиницији период уздржања. Из тог разлога, настојмо да се уздржимо од свега што је за нашу душу бескорисно.​
1. Телевизија. Чини ми се да је телевизија прва на листи бескорисних ствари. Телевизијске емисије приморавају гледаоце да узалуд утроше део свог живота „за некога другог“. Био је случај мајке која је одбила да емигрира да буде са својом децом јер је земља у коју су је позвали престала да приказује „Санта Барбару“. Када дође време да кажемо да би гледање телевизије требало да буде ограничено током поста, чућете да су људи спремни да одустану од гледања вести и да врло строго посте у погледу хране, али не могу да одустану од гледања телевизијских емисија.
Управо та штетна опсесија - она ​​која нас учи да водимо замишљени живот и да имамо разумевања за пороке и страсти, како нам намећу редитељи и сценаристи- тога треба да се одрекнемо, бар током поста. Такође саветујем мање гледање филмова: готово све речено о телевизији може се применити на просечан филм. Такође је мало вероватно да ће вести донети мир и молитвено расположење некоме ко пости. Према томе, ако још увек нисте размонтирали антену од телевизора, сада је тренутак да то учините.
2. Неограничена употреба мобилног телефона. Ако ваш посао не захтева неограничену телефонску употребу, било би боље да га се одрекнете током поста. Неограничена комуникација је веома бескорисна током времена које је Црква издвојила за молитву и читање духовног штива; разговор телефоном слаби душу. Будимо опрезни и са нашим фиксним телефонима.
3. Интернет. Најбоље је саставити прецизан списак веб локација које можете посетити током поста. Све што није везано за посао или послушност треба строго регулисати. Чак и позната веб локација која је у редовним околностима потпуно безазлена може пружити информације које су бескорисне током поста. Зато, пре него што кликнете на линк, размислите какве ће последице имати пост за вашу душу.
4. Лична комуникација. Подразумева се да неко ко пости не би требало да не истиче своје уздржање. Ипак, због духовне користи веома је важно ограничити комуникацију. То треба учинити пажљиво, како не бисмо вређали никога нашим одбијањем. Понекад је потребно због ближњег да занемаримо своју  ћутљивост. Понекад наша ангажовања могу спасити душу ближњем, па чак и живот. Међутим, трачеви, препирке и празно брбљање могу нанети штету не само особи која пости, већ и онима око ње. Будимо опрезни са својим речима, ти мачеви са две оштрице, способни су и за лечење и за уништавање.
5. Прекомерни одмор. Као што је неумерен рад лош за здравље, па чак и за душу, тако је и прекомерни одмор дозвољен само за болесне. Прекомерним одмарањем током поста лишавамо се благодати духовне борбе.
6. Остале забаве. Овде је изузетно важно да сами утврдимо шта јесте, а шта није прихватљиво током овог времена, када је душа попут пчеле која сакупља мед. Баш као што пчела ради током сезоне цветања, тако и некоме ко пости не би требало да пажња буде скренута од онога што је основна сврха поста. . Ово се односи на музику, игре, прославе разних годишњица и још много тога. Ипак, све умерено: ваши гости ће бити збуњени ако се прослава претвори у поучни разговор око јела.
7. Путовање. Добродошло је поклоничко путовање, али чак и то треба радити умерено. Боље је ипак пост провести у миру властитог дома, ако је могуће. Не може се увек одложити одмор на неко место, али у том случају треба имати на уму да је већ донекле прекинут пост. Зато је у таквим случајевима важно одлучити о нечијим приоритетима. На крају крајева, деци је понекад потребан одмор од града. Штавише, распореди одмора не зависе увек од нас.
 8. Храна. Неко ко пости треба да зна од чега је у могућности да се уздржи током поста, како не би нарушио своје здравље. Месо, наравно, треба дозволити само онима који имају озбиљну болест; као и за све остале, а и њихов пост треба да буде умерен. Произвођач челика не би требало да се одрекне млека, као што ни студент не би требало да се одрекне рибе. Многи црквени календари који укључују монашка правила поста, уопште нису погодни за мирјане Важније је одрећи се хране која храни страсти од оне која храни тело: на пример, слаткиши и гурманска храна штете души више него чаша млека некоме ко се бави тешким физичким радом. Уздржавање од хране није ништа друго до средство за одржавање душе и тела у дисциплинованом стању - није само себи циљ. Ово је изузетно важно. Стога, ако сте позвани да будете нечији гост, нема сврхе плашити своје домаћине испољавањем уздржања. Било би боље да касније повећате строгост поста, како би пост могао бити користан за вашу душу и тело, да не бисте отуђили неоцрковљене људе од Православља.
9. Алкохол. Треба имати на уму да било коју количину алкохола конзумирану током поста треба сматрати у одређеној мери мрсном, јер било које алкохолно пиће слаби душу у већој или мањој мери, чинећи је неспособном за труд. Вино је дозвољено само у дане празника, па чак и тада строго умерено.
10. Брачни односи. Без обзира на широке расправе које су се водиле последњих година поводом овог питања, сигуран сам да брачни односи током поста не могу а да не утичу на квалитет поста. Али да би се упустили у такву строгост поста, када су супружници уздржани током целог поста – ОБОСТРАНИМ ПРИСТАНКОМ и без наношења штете свом браку - мора се стећи духовна зрелост. Због тога је у датом случају важно поступати разумно и разборито. Најважније је имати на уму да, иако можда можете да кувате у једном лонцу, у случају брачних односа  - питање се мора размотрити узајамно. Боље је прекршити пост него одбијањем повредити своју „другу половину“.

Наравно, уздржање је у реду и добро је - али само ако се ради у неке сврхе. Зато вреди размислити не само о томе чега се треба одрећи, већ и уопштено о томе на шта треба посветити више пажње приликом поста.

1. Молитва. Без икакве сумње, за време поста нема ништа важније од појачане молитве. Молитва и уздржавање јачају веру; па би било добро да једном молитвеном правилу додамо један или два канона или неколико додатних молитава. Читање Псалтира је врло корисно. Такође треба да ојачамо своју молитву за своје ближње, јер им она није мање потребна него нама - а понекад и потребнија - молитвена подршка.
2. Исповест и Причешће. Обавезно се исповедите и причестите неколико пута - или, најмање, једном - током поста. Ништа није боље за дисциплину душе од темељног и искреног исповедања; и ништа не храни душу као Хлеб Наш Насушни.
3. Милосрдна дела. Свети Серафим Саровски нам каже: „Истински пост се не састоји само од телесног устезања, већ у давању гладноме оног парчета хлеба који сте сами желели да поједете“ Стога би марљиво помагање ближњем требало да буде важан део
4. Исусова молитва. Вреди посветити посебну пажњу Исусовој молитви. Апостол нас подстиче да се непрестано молимо (1 Сол 5, 17). Иако би и ван поста у хришћанском животу требало посвећивати знатно време у стицању Исусове молитве, најбоље време за рад на овом пољу је пост. Посвећујући све своје слободно време Исусовој молитви, несумњиво ћемо стећи корист за своје душе током поста.
5. Читање духовног штива. Требало би свако ко пости да прочита једну главу Јеванђеља и две главе из других књига Новог завета. Библија је неисцрпан извор божанске мудрости, Божји дар који се никада не сме занемарити. Почетник би свакако требало бар једном да се консултује са тумачењем, на које се може вратити како се јављају питања. Тешко је дати опште савете о читању друге духовне литературе, али, по општем правилу, могле би се прочитати и поуке пустињских отаца и житија светих, као и дела Оптинских стараца, светог Игњатија (Брјачанинова ), и светог Теофана Затворника. Ипак би било тешко прављење списка књига за свакога. Важно је да духовно штиво буде на духовно уздизање, које води до стања духовног узраста, а не ради забаве.
7. Поклоничко путовање. Ово је већ горе поменуто, али вреди додати да би обесхрабрене душе којима је потребна утеха и јачање духовне воље било добро да крену на поклоничко путовање.
8. Сан. Чудесно је провести део ноћи у молитви. Али нису сви способни за то. Ипак, вреди напоменути да ноћна молитва усклађује стање нечије душе, уносећи у њу мир и спокој и ојачава је у борби против искушења.
9. Смерност. Не заборавимо да смерност није ствар горде самопоруге. Препознавање наше духовне немоћи и наше неспособности да било шта учинимо без Божје помоћи - и, сходно томе, тражење Божијег благослова за сваку активност и молитве током ових активности - требало би да буде норма за хришћане. Такво стање је најлакше стећи током поста.
10. Љубав. Живимо у времену када је љубав готово у потпуности захладила. Зато, замолимо Господа за љубав према свима без изузетка. Господ ће нам, наравно, послати ову љубав - ми једноставно треба да научимо како да је прихватимо. Посматрајући горња правила - а посебно препознавањем сопствене недостојности - постепено ћемо постати сасуди способни да држе вино Божје љубави. Али без љубави све ће то пропасти. Пост без љубави донеће нам само штету.

​Тома Невјерни, најчешћи је назив за апостола Тому, једног од дванаест најближих Христових ученика. О њему се у јеванђељима мало говори, само неколико ријечи, али из његовог живота и апокрифа се зна да је проповиједајући Васкрсење Христово отишао најдаље – у саму Индију, а успут је привео Христу неколико народа. Како је то могуће за човјека са слабом вјером? И да ли је он заиста био такав? Зашто су мошти ап. Томе, који је умро у Индији, у Италији? 
Почнимо са оним што заиста знамо о овом апостолу. У Светом писму апостола Тому помињу сви јеванђелисти, али му Јован обраћа пажњу више од других, не само што га наводи међу ученицима, већ открива и неке црте његовог карактера, личне особине. Иначе, име "Тома" има семитски коријен, што се може превести као "дијелити на пола, дупло." Можда је зато Тома имао надимак Близанац. Али неки гностици, међу којима је овај апостол био посебно поштован, сматрали су га буквално близанцем Господа Исуса Христа: наводно је споља био веома сличан Спаситељу. Иако, можда, није толико важно како је Тома изгледао споља. Много је важније да се његова вјера током цијелог живота удвостручила, утростручила... – стално умножавала. И подијелио ју је са много различитих људи.
Психологија сумње
Јеванђелист Јован истиче апостола Тому у двије епизоде. Прво, када Спаситељ сазна за смрт свог пријатеља Лазара и оде к њему да га васкрсне. У исто вријеме, Христос је у опасности, јер првосвештеници дуго траже прилику да Га ухапсе. А у вријеме када други апостоли наговарају Учитеља да никуда не иде, Тома, напротив, позива: „ хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн 11, 16). У овим ријечима манифестује се његов максимализам у добром смислу ријечи, унутрашњи интегритет, спремност да погинете за оно што волите и цијените. Али још јасније Тома се открива у чувеној епизоди гдје он, чувши за Васкрсење Христово од других ученика, каже: „док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати" (Јн 20, 25).  Из неког разлога Тома није био међу њима када им се свима заједно јавио Васкрсли Христос. А када су му апостоли причали о великој радости – управо о тој побједи над смрћу, коју је чекао сав народ Израиљски и која се догодила у Васкрсењу Спаситеља из мртвих – Тома није повјеровао овој вијести. На основу ове епизоде ​​формирана је дефиниција „Невјерног Томе“. Међутим, да ли је он био такав? А ако не, шта би заправо могло изазвати такву реакцију код Томе?
Психолошки, његово понашање сасвим је разумљиво. Погледајмо ближе детаље које јеванђелист Јован наводи о апостолу Томи. Ово је ученик који је био спреман да умре за Христа - његово срце је било тако жарко. То се дешава када човјек у темељ свог живота стави неки циљ и спреман је да иде до самог краја, па и до смрти, да би га постигао. Али у тренутку када изгуби овај циљ, цио свијет му се сруши. Тома је, очигледно, био потпуно сломљен смрћу свог Господа. Све његове наде су се распршиле преко ноћи. Човјек који је живио са идејом служења Христу и ишчекивањем Његовог царства изгубио је све – и сврху живота и смисао. Сасвим је разумљиво зашто он није био међу осталим ученицима када им се јавио Онај кога су вољели. Тома у том стању једноставно није могао бити међу људима. Када су му рекли да је Христос васкрсао... Човјек, који је управо изгубио последњу наду, веома се плаши новог разочарења. Он ће бити опрезан према свим увјеравањима да његове тежње нису биле узалудне. Ово није карактеристика слабе вјере. Умјесто тога, то је знак Томине интензивне љубави према Спаситељу. Није да није вјеровао. Можда се плашио да се све што му је речено није догодило; али је свим срцем желио да тако буде. И Господ увијек одговара на такве „молбе“ људског срца. А када се јавио Томи, он је одмах оставио своје сумње и исповиједио Христа: "Господ мој и Бог мој!" Заиста, у ствари, Тома се заиста радовао овом тренутку. 
Како доћи до Индије?
Шта се зна о његовом каснијем животу? У Јеванђељу и Дјелима апостолским ништа се више не говори о Томи. Али неке важне информације могу се извући из његовог живота. На примјер, чињеница да је Тома, проповиједајући Христа, отишао даље од осталих ученика и стигао до саме Индије. То је био дио који је добио као резултат подјеле између апостола територије проповиједања. Наиме, након Вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповиједања ријечи Божије. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вјери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.

​Мора се рећи да је појам „Индије“ у то вријеме био широк и није увијек значио одређену територију. Индија се понекад називала Авганистан и Месопотамија – све што је било изван Римског царства. Дакле, апостол Тома би теоретски могао да проповиједа не у Јужној Азији, већ много ближе. Међутим, постоји неколико чињеница на основу којих се још увијек може говорити о његовом проповиједању управо Индусима. Од времена Александра Великог већ је постојала саобраћајна веза између Римског царства, Медитерана и Индије. Дакле, Тома је могао да стигне тамо, нема ништа изненађујуће у овоме. Даље, у житију апостола Томе помиње се цар Гундофор:  Тома је био унајмљен у његову службу као столар да изгради палату за цара. Овај цар је права историјска личност.

Године 1834. у Кабулској долини Авганистана пронађени су новчићи са његовим именом и по њима се може утврдити да је Гундофор владао у 1. вијеку послије Христовог рођења, отприлике 45-46. Ово су само године када би Тома могао да буде у Индији.
Уопште, подаци о Апостолу Томи, који се тичу његовог живота након Васкрсења Христовог и Силаска Светог Духа на апостоле, односно свега што се не помиње у Светом Писму, црпе се углавном из књиге „Дјела Св. апостола Тома“ («Acta Thomae»). Документ датира с краја 2. – почетка 3. вијека и постоји у двије верзије – индијској и сиријској. Али до нас је дошао не у оригиналу, већ у искривљеној верзији – садржи много гностичких уметака. Овај текст је критиковао свети Иринеј Лионски, истакнути теолог 2. вијека, који је веома живо реаговао управо на гностичке крајности. Међутим, постоје докази да је, уз гностички, постојао још један, наизглед аутентичан текст о дјелима апостола Томе. Ово свједочанство су биљешке монахиње Егерије, која је током година 381-384 ходочастила у Свету земљу, у Сирију, Либан и Египат. Она преноси да се помолила код моштију овог апостола, а такође да је током богослужења прочитан одломак из књиге „Дјела апостола Томе“. Штавише, овде је ријеч, највјероватније, о првобитној верзији Дјела, без гностичких изобличења, односно о оној која није сачувана до данас.
Шта се десило у Индији са овим апостолом? Шта се може извући из главних извора ако се изоставе касније гностичке измјене? Заједно са извјесним трговцем по имену Аван, Тома је стигао у Индију, где је до 1. вијека већ био формиран кастински друштвени систем. То је значило да се без дозволе дотичног цара или раџе не може обављати никаква активност на његовој територији, укључујући проповиједање нове вјере. У том смислу, ситуација у Индији је личила на ону која се развила у Европи у 6.-8. вијеку на територијама насељавања варварских племена, гдје је проповиједање хришћанства било могућа само уз дозволу вође. А ако је вођа прихватио нову вјеру, онда се послије њега сво племство, и војници, и сав народ обратио Христу. Истина, суштинска разлика је била у томе што у Индији 1. вијека хришћани нису били прогањани на исти начин као у Европи током антике и ране епохе варварских краљевстава.
Било је краљева који су били прилично толерантни према разним вјеровањима донеесним из далеких земаља у њихове земље. А доносили су их најчешће трговци. Дакле, Аван се у овој причи појављује с разлогом. У ствари, пут којим је Апостол Тома стигао до Индије је Велики пут свиле између Европе и Кине. Користили су га не само трговци, већ и мисионари. Истина, по врсти дјелатности трговци су се понекад нашли у рангу са мисионарима, јер ако су трговци били хришћани, онда су на овом транзиту не само пословали, него су, колико су могли, ширили своју вјеру. међу паганима. И очигледно је Аван схватио шта Тома заправо ради. Апостол је неуморно проповиједао Христа. На путу за Индију успио је да оснује хришћанске заједнице у Палестини, Месопотамији, Партији и Етиопији, као и међу Бактима.
По доласку у Индију, апостол је започео изградњу дворца. Истина, урадио је то на веома чудан начин, његов чин би се могао назвати авантуром. Одређено му је много новца, али је све подијелио сиротињи не потрошивши ни један новчић на палату. Зграда на крају никада није изграђена. Када је Гундофор дошао да погледа нову палату и сазнао да је, по људским мјерилима, врло јасно преварен, наредио је да се Тома ухапси и спремао се да га погуби. Међутим, краљу се јавио његов мртви брат, који је рекао да је видио многа пребивалишта на небу, али најљепша кућа је она која је изграђена за Гундофора. На питање ко је саградио ову кућу, брат је одговорио да се градитељ звао Тома. Гундофор је био веома изненађен таквим информацијама и наредио је да се погубљење откаже. Међутим, за Тому је ово било само одлагање дана смрти. 
Посљедње године свог земаљског живота апостол Тома је провео у индијском граду Мелипуру, у близини Мадраса. Тамо је успио да преобрати у Христа жену и сина локалног цара Маздаја. Истина, није стигао да их крсти. Цар је, сазнавши за такве промјене код вољених, разбјеснео, јер се све ово догодило иза његових леђа, и наредио је да Тома буде затворен. Тада су цареви рођаци дошли код апостола право у тамницу да се тамо крсте. Тома је над њима извршио Свету Тајну, а затим је, попут апостола Петра, изашао кроз затворена врата тамнице, указао се новообраћеницима и служио им Литургију. Међутим, затворски чувари су открили да је затвореник нестао. Сматрајући га за врачара, војници су све пријавили цару. А када се Тома, по промислу Божијем, вратио на мјесто свог заточеништва, одмах је послат на испитивање.

​Био је један веома важан дијалог. Муздиј је питао Тому: „Ко си ти? Роб или слободањак? На шта је Тома одговорио: „Ја нисам роб, а ти немаш власт нада мном“. Цар је тада упитао зашто се, пошто је побјегао из затвора, вратио назад. Тома је рекао: „Дошао сам овде да спасем многе и да сам постанем помоћник свима који су желели да буду ослобођени. И овде слиједи најважније Маздејево питање: „А ко је твој господар? како се зове и из које је земље?“ А Тома даје одговор у апсолутно свом стилу: „Мој Господ је мој и ваш Господ. Јер Он је Господар небеса и земље.” Овај текст је изузетно важан јер открива посебан хришћански поглед на свијет. Ово је поглед на свијет божанског синовства свих људи – без обзира којој националности или касти припадају, да ли су робови или цареви, апостоли или трговци, хиндуси или Јевреји. Сваки човјек је по рођењу дијете Божије. 
Наравно, индијском цару било је чудно да чује такав одговор. Он је осудио апостола на смрт. И премда су људи, видевши Томина добра дјела и намјере, протестовали, Маздеј је остао непоколебљив. Тома се, пак, није опирао нити приговарао, а и то је сасвим у његовом духу – да жели смрт Христа ради. Бринуло га је само једно – да још није у потпуности успио да посије сјеме хришћанске вјере у овим земљама. Зато је на путу до мјеста погубљења рукоположио човјека по имену Сифор за презвитера, а новопреобраћеног сина царевог за ђакона. Послије овога, Тома је смиреног срца прихватио мученичку смрт - тј. био је прободен копљима. Као мјесто мученицке смрти светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стијену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.
Верујете ли мртвима?
Е, онда се дешава још један изузетно важан догађај. Нечисти дух уђе у сина тог истог цара Муздија, у брата ђакона рукоположеног од Томе. Муздиј је схватио: ово је била казна за њега, његовог оца, јер је погубио светог човјека. А онда је одлучио да оде до гроба апостола Томе у Мелипуру, узме његове остатке и са њима додирне свог сина. Тада ће, вјеровао је цар, несрећник оздравити. Ова епизода, описана у „Дјелима апостола Томе“ из II-III вијека, свједочи да је и тада у Индији постојала традиција поштовања моштију. Али најзанимљивије није чак ни то. Када је Маздеј, према извору, намјеравао да испуни свој план, појавио му се сам Тома и, рекло би се, са мало хумора рекао: „Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби" 

​Шта је онда цар учинио? Узео је шаку пијеска са мјеста сахрањивања апостола и вратио се кући. Мазда је призвао Име Господа Исуса Христа, одрекао се ђавола, а потом дао свог сина да се поклони пијеску са Томиног гроба, усљед чега је добио исцјељење. Тада се Маздеј обратио презвитеру Сифору, рукоположеном од Томе, са молбом да га крсти. Зашто је ова епизода толико важна? Не ради се толико о изљечењу пацијента, можете вјеровати у ово чудо или не. Али главно је да се цар, који је погубио апостола, окренуо Христу. Ово је доказ главног чуда које је могуће за човјека - промјене срца.
Тома: пут тамо и назад
Што се тиче моштију апостола Томе, њихова судбина је веома интересантна. Из Индије су пребачене у Едесу. О њиховом боравку тамо свједочи хронични текст Хронике града Едесе, као и поменуте биљешке монахиње Егерије: она наводи да се у овом граду молила код моштију апостола Томе. У 11. вијеку Турци су опљачкали Едесу. Томине мошти, заједно са осталим моштима, хришћани су сакрили како би избјегли скрнављење. Њихово боравиште није било познато све док нису откривени на грчком острву Хиос. А одатле их је 1258. морепловац Лион, унајмљен од становника италијанске Ортоне, превезао у овај град. Ту су до данас. И Томин прст је однесен у Рим и тамо се налази у цркви Светог Крста. Другим ријечима, Апостол Тома, који је за живота отишао са Запада на Исток, након земаљске смрти, направио је повратни пут за неколико вијекова.
Такав је био земаљски и посмртни пут апостола Томе. Његов живот личи на авантуристички роман, а он сам је јунак који понекад изводи апсолутно нелогичне подвиге.

​Какве све ово има везе са нама, људима 21. вијека? Чињеница је да је Тома можда најсавременији апостол. На крају крајева, већина нас је упозната са стањем унутрашње празнине, када се наде руше, када, чини се, уопште нема смисла у животу. И веома је тешко у таквој ситуацији схватити да је Господ близу. Али Томин примјер показује да нас Бог не само да није оставио, него штавише, спреман је да дође свакоме ко то искрено жели. Апостол Тома, који је вјеровао у Васкрсење свог Учитеља, целог живота је био толико опечен овом вјером да је успио да хиљаде људи приведе Христу. Није се плашио ни дугог путовања, ни страних царева, ни смрти. Морао је да крене у авантуристичке, са становишта земаљске логике, поступке, ризикује свој живот и на крају се од њега растане, исповиједајући Христа. Али увијек је разумио зашто је све то урадио. Након што се лично сусрео са Васкрслим Богом, више није сумњао у то за шта живи. Чак и када би морао коренито да промијени мјесто становања и друштвени круг. Чак и ако се чинило да његова мисија пропада. Чак и да у некој далекој земљи није било људи који су били спремни да га подрже... Све ове препреке су биле превазиђене, јер Бог, једном стао уз њега, никада није оставио свог ученика. Зашто смо ми савремени људи овде? Можда, упркос чињеници да Господ долази сваком од нас на исти начин. И без обзира на околности нашег живота, сусрет са Њим је могућ. Само мораш то заиста жељети... Извор: фома.ру /превод: вјеронаука.нет

Госпојински пост је припрема за празник Успења Мајке Божје. Богородица је била беспрекорна, чиста и водила је врло скроман начин живота.  Предање нам чак говори да је постила целог живота. Дакле, смисао овог поста је учествовање у чистом и беспрекорном  уздржању Мајке Божје у припреми за Празник њеног Успења. 
Према Типику, овај се пост сматра строгим. Од понедељка до петка дозвољена је само ксерофагија (ξηρός - суво + φαγεῖν - јести)  буквално „сухоједење“, тј. храна припремљена без уља, а викендом се у храну може додавати уље (у нашем случају биљно уље). Риба је дозвољена само на празник Преображења Господњег. У погледу строгости, овај пост није ништа мање строг од Васкршњег, једина разлика је у томе што је Госпојински пост кратак: свега двије недеље. Штавише, није у пролеће кад је све што је на располагању само отопљени снег, већ август у коме се радујемо обиљу поврћа и воћа.
За време Госпојинског поста постоје три празнична дана у част Спаситеља: у Русији их зову "Спаситељи". Ових дана се врши благослов плодова земље. „Први Спас“ је празник у част Часног Христовог крста, који пада у почетак поста (1. августа/14 августа. На овај празник благосиља се мед. „Други Спас“ је празник Преображења Господњег (6. августа/19. августа), који укључује благосиљање грожђа (пошто Русија није земља грожђа, ово воће је замењено воћем и поврћем, попут јабука). „Трећи Спас“ је празник превођења Нерукотворне Иконе  из Едесе у Цариград (16. август /29. августа), која се слави дан после Успења Пресвете Богородице. На овај дан се благосиља хлеб нове жетве.
Службе које се одржавају у црквама на Госпојински, Петровски и Божићни пост, нажалост, не разликују се пуно једна од друге. Нажалост, ова спољна сличност доводи до духовног умањења поста, при чему многи мисле на њих само у смислу суздржавања од хране. Васкршњи пост је у том смислу пријатан изузетак. Чак и деца размишљају о томе не само као о времену када се не могу јести одређене ствари, већ у погледу нових служби које се у цркви одржавају сваке недеље.
Строго говорећи, у ствари постоје неке специфичности у погледу божанских служби, само што се оне не обављају у просечној парохији, или чак у манастирима. Ове специфичности су заједничке за сва три поста. На пример, у одређене дане се не служи божанска литургија и требало би читати молитву светог Јефрема Сирина, „Господе и Владико живота мога ...“, са пуним поклонима. Међутим, у нашим мислима је ова молитва чврсто повезана са Васкршњим постом, па нам се чини некако необично изводити је током других постова.
Да се спољна сличност божанских служби ових постова не буде умањена, свештеник мора открити јединственост сваког поста током своје проповеди. Током Петровског поста  може да говори о апостолском проповедању; током Божићног поста он може створити атмосферу ишчекивања за долазак Христов у свет, какав је владао у старозаветним временима. А за време Госпојинског поста може позивати на чистоту, беспрекорну чедност и уздржање примерима Дјеве Марије. аутор: протојереј Генадиј Фаст /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако?
Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом".
Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама. Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима. 
Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно  излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин.
одговор дао: о. Виктор Гурев​ /За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела  САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137

Од древних времена постоји традиција украшавања православних храмова зеленилом - травом, лишћем, цвијећем на празник Духови, Тројице, Педесетница. Какво је поријекло ове традиције? Много људи поставља ово питање. Мислим да постоје два разлога: први разлог је црквено-историјски, док је други симболичан.
Из историјске перспективе, вјерујем, ове гране нас подсећају на Мамријско храстово дрво под којим се Господ, тј.Света Тројица, јавио Авраму у облику три анђела. 
Осим тога, дан јеврејске старозавјетне Педесетнице, у који је Свети Дух сишао на апостоле, био је дан сјећања 50-ог дана од Изласка из Египта. У  50. дан дошли су на планину Синај, гдје је Господ дао Мојсију таблице са Десет Божијих заповијести, који нам служе као смјерница у нашем животу до сада. Било је то вријеме прољећа, а читава планина била је покривена цвијећем и дрвећем. Дакле, можда је због тога у древној цркви постојала традиција да се куће и цркве украшавају зеленилом - људи су замишљали као да су поново били на планини Синај са Мојсијем. Нема сумње да када су се ученици окупили на дан Педесетнице, њихов дом је, такође, био покривен зеленилом. У сјећање на то, на овај празник украшавамо наше храмове и држимо цвијеће у својим рукама. Међутим, постоји и симболично значење. Оно симболизује душу која цвјета и постаје зелена након зимског сна, јер ју је милост Божија дотакла. Зими су гране без лишћа, али када доће прољеће и оне се претворе у зелено, појаве се листови и цвијеће. Тако је била зима у нашем срцу, али онда нас је дотакла милост Светог Духа, и наше срце је постало живо.
Грана је свјежа само када расте на дрвету. Ако је остала на дрвету, она ће се исушити за неколико дана. Исто важи и за нашу душу: све док се држи на стаблу, до лозе на коју је накалемљена, остаје жива и цвјета. Ако се одвоји од ове лозе, такође ће се осушити. Господ нам је рекао: "Ја сам лоза, ви сте гране" (Јн 15, 5). Ако се душа издвоји од своје лозе, почне да се осуши баш као грана. Зато се трудимо да будемо са Богом. 
Увијек покушавамо да будемо са нашом лозом, која испуњава наше срце соком живота, благословом зрака Божанског свјетла и милошћу Светог Духа. На овај празник морамо се још више искрено молити Богу и замолити га да нас не напусти и не лиши нас ове милости која нам је дата у тренутку нашег крштења, која нам се даје у Светим тајнама наше Црква и од чега се често удаљавамо због наших гријехова.
Протојереј Борис Старк. Из проповиједи на дан Светог Духа, 1981. "Мој цио живот је чудо". Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом. То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.
Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2 Мој 39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “ (Прва књига Дневника 15,16).
Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.ло
Ритмичке кости
Стих из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ може се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10, 5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.
Кимвал
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1 Мој 4,21, 31,27; Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.
Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Многи верници са пуно љубави се залажу за молитве које проналазе у молитвеницима. У молитвеницима, ми налазимо збирку молитава које су писане у различито време у прошлости за различите ситуације, делове дана и потребе. У Православној цркви, једна од најомиљенијих књига са молитвама је старозаветни Псалтир. Псалми нам нуде начин за формулисање различитих животних искустава-добрих и лоших- у молитву користећи један веома поетски и темељан језик. Колико је важан Псалтир може се видети и по томе да се Псалми користе у сваком богослужењу и молитвеном правилу. Писане молитве могу бити једна врста зборника мудрости и утехе. Међутим, постоје и они који не осећају да писане молитве у потпуности не одговарају њиховом личном „стању“. За ове људе, спонтана молитва је важан део њихових личних посвећености. Не постоји ништа лоше у спонтаној молитви. Једини опрез код спонтане молитве био би да садржај такве молитве не сме бити у супротности са мишљењима и учењем Православне вере. На пример, нећемо се молити да нас Бог по упокојењу реинкарнира у неку бољу особу јер ми не верујемо у реинкарнацију.
Приступ православних хришћана писаним и спонтаним молитвама треба да буде избалансиран. Наше писане молитве су истинско благо хришћанског унутрашњег сагледавања, неге и вођења. Али у исто време чак и молитвеници нас уче да „издвојимо време да се помолимо Богу сопственим речима...“. Има места за обе врсте молитава, писаних и спонтаних, тако да једне допуњују друге.
У јеванђељу Исус нам даје следеће упозорење везано за молитву: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени“ (Мт 6, 7). На основу овога, неке групе хришћана уче да Богу нису миле писане молитве; уместо тога, наводе они, све молитве треба да буду спонтане. Међутим, овакво учење нема смисла јер кад погледамо на два наредна стиха у којима Исус даје ученицима одређену молитву којом треба да се служе: „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; Хљеб наш насушни дај нам данас; И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин“ (Мт 6, 9-13).
Питање којим се Исус обраћа није питање писане молитве наспрам спонтане молитве, већ је то пре како ми приступамо молитви. „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Светитељи нас уче томе да постоји двојно значење речи „уђи у клијет своју“.
Прво, „уђи у клијет своју“ значи буди неприметан кад се молиш. Не користи молитву да би се правио важан пред другима: „Погледајте ме сви! Ја се молим! Ја сам ТАКО свет!“
Друго „уђи у клијет своју“значи затвори се за све оно што те може одвратити са молитве. Морамо бити пажљиви кад се молимо. Не можемо једноставно брзо изговорити речи молитве а да нам ум лута са једне на другу ствар- наших распореда, песме на радију, приче која се одвија поред нас, синоћне важне утакмице. Морамо се усредсредити на оно што изговарамо. Без обзира на то да ли се молимо користећи речи из неког молитвеника или сопственим речима, суштина је у томе да учинимо све да то радимо на исправан начин. Нико не воли да буде у неком разговору, а да зна да друга особа не обраћа пажњу на њега. Ако се трудимо да тако не поступамо са неким другим људским бићем, онда треба да учинимо све да тако не поступамо ни са Богом. Сасвим једноставно. Он не заслужује ништа мање. 
Аутор: о. Andrew Jarmus, St. Nicholas Church, Bulgarian Diocese 
Превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ (27. јануар 2019. године)

Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вјере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не вјерује у Васкрсење Христово у тијелу. А шта то значи вјеровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве?
Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност
У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено схавтање. Кад је Господ увјерио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24). Другим ријечима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла  да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додијељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовјеком Исусом. И тако Господ преусмјерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја  сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25).
Христос говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњавајући смрт животом тако што сам улази у њу као човјек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побијеђена сад и увијек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човјечанству.
Посљедице Васкрсења
Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човјек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човјека, у смислу као што је људска природа једно.
„Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ (Рим 5, 15). Не треба да будемо изненађени да је директна посљедица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Умјесто тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа.
Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забиљежено у Матејевом јеванђељу иста је појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије вријеме, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцјељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи. Ипак многи, који тврде да вјерују у Васкрсење дијеле слично схватње васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки вјерују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвјесни послије смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завјету.
Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих
Сасвим супротно томе, Нови завјет објављује сједињење „онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове ријечи у Цркви у вријеме апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). Послије Исусовог распећа завјеса у Храму се расцијепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцијепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завјеса“ која дијели небеско од земаљског је поцијепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тијело. Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.вијека, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, вријеме је било испуњено питањима и одговорима. Један човјек је устао и уз велико негодовање  рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми вјерујемо у Васкрсење!“
Док њен одговор можда некима дјелује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим 14,9).
У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би повјеровала чак и кад би видјела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је тијелом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима.
Сједињење неба и земље нигдје није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На примјер, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи: „И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8).
Раскол и Истинско Васкрсење
Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као посљедице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је, такође, вјеровао да кроз Адамов гријех, човјекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вјера у функцији мисли, логике, философије, прије него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човјечанству у Христу.
Лако је видјети како се такав став може припасти простом „вјеровању“ појму да „ако вјерујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вјера и вјеровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тијело, Цркву.
Не спасавамо се увјерењима или убјеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тијело Христово. Ова учења, и наша вјера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Према томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тијело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је посљедица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо  своје душе и тијела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15).
Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу.
Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би  постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе.
Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“  бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу.
Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти  и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи  нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране.
Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4).
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

„Неко се може одједном попети на тридесети степеник вежбајући се у смирењу и љубави. Јер љубав и смирење превазилазе било коју врлину“ Митрополит Антоније Пламадеала​​
Нађена углавном у старијим црквама и манастирима, „Небеска лествица“ је иконографска слика књиге Светог Јована Лествичника „Лествица Божанственог усхођења“. Књига и икона су такође познати као „Лествица“, на словенском „мердевине“. Свети Јован Лествичник живео је између 579 и 649. године у манастирској заједници Света Катарина на Синају; многе борбе је он имао у овом манастиру, он се такође зове и Јован Синајски. Свети Јован је приступио Синајској заједници кад је имао 16 година након што је стекао многа научна знања тог времена. Скоро деветнаест година, светац је имао као свети исповедник блажене мученике Синајске. После упокојења свог старешине, Свети Јован се повлачи у пустињу, у ћелију која се зове Тола, неколико километара од Синајског манастира. У овом усамљеном месту, Свети Јован ће наставити своју аскетску борбу наредних четрдесет година. На захтев Синајске манастирске заједнице, Свети Јован постаје калуђер и духовни учитељ тог манастира. Касније, на захтев блаженог Јована Раитског, свети Јован ће написати „Лествицу Божанственог усхођења", књигу која је подељена на 30 поглавља или степеника неопходних за спасење. Ово дело преведено је на многе језике и постало је важан део "Добротољубља". 
Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија из Фурне, забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).
Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.
Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос. 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима. На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.
На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пали монах, док има и других који су близу пада.
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

Мт 6, 14-21 Рим 13, 11- 14,4 
Молитва треба да буде упућена Богу. Давање милостиње и пост су заповести дате од Бога. Према томе, А ти када се молиш, *уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ипак, како постити у тајности, кад се у 69. Апостолском канону наводи: „Ако било ко- био он епископ, јереј, или ђакон или ипођакон, или чтец или појац- не пости четрдесет дана пре Васкрса, или средом и петком, ако се не чува препрека плотских слабости, он се мора разрешити свештенства. А ако је мирјанин, он се мора екскомуницирати“?
Заправо, плотске (*телесне) слабости нису исте свима. Свако бира до које мере ће он или она постити, на основу сопствене савести. Нико осим вас не зна где се завршавају ваше слабости и где почињу ваше страсти. Један епископ је је питао оце свете оце Јована и Варсануфија: „ једем једном дневно током поста, а једем само хлеб и воду. Да ли чиним исправно?“. Они одговорише: „ Преиспитај сам себе; ако ти то не смета у извршавању обавеза и ако те то не преплављује таштином, онда је твој пост исправан“.
Ако постите строже од других, то морате чинити у тајности. Али чак и са најстрожим и најтајнијим постом, чак они који уопште не једу , морају водити рачуна де не осуђује оног који једе, да њихов труд не би био узалудан. Да не говоримо о томе да онај који једе- особа која још нема храбрости да уведе пост у свој живот- не сме презирати оног који једе. Не измишљајте неке „научне“ изговоре и не сматрајте себе изнад закона о употреби хране. Онда ће те бар моћи бар да се надате да ћете некако кренути напред.
Па, ако се окупимо за истим столом, онда би било најбоље да избегавамо приче о томе ко шта једе а ко не једе, и да ли су у хлебу на столу састојци који нису посни.
Пост, као и хришћанска пракса, захтева слободан, креативан приступ, надахнут љубављу према Богу и према ближњима. На пример, правила Васкршњег поста о дозволи употребе вина суботом или недељом. Сад рецимо да имамо особу за столом која не сме попити ни капљицу вина. Па шта да радимо?
Ако не пије, онда је то његов проблем. Зашто ми не бисмо пили због њега? Љубав не функционише на такав начин. Љубав говори устима апостола Павла:  Добро је *не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14,21).
Данас (недеља, беле покладе примједба преводиоца) смо чули о стварима без којих ниједан подвиг неће бити могућ, и без којих чак ни молитва неће бити услишена. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, ваш Небески Отац ће опростити и ваша: али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни вама Отац опростити сагрешења ваша. Управо пред почетак Васкршњег поста, спроводимо обичај опраштања у нашим црквама. То је веома узвишено и благотворно. Ми идемо у цркву да замолимо свакога да нам опрости, људе које знамо и оне које уопште не знамо, оне који нису ништа лоше урадили нама и оне којима ми нисмо ништа лоше урадили. У међувремену, свако има бар једну особу којој је заиста озбиљно повредио. Ипак, ми те особе не молимо да нам опросте! Одмах ће се, све узвишене, прелепе и дирљиве ствари претворити у један пуки призор. Ми ћемо почети Васкршњи пост у лажима.
На крају, Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Људска похвала, изненађење или поштовање такође је благо сакупљено на земљи које може бити изгубљено брзо. Довољно је да се само спотакнете на нешто мало и сва ваша велика слава ће пасти. Људи, иако су изненађени нечијом боголикошћу и изгледа да је поштују, још више воле кад Божји човек падне јер им то даје олакшање од моралних обавеза да раде на њима и да подражавају таквог човека.
аутор:О. Вјачеслав Режнјиков/ за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ (7. март 2022.године)  из „Каталога добрих дела“
Извор : https://azbyka.ru/otechnik/Vyacheslav_Reznikov/propovedi-na-kazhdyj-den/43_5

Свети Јован Златоусти назива псалме ријечима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: "...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно испуни..." Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим ријечима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их слиједимо. Он учи православца да  их разумије и достигне, тако да ми можемо да слиједимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу. Свети Амвросије Милански написао је сљедеће:„ Милост Божја дише кроз цијело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било гдје друго“.
Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм?
То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповијести Господње) суштина сваког људског бића и свих ствари. Штавише, то је извор овог живота. Човјек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповијестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту ријеч да би упутили на сличност Богу. Човјек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога.
Према томе, Псалам се завршава речима: "Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће" (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма. Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вјечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа.
Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповијести:  "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1). 
Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу. Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо.
У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем). Псалам 1 су врата у рај, која се отварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство! 
Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство. 
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

У Старом завету Педесетница је празник који пада на педесети дан по Пасхи. Како се Пасха славила као излазак Израиља из египатског ропства, тако се на Педесетницу прослављало давање Десет Божијих заповести Мојсију на гори Синај.
У новом завету Месије, пасха чак узима ново значење као прослава Христове смрт и васкрснућа, „излазак“ људи из овог грешног света у Божије царство. И у Новом Завету, такође, празник Педесетица је испуњен а новина је долазак „новог закона“, силазак Духа Светога на Христове ученике.
„И кад се наврши педесет дана беху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни се дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога...“ (ДАП 2, 1–4).
Свети Дух кога је Христос обећао ученицима сишао је на њих на дан Педесетнице (Јн 14,26, Лк 24,49, Дела апостолска). Апостоли су примили „силу одозго“ и почели су да проповедају сведочећи за Исуса да је васкрсли Христос, Цар и Господ. Овај празник традиционално се зове рођење Цркве.
У литургијској служби празника Педесетнице, силазак Светога Духа прославља се заједно са потпуним откровењем Свете Тројице: Оца, Сина и Светога Духа. Божанско испуњење се манифестује доласком Духа Светога човеку, а Црквене химне прослављају ову појаву као коначан чин Божијег самообелодањивања и самодаривања свету Сопстевене творевине. Из овог разлога недеља Педесетнице се  у православљу назива и Тројице. Обично се на овај дан икона Свете Тројице- посебно она са три анђеоска лика која су дошла код Авраама, праоца хришћанске вере- поставља на средини цркве. Ова икона се користи са традиционалном иконом Педесетице на којој су приказани огњени језици који круже око Богородице и дванаест апостола, првобитни прототип Цркве, где они сами седе заједно удружени у симболичну слику „космоса“, света.
На Педесетнице ми имамо коначно испуњење мисије Исуса Христа и први почетак месијанског доба Царства Божијег тајанствено присутног у овом свету у Цркви Месије. Из овог разлога, педесети дан представља почетак ере која је изван огранчења овога света, педесет је број вечног и небеског испуњења у јеврејској и хришћанској тајанственој побожности: седам пута седам плус један.
Тако се Педесетница зове дан апокалипсе, што значи дан коначног откровења. Такође се назива и есхатолошким даном, што значи даном коначног и савршеног краја (на грчком реч есхатон значи крај). Јер када Месија дође и приближи се Господњи Дан, „последњи дани“ ће означити почетак у којем „Бог објављује:... Излићу од Духа мога над свако тело.“ Ово је старо пророчанство на које Апостол Петар упућује у првој проповеди Христове Цркве на прву недељу Педесетнице (Дела апостолска)
Још једном, мора се напоменути да празник Педесетнице није просто прослављање догађаја који се десио пре много векова. То је прослава онога што се морало десити и што се и данас дешава нама у Цркви. Ми умиремо и васкрсавамо са Царем Месијом, и сви смо примили Његовог најсветијег Духа Светога. Ми смо „храмови Светога Духа“. Дух Божији живи у нама (Римљанима 8, Коринћанима 2-3, Коринћанима 3, Галатима 5, Ефесцима 2-3). Ми, самим чланством у Цркви, примамо  „печат дара Светога Духа“ у светој тајни крштења. Педесетница се и нама дешава.
Божанска Литургија на Педесетнице подсећа на наше крштење у Христу стихом из Посланице Галатима поново замењујући ТриСвету Химну. Посебни стихови из псалама замењују се обичним антифоналним литургијским псалмима. Кодаци укидања Вавилона јер Бог уједињује народе у јединство свога Духа. Тропари објављују окупљање целога универзума у Божију мрежу кроз дела надахнутих апостола. Химне „Царе небески“ и „Видjехом свјет истиниј (Видјесмо свјетлост истиниту)“ певају се по први пут од Васкрса, дозивајући Светога Духа да „дође и усели се у нас“, и објављујући „да смо примили небескога Духа“. Црква је украшена цвећем и летњим зеленим лишћем да би показала да Божански Дух долази да обнови сву творевину у „живототворног Духа“. На јеврејском реч Дух, дах и ветар су иста реч, руах.
Велика вечерња звона на Педесетице садрже три дугачке молитве током којих верујући клече по први пут након Васкрса. Понедељак по Педесетници је празник Светога Духа у православној цркви, а недеља по Педесетници су Задушнице. Ово је логичан литургијски след јер је долазак Светога Духа испуњен у људима тако што ће они постати свеци, а то је управо сврха стварања и спасења света. „Тако рече Господ: Освећујте се и будите свети јер сам ја Бог ваш свет“ (Лев 11, 44-45, 1 Пт 15-16) Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Зашто је бог створио неке богате, а друге сиромашне?
Како је тешко понекад видјети комшијин скупоцјени аутомобил, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, колегин посљедњи Ајфон! У глави се врзмају мисли: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно је таква воља Божија за мене! " Да ли је тако?
Бог није створио човјека богатог или сиромашног
У посљедње вријеме је уобичајено кривити Створитеља за све што се догађа са људским родом. Ратови, епидемије, вријеме, нестабилности - за све је крив Он. Они Га криве за чињеницу да су неки људи богати, док су други сиромашни. Међутим, Бог није створио човјека богатог или сиромашног - створио га је по својој слици и прилици. Свима је дао одређени таленат, нема неталентованих људи. Када говоримо о богатству и сиромаштву, сјетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човјек или сиромах? А ако се сјетимо Христа - како процијенити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богат човјек је онај који је успио да се оствари у животу, постао је успјешан и тражен у свом послу. Када је човјек успјешан и тражен - у својој породици, у друштву, међу пријатељима - осјећа срећу и хармонију. У хармонији је са собом и са свим што га окружује. Оно што се данас подразумијева под ријечима „богат човјек“ - односно посједовање значајног материјалног богатства - не подразумијева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу да кажем да су сви били срећни.
Свако од нас има неке жеље везане за материјалне користи - да купи стан, аутомобил, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донијети срећу, али ово је илузија. Тежимо да посједујемо ствар, купимо је, радујемо се неко вријеме, а након неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донијела срећу? - Не. Удовољила је само неким потребама, уз њену помоћ остварили смо неки материјални сан, ништа више.
Живимо у доба потрошње, када је човјек буквално присиљен да непрестано и бескрајно стиче. Огроман новац се улаже у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространости Интернета човјек се учи: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда нисте успјешни. Понекад се дође до апсурда и људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и да би осјетили илузорну срећу.
Прије неколико година прочитао сам застрашујућу и врло поучну причу о томе како је Кинез продао бубрег да би купио најновији Ајфон. Овај телефон је застарио за годину дана и сада кошта неколико пута мање, а он је изгубио бубрег без којег сада мора да живи цио живот. Ево примјера колико маркетинг може бити ефикасан и како може утицати на људе.
Даћу вам још један примјер. Једном сам благословио кућу старије жене. Постојао је фрижидер из шездесетих и седамдесетих година и радио је. Отварајући је, жена је рекла: „Гле, ово свјетло гори колико година! А моја кћерка је купила фрижидер и њена сијалица је прегорела шест мјесеци касније. Како то? " Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да набављамо нове кућне апарате, ствари, уређаје - да их конзумирамо опет и изнова. 
Да ли је лоше бити богат?
Најтужније је што људи губе разумијевање правих вриједности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човјек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и трка за материјалним вриједностима постану смисао живота, то је депресивно. Ни на који начин не тврдим да је посједовање било каквог материјалног богатства лоше или грешно. Не! Ако је Господ човјеку дао разумијевање и ако је могао да заради нека средства, он има добар приход - то је дивно. Важна је још једна ствар: како се односити према ономе што смо зарадили? Ако је неко средство као средство да свијет учинимо бољим мјестом добро. Новац може бити средство за добро. А ако постану циљ и човјек заради новац због новца, онда је ово гријех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човјек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човјек не мисли да је потенцијални насљедник Царства Божијег, губи мјесто тамо, губи душу. Зато вјерујем да је заиста богат човјек веома далеко од слике коју нам маркетинг нуди.
Да ли је сиромаштво благослов?
Одувијек сам био против крајности. У вези са богатством, њих су двије: бескрајна потрага за добрима, која често нису ни потребна, и разметљиво сиромаштво, када човјек занемарује богатство, вјерујући да је изнад брига због материјалних ствари. Постоје људи који ходају отрцани, не брину о себи и сматрају да су угодни Богу. Наравно да није. Недавно сам прочитао ријечи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам вјеровао да је човјек створен за патњу. Сада сам старија особа и разумијем да је особа створена за радост “. Ако вам је Господ дао тијело и душу, онда вам је дао таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако особа препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Обезбјеђује породицу, помаже вољенима, чини свијет бољим мјестом - да ли је гријех? Наравно да не. Неки људи сматрају да је свијет заглибљен у злу и гријеху - али овај свијет нам је дао Бог. Да ли нам је Бог дао зао свијет? Или је нешто друго, а ми то правимо на овај начин? Морамо гледати не на опачину свијета, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо живјети, радујући вољене и Небо. 
Лекције Ајнштајна и Перелмана
Како је дивно видјети особу остварену у ономе што воли! Међутим, често видимо супротне ситуације: човјек устаје у седам ујутро, одлази на невољени посао, некако то ради, а затим се враћа кући. Овако пролази његов живот. Разговарао сам са таквим људима, а они често кажу да су некада жељели да раде нешто сасвим друго, али нису успјели. Питам зашто? Они одговарају: да, тако је испао живот. Али такав је и сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан - Бог или он сам? Никада се нећу уморити од понављања: развијајте таленте, а успјех и признање ће доћи. Не треба да трошите живот на невољен посао, не треба да невољену особу изаберете за супружника - Бог то не жели. А онда неки живе како морају, а онда се жале да „Бог није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човјек то није искористио, закопао је своје таленте у земљу. 
Остварење није увијек једнако богатству. Сјетимо се Ајнштајна: генијалног човјека за којег сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био интерно богат, остварен? Наравно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове хипотезе  (Необични руски математичар Григориј Перелман одбио је Филдсову медаљу, најпрестижније интелектулано признање на свету са новчаном наградом. Пре тога, одбио је и награду од милион долара Математичког института Клај за дуго ишчекивани доказ Поенкареове хипотезе, што је један од седам највећих формулисаних математичких проблема) Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је додијелила ову награду. Можете ли замислити? Овај човјек није задовољан расположивим новцем, већ оним што ради. Управо те људе можемо сматрати заиста богатима и успјешнима. Ако за себе изаберемо уски, јадни пут, ово је искључиво наш избор. 
Постоји мит да се богатство постиже само на неки неискрен начин. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успјели да се остваре. Много је богатих људи који су напорно радили како би достигли свој ниво богатства. 
Колико често људи проналазе изговоре за своју љењост! Не желе да раде, не траже могућности да побољшају свој живот, имају много разлога зашто нису успјешни. Богатство није порок, оно је средство којим свијет можемо учинити бољим. Али љењост је заиста гријех против којег се треба борити.  Протојереј Николај Марковски / извор /превод вјеронаука.нет

​Разговори  о Књизи Постања 13, 1-13 / Андреј Солодков 
​За оне који воле Бога, све ствари функицонишу заједно за добро
У следећем разговору о књизи Постања, Андреј Солодков говори о томе какве се поуке могу извући из догађаја из 1.Књиге Мојсијеве-Постање, глава 13, у чему лежи Авраамова мудрост и Лотова грешка и до чега може доћи избор направљен без благослова.
Аврам и Лот. Тако су патријарх Аврам и његова супруга Сара напустили Ур Халдејски, место страсти и порока, и кренуше за Обећану земљу - Ханан, који је праобраз Царства небеског. И отишли су часно, нашавши се у тешкој ситуацији, достојно савладавши искушење сиромаштва захваљујући послушности и љубави према Богу и једни према другима. Подсетимо се тога Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за *карање, за исправљање, за васпитање у праведности (2Тим 3,16), Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали (Гал 3,24). А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова. (1Кор 10.11).
Хајде да наставимо са читањем Књиге Постања и отворимо главу 13:
Тако отиде Аврам из Мисира горе на југ, он и жена му и све што имаше, такођер и Лот с њим. А бијаше Аврам врло *богат стоком, сребром и златом. И иђаше својим путовима од југа све до Ветиља, до мјеста гдје му прво бијаше шатор, између Ветиља и Гаја, До мјеста гдје пређе бјеше начинио жртвеник; и ондје призва Аврам име Господње. А и Лот који иђаше с Аврамом, имаше оваца и говеда и шатора. И земља не могаше их носити заједно, јер благо њихово бијаше велико да не могаху живјети заједно, И бијаше свађа међу пастирима Аврамове стоке и пастирима Лотове стоке. А у то вријеме живљаху Хананеји и Ферезеји у оној земљи (1Мој 13, 1-7).
„Погледајте како вишак богатства одмах постаје узрок поделе, ствара раздор, нарушава склад и кида родбинске везе!“ бележи свети Јован Златоусти. Непријатељ човечанства на све начине настоји да посеје непријатељство међу људима, а у овом случају у породици патријарха Аврама. На почетку историје човечанства, ђаво је подметнуо непријатељство у прву породицу, натеравши Еву, а затим и Адама, да сумњају у истину и љубав према Богу према човеку. Немајући сопствено постојање, ђаво узевши повод кроз заповијест превари ме и уби ме њоме (Рим 7,11) и делује и тада и данас на исти начин - радећи сплетке, искоришћавајући уопште добре почетке дане човеку у његовом стварању. Напокон, сврха и смисао људског живота састоји се у тежњи за добром, али ђаво замењује појам благостања, искривљујући његово значење. Дакле, Бог завештава човеку да се испуни и нада  богатству љубави, доброте и милости, која му неће бити одузета, али човек стиче земаљска богатства, мислећи да ће у њима наћи мир и напредак. Али све се испоставља другачије. У потрази за земаљским богатством, потпуно заборављајући на небеска богатства, човек постепено примећује да му ово земаљско богатство не доноси ону радост коју је од њега очекивао. Тако разочарање, незадовољство и као резултат тога малодушност - смртни грех - обузимају његову душу, када човек, преварен, изгуби сваку наду и престане да види смисао наставка живота на земљи.
Патријарх Аврам, приметивши спор између пастира, показује мудрост. Схвативши да земаљска добра нису сврха њиховог изласка из Ура Халдејског, он се не устручава да реши сукоб, нудећи свом синовцу Лоту да одабере земљу за своју стоку како не би дошло до раздора.
Ево шта он каже:
Па Аврам рече Лоту: Немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири; јер смо браћа. Није ли ти отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти налијево, ја ћу надесно; ако ли ћеш ти надесно, ја ћу налијево. Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затре Содом и Гомору. И Лот изабра себи сву равницу Јорданску, и отиде Лот на исток; и раздијелише се један од другога: Аврам живљаше у земљи Хананској, а Лот живљаше по градовима у оној равници премјештајући своје шаторе до Содома. А људи у Содому бијаху *неваљали, и гријешаху Господу веома (1Мој 13, 8-13).
Аврам се не устручава да уништи извор свађе. „И ви треба да чините исто“, пише свети Амвросије Милански, „ако се догоди да паднете у сличну ситуацију ... Уништите извор раздора, јер нисте јачи од Аврама ... Боље је отићи пријатељски него живети заједно у нескладу “. Чини се да у мудрој Аврамовој одлуци и саветима Светог Амвросија можете пронаћи много одговора за решавање савремених сукоба међу рођацима и у односима са пословним партнерима.
„Како је лепо, висока, племенита Аврамова личност описана овим једноставним речима! Из ових речи је већ јасно да је Лот био спреман да се придружи пастирској свађи; али мирно и на достојанствен начин, Аврам га подсећа да су род и подразумева да је и непримерено да се придруже свађи слуга и опасно, с обзиром на то да су окружени онима из различитих племена. "
У овој причи постоји још једна важна лекција. Као што смо горе прочитали, дошло је до препирке између пастира Аврамових и Лотових, и примећено је: а Хананеји и Феризеји (Пост 13,7) тада су живели у земљи. Зашто се помињу Хананеји и Феризеји, који су тамо живели у то време? Није случајно! Хананеји и Феризеји били су незнабожачки народи који су гледали како Аврам и његов народ одлази у Обећану земљу. Они виде да овај народ није ни слаб ни мали. Они опрезно гледају; не усуђују се напасти, већ чекају - можда чекају да дође до сукоба, а то значи поделу, а ако подела није мирна, онда то раслабљује. Чекају прави тренутак. Тако је и у савременом црквеном животу. Постоје невољници и секташи који, попут данашњих Хананеја и Феризеја, једноставно чекају да се у Цркви појаве неки сукоби и несугласице како би могли да уведу раскол. 
Из ове приче може се извући још једна лекција. Имајте на уму да се Аврам понаша мудро, али Лот - благо речено, не сасвим разумно. Аврам је патријарх, а Лот синовац и пастир. Лот, како би сада рекли, крши низ заповести. Каже даље: Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затре Содом и Гомору. Да, наравно, Аврам му је дозволио да одабере земљу по свом нахођењу, али одабирајући, Лот није принео молитву Господу питајући га како да поступи и није узео благослов од патријарха - он није рекао: „По благослову твом.“ Чини се тако, али да ли је прикладно овде замерити Лоту? И коју поуку можемо извући из ове приче? Погледајмо мало даље и видећемо шта се после догодило са праведним Лотом.
Као што се каже овде, Лот је подигао своје шаторе у близини Содома, али тада је већ живео у самом Содому: Жеља да живи у близини покварених, али богатих људи привукла је Лота Содому. Касније је пао у заробљеништво са становницима Содома током оружаног сукоба и Аврам га је ослободио. Међутим, ова лекција му није донела ништа добро, па је поново отишао да живи у Содом. И као што знамо, Лот је проповедао овом изопаченом народу. Али ево занимљиве чињенице: Када је Господ уништио Содом и Гомору, с њим су отишле само Лотова жена и две ћерке. А онда се његова жена, пуна сумњи, окренула назад, жалећи због богатства заосталог у Содоми, и претворила се у стуб соли. А касније, његове кћерке ће га напити и увести у грех инцеста, а од њих су настали Моавци и Амонци - два народа која ће бити у непријатељству са Израиљом током његове историје.
Хајде да прочитамо о овим догађајима:
Тада она два човјека рекоше Лоту: Ако имаш овдје још кога својега, или зета или сина или кћер, или кога год својега у овом граду, гледај нек иду одавде;
Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је *вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.  И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: *Устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.  А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: Устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.А он стаде оклијевати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града. И кад их изведоше напоље, рече један: Избави душу своју и *не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.  А Лот им рече: Немој, Господе!
Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем. Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежим онамо; та мали је, те ћу остати жив. А он му рече: Ето, послушаћу те и за то, и нећу затрти града за који рече. Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа докле не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомору од Господа с неба дажд од сумпора и огња,  И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста *слан камен.  А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом; И погледа на Содом и Гомору и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи. Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затре градове гдје живљаше Лот. А Лот отиде из Сигора и настани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје. А старија рече млађој: Наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи. Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему. И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде. А сјутрадан рече старија млађој: Гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим еда бисмо сачувале сјеме оцу својему. Па и то вече дадоше оцу вина, и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде. И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега. И старија роди сина и надједему име Моав; од њега су *Моавци до данашњега дана.  Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су *Амонци до данашњега дана. (1Мој 19,12-38)
У следећим разговорима вратићемо се на овај текст, али за сада бих ово нагласио: Чини се да је то мала ствар - не узимати благослов од патријарха, али последице су биле врло тужне: бесплодно мисионарско проповедање, Лотови зетови његове речи не схватају озбиљно, његова супруга је пуна сумњи и живота и осврће се уназад, његове кћерке су прожете духом Содоме, а грех инцеста за њих постаје нешто да се подразумева. Свети Јован Златоусти пише: „Видите колико је зло кад тражите најбоља места, али не гледате на истинску корист.“
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор:https://orthochristian.com/139411.html

Одговара протојереј Владимир Долгих.

​Ако се од некога од наших суграђана затражи да нацрта вербални  портрет православног свештеника,  неко ће можда заборавити (или не знати) било који дио (елементе) одежде, али нико неће заборавити на браду. Вјероватно ће брада  бити оно чега ће се прво сјетити. Тврдња да свештеници носе браду већ се толико укоријенила у нашем уму да не могу сви директно да одговоре: зашто свештеници носе браде.
Па зашто свештеници носе браде? Многи ће се, вјероватно, размисливши, позвати на лик Господа Исуса Христа који видимо на иконама и назначити да се тако испољава подражавање изгледа Спаситеља. Наравно, ово је један од разлога, али не и једини.
​
Брада у Светом писму
Чак и они који се нису посебно упуштали у текстове Светог Писма могу претпоставити да ношење браде од стране свештеника има древне старозавјетне корене. Заиста, у 19. и 21. глави Књиге Левитске видјећемо директну заповијест Господњу:“ Не стризите косе своје уокруг, ни грдите браде свој“ (3 Мојс 19, 27). Постоје разлози за то. Неканонска Јеремијина посланица, већ у првој глави, обавјештава нас да је бријање глава и брада карактеристично за незнабожачке свештенике, због чега је Мојсијев закон имао за циљ да одврати јеврејске свештенике од идолопоклоничких пракси. Преподобни Јефрем Сирин појашњава да су паганима посебно порасле длаке на главама и лицима, како би их потом одрезали у посебно одређено вријеме код „светих“ извора или директно на храмовима. Стога бријање глава и брада није било само традиција, већ дио идолопоклоничких мистериозних култова. Ми савршено разумијемо да је Христос укинуо старозавјетни обредни закон, стога у Новом завјету не налазимо сличне заповијести у вези са ношењем браде, али постоји и друга страна овог питања.

Брада у канонима
У првој књизи „Апостолских установа“ ( 4) каже се да онај ко жели да удовољи другима „открива браду“. Отприлике иста идеја звучи у 96. канону Шестог васељенског сабора. У њему се каже да они који су се обукли у Христа морају опонашати Његов живот и стога избјегавати плетенице и посебан стил косе, којом искушавају крхке душе. Јован Зонара у својој интерпретацији објашњава да се ово правило односи и на браду, али овдје опет постоје разлози. У то вријеме мушкарци су плели косу и бријали браду како би изгледали њежно и више налик женама. Као што сте могли претпоставити, говоримо о хомосексуалним традицијама древног Римског царства. Да би се оградила од таквих удружења, Црква такође уводи забрану манипулисања косом, што је био знак блудних порока.

Накнадно се идеја о сличности мушкарца без браде са женом преселила у дефиниције Стоглавог Сабора (1551.године). Али, очигледно је у 16. вијеку одсуство браде код човјека изгледало толико неприродно да дефиниције Сабора садрже чак и забрану погребних служби и било које друге молитве у цркви за упокојење душа оних који су се усудили да обрију браду. 
То је вјероватно разлог зашто је православна брада у Украјини, Русији, Бјелорусији, и уопште, у словенским земљама стекла семантичку везу са појмовима као што су моћ, снага, воља и други атрибути мушкости.

Може ли свештеник да не носи браду?
Теоретски, наравно да може, али практично су браде православних свештеника постале саставна карактеристика њиховог изгледа. У иностранству је ситуација понекад мало другачија. Као што знамо, већина латинског свештенства не носи браде, јер се од раних хришћанских времена то сматрало показатељем припадности највишим друштвеним слојевима древног римског друштва, постепено се ова традиција укоријенила и постала општеприхваћена на Западу. Али када је популарност хипи покрета преплавила Европу и Сједињене Државе шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, неки православни свештеници почели су да брију браду. Представници хипи покрета узимали су и дистрибуисали дрогу, и „прославили су се“ и другим кршењем закона, а један од знакова њиховог изгледа била је и брада. Дакле, свештеницима је једноставно било доста да их полиција непрестано задржава,
Данас видимо да нису само духовници почели да носе браде, већ и само многи мушкарци. Али ако је за људе далеко од Цркве ово данак моди, за православце је брада постала симбол жеље за опонашањем Христа. Стога, одговарајући на питање: зашто православцима требају браде, биће довољно позвати се на чињеницу да је наш Спаситељ носио браду. Иако, наравно, савршено разумијемо да наш духовни живот, а још више вјечност, ни на који начин не зависи од присуства или одсуства длака на лицу.
Превео сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са извора «Православная Жизнь»

​У нашој породици сам само ја вјерник - најмлађа кћерка. Мама у породици припрема храну, а против је мог поста, јер ја растем. Једите шта дају, каже. Шта да радим?
одговара протојереј Владимир Долгих

- Искрено вам савјетујем да једете оно што припрема ваша мајка.
Наравно, пост заузима важно мјесто у духовном животу хришћанина, али не прво. У вашем црквеном животу, ваши блиски би прије свега требало да виде љубав, позитивне промјене према кротости, толеранцији, разумијевању итд., А не забране и незадовољство. Ако желите, ово ће бити ваше тихо проповиједање Христа. И даље живите са родитељима, имате заједнички живот са њима, који дијелите са свима, и тако им покажите послушност.
Понекад желимо да будемо такви, потпуно ревносни, кажу, ми смо православци, постоје правила, прописи, традиција и они се морају поштовати. Ми смо опаки људи и зато у таквој ситуацији увијек има мјеста за понос и понос. Када заиста не желите да прекинете пост, али то чините ради послушности својим родитељима, онда ово може постати средство за потицање понизности у себи. Поред тога, ван куће вам нико не смета да постите по сопственом нахођењу.
Кад год је могуће брзо, ограничите употребу паметног телефона и других уређаја у свим облицима што је више могуће (гдје и када је то могуће), посветите више времена читању и молитви и тада заиста можете достојанствено савладати преостале дане до Божића. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Осјећај олакшања након исповијести, с једне стране, дјелује сам по себи разумљив. С друге стране, увјерење у његову природност и неопходност темељи се прије на личном (чак и ако је својствено многим људима) искуству, а не на објективним предусловима. Заиста је олакшање добро, заиста може бити (често и јесте) резултат исправне, пажљиве и искрене исповијести, може свједочити о стварном покајању и бити знак опраштања гријеха. Али да ли све ово значи да исповијест увијек треба да донесе опипљиво олакшање?
Сви добро знамо колико могу да обману чак и најјача и најискренија осјећања. На примјер, врло је лако помијешати кајање са кривицом или љубав са пристрасношћу.  И ако је са уобичајеним осјећањима, нама некако познатим, ово могуће, утолико прије је ово вјероватно,  када је ријеч о нечему што ми не знамо. У духовној литератури често читамо о разним врстама духовних манифестација, али због грешности, страсти и слабости не можемо доживјети ништа слично. Али, лако се можемо преварити узимајући за духовну манифестацију нешто сензуално, духовно, емоционално. ​
Поистовећујући чулно са духовним, човјек лако пада у прелест (стање духовне заблуде), а заблуда постаје посљедица ове самообмане: стање демонске обмане, када се игра чула (палих, као и све у нашој природи) узима за дејство благодати и умјесто, заправо, духовности код човјека развија сопствену важност и гордост.
У овом случају олакшање је само осјећај, а наша осјећања имају низ карактеристичних карактеристика: страст, падање, умешаност у гријех. Да, таква осјећања су посљедица слабости људске природе. Да, они су саставни дио човјека као Божје творевине. Да, у почетку су и они, као и сва креација, „веома добри“. Али човјек је пало биће, склоно гријеху и подложно пропадању. Било би крајње исхитрено помислити да у људској природи унакаженој гријехом било које чуло може сачувати своју изворну чистоћу. Отуда правило, које се редовно налази на страницама аскетских књига, из дјела пустињских отаца  IV–VII вијека до дјела светих Игњатија Брјанчанинова и Теофана Осамљеника: не журите да вјерујете осјећањима. Нарочито када је ријеч о молитви или учешћу у Светим тајнама. Скоро све оно што су многи од нас навикли да сматрају милосним чином заправо су тјелесне и чулне сензације, емоционална искуства и понекад искрено страствени покрети душе. Због тога са њима треба да се носимо по једноставном правилу: не прихватајмо оне којима је мјесто, не тражимо оне којима није мјесто.
Закључак сам по себи говори: трезвеним, непристрасним односом према себи осјећај олакшања као такав не би требало да се претвори у циљ исповијести. Често је знак да је човјеку елементарно олакшала душу. Према томе, његово присуство не свједочи о опроштају гријехова, већ присуство покајаног осјећања, темељности, пажљивости, искрености исповијести и жеље да се исправи живот. Ако, уз све ово, човјек не осјети олакшање, онда се нема чега плашити: знамо да искрено покајање и признање гријеха Бог прихвата, Он нам опрашта наше гријехе, али на примитивном чулном нивоу то можда неће бити изражено ни на који начин. Иако, наравно, Божји додир с човјековом душом, очишћење душе од гријехова може проузроковати емоционално уздизање, олакшање и радост. Односно, осјећај олакшања може указивати на опроштај гријехова, али његово одсуство не значи да се гријеси не опраштају. Овдје је најисправније усредсредити се на чистоћу савјести. Ако нас послије исповијести савјест осуди за неки гријех, то значи да у том признању нешто није било у реду. Да ли је то скривени гријех, неспремност за поправљање, механичко непромишљено признање или исповијест, претворили у дуги разговор о проблемима, а не о гријесима. То су фактори који доводе до неопраштања наших гријехова. Као што видимо, све је много озбиљније од присуства или одсуства неке врсте осјећања. 
​Према томе, одговор на питање о недостатку олакшања након исповијести је једноставан: ако постоји осјећај олакшања, не треба се задржавати на њему, ако се осјећа олакшање, тај осјећај не треба тражити. И што је најважније: не стављајте,  у зависности од дјеловања Бога у нашој души, опраштање наших гријехова од чисто људског, духовног фактора. ​ИЗВОР: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човјечности.
Карантинска искушења која смо већ преживјели у прољеће и рано љето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла усљед карантинских мјера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желио да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човјечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вијести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомјерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загријаваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га дијелимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утјешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (ријечју или дијелом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску вјеру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушајмо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова /Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић) / митрополија.цом

Често можемо видети родбину покојника како троши велике суме новца на луксузне споменике и друге такве атрибуте у жељи да одрже помодарску сахрану и што богатије уреде гроб. Венци и цвеће су, такође, предмети значајних трошкова породице и пријатеља, док цвеће не може остати ни у ковчегу након што је затворен, јер убрзава пропадање тела. Неки људи желе да изразе своје поштовање према покојнику и саучешће родбини путем новинских саопштења. Одабиром те методе откривају плиткост својих осећања, а понекад чак и варљивост, јер искрено ожалошћена особа неће се разметати својом тугом знајући да своје саосећање увек може изразити са много више топлине радећи то лично.
​
На крају крајева, ништа од тог сјаја ни на који начин неће користити упокојенима. За мртво тело нема разлике ако лежи у скромном или раскошном ковчегу, луксузном или скромном гробу. Не осећа мирис цвећа које смо донели; није му потребан ни лажни израз жалости. Тело пропада док душа живи, не доживљавајући више осећања телесних органа. Улази у другачији живот и њене потребе су сада, такође, различите.
Управо те, потпуно различите, почасти треба да одамо покојнику ако га заиста волимо и желимо да му донесемо своје поклоне.

Који тачно дарови уносе радост у душу покојника?
То су, пре свега, искрене молитве за њега, како личне, тако и сабирне и, што је најважније, црквене молитве заједно са бескрвном жртвом, односно помени на Литургији. Многа појављивања мртвих и друге визије потврђују огромне користи које покојници добијају од молитве, као и од бескрвне жртве, која им се приноси.
Још једна ствар, која доноси велику радост душама преминулих је доброчинство учињено у њихово име. Хранити гладног или помагати сиромашнима, у име упокојеног, исто је што и учинити то директно њему.
Преподобна Атанасија (помиње се 12. априла) пре своје смрти наредила је сестрама свог манастира да обележавају њој помен хранећи сиромашне четрдесет дана. Међутим, сестре су својим немаром то учиниле само девет дана. Тада им се светитељка јавила са два анђела и рекла: „Зашто сте заборавили моју вољу? Знајте да милостиња и молитве цркве, принесене за душу током првих четрдесет дана након њеног упокојења, угодне су Богу. Ако је душа покојника починила грехе, Господ ће јој дати опрост; ако је праведна, онда ће они који се моле за то бити награђени благословима “.
Трошење новца на бескорисне ствари и дела посебно је бесмислено у данашњој тешкој ситуацији, када бисмо, ако бисмо га потрошили на сиромашне, могли да извршимо милостиво дело и према самом покојнику и према онима којима ће заиста бити од помоћи.
Недавни добротворни ручак, организован добровољним прилозима на територији епархијске цркве поводом обележавање годишњице упокојења монахиње Марине, према њеној вољи, окупио је око 150 људи који су се одазвали позиву и који су сви били сити. То је било велико дело!

Али, чак и ако не можемо учинити ништа на том нивоу, једноставно нахранити бар неколико или чак једну гладну особу, то би већ било велико преимућство. Значајно је да бисмо то лако могли учинити прилажући одређени износ за помен преминуле особе  одбору за помоћ сиромашнима при Епархији, добротворним друштвима или народној кухињи. Храна ће се давати сиромашнима са молитвама за упокојене. Први ће бити телесно задовољни, док ће се други духовно хранити.
​
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / Преведено из Каталога добрих дела

Монахиња Јелисавета (Сенчукова) говори о томе зашто поштујемо Богородицу и како су жене прије ње комуницирале са Богом: Сара, Ревека, Тамара, Рута и друге. Женска „тиха заједница са Богом“, обећање мајкама дјеце и други важни мотиви појављују се у Библији више пута.
- Разумијете ли да у Богородици вјерници једноставно поштују женски аспект Бога? - рекао ми је један скептик. - Бог се обично описује у мушким терминима, а Богородица је такав примјер вјечне женствености, која је у Њему једноставно неопходна - створио је и мушкарца и жену.
- Веома ми је тешко, - махнула сам. - Поштујемо Богородицу, јер је она мајка.
Скептик заправо није толико далеко од истине. Богородица је својеврсни примјер ове највјечитије женствености у дијалогу са Богом. Родни аспекти у библијским студијама захтијевају посебна истраживања (или чак квалификације истраживача), али сасвим је очигледно да жена у Библији има потпуно другачије искуство заједнице са Богом од мушкарца. И одликује се спонтаношћу.
Жена, колико је чудно, не треба да се обраћа Богу да би се ово искуство догодило - он јој се први обраћа, често не Себи, већ посредницима: анђелима, околностима, па чак и сопственим одлукама. Штавише, испада да је жена често директан инструмент Његовог Промисла, понекад и сама то не знајући. Са чиме је ово повезано тешко је рећи; можда је то због чињенице да је она по природи прималац (прихвата дјете у своју материцу - што се у ствари разликује од човјека; у почетку је, према библијској причи, сама узела тијело од Адама).
Оруђе Његовог Промисла
Упечатљив примјер такве спонтаности је једна од првих хероина свете историје, супруга праоца Аврама, Сара. Она се љути на своју слушкињу Агару, коју је сама поклонила мужу за потомство, и тјера је у пустињу - прво саму, а потом и са дјететом. Чини се да је тај чин страшан, неморалан. Али одједном Бог стаје на њену страну и каже Авраму: „Што ти је год казала Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати“ (Пост 21, 12). Спасава Агару од неизбјежног уништења, а њен син постаје отац људи који насељавају пустињу. Тако Сара нехотице постаје Његов инструмент. Слична ситуација је и са унуцима Аврамовим, Јаковљевим и Исавовим: овог пута љубоморна мајка Ревека лишава најстаријег сина очевог благослова тако да ће га добити најмлађи Јаков. И опет се њена врло морално контроверзна одлука испоставља провидном: Бог га окреће на боље. Сљедећа свијетла хероина Старог завјета је снаха Јаковљевог сина Јуде - Тамара, која чини врло контроверзан чин, али - да ли Бог некако осуђује жену? Ништа слично овоме. Јуда-преварант је био посрамљен, а Тамара сигурно рађа Переса, чији ће далеки потомак бити Исус Христос. Једну од прекретница у свештеној историји - егзодус Израиљаца из Египта - такође је олакшала жена, а она се дефинитивно није обратила Богу и углавном је била незнабожац - кћерка фараона, која је покупила бебу Мојсије. Будући велики пророк умро би или би остао само један од многих јеврејских робова, да није било ове безимене жене. Неколико вијекова касније, Јестира, супруга персијског краља Артаксеркса, постаће слична спаситељка за цијели Израиљски народ. Истина, ићи ће обрнутим путем: неће извести ово вољено Божје дијете из непријатељског окружења, али ће допринијети њиховом раном уништењу.

Да ли је женска вјера интуитивна?
Жене у Мојсијевом животу углавном су играле веома важну улогу. Тајанствена прича догађа се са њим и његовом супругом на путу из Мадијамске земље ка Египту: „И кад бијаше на путу у гостионици, дође к њему Господ и шћаше да га убије. А Сефора узе оштар нож, и обреза сина својега, и окрајак баци к ногама његовијем говорећи: ти си ми крвав заручник“ (2 Мојс 4, 24-26).

Овај фрагмент има многа тумачења, али једно је јасно: Сефора спасава Мојсија од смрти Господњом руком испуњавајући ритуални рецепт за који јој нико није рекао и на који је нико није позвао - обрезујући свог сина. Овај примјер уопште врло јасно показује да је женска вера интуитивна.

Жена може да говори Богу не ријечима молитве, већ „вјежбањем“. Да ли одатле потичу наше чувене „бијеле мараме“ из совјетских времена?

Слично интуитивно религиозно осјећање има и друга незнабожачка жена која зарађује за живот непристојним радом блуднице Раве. Прва и једина од становника Јерихона, она разумије да ови дивљи људи нису само пљачкаши, већ их води неко јачи и од најбољих наоружаних ратника: „И рече им: знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви који живе у овој земљи“(ИсН 2, 9). Мало је вјероватно да је ово био једини напад номада на Јерихон - али Рава изводи тачан закључак о израиљском народу.

Једна од књига Старог завјета са највише догађаја, Књига о судијама, наводи неколико израиљских вођа, укључујући једну жену Девору. Карактер је изузетан. Прво, у тексту се не помиње ниједно њено тражење од Бога, али је очигледно води Он: Израиљци  побјеђују Хананце захваљујући њој. Друго, Девора је једна од првих пјесникиња: поводом побједе, она саставља дивну химну, која се може прочитати у петом поглављу књиге о судијама. Иначе, њена претходница у поезији је Мојсијева сестра Маријам, а сљедећи пјеснички текст у Библији такође припада жени - Ани, мајци пророка Самуила (1 Самуилова 2).

И родила је по Божјем обећању
Даље у Библији појављује се нова радња, кључна за причу: Сам Господ се преко анђела обраћа женама и обећава им дјецу. Прва од њих је безимена супруга човјека по имену Маноје (Суд 13). Послије Божјег обећања, рађа им се син - снажни човјек Самсон, који је даље допринео ослобађању Израиља од Филистејаца. Сљедећа жена која ће се родити по Божјем обећању биће горе поменута Ана - она ​​се само молила, усрдно се молила и преко свештеника Илије добила одговор.

Можда најдирљивија књига у Библији је књига о Рути. Овај текст се може назвати „књигом о женском пријатељству“. Његова завјера је позната: млада удовица Рута одлази са својом свекрвом, Израиљком Нојемином, у своју домовину (успут речено - Витлејем, град Рођења Христовог). Господ је позива без ријечи. Она сама, без икаквог притиска, каже својој свекрви: „ немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог“ (Рута 1, 16). Није изненађујуће што се од ове љубазне и одане жене родио прадјед великог цара и пророка Давида, предак нашег Господа Исуса Христа.

Мотив женског „тихог заједништва с Богом“ појављује се у Библији више пута.

Прича толико радознала да ће је много вијекова касније спомињати и сам Спаситељ - пророк Илија и удовица из Сарепте Сидонске. Пророк напушта израиљску земљу због незадовољства краља Ахава и суше, а Господ га упућује у град Сарепту  Сидонску сљедећим ријечима: „Заповиједио сам тамо удовици да вас храни“ (2  Царевима 17,  9).

Удовица, како се испоставило, није имала ни сањања ни духа о заповијести Божјој: прво, једва да га је уопште познавала прије појаве Илије - Ваал и Астарта су били поштовани у њеном граду; друго, она нема жељу да храни пророка - оставила је прегршт брашна и мало путера да себи и сину испече хлеб („да поједем ово и умрем“). Међутим, она се слаже да нахрани пророка и због ове њене реакције њене оскудне залихе никада се не исцрпљују.

И након што је Илија учинио чудо васкрсења њеног сина, она коначно препознаје пророка као слугу истинитог Бога: „Сада знам да си човјек Божји и да је ријеч Господња у твојим устима истина“ (2 Царевима 17, 24).

У одређеном тренутку у Библији се појављује нова радња која је кључна за цијелу људску историју: Сам Господ женама говори преко анђела и обећава им дјецу. Прва од њих је безимена супруга човека по имену Манои (Пресуда 13). После Божјег обећања, рађа им се син - снажни човек Самсон, који је даље допринео ослобађању Израела од Филистејаца.

Сљедећа жена која ће се родити према Божјем обећању биће горе поменута Ана (само се молила, усрдно се молила и добила одговор преко свештеника Илије, али ово је прије изузетак - тада ће се то одразити у предању о зачећу Богородице, која се одвијала интензивном молитвом Њених родитеља, Јоакима и Ане).

Квинтесенција ове радње су Благовијести Пресвете Богородице. Јеванђеље по Матеју, у којем је, у принципу, задатак да свједочи о Христу како су предвиђали пророци, околности Његовог зачећа изговорене су што је могуће оскудније: „нађе се да је она трудна од Духа светога“ (Мт 1, 18). Тамо се јеванђелист, тешко намјерно, позива на горе поменути феномен „монолошког дијалога“ између Бога и жене: од Њега је дијете зачето од Дјеве, а оно што Она о томе говори или мисли више није важно.

У Јеванђељу по Луки прича о Благовијестима открива се што је могуће потпуније, али значење је исто: није Она та која тражи од Бога да јој укаже такву част - он је тај који јој се снисходи, Његов понизни Слуга, Он јој нуди ову част. И у овом тренутку долази до оштре промјене парадигме. По први пут у Свештеној историји, Бог чека одговор жене. Она више није само оруђе - Она је од Слушкиње Господње, постаје а да то није знала, царица. Слуша је, испуњава јој молитве, јер се њена мајчинска љубав протеже од ивице раја до дубине пакла, а и Он је у овој љубави.

У том смислу се може говорити о поштовању Дјеве Марије као искуству „женског аспекта Бога“. Њена љубав је иста она божанска „љубав која покреће сунце и звијезде“. То је љубав која заувијек остаје на земљи и на небу. И на празник Успења Пресвете Богородице, поштујемо ову врло безграничну љубав - љубав Мајке, љубав Божију, љубав коју смрт не може побиједити.

Монахиња Јелисавета (Сенчукова)
Превод: вјеронаука.нет

У редакцију часописа Тома.ру стигло је писмо читаоца:

"Здраво. Већ 8 година живимо са родитељима са супругом и кћерком. Да би се некако извукао из тешке финансијске ситуације и добио свој дом, почео је да тражи додатну зараду и чита књиге из финансијске психологије. Реците ми, да ли је ово нормална жеља за хришћанина - да обезбеди своју породицу, више размишља о новцу и жели своју реализацију, свој посао или је ово услуга мамону? Како одредити ивицу? У овим књигама је записано: да бисте се обогатили, то морате страствено жељети, а хришћанство нуди да се понизимо и прихватимо све онакво какво јесте. Хвала"

​О овоме разговарамо са јерејем Стефаном Домусчијем, доктором теологије и философије.

Оче Стефане, колико је „легитимна“ жеља за самоостварењем са становишта православља?

Није само „легално“ да православна особа жели самоостварење, већ и природно. Вјерник је једноставно дужан да томе тежи. Само самоостварење треба да разумије на хришћански начин.

Шта то значи?

Главно питање: шта људи сматрају смислом свог живота, својом реализацијом? Традиционално, самоостварење се подразумијева као откривање и остваривање ваших способности, свега што вам је дато. Али циљеви ове примјене су различити за све. За неке је то слава, моћ, част, богатство. А шта би требао бити циљ православног човјека? Са црквене тачке гледишта, човјек мора да се оствари - шта год да ради - било којим својим поступком, дјелом, односом са другим људима. Укључујући и на послу. Главно је да ваша активност одговара идејама хришћанског морала и да сте свјесни шта и зашто радите.

На примјер, може ли хришћанин жељети да буде шеф? Можда, ако осјећа позив, ресурс за чињење нечег доброг у овом послу. На примјер, он зна како да спроведе неки пројекат, па нека заузме водећу позицију - зашто да не? Овдје је мотивација важна: не снага сама по себи, већ доношење користи и стварање добра.

Постоји молитва прије започињања било ког посла - она ​​се може наћи у сваком православном молитвенику: „Благослови, Господе, и помози ми грешнику да извршим дјело које сам започео у славу Твоју“. А молебан за почетак било ког доброг дјела служи се не само прије него што се учини нешто очигледно побожно, већ и када се на примјер организује радионица за гуме.

И како постављање гума може служити на славу Бога?

У Светом писму каже се: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима" (Мт 5, 16). А ако кувар, љекар, радник на гумама итд. раде свој посао добро, искрено, коректно и истовремено су хришћани, то раде у славу Божију.

Пошто нас је Бог створио слободним и, оваплотивши се, дао нам је смјерницу - да бисмо постали попут Њега, морамо сваког дана, у животу који нам је додијељен, дјеловати онако како би Он. У том сталном избору у корист добра лежи самоостварење хришћанина.

Али особа може имати природну страст у професији, жељу да се помиче на степеницама каријере и добије више. Ово је лоше?

Не. Плаћање посла је нормално. Али важно је тежити не финансијским висинама, већ висинама квалитета, опипљивог резултата који користи другима. Ово је поента.

Овдје треба да разумијемо зашто особа жели да постане врхунски менаџер. Да купи себи скупи аутомобил? Успон на вишу степен друштвене љествице? Или да схвати своје лидерске способности и служи људима на овој позицији? Главна ствар је знати када се треба зауставити свуда. Слушајмо шта вам савјест говори.

Али шта је са популарним књигама о финансијској психологији и разним методама, попут „облачи се као успешно, мисли као богат“?

Христос каже: тежите Царству Божијем, а остало ће вам бити додато. А ако особа постави свој циљ само да заради новац, она је директно у супротности са Христовим позивом да не сакупља благо за себе на земљи.

Ако се ваша жеља за добром поклопила са чињеницом да сте се обогатили, мирне савјести можете, на примјер, приуштити одмор мало скупљи него иначе, не заборављајући да новац који вам је Бог послао, он такође шаље и тако да можете помоћи онима који их немају. Што се тиче популарних психолошких метода постизања богатства, онда су, са хришћанске тачке гледишта, све оне неодрживе.

У ком смислу су неодрживе? Они не дјелују? Или дјелују на такав начин да је боље држати се подаље од њих?

Говорим о оним техникама које нуде постизање богатства „промјеном свијести“, престајући да се осјећамо сиромашним. Оне се граде око покушаја да опонашају начин размишљања богате особе. Чињеница да они једноставно неће помоћи апсолутној већини је пола проблема. Али често су такве праксе усмјерене на „привлачење“ богатства на окултне начине, а то је већ заиста опасно.

Друга је ствар ако сањамо да не „мијењамо свијест“ и не „откривамо суперсиле“, већ као одрасла и одговорна особа да бисмо остварили своју мотивацију (на примјер, жељу да зарадимо више новца за куповину стана), да бисмо разумјели шта психолошки омета ову жељу да се оствари ријешимо ове проблеме: бавимо се финансијском писменошћу, учимо да преговарамо, постанимо одлучни, проактивни. У овоме не може бити ништа прекорно. Али понављам, главно питање овдје је шта је циљ: ако нас техника учи да комуницирамо са људима, изградња односа је једно, али ако се фокусира на богатство као циљ сам по себи, ово је друго.

Ипак, све ове шеме имају једну слабу тачку - све игноришу Бога.

Односно, ако не вјерујемо у модерне теорије да бисмо постигли успјех, већ у Бога, то ће сигурно довести до напретка?

Прво се одлучимо: шта нам треба од Бога - новац или спасење? Још увијек се ослањамо на Бога када размишљамо о спасењу, а не о томе да ће нас Он умотати у свилу. У спасењу у вјечности, а не у некој врсти среће у земаљском животу, крајњи просперитет хришћанина је. Али нас може довести до спасења на различите начине: некога тестира сиромаштво, неко - богатство.

Можемо да се запитамо: да ли је заиста све што остаје људима са платом од ... хиљада - стиснути зубе и издржати? Одговор даје Јован Златоусти. Каже: "радите дјело Божје, а Бог ће учинити ваше".

То не значи да ће Бог учинити све за нас. Радимо, радимо и чинимо све што је у нашој моћи, у Његово име, по својој савјести и Он ће нас подржати у свему.

Али будимо разумни: процијенимо своје снаге, немојмо живот претворити у пакао, да породица и даље пати, јер смо купили скупи стан на кредит, а онда не знамо како да отплатимо дуг.

Другим ријечима, хришћански пут ка бољем животу је да адекватно процијенимо своје снаге, тежимо ономе што желимо и молимо се Богу да Он уреди овај живот на најбољи начин за нас, вјерујте му у ово. А ако смо спремни да то прихватимо и не гледамо поклону у зубе, онда ћемо бити срећни.

Да, то не значи да ћемо сви живјети као краљеви - нико нам не обећава луксузне одаје, иначе би то било слично тржишним односима: „Ја сам за Тебе, Господе, тежим за твојим Царством, а Ти си мој стан“. Не, то не иде тако.


"Шта имаш? Потребно је шта је. И шта желиш? Али шта јесте, шта је потребно “- ове ријечи из једног филма такође могу описати хришћански однос према световним добрима. Наравно, тешко је када култ богатства и луксуза цвјета уоколо: осјећамо се несрећно, увријеђено чињеницом да нешто немамо ...не треба да прихватимо савремену философију богатства и прилагодимо јој теологију.

Кад нам је једва довољно за живот и морамо стално да се стискамо у нечему, желимо да живимо боље -Да ли је то гријех?

Не. Али жеља за бољим животом, жеља за пристојним домом и покушај зараде на њему уопште није исто што и оно што пише у књигама о финансијској психологији. А овом питању можемо приступити на различите начине. На примјер, у Русији људи сигурно теже да купе стан, док на Западу многи читав живот изнајмљују кућу и сматрају то нормом.

Само не идимо предалеко - покушајмо да обезбиједимо породицу, али се уздајмо у Бога за ово, а не у симпатичну магију. Размишљање о новцу, могућност распоређивања буџета, штедња, разумијевање економских процеса је нормално, ово је дио живота. Али третирати новац као највише добро, промијенити свој поглед на свијет да бисмо постигли богатство - то значи да заиста служимо мамону, а не Христу. Разговарала Анастасија Бавинова

Превод: вјеронаука.нет