„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и обећавајуће. 

Једну група људи која је ушла у пакао одвели су у предивну трпезарију. Била је лепо уређена најбољим намештајем, сребрним и стакленим предметима. На столу је била сва могућа и најквалитетнија храна. Речено им је да седну за сто. Њихова казна би била да могу јести све што желе и да се никад неће разболети или уморити од  хране.
Једва задржавајући своју радост и изненађење, седели су, ставили фини ланени убрус на крило, узели виљушке и почели да једу. Виљушком би покупила храну, али пре него што би дошла до њихових усана, пала би са виљушке. Ако би покушали да узму храну руком, она би им само клизнула између прстију или нестала. Колико год да су покушавали нико не би могао принети ниједан залогај устима. То је заиста било мучење док су постајали све гладнији, љући и разочаранији. Ово би била њихова судбина за вечност.
Чини се да би решење проблема било очигледно. Требало је само да нахране један другог, али то им никад није пало на памет. У животу им никада није пало на памет да мисле о другима пре себе пре. Пакао има начин да појача најгоре наше људске особине.
Једном сам одржао час на Богословији о злу, страдању и хришћанској вери. Сећам се једне ствари коју нам је професор рекао. Већина нас је заштићена од страдања. Ово је можда техника преживљавања или чак Божји дар, јер ако бисмо искусили све страдање која се догађа у свету у само мало времена, искуство би нас убило или довело до лудила. Зло и страдање могу бити неизоставни део људског живота, али сви ми желимо олакшицу од свега тога. Желимо да се одморимо.
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30).
Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Ево начина који нам је понудио Бог, начин да се одмарамо, али радије бисмо преузели на себе овоземаљско бреме и грех. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Одговор је тај да ми верујемо да је бреме Господње превише тешко. Превише је тражити од нас да се молимо. Претешко је постити. Сувише је тражити од неких да проведу 4 сата у седмици да би дошли на богослужење у цркви. Сувише је тражити од неких  да дођу у недељну школу или на изучавање Библије. Сувише је тражити од неких да се редовно исповедају. Бреме је претешко. Одбијајући бреме Господњи, ми се боримо и страдамо под јармом животних захтева. Ослабљени овоземаљским бременом, мало је одбране против ђавла, света и телесног.
Данас има толико патње у породицама, чак и у православним породица. Многе жене пате јер њихови мужеви одбијају да им служе као што Христос служи Цркви. Уместо да узму Господње бреме служења, мушкарци захтевају да им се служи. Када супруге не успеју да их служе због слабости или разочарања, прибегавају љутњи и мрзовољи, менталном, па чак и физичком злостављању. Мужеви пате јер, док им служе женама најбоље што могу, супруге одбијају да им покажу част и љубав. Мушкарци се осећају омаловаженим оштрим критикама од стране својих жена. Родитељи пате због тога што им деца неће бити послушна, а деца пате и зато што родитељи заборављају да они не треба да „гневе своју децу“.

У данашње време има патњи и у Цркви. Речено нам је да се опраштамо једни другима, али често се жалимо. Позвани смо да носимо бреме једни другима, али превише смо заузети да делимо своје терете него да делимо туђе. Позвани смо да изграђујемо једни друге, али рушимо једни друге. Треба да говоримо истину у љубави, али оговарамо иза леђа. Треба да опомињемо једни друге „псалмима и хвалоспевима и духовним песмама, чинећи појање Господу у свом срцу“, али ми опомињемо друге гадним речима и оштрим критикама или показујемо хладнокрвност према преступнику. Уместо да седимо са гостима, старијима или младима како бисмо делили веру и изградили их, седимо са пријатељима који су нам подобни својом префињеношћу и умовањем. Неки чланови наше цркве су усамљени или болни- знате ли ко су они? Цркви Својој, Господ каже, „узмите мој јарам“. Одбијамо и зато има много патње у Цркви. Као последицу имамо да Црква није место за одмор.
Закхеј је био човек који је носио тежак јарам. Био је порезник и мислио је мало о било чему другом осим на финансијску добит. Али за сав свој новац био је омражен и презиран и одбачен. Како је патио у својој усамљености и изолацији. Ипак, кад је Исус ушао у његову кућу, Закхеј је с радошћу рекао: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко". Исус је рекао да је у том тренутку спасење дошло у ту кућу, а Закеј је постао прави Авраамов син. Замислите да одвојите половину свог имања, а затим да четвороструко отплатите сва дуговања. Закхеј је то учинио са радошћу јер је сматрао да је то лако учинити. Христово бреме било лагано и Закхеј је пронашао одмор, одмор који му сав свет није могао купити.

Позивам вас да узмете бреме Господње. Као последицу имаћете одмор, а не патњу. Научите од Њега, а затим то учините на Његов начин. Открићете да ће патње престати. Нисам рекао да ће борба престати, јер живимо у свету који није место за одмор. Не, живот ће бити борба, али ако се борите под Господњим бременом, наћи ћете одмор. Зашто је Христово бреме лакше? Овоземаљски јарам је за појединца, а плуг вучете сами. Јарам Христов је двострук. Господ ће бити у јарму са вама, помажући вам да повучете плуг и разбијете тврдо животно тло. Аутор:протојереј Џон  Мосес
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Душа детета треба да осећа смрт као почетак живота на небу, одскочну даску ка вечном животу са Христом, а то је рај. Главну улогу у православном духовном развоју детета има породица у којој оно одраста. Појам раја, међутим, од великог је значаја за психологију, чак и у случајевима у којим нема религиозног увођења. Упокојени срећно живе у Рају, то је прелепо место које не можемо да видимо, али са којег нас могу видети и чути. Нарочито у предшколском узрасту, излагање живота после смрти не само да је битно, него је заправо неопходно.
Учење деце о животу после смрти и представљање Раја и пакла мора се обављати са становишта Божје љубави према нама. Према томе,  неопходан је услов да у душама своје деце гајимо љубав према Богу. Рај је неупоредиво срећан живот у Божјој љубави и Његовом присуству, док је пакао одсуство Бога и бол који ми сами себи проузрокујемо одбацујући Његову љубав. Међутим, препорука је,  кад су деца мала, да је боље да одрасли држе добрих примера - Раја, анђела и светаца, него да укључују пакао и демоне. Наравно, добро и зло су ствари које се деца уче од најранијег доба, тако да је важно, ако се било која расправа дотакне злих поступака и људи који их почине, да деца знају да је Христос увек спреман опростити било какав  грех.
Осим тога, добро је ако одрасли не инсистирају на апсолутној богословској исправности у разговорима са децом. Деца често изражавају погрешне богословске идеје о животу у рају, као што су, на пример, да ће наћи своје омиљене играчке, видео игре, сладолед и кућне љубимце. Ако им на то негативно одговоримо, постоји опасност од убијања или барем умањења њихове жеље за Рајем и, самим тим и њихове љубави према Христу. У сваком случају, требало би да будемо опрезни у појашњавању чињенице да је Рај неупоредиво бољи од свега што можемо замислити. Дакле, говорећи богословски, не би требало да уништавамо представу који други људи имају уколико га не заменимо нечим зрелијим, али који не прелази ниво њиховог разумевања.
Са друге стране, деца понекад кажу да желе умрети јер толико воле Христа и желе бити с Њим. Одговор на то не сме бити да их одвратимо од тога спровођењем морбидног страха од смрти, већ би уместо тога требало да објаснимо да је смрт заиста благослов, али само кад нам Бог „пошаље карту“, односно када смо спремни за то.
Други важан услов за успешну припрему детета за неминовну смрт је поука у молитви, стање које се најбоље учи из искуства, обично следећи пример родитеља. Старешина Софоније (Сакхаров) каже да деца која уче да се моле, морају имати крв родитеља који моле, да живе у атмосфери молитве. На овај начин дете стиче средства комуникације са небеским светом и тако, касније, са особом која ће напустити овај живот. Задушнице, службе за упокојене и свака Божанска литургија добра су прилика да се деци објасни ова комуникација између војујуће Цркве и торжествујуће Цркве.
И да закључимо, припрема деце да разумеју деца разумеју појам смрти може бити и увођењем читања Житија Светих. Ово храни њихове душе вредностима Православне вере, док истовремено, када су деца старија, ови светоотачки животи могу послужити као одскочна даска за дискусију о смислу живота. Нарочито, однос светаца према смрти, са којим се сусрећу храбро и радосно, је најбоље учење о нашем сједињењу с Христом, о поруци васкрсења, вечном животу и, према томе, смислу овог садашњег живота. Такође можемо указати на то да славимо датум упокојења свеца, а не датум њиховог рођења.
аутор: Марија Димитриадоу/ извор/ за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

​Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако?
Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом".
Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама. Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима. 
Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно  излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин.
одговор дао: о. Виктор Гурев​ /За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела  САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137

Вриједни сарадник нашег сајта и преводилац за енглески језик Сања Симић де Граф добила је похвалу на конкурсу ​„Бешеновска повеља“ 2020. год. 

„Не дамо светиње!“
 
Господе Васкрсли, ти победи смрт,
Молимо те сада, помози нам, Спасе,
Црна Гора поста Гетсимански врт
У ноћи молитве Кајафе нас хапсе.
 
Христова хаљина  - светиње су наше
Коју Свети Сава скроји Духом Светим,
Зато их се тако сви демони плаше,
јер не знају шта ће са даром отетим.
 
Зато и смишљају неку подлост нову,
Безакоње преко законских редова.
Па зар да дамо хаљину Христову,
Убељену крвљу наших прадедова!
 
Не дамо светиње, нећемо их дати
По цену хапшења безбожничког пука,
Целом ћемо свету поруку послати -
 Цару не идемо без свадбеног руха!
 
А ви Јуде српске, нећемо вас клети
Што сад на себе примисте срамоту:
сведок ће нам бити Василије Свети -
Покајте се док сте још у животу!
Сања Симић де Граф

  Тема овогодишњег конкурса била је „Не дамо светиње јер оне нису дале нас“, а учествовало је до сада рекордних више од 200 песника из Србије и низа других земаља. Одлука жирија у којем су  били песник Благоје Баковић (председник), победници претходних конкурса Јованка Новковић Перге, Владимир Јовић, Бошко Ломовић и Сунчица Радуловић Торбица, и игуман манастира Бешеново, архимандрит Арсеније Матић, о овогодишњем добитнику „Бешеновске повеље“ била је једногласна...

Чланови жирија били су сагласни да похвале заслужују и Верица Преда ПреВера (Вршац),  Велика Томић (Кристиансанд/ Норвешка), Сања Симић де Граф (Лозница),  Мирјана Кузминац (Богатић), Цвија Ашћерић Митровић (Аделаида/Аустралија), Срђан Пауновић (Београд), Момир Вучинић (Гостиловина), Кристина Павловић Рајић (Земун),  Немања Божић (Београд), Татјана Ђурић (Крушевац) и Даринка Бела Томић  (Београд).

Награде и похвале биће уручене на традиционалном песничком сабору „Бешеновска приношења“ који ће, под столетним липама у порти овог фрушкогорског манастира чија обнова је још увек у току, бити одржан у уторак, 28. јула, поводом летње манастирске славе Светих Кирика и Јулите. Том  приликом, биће промовисана и поетска збирка „Не дамо светиње јер оне нису дале нас“, са свим песмама које су учествовале на овогодишњем конкурсу.

Реч је о  шестој збирци коју је изнедрио поетски конкурс „Бешеновска приношења“ на којем је, од 2015. године када је покренут,  учествовало више од 450 песника из више од 30 земаља. Називи претходних пет збирки били су „Бешеновска приношења“, „Фрушка горо, Богу нек` је слава“, „Земних милина небески крој“, „Невидљив је Померач облака“ и „Осам векова нашег Христаништа“.