Његово Блаженство Патријарх румунски г. Данило освештао је, у понедјељак увече, капелу посвећену Светом апостолу Андреју, заштитнику Румуније, у румунском парламенту. Након освештања капеле, Патријарх Данило се осврнуо на постојање капела у различитим парламентима широм свијета, унутар аеродрома, у близини болница или у другим јавним просторима. Његово Блаженство је за њих рекао да су „извори мира, радости и наде“. Свечаном чину су присуствовали премијер Румуније Јон-Марсел Чолаку, предсједници и чланови оба дома румунског Парламента, као и представници цркава и вјерских заједница. 
Патријарх је у свом обраћању напоменуо да су се уз митрополитску катедралу током историје румунског народа налазили Савјет земље (Sfatul Tarii), а касније и Представнички дом. Данас се Парламент Румуније налази у непосредној близини Народне катедрале (Храм спаса народа), која је посвећена Светом Андреју Првозваном, апостолу и заштитнику Румуније, и празнику Вазнесења Господњег.
„Из тог разлога, предложили смо Светог Андреју за заштитника капеле у румунском парламенту, који је усвојио резолуцију 2012. године којом се празник апостола одређује као нерадни празник за ширу јавност.
Патријарх је рекао да освећење капеле у сабору има посебан духовни значај: „Оно истиче везу између молитве и причешћа, између богослужења и културе, укључујући политичку културу, између активности и институционалне заједнице, између слободе појединца и друштвене одговорности." 
„У све секуларизованијем свијету, освећени литургијски простор који позива на молитву помаже нам да поново откријемо истину да је човјек позван на освећење у односу заједнице са светим Богом и на понизно служење људима јер је индивидуална молитва и заједница извор мира радости и наде“.
„Молимо се Богу да благослови иницијаторе и присталице пројекта“, рекао је потом Његово Блаженство, помињући: Алфреда Симониса, привременог предсједника Представничког дома, Силвију-Клаудију Михалчеу, генералног секретара Представничког дома, и архимандрита Нектарија Софелеа, игумана манастира Раду Вода и егзарха манастира Архиепископије букурештанске. Патријарх Данило је капели поклонио неколико богослужбених књига: Библију, Псалтир, Часослов и Триод, као и мале молитвенике.  Затим су ријеч узели премијер Румуније, предсједник Сената, привремени предсједник Представничког дома. 
Отварање капеле у парламенту представља старију иницијативу, а посљедња најава је објављена прошле јесени на манифестацији поводом обиљежавања 30 година од оснивања Молитвене групе у румунском парламенту. Иницијатива је настала 11. марта 2024. године када је одобрен меморандум о идентификацији погодног простора за капелу. Такође је тада утврђено да ова капела неће имати сталног свештеника и да ће црквену дjелатност богомоље координисати Румунска патријаршија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро

На дан када света Црква молитвено обележава успомену на Светог мученика Агапија, 28. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је служио помен Бранку Радичевићу на Стражилову. Саслуживали су протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, и епархијски протођакон Горан Власац. Поред истакнутих српских песника и угледних званица помену је присуствовао и председник покрајинске владе г. Игор Мировић. Богослужење је обављено у склопу прославе двеста година од рођења једног од највећих српских песника, романтичара, која ће бити сачињена од уметничких програма, изложби, песничких вечери и округлих столова, а започета је свечаном академијом у Српском народном позоришту у Новом Саду. После помена, Његово Преосвештенство се присутнима обратио следећим речима:
„Окупили смо се да молитвено обележимо јубиларну двестоту годишњицу од рођења једног од највећих уметника наше историје – Бранка Радичевића. Његово име не само да представља синоним за српску поезију и Сремске Карловце уопштено, већ је дословно постало нераскидив део нашег културног наслеђа и традиционалног уметничког израза душе Србинове. Своје стихове Бранко није писао само хармоничним реченицама, већ их је дословно ткао од снова и емоција, на тако вешт и аутентичан начин да ће његово велико дело представљати инспирацију читавог низа генерација читалаца, укључујући и данашњу. Зато о његовим песмама не можемо говорити као о самој књижевност, кад их неодољиво осећамо као икону туге и радости, надања и чежњи. Његова поезија је била и остала израз чисте и невине, младалачке љубави према ближњим и даљњим људима, свом страдалном народу и раскошној природи која нас окружује, а надасве према нашем Творцу, који нам је и подарио овај недокучиви свет у ком живимо и трајемо.
У Књизи Постања, пророк Мојсије је забележио да је наш Господ учинио да из земље никну „свакојака дрвета, лијепа за гледање и добра за јело“, што само по себи сведочи о духовној потреби за естетиком, коју кроз неговање благољепија и данас осетимо у нашој светој Цркви. Богослужбена употреба уметности нарочито је видљива управо у Бранковим Карловцима, где је тадашњи патријарх српски, Георгије Бранковић, у првој деценији 20. века, од славног Паје Јовановића наручио четири величанствене иконе, које и данас стоје и красе певнице Саборног храма и које представљају Свете који су Господа величали управо уметничким стваралаштвом. Поред градитеља величанствених храмова, цара Соломона, у Старом завету и краља Милутина, код Срба, овде су сјајно насликани и цар Давид и Свети Јован Дамаскин, као аутори духовне поезије, у чијој се надземаљској лепоти наслађивало небројено мноштво спасених душа. Ми у Бранковим песмама не видимо само трагедију прераном смрћу угашеног талента, или полетног романтичара надахнутог рококоом, већ радосно осећамо човека вере, прожетог и надахнутог љубављу према Богу, која води у живот вечни. Зато данас када смо се окупили око његових земних остатака да прославимо живот и наслеђе Бранка Радичевића и да се помолимо за његову душу, ми би требали да се обавежемо да ћемо наставити његову мисију неговања богоугодне лепоте речи српске и српског писма, као и да не дозволимо да наша срца икада охладне према нашем Творцу и свима око нас. Бог да му душу прости и вечан покој слузи Божијем Алексију – нашем драгом и незаборавном Бранку.“ Извор: Епархија сремска

У понедјељак, 25. марта 2024. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је помен невино пострадалим жртвама терористичког напада у Москви, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци. Помену је присуствовао Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик и Градоначелник града Бањалуке г. Драшко Станивуковић. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

У прву недјељу Великог поста - Недјељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету Литургију у капели Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац. Епископу Сави су саслуживали свештеномонаси и ђакони Епархије бањалучке. Такође, у недјељу Православља Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке епархије.

​У Вијећници Банског двора, 28.марта 2024. године, са почетком у 19.00 часова, одржаће се хуманитарни концерт хора Угоститељско-туристичке школе Бањалука под називом "Косовска визија".

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је  поруку Његовој Светости Патријарху српском Порфирију поводом 25 година од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе (НАТО) на Савезну Републику Југославију.
​
Ваша Светости, љубљени брате и саслужитељу у Престолу Божијем!
...
Ове године, Недјеља православљ поклапа се са незаборавним жалосним датумом – 25. годишњици од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе на Савезну Републику Југославију.
„Трагични догађаји који су се збили пре четврт века нису само једна од жалосних страница у савременој политичкој историји Европе, повезана с тежњом земаља западног свијета да разоре велику словенску државу заоштравањем и подршком националистичком сепаратизму, него и још једна илустративна епизода исконске борбе против православне вјере и њених носилаца, коју води кнез овога свијета (Јн 12,31). Очигледно, главни циљ агресора је био да отргну Србији њену аутономну област Косово и Метохију – земљу која је колијевка српског православља.
Чврстина и храброст коју је братски српски народ показао у овом неравноправном обрачуну још једном је потврдио истинитост ријечи светог благовјерног кнеза Александра Невског: „Бог није у сили, него у истини“. У тим страшним данима имао сам прилику да будем у Београду и својим очима видим не само разорне насртаје на град, већ и манифестације неуништиве воље његових становника – несломљене, непоражене, пуне снаге и достојанства. Пробудивши историјско памћење народа, трагедија је потом подстакла многе савременике да се врате светоотачкој вјери, да осјете припадност Косовском завјету, да осјете личну одговорност за судбину своје вољене отаџбине, да одреде духовни пут своје дјеце и будућих генерација.Како у драматичном времену које се сада памти, тако и у наредним годинама, Руска православна црква је увијек дизала свој глас, осуђујући оно што се догодило као "тајну безакоња, која већ дјејствује" (2 Сол 2,7), покушавајући да скрене пажњу свјетске заједнице на злочин почињен уз прећутну подршку западних земаља – уништавање вјековних светиња Српске православне цркве, које је кулминирало озлоглашеним бруталним погромом 2004. године. Узносим молитве за покој дјеце Светосавске цркве која су страдала у бомбардовању, као и за све оне који су пали од руку екстремиста. Вечна им памјат.
Сјећајући се са топлином нашег недавног општења у Москви, увијек остајем са братском љубављу у Господу,
+КИРИЛ ПАТРИЈАРХ МОСКВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ
Припремио вјеронаука.нет на основу писања званичног сајта РПЦ

Његовој Светости
Патријарху московском и све Русије
Господину КИРИЛУ
Москва
Ваша  Светости,
Ноћас је васцела Српска Православна Црква, свештенство, монаштво и сав верни народ уједињен са Вама и нашом руском браћом и сестрама у болу и молитви Спаситељу за невино пострадале у ужасном терористичком нападу у Москви. Молимо се Господу да рањенима и повређенима подари исцељење, а унесрећеним породицама снагу да као светињу чувају спомен на пострадале.
Господ нека ову недужно пострадалу децу прими у рајско насеље. Вечан спомен!
АЕМ и Патријарх српски
+Порфирије

Свети Теодор Тирон (Тирон – тј. ратник-регрут) је хришћански светитељ, великомученик, чијег се помена Црква сјећа у суботу прве седмице Великог поста (2024. године – 23. марта). Дан раније, у  петак, након Литургије Пређеосвећених дарова, чита се канон великомученику Теодору. Свети Теодор је страдао за Христа у Малој Азији почетком IV вијека (306.године)  за вријеме владавине незнабожачког цара Максимијана (пуно име Гај Галерије Валерије Максимијан- лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus). Али многи људи знају за великог мученика захваљујући чуду које се догодило након његове смрти...прочитај до краја

Свети Синод Румунске православне Цркве позвао је вjернике да „чувају благо вјере наслијеђено од предака, јер је православље жива веза са Христом“.
Свети синод Румунске православне цркве је у свом  саопштењу поводом Недјеље православља подсјетио да је „православни дом или црква без иконе као пустиња“. У Синодској посланици каже да су „иконе прозори у вјечност, кроз које се наша душа уздиже и духовно расте“, а храм или кућа без икона је „као пустиња, пусто мјесто без Бога“. 
Помињући побједу православне вјере над јереси иконобораца, Свети Синод је подсјетио да је „борба била велика и тешка, али сваки пут су устајали архијереји и оци просвећени Духом Светим, који су се на Светим Васељенским Саборима борили против против погрешних учења и потврђивали праву вјеру“. 
„Чувајмо благо вјере које смо наслиједили од предака, јер је Православље жива веза човјека и Христа, која нас води у живот вечни“, истиче се у  Синодском саопштењу.  Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Патријарх јерусалимски Теофил је, 21. марта 2024. године, изјавио да је јединство Православних помјесних цркава апсолутна неопходност.
Патријарх јерусалимски Теофил је током сусрета са амбасадором Румуније у Израелу Радуом Јонаидом говорио о тешкој ситуацији у Светој земљи , посебно у Гази, због рата који траје већ неколико мјесеци. Саговорници су разговарали и о односима Јерусалимске и Румунске патријаршије. Патријарх јерусалимски је током овог сусрета истакао потребу апсолутног јединства Православних цркава и доприноса Јерусалимске Цркве циљу јединства. Његово Блаженство је подсјетио на Конференцију Предстојатеља помјесних цркава у Аману у фебруару 2020. године, истичући улогу Јерусалимске Патријаршије у овом догађају. Припрема вјеронаука.нет

​Поводом 85. годишњице оснивања Православног богословског факултета Светог Тихона у Јужном Канону, Пенсилванија, Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј је предао честицу моштију Светог владике Николаја том знаменитом црквеном училишту у коме је велики светитељ живео, предавао и уснуо у Господу.

Епископ источноамерички г. Иринеј је свечано предао свете мошти Митрополиту америчком и канадском г. Тихону, који затим светињу уручио протопрезвитеру др Јовану Паркеру, декану Богословског факултета Светог Тихона, и исказао благодарност Епископу ваљевском Исихију на драгоценом дару.

Извор: Епархија источноамеричка

У уторак 2. априла 2024. године у 11 часова у просторијама Савеза општина и градова Републике Српске биће отворен први научни скуп о историји Бијељине – „Бијељина у 20. веку”.
Научни скуп организују: Град Бијељина, Епархија зворничко-тузланска Српске Православне Цркве, Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Музеј Семберије и Савез општина и градова Републике Српске. У раду научног скупа учествоваће стручњаци са универзитета у Источном Сарајеву, Бањалуци и Београду, који ће представити резултате својих истраживања о разним темама из историје Бијељине у 20. вијеку, попут њеног правног и политичког положаја, финансирања и функционисања локалне самоуправе, дјеловања и страдања Српске Православне Цркве и српског народа, организације и ратовања Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске… Реферати који добију позитивне рецензије биће објављени у зборнику радова са научног скупа, који ће бити штампан на српском и енглеском језику.
С обзиром на очигледну потребу да историја Бијељине и Семберије, како у 20. веку, тако и у ранијим периодима, буде ваљано истражена и описана, у плану је организовање низа научних скупова, који ће бити одржавани једном годишње. Крајњи резултат планираних активности требало би да буде неколико зборника у којима ће бити представљена историје Бијељине и Семберије, што би могло да прерасте у научни пројекат израде пригодне енциклопедије о овом дијелу Републике Српске. Научни скуп својим поздравним словиима отвориће председник СО Бијељина (1990–1992) г. Цвијетин Симић, градоначелник Бијељине г. Љубишс Петровић, председник Скупштине града г. Александар Ђурђевић. У раду скупа учествоваће: проф. др Горан Марковић, проф. др Горан Латиновић, проф. др Димитрије Ћеранић, проф. др Сања Савић, проф. др Свјетлана Ивановић, доц. др Ђорђе Мариловић, мр Љубана Сладић, ма Славиша Тубин и проф. др Милош Ковић.​ Извор: Епархија зворничко-тузланска

За онога ко слабо познаје Свето писмо, тешко је да разумије због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског.
Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у четрвтак прве недјеље Великог поста.
Пјесма 2.
Ирмос: Видите, видите да сам ја Бог, Који је пуштао ману као кишу, и воду из камена извео некада у пустињи народу моме, једином десницом и снагом Својом. 
Убих човека за рану своју и младића за масницу, ридајући Ламех вапијаше; а ти не дрхтиш, о душо моја, укаљавши тело и ум оскрнавивши. Ти си мудровала, о душо, да сазидаш кулу, и утврђење створиш похотама твојим, када Створитељ не би помео намере твоје, и срушио на земљу лукавство твоје. О, како се угледах на Ламеха, пређашњег убицу; душу као човека, ум као младића, а тело као брата свога убивши, као Каин убица, сластољубивим жудњама. 
Пусти Господ некада од Господа огањ као кишу, и спали Содомљане који Га гневљаху безакоњима. А ти си, о душо, упалила огањ паклени у коме ћеш љуто горети. Обраних се, озледих се, гле стреле непријатеља које ранише моју душу и тело; гле ране, чиреви гнојави, ватруштине које објављују ране самовољних страсти мојих.
Преподобној:
Потапана у понору зала, Маријо, ти си пружила руке своје к милосрдноме Богу, а Он и теби, као некад Петру, човекољубиво пружи руку помоћи, тражећи на сваки начин твоје обраћење. 

Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице (Пост 4, 17-24). 

Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп.

Содомљани - становници Содоме, једног од  градова у регији Мртвог мора који је уништени од Господа због грешног живота (спаљен небеским огњем). У Библији, Бог открива Авраму да ће Содома и Гомора бити уништени због њихових тешких гријехова (18,20). Аврам се залаже за животе свих праведних људи који тамо живе, посебно за животе његовог синовца Лота и његове породице. Бог је сагласан да поштеди градове ако у њима се пронађе 10 праведника (18, 23–32). Два анђела се шаљу Лоту у Содому, али их сусреће опака руља коју анђеоски гости затим ослијепе (19, 1-11). Налазећи међу становницима само Лота и његову породицу као праведнике, анђели упозоравају Лота да брзо напусти град и да се не осврће. Док бјеже од уништења, Лотова жена се осврће на град и претвара се у стуб соли (19, 12–29).

​Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак.

ПЈЕСМА 3.
Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ.

Угледала си се, душо, на старозаветну Египћанку Агару, поставши драговољно робињом, и родивши новога Исмаила – дрскост твоју.
Упознала си, душо моја, Јаковљеву лествицу, која се показала од земље до неба; зашто ниси имала сигуран темељ – побожност? 
Угледај се на Свештеника Божјег и Цара јединственог,6 који је праслика Христа и Његовог живота у свету међу људима. 
Обрати се, зајецај, душо бедна, пре него што се заврши светковина живота; пре него што Господ закључа врата дворца. 
Не постани, душо, слани камени стуб, окренувши се натраг; нек те уплаши пример Содомски; горе на Сигору спасавај се. 
Владико, не одбаци мољење оних који Ти певају; но смилуј се, Човекољупче, и подај опроштај онима који га са вером просе.

Агара- египатска робиња Саре, супруге старозавјетног патријарха Аврама. Сара је дуго била неплодна и тражила је начин да испуни Божје обећање Авраму да ће он  бити отац многих народа, поготово јер су постајали све старији, па је понудила Авраму Агару  као другу жену  "послије десет година откако се настани Аврам у земљи Хананској. И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје." Тадашњи закон предвиђао је да ако у роду не постоји насљедник, старјешина породице може узети робињу своје жене. Дијете рођено од ње, након што је положено у крило патријархове жене, сматрано је законским насљедником. Ако су супружници ипак имали своју дјецу, син робиње је ипак насљеђивао дио патријархове имовине. Овим законом се служио Аврам, чија је жена Сара била нероткиња. Син Исмаило рођен је од Агаре. Због непоштовања Аврама и Саре и вријеђања сина њихове старости, Исака, Исмаил је, заједно са Агаром, протјеран у пустињу, гдје је постао предак арапских племена (Пост 16 и 21,1-21).

Јаков - старозавјетни патријарх, унук праведног Аврама и Исаков син. Од свог страијег брата близанца  Исава купио је првородство за тањир сочива и очински благослов који Исав није цијенио. Али, мислећи да је осим благослова Исав изгубио и материјална добра, планирао је да се освети Јакову. Бјежећи, Јаков се зауставио ноћу у пољу. Тамо је у сну видио небеске љестве, уз које су се анђели уздизали и спуштали: " И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем..."(Пост 28, 10-22). Јаков је имао 12 синова ( и једну кћерку) од којих је настало дванаест израиљских племена.

Свештеника Божјег и Цара јединственог -мисли се на Мелхиседека („цара правде), цара и свештеника Свевишњег Бога из града Салима („град мира“, претпоставља се древно име Јерусалима) око двадесетог вијека прије нове ере, који се помиње у књизи Постања (1 Мојс 14, 14-20). Када се праведни Аврам враћао након што је побиједио једног од локалних вођа, Ходологомора и цареве што бијаху с њим, цар и свештеник Мелхиседек су поздравили Аврама и благословили га нудећи хљеб и вино: "А Мелхиседек цар Салимски изнесе хљеб и вино; а он бијаше свештеник Бога вишњега." За разлику од других старозавјетних праведника, књига Постања не даје родослов Мелхиседеков, нити каже када је рођен. У псалму 110. псалмопјевац Давид назива Христа свештеником по реду Мелхиседековом: „Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довијека по реду Мелхиседекову“ (Пс109, 4). Ово поређење објашњава апостол Павле у својој посланици Јеврејима: "Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га; Коме и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира: Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека“ (Јевр 7, 1-3).

Сигор („мали“) - град-држава који је био дио коалиције пет градова заједно са Содомом, Гомором, Адмом и Севоимом. Господ га је поштедио, Лот се у њему  склонио након уништења Содоме и Гоморе. Међутим, касније су Лот и његове кћерке напустили Сигор и настанили се у пећини у оближњим планинама.

ПЈЕСМА 4.
Ирмос: Чу пророк о доласку Твоме, Господе, и уплаши се, јер ћеш се од Дјеве родити и људима јавити се, те говораше: Чух глас Твој, и уплаших се, слава моћи Твојој Господе.
Време живота мога је кратко, и испуњено невољама и неваљалством; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Човек царског достојанства, венцем и порфиром одевен, веома имућан и праведан, изобилујући богатством и стадима - изненада осиромашивши, би лишен богатства и славе и царства. Иако он беше праведан и честитији од свију, не избеже замке и мреже лажљиваца; ти пак, бедна душо, будући грехољубива, шта ћеш чинити, ако се деси да нешто слично постигне тебе? Сад сам човек високопарних речи, а суров срцем, немаран и сујетан; Правосудни,- немој ме осудити са фарисејем, него ми дај смирење цариника, једини Милосрдни, и придружи ме к њему.Знам, Милосрдни, да сагреших нагрдивши сасуд тела мога, но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Сам себи постадох идол, страстима душу своју штетећи, Милосрдни; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Не послушах гласа Твога, преступих Писмо Твоје, Законодавче; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј.

Говори се о Јову, старозавјетном патријарху, који је усљед ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и претрпио неизљечиву болест - губу. Праведни Јов је показао чврсту вјеру у Бога у искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у истоименој књизи Старог завјета.

ПЈЕСМА 5.
Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. Угледај се, душо, на покајану грешницу, приђи и припадни к ногама Исусовим, да те подигне и да ходиш право путевима Господњим. Иако си дубоки кладенац, Владико, источи ми воду из пречистих Твојих жила, да као Самарјанка, пијући од ње више не жедним, јер Ти изливаш воде живота. Владико, Господе, сузе моје да ми буду Силоам, да умијем и ја зенице срца, и да Те видим духом, Светлости Превечна. 

Жена Самарјанка је становница Самарије на сјеверу Израиља, од које је Христос тражио воду, супротно јеврејском обичају, да не комуницира са Самарјаанима који су исповиједали другу вјеру. Овим је изненадио жену и подстакао је да разговара с Њим. Господ је Самарјанки открио њене тајне гријехе и тиме ју натјерао да се покаје за њих. Захваљујући проповиједи Самарјанке, многи људи у Самарији су повјеровали у Христа (Јн 4, 1-42). Према предању, Самарјанки је било име Фотина. Након Вазнесења Спаситељевог, Фотина је наставила да проповиједа о Њему међу незнабошцима. Заједно са синовима и сестрама, мученички је страдала у Риму за вријеме суровог цара Нерона, 66. године. Сјећање на свету мученицу Фотину Самарјанку Црква прославља 2. априла и у пету недјељу по Васкрсу.

Бесједа Исуса Христа са Самарјанком
 Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков. Исус Христос, уморивши се од пута, сео је да одахне на студенцу. Време је било подневно, и ученици Његови пошли су у град, да би тамо купили храну. У то време прилази к студенцу из града жена Самарјанка по воду. Исус Христос јој говори: "дај Ми да пијем". Те речи Спаситељеве су веома зачудиле Самарјанку. Она је рекла: "како то Ти, Јудеј, тражиш да пијеш од мене, Самарјанке? Јер, Јудеји се са Самарјанима не друже". Господ јој рече: "ако би ти знала дар Божији (тј. велику милост Божију, коју је послао Теби Бог у том сусрету), и Ко говори теби: дај Ми да пијем; ти би сама тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу". Спаситељ је назвао живом водом Своје Божанствено учење. Јер, како вода спасава жедног човека од смрти, тако и Његово Божанствено учење спасава човека од вечне смрти и води ка вечном блаженом животу. А Самарјанка је мислила, да Он говори о обичној води која извире, и која се у њих звала "живом" водом. Жена је са дивљењем упитала Њега: "Господине! Ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Зар си ти већи од оца нашег Јакова, који нам даде овај студенац, и сам је из њега пио, и деца његова, и стока његова?" Исус Христос јој одговори: "сваки, који пије од ове воде, опет ће ожеднети; а који пије од воде, коју ћу му Ја дати, тај неће ожеднети довека. Јер вода, коју ћу му Ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни". Али Самарјанка није схватила те речи Спаситељеве, и рекла је: "Господине! дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам". Исус Христос, желећи да Самарјанка схвати о чему Он са њом говори, испочетка јој рече да иде да позове к Њему свог мужа - Он рече: "иди, зови мужа својега, и дођи овамо". Жена рече: "Немам мужа". Тада јој Исус Христос рече: "добро каза: немам мужа. Јер си пет мужева имала, и тај, кога сада имаш, није ти муж; то си право казала". Самарјанка, поражена свезнањем Спаситељевим, који јој откри сав њен греховни живот, схватила је сада, да не говори са обичним човеком. Она се сместа обратила Њему за разрешење давног спора међу Самарјанима и Јудејима: чија вера је правилнија и чија служба је угоднија Богу. "Господе! видим да си Ти пророк", рекла је она, "оци наши клањаху су Богу на гори овој (при том је показала на гору Гаризин, где су се виделе развалине разрушеног самарјанског храма); а ви кажете, да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Богу)!".

Силоам је резервоар у Јерусалиму који је преживио до данас. Према Јеванђељу по Јовану, Господ, излијечивши човјека слијепог од рођења, шаље га да опере очи у бањи Силоамској (Јн 9). Шеста васкршња недјеља посвећена је сјећању на овај догађај, који представља духовно исцјељење човјека од урођеног заслијепљења гријехом.

ПЈЕСМА 6.
Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој.
Ја сам, Спасе, царска драхма коју си некада изгубио; но упаливши светилник - Претечу Твога, Речи Божја, потражи и нађи лик Твој. Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика, и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући.
Преподобној: Да би угасила пламен страсти, увек си проливала сузе, Маријо, душом распламсалом; њихову благодат дај и мени слузи твоме. Стекла си небеско бестрашће, Мати, узвишеним живљењем на земљи; моли се за оне који те славе, да се молитвама твојим избавимо од страсти.

Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину.  Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. 

Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид.

Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона,  више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем".  Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше".

ПЈЕСМА 7.
Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца. 
Изчилеше дани моји као сан онога који се пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, да ми се продуже године живота. Но који ће Исаија стати преда те, душо, ако не Бог свих?  Припадам Ти и приносим Ти речи моје као сузе: сагреших као што сагреши блудница, и безаконовах као нико други на земљи. Но смилуј се, Господару, на створење Твоје и призови ме. Погубих лик Твој и покварих заповест Твоју, Спасе; сва се лепота помрачи и страстима угаси се свећа. Но смиловавши се дај ми радост, као што пева Давид. Обрати се, покај се, откри тајна дела, говори Богу који све зна: Ти знаш моје тајне, једини Спасе; но сам ме помилуј, као што пева Давид, по милости Својој. 

Језекија — јудејски цар (752-698.године). Син цара Ахаза. Праведни цар јудејског народа у Старом завјету. Владао је двадесет девет година. Био је ватрени противник идолопоклонства. Молитвом цара Језекије, Божји анђео је побиједио асирске војнике који су дошли да опсједају Јерусалим. (2 Цар 18, 13-37-19). Господ је послао свог пророка Исаију неизлечиво болесној Језекији да упозори цара на приближавање краја. Али цар Језекија, не желећи да умре, молио се тако усрдно и сузно да је Господ продужио његов земаљски живот за још 15 година. У потврду да цар неће умријети, већ да ће се опоравити, пророк Исаија му је показао знак - сјенка сунца на степеницама царске палате помјерила се десет корака уназад:"и врати Господ сјен по кољенцима по којима бијаше отишао на сунчанику Ахазову натраг за десет кољенаца".  (2 Цар 20, 1-11).

​Поглавар православне цркве у Моравској архиепископ Симеон преминуо је у 98. години, саопштила је у сриједу Епархија оломоучко-брнонске Православне цркве у Чешкој и Словачкој..
"Молимо читаво свештенство и вјерни народ да се помоле за његову бесмртну душу", пише на сајту епархије, а преноси чешки сајт Новинки. Епископ Исаија је вијест о архиепископовој смрти подијелио на Фејсбуку и изразио "велику тугу и поштовање". Посљедњих година, због старости и слабог здравља, Симеон је живио повучено и његову улогу је практично обављао викарни епископ Изајаш.
Архиепископ Симеон (чије је световно име Радивоје Јаковљевић и по оцу је српског поријекла) био је у свештеничкој служби више од 60 година, а архијереј постао 2006. године.Архиепископ Симеон рођен је 1926. године у Прагу као Радивој Јаковљевић. Отац му је био Србин, а мајка Чехиња. Био је ожењен од 1958. године до 1996. године, када је остао удовац. Замонашио се 1998. године, и узео је име Симеон у част Светог Симеона Мироточивог. Исте године је хиротонисан за епископа и викара Прашке епархије.  Студирао је богословију у Прагу, Београду и Санкт Петербургу. Предавао је на богословским факултетима, а посветио се библијским студијама.
​-прочитај чланак о Православној цркви у Моравској (прилог за црквену историју) објављен у часопису "Каленић"

Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве потврдила је да је овлашћени представник манастира Високи Дечани данас у Централном катастру тзв. Косова у Приштини добио уредан катастарски извод са свом имовином манастира Дечани, укључујући и 24 хектара која су призната манастиру одлуком тзв. Уставног суда 2016. године.„На основу катастарског извода можемо да потврдимо да је одлука Уставног суда из 2016. године извршена и да је и у Катастру манастир признат као власник имовине која је раније била спорна“, наведено је на сајту Епархије рашко-призренске.

„Овим можемо да закључимо да је дугогодишњи правни процес који се водио око 24 хектара земље манастира Високи Дечани коначно решен“, закључује се у објави.

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”.
У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”.
Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. 
У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу. 
Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке. Извор: Радио Светигора

Свети синод Буграске православне цркве једногласно је изабрао 54-годишњег митрополита врачанског Григорија за мјестобјуститеља трона БПЦ и предсједника Светог синода. Митрополит Григориј биће одговоран за избор новог патријарха, који би требало да буде организован и одржан у наредна 4 мјесеца. Мјестобјуститељ трона БПЦ и предсједник Светог синода обављаће и дужност митрополита софијског, рекао је портпарол Светог синода епископ старозагорски Кипријан. За патријарха може бити изабрано 9 од 13 митрополита. У складу са Статутом Бугарске православне цркве – они треба да имају навршених 50 година и да су митрополити најмање 5 година. Новог поглавара БПЦ изабраће Патријаршијски изборни црквени сабор. Седам дана прије засиједања Патријаршијског изборног црквеног сабора, Свети синод мора да изабере три кандидата. Они ће бити представљени Патријаршијском изборном црквеном сабору, који ће једног од њих изабрати за новог патријарха.
Да подсјетимо, највиша функција БПЦ упражњена је након смрти патријарха бугарског и митрополита софијског Неофита 13. марта 2024. године. Сахрањен је у цркви Свете Недјеље у Софији.

О коме слушамо током читања Канона светог Андреја Критског у уторак прве седмице Великог поста?
ПЈЕСМА 1.
Превазишавши Каиново убиство, по слободној вољи постадох убица савести душе, оживевши тело и војевавши против ње рђавим својим делима.
Не уподобих се, Исусе, Авељевој правди, никада Ти не принесох угодан дар, ни божанска дела, ни жртве чисте, ни живот непорочни. Као Каин и ми, бедна душо, принесмо заједно Творцу свих: прљава дела, жртву лажну и живот непотребан, зато и бисмо осуђени… 
Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Када су браћа принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авеља на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, изгнан од остатка потомака Адама и Еве, касније је нестао у катастрофи која је ушла у Свето писмо под називом Велики потоп. 
ПЈЕСМА 3.
…Сагреших, Господе, сагреших Теби, смилуј се на мене, јер нема никога који Ти сагреши међу људима, а да га ја не превазиђох гресима.  Подражавах, Спаситељу, оне који блудничише у време Ноја, наследивши и осуду њихову - у потопу утапања
 Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само  Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9).
Душо, угледавши се на онога Хама који се наруга оцу, ниси покрила срамоту ближњега, вративши се уназад гледајући.
Хам- један од тројице Нојевих синова. Увриједио је оца смијући му се. Након што Ноје, не знајући ефекат ферментисаног сока од грожђа, није стигао до свог кревета и наг заспао усред шатора, Хам није покрио очеву голотињу, већ је, смијући се, отишао и рекао браћи о томе. Али браћа су покрила оца окренувши се да не виде његову голотињу. Сазнавши за Хамово непоштовање, Ноје је проклео његове потомке, проричући му ропство. ”Проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!” (Пост 9, 25; Пост 9, 18-27).
Као Лот од пожара, бјежи душо моја од гријеха; бегај од Содома и Гомора; бјежи од пламена сваке безумне жеље. 
ПЈЕСМА 4.
Бди, душо моја, труди се као некада велики Патријарх, да стекнеш делање са расуђивањем, да стекнеш ум који гледа Бога и достигнеш незалазни примрак божански у созерцању, и да будеш велики купац. Дванаест патријараха породивши велики Патријарх, тајанствено утврди, душо, лествицу твога делотворног усхођења: децу као основ, степене као усхођење премудро поставивши.
Велики патријарх Јаков (Израиљ), предак изабраног народа Божијег. Имао старијег брата близанца под именом Исав. Од њега је потекло дванаест синова који су постали патријарси дванаест израиљских племена. 
Подражавала си, душо, омрзнутог Исава, продала си обманитељу твоме првородство првобитне красоте, и отпала си од очевог благослова, и двапут си јадна обманута: делањем и разумом; зато се сада покај. Исав се прозва Едом, због крајњег безумног блудничења са женама; јер увек распаљиван неуздржањем и сластима оскрнављиван, би назван Едом, што значи распаљивање душе грехољубиве.
Исав је брат патријарха Јакова. Презирао је очев благослов и част да га сматрају прворођеним сином, продавши их Јакову за вариво од сочива (Пост 25,  20-34). За своју неумјереност, Исав је добио надимак „Едом“ („црвени“) - од боје варива од сочива. Након што је Јаков примио благослов који му је некада припао, Исав јез амрзио свог брата и желио је да га убије (1 Мојс 27).
 
О душо моја, чувши за Јова који се на ђубришту оправдао, ниси се угледала на његово јунаштво, ниси имала чврсту одлуку у свему што знаш и чиме си била кушана, но показала си се нетрпељива. Који беше некад на престолу, сада је наг и гнојав на ђубришту, који беше многодетан и славан, одједном поста бездетан и бескућник; ђубриште дакле за палату, и ране за бисерје сматраше.
Јов је старозавјетни патријарх који је због ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и добио неизљечиву болест - губу. Показао чврсту вјеру у Бога на искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у старозавјетној Јовиној књизи.
 
ПЈЕСМА 5.
Слушала си о Мојсијевом ковчежићу, душо, ношеном водама и валовима речним, као у палати некада; бежи од дела горког савета Фараонова. Душо бедна, ако си и слушала бабице које су убијале некада, као младенце, мужаствену делатност целомудрености, сада као великом Мојсију, нека ти буде дојиља премудрост. Бедна душо, као велики Мојсије, ранивши ум, ниси убила Египћанина; и реци, како ћеш се настанити у пустињу страсти, кроз покајање? У пустињу се насели велики Мојсије; хајде, дакле, душо, подражавај живот његов, да би била и при виђењу Богојављења у купини. Размишљај, душо, о Мојсијевом штапу, који удара море и згушњава дубину, као праобразу Крста Божанскога, којим можеш и ти учинити велика дела.
Мојсије је старозавЈетни Божји пророк. Пети канон канона подсјећа на живот пророка описан у  1. и 2.глави књиге Изласка. Окрутни фараон, плашећи се побуне робова, издао је наредбу да побију сву мушку новорођенчад јеврејским робовима. Једно од дјеце је чудом спасено - остављено је у близини фараонових купатила у корпици од катрана, гдје га је пронашла фараонова кћерка. Дијете је усвојила фараонова ћерка. Добија име Мојсије - „извађен из воде“ и одгајан је на фараоновом  двору. Али, одгојен као египатски племић, Мојсије не може да поднесе угњетавање свог народа и залаже се за јеврејског роба којег Египћанин претуче. Истовремено убија Египћанина и мора да бјежи из земље да би избјегао казну. Мојсије налази уточиште на Синајском полуострву, гдје га 40 година касније Господ позива да ослободи свој народ.
Арон приношаше Богу огањ, непорочан и нелажан, но Офније и Финес, као ти душо, приношаху Богу туђе - оскрнављени живот.
Арон је Мојсијев старији брат, рођен прије објављивања фараонове сурове уредбе о истребљењу новорођенчади. Арон је постао први свештеник у Израиљу и оснивач свештеничке породице. Током историје старозавјетног народа Божијег, само Израиљац од Аронових потомака могао је постати свештеник.
Офније и Финес су потомци првосвештеника Арона, зли синови свештеника Илије. Били су свештеници према праву насљедства, али су се одликовали користољубљем, похлепом и без страхопоштовања су обављали службу Божију те су својим ружним понашањем одраћали народ од Бога.  Прије него што су Израиљлци принели жртву, Илијини синови би дошли и изабрали најбоље комаде меса за своју гозбу, а остатак - најгоре месо - наређивали да се принесе на жртву Господу. Слушајући о томе, отац њихов Илије их није кажњавао, него их је само ријечима савјетоваода се оставе рђавих дјела, но  они га нису слушали. Зато их је Бог  казнио прераном смрћу тј.погинули су. Послије њих, Илија је, такође, умро - за казну због тога што своју дјецу није васпитао у побожности (1 Цар 1-4).
 
ПЈЕСМА 6. 
Валови сагрешења мојих, Спасе, покрише ме изненада, повраћајући се као у Црвеном мору некада на Египћане и војводе.
Црвено (цркв.слов Красно) море. Бјежећи из египатског ропства, Израиљлци су чудесно прешли ово море као да је суво. Египатски војници и коњаници (тристати) који су појурили за њима изгинули су под затвореним таласима (Изл 14). Даље, у 6. канону канона спомињу се и друга Божја чуда, приказана Израиљцима у Синајској пустињи након преласка Црвеног мора и жамор јеврејског народа, упркос многим благословима Божјим.
 
Извршила си, душо, неразумни избор, као некада Израиљ, јер си место Божанске мане бесмислено изабрала сластољубиво преједање страсти. Више си ценила, душо, кладенце хананејских мисли, него извор из Камена, Чашу премудрости - Исуса, који лије потоке богословља. Свињско месо и казане, и египатску храну, више си ценила од небеске, о душо моја, као некада незахвални народ у пустињи. Кад слуга Твој Мојсије удари штапом камен праобразно, Твоја животворна ребра прасликоваше, из којих сви, Спасе, захватамо живоносно пиће. Испитај, душо, и разгледај као Исус Навин обећану земљу, каква је, и усели се у њу правичношћу.

Исус Навин-вођа Израиљаца на путу до обећане земље током изласка из (Мисира) Египта. Након смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих незнабожачких племена која су насељавала Палестину.

ПЈЕСМА 7. 
Као кад се Ковчег Завета ношаше на колима, па кад скренуше волови, онај се Уза само дотаче, и Божјим гњевом би кажњен; но бежи од његове дрскости, душо, и чесно поштуј Божанске ствари
Зан (Уза) је син Аминадава, чувара Ковчега завјета у Кириат Јариму. Током владавине израиљских судија, ова главна светиња јеврејског народа било је чувана у селу Кириат Јариму од Филистејаца. Цар Давид је у пратњи многих људи лично учествовао у преносу Ковчега завјета у Јерусалим. Уза је возио кочију која су носила ковчег. На путу догодила се несрећа - во је гурнуо кочију, а Уза, који је сједио на њој, зграбио је Ковчег да не падне. Умјесто да се брине о светим стварима Господњим, сматрао је да је његова сигурност вреднија од Ковчега. Због тога је Господ одмах ударио Узу који је умро (2 Цар 6).

Слушала си о Авесалому како на природу устаде, упознала си његова нечиста дела, којима оскврни постељу Давида, оца свога; но ти си, душо, подражавала његове страсти и сластољубне жеље.
Авесалом је један од синова цара Давида (важио за најљепшег Давидовог сина), рођеног од кћерке Гесурског цара. Побунио се против оца, желећи да преузме његово царство. Као израз презира према оцу, ушао је у кућу његових конкубина пред свим људима. Умро је срамотном смрћу: учествујући у бици против оца, пројахао је мазгу кроз шуму, а његова дуга коса, којом се поносио, заплела се у гране храста, мазга је побјегла, а Авесаломм је висио на дрвету. Давидов војсковођа Јоав, видјевши немоћног Авесалома, убио га је иако је цар  Давид наредио да се Авесалому по сваку цијену сачува живот. Вијест о погибији Авесаломовој сломило је старог Давида, што је дирљиво описано у 2 Сам. 18, 32 - 33. Давид је други израелски цар. За више детаља о томе погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитаног у понедјељак прве недјеље Великог поста.

Покорила си своје слободно достојанство телу своме; јер нашавши, душо, другог Ахитофела - ђавола, потчинила си се његовим саветима; но ове сам Христос растури, да се ти свакако спасеш.Соломон дивни, пун благодатне мудрости, и он некада зло пред Господом учинивши, одступи од Њега; њему си се ти, душо, уподобила, проклетим твојим животом.
Ахитофел је био савјетник цара Давида. Какав је савјетник био каже нам се у светом писму: "И савјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; такав бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома" (2 Сам 16, 23). Био је града из Гило (смјештен југоисточно од Хеврона). Прешао је на страну издајника Авесалома и дао му савјете како најбоље уништити Давида. Видјевши да један од његових савјета против цара није испуњен, Ахитофел се, плашећи се цареве побједе и одмазде због издаје, објесио (2 Цар 17, 23).
Соломон је син цара Давида, најпознатијег од израиљских царева. Био је познат по својој мудрости, коју је од Бога добио као награду за понизност. Аутор старозавјетних књига Приче, Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Премудрости Соломонове. За вријеме Саломона, израиљско царство достигло је највиши процват. Али богатство и бројне паганске жене исквариле су га и учиниле да заборави Господа. Пред крај свог живота покајао се.

Вучен сластима својих страсти, оскврњиваше себе - авај мени! – љубитељ премудрости, љубитељ блудних жена, и би отуђен од Бога; њега си ти, душо, подражавала умом, преко страсних нечистота. Угледала си се, о душо, на Ровоама који не послуша савете очеве, уједно и на злог слугу Јеровоама, пређашњег одступника; но бегај од подражавања (њих) и вапи Богу: Сагреших, смилуј се на мене. 
Ровоам је син цара Соломона, који је наслиједио престо након очеве смрти:"И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто" (1 Цар 11, 43). На престо је дошао са четрдесет једну годину, а владао је седамнаест годину. Није послушао савјет старијих да буду милостиви према народу и постао је суров владар. На себе навукао гњев народа одбијањем да смањи порезе наметнуте за вријеме његовог оца. Током његове владавине, јединствено израиљско царство подијелило се на Јужно и Сјеверно. Наиме,народ се окупио у Сихему, побунио се и одвојио од Ровоама. На царевој страни остало је само Јудино племе и половина Венијаминовог племена, док је десет сјеверних племена основало ново израиљско царство и изабрало Јеровоама  I за свог цара. У петој години владавине Ровоама, фараон Шошенк I (Сусаким) напао је Јудеју, опљачкао Јерусалим и јерусалимски храм и претворио Јудејско царство у вазала Древног Египта . У Карнаку, на једном од споменика Шошенка, налази се списак заузетих градова Јудеје. Ровоам је умро у 58. години живота, 915. п. н. е. (према хронологији Вилијама Олбрајта, према Ерлихману, владао је и наредне, 914. прије Христа) и сахрањен је у Јерусалиму.
Јеровоам  I, син Наватов, био је  израелски цар који је, према Библији, владао 22 године, од 928. до 907. прије Христа (међу неки наводе и ове године као могуће године његове владавине: 975—954 прије Христа; 922—901 прије Христа) Јеровоам  I  из Јефремовог племена, био је кривац подјеле јеврејске монархије на два царства - Јудејског и Израиљског - и оснивач прве израиљске династије. У младости је био у служби Соломона, као надстојник над радницима из Јефремовог племена. Тада је препознао терете које је народ морао да поднесе да би извео велике царске грађевинске пројекте, чуо је жамор радника, видио судске невоље и моралну разузданост царевих супруга. При погледу на све ово, у њему се пробудио понос Јефрема, као припадника тог племена, којем је обећана блистава будућност у Јаковљевом благослову и које је сада морало ропски да служи племену Јуди.
Пророк Ахија му је предвидио да ће иза куће Давидове остати само два племена, а он ће бити цар десет сјеверних племена ако се буде покоравао вољи Божијој и слиједио заповијести. Када је вијест о томе стигла до Соломона, Јеровоам је побјегао у Египат, гдје је уживао заштиту фараона Шошенка и остао до Соломонове смрти.
Послије побуне десет израиљских племена против Саломоновог сина Ровоама, одвојена племена су позвала Јеровоама и он је преговарао са Ровоамом у Сихему. Након прекида преговора, изабран је за првог цара новог израиљског царства. Јеровоам је ојачао границе свог царства, саградио неколико нових градова и уопште учинио много за свој народ. Из страха од могућег уједињења јеврејског народа под влашћу цара Јудејског царства Ровоама, он се на сваки могући начин трудио да свој народ отуђи од Јерусалима, и  његовог Храма.  На граници са Јудејским царством у Ветиљу и на сјеверу Израиљског царства у Дану, подигнути су идоли златних телади, а сам Јеровоам им је приносио жртве.

ПЈЕСМА 8.
 Ти, душо, угледавши се на Осију, стекла си себи његову губу двоструко, јер о непристојним стварима размишљаш и противзаконо радиш; остави то што имаш, и притеци к покајању.
Озија (прозван Азарија- син Амасијин) - јудејски цар, који је владао у VIII вијеку прије Христа (2 Цар 15, 1-7; 2 Дн  26). Имао је шеснаест година кад се зацарио, и царовао је педесет и двије године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, и била је из Јерусалима. На почетку своје владавине био је побожан. Водио је успјешне ратове са Филистејима. Послије тога је постао поносан, пожелио је да уђе у јерусалимски храм и врши божанске службе у њему умјесто свештеника. „И Господ удари краља, и он је био губав до дана његове смрти и живео је у засебној кући“ (2 Цар 15, 5). Престо је прешао на његовог сина Јотама.
​
 Слушала си, душо, за Ниневљане кајуће се Богу у врећама и пепелу, а на њих се ниси угледала; но показала си се гора од свих, пре и после закона сагрешивших.
Ниневљани - становници Ниневије, Асирци, након што им је дошао јеврејски пророк Јона и осудио их за гријехе, не само што су се покајали, већ су једногласно пожељели да обуку костријет (грубу одјећу) и поспу пепео по глави као знак њиховог покајања, као што су то обично чинили у дане жалости.
 
Слушала си, душо, за Јеремију где у јами блата град Јерусалим оплакује и вапије тражећи сузе; угледај се на његов плачевни живот, и спашћеш се. 
Јеремија — пророк Јудејског царства (VII-VI вијек прије Христа).Рођен је у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Аутор је старозавјетних текстова Књиге пророка Јеремије и Плача Јеремијиног. Проповиједао о скором уништењу Јерусалима од стране Вавилонаца у случају незадовољства његових становника. Према ријечима његове бесједе, сматран је издајником народа и бачен у јарак с блатом. Јеремијино пророчанство се обистинило за његовог живота. Вавилонци који су напали град ослободили су пророка и дозволили му да остане гдје је желио, док су његови земљаци одведени у ропство. Јеремија је остао да оплакује свети град и свој народ у рушевинама Јерусалима. Касније су га Израиљци одвели у египатско ропство, који су желели да побегну у Египат из окупираних земаља. У Египту су Јеремију Јеремија убили због његових убјеђења. Према предању, сахрањен је у Александрији.
 
Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.
Јона — пророк Израиљског царства (XI–VIII вијека прије Христа). Послат је да проповиједа паганима - Асирцима који су живјели у граду Ниниве. Противио се овој Божјој заповијести, јер је сазнао да ће се Ниневљани покајати, а пророштво остати неиспуњено. Јона је бродом побјегао у Тарсис (град на Пиринејском полуострву или у Сјеверној Африци), али га је на путу захватила олуја. Схвативши да Господ због њега шаље олују, замолио је морнаре да га баце преко палубе у море. Јону је прогутала огромна риба и, три дана касније, избачен је на обалу. Јона се покајао и отишао да проповиједа у Ниниву. Његови становници су се заиста покајали и прогласили пост да се искупе за своје гријехе. О томе говори старозавјетна књига пророка Јоне.
 
Слушала си, о душо, за Данила у јами, како затвори уста зверова! Сазнала си како младићи који беху са Азаријем, погасише вером пламен вреле пећи. Показах ти, душо, све из Старог Завета за углед; подражавај богоугодна дела праведних, а избегавај опет грехе рђавих.Благосиљамо Оца, Сина и Светога Духа, Господа!
Данило— старозавјетни пророк (око 607–516 године). Аутор књиге пророка Данила. Беше од царског племена Јудина. У младости је одведен у вавилонско ропство и захваљујући племенитом поријеклу, међу осталим младићима, препуштен је служби на царском двору. Поштовање вавилонског цара Навуходоносора II стекао је захваљујући својој мудрости и дару тумачења снова. Данило је познат и по свом тумачењу Навукодоносоровог сна, којим је помогао цару да спаси себи живот и сачува царство. Двапут - под персијским царевима Даријем  I и Киром Великим - због вјере и одбијања да служи идолима, бачен је лавовима. Оба пута је Господ послао анђела који је затворио уста лавовима и избавио пророка од смрти.
Азарија је један од тројице младића - пријатеља пророка Данила. Због одбијања да се поклоне идолу, три јеврејска младића - Азарија, Ананија и Мисаил - бачени су у усијану пећ по наредби вавилонског цара. Али изненада се у пећи појавио Анђео Божји и спасао мученике. Неповријеђени, младићи су шетали међу ватром и пјевали хвалоспјев Господу. У страху, вавилонски цар је наредио њихово пуштање и издао декрет о поштовању Истинитог Бога у Вавилону (Дан 3). Према црквеној традицији, Азарија, Ананија и Мисаил нису избјегли мучеништво - много година касније одсјекли су им главу по налогу персијског цара Камбија. Живот тројице светих младића описан је у књизи пророка Данила.
 
ПЈЕСМА 9.
 
Христос бејаше кушан, ђаво кушаше, указујући камење да хлебови постану; на гору Га изведе да у трену види сва царства света. О душо, побој се замке, трезни се, моли се Богу свакога часа. Христов светилник, Грлица пустинољубива, Глас вапијућега – проповедајући покајање, објави: Ирод противзаконо живи с Иродијадом. Гледај, душо моја, да се не уплетеш у безаконе замке, но пригрли покајање. У пустињу се насели Претеча благодати, и сва Јудеја и Самарија чувши хитаху, и усрдно грехе своје исповедаху крштавајући се; но ти се, душо, ниси на њих угледала. Брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови, будући у телу и у Кани на свадби кад воду у вино претвори, и показа тиме прво чудо, да се ти, о душо, измениш.
Ирод II Антипа-владар палестинских регија Галилеје и Переје, син Ирода Великог. Имао је незакониту везу са Иродијадом - супругом Ирода Филипа II, његовим братом, сувладаром Јудеје, коју су Римљани поробили. Пророк Јован Претеча осудио је Ирода Антипу и Иродијаду због њиховог гријеха. Желећи да се освети, Иродијада је чекала прилику за то. Једном приликом, када је Иродијадина кћерка Саломија плесала на гозби, Ирод Антипа јој је обећао да ће јој испунити жељу као награду за плес. Иродијада је искористила ову прилику и наредила Саломији да затражи главу Јована Крститеља. Да би удовољио Иродијади и његовој пратњи, Ирод је наредио да погубе Јована Крститеља и донесу главу пророка Саломију на пладњу (Мк 6, 14-29). Припремио сајт вјеронаука.нет

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина – главна молитва Великог поста
Шта молимо у њој?
«Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.
Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему.
Ей, Господи, Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь». 
Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. (земни поклон)
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. (земни поклон)
О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благослоен у векове векова. Амин. (земни поклон) 
Молитва покајања Јефрема Сирина толико је важна да је свештеник (а не ђакон или чтец) чита у цркви. Стојећи лицем ка Царским дверима, свештеник гласно изговара три молбе, пратећи сваку земним поклоном (метанијом). Устајући послије трећег поклона, свештеник прави дванаест земних поклона, сваки са ријечима „Боже, очисти ме грешног“. 
На крају њих, свештеник изговара молитву у цјелости и чини још један поклон до земље. Слиједећи свештеника, сви који се моле у ​​цркви клањају се.
Молитва Јефрема Сирина почиње се читати у уторак и четвртак (увече) Сиропусне (Сирне) недјеље - припремне недјеље пред Велики пост - Пост је већ дјелимично започет, не једемо месо, а у сриједу и петак ове седмице не служи се Литургија (у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија). Ова се молитва чита двапут на крају сваке службе у Великом посту од понедјељка до петка, осим суботе и недеље. У недјељу увече наставља се читање молитве Јефрема Сирина. Посљедњи пут се молитва Јефрема Сирина чита ујутру на Велику сриједу. Код првог читања, метанише се након сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цијела молитва се понавља са једном метанијом на крају. Код куће се наглас чита молитва Јефрема Сирина, клањајући се на исти начин.
Шта молимо у њој?
Молитва Јефрема Сирина је молитва за покајање. У њој су наведени гријеси који нас спречавају да се покајемо и врлине које нам у томе помажу.
Дух љености: беспослица, лењост, нехајно провођење времена. Свака особа има богомдане таленте и знање који се требају користити у корист људи и у славу Божију. Нерад је коријен свих гријехова, јер раслабљује тијело и душу. Малодушност (униније, мрзовоља) је плод беспосличарења, када човјек сам не може учинити нешто добро и није у стању да се моли Богу за помоћ.
Властољубље- тежња за влашћу, љубав за влашћу: у породици, у колективу над колегама, у политици. Често су беспослица, лењост и малодушност ти који испуњавају наш живот пожудом. Љеност и малодушност искривљују наш однос према животу, лишавају га смисла и, као да то надокнађује, у нама се рађа жеђ за владањем. Празнословље: испразан говор, псовке, зао говор, што доводи до осуде и увреда.
Цјеломудреност (чедност): Духовна контрола над сопственим емоцијама и над сопственим тијелом. Морална чистота на дјелу, ријечима и мислима.
Смиреноумље- понизност је први плод цјеломудрености. Што се душа више прочишћава, то је мање поносна на себе, јер види да нема чиме да се поноси. Човјек престаје да себе сматра бољим од других.
Трпљење: Гријех чини човјека нетрпељивим, брзим на суд и осуду других. Трпљење доноси способност чекања и наде.
Дух љубави: Љубав је главни дар и главни циљ свих наших духовних трудова. Љубав је та која мијења наш однос према ближњем из осуде у опроштај и милост. Само љубављу, која долази до омекшаног и прочишћеног срца, човјек се приближава Богу - и то је главни циљ Великог поста.​
Зашто толико земних поклона (метанија)?
Послије сваке молбе молитве Јефрема Сирина, прави се земни поклон. За шта? Човјек је душом и тијелом отпао од Бога; и душа и тијело морају бити обновљени да би се вратили Богу. Спасење и покајање нису презир према тијелу, како се понекад тврди, већ његово обнављање. На крају крајева, и ми ћемо васкрснути у тијелу, само новом. Хришћански аскетизам није борба против тијела, већ за њега. Зато се цијела личност - душом и тијелом - каје. Тијело учествује у молитви душе на исти начин као што се душа моли не споља, већ у свом тијелу.
Неколико ријечи о аутору молитве
Свети Јефрем Сирин, аутор најпознатије црквене молитве за покајање, живио је у 4. вијеку и, према предању, био је из Сирије, па му је отуда и надимак (а не презиме). Једном приликом су Светог Јефрема стрпали у тамницу окрививши га за крађу оваца. Оптужба је била лажна,а свети Јефрем почео је да се негодује. Истовремено су заједно са њим у тамницу бацили још једног окривљеног, а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих гријехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човјека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих гријехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло вријеме свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дјела и да су прошли без посљедица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у сну. Овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свијет и повукао се у околне горе ка отшелницима гдје је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Умјесто гневљивог и колебљивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушени аскета, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје гријехе. Главно занимање св. Јефрема било је покајање. Свети Јефрем је постао велики црквени пјесник,  у потпуности признат од савременика. Још за његовог живота тумачење Светог писма и молитве светог Сиријца превођене су на грчки, латински, арапски, коптски, етиопски, јерменски, грузијски, словенски и друге језике. Ауторитет светог Јефрема био је толико висок да су његова стварања читана у цркви одмах након Светог писма. У својим текстовима светац се користио не само изврсним књижевним преокретима, већ чак и игром ријечи - на тај начин је људима било лакше да разоткривају лажна учења. Неки јеретик је проповиједао јерес уз помоћ популарних пјесама. Свети Јефрем, осјетивши тренд, одмах је усвојио исто при проповиједању православља.
Уснуо је у Господу 372. или 373. године. 

Спомен дана упокојења Светог владике Николаја Охридског и Жичког (упокојио се у Господу 18. марта 1956. године у Америци) молитвено је прослављен 17. марта у Недељи праштања у манастиру Лелић, где је поред његових моштију Свету литургију служио старешина манастира игуман Георгије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протојереја Драгана Јаковљевића и протонамесника Дарка Ђурђевића и више свештенослужитеља. 
Пред највећи празник и догађај у историји рода људског – Васкрсење Христово, Црква упућује посебан позив на покајање, јер оно је основ нашег обновљења и пута подвига на који се припремамо, навео је у литургијској проповеди протонамесник Дарко Ђурђевић. Говорећи о значају овог духовног чињења, проповедник је нагласио да не можемо ни постити, ни молити се, ни слушати реч Господњу и чинити дела милосрђа, ако се нисмо покајали, јер покајање значи промену, повратак у дом Очев и схватање да без Бога нема живота, нема спасења, ни смисла на овом свету. То је на време схватио и, угледајући се на Господа Христа, својим животом остварио Свети Владика Николај, чијег се блаженог уснућа сећамо у време припреме за Велики пост и прослављамо га поред његових моштију. Попут пастира из јеванђељске приче (Лк 15, 3- 7) , Владика Николај старао се о свом народу. Био је његов највећи пастир после Светог Саве, подсетио је отац Дарко Ђурђевић на речи Преподобног оца Јустина о лелићком горостасу, које до данас имају исту снагу.
– Тај пастир (Владика Николај) није проповедао своју науку, већ само Христову. На много места је говорио: Ја вам не говорим ништа своје, ништа ново, ништа што Христос и Света црква већ две хиљаде година не проповедају. Та Христова наука и Јеванђеље били су живот Светог Владике Николаја. Угледавши се на Христа, доброг пастира, он је чувао стадо нашег народа и, као и многи пастири и сам Господ Христос, због тога пострадао – део је славословља у част Светог Владике Николаја, које је принео отац Дарко Ђурђевић.
Јеванђељска прича о пастиру сликовито дочарава да, попут древних пастира који су спавали крај врата обора, чувајући своје стадо, Господ Христос чува нас. Он је браник људске слободе, достојанства и лепоте, а ми смо нажалост заборавили да само кроз Христа можемо упознати и заволети једни друге, а управо то је Свети владика Николај чинио.
– На свакој Литургији говоримо „Христос међу нама“. То значи да само тако можемо препознати праву вредност сваког човека и праву тајну његове личности. Сви други пастири, каже Христос, нису пастири него најамници. Све друге вође, које се издају за пастире, су ту само да „шишају стадо“- да га користе и црпе оно богатство, које нам је Господ дао. Да нас искористе и као празну конзерву одбаце. Онај ко је Господа изабрао за пастира, никада се неће осетити тако. Његова вредност, слобода и све његово само ће расти поред Христа у онај плод живота за који је човек намењен. Тако расте слава и хвала Светом Николају, који је пострадао у овом животу, мучио се, али за свог пастира и чувара имао Христа. Видимо да после толико година од упокојења, његово име се све више прославља, све више се његова дела цене и све више у нашем народу он добија значај и вредност коју је имао – рекао је отац Дарко Ђурђевић. Подвиг Светог Владике Николаја, као ни подвиг било кога од нас, закључио је проповедник, не може се замислити без покајања и поста, јер покајање, пост, молитва, милосрђе, истина и правда су оружја помоћу којих се бранимо од непријатеља и успевамо да останемо уз Господа – доброг пастира. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач. У име братства манастира Лелић, добродошлицу је пожелео игуман Георгије. За крај сабрања, приређена је традиционална свечана трпеза. Извор: Епархија ваљевска
https://www.youtube.com/watch?v=ONPcspkcuao 
https://www.youtube.com/watch?v=FDRU8DdZ-zg

Недјеља праштања може се назвати круном припремног периода пред Велики пост. На данашњи дан у православним храмовима служи се вечерње богослужење са посебним обредом праштања. Хришћани се мире једни са другима тако да чиста срца, неоптерећени негодовањем и злобом према ближњему, почну да посте „постом угодним, Господу угодним“, како се каже у једној од стихира (литургијских пјесама), која се пјева током прве седмице Великог поста. Постоји једна опасност у нашој перцепцији Недјеље праштања – њено формализовање. Обичај тражења опроштаја прије поста постао је толико уобичајен да понекад не разумијемо шта се догађа, напамет одговарамо на нечији захтјев за опроштај: „Бог ће опростити, ја опраштам. Опрости и ти мени“.
У ствари, обред праштања је уско повезан са сјећањем на смрт. Има древно поријекло и настао је међу египатским монасима. За вријеме Великог поста, да би појачали подвиг молитве и у тишини и усредсређености на Бога да се припреме за сусрет Васкрса, повукли би се из манастира у пустињу, сакрили се у пећине и тамо провели цијели пост у самоћи. Пустиња је опасна средина. Монаси би могли да постану жртве грабежљивих животиња или отровних створења, да се разболе, сретну разбојнике и умру. Прије одласка окупили би се на заједничком богослужењу, након чега су једни од других тражили опроштај. Овај опроштај пред растанак за њих је био нека врста опроштаја са браћом. Монаси су добро схватали да би овај Велики пост могао да им буде посљедњи, и тражили су опроштај да би, ако се то догоди, мирна и лака срца изашли пред Господа. Постепено, из монашке средине, овај обичај се проширио на цијелу Цркву и изгубио првобитни смисао.
Догађаји прошле године, када је уобичајен начин живота био уздрман, а свијет, који је јуче изгледао тако лијеп и стабилан, изненада утонуо у пометњу и стрепњу, показали су да је првобитни смисао Недјеље праштања напрасно заборављен. Човјек је смртан. И то би било пола невоље. Као што је добро познат Булгаковљев лик, он је понекад „изненада смртан“. И Недјеља праштања, посебно сада у позадини онога што се дешава около, подсјећа на ово. Подсјећа нас да озлојеђеност, љутња и, као резултат тога, недостатак душевног мира могу у великој мјери да закомпликују наше постојање у вјечности, у коју свако од нас може изненада да пређе и у којој се ништа не може исправити. Да би душу ослободио овог грешног бремена, треба да научимо да праштамо  онима који су нас увриједили.Недеља праштања има за циљ само да нам помогне да схватимо веома важну ствар: сваки дан морамо опраштати својим дужницима. Опростити без обзира на број и тежину учињених увреда, опростити без бројања. То нам је сам Господ заповиједио одговарајући на питање апостола Петра: "Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? до седам пута? Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" (Мт 18, 21-22).

"И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла" (Пост 2,9).
Често чујемо да су Адам и Ева били истјерани из Едемског врта због своје непослушности, јер су појели плод са Дрвета Познања Добра и Зла, које им је Бог забранио да једу.
Какво је било дрво? Како је изгледало и зашто често сматрамо да је то била јабука? 
Одлука хришћанске традиције Запада је да приказује Дрво Познања Добра и Зла као јабуку, и  било би стварно изненађујуће да то нису учинили зато што је латинска ријеч за "јабуку" малум (mālum), док је латинска ријеч за "зло" малум (mălum). Ове двије ријечи готово су  идентичне, због чега су хришћани на западу почели приказивати то дрво као јабуку, јер су, након што су  појели малум (јабуку), наши преци упознали малум (зло). И Господ Бог је наредио човјеку, говорећи:"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш" (Пост 2, 16-17).
Како је православна традиција гледала на ово питање?
Свети оци нису покушали да сазнају природу овог дрвета. Они су посветили већу пажњу духовном схватању заповијести коју је поставио Бог и посљедицама непослушности Божије воље. Свети Максим Исповједник тумачи овај пасус алегорично, наводећи да чин јела плода овог дрвета симболизује неправилно коришћење чула, што доводи до лудила.​
Други Свети Оци често сматрају да је смоква била библијско Дрво Познања Добра и Зла, јер када су Адам и Ева згријешили, знали су да су голи; па су сплели смоквине листове заједно и направили прегаче "Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче" (Пост 3,7). Након што су згријешили, узели су листове Дрво Познања Добра и Зла. Ово дрво се често помиње у светим текстовима, нарочито у епизоди када је Господ проклео смокву, на којој није било никаквог воћа. Оци,такође истичу да је разлог зашто је Исус поступао на такав начин био зато што је то дрво било Дрво Познања Добра и Зла чије плодове су наши преци појели.
Ево једног од најконвенционалнијих патристичких покушаја у тумачењу овог пасуса из књиге Постања: егзегезе Св. Јефрема Сирина. Свети Јефрем Сирин посматра Дрво Познања као симбол Бога,. На основу идеје да је Дрво Познања начин Божијег учешћа, неки Свети Оци, укључујући и светог Јефрема, износе сугестију да је дрво било винова лоза, зато што је вино, плод винове лозе,  а Христос, је на својој посљедњој вечери претворио у своју Пречисту крв. Господ је рекао: "Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар" (Јн 15, 1).
Свети Јефрем третира заповијест о томе да не једу плод Дрвета Познања Добра и Зла као заповијест о брзој, о некој врсти духовној и физичкој апстиненцији. Адаму и Еви је заповијеђено да посте. Православна литургијска традиција увијек ограничава вријеме поста. Пост се завршава чим почне празник за који је трајала припрема. Постом постижемо да се чинимо достојним учешћа Божје милости и спремамо се за ово духовно искуство. Егзегеза првих глава Књиге Постања Св. Јефрема инспирисана је литургијом. Према Св. Јефрему, рај је Божји храм, док је Дрво Познања, заједно са Дрветом живота, Свијет Светова гдје живи Бог. Адам и Ева су Божији свештеници који су експлицитно створени да би Богу понудили жртву хвале. Морали су се спремити да поједу плод тог Дрвета постом и контемплацијом. Пошто су створени по слици Бога, Адам и Ева су ушли у пуноћу Божанства.
Наши преци су пали на овом тесту и избачени су из раја: не зато што је Бог био љут на њих, већ зато што више нису били у стању да остану у рају. Гријех првог људског пара је гријех светости, гријех недостојног заједништва. Умјесто да пруже истинитост жртвовања и одговарајуће службе, украли су велико благо и оскрнавили велику Тајну.  Причешће са Христом је апсолутно добро, али ако неко жели да учествује у Светој Евхаристији, увлачи се у олтар, краде Свете Дарове и једе их, он чини светогрђе.
Тако су наши преци изгубили прилику да приступе Дрвету Познања и Дрвету Живота. Упркос томе, управо је то био разлог зашто је наш Господ Исус Христос дошао у свијет: дошао је тако да се свима приближи кроз свој крст, ово ново Дрво живота и да им омогући отворени приступ у Светом Духау, који био је закључан Адамовим гријехом. Исус Христос позива свје вјерне који вјерују у Њега и који су били опрани водом и Духом да се прилазе Чаши Бесмртности и да буду уједињени са својим Створитељем током сваке Божанске Литургије. "Благо онима који су позвани на вечеру свадбе Јагњетове" (Отк 19,9). Хајде да видимо позив нашег Спаситеља, побиједимо лажну понизност која нас одводи од Чаше Христове и приступа Хљебу Живота са страхом Божијим у вјери и љубави. Аутор: Јован Ничипорук / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служили су 16. марта 2024. године у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви свету Литургију и парастос новоупокојеном Епископу моравичком Антонију, викару Патријарха српског и старешини Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Епископ Антоније се упокојио у Господу 11. марта 2024. године у 54. години живота после тешке и дуге болести. До 15. марта ковчег са телом упокојеног владике Антонија био је изложен у цркви Српског подворја посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу. Јутос је ковчег са телом покојника донет у Саборни храм Христа Спаситеља и постављен у средину храма, а поред њега су положени венци Патријарха московског и Патријарха српског. Предстојатељима две Цркве саслуживали су митрополити воскресенски Григорије, управник послова Московске Патријаршије и први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; волоколамски Антоније, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; казански и татарстански Кирил; архиепископи одинцовски и красногорски Тома и јегорјевски Матеј; Епископ железногорски и лговски Пајсиј; и епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије и топлички Петар.
Саслуживали су и протопрезвитер Владимир Диваков, секретар Патријарха московског и све Русије за Москву; протојереј Михаил Рјазанцев, свештеник Саборног храма Христа Спаситеља; архимандрит Алексије (Туриков), лични секретар патријарха Кирила; протојереј Ђорђе Стоисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; архимандрит Серафим (Шемјатовски), представник Православне Цркве Чешке и Словачке у Москви; протојереј Милан Пантелић, брат епископа Антонија; протојереј Данило Андрејук, представник Православне Цркве у Америци при Патријарху московском и све Русије; протојереј Николај Балашов, саветник Патријарха московског и све Русије; архимандрит Александар (Котов), клирик при храму Светих апостола Петра и Павла у Подворју Српске Цркве у Москви; протојереј Николај Лишенук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; протојереј Игор Јакимчук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; московско свештенство; протођакон Драган Радић; ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић; ипођакони Дејан Накић и Владимир Јелић.
Богослужењу су присуствовали: председник Комитета Државне думе Савезне скупштине Руске Федерације за имовину, земљиште и имовинске односе г. С.А. Гаврилов; изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији г. Момчило Бабић; министар за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику Републике Србије г. Никола Селаковић; председник Српске народне партије г. Ненад Поповић; председник Међународне фондације за духовно јединство народа проф. В.А. Алексејев; као и родбина и пријатељи почившег владике Антонија, међу којима и његова мајка, сестра и братаница пристигле из Србије.
Литургијске химне извео је Патријаршијски хор Саборног храма Христа Спаситеља (регент И.Б. Толкачев). Литургијски возгласи узнесени су на црквенословенском и српском језику. Службу су преносили ТВ канали Сојуз и Спас, као и на званични портали Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве. На сугубој јектенији узнесене су посебне молитве, а предстојатељ Руске Православне Цркве прочитао је молитву за Свету Русију. На заупокојеној јектенији узнесене су молитве за покој душе уснулих слугу Божјих, новоупокојеног Патријарха бугарског Неофита и новоупокојеног Епископа моравичког Антонија. Беседу пре причешћа о црквеној служби епископа Антонија произнео је протојереј Игор Јакимчук, настојатељ храма Васкрсења Господњег у Даниловској слободи и заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. 
Потом су опело Епископу моравичком Антоније обавили Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Пре почетка парастоса, предстојатељ Руске Православне Цркве је одржао слово посвећено сећању на епископа Антонија: 
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Испраћамо нашег брата Антонија, који је у Москви био добро познат свима онима који редовно посећују храмове. Владика је овде служио, представљао Српску Цркву, молио се са нама и сви смо га много волели и поштовали. Љубав је уско повезана са начином на који доживљавамо особу коју волимо. Не можете волети и не веровати, не можете волети и сумњати у нешто, не можете волети и тражити алтернативу љубави. Ожењени људи добро знају: ако се крше ови принципи љубави, брак се распада. А ако говоримо о хришћанској љубави, о љубави једних према другима, и ако у ову љубав уносимо свој грех, своје неразумевање, извесну сумњу, онда љубав остаје само на речима, а у стварности нестаје. Зашто говорим све ово? Зато што данас испраћамо нашег брата Антонија, достојног представника Српске Православне Цркве, који је свој живот повезао са Русијом, са Руском Црквом и кога смо истински волели. Такође бих желео да кажем да љубав не може бити једнострана: таква љубав је увек несрећна и на крају нестане. Али љубав према овом покојнику је заиста била двосмерно кретање. Он је волео Руску Цркву, волео је руски народ, а ми смо осетили искреност ове љубави и, наравно, као одговор на то и ми смо њега волели, поштовали, ценили као достојног представника братске Српске Цркве. Чак је тешко и замислити да он више није са нама физички, овде на овој земљи. Али он је, несумњиво, данас са нама и, надам се, остаће у сећању Цркве – бар док је живо поколење које је познавало драгог владику. Покојнику, за разлику од живих, од нас не треба ништа – само наше молитвено сећање на њега. Позивам све који су данас овде присутни – и свештенство и мирјане – да се у својим молитвама сете упокојеног епископа Антонија. И у својим молитвама код куће и у белешкама које шаљете на богослужењима, наведите уз имена својих рођака и пријатеља и име епископа Антонија, који је заслужио наше молитвено сећање својом љубављу према Русији, према Руској Цркви. Изузетна су његова дела како на руском тлу тако и у родној Србији. Молитвама светих Божјих који су засијали у Руској и Српској Цркви нека Господ упокоји душу новопочившег слуге Његовог Антонија, брата нашег, и да сачува вечни молитвени спомен на њега у срцима нашим. Амин ”. 
Опело је обављено на црквенословенском и српском језику. По традицији, Његова Светост Патријарх г. Кирил је прочитао и положио у руке покојнику грамату са молитвом за разрешење. Предстојатељи Руске и Српске Цркве су на ковчег положили букете белих ружа.
Епископ Антоније је сахрањен у храму Светих апостола Петра и Павла при Подворју Српске Православне Цркве (Петропавловска улица 4-6), где је служио као представник Патријарха српског при Московском Патријаршијском трону већ 22 године. Извор: ​ТВ Храм

У крипти Храма Светог Саве на Врачару, 16. марта 2024. године одржан је Сабор вероучитеља, на коме се обратио Његово Преосвештенство викарни Епископ г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

​Изузетне чињенице о историји манастира Панагија Икосифиниса (на грчком „20 палми“) у Пангају, у Грчкој, откривене су у рукописима који су недавно враћени манастиру 100 година након што су украдени. Наиме, 1917. године, бугарски борци су у Првом свјетском рату опљачкали стотине предмета из манастира у сјеверној Грчкој, укључујући три рукописа из 16. и 17. вијека који су на крају стигли до Америке. Продати су на аукцији 2008. године, али их је купац касније вратио, вјерујући да су рукописи украдени. Потом су документи били изгубљени, а  пронађени су тек годинама касније када су реновиране канцеларије у Swann Auction Galleries. Рукописи су свечано враћени у манастир у октобру прошле године. А према новом саопштењу Драмске епархије, у рукописима су пронађени биљешка и текст који се односи на масакр монаха Икосифоинисе од стране Османлија 1507. године. За постојање рукописа до сада се зналана основу свједочења проучавалаца историје манастира. Но сада су позната имена свих жртава – укупно њих 202. У биљешци се каже: „Године 1507. задесила је свети манастир велика и непредвиђена несрећа, и они посјекоше монахе и опљачкаше манастир, 25. августа, индикт 10". А онда, под насловом „Ово су монаси“, налазимо списак покланих монаха и других. Наиме, на маргини листа 31 налази се потврда континуитета списка закланих монаха рукописом тих година и ознака: „Неправедно убијени“. Међу жртвама су 24 јеромонаха, 3 јерођакона, 145 монаха мирјана и 30 ходочасника. Проучавањем рукописа господина Папазоглоуа установљено је да је лист западног типа и савремен догађајима, тј. монах-аутор биљешке и списка масакрираних је савременик и из прве руке познаје догађаје. Света Драмска митрополија сматра овај догађај великим благословом и наставиће, под побожним руководством Васељенског Патријарха господина Вартоломеја, борбу за повратак Светом манастиру и осталих рукописима и реликвија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања агенције Ортодоксија