Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података.
Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе.
Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи,  то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје.
Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице.
Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници.
Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса.
Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима.
Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података.
Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара.
Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада.
Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено.
Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза.
Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор

Његово Блаженство Патријарх румунски г. Данило освештао је, у понедјељак увече, капелу посвећену Светом апостолу Андреју, заштитнику Румуније, у румунском парламенту. Након освештања капеле, Патријарх Данило се осврнуо на постојање капела у различитим парламентима широм свијета, унутар аеродрома, у близини болница или у другим јавним просторима. Његово Блаженство је за њих рекао да су „извори мира, радости и наде“. Свечаном чину су присуствовали премијер Румуније Јон-Марсел Чолаку, предсједници и чланови оба дома румунског Парламента, као и представници цркава и вјерских заједница. 
Патријарх је у свом обраћању напоменуо да су се уз митрополитску катедралу током историје румунског народа налазили Савјет земље (Sfatul Tarii), а касније и Представнички дом. Данас се Парламент Румуније налази у непосредној близини Народне катедрале (Храм спаса народа), која је посвећена Светом Андреју Првозваном, апостолу и заштитнику Румуније, и празнику Вазнесења Господњег.
„Из тог разлога, предложили смо Светог Андреју за заштитника капеле у румунском парламенту, који је усвојио резолуцију 2012. године којом се празник апостола одређује као нерадни празник за ширу јавност.
Патријарх је рекао да освећење капеле у сабору има посебан духовни значај: „Оно истиче везу између молитве и причешћа, између богослужења и културе, укључујући политичку културу, између активности и институционалне заједнице, између слободе појединца и друштвене одговорности." 
„У све секуларизованијем свијету, освећени литургијски простор који позива на молитву помаже нам да поново откријемо истину да је човјек позван на освећење у односу заједнице са светим Богом и на понизно служење људима јер је индивидуална молитва и заједница извор мира радости и наде“.
„Молимо се Богу да благослови иницијаторе и присталице пројекта“, рекао је потом Његово Блаженство, помињући: Алфреда Симониса, привременог предсједника Представничког дома, Силвију-Клаудију Михалчеу, генералног секретара Представничког дома, и архимандрита Нектарија Софелеа, игумана манастира Раду Вода и егзарха манастира Архиепископије букурештанске. Патријарх Данило је капели поклонио неколико богослужбених књига: Библију, Псалтир, Часослов и Триод, као и мале молитвенике.  Затим су ријеч узели премијер Румуније, предсједник Сената, привремени предсједник Представничког дома. 
Отварање капеле у парламенту представља старију иницијативу, а посљедња најава је објављена прошле јесени на манифестацији поводом обиљежавања 30 година од оснивања Молитвене групе у румунском парламенту. Иницијатива је настала 11. марта 2024. године када је одобрен меморандум о идентификацији погодног простора за капелу. Такође је тада утврђено да ова капела неће имати сталног свештеника и да ће црквену дjелатност богомоље координисати Румунска патријаршија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро

На дан када света Црква молитвено обележава успомену на Светог мученика Агапија, 28. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је служио помен Бранку Радичевићу на Стражилову. Саслуживали су протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, и епархијски протођакон Горан Власац. Поред истакнутих српских песника и угледних званица помену је присуствовао и председник покрајинске владе г. Игор Мировић. Богослужење је обављено у склопу прославе двеста година од рођења једног од највећих српских песника, романтичара, која ће бити сачињена од уметничких програма, изложби, песничких вечери и округлих столова, а започета је свечаном академијом у Српском народном позоришту у Новом Саду. После помена, Његово Преосвештенство се присутнима обратио следећим речима:
„Окупили смо се да молитвено обележимо јубиларну двестоту годишњицу од рођења једног од највећих уметника наше историје – Бранка Радичевића. Његово име не само да представља синоним за српску поезију и Сремске Карловце уопштено, већ је дословно постало нераскидив део нашег културног наслеђа и традиционалног уметничког израза душе Србинове. Своје стихове Бранко није писао само хармоничним реченицама, већ их је дословно ткао од снова и емоција, на тако вешт и аутентичан начин да ће његово велико дело представљати инспирацију читавог низа генерација читалаца, укључујући и данашњу. Зато о његовим песмама не можемо говорити као о самој књижевност, кад их неодољиво осећамо као икону туге и радости, надања и чежњи. Његова поезија је била и остала израз чисте и невине, младалачке љубави према ближњим и даљњим људима, свом страдалном народу и раскошној природи која нас окружује, а надасве према нашем Творцу, који нам је и подарио овај недокучиви свет у ком живимо и трајемо.
У Књизи Постања, пророк Мојсије је забележио да је наш Господ учинио да из земље никну „свакојака дрвета, лијепа за гледање и добра за јело“, што само по себи сведочи о духовној потреби за естетиком, коју кроз неговање благољепија и данас осетимо у нашој светој Цркви. Богослужбена употреба уметности нарочито је видљива управо у Бранковим Карловцима, где је тадашњи патријарх српски, Георгије Бранковић, у првој деценији 20. века, од славног Паје Јовановића наручио четири величанствене иконе, које и данас стоје и красе певнице Саборног храма и које представљају Свете који су Господа величали управо уметничким стваралаштвом. Поред градитеља величанствених храмова, цара Соломона, у Старом завету и краља Милутина, код Срба, овде су сјајно насликани и цар Давид и Свети Јован Дамаскин, као аутори духовне поезије, у чијој се надземаљској лепоти наслађивало небројено мноштво спасених душа. Ми у Бранковим песмама не видимо само трагедију прераном смрћу угашеног талента, или полетног романтичара надахнутог рококоом, већ радосно осећамо човека вере, прожетог и надахнутог љубављу према Богу, која води у живот вечни. Зато данас када смо се окупили око његових земних остатака да прославимо живот и наслеђе Бранка Радичевића и да се помолимо за његову душу, ми би требали да се обавежемо да ћемо наставити његову мисију неговања богоугодне лепоте речи српске и српског писма, као и да не дозволимо да наша срца икада охладне према нашем Творцу и свима око нас. Бог да му душу прости и вечан покој слузи Божијем Алексију – нашем драгом и незаборавном Бранку.“ Извор: Епархија сремска

У понедјељак, 25. марта 2024. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је помен невино пострадалим жртвама терористичког напада у Москви, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци. Помену је присуствовао Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик и Градоначелник града Бањалуке г. Драшко Станивуковић. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

У прву недјељу Великог поста - Недјељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету Литургију у капели Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац. Епископу Сави су саслуживали свештеномонаси и ђакони Епархије бањалучке. Такође, у недјељу Православља Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке епархије.

​У Вијећници Банског двора, 28.марта 2024. године, са почетком у 19.00 часова, одржаће се хуманитарни концерт хора Угоститељско-туристичке школе Бањалука под називом "Косовска визија".

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је  поруку Његовој Светости Патријарху српском Порфирију поводом 25 година од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе (НАТО) на Савезну Републику Југославију.
​
Ваша Светости, љубљени брате и саслужитељу у Престолу Божијем!
...
Ове године, Недјеља православљ поклапа се са незаборавним жалосним датумом – 25. годишњици од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе на Савезну Републику Југославију.
„Трагични догађаји који су се збили пре четврт века нису само једна од жалосних страница у савременој политичкој историји Европе, повезана с тежњом земаља западног свијета да разоре велику словенску државу заоштравањем и подршком националистичком сепаратизму, него и још једна илустративна епизода исконске борбе против православне вјере и њених носилаца, коју води кнез овога свијета (Јн 12,31). Очигледно, главни циљ агресора је био да отргну Србији њену аутономну област Косово и Метохију – земљу која је колијевка српског православља.
Чврстина и храброст коју је братски српски народ показао у овом неравноправном обрачуну још једном је потврдио истинитост ријечи светог благовјерног кнеза Александра Невског: „Бог није у сили, него у истини“. У тим страшним данима имао сам прилику да будем у Београду и својим очима видим не само разорне насртаје на град, већ и манифестације неуништиве воље његових становника – несломљене, непоражене, пуне снаге и достојанства. Пробудивши историјско памћење народа, трагедија је потом подстакла многе савременике да се врате светоотачкој вјери, да осјете припадност Косовском завјету, да осјете личну одговорност за судбину своје вољене отаџбине, да одреде духовни пут своје дјеце и будућих генерација.Како у драматичном времену које се сада памти, тако и у наредним годинама, Руска православна црква је увијек дизала свој глас, осуђујући оно што се догодило као "тајну безакоња, која већ дјејствује" (2 Сол 2,7), покушавајући да скрене пажњу свјетске заједнице на злочин почињен уз прећутну подршку западних земаља – уништавање вјековних светиња Српске православне цркве, које је кулминирало озлоглашеним бруталним погромом 2004. године. Узносим молитве за покој дјеце Светосавске цркве која су страдала у бомбардовању, као и за све оне који су пали од руку екстремиста. Вечна им памјат.
Сјећајући се са топлином нашег недавног општења у Москви, увијек остајем са братском љубављу у Господу,
+КИРИЛ ПАТРИЈАРХ МОСКВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ
Припремио вјеронаука.нет на основу писања званичног сајта РПЦ

Његовој Светости
Патријарху московском и све Русије
Господину КИРИЛУ
Москва
Ваша  Светости,
Ноћас је васцела Српска Православна Црква, свештенство, монаштво и сав верни народ уједињен са Вама и нашом руском браћом и сестрама у болу и молитви Спаситељу за невино пострадале у ужасном терористичком нападу у Москви. Молимо се Господу да рањенима и повређенима подари исцељење, а унесрећеним породицама снагу да као светињу чувају спомен на пострадале.
Господ нека ову недужно пострадалу децу прими у рајско насеље. Вечан спомен!
АЕМ и Патријарх српски
+Порфирије

Свети Теодор Тирон (Тирон – тј. ратник-регрут) је хришћански светитељ, великомученик, чијег се помена Црква сјећа у суботу прве седмице Великог поста (2024. године – 23. марта). Дан раније, у  петак, након Литургије Пређеосвећених дарова, чита се канон великомученику Теодору. Свети Теодор је страдао за Христа у Малој Азији почетком IV вијека (306.године)  за вријеме владавине незнабожачког цара Максимијана (пуно име Гај Галерије Валерије Максимијан- лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus). Али многи људи знају за великог мученика захваљујући чуду које се догодило након његове смрти...прочитај до краја

Свети Синод Румунске православне Цркве позвао је вjернике да „чувају благо вјере наслијеђено од предака, јер је православље жива веза са Христом“.
Свети синод Румунске православне цркве је у свом  саопштењу поводом Недјеље православља подсјетио да је „православни дом или црква без иконе као пустиња“. У Синодској посланици каже да су „иконе прозори у вјечност, кроз које се наша душа уздиже и духовно расте“, а храм или кућа без икона је „као пустиња, пусто мјесто без Бога“. 
Помињући побједу православне вјере над јереси иконобораца, Свети Синод је подсјетио да је „борба била велика и тешка, али сваки пут су устајали архијереји и оци просвећени Духом Светим, који су се на Светим Васељенским Саборима борили против против погрешних учења и потврђивали праву вјеру“. 
„Чувајмо благо вјере које смо наслиједили од предака, јер је Православље жива веза човјека и Христа, која нас води у живот вечни“, истиче се у  Синодском саопштењу.  Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Патријарх јерусалимски Теофил је, 21. марта 2024. године, изјавио да је јединство Православних помјесних цркава апсолутна неопходност.
Патријарх јерусалимски Теофил је током сусрета са амбасадором Румуније у Израелу Радуом Јонаидом говорио о тешкој ситуацији у Светој земљи , посебно у Гази, због рата који траје већ неколико мјесеци. Саговорници су разговарали и о односима Јерусалимске и Румунске патријаршије. Патријарх јерусалимски је током овог сусрета истакао потребу апсолутног јединства Православних цркава и доприноса Јерусалимске Цркве циљу јединства. Његово Блаженство је подсјетио на Конференцију Предстојатеља помјесних цркава у Аману у фебруару 2020. године, истичући улогу Јерусалимске Патријаршије у овом догађају. Припрема вјеронаука.нет

​Поводом 85. годишњице оснивања Православног богословског факултета Светог Тихона у Јужном Канону, Пенсилванија, Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј је предао честицу моштију Светог владике Николаја том знаменитом црквеном училишту у коме је велики светитељ живео, предавао и уснуо у Господу.

Епископ источноамерички г. Иринеј је свечано предао свете мошти Митрополиту америчком и канадском г. Тихону, који затим светињу уручио протопрезвитеру др Јовану Паркеру, декану Богословског факултета Светог Тихона, и исказао благодарност Епископу ваљевском Исихију на драгоценом дару.

Извор: Епархија источноамеричка

У уторак 2. априла 2024. године у 11 часова у просторијама Савеза општина и градова Републике Српске биће отворен први научни скуп о историји Бијељине – „Бијељина у 20. веку”.
Научни скуп организују: Град Бијељина, Епархија зворничко-тузланска Српске Православне Цркве, Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Музеј Семберије и Савез општина и градова Републике Српске. У раду научног скупа учествоваће стручњаци са универзитета у Источном Сарајеву, Бањалуци и Београду, који ће представити резултате својих истраживања о разним темама из историје Бијељине у 20. вијеку, попут њеног правног и политичког положаја, финансирања и функционисања локалне самоуправе, дјеловања и страдања Српске Православне Цркве и српског народа, организације и ратовања Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске… Реферати који добију позитивне рецензије биће објављени у зборнику радова са научног скупа, који ће бити штампан на српском и енглеском језику.
С обзиром на очигледну потребу да историја Бијељине и Семберије, како у 20. веку, тако и у ранијим периодима, буде ваљано истражена и описана, у плану је организовање низа научних скупова, који ће бити одржавани једном годишње. Крајњи резултат планираних активности требало би да буде неколико зборника у којима ће бити представљена историје Бијељине и Семберије, што би могло да прерасте у научни пројекат израде пригодне енциклопедије о овом дијелу Републике Српске. Научни скуп својим поздравним словиима отвориће председник СО Бијељина (1990–1992) г. Цвијетин Симић, градоначелник Бијељине г. Љубишс Петровић, председник Скупштине града г. Александар Ђурђевић. У раду скупа учествоваће: проф. др Горан Марковић, проф. др Горан Латиновић, проф. др Димитрије Ћеранић, проф. др Сања Савић, проф. др Свјетлана Ивановић, доц. др Ђорђе Мариловић, мр Љубана Сладић, ма Славиша Тубин и проф. др Милош Ковић.​ Извор: Епархија зворничко-тузланска

​Поглавар православне цркве у Моравској архиепископ Симеон преминуо је у 98. години, саопштила је у сриједу Епархија оломоучко-брнонске Православне цркве у Чешкој и Словачкој..
"Молимо читаво свештенство и вјерни народ да се помоле за његову бесмртну душу", пише на сајту епархије, а преноси чешки сајт Новинки. Епископ Исаија је вијест о архиепископовој смрти подијелио на Фејсбуку и изразио "велику тугу и поштовање". Посљедњих година, због старости и слабог здравља, Симеон је живио повучено и његову улогу је практично обављао викарни епископ Изајаш.
Архиепископ Симеон (чије је световно име Радивоје Јаковљевић и по оцу је српског поријекла) био је у свештеничкој служби више од 60 година, а архијереј постао 2006. године.Архиепископ Симеон рођен је 1926. године у Прагу као Радивој Јаковљевић. Отац му је био Србин, а мајка Чехиња. Био је ожењен од 1958. године до 1996. године, када је остао удовац. Замонашио се 1998. године, и узео је име Симеон у част Светог Симеона Мироточивог. Исте године је хиротонисан за епископа и викара Прашке епархије.  Студирао је богословију у Прагу, Београду и Санкт Петербургу. Предавао је на богословским факултетима, а посветио се библијским студијама.
​-прочитај чланак о Православној цркви у Моравској (прилог за црквену историју) објављен у часопису "Каленић"

Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве потврдила је да је овлашћени представник манастира Високи Дечани данас у Централном катастру тзв. Косова у Приштини добио уредан катастарски извод са свом имовином манастира Дечани, укључујући и 24 хектара која су призната манастиру одлуком тзв. Уставног суда 2016. године.„На основу катастарског извода можемо да потврдимо да је одлука Уставног суда из 2016. године извршена и да је и у Катастру манастир признат као власник имовине која је раније била спорна“, наведено је на сајту Епархије рашко-призренске.

„Овим можемо да закључимо да је дугогодишњи правни процес који се водио око 24 хектара земље манастира Високи Дечани коначно решен“, закључује се у објави.

Свети синод Буграске православне цркве једногласно је изабрао 54-годишњег митрополита врачанског Григорија за мјестобјуститеља трона БПЦ и предсједника Светог синода. Митрополит Григориј биће одговоран за избор новог патријарха, који би требало да буде организован и одржан у наредна 4 мјесеца. Мјестобјуститељ трона БПЦ и предсједник Светог синода обављаће и дужност митрополита софијског, рекао је портпарол Светог синода епископ старозагорски Кипријан. За патријарха може бити изабрано 9 од 13 митрополита. У складу са Статутом Бугарске православне цркве – они треба да имају навршених 50 година и да су митрополити најмање 5 година. Новог поглавара БПЦ изабраће Патријаршијски изборни црквени сабор. Седам дана прије засиједања Патријаршијског изборног црквеног сабора, Свети синод мора да изабере три кандидата. Они ће бити представљени Патријаршијском изборном црквеном сабору, који ће једног од њих изабрати за новог патријарха.
Да подсјетимо, највиша функција БПЦ упражњена је након смрти патријарха бугарског и митрополита софијског Неофита 13. марта 2024. године. Сахрањен је у цркви Свете Недјеље у Софији.

Спомен дана упокојења Светог владике Николаја Охридског и Жичког (упокојио се у Господу 18. марта 1956. године у Америци) молитвено је прослављен 17. марта у Недељи праштања у манастиру Лелић, где је поред његових моштију Свету литургију служио старешина манастира игуман Георгије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протојереја Драгана Јаковљевића и протонамесника Дарка Ђурђевића и више свештенослужитеља. 
Пред највећи празник и догађај у историји рода људског – Васкрсење Христово, Црква упућује посебан позив на покајање, јер оно је основ нашег обновљења и пута подвига на који се припремамо, навео је у литургијској проповеди протонамесник Дарко Ђурђевић. Говорећи о значају овог духовног чињења, проповедник је нагласио да не можемо ни постити, ни молити се, ни слушати реч Господњу и чинити дела милосрђа, ако се нисмо покајали, јер покајање значи промену, повратак у дом Очев и схватање да без Бога нема живота, нема спасења, ни смисла на овом свету. То је на време схватио и, угледајући се на Господа Христа, својим животом остварио Свети Владика Николај, чијег се блаженог уснућа сећамо у време припреме за Велики пост и прослављамо га поред његових моштију. Попут пастира из јеванђељске приче (Лк 15, 3- 7) , Владика Николај старао се о свом народу. Био је његов највећи пастир после Светог Саве, подсетио је отац Дарко Ђурђевић на речи Преподобног оца Јустина о лелићком горостасу, које до данас имају исту снагу.
– Тај пастир (Владика Николај) није проповедао своју науку, већ само Христову. На много места је говорио: Ја вам не говорим ништа своје, ништа ново, ништа што Христос и Света црква већ две хиљаде година не проповедају. Та Христова наука и Јеванђеље били су живот Светог Владике Николаја. Угледавши се на Христа, доброг пастира, он је чувао стадо нашег народа и, као и многи пастири и сам Господ Христос, због тога пострадао – део је славословља у част Светог Владике Николаја, које је принео отац Дарко Ђурђевић.
Јеванђељска прича о пастиру сликовито дочарава да, попут древних пастира који су спавали крај врата обора, чувајући своје стадо, Господ Христос чува нас. Он је браник људске слободе, достојанства и лепоте, а ми смо нажалост заборавили да само кроз Христа можемо упознати и заволети једни друге, а управо то је Свети владика Николај чинио.
– На свакој Литургији говоримо „Христос међу нама“. То значи да само тако можемо препознати праву вредност сваког човека и праву тајну његове личности. Сви други пастири, каже Христос, нису пастири него најамници. Све друге вође, које се издају за пастире, су ту само да „шишају стадо“- да га користе и црпе оно богатство, које нам је Господ дао. Да нас искористе и као празну конзерву одбаце. Онај ко је Господа изабрао за пастира, никада се неће осетити тако. Његова вредност, слобода и све његово само ће расти поред Христа у онај плод живота за који је човек намењен. Тако расте слава и хвала Светом Николају, који је пострадао у овом животу, мучио се, али за свог пастира и чувара имао Христа. Видимо да после толико година од упокојења, његово име се све више прославља, све више се његова дела цене и све више у нашем народу он добија значај и вредност коју је имао – рекао је отац Дарко Ђурђевић. Подвиг Светог Владике Николаја, као ни подвиг било кога од нас, закључио је проповедник, не може се замислити без покајања и поста, јер покајање, пост, молитва, милосрђе, истина и правда су оружја помоћу којих се бранимо од непријатеља и успевамо да останемо уз Господа – доброг пастира. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач. У име братства манастира Лелић, добродошлицу је пожелео игуман Георгије. За крај сабрања, приређена је традиционална свечана трпеза. Извор: Епархија ваљевска
https://www.youtube.com/watch?v=ONPcspkcuao 
https://www.youtube.com/watch?v=FDRU8DdZ-zg

"И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла" (Пост 2,9).
Често чујемо да су Адам и Ева били истјерани из Едемског врта због своје непослушности, јер су појели плод са Дрвета Познања Добра и Зла, које им је Бог забранио да једу.
Какво је било дрво? Како је изгледало и зашто често сматрамо да је то била јабука? 
Одлука хришћанске традиције Запада је да приказује Дрво Познања Добра и Зла као јабуку, и  било би стварно изненађујуће да то нису учинили зато што је латинска ријеч за "јабуку" малум (mālum), док је латинска ријеч за "зло" малум (mălum). Ове двије ријечи готово су  идентичне, због чега су хришћани на западу почели приказивати то дрво као јабуку, јер су, након што су  појели малум (јабуку), наши преци упознали малум (зло). И Господ Бог је наредио човјеку, говорећи:"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш" (Пост 2, 16-17).
Како је православна традиција гледала на ово питање?
Свети оци нису покушали да сазнају природу овог дрвета. Они су посветили већу пажњу духовном схватању заповијести коју је поставио Бог и посљедицама непослушности Божије воље. Свети Максим Исповједник тумачи овај пасус алегорично, наводећи да чин јела плода овог дрвета симболизује неправилно коришћење чула, што доводи до лудила.​
Други Свети Оци често сматрају да је смоква била библијско Дрво Познања Добра и Зла, јер када су Адам и Ева згријешили, знали су да су голи; па су сплели смоквине листове заједно и направили прегаче "Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче" (Пост 3,7). Након што су згријешили, узели су листове Дрво Познања Добра и Зла. Ово дрво се често помиње у светим текстовима, нарочито у епизоди када је Господ проклео смокву, на којој није било никаквог воћа. Оци,такође истичу да је разлог зашто је Исус поступао на такав начин био зато што је то дрво било Дрво Познања Добра и Зла чије плодове су наши преци појели.
Ево једног од најконвенционалнијих патристичких покушаја у тумачењу овог пасуса из књиге Постања: егзегезе Св. Јефрема Сирина. Свети Јефрем Сирин посматра Дрво Познања као симбол Бога,. На основу идеје да је Дрво Познања начин Божијег учешћа, неки Свети Оци, укључујући и светог Јефрема, износе сугестију да је дрво било винова лоза, зато што је вино, плод винове лозе,  а Христос, је на својој посљедњој вечери претворио у своју Пречисту крв. Господ је рекао: "Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар" (Јн 15, 1).
Свети Јефрем третира заповијест о томе да не једу плод Дрвета Познања Добра и Зла као заповијест о брзој, о некој врсти духовној и физичкој апстиненцији. Адаму и Еви је заповијеђено да посте. Православна литургијска традиција увијек ограничава вријеме поста. Пост се завршава чим почне празник за који је трајала припрема. Постом постижемо да се чинимо достојним учешћа Божје милости и спремамо се за ово духовно искуство. Егзегеза првих глава Књиге Постања Св. Јефрема инспирисана је литургијом. Према Св. Јефрему, рај је Божји храм, док је Дрво Познања, заједно са Дрветом живота, Свијет Светова гдје живи Бог. Адам и Ева су Божији свештеници који су експлицитно створени да би Богу понудили жртву хвале. Морали су се спремити да поједу плод тог Дрвета постом и контемплацијом. Пошто су створени по слици Бога, Адам и Ева су ушли у пуноћу Божанства.
Наши преци су пали на овом тесту и избачени су из раја: не зато што је Бог био љут на њих, већ зато што више нису били у стању да остану у рају. Гријех првог људског пара је гријех светости, гријех недостојног заједништва. Умјесто да пруже истинитост жртвовања и одговарајуће службе, украли су велико благо и оскрнавили велику Тајну.  Причешће са Христом је апсолутно добро, али ако неко жели да учествује у Светој Евхаристији, увлачи се у олтар, краде Свете Дарове и једе их, он чини светогрђе.
Тако су наши преци изгубили прилику да приступе Дрвету Познања и Дрвету Живота. Упркос томе, управо је то био разлог зашто је наш Господ Исус Христос дошао у свијет: дошао је тако да се свима приближи кроз свој крст, ово ново Дрво живота и да им омогући отворени приступ у Светом Духау, који био је закључан Адамовим гријехом. Исус Христос позива свје вјерне који вјерују у Њега и који су били опрани водом и Духом да се прилазе Чаши Бесмртности и да буду уједињени са својим Створитељем током сваке Божанске Литургије. "Благо онима који су позвани на вечеру свадбе Јагњетове" (Отк 19,9). Хајде да видимо позив нашег Спаситеља, побиједимо лажну понизност која нас одводи од Чаше Христове и приступа Хљебу Живота са страхом Божијим у вјери и љубави. Аутор: Јован Ничипорук / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служили су 16. марта 2024. године у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви свету Литургију и парастос новоупокојеном Епископу моравичком Антонију, викару Патријарха српског и старешини Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Епископ Антоније се упокојио у Господу 11. марта 2024. године у 54. години живота после тешке и дуге болести. До 15. марта ковчег са телом упокојеног владике Антонија био је изложен у цркви Српског подворја посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу. Јутос је ковчег са телом покојника донет у Саборни храм Христа Спаситеља и постављен у средину храма, а поред њега су положени венци Патријарха московског и Патријарха српског. Предстојатељима две Цркве саслуживали су митрополити воскресенски Григорије, управник послова Московске Патријаршије и први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; волоколамски Антоније, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; казански и татарстански Кирил; архиепископи одинцовски и красногорски Тома и јегорјевски Матеј; Епископ железногорски и лговски Пајсиј; и епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије и топлички Петар.
Саслуживали су и протопрезвитер Владимир Диваков, секретар Патријарха московског и све Русије за Москву; протојереј Михаил Рјазанцев, свештеник Саборног храма Христа Спаситеља; архимандрит Алексије (Туриков), лични секретар патријарха Кирила; протојереј Ђорђе Стоисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; архимандрит Серафим (Шемјатовски), представник Православне Цркве Чешке и Словачке у Москви; протојереј Милан Пантелић, брат епископа Антонија; протојереј Данило Андрејук, представник Православне Цркве у Америци при Патријарху московском и све Русије; протојереј Николај Балашов, саветник Патријарха московског и све Русије; архимандрит Александар (Котов), клирик при храму Светих апостола Петра и Павла у Подворју Српске Цркве у Москви; протојереј Николај Лишенук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; протојереј Игор Јакимчук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; московско свештенство; протођакон Драган Радић; ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић; ипођакони Дејан Накић и Владимир Јелић.
Богослужењу су присуствовали: председник Комитета Државне думе Савезне скупштине Руске Федерације за имовину, земљиште и имовинске односе г. С.А. Гаврилов; изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији г. Момчило Бабић; министар за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику Републике Србије г. Никола Селаковић; председник Српске народне партије г. Ненад Поповић; председник Међународне фондације за духовно јединство народа проф. В.А. Алексејев; као и родбина и пријатељи почившег владике Антонија, међу којима и његова мајка, сестра и братаница пристигле из Србије.
Литургијске химне извео је Патријаршијски хор Саборног храма Христа Спаситеља (регент И.Б. Толкачев). Литургијски возгласи узнесени су на црквенословенском и српском језику. Службу су преносили ТВ канали Сојуз и Спас, као и на званични портали Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве. На сугубој јектенији узнесене су посебне молитве, а предстојатељ Руске Православне Цркве прочитао је молитву за Свету Русију. На заупокојеној јектенији узнесене су молитве за покој душе уснулих слугу Божјих, новоупокојеног Патријарха бугарског Неофита и новоупокојеног Епископа моравичког Антонија. Беседу пре причешћа о црквеној служби епископа Антонија произнео је протојереј Игор Јакимчук, настојатељ храма Васкрсења Господњег у Даниловској слободи и заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. 
Потом су опело Епископу моравичком Антоније обавили Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Пре почетка парастоса, предстојатељ Руске Православне Цркве је одржао слово посвећено сећању на епископа Антонија: 
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Испраћамо нашег брата Антонија, који је у Москви био добро познат свима онима који редовно посећују храмове. Владика је овде служио, представљао Српску Цркву, молио се са нама и сви смо га много волели и поштовали. Љубав је уско повезана са начином на који доживљавамо особу коју волимо. Не можете волети и не веровати, не можете волети и сумњати у нешто, не можете волети и тражити алтернативу љубави. Ожењени људи добро знају: ако се крше ови принципи љубави, брак се распада. А ако говоримо о хришћанској љубави, о љубави једних према другима, и ако у ову љубав уносимо свој грех, своје неразумевање, извесну сумњу, онда љубав остаје само на речима, а у стварности нестаје. Зашто говорим све ово? Зато што данас испраћамо нашег брата Антонија, достојног представника Српске Православне Цркве, који је свој живот повезао са Русијом, са Руском Црквом и кога смо истински волели. Такође бих желео да кажем да љубав не може бити једнострана: таква љубав је увек несрећна и на крају нестане. Али љубав према овом покојнику је заиста била двосмерно кретање. Он је волео Руску Цркву, волео је руски народ, а ми смо осетили искреност ове љубави и, наравно, као одговор на то и ми смо њега волели, поштовали, ценили као достојног представника братске Српске Цркве. Чак је тешко и замислити да он више није са нама физички, овде на овој земљи. Али он је, несумњиво, данас са нама и, надам се, остаће у сећању Цркве – бар док је живо поколење које је познавало драгог владику. Покојнику, за разлику од живих, од нас не треба ништа – само наше молитвено сећање на њега. Позивам све који су данас овде присутни – и свештенство и мирјане – да се у својим молитвама сете упокојеног епископа Антонија. И у својим молитвама код куће и у белешкама које шаљете на богослужењима, наведите уз имена својих рођака и пријатеља и име епископа Антонија, који је заслужио наше молитвено сећање својом љубављу према Русији, према Руској Цркви. Изузетна су његова дела како на руском тлу тако и у родној Србији. Молитвама светих Божјих који су засијали у Руској и Српској Цркви нека Господ упокоји душу новопочившег слуге Његовог Антонија, брата нашег, и да сачува вечни молитвени спомен на њега у срцима нашим. Амин ”. 
Опело је обављено на црквенословенском и српском језику. По традицији, Његова Светост Патријарх г. Кирил је прочитао и положио у руке покојнику грамату са молитвом за разрешење. Предстојатељи Руске и Српске Цркве су на ковчег положили букете белих ружа.
Епископ Антоније је сахрањен у храму Светих апостола Петра и Павла при Подворју Српске Православне Цркве (Петропавловска улица 4-6), где је служио као представник Патријарха српског при Московском Патријаршијском трону већ 22 године. Извор: ​ТВ Храм

У крипти Храма Светог Саве на Врачару, 16. марта 2024. године одржан је Сабор вероучитеља, на коме се обратио Његово Преосвештенство викарни Епископ г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

​Изузетне чињенице о историји манастира Панагија Икосифиниса (на грчком „20 палми“) у Пангају, у Грчкој, откривене су у рукописима који су недавно враћени манастиру 100 година након што су украдени. Наиме, 1917. године, бугарски борци су у Првом свјетском рату опљачкали стотине предмета из манастира у сјеверној Грчкој, укључујући три рукописа из 16. и 17. вијека који су на крају стигли до Америке. Продати су на аукцији 2008. године, али их је купац касније вратио, вјерујући да су рукописи украдени. Потом су документи били изгубљени, а  пронађени су тек годинама касније када су реновиране канцеларије у Swann Auction Galleries. Рукописи су свечано враћени у манастир у октобру прошле године. А према новом саопштењу Драмске епархије, у рукописима су пронађени биљешка и текст који се односи на масакр монаха Икосифоинисе од стране Османлија 1507. године. За постојање рукописа до сада се зналана основу свједочења проучавалаца историје манастира. Но сада су позната имена свих жртава – укупно њих 202. У биљешци се каже: „Године 1507. задесила је свети манастир велика и непредвиђена несрећа, и они посјекоше монахе и опљачкаше манастир, 25. августа, индикт 10". А онда, под насловом „Ово су монаси“, налазимо списак покланих монаха и других. Наиме, на маргини листа 31 налази се потврда континуитета списка закланих монаха рукописом тих година и ознака: „Неправедно убијени“. Међу жртвама су 24 јеромонаха, 3 јерођакона, 145 монаха мирјана и 30 ходочасника. Проучавањем рукописа господина Папазоглоуа установљено је да је лист западног типа и савремен догађајима, тј. монах-аутор биљешке и списка масакрираних је савременик и из прве руке познаје догађаје. Света Драмска митрополија сматра овај догађај великим благословом и наставиће, под побожним руководством Васељенског Патријарха господина Вартоломеја, борбу за повратак Светом манастиру и осталих рукописима и реликвија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања агенције Ортодоксија

У суботу, 16. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, осветио је темеље гробљанског храма у част Светог пророка Илије, у Горњој Слатини у намјесништву Лакташком.Част кума освећених темеља припала је г. Зорану Станивуковићу из Слатине. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

​Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонски и администратор аустралијско-новозеландски г. Петар гостовао је у емисији „Студио 10“ на ТВ 24. Одговарајући на питања новинара дао је објашњења о неколико актуелних питања везаних за Македонску православну цркву – Охридску архиепископију, посебно у вези са одлуком о формирању комисије за проучавање статуса Православна црква у Украјини, која је добила томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије, а иста комисија ће проучавати и проблем именовања Македонске цркве са хеленофонским црквама. 
Што се тиче украјинског црквеног питања, митрополит Петар је изјавио да украјинско црквено питање треба проучити у потпуности, јер је увјерен да неко од свештенства, па чак и неки од архијереја наше цркве, не знају цио процес. „Прије су биле три цркве, а сада су четири“, односно давањем томоса Цариградске патријаршије „проблем не само да није ријешен, већ се додатно закомпликовао“ – каже Његово Преосвештенство. 
Митрополит Петар је рекао да је „Приликом првог салуживања са цариградским патријархом г. Вартоломејем, на Духове 2022. године, Македонска православна црква – охридска архиепископија затражила је да на тој литургији не буде представника Православне цркве у Украјини, ни по хиротонији, ни по хиротезији, а до тада се признање те цркве никада није помињало. као услов“. Такође, митрополит Петар је нагласио да је неопходно стати на крај ноторним лажима које се промовишу у македонској јавности, да је добијање томоса од Цариградске патријаршије безусловно. Постоји званичан документ у којем су написана три услова: Наша црква треба да се зове искључиво Охридска црква. Име изведено од именице „Македонија“ се не смије користити чак ни у комуникацији са другим помјесним црквама које нас признају као Македонску православну цркву. Дјелатност наше цркве треба да се ограничи само на територију Републике Сјеверне Македоније, што значи одустајање од дијаспоре.
Он је упутио апел Његовој СвеСветости Патријарху Вартоломеју да комуникација са нашом црквом иде званичним каналом комуникације, односно преко одговарајућих комисија двије цркве, а не преко манастира Бигор и епископа Партенија. Правила се морају поштовати, комуникација мора да иде преко комисије, а не преко владике Партенија који им обећава нешто што не може да прође“, каже митрополит Петар. 
„Ако Цариградска патријаршија жели да нам да томос, а ја желим да нам да томос што прије, али то треба да буде без услова, иначе такав томос за нас не би био прихватљив“ – изричито изјављује митрополит Петар. „Треба истаћи да то не може да прихвати свештенство, епископи и вјерници наше цркве, сви смо се за то изјаснили у пуном саставу Синода, укључујући и епископе из бивше ПОА. Јединствен, једнодушан и једногласан је став о којем се расправљало на три сједнице, да се не одричемо имена Македонска православна црква, једино што дозвољавамо је двострука формула.“
Раније је речено да можемо интерно да користимо назив Македонска православна црква“, подсјећа митрополит.
Што се тиче дијаспоре, митрополит Петар каже: „Дијаспора је наша, ми смо је створили. Дијаспора је обиљежје аутокефалне православне цркве. Када је у питању дијаспора, наше македонске цркве, ми смо већ више у дијаспори него у матици. Из тих разлога не смијемо да одустанемо од дијаспоре, јер како се ствари одвијају бићемо ¼ у матици, а ¾ у дијаспори. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања литургија.мк

У петак 15. марта 2024. године, у просторијама административног центра Епархије бањалучке амбасадор Руске Федерације у Сарајеву г. Игор Калабухов уручио је Његовом Преосвештенству Епископу бањалучком господину Јефрему високо одликовање Руске Федерације Орден пријатељства. Обраћајући се Епископу Јефрему поздравним словом, амбасадор Калабухов је нагласио да је ово високо одликовање награда за вишедеценијски допринос Епископа Јефрема у изграђивању пријатељства руског и српског народа, као и за усрдно старање на пољу очувања духовног јединства двају народа. Овој свечаности присуствовали су предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Републике Српске г. Ненад Стевандић, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање у Влади Републике Српске г. Жељко Будимир, викарни Епископ марчански г. Сава, градоначелник Града Бањалуке г. Драшко Станивуковић, као и други сарадници и пријатељи Епархије бањалучке. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Првојерарх Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх Порфирије, допутовао је 15. марта 2024. године у Москву да присуствује молитвеном испраћају и сахрани викарног Епископа Патријарха српског при Руској Православној Цркви, и старешини храма Апостола Петра и Павла на подворју у Москви епископа моравичког Антонија. Владика Антоније се упокојио у Господу 11. марта. На аеродрому Внуково Његову Светост Патријарха српског Господина Порфирија дочекали су председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Високопреосвећени Митрополит волоколамски Антоније, саветник Патријарха московског и све Русије протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ДЕЦР протојереј Игор Јакимчук, начелник протоколарног сектора ДЕЦР игуман Теофан (Лукјанов) клирик подворја Српске цркве у Москви, архимандрит Александар (Котов), сабрат Епископа Антонија, клирик шабачке Епархије Српске Православне Цркве, протојереј Милан Пантелић, службеник Секретаријата за међуправославне односе Српске Православе Цркве. ДЕЦР Анреј Јуревич Хошев. Међу онима који су дочекали Патријарха Порфирија био је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Момчило Бабић. У пратњи Патријарха Порфирија били су и преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије, топлички Петар, протојереј Ђорђе Стојисављевић, ђакон Драган Радић, ђакон Мирослав Николић, ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић. У суботу, 16. марта, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Његова Светост Патријарх српски Порфирије служиће Свету Литургију и опело новопрестављеном епископу Антонију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. Света Литургија ће почети у 10 часова. ИЗВОР: Тв Храм и МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА