Патријарх Теофил III је 29. септембра 2023. године, током сусрета са папом Фрањом у Ватикану, изјавио да је вољан да постане посредник у помирењу православних цркава, преноси orthodoxianewsagency.gr.
Према ријечима патријарха Теофила, у вези са ратом између Украјине и Русије, он је спреман да „преузме посредничку улогу у развијању дијалога и помирења, као и у отклањању пријетње од могућег раскола у православној цркви“.
Поглавар Јерусалимске Патријаршије истакао је значај јединства хришћана, истовремено изражавајући забринутост Јерусалимске патријаршије за православне цркве широм свијета. 
По његовом мишљењу, руско-украјински рат има дубок утицај не само на православне хришћане, већ и на цјелокупну глобалну хришћанску заједницу.
„Као мајка свих Цркава, Јерусалимска Патријаршија је посебно заинтересована за јединство Цркве, а посебно православних Цркава широм свијета и у Јерусалиму. У свом животу и свједочењу у Светој земљи постојано тежимо помирењу и миру. Вијековима смо разумјели да је истински дијалог једини пут ка истинском помирењу и трајном миру и то је наша стална посвећеност“, нагласио је он.

У Токију је 28. септембра 2023. године одржан ванредни Сабор Јапанске аутономне православне цркве на којем је изабран њен нови Предстојатељ. Новоизабрани Митрополит токијски и свег Јапана је мјестобљуститељ митрополитског трона, архиепископ Сендајски Серафим пише на сајту моспат.ру. У складу са Томосом о аутономији Јапанске цркве из 1970. године, Патријарх московски Кирил је својим указом одобрио избор. Митрополит Серафим је рођен 23. марта 1951. године у граду Акити (Јапан). Године 1987. примио је Свето Крштење под именом Андреј у част апостола Андреја Првозваног. Године 1990. дипломирао је на Токијској богословији. Године 1989. рукоположен је у чин ђакона, а 1991. године постао је свештеник. Радио је у канцеларији Токијске митрополије, био је инспектор у Богословији, служио је у Саборној цркви Васкрсења у Токију.
Године 1999. у Тројице-Сергијевој лаври пострижен је у монаштво са именом Серафим у част Светог Серафима Саровског, а исте године изабран је за епископа Сендајског. 2012. постао је архијереј.
11. августу 2023. године, дан након упокојења Митрополита токијског и свег Јапана Данила, изабран је за мјестобљуститеља митрополитског трона аутономне Јапанске православне цркве.

Промоција књиге професора доктора Предрага Драгутиновића „Који чита да разуме“ биће одржана  у Академији наука и умјетности Републике Српске Бања Лука 2. октобра 2023. године (понедјељак) са почетком у 19.00 часова.

У Москви је, 25. септембра 2023. године, у Сали црквених сабора у престоничком Саборном храму Христа Спаситеља одржан Састанак игумана и игуманија манастира Руске Православне Цркве. Главни извјештај изнио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Желио бих да почнем свој говор статистиком. Данас у Руској православној цркви постоје 952 манастира (458 мушких и 494 женских), укључујући 575 манастира (277 мушких и 298 женских) на територији Руске Федерације. Међу свим манастирима постоји 36 ставропигијалних манастира (17 мушких и 19 женских), у којима има 2115 монаха и монахиња. То су бројке које се разликују од онога што се дешавало на нашим претходним сусретима и свједоче о јачању и развоју монашког живота у нашој Цркви.

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег-Крстовдан- празник је који Православна Црква прославља 27. (14) септембра. На данашњи дан сјећамо се два догађаја: 1) како је 326. године у Јерусалиму чудесно пронађен Крст на којем је разапет Исус Христос и 2)  и његов повратак из Персије у Јерусалим. Опис догађаја Воздвижења Крста Господњег (IV вијек), налазимо код неких хришћанских историчара, на примјер, Јевсевија и Теодорита. Цар Константин Велики је 326. године одлучио да по сваку цијену пронађе изгубљену светињу, Крст Господњи. Заједно са својом мајком, царицом Јеленом, отишао је у поход на Свету земљу. Одлучено је да се ископавања изврше у близини Голготе, пошто су Јевреји имали обичај да инструменте за погубљење закопају у близини мјеста извршења. И, заиста, у земљи су пронађена три крста, ексери и даска који су приковани преко главе распетог Спаситеља. Како предање каже, један болесник је дотакавши се једног од крстова оздравио. Тако су цар Константин и царица Јелена сазнали који је од крстова прави. Поклонили су се светињи, а онда је патријарх јерусалимски Макарије почео да је показује народу. Да би то учинио, стао је на подиј и подигао („воздвигао“) крст. Људи су се поклањали крсту и говорили: „Господе, помилуј!“.
У 7. вијеку, са сјећањем на проналажење Крста Господњег, повезано је још једно сјећање – о повратку Дрвета Животворног Крста Господњег из персијског ропства. Године 614. персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и опљачкао га. Поред осталог блага, однио је у Персију и Животворни Крст Господњи. Вратити га је било могуће тек 14 година касније. Тек 628. године цар Ираклије је побиједио Персијанце, помирио се са њима и вратио Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Како се даље развијала судбина светиње, историчари не знају са сигурношћу. Неко каже да је Крст био у Јерусалиму до 1245. године. Већ у 4. вијеку свети Кирило Јерусалимски је писао да су се честице Часног Крста прошириле по хришћанском свијету. Да се ​​честице Крста Господњег налазе не само у црквама и манастирима, већ и у домовима неких хришћана, свједочили су свети Григорије Ниски и Јован Златоусти. Сада дио Крста Господњег почива у кивоту у олтару грчке цркве Васкрсења у Јерусалиму.
Историја празника Воздвижења Часног Крста
Како предање каже, Крст Господњи пронађен је пред празник Васкрса, Светог Васкрсења Христовог. Зато се најприје Крстовдвижење славило на други дан Васкрса. 335. године у Јерусалиму је освећена црква Васкрсења Христовог. То се догодило 13. септембра. У част овога, празник Воздвижења помјерен је за 14. септембар (по старом календару; по новом – 27. септембар). Епископи који су дошли на освећење из цијелог Римског царства испричали су цијелом хришћанском свијету о новом празнику.

​У недељу, 24. септембра 2023. године, у мјесту Орловци код Приједора, Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ марчански г. Сава, служили су Свету Литургију у храму Светог Василија Острошког, уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије.
Након Свете Литургије, освећена је црквена сала за народ. 
"Биће то мјесто окупљања након вјерске службе, да се настави тамо опет одређена врста богослужења, а то је сваки благопријатан разговор и сусрет јер садашњи човјек је отуђен и од породице и од средине у којој живи. Медији су преузели све, човјек као да је дошао у други план тако да ће то бити мјесто гдје се може разговарати, могу обновити нека стара познанства, створити нова и добити одговори на многа животна питања" , поручио је владика Јефрем. Он је изразио задовољство што је постојећа црква која је освећена 2021.године била првобитно филијални простор старе цркве Свете Тројице, а да је сада израсла у самосталну парохију.
"То значи да се људи враћају традицији и вјери и пожелио бих да се на овоме не стане већ да се поред цркве и сада новоизграђене сале сагради и црквена кућа за свештеника и уреди простор око цркве. Вјера и љубав према цркви допринијели су да се изгради ово до сада и нећемо посустати и даље", рекао је епископ бањалучки г. Јефрем.

Шеснаесте недјеље по Духовима, у Саборном храму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, у Мостару, Свету Литургију служио је Патријарх српски господин Порфирије. Његовој Светости Епископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију саслуживали су преосвећена господа Архијереји Митрополит дабробосански Хризостом, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ врањски Пахомије, Епископ шумадијски Јован, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфско-њемачки Григорије, Епископ горњокарловачки Герасим, Епископ славонски Јован, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ буеносаирески Кирило, Епископ будимљанско-никшићки Методије и Епископ јегарски Нектарије, викар Патријарха српског и домаћин Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Преосвећеној господи архијерејима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије захумско – херцеговачке и приморске и других епархија СПЦ. Данашње литургијско сабрање централни је догађај вишедневног црквено-народног сабрања у Мостару поводом обиљежавања јубилеја 150 година од освећења Храма Пресвете Тројице. Храм, који су мостарски Срби саградили надомак старијег Храма Рођења Пресвете Богородице, обнавља се од 2010. године, а у нади на скори завршетак радова након Литургије многобројне званице позване су на донаторски ручак. Поред вјерника из долине Неретве и поклоника из читаве Херцеговине, у обиљежавању јубилеја учествовали су бројни уважени гости из политичког и културног живота Републике Српске, Босне и Херцеговине и региона.  Извор: Епархија ЗХиП
Јеванђељска бесједа Патријарха Порфирија.

​Бесједа Патријарха Порфирија на крају Свете Литургије.

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновији напад који се догодио јутрос на северу Косова, у близини села Бањска, у коме је један косовски полицајац убијен, а двојица повређена. То је озбиљан инцидент који може имати велике последице и зато је веома важно да се предузме све како би се сачувао ред мир и поредак. Епархија најискреније изражава саучешће члановима породице погинулога полицајца и искрено се нада да ће се двојица рањених што пре опоравити.
Епархија је  јако забринута јер према најновијим информацијама, група наоружаних, маскираних људи, упала је блиндираним возилом у сам манастир, при чему су провалили манастирску закључану капију. Тренутно се у манастиру налази група поклоника из Новог Сада, са свештеником, игуманом Данилом и братијом манастира. Ради безбедности, братија манастира и поклоници су се закључали у конак, и храм манастира је такође закључан. Наоружана маскирана лица се крећу по двориштву и чују се повремено пуцњи. 
Епархија најоштрије осућује отворено насиље које се примењује у верском објекту Српске Православне Цркве, позивајући све стране да што пре прекину сукоб. ИЗВОР: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА

Поводом обележавања сто педесет година од освећења Саборне цркве Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Мостару, а након деведесет година од последње патријарашке Литургије у овој цркви, служеној за време патријарха Варнаве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваће светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Силаска Светог Духа на апостоле у Мостару, у недељу, 24. септембра 2023. године, са почетком у 9.00 часова. ​Организатори овог догађаја су Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Град Мостар, а приликом дводневне посете, у суботу, 23. и недељу, 24. септембра, текуће године, Његова Светост Патријарх Порфирије, поред Саборне цркве и Града Мостара, посетиће и Манастир Житомислић и Пребиловце. Извор: ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА

На празник Рођења Пресвете Богородице, 21. септембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету Литургију у храму посвећеном Малој Госпојини у мјесту Јаблан код Лакташа, уз саслужење свештеника и протођакона наше Епархије.

Након Свете Литургије, у част славе храма, освећени су славски колач и жито, а потом и црквена сала за народ. 

​У исто вријеме Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Кнежеву, уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. Тим поводом освећени су славски колач и жито. ​Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Албанска православна црква позвала је вјернике да учествују у попису становништва и обавезно наведу своју вјерску припадност у упитнику, преноси Global Orthodox. 
Попис ће се одвијати шест недеља од 18. септембра. Црква то сматра важним процесом, током којег ће се евидентирати и подаци о вјерској припадности.
„Пошто је овај дио пописа остављен необавезан, будите пажљиви и одговорни тако што ћете навести своју вјерску припадност: „Православни хришћанин". Провјерите и увјерите се да је одговор на питање о вјерској припадности тачно унесен“, наводи се у поруци вјерницима. који је објављен на сајту Албанске православне цркве. 
Посљедњи пут у Албанији је попис становништва обављен 2011. године. Тада се мање од 10% грађана изјаснило да су православни хришћани. Албанска црква није признала овај резултат и навела је да број православних хришћана у Албанији није мањи од 30% становништва.
Католичка црква Албаније, такође, је апеловала на своју паству да учествује у попису и наведе своју вјерску припадност у упитницима.
Према претходном попису, већина вјерника у Албанији себе сматра муслиманима – 56,7%. Католицима 10,03%, православцима 6,75%, људи других вјерских увјерења 5,49%, атеисти 2,5%, бекташи 2,09% и остали хришћани 0,14%. Још 13,79% одбило је да одговори на ово питање. Припремио: вјеронаука.нет

Бугарске власти су одлучиле да протерају настојатеља Руске православне цркве у Софији архимандрита Васијана из земље. Ово је ТАСС-у саопштено у амбасади Русије у Бугарској. Бугарске власти сматрају да отац Васијан представља пријетњу по националну безбједност“, навеле су руске дипломате. Осим њега, протјерана су још двојица црквених службеника, објавила је Амбасада Русије у Бугарској.
Према ријечима руског амбасадора у Бугарској Елеоноре Митрофанове, у четвртак су свештеници Руске православне цркве „позвани у миграциону службу, гдје им је речено да представљају пријетњу по националну безбједност Бугарске и да данас морају да напусте земљу. ” Ппотом су полицијским аутомобилом одведени кућама да покупе ствари, затим су одведени у цркву, а затим на границу са Србијом“, рекла је она.
„Ово је догађај без преседана, црква је одвојена од државе и нејасно је како свештенство може да угрози националну безбједност“, додао је амбасадор. Према њеним ријечима, „многи парохијани иду у руску цркву у Софији“ и такав догађај је „пад у провалију“. „Можемо рећи да су једноставно пљунули у лице нашој цркви, поготово што се то догодило на Рођење Пресвете Богородице“, напоменула је Митрофанова.  Руска амбасада у Софији саопштила је да је огорчена чињеницом и формом одлуке коју је донела бугарска страна.

Испред Руске цркве у Софији окупили су се грађани како би изразили своје незадовољство због њеног затварања.
„Руски храм који је дуге године био место за заједничку молитву Руса и Бугара, сад ће бити затворен,“ саопштила је портпарол Министарства спољних послова Руске федерације Марија Захарова након одлуке бугарских власти да протерају предстојатеља храма и двојицу белоруских свештеника, уз образложење да представљају опасност по националну безбедност. У међувремену је министар одбране Тодор Тагарев рекао да обавештајне службе у Бугарској располажу информацијом да су тројица служила геополитичким интересима Москве. 
„Извештај Државне агенције за националну безбедност показује да се они баве активностима које нису у складу с њиховим статусом у Бугарској,“ изјавио је премијер Николај Денков. 
„Руска црква Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Софији ће привремено престати с радом, о њеној даљој судбини ће одлучити Руска православна црква,“ наводи се у саопштењу објављеном на Фејсбук страни Руске амбасаде код нас. 
Руска амбасадорка у Софији Елеонора Митрофанова је за телевизију „Русија 24“ рекла да ће бугарски амбасадор Атанас Крстин бити позван у Министарство спољних послова Руске федерације због одлуке да се тројица руских свештеника протерају из Бугарске. Митрофанова није искључила предузимање узвратних мера од стране Русије, али је пожурила да дода: „Мислим да нико неће предузети огледалне мере у вези са Бугарском православном црквом у Москви. Ми нисмо варвари.“ Извор: ​ Радио Бугарска

​Св. Јоаким бјеше син Варпафира, из кољена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Православни хришћани 21. септембра прослављају празник Рођења Пресвете Богородице Богородице. Ово је један од дванаест најпоштованијих празника у православној цркви. Рођење Богородице је први празник у црквеној новој години, која почиње 14. септембра по новом календару (1. септембра по старом календару).
Догађаји којих се Црква молитвено сјећа, на данашњи дан, нису описани на страницама Библије. Међутим, заједничко Предање Цркве, које се такође сматра дијелом Божанског Откривења, говори о рођењу Мајке Господа Исуса Христа. Ако говоримо о писаним изворима, онда се прича о рођењу Пречисте Богородице налази у Протојеванђељу по Јакову, које датира из 2. вијека. 
Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од побожних родитеља Јоакима и Ане. Јоаким је био из царске породице, Ана - из првосвештеничке. Дуго нису имали дјеце. Њихова безазленост изазвала је осуду међу онима око њих, јер су Јевреји сматрали дјецу благословом Божјим и надали су се, бар преко својих потомака, да ће ући у будуће Месијино Царство. Једном је праведни Јоаким ушао у јерусалимски храм да принесе жртву, али му првосвештеник то није допустио, истичући бездјетност као знак његове недостојности. Тугујући, , где је служила до своје пунолетности.. Током молитве обома се јавио анђео и рекао им: „Господ је услишио вашу молитву, затруднећете и родићете, а они ће говорити о вашем потомству по цијелом свијету“.
Сазнавши добре вијести, пар је пожурио у сусрет. Овај сусрет на вратима Јерусалима забиљежен је као засебна радња у иконографији. Убрзо је Ана зачела и родила дјевојчицу. Праведни родитељи су се завјетовали да ће дијете посветити Богу, а неколико година касније дали су Марију да служи у јерусалимском храму,  гдје је служила до своје пунољетности. Хришћани су почели да славе празник Рођења Богородице тек у 5. вијеку. Прве помене о њему читамо код цариградског патријарха Прокла (439-446) и у требнику (богослужбена књига) папе Геласија (492-426). О празнику пишу и свети Јован Златоусти, Епифан и блажени Августин. А у Палестини постоји предање да је света равноапостолна царица Јелена саградила храм у Јерусалиму у част Рођења Пресвете Богородице. У VI вијеку преподобни Роман Слаткопјевац написао је кондак за Рођење Богородице, али његов текст није сачуван до данас. Најстарије празнично појање  је тропар «Рождество Твоје, Богородице Дјево». Највјероватније је састављен од V до VII вијека. Осим тога, у савремену службу празника улазе, на примјер, химне светог Андреја Критског (VII вијек), преподобног Јована Дамаскина VIII вијек), цариградског патријарха Германа (VIII вијек). Препоручујемо: Онлајн квиз о Малој госпојини

Протеклих седмица, археолози и радници у Израелу ископали су још осам степеница Силоамске бање у оквиру великог пројекта који ће јавности по први пут открити степенице по којима је ходао Исус Христос и многи мушкарци и жене у библијска времена. Пројекат су крајем прошле године објавили Израелска управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA), Израелска управа за природу и паркове и Фондација града Давида. Реч је о ископавањима у јужном дијелу историјског најстаријег подручја Јерусалима званог „Давидов град“ и на подручју националног парка Јерусалимске зидине, преноси «Православие.Ru» позивајући се на  ChristianHeadlines.com.  Силоамска бања изграђена је прије око 2.700 година за вријеме праведног цара Језекије (2 Цар 20, 20) као дио водоводног система Јерусалима. Јевреји су у њему вршили ритуално прање. Вавилонци су га уништили око 600. године прије нове ере, а касније је поново изграђен, као што је забиљжено у Књизи о Немији.
У Јеванђељу по Јовану нам се каже да је је Христос док је пролазио, угледао човјека слијепог од рођења. Његови ученици су Га упитали и рекли: "Рави, ко је сагрешио?" – он или његови родитељи, те је рођен слијеп?“ Исус им је одговорио: „Ни он ни родитељи његови сагрешише, него да се јаве дјела Божија на њему. "Мени ваља радити дјела онога који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити. Док сам на свијету видјело сам свијету. Рекавши ово пљуну на земљу и начини као од пљуванке, и помаза калом очи слијепоме, И рече: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде дакле и уми се, и дође гледајући (Јн 9, 6-7). Иако су неке од степеница Силоамске бање претходно биле ископане, посљедњих неколико седмица ископавања откопано је још 8 степеница које нису виђене вијековима.
„Ископавања која су у току у Давидовом граду – посебно у области бање Силоам и 2.000 година старог ходочасничког пута – представљају једно од највећих свједочанстава о овом великом наслијеђу и хиљадугодишњој повезаности Јевреји и хришћани са Јерусалимом“, рекао је директор за међународне односе Фондације Давидов град Зеев Оренштајн.
Као резултат, цио базен Силоама биће доступан посјетиоцима. То ће постати дио туристичке руте која ће почети на најјужнијој тачки Давидовог града и завршити се код Западног зида. 
„Пола миље која пролази кроз Давидов град од бање Силоам на југу и дуж ходочасничког пута све до Западног зида и јужних степеница Храмовне горе најзначајније су пола миље на планети. И то не за милионе, већ чак и за милијарде људи широм свијета“, рекао је З. Оренштајн.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије започео је 20. септембра 2023. године, на братски позив надлежног архијереја Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија, посету Богом чуваној Епархији зворничко-тузланској. Ово је прва посета Патријарха српског Зворнику после деведесет година. В Храм
Патријарха Порфирија у храму Рођења Светог Јована Крститеља, који ове године обележава двеста година од освећења, дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, монаштво, свештенство и многобројни народ ове Епархије. После свечаног дочека, поводом посете Патријарха Порфирија служен је свечани чин доксологије, у молитвеном присуству Његове Светости и Преосвећене господе Епископа: зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и осечко-пољског и барањског Херувима, свештенства, монаштва и верног народа. Након чина доксологије, у име свештенства, монаштва и верног народа, Првојерарха Српске Православне Цркве поздравио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и рекао да оно што је јако битно и значајно то је историјски тренутак овог места у ком се налазимо, а то значи да су овде Срби, историја тако каже, већ негде у раним хришћанским временима имали храм од кога је остао само један звоник. Овде у Зворнику, оно што је посебно за похвалу, то је богатство црквеног живота, недељна богослужења, Литургије, веронаука која се одвија редовно, имамо дивне хорове који певају у славу Божију. Видели сте колико је људи дочекало Вас као свога пастира, јер људи осећају да је Патријарх онај који долази у име Христово и у име Светог Саве.
Обраћајући се сабраном верном народу, Патријарх Порфирије је рекао да се Владика зворничко-тузлански и наша смерност молимо заједно Богу од најранијег свог детињства, од првог разреда основне школе будући да смо одрасли у истом војвођанском, благословеном и мученичком селу Чуругу, али исто тако своје корене и порекло имамо у овим крајевима, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Владика долази кореном својим са крвавог Змијања, са славне и велике, мученичке, многострадалне, српске и православне Мањаче, а моји родитељи опет из околине Дервенте и сваки од тих крајева има своју историју, али нит која спаја сва времена и све векове до наших дана, од кад су православни Срби на овим просторима, јесте наша православна вера. Зато, драги Владико, браћо архијереји, часни оци и најдража браћо и сестре, увек је велики благослов за Патријарха српског када посећује било који крај широм земљиног шара где живе православни Срби, да не буде узето погрешно или погрешно протумачено за нашу смерност, исти је благослов где год да се налазимо, али посебан, изузетан благослов и дар од Бога јесте када долазимо овде у Републику Српску. Не само из разлога којег сам навео, него из једног дубљег, суштинског разлога који може бити пример за углед и подстицај за сву нашу браћу и сестре где год да живе, а то је чињеница да овде, у Републици Српској, не постоји могућност да се прави вештачка граница и подела између народа и Цркве.
***
На празник Рођења Пресвете Богородице - Малу Госпојину, 21. септембра биће служена света архијерејска Литургија и чин великог освећења Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зворнику, којим ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Дочек Патријарха Порфирија и архијереја биће уприличен у 8.30 часова. После свете Литургије, биће освештани славски дарови и одржана духовна академија, након чега ће бити приређен пригодан културно-уметнички програм.

Турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је 19. септембра 2023. године, током говора на Генералној скупштини УН у Њујорку, рекао да је институција породице угрожена у свијету, преноси Глас Америке.
„Заштитити породицу и институцију породице значи заштитити... будућност читавог човјечанства“, рекао је Ердоган. „Позивам све наше пријатеље да покажу сензибилитет у заштити институције породице. Истовремено, турски предсједник је критиковао ентеријер сале у којој је одржан Скупштина, рекавши да боје, које по ријечима организатора „симболишу циљеве одрживог развоја”, превише подсјећају на ЛГБТ боје.
Како преноси Ројтерс, Ердоган је рекао да намјерава да о томе разговара са генералним секретаром УН Антониом Гутерешом.
„Један од проблема који ме мучи... јесте то што када уђете у Генералну скупштину УН, видите ЛГБТ боје на степеницама и другим мјестима“, рекао је Ердоган, а преноси Хабертурк ТВ и други.
„Колико ЛГБТ особа сада има у свијету? Колико год имају права на ове кораке, толико имају права и они који су против ЛГБТ“, рекао је Ердоган. Према писању издања, УН истичу да боје које се користе за украшавање сале симболизују 17 циљева одрживог развоја, као што су промовисање родне равноправности или искорјењивање глади. 
Да подсјетимо, Ердоганова владајућа Партија правде и развоја, или АКП, пооштрила је реторику против ЛГБТК заједнице последњих година, јер их је Ердоган више пута називао „перверзњацима“ или „девијантима“. Он је такође оптужио опозицију да је про-ЛГБТК током његове изборне кампање у мају 2023. године. Власти су забраниле марш ЛГБТК поноса у Истанбулу од 2015. године, као разлог за забринутост за безбједност. Најмање 113 људи приведено је у Истанбулу током овогодишњег марша поноса у Истанбулу.

​Када би се какав знатижељан човјек запитао која је то институција са најдужим континуитетом и највећим поштовањем на нашим странама, у крви стеченој Српској Републици, вјероватно га мисли никад не би одвеле у Алеју Светог Саве - у Бањалуку. А управо ту, на мјесту које као Архијерејски дом броји 120 љета стоји катедра човјека који се кроз четири и по деценије труда и прегалаштва изградио као институција. Институција опстанка, трајања, васкрсењске силе и снаге - и опште духовне побједе. У Алеји Светог Саве, дом је нашег оца – кућа је нашег духовног родитеља. У Алеји Светог Саве прва је кућа крајишка.
Владика Јефрем – у свијету Миле Милутиновић, је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла, ратне 1944. године од честитих тежачких родитеља Ђурђа и Милеве (рођ. Микан) – у кућу у којој се знао ред и поредак – у којој се “спрам фењера” орало и копало. У родитељском дому стекао је свијест и изградио однос према свијету, раду, подвигу – па и светињи Божјој. У дому који се радовао доласку црноризца Душана Кондића – свештеника бусновског, у коме је домаћин био икона Христова, славска пјесма својеврсна вјечна Литургија – тежачка мука, свакодневно голготско успињање – заволио је силом Духа Светога – оно што је једина утјеха овом пропадљивом свијету – Христа самога, те одлучио да прихвати његов позив. Нису то била лака времена – као дјечак је с тарабе гледао како тежаци из Трамошње у весељу возе црквено звоно које су Кнешпољци послије рушења цркве у Међувођу продали! У таквим контрастима се живјело и свако је бирао коме ће се привољети царству. 
Школовање је текло преко родних Буснова, Санског Моста, древне Крке у Далмацији, за коју је и до наших дана остао везан, да би круну нашло у Московској духовној академији, гдје је 1975. одбранио рад „Учење Светог Василија Великог о монаштву“ – који је препоручен за штампање.
Половином 1964. године Владика одлази у манастир Рачу, у Епархију жичку, гдје постаје искушеник – а монашки чин прима у манастиру Липљу - 9. јула 1967. године. У чин јерођакона рукоположио га је Епископ бањалучки др Андреј Фрушић, 14. јанара 1968. године у Саборном храму у Бањалуци – а у чин свештеномонаха на Тројице, 14. јуна 1970. године. Достојанством синђела одликован је 1975, када прелази у Далмацију у свезу клира Епархије далматинске, те бива причислен братству манастира Крке. Одлуком СА Синода, 2. септембра 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента богословије Света Три Јерарха, али је обављао и дужност васпитача – као и в.д. пароха кистањског. У периоду између 1980. и 2000. године Bладика је освештао 52 нова парохијска и филијална храма, 21 је генерално обновљен – а основано је и 56 темеља за нове цркве широм простране Епископије. У истом периоду свештенство под његовим омофором подиже 12 парохијских домова, 1 манастирски конак, 14 сала за народ, а са витих звоника огласило се и 31 ново звоно. Најзначајнији подухват у поменутом периоду био је почетак обнове Саборног храма Христа Спаситеља у Бањалуци, порушеног 1941. године. Поред материјалне обнове, Владика се старао да се брине о свештеничком кадру, тако да је у првом периоду на подручју Eпархије основао 43 нове парохије, од којих само у граду на Врбасу 23. Ако узмемо у обзир да је град Бањалука 1936. године имао само двије парохије – то довољно свједочи од замаху да се разжеже уснули духовни жар. До 2000. године рукоположена су 53 нова свештеника, а обављено је и 9 монашења. У том, дводеценијском периоду на богословска училишта упућено је 235 ђака и 106 младића на богословске факултете у Отаџбини и расијању. За викарног Епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонисан је 17. септембра, од Патријарха српског Германа, Епископа жичког Стефана и Епископа далматинског Николаја. Послије двије године, изабран је - 19. маја 1980. године за Епископа бањалучког, а устоличен 1. јуна исте године. У периоду између 2000. и 2005. године освештано је 50 нових парохијских и филијалних храмова, док су саздани и освећени темељи за 66 нових. У тих пет година рукоположено је 28 свештенослужитеља, а замонашена су два монаха. У богословије је послано 45 кандидата, а за упис богословских факултета Bладика је подијелио 89 Архијерејских благослова. У деценијском ходу између 2005. и 2015. године освећено је 140 нових, док су постављени и освештани темељи за 94 парохијска и филијална храма. Између 2005. и 2015. године у богословије је послано 77 ђака, а факултет је по његовом благослову уписало 100 кандидата, док их је у предметном периоду дипломирало 124, а 27 завршило Mастер студије. Докторске студије су између 2005. и 2015. окончала двојица кандидата. Рукоположена су 94 нова свештенослужитеља, замонашено је 12 монаха и монахиња.
Између 2000. и 2015. године, може се тврдити да је на парохијске и филијалне цркве подигнуто преко 250 нових звона! Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Вуков сабор, најстарија културна манифестација у Србији, обележава ове године јубилеј, 90. година постојања. Ову светковину прати низ догађаја и свечаности, а централни тренутак Вуковог сабора био је беседа Његове Светости Патријарха српског Порфирија, 17. септембра 2023. године, на саборишту у Тршићу. Вуковом сабору присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј, као и представници културног и политичког живота Србије, као и бројни народ.
После традиционалног извођења „Химне Вуку” Стевана Мокрањца, подизања заставе Сабора и поздравног говора градоначелника Лознице, уследила је Саборска беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
– Размишљајући пре више недеља о могућој теми данашњег обраћања, зачуо сам звона Саборне цркве која су позивала на вечерње богослужење. Док сам се успињао степеништем које води у порту старог Саборног храма, тема коју сам до тада тражио указала се пред мојим очима. На самом улазу у Саборну цркву, испред њеног главног портала, налазе се гробови двојице великих синова српског народа: Вука Стефановића Караџића  и Доситеја Обрадовића. У историјској чињеници да су Вук и Доситеј сахрањени у црквеној порти испред најважнијег храма Београдске митрополије скривен је један други, дубљи, смисао. У чему се он састоји?
Из начина на који се о њима до данас најчешће писало могло се закључити, и бивало је закључивано, да су животи обојице поменутих великана протицали у различитим, често, турбулентним односима са Црквом. Да је у таквом начину сагледавања живота и рада и Вука и Доситеја потпуна истина, зар онда не би било чудно да су они од свих могућих почивалишта у српској престоници сахрањени баш на овом месту? И зар одабир тог и таквог, црквеног и освештаног, места није могући почетак, увод у једно ново, другачије, тумачење неких аспеката рада и живота ове двојице несумњивих великана нашег народа? Са тим мислима на уму приступио сам састављању ове беседе. 
С правом је речено да се историјска истраживања никада не заустављају и да свака  генерација може, слободно ваља додати и треба, да на основу нових података и чињеница, ширих и дубљих углова сагледавања одређених феномена и општег напредовања у знању и разумевању одређене епохе и личности које су живеле у њој, исте протумачи на један комплекснији и, колико је то могуће, истини ближи начин. Што је одређена личност којом се бавимо познатија и популарнија, зашто не рећи – и вољенија, ти су покушаји комплекснијег сагледавања више отежани па и, разумљиво је, ризичнији. Општа места историографских истраживања, прихваћени закључци, навикнутост на одређена теоријска решења формирају специфичан бедем који нови истраживачи оклевају да прекораче из различитих, не тако непознатих и несхватљивих, разлога. Неко би рекао: свако тумачење бива са одређеним разлогом, покренуто је и мотивисано сплетом узрока и има одређени циљ. То само по себи није лоше. Лоше постаје и бива када су ти мотиви идеолошки и утилитарни, а циљеви не почивају у настојању да се сагледа целина и што је могуће више приближи истини него да се жељеним закључцима оствари неки други, мање више скривени, циљ. Надајући се да је ово тумачење лика и дела Вука и Доситеја лишено таквих амбиција покушајмо да на нови начин сагледамо неке епизоде из њихових живота. Погледајмо прво начин на који се живот и дело умнога јеромонаха – који је у свом свештеничком и монашком чину остао до краја живота –  Доситеја Обрадовића доживљава и тумачи код једног, на жалост немалог, дела наших савременика. Илустроваћемо то једним примером из Доситејевог живота и општом оценом његовог дела. 
Пишући о својим студијама Доситеј је забележио да је у Халеу престао да носи мантију и да је ту обукао световно одело. Разлоге који су га на то навели није тачно навео. Њих су потоње генерације тумача, у складу са својим погледима на свет, жељама и амбицијама дописивали на свима добро познате начине, посматрајући овај Доситејев поступак као почетак потпуне секуларизације његовог живота с једне, и, симболички гледано, одбацивање и избацивање мантије из српског културног и просветног јавног простора, са друге, дубље, стране. Шта се, у ствари, десило? Доситеј Обрадовић је на Универзитет у Халеу стигао у јесен 1782. године. Узгред буди речено он није био ни први ни једини српски студент на тој знаменитој школи. Истраживања халских матрикула показала су да је православних теолога на Халском универзитету у периоду од 1690 до 1800. године било укупно петнаест, а од тога су једанаесторица били Срби. Сви они су у Халеу скидали своје мантије не због промене идеолошких и верских уверења него из једног крајње конкретног и, слободно можемо рећи, застрашујућег разлога. Нова средина у којој су се нашли православни клирици – студенти гајила је велики степен анимозитета према Јеврејима – на које су својим изгледом: дуга брада, коса, тамне хаљине до земље, они подсећали. То је неретко за последицу имало да су припадници јеврејског народа бивали нападани на улицама, при чему је агресивни антисемтизам знао да има озбиљне и трагичне последице. Због тога је свим православним, па и српским, студентима саветовано да се тако не облаче да не би и сами постајали жртвама таквих напада. Знајући за ове стварне разлог халеовских скидања мантија лакше нам је да и Доситејев поступак реално проценимо и неидеолошки вреднујемо, а њега самог другачије посматрамо и разумемо, поготову имајући у виду чињеницу да је и сахрањен чинообразно одевен, као монах. 
Читаве генерације Доситејевих тумача дале су све од себе да формирају слику о Обрадовићу као надахнутом и ревносном промотеру образовања који се неуморно супротстављао конзервативним и мрачним друштвеним, тачније  – црквеним, слојевима, директним противницима просвећивања српског народа. Сакривши се иза једне поједностављено протумачене Доситејеве максиме „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају!“ ови тумачи или не знају, или неће да знају, или губе из вида, или намерно прећуткују истину да Доситеј није био једини просветитељ свога народа у времену у коме је живео. Под звоњавом истих тих звона и уз звецкање прапорца са кадионица и архијерејских сакоса плејаде архипастира и пастира Српске Цркве су са истом том, а много кад и већом, ревношћу ширили идеје о значају просвете и образовања од њега самог. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери. Од тога где су били школовани, као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили, зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани „по туђим царствима“, када су се вратили у матичне крајеве у својим каснијим активностима имају један  неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање просветитељства кроз школовање народа као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну  промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Већи и значајнији део тих школа отваран је са благословом и под окриљем Српске Цркве. То нам показује да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства  било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. 
Није мало пута речено да је једна од највећих препрека Вуковој језичкој реформи била Српска Црква, односно њен тадашњи најзнаменитији поглавар карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Митрополита оптужују да нема слуха за неопходну трансформацију српског језика и смислену промену његовог писма. Црква као таква, и Стартимировић у њој, тврде заступници оваквог мишљења, настоје да зауставе добар развој и онемогуће квалитативне промене и напредак у српском језику. Да ли је то баш тако и да ли се у оваквим закључцима састоји сва истина Вуковог времена и његових односа са Српском Црквом? Као што је сваком иоле добронамерном човеку познато Православна Црква баштини свештену традицију равноапостолне браће Кирила и Методија. Она промовише употребу разумљивог језика и њему саобразног писма као средства и начине ширења живота по Јеванђељу Христовом. Те принципе, без обзира на већа или мања, односно дужа или краћа, историјским невољама условљена одступања, Црква је наставила да гаји и афирмише и у времену које је претходило Вуку и у доба када се његова реформа појавила и стекла широку прихваћеност. Зашто се то губи из вида или прећуткује представља питање по себи којим се ми овде нећемо бавити, али хоћемо указати на њега. Илуструјмо то неколиким примерима. 
Једна од најзначајнијих личности Српске Цркве и културе у 18. столећу био је јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић, кога су образовале и духовно формирале, самим тим и надахнуле, изузетне личности свештеног братства манастира покрајдринске Раче, који су се након Велике сеобе нашли у Сентандреји. Отац Гаврило је од њих научио и преузео не само осећај за значај разумљивог језика у мисији Цркве него и свест о потреби прилагођавања писма том новом језичком динамизму. Из његовог богатог рукописног наслеђа можемо видети да се он још давне 1732. године – дакле, стотинак година пре Вука – у великој мери користио народним  језиком било када је говорио на сложене доктринарне теме било када је својим парохијанима преводио текст Светог Писма на њима разумљив језик. Венцловић се, као што знамо или треба да знамо, није зауставио на томе. Он је кренуо у својеврсну реформу писма која, иако није заживела, ипак представља знак озбиљних интересовања свештенослужитеља Цркве за језичка питања и њихово правилно решавање. Овом проблематиком нису се бавили само представници нижег свештенства, док се, како то опет други воле да истакну, епископат незаинтересовано држао конзервативних позиција. Најбољи пример за то представља један други карловачки митрополит, Јован Георгијевић односно Ђорђевић, који је као епископ врашачки у Вршцу негде између 1761. и 1763. године начинио прву реформисану српску ћирилицу о чему је знамените редове написао мој земљак, познати српски библиотекар и историчар српске књиге, књижевности и културе, чика Лаза Чурчић, родом из Титела. Том реформисаном ћирилицом је сликар Никола Нешковић исписао ктиторски запис у капели најлепшег владичанског двора Карловачке митрополије у Вршцу, њоме је уклесан текст на часној трпези вршачке Успенске цркве и исписано још неколико натписа у храмовима вршачке епархије. 
Због чега они нису, а Вук јесте, журили и инсистирали на томе да се језичка реформа спроведе у времену у коме су живели и на просторима на којима су били? Не треба губити из вида да сви они  живе у једном сложеном времену у коме, као у свакој сличној епохи, велике силе настоје да у сврху остваривања својих политичких интереса преусмеравају судбине и развој мањих народа, настојећи да их приближе себи, промене, искористе и злоупотребе. Ти се циљеви остварују различитим средствима. Она се крећу у широком распону, од војне присиле, преко економских условљавања, па све до културно-идентитетских интервенција и промена. Без разумевања овог контекста и озбиљног узимања о обзир оваквих фактора приликом анализе дела и рада било ког човека, па и Доситеја и Вука, немогуће је приближити се покушају стварног разумевања мотива и циљева одређених феномена. 
Кључну улогу у Вуковој језичкој реформи одиграо је Јернеј Копитар. Детаљније истраживање Копитаревих мотива, не само у случају Вука Караџића него и у питању Тараса Шевченка и улоге коју је имао  у развоју украјинског језика, показује да су они шири од просветитељских и филолошких, а дубљи од филантропских и лично пријатељских. Копитар је, без сваке сумње, био један од водећих промотера аустријских империјалних геополитичких интереса на пољу култура словесних народа, које је, са једне стране, настојао да језички „осамостали”, а самим тим и уситни, а са друге, верски одвоји од корпуса већих црквених целина, разграђујући њихово верско јединство потпомогнуто заједничким језиком. То је митрополит Стратимировић првенствено имао на уму када се успротивио Вуковим реформама. Митрополит се није противио променама противљења ради – он је само инсистирао на томе да се промене одвијају спонтано и паметно, у језичком развојном континуитету, а не да настају у нечему што је њему изгледало као својеврсни револуционарни сврховити дисконтинуитет. То је поготово важило за промене које су претиле да српски народ одвоје од једне а припоје другој језичкој матрици и културном идентитету, те да самим тим омогуће појаву каснијих феномена где ће, мање или веће, дијалектске разлике једног јединственог језика прерастати у идентитетске темеље нових језика, што се, уосталом, и догодило. 
Српски језик, језик Вука и Доситеја, Светог Саве и краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, Андрића и Црњанског, темељ и колевка, садржај и простор, храм и дом нашег националног идентитета данас се налази на удару оних сила које настоје да га промене и извитопере, да му пресеку доток животоданих сокова и да га обезличе. Не треба посебно истицати, јер је препознатљиво, али треба подвући, јер изгледа да није свима и до краја јасно, да овде није реч о језику као неком издвојеном, самосвојном феномену. Промена језика за циљ има промену човека који га говори, који на њему мисли и пише, пева и плаче, који је тим истим језиком формиран и којим он формира друге. Ова насилна промена има изглед филолошког, али је она у ствари антрополошки феномен. Насиље над језиком које гледамо и коме се супротстављамо тек је увод у насиље над човеком. Уколико пристанемо на укидање слободе у развоју и спонтаности у процвату језика и исте заменимо одозго, тачније је рећи: одоздо! наметнутим променама и правилима, учинили смо први  корак у укидању слободе сваког човека да буде оно што јесте и да се развија у правцу у коме жели да иде. Са запрепашћењем гледамо како политички комесари језичке револуције шире своју нову веру, свој новоговор привидне коректности и лажне равноправности, настојећи да живи језик Вука и Доситеја сабију или растегну у прокрустовске постеље својих идеолошких и политичких циљева. Наду нам улива чињеница да ова настојања не пролазе без отпора и да се на све стране наше земље подижу гласови у одбрану језика као једног од основних људских права. Та права, данас као и увек до сада, заједно са институцијама од националног значаја, бројним факултетима и институтима, брани и браниће Црква.
Да не бисмо отишли предалеко, приведимо своје излагање крају. Ову саборску беседу започео сам констатацијом да Вук Стефановић Караџић и Доситеј Обрадовић леже један наспрам другог испред главног портала Саборне цркве у Београду. Ту једноставну чињеницу недобронамерни тумачи, било да долазе са леве или десне стране српског политичког и културног ракурса, могу да протумаче на такав начин да се они, у ствари, налазе изван цркве. Да за њих у цркви места нема, а да, с друге стране, црква њима није ни потребна. Тумачи другог надахнућа и интерпретативних потенцијала у томе виде сасвим другачију стварност и поруку. Виде Вука и јеромонаха Доситеја, два мудра и добра старца, који својим делом, као неким брижним рукама, указују на Цркву као суштинско сабиралиште српског народа, извор и гарант његовог идентитета и опстанка, и узимајући за руке безбројне генерације наших сународника све их, једну по једну, неуморно уводе у њу. Оваквом тумачењу придружујем и ово скромно слово.
Прво саборовање је одржано у дворишту Вукове обновљене и освештане спомен-куће 17. септембра 1933. године, и од тада се сваке године, уочи Мале Госпојине, у Тршићу одржава саборовање. Вуков сабор је ове године, поводом Дана државности, одликован Сретењским орденом другог степена „за нарочите заслуге у области јавних и културних делатности поводом 90 година постојања”. Извор: ​ТВ Храм

У недјељу 17. септембра 2023. године, Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ марчански г. Сава, служили се Свету Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Лакташима, уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије.

По завршетку Свете Литургије, освећен је нови парохијски дом и сала за народ, а кумови овог новог здања били су Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, Градоначелник града Лакташи г. Мирослав Бојић и Привредник г. Љубомир Ћубић.

Такође прослављен је и јубилеј, 30 година од освећења темеља храма. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Данас, 17/4. септембра 2022. године, наша Црква прославља Светог свештеномученика Вавилу; Пророка Мојсеја Боговидца; Светог Петра Дабробосанског

​СВЕТИ ПЕТАР ДАБРОБОСАНСКИ: Рођен је у Грахову, 1866. године. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 1903. године. Ппостављен је краљевским указом 1920. год. за митрополита дабробосанског. По избијању 2. св. рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.” Ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. 

​Велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом. 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света, а последњих 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс 20, 12). Упокојио се у 120. години свог живота. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима Св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби Св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

​Свети свештеномученик Вавила беше архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана. Овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Постиђен цар врати се. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је седамдесет и осми познати епископ на подручју античког града Сирмијума и читаве римске провинције Паноније Секунде, последњи у низу архијереја који од апостолских времена Светих Епенета и Андроника шире реч Јеванђеља у области данашњег Срема. Архијереј који изражава тако дугу и древну традицију, свакако представља најистакнутијег становника Срема, који већ вековима траје као српско културно и духовно средиште. Значај овакве личности тим је већи, уколико на катедри славне дијецезе седи већ тридесет и седам година, и нарочито, уколико се за његову сретну и агилну управу нераскидиво везује величанствена обнова црквеног живота, који је био потпуно маргинализован и систематски урушаван, још од почетка Другог светског рата. Када је, 1986. године, из далеке Аустралије, епископ Василије дошао у Епархију сремску, фрушкогорске монашке обитељи лежале су оскрнављене, запуштене и напуштене, као самртници на одру, онако како су их оставили фашистички окупаторски војници, након дивљачких пустошења. Још од како му је глава први пут овенчана архијерејском митром, пре тачно 45 година, млади апостолски прејемник је разумео да је први задатак генерације архијереја, који су служили у тако специфичном времену, „поновно усправљање Лествица Јаковљевих које нас из палог света воде у Царство небеско“, односно свеобухватна обнова и темељна реконструкција девастираних српских светиња. Сада видљиви, слободно можемо написати, импресивни резултати таквих настојања сведоче о готово пола века љубави, жртве и посвећености који су нештедице уложени у овај велики подвиг.
​Преосвећени Владика Василије (Васо Вадић) је рођен 10. децембра 1946. године у селу Опсјечко, у општини Челинац поред Бања Луке. Растао је као најмлађе десето дете Луке и Јованке Вадић, честитих православних хришћана, који су у души будућег архијереја још у најранијем детињству ударили чврст темељ постојане вере и потпуне љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дечака са великом трагедијом која је болно обележила овај део његовог живота. На Бадњи дан 1956. године после краће болести умире му отац и он постаје сироче о којем се старају мајка и старија браћа. По завршетку основне школе у родном месту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, где постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је под веома оскудним материјалним условима у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки са благословом Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Следећи речи Светог апостола Павла „Опомињите се својих учитеља, који вам казиваше ријеч Божију… и угледајте се на вјеру њихову“ (Јев. 13,7) и сећајући се, неретко, доброг игумана Мирона, владика Василије у разговору посебно наглашава како он није имао високо богословско образовање, али је био искрено и до краја одан монашком завету, Православној Цркви и свом народу. У пријатној успомени задржао је и свог „дивног и доброг епископа Симеона“.
Његов духовни развој у манастиру Крки, где ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији Митрополит дабробосански Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг у чину мале схиме од Епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима Православне Цркве сведочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог светског рата. С временом, овде је прешао читаву лествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године у Шибенику је рукоположен у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије коју је са одличним успехом завршио 1971. године. Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки факултет Румунске Православне Цркве у Букурешту, где остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија вратио се у Крку где је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је своју личност градио управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и поретку манастирског типика. У чин синђела унапређен је исте године, на Крстовдан.
У складу са договором Англиканске Цркве и Српске Православне Цркве из 1973. године, Комитет Британског савета цркава стипендирао је овдашња свештена лица током једне или две године проведене на неком од енглеских колеџа или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га 1977. године је на последипломске студије у Оксфорд. Овде је, на пример, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег Митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. У Енглеској га затиче и избор за Епископа аустралијског и новозеландског на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1978. године. Примивши неочекивану вест, опет се вратио у свој манастир, у којем је до хиротоније обављао уобичајена послушања „као и сваки други монах“. Наречење новоизабраног јерарха обавио је Патријарх српски Герман (Ђорић) 2. септембра 1978. године у присуству више архијереја, свештенства и мноштва верног народа. Наредног дана, са литијом је прешао из  Патријаршијског двора у београдски Катедрални храм где је хиротонисан на светој архијерејској Литургији коју су служили Патријарх српски Герман и епископи жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић).
Владика Василије је био на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, после управе епископа Николаја (Мрђе). По приспећу у Аустралију, млади архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подељеношћу српске заједнице. Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ расејан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке, поучава, саветује, организује црквено-школске општине око којих се окупљају верници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне неслоге сазвао је Сабор српске омладине на којем су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. Боравак епископа Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, где је уживао топло гостопримство, имао је за исход подизање манастира Светог Саве „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. Заједно са својим свештенством и малобројним монаштвом настојао је да успостави присне и пријатељске односе са свим помесним Православним Црквама, а поготово са Грчком Православном Црквом и њеним првојерархом, али и са представницима Англиканске Цркве и Римокатоличке Цркве. Прешао је хиљаде километара и присуствовао небројеним светковинама обилазећи своју паству и подсећајући их на веру њихових предака, народне обичаје и богату традицију. На тај начин енергично се супротстављао погубним асимилаторским процесима који су културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године епископ Василије је постављен за архијереја Епархије сремске са седиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских у Катедралном храму Светог оца Николаја уведен је 15. јуна 1986. године руком тадашњег администратора епархије, Епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије. Након радосног дочека који су му приредили његови нови епархиоти, Владика затиче опустошену дијецезу са зјапећим незбринутим ратним ранама. Долазак епископа Василија на чело Епархије сремске поклопио се са вртоглавом променом политичких околности које су готово пола века господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамернији дијалог са представницима Православне Цркве. У наступајућој ери масовног буђења религиозности поново је постало могућно затражити новчану или неку другу помоћ потребну да би обесвећене хрпе камења обраслог коровом поново попримиле некадашњи сјај. Тако су опустели манастири свете Фрушке горе коначно дочекали свог митроносног неимара, обновитеља и задужбинара. За непуних десет година од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја Епископ сремски Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успео је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са Патријархом српским Германом у Шишатовцу је положио „Повељу о обнови фрушкогорских манастира“ 1987. године, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтевнију, а у исто време и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и последњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто време основана су и подигнута три нова манастира: Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу и Светог апостола Марка у Новим Карловцима. Саградивши велелепни конак манастира Раковца као своју задужбину, епископ Василије се сврстао међу ктиторе фрушкогорских светиња. У двадесет сремских манастира, уз непрестани мукотрпни подвиг за спас рода српског, али и читавог човечанства, Богу се свакодневно моли двве стотине монашких лица, од којих је велику већину замонашио управо епископ Василије. Пре двадесет седам година у читавом Срему живело је укупно четрдесет и три монаха и монахиња. Заслугом владике Василија у Сремским Карловцима је основана Фабрика свећа и обновљена Српска манастирска штампарија. Очинском бригом оживљена је и карловачка Богословија Светог Арсенија Сремца, а у крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома, Фабрике свећа и Црквене општине. Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Епископ Василије је дочекао неке од највећих фрушкогорских светиња, мошти светих, које су након вишедеценијског изгнанства коначно враћене у вековна места свог почивања. Тако је у својој дугој и богатој каријери доживео надземаљску част да допрати мошти Светог цара Уроша до обновљеног манастира Јаска или да, бар на кратко време, положи земне остатке Светог кнеза Лазара у Врдник-Раваницу, одакле их је испратио у његову задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Управо његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповедника вере, док су његове свете мошти извађене из мрачног гроба и предане народу Божјем на молитву и утеху.
Због савесне управе над својом дијецезом, по упокојењу епископа Никанора (Иличића), од 1986. до 1988. године поверено му је администрирање удовом Епархијом бачком. Шест месеци администрирао је и Епархијом шабачко-ваљевском након упокојења епископа Јована (Велимировића) 1989. године. Заједно са Епископом бачким др Иринејем (Буловићем), 1991. године основао је нову, Епархију осечкопољску и барањску, издвојивши из свог владичанства два намесништва, Вуковарско и Осечко. Напослетку, најубедљивије сведочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког хришћанског саосећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог века, оне године када је грмело на Светога Саву колоне српског народа са свештенством – бежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, владика Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Гледајући тај свој намучени, страдални народ и у Владичином оку, по речима многих сведока, заблистала је суза. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око четрдесет свештеника са њиховим породицама, збринувши их на парохијама. Тих апокалиптичних дана и месеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу.
По речима Ловћенског Тајновидца, човек који довека живи „имао се рашта и родити“, а блистава сакрална здања широм дијецезе која му је поверена на старање, али и сва духовна деца коју је очинском љубављу чувао под својим омофором, недвосмислено сведоче да ће епископ Василије довека живети, управо кроз богате плодове пожртвованог рада и богоугодног дела. Извор: Православље, број 1355

​Благословом и под предсједањем Његовог Високопреосвештенства Господина Хризостома, митрополита дабробосанског, 14. септембра 2023. године, а палати Митрополије у Сарајеву одржана је сједница Организационог одбора  Научног скупа под радним називом Српски средовјековни споменици Босне и Херцеговин  са посебним освртом на Чајнинчко четвројеванђеље. Научни скуп интернационалног карактера одржаће се у Источном Сарајеву у периоду од 6. до 8. октобра 2023. године.