Крстоклона недјеља.
Прошле недјеље, сам покушала да пребројим са колико приказивања крста сам се сусрела у неком простору храма: крст у рукама светаца, крст који крунише иконостас, крст на свештеничкој одежди, крст у књизи у рукама свеца на фресци, на икони Распећа Полагања Христа у гроб, крст у дуборезу и тако даље.

Још пре Хришћанства крст је био један мистичан символ код многих народа. Само у хришћанству он је добио једно ново значење, символишући Исуса Христа и поставши сигуран знак људског спасења.
Хришћани су избегавали осликавање крста пре цара Константина, нарочито не са Распетим Исусом на крсту, али то не значи да сам символ није тад постојао. Постоје древне незнабожачке карикатуре која представљају ништа друго него пародију на хришћанску слику Распећа.
Једна таква карикатура је цртеж који је откривен у 19.веку на рушевинама Палатинске палате у Риму. Цртеж датира негде око 200. године. На њему је приказан човек са магарећом главом распет на крсту. Још једна особа је одсликана поред њега; он подиже руку, вероватно да се прекрсти. Такође постоји и натпис на лошем грчком језику: „Алексаменос служи свом богу“.

​
Крст је, такође, алегоријски одсликан као сидро или трозубац, као што се види на предметима нађеним током ископавања у Риму и Помпеји, и слово Х, као прво слово речи Χριστός и остатак крста у облику Х (crux decussatа), који је део светог монограма Христа (Хи-Ро).
 
Тертулијан, Ориген и други сведоче о древном обичају клањања крсту почетком 3.века.

Према Понтију, живописцу Св. Кипријана Картагинског, неки хришћани у 3.веку одсликали су крст чак и на својим челима, што им је олакшавало да буду примећени и да буду изложени мучењу током прогона. Постоји једна слика (на једном броду) људског лица са крстом на челу из средине 3.века.
Речи аостола Павла „А ја, Боже сачувај, *да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“ (Гал 6, 14), и других апостола, сведоче да је крст и крсно знамење на самом почетку Хришћанске Цркве би не само један од символ, већ је служио као главна суштина Хришћанске вере, изражавајући своју праву суштину.

​Хајде да се не стидимо да сведочимо о Распетом, и да одважно руком насликамо „крсни знак“ на челу и на свему: на хлебу који једемо; на шољама из којих пијемо; хајде да га насликамо кад излазимо; кад идемо у кревет и кад се будимо, кад смо на путу и кад се одмарамо. То је велика заштита дата сиромасима као дар и слабима без потешкоће.
Св.Кирил Јерусалимски, 4.век
​
Непознато је кад се тачно прва „реалистична“ слика распећа појавила: још постоје различита мишљења о овој теми. Најранија сачуване слике распећа потичу из четвртог и петог века, као што је минијатура Рабуловог јеванђеља, написана 586.године, која представља Христа распетог на Крсту обученог у хаљине без рукава; а са његове обе стране налаже се распети разбојници. Композиција укључује и слике  Мајке Божје, Јована Богослова, светих жена, војника, једног који пробада Искупитељево ребро копљем и другог који му даје сунђер (*наквашен оцтом). Сунце и месец су на врху крст; детаљи пејзажа одсликани су у позадини.
 
Постоји доста сличности између прве сачуване слике распећа и оних каснијих, чак и савремених, али такође постоје и значајне разлике. Тако, на раним иконама (палестинске, сиријске и кападокијске) одсликан је Спаситељ али не мртав, већ жив: његове очи су широм отворене, руке широко раширене и његово тело је постављено вертикално. Христос је приказан као човек који још није доживео смрт. Гледајући право испред себе, Он објављује своју победу над паклом и смрћу; штавише, Христос је приказан у стању молитве: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34).
 
Распет Господ у смртном часу је одсликан на основу правила које постоји у православној иконографији: на Његовој десној страни налази се рана од копља која крвари, Његове очи су затворене, Његове руке благо висе, Његова глава је спуштена, али- за разлику од Западњачке иконографије- православне иконе су лишене екстремног, гломазног натурализма. Спаситељева смрт је приказана на православним иконама не као прости свршен чин (fait accompli), већ у директном складу са својим главним символима- дубок сан, који символише спокој. Такође, смрт је представљена као сан, што наглашава њену привремену природу, и према томе неизбежност Васкрсења.
Иди од мене, ђаволе, или ћу те оборити Крстом пред којим се све тресе. Носићу Крст у својим припадницима; крст на свом путу; Крст у свом срцу; Крст је моја слава.
Св. Григорије Богослов, 4.век
Аутор: Дарија Чечко, Каталог добрих дјела
За вјеронаука.нет превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Атински архиепископ Јероним затражио је од вјерника да сваку кућу претворе у цркву.

Архиепископ  је, наводећи да су јерархија и држава донијеле исправне одлуке, поново позвао вјернике да се придржавају мјера самозаштите како би се спријечило ширење вируса корона и послао посебну поруку здравственим радницима који се боре у болницама, и истраживачима који су у потрази за лијеком.

„Наша Црква је поред вас. Са Вама, поред Вас. Она воли све вас и моли се за све вас.

Ми, сви вјерни, своје домове можемо претворити у цркве и молити се, уједињујући своје срце, тражећи огромну Божју милост и милост за човјечанство...

Такође, позвао је вјернике да „сваку кућу претворе у малу цркву. Јер волимо Бога чак и кад га не можемо срести у његовом дому. Јер волимо свог ближњег. Бог је свуда. Свугдје га срећемо у молитви.

Дакле, говорим са вама као ваш духовни отац и имајте то на уму. Ускоро ће свако тешкоће проћи. Понашамо се одговорно јер волимо, а не зато што страх куца на наша врата. Радујемо се молитви за Васкрс. Доћи ће! Неће дуго бити и тада ће цјелокупна творевина заблистати у свјетлу васкрсења, радости, наде. Одважите се, браћо моја драга дјецо! Господ је с Вама "

Молитвени кутак
Сличан позив објавила је и канцеларија Светог синода румунске православне цркве:

Будући да вјерници не могу физички учествовати у црквеним службама, од њих се тражи да у својим домовима организују молитвени кутак са иконама, Светим писмом (Библијом), молитвеном лампом или свијећом, молитвеним књигама и духовним читањима, поштујући духовно правило успостављено заједно са њиховим духовним отцем.

​Господе Помилуј је, вероватно, најчешће употрбљавана фраза у православном богослужењу. Кадгод неко уђе у цркву- ујутру или увече, током Великог поста или на Васкрс, на празнике или радним данима- он ће увек чути ову молитвену прозбу Богу. Зашто је ова молитва постала најпопуларнија и кад се појавила у божанској служби? Какво је њено место међу другим молитвама?

Господе помилуј у историји. Антика
Фразе сличне Господе помилуј познате су још из незнабожачке литературе. На пример, постоји натпис са призивањем богиње Немезије: Κυρία Νέμεσι ἐλέησον (Госпо Немесија, смилуј се). Постоји и једна фраза у Дискурсима стојичког филозофа Епиктета (2. половина 1.века- рани 2.век), коју је забележио Аријан (2.век), којом се подсмевају људи који се ослањају на врачаре: „Ослањамо се на врачара, и призивамо га, ако је он бог- Господе, смилуј се“ (Епик. Дис. II 7. 12). Реч κύριος (Господар, Господ) коришћена је у древном незнабожачком свету и у обраћању боговима и у обраћању световним владарима. Хришћани првих векова пролили су своју крв да би се изборили за право да се само Исус Христос може Господом назвати и нико други: „ Јер ти си једини свет, једини Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“ (Велика Доксологија)

Древна Јудеја
Реч κύριος је у широкој употреби у текстовима Седамдесеторице као превод јеврејске речи Adonai (Господ) и као замену за Свети Тетраграматон Имена Божјег. Већ у библијским текстовима налазимо много различитих употреба фразе Господе помилуј, нарочито у Псалтиру: "Господе, смилуј ми се“, „Смилуј нам се, Господе" итд (Пс 6,2; 9,13; 31,9 и други). Молбе за Божју милост на свој народ такође су се користиле у древним јеврејским богослужењима, као и током ритуалних оброка и благословених гозби, што је служило као срж и основа за постепено увођење хришћанског богослужења. У Новом Завету, Исусу Христу се често обраћају сличним терминима за исцељење и опраштање :,, Исусе, сине Давидом, помилуј ме“ (ЛК 18,38) обраћање Јерихонског слепца; „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов“ (Мт 15,22), обраћање хананејке. Није изненађујуће да је овај израз  у својој најосновнијој форми (Господе помилуј) био такође укључен у рано хришћанско богослужење.

Хришћански Исток
Молитвени проглас или клич Господе помилуј био је већ добро успостављен у Источњачком хришанском богослужењу крајем 4.века. И док не налазимо нигде код раних Црквених Отаца да се спомиње ова пракса певања или читања Kyrie eleison (*Господе помилуј) у току службе, Свети Јован Златоусти у више наврата сведочи о томе у својим Беседама. Први пут је употреба овог призива нађена у познатом литургијском канонском документу који се зове „Апостолска правила“. Забележено је да на сваку ђаконову прозбу народ одговара „Господе помилуј“. (Види Апостолска правила, том VIII, 6, 9). Захваљујући значајном ауторитету  Апостолских правила, многи елементи богослужења описани у овом документу, нарочито текстови прозби, још су присутни у византијској божанској служби. Ми користимо Господе помилуј у православној литургијској пракси и као одговор на ђаконове прозбе и као независан елемент у дневном циклусу божанске службе. Стално понављање ове молитве креће се од 3 до 12, 30, 40, или чак и више пута,  као што је током литије код свеноћног бдења или у славу Часног Крста на празник Воздвижења Часног Крста.
Kyrie Eleison (*Господе помилуј) такође била позната молитва на Западу
Гај Марије Викторин († 364), говорник и философ, преобраћен у хришћанство, компоновао је химну Христу где постоје бројни Miserere Domine и Miserere Christe (Господе помилиј и Христе, смилуј се). Међутим, Господе помилуј није се појавила на Западу се до почетка 5.века као редовни део богослужења, и кад се појавила то је било под Источњачким утицајем. Сачувано је Етеријино сведочанство, западачка ходочасница која је ишла за Јерусалим, која је рекла својим сународницима о обичајима божанске службе у Јерусалиму: „И кад ђакон објави име свакога, многи дечаци стално одговарају Kyrie eleison (*Господе помилуј) или како бисмо ми рекли, Miserere Domine.” (Егер. Итинер. 24, 5). Постепено, грчко Kyrie eleison  заменило је латинско Miserere Domine, што је омогућено на Другом Ваисонском Сабору († 529), којим је преседао Свети Цезар Арлешки († 542). Његово треће правило регулисало је увођење Kyrie eleison ...следећи пример Рима, италијанских регија, и целог Истока са  великом наклоношћу и благошћу“ (Манси Т. 8. П. 727). Од тада, Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison  постала је саставни део древне римске литургије.

На крају можемо закључити да је образац молитве Господе помилуј утицао на Исусову молитву, кључну појаву за православне аскезу и духовност, која се развијала у египатским манастирима. Многострука и широка употреба молитве Господе помилуј током црквене службе литургијског циклуса доноси редовно јавно богослужење ближе пракси непрестане Исусове молитве и уводи верне у богатство духовног живота Светих Отаца, учећи их да побожно и неуморно призивају Господа.
Аутор:​Јован Ничипорук

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  /извор

​У снажном земљотресу који је погодио Загреб оштећена је и Саборна црква Преображења Господњег на Цветном тргу.

Ђакон Драган Радић рекао је да међу свештеницима Српске православне цркве и члановима њихових породица нема повријеђених.

​Загреб је јутрос погодио снажан земљотрес, за којим је уследио други, нешто слабији. Међу оштећеним објектима је и Загребачка катедрала са које је пао врх торња.

​Извор: РТС

Послије одлуке Васељенске патријаршије да затвори храмове и манастире под својом јурисдикцијом, манастири на Светој Гори Атос су у четвртак, према ексклузивним извјештајима православне новинске агенције, одлучио да затвори монашку заједницу вањским ходочасницима и посјетиоцима.
Одлука је  услиједила након брифинга од стране цивилног гувернера заједнице и чланова грчке владе.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Завршена је обнова једне од најславнијих цркава брвнара са Руског Севера, а црква ће бити отворена овог лета први пут после 30 година.

Црква Преображења Господњег на острву Кижи у Републици Карелији у комплексу је Државног музеја историје, архитектуре и етнографије Кижија, такође је призната као локалитет светског културног наслеђа Унеска.

Планирано је да се црква поново отвори 1. јуна 2020, а представници Музеја се надају да ће цркву на њен храмовни празник, 19. августа, осветити Његова Светост патријарх руски Кирил, преноси ТАСС.

Унутрашњи радови су тренутно готови, приметила је Жаринова.

Музеј се такође нада да ће патријарх Кирил и председник Владимир Путин присуствовати освећењу 19. августа.

„Надамо се да ће Патријарх богослужити 19. августа. Преговори су у току, а Патријарх је већ дао претходну сагласност. Црква је била затворена дуже од 30 година и сада је поново отварамо. Припремамо се и веома смо узбуђени,“ објаснила је Жаринова.

Постепена обнова цркве почела је 2009. године, за шта је издвојено 6,5 милиона долара (508 милиона рубаља). Важна фаза у раду била је обнова 16 од 22 дрвене куполе које красе чувену цркву.

Извор

Москва, 18. марта, Интерфакс - У случају даљњег ширења вируса корона, Руска православна црква може почети да користи једнократне пластичне кашичице за причешћивање, рекао је митрополит Иларион, шеф Синодалног одјељења за спољне црквене односе.

"Питање тренутно не стоји, али не можемо искључити да ће се оно постављати у будућности, барем у одређеним регионима. С једне стране, вјерујемо да се инфекција не може пренети кроз Причешће онако како је присутан и сам Бог у светим даровима. С друге стране, материјални предмети, попут кашике за причешће или путира, не могу бити 100% заштићени од инфекције ", рекао је у интервјуу Россијској газети.

Упутство патријаршијске синоде објављено у уторак каже да треба користити уобичајену кашику, али да је након сваке комуникације треба дезинфицирати етанолом.

Митрополит Иларион каже да временска употреба пластичних кашика није нешто у основи ново у црквеној пракси. Такве кашике се користе када свештеник даје причешће болесним људима слабог имунитета након операције, у заразним одјељењима.

Руски синод је наредио појачане санитарне мере у свим епархијама
Москва, 18. марта, Интерфакс - Свети Синод Руске православне цркве одобрио је смјернице које је патријарх Кирил издао раније за свештенство московског града и региона у вези са пријетњом од ширења вируса корона.

Документ препоручује мјере које су без преседана у историји цркве послије 1917. године. Посебно, док коронавирусна пријетња и даље постоји, кашичица након сваког узимања причешћа обрисаће се алкохолним раствором. Такође је препоручило да се љубљење крста и свештеничких руку привремено зауставе.

Смјернице је у, уторак, одобрио Синод, који се састао видео-везом, а односе се на све епископије које су забиљежиле случајеве вируса корона и суочене су са ризиком његовог ширења.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Једна од потешкоћа у разумевању иконографске слике, нарочито на древним руским иконама, је посебан начин осликавања простора и предмета на њој. Многе ствари на икони изгледају смешно, неисправно, и неприродно за особу која није упозната са појмом обрнуте перспективе. То је у великој мери због чињенице да смо навикнути на линеарну перспективу, која је постала један од темеља ренесансне уметности, па ми једноставно не разумемо никакав други начин приказивања простора.
​
Принцип конструкције обрнуте перспективе је у супротности са принципом директне (линеарне) перспективе: што је предмет даљи, он је већи. Док код „класичних“ паралелних линија цртањем паралелних линија оне се састају иза предмета, на хоризонту, код обрнуте перспективе оне се састају испред предмета, изнад плана слике, што ствара утисак да је тачка у којој се састају линије унутар гледаоца.
   

Коришћење обрнуте перспективе у иконографији значи преношење тачке присуства са гледаоца на саму икону. На пример, ако се продуже ногаре стола на Рубљејевој икони Пресвете Тројице, оне ће се састати управо тамо где гледалац стоји тако да ће га укључити у простор иконе. То појашњава израз да „ нисмо ми ти који гледамо икону већ икона гледа у нас“.

Обрнута перспектива и њена својства се посебно је приказана на икони Оплакивање Христа.
Предња страна иконе осликава ковчег са телом Христовим упокојеним у њему, умотаним у плаштаницу. Богородица прилепљена лицем уз Синовљево лице. Поред ње, Исусов омиљени ученик, апостол Јован Богослов, нагиње се ка Учитељу. Држећи подбрадак шаком, он,  гледа у лице Исуса Христа у неисказивој жалости.
Тужан призор се одвија усред иконографских брда у обрнутој перспективи: брда се зракасто разилазе „ ка унутра“.
Обрнута перспектива има нарочито јак, запањујући ефекат овде: простор се одвија широко и дубоко, горе и доле са таквом необузданом снагом која се дешава пред особом која гледајући у икону пење се на космичку лествицу. Подигнуте руке Марије Магдалине чине се као да повезују место Светог Гроба са целим универзумом.
 
Обрнута перспектива се највише уочава на предметима са равним ивицама : намештај, архитектура, или књиге. Погледајте на сто на икони апостола Матеја: видећете неколико страница истовремено, што би било немогуће видети ако гледате предмет на „познат“ начин.
 
Други жив пример коришћења обрнуте перспективе на икони је Јеванђеље у рукама Спаситеља или свеца: све странице књиге су видљиве гледаоцу, свака у свом сопственом углу који није повезан са приказивањем других страна. Употреба таквих техника дозвољава иконописцу да развије слику символично одсликаног свеца, да га стави у центар пажње и да привуче око гледаоца на одређене детаље.
Зашто се тај метод толико распрострањен у иконографији?

Многи истраживачи су испитивали употребу обрнуте перспективе у сликању. Постоји чак и ненаучан поглед на то да је употреба обрнуте перспективе повезана са уметничким недостатком цртачких способности. Наравно да то није истина.
Треба приметити да обрнута перспектива није извештачена за неку особу; људи једноставно то не примећују. Људи често виде најближи предмет у обрнутој перспективи. Свако има склоност да гледа и црта у обрнутој перспективи. Дечји цртежи су добар пример овога- деца цртају онако како виде, и код њих је обично присутна обрнута перспектива.

Уопштено, увођење обрнуте перспективе не може се објаснити нити једним јединим разлогом.
Погрешно је мишљење да је то једна ствар која је заступљена само у хришћанској уметности, где уметници сликају савршен свет у контрасту са овим „палим“ светом. Да бисмо побили ову тезу, постоје примери обрнуте перспективе у древној уметности (користили су се у етапним подешавањима) као и у Оријенталној уметности (Индија, Кина, Јапан, Персија).
  
Такође, погрешно је размишљати да се иконе користе само у обрнутој перспективи: то уопште. Уопштено, нико се не сусреће са обрнутом перспективом на икони у свом најчистијем облику. Постоји увек уметничка синтеза разноразних система на иконама: постоји директна перспектива, поглед одозго, панорама, аксонометрија, обрнута перспективна сферична перспектива и тонална перспектива. На одређеним иконама ближи предмети су приказани већим од оних у позадини (иако би сви они могли бити одсликани помоћу обрнуте перспективе). Хајде да се присетимо бар Пресвете Тројице од Рубљова и слика Мамвријског храста, планине и архитектонске структуре у позадини. Са друге стране, погледајте икону Богојављења (Крштења Господњег), нарочито реку Јордан, која је приказана као ушћа две потока. Обале реке заједно стреме ка хоризонту. Слика Јордана директно користи директну линеарну перспективу, што не квари икону, већ је неприметно меша са остатком слике.

Мишљење о. Павла Флоренског по овом питању је значајно. Он је веровао да  да су византијски и стари руски уметници намерно користили обрнуту перспективу, јер им је то дозвољавало да јасније пренесу потпуну и дубоку поруку приче гледаоцу.
Символизам, а не реализам, увек је био принцип код иконописања. Обрнута перспектива на иконама помаже да се одслика једна другачија реалност- она која је ван домета наших очију. Сасвим је уобичајено поредити иконе са погледом са прозора од горњег света на свет доле, а тај утисак се најбоље постиже обрнутом перспективом. Захваљујући обрнутој перспективи, простор на икони постаје широк, као да лебди или се одвија пред неком особом.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Мт 6, 14-21 Рим 13, 11- 14,4           аутор:О. Вјачеслав Режнјиков

Молитва треба да буде упућена Богу. Давање милостиње и пост су заповести дате од Бога. Према томе, А ти када се молиш, *уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ипак, како постити у тајности, кад се у 69. Апостолском канону наводи: „Ако било ко- био он епископ, јереј, или ђакон или ипођакон, или чтец или појац- не пости четрдесет дана пре Васкрса, или средом и петком, ако се не чува препрека плотских слабости, он се мора разрешити свештенства. А ако је мирјанин, он се мора екскомуницирати“?

Заправо, плотске (*телесне) слабости нису исте свима. Свако бира до које мере ће он или она постити, на основу сопствене савести. Нико осим вас не зна где се завршавају ваше слабости и где почињу ваше страсти. Један епископ је је питао оце свете оце Јована и Варсануфија: „ једем једном дневно током поста, а једем само хлеб и воду. Да ли чиним исправно?“. Они одговорише: „ Преиспитај сам себе; ако ти то не смета у извршавању обавеза и ако те то не преплављује таштином, онда је твој пост исправан“.

Ако постите строже од других, то морате чинити у тајности. Али чак и са најстрожим и најтајнијим постом, чак они који уопште не једу , морају водити рачуна де не осуђује оног који једе, да њихов труд не би био узалудан. Да не говоримо о томе да онај који једе- особа која још нема храбрости да уведе пост у свој живот- не сме презирати оног који једе. Не измишљајте неке „научне“ изговоре и не сматрајте себе изнад закона о употреби хране. Онда ће те бар моћи бар да се надате да ћете некако кренути напред.

Па, ако се окупимо за истим столом, онда би било најбоље да избегавамо приче о томе ко шта једе а ко не једе, и да ли су у хлебу на столу састојци који нису посни.
Пост, као и хришћанска пракса, захтева слободан, креативан приступ, надахнут љубављу према Богу и према ближњима. На пример, правила Васкршњег поста о дозволи употребе вина суботом или недељом. Сад рецимо да имамо особу за столом која не сме попити ни капљицу вина. Па шта да радимо?
Ако не пије, онда је то његов проблем. Зашто ми не бисмо пили због њега? Љубав не функционише на такав начин. Љубав говори устима апостола Павла:  Добро је *не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14,21).

Данас (недеља, беле покладе примједба преводиоца) смо чули о стварима без којих ниједан подвиг неће бити могућ, и без којих чак ни молитва неће бити услишена. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, ваш Небески Отац ће опростити и ваша: али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни вама Отац опростити сагрешења ваша. Управо пред почетак Васкршњег поста, спроводимо обичај опраштања у нашим црквама. То је веома узвишено и благотворно. Ми идемо у цркву да замолимо свакога да нам опрости, људе које знамо и оне које уопште не знамо, оне који нису ништа лоше урадили нама и оне којима ми нисмо ништа лоше урадили. У међувремену, свако има бар једну особу којој је заиста озбиљно повредио. Ипак, ми те особе не молимо да нам опросте! Одмах ће се, све узвишене, прелепе и дирљиве ствари претворити у један пуки призор. Ми ћемо почети Васкршњи пост у лажима.

На крају, Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Људска похвала, изненађење или поштовање такође је благо сакупљено на земљи које може бити изгубљено брзо. Довољно је да се само спотакнете на нешто мало и сва ваша велика слава ће пасти. Људи, иако су изненађени нечијом боголикошћу и изгледа да је поштују, још више воле кад Божји човек падне јер им то даје олакшање од моралних обавеза да раде на њима и да подражавају таквог човека.

Превела за вјеронаука.нет САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  из „Каталога добрих дела“
Извор : https://azbyka.ru/otechnik/Vyacheslav_Reznikov/propovedi-na-kazhdyj-den/43_5

Кадгод се суочимо са било каквом општом пропашћу, као што је суша, или поплава, или град, који уништавају наша поља по допуштењу Божјем; или пожарима, клизиштима или било којом другом недаћом; ми обично узмемо свете иконе, крстове, и црквене барјаке и ходамо кроз села, фарме, или баште, и преклињемо Бога за милост. Да ли знате, браћо, одакле потиче пракса ових литија у време невоље и ко је то пренео на нас? Ако не знате, ја ћу вам рећи!   протојереј Виктор Гурев

Пракса организованих верских литија дошла нам је из Грчке, одакле смо примили Православну хришћанску веру. То се може доказати чињеницом да су се верске литије у време општих недаћа одржавале још од далеке прошлости. Тако је у Цариграду био земљотрес кад је преминуо цар Теодосије Млађи, који је почео у недељу и трајао повремено три месеца. У то време, градски зидови су пали, многе куће су биле уништене а многи национални споменици уништени. Цар је, заједно са људима, организовао крсну литију за време ове катастрофе и стално је узвикивао са сузама: „Избави нас, Господе, од твог праведног гнева против нашег греха, ради нашег покајања. Ти си померио земљу и уништио је због наших безакоња да бисмо те славили, јединог доброг и човекољубивог Бога“.

Георгије Кедрин, црквени историчар, помиње још једну верску литију у Цариграду у време пропасти. Он пише: „ Кад је била суша и није шест месеци уопште падала киша, онда су царева браћа одржавала литију у којој је Јован носио свету плаштаницу са нерукотвореним ликом Христа, један племић носио је Христову посланицу у Авгар, а други је носио свете Христове хаљине, док је патријарх и његова пратња ишла од Парламента до Цркве Пресвете Богородице у Бланшернеу, са циљем да се одржи друга литија. (Нове таблице, део IV, стр. 543). Овако су се у далекој прошлости одржавале крсне литије, које су недвосмислено послужиле као пример, или узор, и за наше литије.

Сад знате, браћо, где смо имали почетак наших литија и где се јавила ова пракса. Једина ствар која ми преостаје да урадим је да вам дам једну поуку на крају свог говора. Шта да вам кажем? Прво, запамтите да се верске литије одржавају да би се осветили и људи и све оно што је људима потребно, односно куће, друмови, воде, ваздух и сама земља, јер је изгажена и оскрнављена стопама грешника. То је због тога да би становници градова и села, целе државе могли да учествују у Божанској милости, и да одбаце све што је погубно и штетно (Таблица 545). Друго, не заборавите да смо, у време општих недаћа, у обавези да се молимо посебном усрдношћу за милост и доброту доброг и љубљенога Бога да одврати од нас сав Свој гнев који иде ка нама, и да нас избави од Своје исправне и праведне освете, и да нам се смилује на Своје недостојне слуге. Амин.

Превела за вјеронаука.нет  из Каталога добрих дела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/186