„А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов. А кад дође у кућу,приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи:Гледајте да нико не дозна! А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нијема и бјесомучна. И пошто изгна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у израиљу. А фарисеји говораху:Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Јеванђеље по Матеју, зачало 33)

Неки, слушајући јеванђеоске приповијести, доживљавају их као сјећање на Христа, на Његов земаљски живот. Они не изводе за себе корисне закључке из јеванђелских читања. Али ријеч Божија је ријеч живота, вјечна ријеч која има директан утицај на сва времена и све људе. Тако и данашње Јеванђеље садржи корисна упутства за све нас.

Божанствени Чудотворац, васкрснувши Јаирову кћер, напустио је његов срећни дом, у пратњи мноштва људи који су, упркос забрани да не откривају чудо које се догодило, већ знали шта се догодило у кући архисинагога (старјешина синагоге). Док је Исус ишао одатле, два слијепа човјека су га  непрестано пратила. И у простоти срца громко су клицали: Помилуј нас, сине Давидов! Али Господ као да није обраћао пажњу на њих све док нису дошли у кућу у којој је Он био. „Зашто Христос хоће да га слијепи слиједе? – пита свети Јован Златоусти и одговара: – Да би нас и у овом случају научио да бјежимо од људске славе. Уводи их у кућу са намјером да их насамо излијечи. То се види из чињенице да им је Он забранио да о томе говоре. Овај случај разоткрива и Јевреје: слијепи, лишени вида, једним слухом прихватају вјеру, али Јевреји, видећи чуда и својим очима се увјеривши у њихову стварност, поступају сасвим другачије. О ревности слијепих може се судити по њиховом вапају и по њиховој молитви: „Помилуј нас!“
Зашто слијепци ословљавају Христа сином Давидовим?
Владика Николај нам о овоме каже "Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида" (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32)
„Слијепци Му као Богу вапију: „Помилуј нас“, истиче блажени Теофилакт а као човјеку говоре: „Сине Давидов“, јер се код Јевреја говорило да ће Месија доћи од сјемена Давидова.
Зашто Господ није журио да испуни њихов захтјев?
Он је сада хтио да народ, након толиких чуда, обрати више пажње на Његово Божанско учење него да се чуди Његовим чудима. Можда, међутим, није желио да их охрабри да Га прерано означе као Давидовог сина, јер би то могло да наведе неразумни народ да се, искористивши то, побуни против Римљана. А слијепима је ово ћутање Господње послужило као испит њихове вјере. Када је ушао у кућу, слијепи су ушли за Њим   и смјело Му приступили. „Господ је“, каже свети Златоуст, „већим дијелом исцјељивао само по жељи, да не би помислили да Он сам, из частољбља, тражи прилике да чини таква чуда, и да покаже да су исцијељени од Њега били достојни исцјељења.

Зашто је Господ захтијевао вјеру као услов за добијање Његове благодати? 
Господ их пита "Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде". 
Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном рјечју одмах исцијелити све слијепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човјек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човјек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.
А свети Јован Кронштатски нам о овом питању каже: "Срдачна вјера у човјеку представља руке или уста за примање Божијих дарова: што су руке или уста за тијело човјека, то је вјера за душу. Вјера је оруђе и средство за примање милости Божије. Вјера је уста душе: отвори уста молитвом и покајањем и душа ће се испунити благодати". 
ПОСЛУШАЈ АУДИО ЗАПИС Јеванђеље по Матеју, зачало 33. 9,27-35 и Јовану, зачало 56. 17,1-17

У недјељу која је најближа 16./29. јулу (ове године је то  7. недјеља по Духовима), православна црква прославља Свете оце првих шест Васељенских сабора, што је постало могуће тек када је Римско царство признало хришћанство као легитимну религију. Прије тога хришћанство није било признато, а према римским законима сматрало се да је јерес, и сходно томе подложно уништењу. Као што је било немогуће ковати кованицу било коме осим римском цару, било је забрањено и стварање властите религије, што се сматрало злочином против државе.
Но, Јевреје који нису поштовали цара као бога и нису доносили жртве идолима, нико није прогонио. Чим су почели да схватају да хришћанство није јудаизам, већ потпуно нова религија, почели су да дјелују закони Римског царства, а хришћани су почели да се прогоне као секта, као јерес опасна по државу.
За вријеме цара Константина догодило се чудо.  Његова мајка Јелена била је хришћанка, а знак Крста указао се на небу и самом цару, којим је побиједио свог противника и постао цар читавог Римског царства, Западног и Источног. Тада се, под њим, догодио чудесни преокрет. Он је признао је хришћанство на равноправној основи са осталим званичним религијама, и сазвао Први Васељенски сабор у Никеји 325. године.

Православна црква признаје седам светих васељенских сабора:
I - Никеја - 325.године, против Аријеве јереси-318 Светих отаца
II -Цариград- 381.године, против јереси Македонијеве-150 отаца
III- Ефес - 431. године, против Несторијеве јереси- 200 отаца
IV- Халкидон - 451.године, против јереси монофизита- 630 отаца
V- Цариград - 553.године, „О три поглавља“-165 Светих отаца
VI- Цариград- 680-681.године, против јереси монотелита-170 отаца
Овдје треба додати и Оце светог Трулског Сабора, такозваног Петошестог, у Цариграду (692. године), који својим доношењем 102 света канона допунише рад петог и шестог Васељенског Сабора.
​VII- Никеја- 787.године, против иконоборачке јереси.

Помен на светитељку првих вијекова хришћанства  -  великомученицу Марину (+ IV вијек) православна црква прославља у суботу, 30. јула 2022. године. Ова светитељка рођена је у Антиохији у Малој Азији, у породици Едесија незнанобожачког жреца. Мајка Свете Марине је рано умрла (када је Марина имала 5 година), па је девојчица предата на чување медицинској сестри, која ју је одгајала у православној вјери. Истина, кад се сазнало да је његова кћерка постала хришћанка, отац Едесеије се одрекао ње. Током прогона хришћана од стране цара Диоклецијана (284-305), 15-годишња Марина је заробљена и бачена у тамницу. Царски намјесник Олимврије , фасциниран љепотом дјевојке, наговорао ју је да се одрекне хришћанства и постане његова супруга. Међутим, света Марина га је одбијала и због тога ју је ставио на велике муке. Видјевши да не може побиједи Марину, злинамјесник нареди да јој се одруби глава. И одсјекоше јој главу у доба цара Диоклецијана (284-305). Патње Свете великомученице Марине описао је свједок догађаја, слуга Божји Тимотије.
До 1204. године мошти великомученице Марине биле су у манастиру Пантепонте у Византији. Према другим изворима, били су у Антиохији до 908. године, одакле су пребачени у Италију. Светитељкина десна рука пренесена је у манастир Ватопед на Атосу. На врху планине Ланга у Албанији налази се манастир посвећен Св. Марини, са честицама њених Светих Моштију гдје се догађају многобројна чуда.
Светој Марини вјерници се обраћају молитвама за избављење од демонске опсједнутости и траже помоћ у лијечењу многих болети, најчешће рака. Аутор: вјеронаука.нет

,,Свјете тихиј" је једна од најстаријих црквених пјесама и чита се или пјева на свакодневном Вечерњем богослужењу, а састављач ове ,,пјесме свјетлости" је Свети Свештеномученик Атиноген. Први пут је забиљежена крајем 3 или почетком 4 вијека, иако је већ тада сматрана старом. Зато је Свети Василије Велики помиње као живо предање Цркве. Химна Свјете тихиј првобитно је написана на старогрчком језику, а у преводу гласи овако:
,,Свјетлости тиха, свете славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога, Исусе Христе.Дошавши на запад (залазак) сунца, видјесмо свјетлост вечерњу, пјевамо Оца, Сина и Светога Духа Бога.  остојан си у сва времена да пјеван будеш гласима светим, Сине Божији који живот дајеш, зато те свијет слави!" 
Црквенословенски:Свете тихиј, свјатија слави бесмертнаго Оца небеснаго, Свјатаго, Блаженаго; Исусе Христе, пришедше на запад сонца, видјевше свет вечерњиј, појем Оца, Сина и Свјатаго Духа Бога; достојин јеси, во всја времена, пјет би ти гласи преподобними, Сине Божији живот дајај, тјемже мир Тја славит.
Свештеномученик Атиноген и десет његових ученика страдали су за Христа током прогона хришћана у граду Севастији, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У вријеме Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх који је приредио велику гозбу у част паганских богова и наредио грађанима Севастије да принесу жртву идолима. Али становници Севастије, углавном хришћани, одбили су да учествују у нечастивом празновању и да принесу жртве идолима. Војницима је наређено да туку народ, а многи хришћани су тада добили мученички вијенац Кад видје Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.​

​У Храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника служена је света литургија поводом канонизације дванаестогодишњег Слободана Стојановића из зворничке Каменице, који је мученички убијен 27. јула 1992. године. У календару Српске православне цркве данашњи дан биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом свјетском рату. Слободан Стојановић, свети новомученик доњо-каменички данас је поново међу својим Зворничанима и Каменчанима. Одлуком Светог Архијерејског синода на Сабору у мају, овај дјечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца.
Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати, подједнако, на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако, истако је парох дрињачки Марко Данојловић.
- Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије - каже Данојловић.
Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио - истакнуто је у бесједи. Тај злочин није адекватно кажњен као што злочин над српским народом у овом рату у очима западних земаља није у истој равни као и злочини над другим народима.
- Сама чињеница да је Елфета Весели добила 15 година за овакав злочин довољно говори. Мој саборац, који није ни метак испалио, добио је исто толико. Дакле, када поредимо ове двије ствари, јасно је све - истакао је Миливоје Марковић из Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила града Зворника.
Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града поставити спомен бисту Слободану Стојановићу.
Дванаестодишњег Слободана Стојановића, прије тридесет година у Доњој Каменици код Зворника, звјерски је убила Албанка Елфета Весели, припадница тзв. Армије РБиХ.

Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 917. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога – није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења царству небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.

Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци небеском царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Јер ови као крштени и васпитани хришћани имали су само да изаберу, да или не да истрају до краја на привикнутом путу хришћанског пожртвовања, док је паганин Владимир, син једног оца који је прозват “дивљим вепром”, имао да се реши на сасвим нов, у Русији дотле непознат и негажен пут. Он, који себи није ускраћивао никад ниједно земаљско уживање, који је дотицао крајности сваког раскалашлука, телесног разврата, неуздржавног крволоштва, грабежи, осветољубља – он је требао да умре старом душом и да почне живети новом.

По речи Христовој: ко изгуби душу своју, спашће је. Решити се на смрт душевну, мислим, теже је и јуначније него ли решити се на смрт телесну. Јер смрт душевна на коју се решио распусни кнез Кијевски није значила смрт тренутну и једну смрт, него смрт посевдневну и многу. По речима апостола Павла: сваки дан умирем, браћо. Примајући веру хришћанску Владимир је знао да прима најтежу од три предложене му вере. Летописци саопштавају, да је он дуго испитивао пре него се решио.

Он је знао, да Хришћанска вера значи пут Крста, и да пут Крста значи на првом месту раскрстити са својом рђавом прошлошћу, са дроњама старих навика, са својом старом Душом. И знао је он, да неће бити довољно само свући Перуна конопцима са Кијевског брда и утопити га у Дњепар, него да ће и он и сваки његов поданик морати избацити све идоле из своје душе.

А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи.

Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима.

Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.

Кажу, да се ниједно чудо није догодило на гробу светога Владимира. Но није ли овај изабрани муж за живота свога учинио највеће чудо на самом себи? Сва чудеса, која свети људи вером творе, као: исцелење од болести, очишћење од страсти, препорођење порочних, уразумљење сумашедших, васкрсење мртвих – сва та чудеса извршио је свети Владимир на самом себи. Да су се још и на гробу његовом дешавала чудеса, ја мислим, да би људи на њега гледали као на Бога и не као на свеца. И сам преокрет, који се догодио у души Владимировој за живота, тако је велико чудо, да га је немогуће приписати толико напорима човека колико моћи и милости Божијој.

Може се неко упустити у испитивање промисла Божијега па у недоумици питати: зашто је Бог изабрао за крститеља и препородитеља руског народа баш таквога човека, који је првом половином свога живота надмашио у злу ваљда све своје паганске претке и савременике? Као да Онај, који је Савла гонитеља обратио у апостола вере Христове, није знао шта ради, кад је таквога паганина, Владимира, изабрао за највећу мисију у једном великом народу! Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божијега промисла, али овај конац прилично је јасан. Требало је баш поправљеног грешника истаћи пред свима коленима руским. Требало је на прагу нове Русије поставити посвећеног паганина да стоји слично бакарној змији, и да својим примером опомиње, храбри и лечи посрнуле и пале Русе кроз сва будућа времена.

Највећа препорука за један лек јесте излечен болесник. Требало је излеченог кнеза Кијевског показати болесницима, да би с радошћу прихватили лек, који је њему дао здравље. Од свих чудеса, које у свету твори вера Христова, најкорисније је чудо обраћање грешника у праведника. С тим свршеним чудом на себи стоји Владимир на капији хришћанске Русије, и као да виче у уши свакоме Русу: “ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! шта си ти био? и у што си се претворио?”

“Владимир – красное солнишко!”. Овако је прозвао народ руски свог духовног родоначелника. Разумни и благодарни народ тим речима најбоље је изразио личност крштенога кнеза крститеља. Мрачна маса телесна претворила се у красно сунашце. То се у истини догодило са Владимиром. И Владимир је постао и остао красним сунцем за сву историју руског народа кроз минулих девет столећа. Ових девет столећа у Русији изобилују светим људима и светим женама, чудоторцима – међу овима и два сина Владимирова свеца, Борис и Гљеб. Они су болесне исцељивали, бесомучне укроћавали, мртве васкрсавали. Но сви су они дужници светога Владимира. И свима њима лакше је било посветити се него ли Владимиру, великом кнезу и великом богаташу, који се кроз иглене уши морао провлачити у царство небеско, и који није имао претходника у светитељском календару свога народа.

И тако свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима ниту обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Чудан државни програм, који не може да се изведе ако га сваки грађанин прво на себи не изводи, по личном примеру Владимировом! Од овога светитеља државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура. Крстивши руски народ свети Владимир је од дуготрајне руске ноћи учинио светли руски дан. Кад би неко извео реку понорницу испод земље, и просекао јој ново корито под сунцем, и учинио ју корисном на стотине начина – извршио би дело слично делу светога Владимира над руским народом, но далеко и мање и лакше.

Мрачна паганска маса руским крштењем је постала у току времена “красное солнишко” међу изродима. И ми можемо узвикнути: руски народе красно сунашце!

Ако се сад обазиремо мало на живот руског народа од светог кнеза Владимира до данас видећемо, да се он кретао путем на који га је ставио дух и пример овог његовог крститеља. Покољење за покољењем рађало се на руској земљи, па рођено стављано пред избор једног од два царства; одлучивало се за царство небеско и – одлазило. Милиони за милионима долазили су на свет узимали крст Владимиров на себе, па кличући Христу: Осана! уступали место новим милионима. Жетва Христова бивала је све већа и обилнија.

Но, тај историјски ток живота руског није јурио без застоја, без колебања, нити без прашине. Било је застајкивања, сачекивања немоћних и заморних, довикивања залуталих, очишћења упрљаних, као што то обично бива међу путницима. Река руске народне историје текла је одређеним правцем – и то је главно – но некад журно, некад успорено, а некад тако тихо, да је тешко било одредити: тече ли напред или назад.

Ви сте чули за чудну психичку појаву код неких лица, да су у тренуцима какве смртне опасности могли одједном видети и прегледати сав свој живот од детињства до тога часа опасности. Ја верујем, да под садашњим самртним ужасима, који притискују руски народ, морала се бар неким Русима представити пред очима слика свеколике прошлости њиховог народа од крштења у Кијеву до ових дана. Ако би ми покушали, да реализирамо у души својој онај самртни ужас, који данас господари Русијом, отвориле би нам се очи за виђење руске прошлости за последњих девет векова. И ми би видели да у целом свом досадашњем току историјски живот руски класично је јасан. Видели би шест периода руске историје од светог Владимира до данас; и седми долази. Ових седам периода некако се намећу својим поређењем са седам тајни Христових.

​Први период, Владимиров, одговара тајни светог крштења. Он је кратак, али презначајан због преокрета у животу руског народа, због ступања на нов пут и гредења једном одређеном новом циљу.
Други период следује првом и траје до ропства под Монголима. Овај период одговара тајни миропомазања. У овом периоду народ се лечио од преостале паганштине и утврђивао у вери Крста. На свакој руској души требало је известити оно чудо препорођења као тајна и означава утврђење у вери помоћу печата дара Духа Светога.

Трећи период протекао је под влашћу Монгола. Овај период одговара тајни светог покајања. Нагомилане грехе у време слободе требало је као прашину развејати са душе народне оштрим ветром робовања. У Русији под Монголима исто као на хришћанском Балкану под Турцима! Успорену реку живота требало је ставити на низбрдицу и каменито корито, да би пожурила и избистрила се. У ропству народ ћути, сећа се и каје. Робовање је сасвим позитивно, деловало на оно што је вазда за вазда главни циљ руске историје, циљ постављен јасно и снажно светим Владимиром. А то је очишћење духа од земље и привољење царству небеском.

Четврти период – од ослобођења испод јарма монголског па до цара Петра. Ослобођење је почело Куликовском битком на девет година пре Косовске битке, која је српском народу донела робовање. Тај сјајни период слободе одговара светој тајни брака. Душа народна, очишћена страдањем, обручује се и потпуно предаје свом небеском Женику. На руској земљи царује Христос неподељеном влашћу. Земља се руска украшава безбројним светињама и светитељима као небо звездама.Одушевљење за Христа прониче све и свакога, од цара и патријарха до бескућника и јуродивог луталице. Речју: свадбени пир, сједињење народа с Богом!
Пети период -од цара Петра великог до Светскога Рата. Овај период одговара светој тајни јелеосвећења. У овом времену интелигенција се руска раслабљава и колеба.Она излази из Русије са пуном торбом народних врлина, а враћа се са пуном торбом страних заблуда. Појављује се смућеност. Почиње оштар раздор међу школованим људима и немилосна препирка не о ситницама него баш о начелима живота, о Владимировом светом програму народном. Ране се јављају све чешће, и гној се излива по свима варошима.
Црква на селу остаје и надаље украшена невеста Христова, док се у вароши јавља као болничарка, која с бригом и тугом бди над болесницима. Број привољених царству земаљском расте као запаљење. Утопљени Перун са својом идолском фамилијом помаља главу из Дњепра. Али га дух светог Владимира бије у главу. Река руског живота веома се успорава, те се по површини нагомилава нечистоћа. Али за то је река врло дубока. Дубина њена то је душа многомилионог народа.
Шести је период од Светскога Рата, управо од мученичке смрти цара мученика, и траје још. Кнезу овога света попуштена је од Бога власт над Светом Русијом. Бог је допустио да буде за време невоља Његова него воља грешника, која одриче царство небеско и хоће царство земаљско.
Пагански превладимировски дух завладао је над Русијом. Тај мрачни и опаки дух пашти се, да реку руског живота уклони са сунца Христовога и учини је понорницом. Но народ руски се причешћује. Овај период одговара тајни светог причешћа. Никад се руски народ није искреније сједињавао с омиљеним му Христом него сада када неверници пљују на лице Христово. Никад му крв Христова није била слађа него сада када му се она забрањује и када врло тешко до ње долази. О слатка крви Исусова, како си постала неисказано слатка оним синовима и кћерима Русије, чијом се крвљу и сузама причешћује земља руска у ове дане!
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
И тако: историја крштене Русије представља макрокозмичко душевну драму светог Владимира, као што свети Владимир микрокозмично представља сву историју крштене свете Русије.
Носећи крв Светскога Рата на својој глави данашњи свет је много огрезао у бруталност и вулгарност. Као такав он потребује не једног свеца – мало је – него цео један освештани, свети народ. Тај народ треба и у наше дане да прође Владимирове муке унутарње борбе за превласт царства небеског над земаљским. Тај народ треба да буде добро бијен и бијењем убељен од греха, као што се платно убељује многим бијењем. Треба да се крсти огњем мука и суза, да би био омекшан, оплемењен, обожен, савршен.
Свет чека такав народ. Који је тај чекани народ? То је онај народ, о коме свет данас не уме ништа јасно да каже; о коме се муца и бунца на свих пет континената. То је народ судбе, кога Усуд гњечи да би од њега направио најбољи хлеб за духовну трпезу изгладнелог света. Руски народ стоји данас подељен на мученике и мучитеље. И једни се и други бескрајно муче. И ми желимо спасења и једним и другим. Тим подвигом самомучења руски народ се готови за велику своју мисију у човечанству; готови се да громко изрече оно “ново слово” Достојевскога.

То “ново слово” неће бити ново по суштини. Оно беше у почетку руске историје и показа се чудотворно у светом кнезу Владимиру. Њиме се руски народ оживљавао и царству је оно исто слово, које створи прво чудо у свету када претвори воду у вино, и прво чудо у Русији када претвори паганску телесну водурину у духовно вино, у небеско пиће.
Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала – не због своје немоћи но због немоћи људи – када се на другој страни политикантска вера Запада -вино помешано са водом – рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.
Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената – данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.
Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету. Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: “Владимир – красно сунашце!”.
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати! Бесједа св.Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске.

​У историји сваког народа постоји такав владар којег народ поштује као свог просветитеља и организатора свог духовног живота. У руској историји таквом личношћу се с правом сматра свети Владимир I  (960-1015).  
Познат и као Свети Владимир, Владимир Крститељ (у црквеној историји) и Владимир Црвено Сунце (у еповима). “Владимир – красное солнишко!” (Красно Сунашце) како је народ руски прозвао свог духовног родоначелника. Прибројан у ред светих као равноапостолни. Владимир I Свјатославич, најмлађи син кнеза Свјатослава Игоревича и Малуше, слушкиње (кључарка) Свјатославове мајке, принцезе Олге, рођен је око 960. године (тачан датум нам није познат). Одрастао је у Кијеву, на двору своје баке, принцезе Олге. У почетку је отац додијелио Владимиру Новгород - према љетописима, већ 970. године. 
Владимир је био принц Новгорода када је његов отац, принц Свјатослав, погинуо од руку Печенега (972.године- Печенези су били полуномадски народ Централне Азије). Започела је свађа између два најстарија сина - Јарополка и Олега, усљед чега је овај посљедњи погинуо. Војвода Добриња, Владимиров ујак по мајци, савјетовао је младог принца да бјежи до Варјага, пошто је Јарополк покушао да се отараси свих конкурената у борби за аутократију. Принц Владимир се 978. вратио са варјашком војском и збацио свог брата, поставши суверени владар. Бринући о интегритету земље и желећи да усмјери сферу вјерског живота својих поданика, Владимир је 983. године у Кијеву створио пантеон најважнијих словенских богова. Међутим, таква иновација није дала резултате, па су новоанектирана племена (на примјер Виатицхи) наставила да обожавају своје локалне богове. Владимир почиње да се нагиње прихватању нове вјере. Становници Кијевске Русије били су упознати са хришћанством, јудаизмом и исламом. Односи су се најактивније развијали са хришћанским свијетом - Западном Европом и Византијом. Због тога је, после успјешног похода на Херсонес 988. године, принц прешао на хришћанство и оженио се византијском принцезом Аном.Тако је  988. године хришћанство постало државна религија Кијевске Русије. Према предању, након заузимања Херсонеса, Владимир је изгубио вид, који се вратио кнезу након обреда крштења. На крштењу је узео име Василије.  Моћ хришћанске вјере толико је задивила принца да је одлучио да је прошири на цијелу Русију. По повратку у Кијев, кнез Владимир је изградио Десетинску цркву, у којој је 1015. сахрањен равноапостолни кнез.  
У својој бесједи, одржаној 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске св. владике Николај је рекао: “Овај данашњи празник руски може се назвати и вјерским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вјере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа“.

Наша света ​црква, 26. јула,  прославља Сабор Св. Архангела Гаврила. По црквеном предању, први пут у години, овај празник се празнује на дан послије Благовијести Пресвете Богородице (8 априла; 26 марта по старом календару). а у јулу се празнује други пут. Сматра се да је повод за успостављање празника Сабор Светог Архангела Гаврила било освећење у 17. вијеку у Цариграду храма подигнутог у част овог Архангела Божијег. Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“)  је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о доласку Спаситеља.
Архангела Гаврила изабрао је Господ да би јавио Пресветој Дјеви Марији, а са Њом и свим људима, благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Зато, дан након празника Благовијести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника. 
По предању Цркве, свети арханђео је, такође, невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током цијелог њеног земаљског живота. Јавио се и свештенику Захарији, предсказавши му рођење Претече Господњег  -  Јована Крститеља .

Такође, свети архангел се јавио у сну праведном Јосифу Обручнику, да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да упозори на Иродове планове, заповиједивши му да побјегне у Египат са Богомладенцем и Богородицом. Када се Господ, уочи распећа на крсту, молио у Гетсиманском врту док га није облио крвав зној, Архангел Гаврило Га је кријепио, по Предању. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом.

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је свету архијерејску Литургију на дан када молитвено прослављамо икону Пресвете Богородице Тројеручице, 25. јула 2022. године у манастиру Осовица. Преосвећеном Епископу Јефрему саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. На крају свете Литургије освештани су славски дарови и преломљен је славски колач поводом славе овог манастира.
У својој архипастирској беседи, Епископ Сава је говорио о Пресветој Богородици и рекао да је она највећа рођена међу људима и да треба да сами себе, једни друге предамо молитвеном заступништву Пресвете Богородице. И ми данас долазимо овде да бисмо се поклоничи чудотворној икони Тројеручице, чији је препис донесен и постављен управо у манастир Осовицу да би учврстила, утврдила братство овог манастира, али и сав верни народ, да би их учврстила у вери, нади, побожности, у љубави једних према другима, да би им указала на пут светости, јер светост је управо оно што исијава из њеног бића и управо оно чиме је она живела.​ Извор:ТВ Храм

Другу годину трају археолошка истраживања манастира Папраћа, који је према једном од предања задужбина краља Драгутина и његових синова, а који је од 2005. године на листи заштићених споменика културе. Финансијска средства за први дио истраживања обезбиједила је Епархија зворничко-тузланска. За обнову ове светиње потребна су значајна средства, због чега се сви који су у могућности позивају да их донирају. Манастир Папраћа у прошлости је имао велику економију, преписивачку школу и школу за израду предмета примијење умјетности, тако да заслужује обнову и да му се врати сјај какав је имао прије. Истраживања се обављају у унутрашњости цркве и у дворишту манастирског комплекса гдје се ради на откопавању јужног конака.  - Конак је интересантан, издужене основе скоро 20 метара, с тим да још нисмо нашли углове, има тријем са стубовима испред. Датиран је помоћу новца у другу половину 16. и почетак 17. вијека. Оно што је куриозитет за конак јесте што је пронађено много стакла, окулиси од прозора, стаклене свјетиљке, а откривене су и коштане алатке, доста керамике за складиштење хране за потребе монашке заједнице - рекао је Александар Јашаревић, рукводилац археолошких ископавања. Упоредо се истражује и унутрашњост цркве. Тако је у малој припрати откривено десет гробова и два старија зида. 
- Засигурно је да је ова гробница најстарија и да је у вези са два новооткривена зида. Старија је од гробова који су из 16. вијека, јер смо нашли у једном гробу османски новчић који је вјероватно из 16. вијека, а након конзервације имћемо више сазнања - каже Снежана Антић, археолог Музеја "Семберије". Она је додала да је пронађено много узломака и фрагмената фрески у гробницама и малој припрати, што значи да је црква рушена и да су фреске отпадале са зидова од 16. вијека па наовамо.
Ова истраживања требало би да потврде да ли се изградња манастира Папраћа може довести у везу са Немањићким периодом и краљем Драгутином. О овом здању бригу данас воде два човјека - један искушеник и игуман Нектарије. - Ова садашња црква није његова задужбина, али пронашли смо два зида и једну старију гробницу. У једном љетопису се помиње да су краљ Драгутин и његови синови градили Папраћу. Вјероватно су они градили неку мању цркву која је, да ли обновом Пећке патријаршије или касније, проширена да сада имамо здање такво какво јесте - сматра Нектарије, игуман манастира Папраћа.
Оваква системска истраживања често су условљена финасијским средствима, па је потребно обезбиједити новац за потпуно окончање овог значајног посла у Папраћи чија је манастирска црква највећи сачувани манастирски храм у БиХ. Изв​ор: РТРС

​Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. 
Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. 
Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до XIII века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. 
Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. 
Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.
Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.  („Житија Светих за јул“, Преподобни Јустин Ћелијски)

Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном.
Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике?
Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава.
Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста.
Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља?
Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ.
Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности?
Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа.
Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА?
Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха.
Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч?
Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења.
Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву?
Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве.
Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација?
У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место.
Шта бисте поручили верницима у Србији?
Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу.
Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав.
Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града?
Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама.
Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације.
Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град.
Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом„Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви?
Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару. Извор: Политика.рс

Још један манастир који је Хабзбуршка монархија затворила прије више од 230 година поново је обновљен и отворен у Румунској цркви. Наиме, Манастир Солча посвећен Св. Петру и Павлу у срцу Буковине укинула је Хабзбуршка монархија прије 236 година. Солча је само један од 21 манастира и испоснице које је Хабзбуршко царство затворило након заузимања Буковине 1775. године. Манастир је поново основан на иницијативу Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Калиника, који је своју жељу објавио само неколико дана након устоличења за Архиепископа Сучавског и Радаушког. У исто вријеме отворена је и нова парохија за вјерне Солчане. Још најмање три таква манастира поново су отворена од прошле године. Други је већ био поново отворен 90-их година и прошле године је прославио 30. годишњицу свог оживљавања.
Архијереји су у сриједу прославили и постављање првог игумана од затварања манастира након што је Хабзбуршка монархија заузела Буковину 1775. године, преноси новинска агенција Басилица. Манастир је у својој историји доживљавао различите периоде процвата, будући да се налази недалеко од сједишта Сучавске архиепископије. Манастир је обимно обнављан од 2019. до ове године.

Православна црква 24. јула прославља Свету равноапостолну велику кнегињу Олгу,  прву владарку Русије која је примила хришћанство. Блажена Олга Кијевска (рус. Ольга Киевская), позната и као Олга Прекрасна и Света Јелена рођена је око 890. године у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако су били идолопоклоници, њени родитељи су васпитавали кћерку у честитости и разумности, те се Олга одликовала цјеломудреношћу и мудрошћу. 
Муж кнегиње Олге био је кијевски кнез Игор. Принцеза Олга је ступила на престо Кијева након што су њеног мужа убили Древљани. Владала је 17 година  - од 945. до 962. године као регент свом сину Свјатославу I Кијевском. На почетку своје владавине Олга се прославила као чврста, чак и сурова владарка. Велика кнегиња је крштена 957. године у престоници Византије, Цариграду. Отишла је тамо, повјеривши Кијев свом сину, који је до тада одрастао и могао да управља државом. У Цариграду, како се тада звао Константинопољ, крстили су је лично цар Константин VII Порфирогенит (који је постао кум) и цариградски патријарх Теофилакт. На крштењу је узела име Јелена, по првој хришћанској царици Јелени, мајци Константина Великог. Занимљиво, послије њеног крштења, кнежевски одред и цио народ остали су пагани. 
Спровела је снажну административну реформу, развила пореску шему, подстакла проповиједање Јеванђеља и подржала прве кијевске хришћане. Света Олга се упокојила 969. године и сахрањена по хришћанском обреду. Године 1007, након изградње цркве зване Десетак (јер је Владимир на њу дао десети део своје имовине) у Кијеву, њено тијело је пренесено у овај храм. Велика кнегиња је 1547. године канонизована за Свету равноапостолну. 
Иконографија Велике кнегиње Олге традиционална је за све равноапостолне светитеље. Равноапостолна Олга се најчешће приказује на иконама како стоји. У њеној десној руци је крст, симбол Христове проповиједи, а у лијевој руци је симболична слика храма. Друга начин изображавања Свете Олге је са равноапостолним кнезом Владимиром.

У црквеном календару два датума су посвећена Казанској икони Богородице, а то су:  21. јул и 4. новембар. Ово је једна од најпоштованијих светиња у Русији. Вјерује се да је ова икона донесена у Казањ 1552. или 1553. године, након заузимања града од стране трупа Ивана Грозног и оснивања тамошње епархије Руске православне цркве. Након, 28. јуна 1579. године, у Казању је избио велики пожар, током којег је икона изгубљена. Проналазак светиње чудесно се догодио у Казању 1579. године. Наиме, Пресвета Богородица јавила деветогодишњој дјевојчици  Матрјони  у сну и упутила је да оде на згариште једног дома и тамо потражи Њену икону. Дјевојчица је причала о заповијести Богородице одраслима, који нису одмах, али су ипак повјеровали њеним ријечима. Као резултат тога, икона је пронађена. Према предању, то се догодило када је сама Матрјона почела да копа на мјесту које је назначила Богородица. То се догодило 21. јула 1579. године. Цар Иван Грозни је наредио да се на мјесту проналаска иконе подигне женски манастир за четрдесет инокиња; дјевојчица Матрјона и њена мати су прве примиле постриг у новој обитељи.Касније је Казанска икона постала позната по бројним чудима. Познато је и да се фелдмаршал Михаил Кутузов  1812. године молио пред казањским ликом Богородице прије поласка у активну руску војску.  1904. године, оригинална икона украдена је из Богородичиног манастира у Казању. То се догодило 29. јуна, када је манастир био испуњен ходочасницима. Сви становници Казања били усу жаснути: Богородица је нестала! Читав град се питао како је то могло да се догоди. Говорило се о неком младићу који је данима, прије него што је икона нестала, стајао испред ње. Тачна судбина ове иконе је непозната. Свети Димитрије Ростовски, у својој бесједи познатој под насловом „Бесједа на дан јављања иконе Мајке Божије Казанске“ каже да Мајка Божија Казанска избавља од великих мука и зла, не само преведнике, него и грешнике. ​Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане.

Света српска царска лавра, манастир Хиландар је путем своје званичне интернет-странице обавестио јавност да због појаве неколико случајева оболелих од ковида 19 у овој светињи, од 19. јула 2022. године па до даљег, нису могуће посете манастиру. О променама режима посета, Управа манастира ће благовремено обавештавати јавност. Извор: Манастир Хиландар

Његово преосвештенство епископ бањалучки  Јефрем служио је 21. јула 2022. године Свету архијерејску литургију у храму Светог Прокопија у Бранешцима, поводом славе села, а окупљеним вјерницима је поручио да у будућност гледају са пуно оптимизма и да је највећа нада вјера у Бога. 
​"Наша највећа снага и нада је у томе што вјерујемо у Бога, у његову вјечну истину и морални закон, у оно што је кроз вјекове провјерено и доказано, побјеђивало и онда када се чинило да је побијеђено", рекао је епископ Јефрем. Дан када Српска православна црква празнује Светог великомученика Прокопија у Бранешцима се као слава села прославља од 1989. године, када су освештани темељи храма посвећеног овом светитељу којег поштују не само хришћани него и припадници других вјера.
Епископ Јефрем је овај храм освештао 17. септембра 2000. године поводом 2.000 година хришћанства и 100 година постојања Бањалучке епархије, а 2004. године обновљена је парохија Бранешци, када је за пароха постављен отац Лука Божић, који и данас вјерно служи својој цркви, Богу и народу овог краја. Међу гостима биле су бројне званице из привредног, политичког и јавног живота Челинца, сусједних општина и Републике Српске. Извор: Глас Српске

​Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошкиње. Најприје му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Тропар (глас 1): Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

На празничном бденију у капели Светог великомученика Прокопија у манастиру Осовица Епископ бањалучки Јефрем 20.јула 2022. године замонашио је дипломираног теолога из Добоја Драгана Домуза давши му име Дамаскин.

Самос, 19. јул. Према прелиминарним подацима, манастир Светог Јована Милостивог, који се налази на грчком острву Самос, изгорио је у пожару који је 13. јула избио на западном дијелу острва. Погинула су два члана посаде ватрогасног хеликоптера. Наводи се да је шумски масив насеља Палеохори постао жариште, након чега је фронт пожара прошао кроз неколико насеља у правцу плаже Лимнион. Током цијеле ноћи ватрогасна јединица на Самосу борила се са ватром, која је усљед јаког вјетра достигла неконтролисане размјере.
Према писању медија, пожар, стављен под контролу 14. јула, поново се разбуктао у одвојеним џеповима због дувања вјетра.

Осим на Самосу, спасиоци се сада боре са бројним пожарима у Евросу, Лезбосу, ​​Евији, Превези и Кефалонији. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Благовест.инфо

Мађарски парламент усвојио је на данашњој седници резолуцију по питању става те земље о будућности Европске уније, у којој се наводи да садашњи ЕУ споразуми „нису адекватна основа за сарадњу у време кризе“. Резолуција је усвојена са 130 гласова "за", 50 "против" и седам уздржаних, преноси агенција МТИ.
Због кризе у Украјини и исхитрених одлука ЕУ о увођењу санкције Русији, континент се суочава са периодом „кризе и неизвесности“, пише у резолуцији.
Као одговор на промену ситуације, мађарски парламент предлаже да се у европским уговорима потврде вредности европских хришћанских корена и културе.
Европска комисија, додаје се, такође треба да се прогласи политички и идеолошки неутралном.
Све државе би требало да имају право да одлуче са ким желе да живе, стоји у резолуцији.
Мађарска предлаже такође формирање заједничке европске војске, увођење забране блоку да даље узима кредите и противи се циљу „јаче интеграције уније“, наводи се у документу.
Поред тога, Будимпешта предлаже да посланике за Европски парламент делегирају национални парламенти и позива да се заштита аутохтоних мањина утврди у уговорима и да се ојачају изгледи земаља Западног Балкана за европске интеграције, преноси Танјуг.​ Извор: Спутњик

Српском члану Председништва БиХ Милораду Додику, патријарх јерусалимски Теофил уручио је Орден Јерусалимске патријаршије. Српски члан предсједништба БиХ најавио је да ће Влада Републике Српске у наредних мјесец дана, Јерусалимској патријаршији, донирати 100.000 евра. Додик је патријарха упознао са сложеном ситуацијом у БиХ, али је и позвао патријарха да посети Републику Српску. "Сусрет с јерусалимским патријархом Теофилом Трећим данас, као и прије 10 година, једнако је отворен и пун разумевања за српски народ у Републици Српској", рекао је Додик.
Јерусалимски патријарх је истакао да је само присуство Додика у патријаршији од великог значаја за њих и да су како је каже разменили мишљења о стању на Космету, региону као и проблемима у свету, преноси РТРС.
"Упознат сам са сложеном ситуацијом у БиХ, посебно када су религијска неслагања у питању. Ово су изазовна времена, сви морамо да будемо јединствени у Христу", рекао је патријарх Теофил. 

Свети Сисоје рођен је 367. године и умро 429. године нове ере. Био je сљедбеник Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. Након смрти свог великог учитеља св. Сисоје се настанио на пустињској гори, званој Антонијева.
Стотинама година приказан је у хагиографијама на гробу Александра Великог (356. - 323. п. н.е.) и енигма је и за класичну и за византијску археологију. Квалификовани научници покушавају да дешифрују симболику релевантних хагиографија, од којих прва датира из 14. вијека нове ере. Такође, можемо се запитати зашто је Свети Сисоје увијек приказан испред ове гробнице? Да ли је Свети Сисоје заиста пронашао гробницу Александра Великог негдје гдје је био монах? Да ли ова хагиографија приказује приказ стварног догађаја?
Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства - сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно.
Расправљало се о аутентичности приче и да ли је то приказ историјског догађаја. Александар Велики је сахрањен у Египту и мјесто његовог гроба није познато. Могао је бити отворен у Сисојево вријеме, а његове кости су могле бити изгубљене или расуте. Могуће је замислити да је прича истинита и да је Сисоје посјетио гробницу и ламентирао над њеном судбином.
Занимљиво је примијетити да се свети Сисоје назива „Велики.“ На фресци је једна личност коју називамо „Велики“ приказан у тијелу, а други, у историји познат као Александар „Велики“ приказан је као костур. Богатства која је Александар Велики гомилао док је био жив су богатства свијета. Богатство и моћ човјек не може понијети са собом у вјечни  живот. Свети Сисоје Велики је, међутим, своје богатство сакупљао у молитвама, крепосном животу и љубави према Богу. Ово благо нас чека у вјечном животу.
Сотирис Атанаселис, професор токсикологије на Медицинском факултету Универзитета у Атини, говорио је о светом Сисоју. Конкретно, у свом писму под насловом „Гроб Александра Великог у хришћанској хагиографији“, професор пише: „Имао сам прилику да много пута посјетим цркву Успења Пресвете Богородице у селу Кукули на Епиру. Када сам први пут посјетио ову цркву и видио невјероватну хагиографију, задивила ме је фреска-хагиографија Светог Сисоја на отвореној гробници Александра Великог који запањен тугује због пролазности славе и сузно узвикује:
„Гледам те, гробе, е, плаши ме поглед на тебе, | И од срца отиснуту сузу лијем, | Пада ми на ум дуг који сви треба да плате: | Како да пређем, авај, такву границу? | Ах, ах, смрти, ко те може избећи?“ 
Ученици Светог Сисоја, за које се сматра да су први приказали релевантну сцену, то описују на сљедећи начин: „Велики Сисоје у гробу славног краља Грка Александра, преплашен је и изражава своју тугу због краткотрајне славе па плаче“'
„Међутим, поуздано је утврђено да аутор овог текста није свети Сисоје, већ непозната личност истог имена. Дакле, представа туговања Светог Сисоја над гробом, као ликовна интерпретација једног поетског текста, заснована је на неоснованом поистовећивању његовог аутора са тим ранохришћанским пустињаком. Како је претпостављено, томе је узрок могла да буде околност да је епизода разговора са покојником карактеристична за поједина особена дела анахоретске литературе“… (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“)
„Пјесми која јој је послужила као текстуални предложак представе монах се обраћа гробу, а не покојнику“..
„По свему судећи, идеатори иконографске теме поистоветили су неперсонализованог покојника са славним античким освајачем ослањајући се на вишевековну традицију везивања потоњег за теме пролазности и таштине.  Мотив за „преименовање“ мртвог анонима у Александра Великог могао је бити пронађен и у тзв. Изрекама филозофа над Александровим гробом. Те кратке сентенце, сачуване у раним арапским и сиријским верзијама, али и у грчком преводу у једном рукопису из XVII/XVIII века, веома су занимљиви сведени литерарни коментари личности, биографије и судбине Александра Великог из сентименталне морализаторско-дидактичке перспективе обележене идејом vanitas-а“ (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“)
Милош Живковић (Византолошки институт САНУ, Београд) у чланку под називом „СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ.ЈЕДНА МОНАШКА ТЕМА ПОСТВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ И ЊЕНИ ПРИМЕРИ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ XVII ВЕКА“ такође пише: “Из многобројних писаних извора сазнајемо да су, поједностављено речено, онако како на фрескама ава Сисоје гледа Александров гроб, многи православни подвижници посматрали сопствени, припремљен још за живота. Тако се у житију једног од утемељитеља пустињачког монаштва, Светог Антонија Великог, саопштава да је он једно време проводио у гробници борећи се са демонима. И збирке прича о његовим следбеницима – Apophthegmata Patrum – обилују упечатљивим изрекама пустињака и описима њихових подвига који се односе на сталну заокупљеност смрћу. То је подразумевало и пребивање у сопственом гробу или још активнији, а за наше истраживање занимљивији вид контемплације – плач над својим унапред припремљеним посмртним почивалиштем.  Зарад поређења са ликовном представом која је предмет наше пажње, вреди нарочито скренути пажњу на једну сликовиту и потресну поуку аве Евагрија: „Када седиш у својој келији сабери свој ум. Сети се дана смрти: види тада умирање тела (курзив М. Ж), замисли несрећу, осети бол, осуди таштину света, да би могао заувек да будеш пред тиховањем и да не онемоћаш.“ Сличним мислима прожете су VI и VII поука Лествице Јована Лествичника, посвећене сећању на смрт и дару плача.
Различити прикази светог Сисоја у хагиографији
Његови први прикази, у 16. вијеку, представљају га као уваженог старца. Свети Сисоје је увијек приказан поред гроба Александра Великог, размишљајући о бесмислу живота и неизбјежности смрти. Али зашто Александар Велики, а не неко други? Треба напоменути да су сличне хагиографије као она из Кукулија пронађене у Великој лаври и манастиру Ксиропотамос на Светој Гори, манастиру Варлаам у Метеорима (1566) и манастиру Мегисти у Кастелоризу. Сличне хагиографије могу се наћи у црквама Касторије. Године 1552. насликана је фреска у параклису Светог Јована Богослова у Манастиру Богородице Мавриотисе у Касторији, гдје су, изузетно, приказана три скелета у гробу.  Такође,  у капели Светог Јована Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса (1552.), у светом Николају Богослову (1662.) и у цркви Јована Претече у округу Апозари ( 1727). Сличан приказ постоји у манастиру Светих Архангела у Милијима, Пилион (1774). Представу Сисојевог ламента налазимо и у у Калабаки код Метеора (1573). У том храму је, као и у Великој Лаври, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог насликана у близини петраркијанске сцене Тријумфа смрти. Свему овоме треба додати и релативно каснији приказ Успења Богородице у Кукулију, Загори (1788). Од посебног значаја је хагиографија Светог Јоаникија Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса у којој је Свети Сисоје приказан испред отворене гробнице гдје су, заједно са костуром Александра Великог, приказана још два костура.
Према једној верзији, ово показује постхумну једнакост краљева и не-краљева. Али да ли овај приказ указује на сахрану Александра Великог у заједничкој гробници? Оно што хагиографију Кукулија чини другачијом (и јединственом у односу на остале хагиографије) је то што се на глави скелета Александра Великог налази златна круна.
Једна од изразито особених поствизантијских иконографских тема –представа ламента eгипатског аве Сисоја над гробом Александра Македонског – насликана је и у неколико српских храмова током прве половине XVII вијека. Судећи по описима истраживача, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог била је приказана и у Цркви Благовештења у селу Јекси код Ријеке Црнојевића, као и у Цркви Успења Богородице манастирa Режевићa у Паштровићима, на слоју живописа датованом у последње године треће деценије XVII века. Још један пример потиче из црногорског приморја. Реч је о фресци у Цркви  Успења Богородичиног манастира Подмаина (Подострога) код Будве, осликаној убрзо после изградње 1630. године.Та композиција, тек недавно препозната. Иста иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства Храма Светог Николе овчарско-кабларског Манастира Никоља.
Најстарија сачувана представа на Атону настала је 1546. године када ју је у припрати Манастира Ставрониките насликао Теофан Крићанин, најистакнутији протагониста замашне умјетничке обнове Свете Горе у XVI вијеку. У најстарије фреске Светог Сисоја над отвореним гробом спада и она у трпезарији Велике Лавре, остварење истог мајстора из треће четвртине XVI вијека.
У XVII вијеку, када су настали и oписани српски примјери, грчки зографи проносе представу ламента Светог Сисоја широм Балкана. Они су је, на примјер, 1606/07. године насликали у Слимничком манастиру, на подручју  Охридске архиепископије,  као и у неколико цркава у данашњој Бугарској –Храму Светог Спаса у Несебру (1608/09),припрати Цркве Рођења Христовог у Арбанасима (1638), те у Храму Светог Атанасија (1667, сл. 5) и Манастиру Успења Богородице у истом месту (1684–1692).