Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

​У Храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника служена је света литургија поводом канонизације дванаестогодишњег Слободана Стојановића из зворничке Каменице, који је мученички убијен 27. јула 1992. године. У календару Српске православне цркве данашњи дан биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом свјетском рату. Слободан Стојановић, свети новомученик доњо-каменички данас је поново међу својим Зворничанима и Каменчанима. Одлуком Светог Архијерејског синода на Сабору у мају, овај дјечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца.
Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати, подједнако, на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако, истако је парох дрињачки Марко Данојловић.
- Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије - каже Данојловић.
Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио - истакнуто је у бесједи. Тај злочин није адекватно кажњен као што злочин над српским народом у овом рату у очима западних земаља није у истој равни као и злочини над другим народима.
- Сама чињеница да је Елфета Весели добила 15 година за овакав злочин довољно говори. Мој саборац, који није ни метак испалио, добио је исто толико. Дакле, када поредимо ове двије ствари, јасно је све - истакао је Миливоје Марковић из Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила града Зворника.
Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града поставити спомен бисту Слободану Стојановићу.
Дванаестодишњег Слободана Стојановића, прије тридесет година у Доњој Каменици код Зворника, звјерски је убила Албанка Елфета Весели, припадница тзв. Армије РБиХ.

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је свету архијерејску Литургију на дан када молитвено прослављамо икону Пресвете Богородице Тројеручице, 25. јула 2022. године у манастиру Осовица. Преосвећеном Епископу Јефрему саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. На крају свете Литургије освештани су славски дарови и преломљен је славски колач поводом славе овог манастира.
У својој архипастирској беседи, Епископ Сава је говорио о Пресветој Богородици и рекао да је она највећа рођена међу људима и да треба да сами себе, једни друге предамо молитвеном заступништву Пресвете Богородице. И ми данас долазимо овде да бисмо се поклоничи чудотворној икони Тројеручице, чији је препис донесен и постављен управо у манастир Осовицу да би учврстила, утврдила братство овог манастира, али и сав верни народ, да би их учврстила у вери, нади, побожности, у љубави једних према другима, да би им указала на пут светости, јер светост је управо оно што исијава из њеног бића и управо оно чиме је она живела.​ Извор:ТВ Храм

Другу годину трају археолошка истраживања манастира Папраћа, који је према једном од предања задужбина краља Драгутина и његових синова, а који је од 2005. године на листи заштићених споменика културе. Финансијска средства за први дио истраживања обезбиједила је Епархија зворничко-тузланска. За обнову ове светиње потребна су значајна средства, због чега се сви који су у могућности позивају да их донирају. Манастир Папраћа у прошлости је имао велику економију, преписивачку школу и школу за израду предмета примијење умјетности, тако да заслужује обнову и да му се врати сјај какав је имао прије. Истраживања се обављају у унутрашњости цркве и у дворишту манастирског комплекса гдје се ради на откопавању јужног конака.  - Конак је интересантан, издужене основе скоро 20 метара, с тим да још нисмо нашли углове, има тријем са стубовима испред. Датиран је помоћу новца у другу половину 16. и почетак 17. вијека. Оно што је куриозитет за конак јесте што је пронађено много стакла, окулиси од прозора, стаклене свјетиљке, а откривене су и коштане алатке, доста керамике за складиштење хране за потребе монашке заједнице - рекао је Александар Јашаревић, рукводилац археолошких ископавања. Упоредо се истражује и унутрашњост цркве. Тако је у малој припрати откривено десет гробова и два старија зида. 
- Засигурно је да је ова гробница најстарија и да је у вези са два новооткривена зида. Старија је од гробова који су из 16. вијека, јер смо нашли у једном гробу османски новчић који је вјероватно из 16. вијека, а након конзервације имћемо више сазнања - каже Снежана Антић, археолог Музеја "Семберије". Она је додала да је пронађено много узломака и фрагмената фрески у гробницама и малој припрати, што значи да је црква рушена и да су фреске отпадале са зидова од 16. вијека па наовамо.
Ова истраживања требало би да потврде да ли се изградња манастира Папраћа може довести у везу са Немањићким периодом и краљем Драгутином. О овом здању бригу данас воде два човјека - један искушеник и игуман Нектарије. - Ова садашња црква није његова задужбина, али пронашли смо два зида и једну старију гробницу. У једном љетопису се помиње да су краљ Драгутин и његови синови градили Папраћу. Вјероватно су они градили неку мању цркву која је, да ли обновом Пећке патријаршије или касније, проширена да сада имамо здање такво какво јесте - сматра Нектарије, игуман манастира Папраћа.
Оваква системска истраживања често су условљена финасијским средствима, па је потребно обезбиједити новац за потпуно окончање овог значајног посла у Папраћи чија је манастирска црква највећи сачувани манастирски храм у БиХ. Изв​ор: РТРС

Скопље – Након више од пет деценија СПЦ и МПЦ – ОА нашле су се у поновном загрљају. Литургија помирења служена је најпре 19. маја у Храму Светог Саве у Београду, а затим 24. маја у Храму Светог Климента Охридског у Скопљу, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две сестринске цркве. О путу аутокефалности Македонске православне цркве, значају помирења сестринских цркава и перспективама православних верника два братска народа разговарамо с Његовим блаженством архиепископом охридским и македонским г. Стефаном.
Сабор СПЦ благословио је признање аутокефалности МПЦ – ОА. Шта то значи за МПЦ – ОА и њене вернике?
Препознавање непобитне чињенице о стварности македонске црквене самосталности од великог је значаја не само за нас већ, уверен сам, и за целокупно православље. За нашу јерархију и верни народ немогућност да евхаристијски заједничаримо с нашим истоверним браћом и сестрама из осталих помесних православних цркава представљала је отворену рану, која је сада залечена. Такође, сада нам се отвара могућност за проширење многоврсне сарадње са осталим помесним црквама. Све ово ће донети велике плодове. Можда наше признање неће, на први поглед, променити много тога у нашој цркви, зато што је она и до сада изнутра функционисала као и свака друга помесна црква, исповедајући исту свету веру у оваплоћеног и воскреслог Богочовека Христа, имала исти богослужбени живот, приносила исти евхаристијски принос, имала је апостолско прејемство – међутим, сасвим је природно да ће се многе ствари побољшати због обнове нашег заједничарења са свеправославном екуменом. Сваки сусрет оплемењује и обогаћује, а посебно заједничко литургијско благодарење, заједничке молитве и међусобни разговори са сабраћом из других помесних цркава.
Наше признање ће бити од користи и свим сестринским црквама јер знамо да и македонско православље и Македонија уопште имају шта да покажу православном свету. Због стигме одвојености бројни боготражитељи из целог света били су обесхрабрени да посећују Македонију. Сада ће се то променити и наредних година ће добити могућност да виде наше духовно богатство, наше древне цркве и манастире, фреске и иконе, да виде лепоту нашег помесног православља, да виде Македонију и да се увере да наш народ пулсира у ритму православља и да македонска земља слободно може да се назове земљом цркава и земљом крста.
Прошли сте трновит пут, али сте стрпљивошћу и мудрошћу стигли до аутокефалности. Ко је пружио највећи допринос остварењу тог циља?
Да, заиста, пут није био лак. У односу на преговоре, нажалост, морам рећи да последњих неколико година нашим писмима упућеним црквеном Београду као да се није придавао потребан значај. Ако грешим, нека ми буде опроштено. Зато смо и прибегли захтеву о посредовању Његове свесветости васељенског патријарха г. Вартоломеја. Његово прихватање да размотри нашу молбу одиграло је огромну улогу у нашем коначном окупљању за истим столом са браћом архијерејима СПЦ и у разрешавању нашег проблема. Избором поглавара СПЦ, Његове светости патријарха г. Порфирија, отворена је нова страница у односима наших цркава, због чега смо неизмерно захвални и као народ и као црква. У томе су учествовала и браћа архијереји из Синода и Сабора СПЦ.
Да ли су вам политичари помогли или одмогли на путу аутокефалности?
Ја не знам да ли је било ко – појединац или нека структура политичке елите Македоније и Србије – одмагао у овом процесу. Ако има таквих, нека им Бог опрости јер нису знали шта чине. С друге стране, већина је била добронамерна и њима ће Бог то, свакако, урачунати у праведна дела, као добронамерно учешће у једном богоугодном делу, делу које је добро за оба братска народа.
Након шездесет година српски патријарх је посетио Охрид. Колико је његова посета била значајна за МПЦ – ОА?
Управо тако, пре шездесет година, 1962. године, у посети Охриду био је тадашњи српски патријарх Герман, заједно с руским патријархом Алексејем, а дочекао их је архиепископ Доситеј, те су саслуживали на празник Св. Кирила и Методија у Храму Пресвете Богородице Каменско, на Охриду. Иначе, у Светом писму се каже: „Колико је добро и колико је лепо када браћа живе заједно!” Заједништво је насушна карактеристика Свете цркве. Зато нас је много обрадовала иницијатива Његове светости патријарха г. Порфирија да дође и да заједно посетимо величанствени Охрид, свесловенски Јерусалим, тај древни град смештен поред бисерног Охридског језера, испуњен храмовима у којима се више од хиљаду година пева и слави Бог. Сигуран сам да је посета била плодоносна за патријарха и његову пратњу као што је била велика и искрена наша радост и радост верног народа Охрида и Струге, који је у огромном броју дочекао патријарха.
Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу патријарх Вартоломеј, признао је делимично Македонску православну цркву. Када очекујете томос и шта би требало да пише у њему? О каквом је документу реч?
Васељенски патријарх је примио МПЦ – ОА у канонско јединство са свеправославном екуменом. Са неколико македонских архијереја били смо у Константинопољу и заједно служили Божанствену литургију с патријархом г. Вартоломејом, и то на рођендан цркве – на празник Свете Педесетнице. Не знам када бисмо могли да очекујемо званични документ за упис наше помесне цркве у диптих аутокефалних цркава, али након што смо имали могућност да будемо неколико дана у близини константинопољског патријарха и да видимо његово црквољубље и искрену жељу да нам помогне, уверени смо да ће то бити у догледној будућности. Молимо милостивог Бога да нам подари само још мало стрпљења.
Признати сте као Охридска архиепископија од Васељенске патријаршије. Да ли је то прихватљиво име за Македонску цркву?
Свесни смо осетљивости питања о нашем имену код тзв. грчког блока цркава. Стога нећемо тражити од њих да нас називају именом које они не воле. Будући да смо наследници славне Охридске архиепископије, ословљавање тим именом с њихове стране нама не представља проблем. Међутим, уверен сам да ће и браћа архијереји и уопште веран народ хелефоног православног света схватити да се ми сами не можемо називати никако другачије него Македонци, тј. да је наша црква за нас колико македонска толико и охридска. Ту ће, вероватно, бити ствари које ће морати да се решавају, али вера и љубав могу и планине померати. Ако обе стране покажу да делују у љубави Христовој, лако ће доћи до договора између грчких цркава и наше, Македонске цркве.
Да ли је дијалог довољно моћно оружје за превазилажење негативних искустава наслеђених из историје, као и за решавање нових сложених ситуација?
У цркви је дијалог од насушног значаја. Православље је саборна вера, вера која је увек била утврђивана на васељенским, регионалним и помесним саборима. Без дијалога нема саборности, а без саборности нема цркве. То је доказано и у случају признања наше аутокефалије. Дијалогом смо увидели да је свима нама црква на првом месту, те је нестало међусобно неповерење из минулих деценија. Након што смо то увидели – као што често воли да каже Његова светост патријарх г. Порфирије – закључили смо да нам је Христос на првом месту, па је све дошло на своје место.
Шта бисте поручили верницима у Србији?
Верном српском народу препоручујем оно што стално говорим и свом, македонском народу: да зна, да чува и да живи према вери коју су нам наговестили пророци, коју су нам посведочили апостоли, коју су нам пренели и преносе наши оци. Још бих препоручио и да се стално присећају поруке Светог апостола Павла, који у Посланици Ефесјанима каже да јачамо у Господу и у снази Његове моћи, да се обучемо у свето оружје Божје да бисмо се одржали против ђавољег лукавства, па пошто се опашемо истином и обучемо оклоп праведности, да угасимо све ужарене стреле лукавог и да живимо с молитвом. Дакле, да наш живот постане непрестано славословије Богу.
Уједно, користим ову прилику и да захвалим за сву помоћ и подршку српске државе македонској држави за пружену руку у овим временима, препуним искушења. Братском српском народу, свим верним чедима сестринске Српске православне цркве желим благодат божју, мир и љубав.
Студирали сте у Београду. Какве успомене носите из овог града?
Студентске године су од суштинског значаја у животу сваког човека. Време проведено на студијама на Богословском факултету у Београду један је од најдражих периода у мом животу. Нагласио бих да је београдски Богословски факултет и у то време био православни образовни центар на високом гласу. Наши професори, између осталих, били су – сада блаженоупокојени епископи, а тада млади јеромонаси – Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, врсни богослови и духовници, затим изванредни класични филолог Емилијан Чарнић, па ерудита и апологета Лазар Милин, библиста Милош Ердељан, Димитрије Димитријевић итд. Београд је, не само као политички већ и као културни центар некадашње Југославије, био, а верујем и да је још увек, права метропола која младом човеку омогућава све услове за квалитетно научно истраживање и културно надограђивање, као и за редован молитвени живот и константну могућност присуствовања на светим богослужбама.
Нисам заборавио ни бројне позоришне и биоскопске представе, концерте, Сајам књига и разне друге догађаје које смо са задовољством посећивали и пратили. Такође, тих година у Београду, заједно с колегама са факултета, често сам одлазио и на утакмице тадашње врло јаке југословенске лиге. Са студентима Македонцима најчешће сам посећивао утакмице нашег Вардара када је играо на Маракани, на ЈНА или на Карабурми, као и гостовања тадашњих друголигаша из Македоније. Гледали смо, свакако, и међународне утакмице београдских клубова, као и утакмице југословенске репрезентације.
Након дипломирања, ретко сам долазио у Београд, али сам у мислима често навраћао у тај прекрасни град на две реке. Често споменем све оне који су ме учили вери, све с којима сам заједно студирао. Носим са собом и отворени дух тог лепог града, који је за мене остао и мој град.
Пупиново звоно свакодневно одзвања Охридом„Охрид је центар хришћанства на Балкану”, рекао је Николај Велимировић Михајлу Идворском Пупину, који је даровао црквено звоно, друго по величини у Европи, Цркви Свете Богородице Перивлепте, у Охриду, 1923. године. Да ли откуцаји тог звона звоне и даље за мир и љубав свих верника Србије и Северне Македоније и двеју братских признатих цркава на чијем челу сте патријарх српски г. Порфирије и ви?
Охрид је стварно посебно, богомдаровано парче земље с невероватном природом и духовном лепотом, многобројним храмовима и светињама. Познато је да је Свети Николај Велимировић у једном периоду епископовао у Охриду, где је управо поред Охридског језера – надахнут небо-земаљском лепотом тог богоблагословеног краја, нарочито градом са древним храмовима и манастирима, али и питомошћу и верношћу народа – написао значајан део свог велелепног стваралаштва. А црквено звоно које је један од највећих научника рођених на Балкану Михајло Пупин (иначе, пореклом Вевчанин) дао Храму Пресвете Богородице Перивлепте, једном од најлепших средњовековних Божјих храмова, још увек свакодневно одзвања позивајући верне Охриђане и све људе добре воље на молитву. То Пупиново звоно и нама поручује да чувамо успомену на великог научника и човека, захвални на његовом великом дару. Извор: Политика.рс

Још један манастир који је Хабзбуршка монархија затворила прије више од 230 година поново је обновљен и отворен у Румунској цркви. Наиме, Манастир Солча посвећен Св. Петру и Павлу у срцу Буковине укинула је Хабзбуршка монархија прије 236 година. Солча је само један од 21 манастира и испоснице које је Хабзбуршко царство затворило након заузимања Буковине 1775. године. Манастир је поново основан на иницијативу Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Калиника, који је своју жељу објавио само неколико дана након устоличења за Архиепископа Сучавског и Радаушког. У исто вријеме отворена је и нова парохија за вјерне Солчане. Још најмање три таква манастира поново су отворена од прошле године. Други је већ био поново отворен 90-их година и прошле године је прославио 30. годишњицу свог оживљавања.
Архијереји су у сриједу прославили и постављање првог игумана од затварања манастира након што је Хабзбуршка монархија заузела Буковину 1775. године, преноси новинска агенција Басилица. Манастир је у својој историји доживљавао различите периоде процвата, будући да се налази недалеко од сједишта Сучавске архиепископије. Манастир је обимно обнављан од 2019. до ове године.

Света српска царска лавра, манастир Хиландар је путем своје званичне интернет-странице обавестио јавност да због појаве неколико случајева оболелих од ковида 19 у овој светињи, од 19. јула 2022. године па до даљег, нису могуће посете манастиру. О променама режима посета, Управа манастира ће благовремено обавештавати јавност. Извор: Манастир Хиландар

Његово преосвештенство епископ бањалучки  Јефрем служио је 21. јула 2022. године Свету архијерејску литургију у храму Светог Прокопија у Бранешцима, поводом славе села, а окупљеним вјерницима је поручио да у будућност гледају са пуно оптимизма и да је највећа нада вјера у Бога. 
​"Наша највећа снага и нада је у томе што вјерујемо у Бога, у његову вјечну истину и морални закон, у оно што је кроз вјекове провјерено и доказано, побјеђивало и онда када се чинило да је побијеђено", рекао је епископ Јефрем. Дан када Српска православна црква празнује Светог великомученика Прокопија у Бранешцима се као слава села прославља од 1989. године, када су освештани темељи храма посвећеног овом светитељу којег поштују не само хришћани него и припадници других вјера.
Епископ Јефрем је овај храм освештао 17. септембра 2000. године поводом 2.000 година хришћанства и 100 година постојања Бањалучке епархије, а 2004. године обновљена је парохија Бранешци, када је за пароха постављен отац Лука Божић, који и данас вјерно служи својој цркви, Богу и народу овог краја. Међу гостима биле су бројне званице из привредног, политичког и јавног живота Челинца, сусједних општина и Републике Српске. Извор: Глас Српске

На празничном бденију у капели Светог великомученика Прокопија у манастиру Осовица Епископ бањалучки Јефрем 20.јула 2022. године замонашио је дипломираног теолога из Добоја Драгана Домуза давши му име Дамаскин.

Самос, 19. јул. Према прелиминарним подацима, манастир Светог Јована Милостивог, који се налази на грчком острву Самос, изгорио је у пожару који је 13. јула избио на западном дијелу острва. Погинула су два члана посаде ватрогасног хеликоптера. Наводи се да је шумски масив насеља Палеохори постао жариште, након чега је фронт пожара прошао кроз неколико насеља у правцу плаже Лимнион. Током цијеле ноћи ватрогасна јединица на Самосу борила се са ватром, која је усљед јаког вјетра достигла неконтролисане размјере.
Према писању медија, пожар, стављен под контролу 14. јула, поново се разбуктао у одвојеним џеповима због дувања вјетра.

Осим на Самосу, спасиоци се сада боре са бројним пожарима у Евросу, Лезбосу, ​​Евији, Превези и Кефалонији. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Благовест.инфо

Мађарски парламент усвојио је на данашњој седници резолуцију по питању става те земље о будућности Европске уније, у којој се наводи да садашњи ЕУ споразуми „нису адекватна основа за сарадњу у време кризе“. Резолуција је усвојена са 130 гласова "за", 50 "против" и седам уздржаних, преноси агенција МТИ.
Због кризе у Украјини и исхитрених одлука ЕУ о увођењу санкције Русији, континент се суочава са периодом „кризе и неизвесности“, пише у резолуцији.
Као одговор на промену ситуације, мађарски парламент предлаже да се у европским уговорима потврде вредности европских хришћанских корена и културе.
Европска комисија, додаје се, такође треба да се прогласи политички и идеолошки неутралном.
Све државе би требало да имају право да одлуче са ким желе да живе, стоји у резолуцији.
Мађарска предлаже такође формирање заједничке европске војске, увођење забране блоку да даље узима кредите и противи се циљу „јаче интеграције уније“, наводи се у документу.
Поред тога, Будимпешта предлаже да посланике за Европски парламент делегирају национални парламенти и позива да се заштита аутохтоних мањина утврди у уговорима и да се ојачају изгледи земаља Западног Балкана за европске интеграције, преноси Танјуг.​ Извор: Спутњик

Српском члану Председништва БиХ Милораду Додику, патријарх јерусалимски Теофил уручио је Орден Јерусалимске патријаршије. Српски члан предсједништба БиХ најавио је да ће Влада Републике Српске у наредних мјесец дана, Јерусалимској патријаршији, донирати 100.000 евра. Додик је патријарха упознао са сложеном ситуацијом у БиХ, али је и позвао патријарха да посети Републику Српску. "Сусрет с јерусалимским патријархом Теофилом Трећим данас, као и прије 10 година, једнако је отворен и пун разумевања за српски народ у Републици Српској", рекао је Додик.
Јерусалимски патријарх је истакао да је само присуство Додика у патријаршији од великог значаја за њих и да су како је каже разменили мишљења о стању на Космету, региону као и проблемима у свету, преноси РТРС.
"Упознат сам са сложеном ситуацијом у БиХ, посебно када су религијска неслагања у питању. Ово су изазовна времена, сви морамо да будемо јединствени у Христу", рекао је патријарх Теофил. 

На данашњи дан (19.јул  1427. год. по старом календару) преминуо је деспот Стефан Лазаревић, обновитељ Србије. У његово време Београд је постао престоница и захваљујући њему саграђен је велики број манастира и цркава не само у граду већ и у околини. Посебан по томе што је подигнут на месту где је преминуо последњи верлики средњовековни владар Србије, син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, споменик у порти цркве у Чесминама у селу Марковац, један је од најстаријих не само на подручју Београда. „Боравећи у лову на Космају свратио је у своју цркву задужбину, кратко се задржао, попевши се на коња, само је пао", истакао је Јосип Пушица, председник црквене општине Храма Светог пророка Илије. Легенда каже да је овај споменик штитио од непогода и да су љубоморне комшије из другог села покушале да га пренесу, али да шест пари волова није могло да га превезе из атара Марковца па су га мештани вратили на место.Деспот Стефан је по добијању титуле 1.403. године престоницу пресело у Београд. Тако су и падине Космаја постале важан фактор у заштити и одбрани па је ту саградјено више манастира. Један од њих је и манастир Павловац.
„Имамо важан историјски документ који говори о присуству деспота Стефана на овим просторима. То је писмо од 21. новембра 1424. године, када деспот из Павловца пише дубровачкој републици пише неку врсту разрешенице за њихову властелу. Управо је један од ових објеката манастира Павловац, грађевина са северне стране цркве је можда служила за смештај Деспота Стефана Лазаревића", истакао је др Немања Марковић, Археолошки институт Београд. Деспот Стефан обновио је и манастир Кастељан, који је саградио краљ Драгутин у атару космајског села Неменикуће. Комплекс је истражен седамдесетих година прошлог века и без обзира на то што до њега нема асфалтног пута, све више људи га обилази. Једна од највећих задужбина Деспота Стефана био је манастир Светог Георгија у насељу Лештане. Када је црква, уз помоћ верника, на овој локацији недавно почела да гради нови манстирски комплекс, откривени су остаци старог.
„Био је то велики комплекс са великом црквом која се није до данашњег дана очувала, али после много годфина и векова, поново обнављамо манастир светога Деспота Стефана Лазаревића", истакао је архимандрит Јоаникије, настоитељ манастира у Лештанима. 
Велики ратник је, кажу, учествовао у 33 битаке, а ниједном није поражен. Био је први витез Европе, књижевник, деспот у чије време се у Србији производила чак четрвтина сребра у Европи. „Деспот Стефан Лазаревић је вероватно најбољи српски владар средњег века. Немањићима се све отварало, околности су им ишле на руку, а Деспот Стефан је у најгорем тренутку наше историје обновио српску државу. Он је први од Београда направио српску престоницу. Како је он рекао: нашао сам место најкрасније од давнина", истакао је др Предраг Марковић, историчар.
Споменик у центру Младеновца, као и онај на Гундулићевом венцу, који су недавно подигнути, показују да се престоница достојно одужује једној од њазначајнијих личности у својој историји. ИЗВОР:РТС

Дана 18. јула Епископ Фотије је посјетио манастир и обишао археолошке радове које врши тим археолога на челу са др Александром Јашаревићем. ​Друга фаза радова подразумјева ископавања у малој припрати и у порти храма. 
У циљу генералне обнове манастира Папраћа приступило се реализацији системских археолошких истраживања којима руководи музејски савјетник археолог др Александар Јашаревић. Археолошка истраживања планирана су да се спроводе у више фаза у зависности од финансијских средстава и пратећих конзерваторско-рестаураторских радова. Системска археолошка истраживања се изводе уз сагласност Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бања Лука.

Са благословом Његовог преосвештенства Епископа зворничко–тузланског г. Фотија у манастиру Папраћа завршена је прва фаза и почела је друга фаза  систематских археолошких истраживања. Извор: Епархија зворничко-тузланска

​Светотројичка Сергијева лавра и Руска Православна Црква свечано су прославили 17. и 18. јула 2022. године 600 година од обретења моштију Светог Сергија Радоњешког и оснивања лавре. Централни догађаји прославе великог јубилеја била су свечана богослужења на Саборном тргу Тројичко Сергијеве лавре којима је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, уз саслужење архијереја и свештенства.Уочи дана помена обретења чесних моштију Светог Сергија Радоњешког, 17. јула 2022. године, Његова Светост Патријарх г. Кирил је стигао у Светотројичку Сергијеву лавру. У порти манастира предстојатеља Руске Православне Цркве дочекали су Епископ сергијевскопосадски и дмитровски Тома, игуман Лавре; Епископ звенигородски Теодорит, ректор Московске духовне академије; као и високи представници Државне думе Руске Федерације и Министарства културе, начелник Округа Сергијев Посад и многобројна братија лавре.
Његова Светост се поклонио моштима Светог Сергија Радоњешког и чудотворној икони Свете Тројице, коју је насликао Свети Андреј Рубљов у 15. веку. Пошто се поклонио светињама Никоновског и Серапионског храма. патријарх Кирил је служио у Тројичком Саборном храму мало вечерње са читањем акатиста Светом Сергију. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити ташкентско-узбекистански Викентије, петроградски и ладошки Варсонофије, крутицки и коломенски Павле, мински и заславски Венијамин, воскресенски Дионисије, волоколамски Антоније; преосвећена господа епископи сергијево-посадски и дмитровски Тома, звенигородски Теодорит, као и архимандрити Макарије (Веретенников) и Алексије (Туриков) и монаси лавре у свештеничком чину. Литургијске химне извео је хор Светотројичне Сергијеве лавре под управом јеромонаха Нестора (Волкова). У Саборном храму су се молили архијереји, свештенство, монаштво и поклоници који су пристигли на славље у Светотројичну Сергијеву лавру. ТВ канали Сојуз и Спас, као и  званични портал Руске Православне Цркве patriarchia.ru, преносили су богослужење из Саборног храма, док су се многобројни поклоници молили гледајући пренос Патријараршке службе на великим екранима постављеним на Саборном и Красногорском тргу лавре. На празник обретења чесних моштију Светог Сергија Радоњешког, 18. јула 2022. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, уз саслужење архијерејског и свештенског храма, началствовао је светом Литургијом на Саборном тргу лавре. Чувена икона Свете Тројице, рад Светог Андреја Рубљова, која се налази у сталној поставци државне Третјаковске галерије, донета је први пут после 1917. године у Тројице-Сергијеву лавру у оквиру прославе 600. годишњице обретења моштију светог Сергија. За транспорт и припрему изложбе, Министарство културе Руске Федерације основало је посебну комисију чији је главни задатак био да обезбеди сигурност велике светиње. Икона је транспортована у посебно направљеној климатској капсули. Након завршетка црквене прославе икона ће бити превезена назад у Третјаковску галерију. Извор: patriarchia.ru/ spc.rs

У Цркви Светог Марка на Ташмајдану настављено је уређење олтара. Делове грандиозног мозаика површине 100 квадратних метара, мајстори постављају на висину од тридесет метара. Радовима руководи сликар-мозаичар, професор Ђуро Радловић, који је мозаиком украсио више храмова у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Задивљујући мозаик са представом Христа Пантократора красиће простор изнад олтарске апсиде у храму подигнутом по угледу на краљевску Грачаницу. ​Тренутно се ради Христос на престолу. То је око 100 квадратних метара мозаика који се диже изнад олтарске апсиде. До сада је урађено – Богородица Ширшаја, Причешће апостола и Архијереји – пет васељенских и пет српско-васељенских. Међу њима је Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Николај Велимировић и Свети Павле, патријарх српски.
Цела олтарска апсида биће у мозаику. То ће после Светосавска лавре и цркве Светог Ђорђа на Опленцу бити највећа светиња са представама у техници мозаика. „Мозаик је једна од најстаријих и најтрајнијих техника, који има привилегију да очитава прошлост. То је једна техника која малтене не мења своју боју кроз време. То је њена привилегија трајности. Једна је од споријих сликарских техника где мора много труда да се уложи, да би се тако нешто израдило“, објашњава протојереј-ставрофор Трајан Којић, старешина Цркве Светог Марка. У мозаик површине сто квадрата уграђено је близу милион и по коцкица од венецијанског стакла. 
„Мозаик је монументалних димензија. Почели смо да радимо у јануару прошле године. Радимо од природног камена и неки делови су од венецијанског стакла. То је најбољи материјал који се користи у изради мозаика, има и делова који су урађени од витражног стакла“, наводи Татјана Бендераћ Вучићевић, академски сликар. Пре више од деценије урађен је и мозаик Крунисање цара Душана изнад саркофага владара Стефана Душана Силног из династије Немањића. ИЗВОР:РТС

​Чувена икона "Тројице", познатог руског сликара Андреја Рубљова, први пут после Октобарске револуције донесена је, из Третјаковске галерије, у Тројице-Сергејеву лавру, сједиште Руске православне цркве, где почињу данас велике свечаности поводом 600. годишњице откривања мошти светог Сергеја Родоњешког. Андреј Рубљов је насликао "Тројицу" у 15. веку и најпознатије је његово дело и једно је од два (заједно са фрескама у Владимиру) сачувана дела, која су, према научницима, аутентично његова. Ова икона се сматра једном од најлепших представљених старозаветних библијских сцена Гостопримства Аврамовог или Свете Тројице. Извор: Спутњик

На празник Светих апостола Петра и Павла 12. јула, Његово Преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у Бистрици Бањалучкој, у Змијањском намјесништву, са свештеницима и ђаконима Епархије бањалучке.
~ Повод молитвеног окупљања је јубилеј - 110 година парохијског храма Светих апостола Петра и Павла. 
• У току Свете Литургије ђакон Ђорђе Миловановић рукоположен је у чин свештеника, а дипл. теолог Драган Живковић у чин ђакона. Владика Јефрем је послије Свете тајне рукоположења рекао да се молитвено сјетимо новорукоположеног ђакона и свештеника, да им служба у свему буде богоугодна и успјешна. 
~ Празничном омилијом Преосвећени владика подсјетио је на важност данашњег празника, те истакнуо да континуитет Цркве започет у апостолском добу и траје све до данашњих дана, а као најбољи примјери хришћанског живота и врлина служе свети ученици Петар и Павле.
• Након свете службе уприличено је послужење и ручак за окупљени народ. Извор: Инстаграм налог епархија бањалучке

Никозија, 13. јул. Икона Христа из 16. вијека, која је нестала из цркве Антифонитис  (Χριστός Ἀντιφωνητής) на сјеверу Кипра прије око 50 година, враћена је Кипарској православној цркви. У цркви Антифонитис буквално сваки центиметар зидова прекривен је фрескама, а на неким мјестима испод малтера је видљив и други слој живописа. Све фреске су рађене у класичној традицији византијске и италијанске иконографије 14. вијека. Министар саобраћаја, веза и јавних радова Јанис Карусос предао је у уторак светињу предстојатељу КПЦ архиепископу Хризостому II.
„Желим да се захвалим свима који су учествовали у репатријацији историјског артефакта, посебно одјељењу за антиквитете (који води Министарство саобраћаја), правној служби (назив Главног тужилаштв), полицији и посебно архиепископу за његове напоре да се икона врати на Кипар“, рекао је министар.
До 1974. године икона је красила унутрашњост познате манастирске цркве Антифонитис, подигнуте у близини села Калограја. Непосредно након инвазије турских трупа на сјеверни Кипар, икона је највјероватније украдена. Откривена је 40 година касније у Швајцарској и стављена на аукцију у аукцијској кући  Schuler («Шулер») у Цириху. Представници Кипарске православне цркве успјели су да прикупе досије којим се потврђује поријекло иконе и скину је са аукције. Међутим, било је потребно још осам година да се елиминишу све сметње. 
​Према процјенама стручњака, након 1974. године, десетине фресака и око 20.000 икона однијели су пљачкаши из цркава Сјеверног Кипра за продају на црним аукцијама. Кипарске власти су се за овај велики проблем заинтересовале тек 1998. године.
Кипар је подијељен по националним линијама од турске оружане инвазије 1974. године, изазване државним ударом од стране присталица припајања острва Грчкој. Као резултат непријатељстава, око 37% територије Кипра се нашло под турском контролом, на којој је 1983. године формирана Турска Република Сјеверни Кипар, коју је признала само Анкара. Јужни дио острва остао је под контролом Републике Кипар, насељен углавном кипарским Грцима. Аутор: вјеронаука.нет

​Сао Пауло, 12. јул. Храм Благовјештења Пресвете Богородице Антиохијске патријаршије у Сао Паулу, Бразил, уништен је у пожару. Ово је пренео ТАСС позивајући се на портал G1. 
„Храм је потпуно изгорио, скоро све је изгубљено, плафон се урушио. Успјели смо да сачувамо неке иконе, али смо, поред материјалних, претрпјели историјске губитке. Ово је прва православна црква у Бразилу“, рекао је настојатељ цркве Пајсија Дијаз. Остао је само олтар“, додао је он.
Пожар је избио у недјељу увече у једној од комерцијалних и пословних зграда поред храма у центру Сао Паула. Узроци пожара још нису утврђени. Поред храма, ватра је захватила и четири сусједна објекта. Један од њих је припадао и цркви. Према ријечима ватрогасаца, постоји опасност од њиховог урушавања.
„Овај храм је чувао историјско сјећање на сиријско-либанску заједницу у Бразилу, овдје је рођена дијаспора“, рекао је Димитрије Атаријан, секретар Епископа Антиохијске православне цркве у Бразилу. Према ријечима свештенства, у згради изграђеној 1904. године смјештена је обимна архива докумената од вјерског и историјског значаја. Извор: Вјеронаука.нет

Добар глас далеко се чује. Тако је и прича Месуду Керановићу из села Осредак код Цазина у Босни и Херцеговини завршила у медијима широм света. Месуд, који је исламске вероисповести, обновио је недавно српску православну цркву у свом селу. И ту не жели да стане! Керановић је сада започео нови подухват - решио је и да среди и православно гробље у Осредку које је старо око 300 година. У селу Осредак пре рата живели су Бошњаци и Срби.
Временом су сви становници српске националности расељени. За собом су оставили цркву и гробље, које је пропадало годинама и било у све горем стању. Последњих година цркву и гробље реновира и одржава муслиманска породица Керановић. Месуд, његова супруга и синови протеклих година сваки слободан тренутак су користили за обнову цркве.
У тренутку када је кренула обнова, црква је била на корак до рушења, присећа се Месуд. Напукли зидови старе цркве убрзо су скроз попуцали и готово се раздвојили. Сада је међутим, ситуација знатно другачија.
– Живим овде више од 40 година и моји пријатељи, пре свег зла што је било, рат и то што нас је снашло, више нису ту, па дођу овде, стојимо, причамо… А иза стоји рушевина, а то је ипак њихова светиња – прича Месуд Керановић.

Некада је Месуд радио на грађевини и одатле потиче његово искуство, али каже како га је воља да реновира ову цркву подстакла да научи и неке послове које није раније знао. Разумевање мештана је нажалост изостало, али на Месудову срећу, синови му студирају грађевину па су пуни идеја које користе пројекту. Човек који је покренуо дирљиву причу додаје да су се сви житељи села некада заједно ту играли као деца, без подела. И жали што их је рат поделио. Али, нада се да је са тим готово, и да ће људи убудуће бити уједињени у добрим и племенитим делима, попут обнове ове цркве. Када се ради о његовим комшијама из детињства, Србима, ситуација је другачија. Иако већ годинама не живе у селу, често га обилазе. Њихове посете обележавају разговори крај ове цркве, поред које је и разрушено гробље. Ова тужна слика, између осталог била је окидач који је код Месуда пробудио вољу за делањем. Како каже није му пријатно да са њима прича крај рушевине, која је њихова светиња. Извор: Курир.рс

​На празник рођења Св. Јована Крститеља 7. јула 2022. године, Његово Преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у Придворном храму Свете Тројице са свештеницима и ђаконима Епархије бањалучке.

У токи Свете литургије ђакон Срђан Субашић рукоположен је у чин свештеника, а дипл. теолог Ђорђе Миловановић у чин ђакона. Владика Јефрем је послије Свете тајне рукоположења рекао да се молитвено сјетимо новорукоположеног ђакона и свештеника, да им служба у свему буде богоугодна и успјешна. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске и World Vision-a, 29. и 30. јуна у Етно селу Станишићи одржан је  семинар на тему „Светост породице“.​
Ово је још једна у низу активности које наша Епархија организује у сарадњи са World Vision организацијом. Учешће на семинару узело је 18 вјероучитеља и 3 координатора за вјерску наставу наше Епархије. У веома добро осмишљеним радионицама које је организација World Vision сада већ давне 2016. године, припремила са професорима Богословских факултета СПЦ који се баве катихетиком, методиком и психологијом, учествовали су сви присутни на семинару.
Радионицама су обухваћене следеће теме: 
1. Моје наде и виђења за моју породицу;
2. Искуство из дјетињства кога се највише сјећам;
3. Породица у Новом завјету;
4. Сјеме добра и плодови добра;
5. Једном за цијели живот;
6.  Радост и патња;
7.  Дефинишући тренуци;
8.  Мудри градитељи;
9.  Љубав, поштовање и подвиг.
Све теме су врло исцрпно обрађене кроз радионице а већину су водили сами вјероучитељи. Ово је био други семинар на поменуту тему. Први је реализован 2020. године у Теслићу. Захваљујемо се свим учесницима на показаној активности приликом реализације изузтно корисне и за све присутне пријатне радионице, која је протекла у атмосфери хришћанске љубави. ​Канцеларија за вјерску наставу /Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасије началствовао је 24. јуна 2022. године, на празник Рођења Светог Јована Крститеља, светом архијерејском Литургијом у Благовештенском храму у Тирани. Том приликом, свечано је прослављен двоструки јубилеј: три деценије од васпостављања аутокефалне Албанске Православне Цркве и три деценије од избора архиепископа Анастасија за првојерарха аутокефалне Албанске Православне Цркве.
***
Његово Блаженство Aрхиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) рођен је 4. новембра 1929. године у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983-1986.). Данас је професор емеритус тог Универзитета. Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије.. Дописни је члан (1993-2005.) и почасни члан (од 2006.) Атинске академије наука. На постдипломским студијама на универзитетима у Хамбургу и Марбургу изучавао је Историју религија и етнологију. Светске религије је проучавао и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, говори енглески, француски и немачки, а као радне користи латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада широм света почев од 1958. године. За јерођакона је рукоположен 1960. године, а за јеромонаха – архимандрита 1964. године. За Епископа Андрусе изабран
је 1972. године док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992.). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци од 1981. до 1990. године, Митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године.
Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-1961.), потпредседник Синдесмоса (1964-1977.); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес од
1961. године. Био је члан Међународног одбора за мисионарске студије Светског савета Цркава (1963-1969.), секретар за истраживање мисионарства и за односе са Православним Црквама при ССЦ (1969-1971.), а од 1971- до 1974. године управљао је Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету. Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и
Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за Великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке.
Као Архиепископ, почев од 1992. године, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је аутокефалну Албанску Православну Цркву која је била потпуно запуштена током деценија комунистичког режима. Премда је формална слобода била враћена у тој земљи, почетне године су биле драматично време за православну заједницу у Албанији, где није опстао ниједан епископ, а ниједан потенцијални кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било храмова (били су или уништени или претворени у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, јер држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије.
Писац је више десетина књига (истраживања афричких религија, есеји из богословља и историје мисионарства, проповеди…), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика.
Носилац је 27 ордена и награда многих сестринских Православних Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Извор: Српска Православна Црква