​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан су служили свету Литургију у Саборној цркви Светог Димитрија у Битољу.
Саслуживали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: преспанско-пелагонијски и администратор аустралијско-новозеландски Петар, михаловско-кошицки Георгије, зворничко-тузлански Фотије, крушевско-демирхисарски Јован, црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, европски Пимен, тетовско-гостиварски Јосиф, кумановско-осоговски Григорије, дељадровско-илинденски Јоаким, делчевско-каменички Марко, бивши кумановско-осоговски Јосиф, јегарски и изабрани лондонско-ирски Нектарије, хераклејски Климент, хвостански Алексеј новобрдски Иларион, топлички Петар, дремвитски Давид, стобијски Јаков и велички Никола.
На крају торжественог богослужења патријарх Порфирије је, поред осталог, истакао: – Саобраћајући међусобно језиком тела у озрачју и радости Педесетнице, ми засигурно – будући да смо једно Тело и једна Крв, да смо Тело Христово, да смо Црква Његова – разумемо једни друге језиком вере и језиком љубави, баш онако као што су три хиљаде људи сабраних у Јерусалиму, који су дошли са свих страна и нису знали јеврејски језик, разумевали апостола Петра који им се обраћао на јеврејском језику као да им говори на њима разумљивом језику. То је било због тога што су имали веру у живог Бога, што су имали љубави према Богу, што су трагали за истином, пуноћом, савршенством и светошћу, а онда је Дух Свети говорио кроз апостола Петра и сви су се међусобно разумели. Тако и ми, браћо и сестре, говорећи истим језиком, језиком Духа Светог, говорећи језиком православним, говорећи језиком Цркве, говорећи језиком љубави, не само да се разумемо, него и истински јесмо једно, јер се причешћујемо истим Телом Христовим и истом Крвљу Његовом.
Беседу патријарха Порфирија у целости можете прочитати ОВДЕ.
Снимак свете Литургије можете погледати пратити на Јутјуб каналу ТВ Храма – ОВДЕ.
У току свете Литургије обављен је свечани чин канонизације Свете преподобномученице Стефаниде Битољске и Скадарске. Ова Божја угодница је рођена као Стевка Ђурчевић у Враци код Скадра 1887. године. Из родног места њена породица и многобројни Срби из тог краја бивају 1933. године протерани у Дреновац код Клине на Косову и Метохији. Од ране младости посвећује се живој љубави према Господу Христу. Мученички је пострадала од окупатора у Битољу 1945. године. Из неиздрживе љубави и радости Божје Света Стефанида је писала исповедна писма свом духовном оцу, викарном Епископу скадарском Виктору Дечанцу (Михаиловићу), која је својевремено (1963) у библиотеци Високих Дечана пронашао блажене успомене Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Трудом сестара манастира Ћелија Пиперска и дечанске братије писма су периодично објављивана у часописима, а затим обједињена у књигу Христе мој животу.

Тропар, глас 8: Кћери Тишине, главу твоју венац нетљени краси Христа љубљеног Женика твога. Њему се од детињства сва предајући небеску мудрост си задобила и схвативши трулеж и сујету света Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: „Па нека се чини што год хоће на овоме свету, нека се обрће – преврће, мене с Христом нико раставити неће.
Кондак Кондак, глас 8: Богомудра мати преподобномученице Стефанида, језик вечности заволевши и трулежна уста своја затворивши, ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: „Оволико са Христом живим колико са Њим слатко разговарам“.

Министарство образовања Оклахоме /САД/ саопштило је у четвртак да би све јавне школе у ​​држави требало да имају Библију у свакој учионици и да је уграде у своју наставу. Ову одлуку саопштио је Рајан Волтерс (Ryan Walters), шеф јавног образовања Оклахоме који је приликом преузимања дужности најавио борбу против лијевих идеологија. Као највиши државни дужносник за образовање наредио је школама да "одмах" уврсте кришћанску свету књигу. "Библију" у наставни план и програм од 5. до 12. разреда. Ова директива долази убрзо након што је гувернер Луизијане, такође републиканац, ратификовао закон који захтијева да Десет Божијих заповијести буду изложене у свим учионицама јавних школа..
„Сваки учитељ, свака учионица у држави треба да има Библију и да учи из ње“, рекао је Волтерс, наглашавајући да се посебан фокус треба ставити на изучавање Десет Божијих заповијести. Он каже да је Библија „историјски текст неопходан да бисмо нашу дјецу научили историји ове земље, да би они у потпуности разумјели западну цивилизацију и да би разумјели основе нашег правосудног система“. 
Волтерс је раније изразио подршку закону Луизијане, наводећи своју намјеру да га примијени у Оклахоми. „Морамо вратити Бога у школу и не дозволити екстремној љевици да претвори наше школе у ​​центре за атеисте који говоре о нашој земљи не узимајући у обзир вјеру“, рекао је за Фокс њуз. Његове коментаре убрзо је подржао и предсједнички кандидат Доналд Трамп.
Оклахома, дио америчког „Библијског појаса“, недавно је покушала да издвоји јавна средства за подршку функционисању приватне вјерске школе, прве у земљи. Главни државни синдикат наставника критиковао је ово као неуставно, истичући да државни закон даје школским окрузима овлашћење да одлучују које књиге су доступне у учионицама.

У Софији су 30. јуна одржани избори за новог патријарха  Бугарске православне цркве, уз директан пренос на званичној Фејсбук страници БПЦ. Гласање се одвијало у два круга. Током првог, митрополит Григорије врачански је добио 64 гласа, митрополит Данило видински - 51, митрополит Гаврило ловчански - 19.
У другом кругу, учесници Патријаршијског изборног црквеног сабора изабрали су новог предстојатеља између митрополита врачанског Григорија и видинског Данила.
Усљед тога је митрополит видински Данило изабран већином гласова за новог патријарха бугарског и митрополита софијског. Добио је 69 гласова. За митрополита врачанског Григорија гласало је 66 учесника Сабора. 3 гласачка листића су проглашена неважећим.
Новоизабрани патријарх Данило*, епархијски митрополити и епископи потом су отишли у Патријаршијски храм Св. Александра Невског, гдје су их сачекали пристигли поглавари и представници Помјесних Православних Цркава. У 15.00 часова је обављено устоличење новоизабраног бугарског патријарха и молебан.
„Вјерујем да ће Господ, који гледа у срце и зна да нисам тежио овом положају, изабравши ме за ову службу, бити и мој помоћник, јер Господ не само да бреме, већ и спасава". рекао је у свом првом обраћању новоизабрани патријарх бугарски Данило.

*Новоизабрани патријарх Бугарске православне цркве Данило (Атанас Трендафилов Николов) рођен је 2. марта 1980. године у Смољану, гдје је завршио основну и средњу школу, а 1996. године уписао је англистику на Софијском универзитету, да би већ сљедеће године своје образовање продужио на Богословском факултету при истом универзитету. Почев од 1997. године он је послушник у Хаџидимовском манастиру Светог великомученика Георгија, а 7. августа 1999. године пострижен је у монаштво. Наредног дана рукоположен је за јерођакона. Године 2002. завршио је Богословски факултет. Дана 27. децембра 2004. године рукоположен је за јеромонаха, док је 2006. године произведен за архимандрита.
Одлуком Светог Синода 20. јануара 2008. хиротонисан је за викарног Епископа драговитијског и постао је викар Митрополита неврокопског. Дана 15. јуна 2010. године постављен је за викарног Епископа у САД, Канади и Аустралији. На овој дужности остао је до 4. фебруара 2018. године када је изабран за Митрополита видинског.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас честитку Његовој Светости новоизабраном Патријарху бугарском г. Данилу следеће садржине:
Ваша Светости, драги Нам у Христу брате и саслужитељу,
У име Сабора архијерејâ Српске Православне Цркве и у Наше Лично име, братољубиво Вам упућујемо срдачне честитке поводом Вашег избора и ступања у најсветији Трон патријарахâ бугарских. Пуноћа васколике Цркве Христове, Тела његовог, данас кличе и радује се заједно са клиром и верним народом сестринске Нам Бугарске Православне Цркве, препознавајући благоизвољење Пресветог Духа и сатрудништво отаца Архијерејског Сабора, који су у лику Ваше Светости препознали достојног наследника њених богомудрих предстојатеља, изабравши Вас за новог поглавара Бугарске Патријаршије.
Ваша Светости, Божја воља је да сви народи света познају Онога који је прави Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6) и да кроз Њега дођу у познање истине (1Тим 2, 4). Верујући у ове речи, уздамо се да ћемо носећи Христовo бреме и благи јарам (Мт. 11, 30) као предстојатељи, заједничким снагама, неућутно и без оклевања, проповедати Истину, сведочећи Јеванђеље Христово и веру једне, свете, саборне и апостолске Цркве, нарочито данас када су на испиту јеванђелски системи вредности.
Молимо се Господу нашем Исусу Христу да Вам подари обиље своје милости, пастирске мудрости и духовне снаге у новом послушању за које Вас је Дух Свети призвао.
С љубављу у Христу Господу,
АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
Порфирије

​Манастир Осовицу посјетило шест фолклорних друштава из Колумбије, Мексика, Пољске, Грчке, Србије и Републике Српске. Флклорниадруштава са три континента дошла су на фестивал "Љевчанска Бошча" у Разбоју Љевчанском у суботу, 29. јуна: Фолклорно друштво “Fundacion Cultural Colombia Folklore” из Калија у Колумбији, “Cultura y tradicion Mexicana” из Керетара у Мексику, “Song and Dance Ensemble “Silesianie” University of Economics in Katowice из Катовица у Пољској, “Research Аcademy in Тraditional Dances” из Еласоне у Грчкој и КУД “Јединство” Марадик-Инђија из Србије као и све секције АНИ “Лијевче” Разбој.

„То је путовање које желим да одем свим срцем“, рекао је папа, поздрављајући делегацију Цариградске патријаршије која је, 28. јуна 2024. године, боравила у Риму на празник Светих Петра и Павла. Делегација Католичке цркве традиционално узвраћа посјетом Истанбулу на празник Светог Андреја, за којег предање каже да је основао цркву у Цариграду, пренио је „Ватикан њуз”.
Папа је у обраћању делегацији указао на „дубоке везе“ које уједињују двије Цркве, као и на „чврсту ријешеност за заједнички напредак“ ка обнављању јединства међу њима.
„Дијалог између наших Цркава не представља опасност по интегритет вјере, већ је неопходност која произилази из наше верности Господу, који нас води ка пуној истини кроз размјену дарова и под руководством Духа Светога, “, рекао је папа Фрања.
Он је у својим молитвама позвао православне цркве да прате и подрже предстојећу Свету годину „да не изостану обилни духовни плодови“, напомињући да је пут Господњи „увијек пут љубави, помирења и милосрђа“.
Папа Фрања је подсјетио на бројне сусрете са актуелним Цариградским патријархом Вартоломејем I, посебно на њихов сусрет у Јерусалиму 2014. године поводом 50. годишњице историјског сусрета папе Павла VI и Атинагоре I.

Свети синод Кипарске православне цркве је, у свом саопштењу након засиједања, одржаног 20, јуна под предједавањем Архиепископа кипарског Георгија, строго забранио један обичај, који је на Велику суботу поштован у многим црквама на острву. Кипарске цркве биле су познате по томе што су у суботу пред Васкрс, током јутарњег богослужења, многи свештеници у одређеном тренутку почињали да трче по храму, изражавајући тиме радост због васкрсења Христовог. Богослужење на јутрењу Велике суботе је празничног карактера, управо у ово вријеме пева се појање „Воскресни, Боже“, када се јавља буран израз радости свештенства.
Свети Синод је строго забранио свештеноцима да трче по црквама и врше било какве друге радње, изузев разбацивања ловоровог листа. Пјевање „Воскресни, Боже“ не треба да поништи позив „Да молчит всјакаја плот“ (Да ућути свако људско тијело) и не треба да води ка пародији богослужења“, наводи се у саопштењу Светог Синода Кипарске православне цркве.
Истовремено, у документу се напомиње да се забрана не односи на мирјане, који обично у истом тренутку богослужења почињу гласно да ударају по клупама. Кипар има више празника и викенда него остатак Европске уније. Од 15 празника, девет су вјерски. Кипрани у цјелини су најрелигиознија нација у ЕУ.
Овако је то изгледало у једном од храмова Паралимнија: 

​Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако?
Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом".
Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама. Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима. 
Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно  излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин.
одговор дао: о. Виктор Гурев​ /За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела  САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137

Недјеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недјеља послије Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима (иза Педесетнице, почињући од 1. недјеље, тј. недеље свих светих означавају се недјеље са седмицама бројем 1-32). Недјеља свих светих је хришћански празник, када поштујемо успомену на све свеце без изузетка, знане и незнане.​ У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Успомену свих светих слави се иза недјеље Силаска Св. Духа зато што су се апостоли, након Силаска Св. Духа, снабдевени силом Св. Духа, разишли по цијелом свијету да проповиједају јеванђеље из чије су проповиједи као изданци и светитељи Цркве Христове, који се за нас моле. Од понедјељка након Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула.
Прво чврсто свједочанство о празнику Свих Светих односи се на одломак из омилије светог Јефрема Сиријског, који говори о празнику „у знак сјећања на мученике читаве васељене“ 13. маја 373. године у Нисибису (данас Нусајбин, Турска) и Едеси (данашња Урфа, Турска), а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све свете празновала послије Недјеље Свете Педесетнице. Знамо, да се још у вријеме Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих светих мученика у недјељу послије Духова. Празник Свих светих коначно је успостављен током 6. вијека, као што се помиње 535. године. У 9. вијеку западна црква је усвојила празник Свих светих, а коначно га је установио папа Гргур IV (827- 844). 
Прочитај "БЕСЕДА У НЕДЕЉУ СВИХ СВЕТИХ" Епископа Атанасија (Јевтића)

На Метеорима* се у овом периоду дешава посебан догађај, тачније у манастиру Свете Тројице (Агиа Тријада) сјевероисточно од града Каламбаке, подиже се нови храм посвећен Ваведењу (Увођењу Пресвете Богородице у храм).
Високопреосвећени митрополит стагонски и Метеора господин Теоклит импресиониран је напретком радова и ако све буде како треба, завршетак храма и освећење биће за око годину дана. Црква је прва која је подигнута у Светој општини Метеори након око 500 година, пошто су у вијековима који су од тада прошли мале цркве подигнуте на светим стијенама, заједно са манастирским комплексима, остале без икакве нове интервенције у изградњи нових цркава.
Припрема вјеронаука.нет на основу писања trikalaola.gr.
​
* Манастири Метеори (грч. Μετέωρα — лебдеће камење) је скупина православних манастира у близини грчког града Каламбаке, у западној Тесалији. Манастири су изграђени на каменим литицама у делтастој равници Метеора. Литице су високе и преко 400 метара.Налазе се на списку културне баштине УНЕСКО. 

У Светом писму Старог завјета, пророк Амос -име можда скраћено од Амасија- (јеврејски: עמוס - ʿАмос= Јахве је носио) био је један од дванаест малих пророка. Његово име врло ријетко налазимо у Старом завјету. Рођен је у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема (9 километара од Витлејема, а 18 км од Јерусалима). Живио у VIII вијеку п. н. е. Не знамо кад је тачно рођен, ни у којој години је постао пророк, нити када је тачно умро. Био је први пророк "писац" јер  је своје говоре записивао. Прије него што је постао пророк, Амос је био  пастир и узгајивач дивљих смокава. Његова тврдња „Ја нисам пророк ни син пророка“ (7, 14) указују да Амос није био из пророчке школе, за шта Амос тврди да га чини истинским пророком. Као старији савременик пророка Осије и Исаије, Амос је био активан 760–755.год п.н е. за вријеме владавине царева Јеровоама II и Озије. Био је из јужног Царства Јудеје, али је проповиједао у Сјеверном Царству- Израиљу.
Иако је дошао из јужног царства - Јудеје, Амос је своју пророчку поруку усмјерио на Сјеверно царство-Израиљ, посебно градове Самарију и Ветиљ (гдје се назило највеће и напосјећеније светилиште у Сјев. царству). Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: "У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Амо је отишао али је прије тога изговорио тешке ријечи осуде и казне Амасји, народу и цару које ће се ускоро обистинити.
Јеровоам II (око 781–741. п. н. е.), владар Сјеверног царства, брзо је освојио Сирију, Моав и Амон, и тиме проширио своју доминацију од извора Оронта на сјеверу до Мртвог мора на југу. Читаво Сјеверно царство уживало је дуг период мира и сигурности обиљежен оживљавањем умјетничког и комерцијалног развоја. Преовлађивала је социјална корупција и угњетавање сиромашних и немоћних. 
Амос је писао у вријеме релативног мира и напретка, али и занемаривања Божјих закона. Говорио је против повећаних разлика између врло богатих и врло сиромашних. Залагао се за једнакост међу људима и за исправан однос према Богу. Народ позива на искрено обраћање и повратак Богу. Његове главне теме правда, Божја свемоћ и божански суд постале су основни елементи пророштва.  Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару. ​Према неким изворима, Св. пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар.

​Видовдан је празник којег наша црква слави 28. јуна (15. јуна по старом календару). Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389)-Поред светог пророка Амоса, од почетка XX вијека слави се на овај дан и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Због својих људских особина  би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар је био од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вјери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби око 1353. године би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Бог им подари пет кћерки: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро веома млад). 
Највећа задужбина светог кнеза Лазара је манастир Раваница, основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). 
Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо бјеше кренула сјеверно од Скопља најприје на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Дан прије битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу бесједу својој војсци пре самог боја, што све лијепо описа потоњи патријарх српски Данило III.
Када затим отпоче крвави бој између између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

Православна Црква 28. јуна помиње Блаженог Августина, eпископа ипонског (+ 430). Име Аурелија Августина познато је сваком, чак и површном студенту историје философије. За Католичку цркву, Блажени Августин је стуб на који се њена теологија ослањала вијековима. И Православна црква га поштује као једног од светих отаца (уз извјесне ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као спорни са становишта хришћанског правоверја). Блажени Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир). Августинова мајка Моника била је хришћанка, а њен отац паганин, и упркос чињеници да је покушала да васпита сина у хришћанској традицији, Августин је крененуо својим, самосталним и јединственим путем ка Христу.  У 33. години живота, пошто је, по сопственим речима, провео живот као »грешник, незнабожац и развратник«, прелази у хришћанство, добрим дијелом под утицајем своје мајке Монике. У чувеној књизи „Исповијести“ (Confessiones) светитељ је са невјероватном искреношћу и истинитошћу говорио о свом путу ка Богу. Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. 
Августина је прогањало питање разлога постојања зла: ако је Бог Творац свега, ако је Он љубав, одакле је онда дошло зло у свијету. Трагање за одговором трајало му је деценију и по. И иако је Августин био одличан философ, одговор на питање зла дошао му је из сопственог искуства духовног живота: Бог није створио зло, онтолошки оно уопште не постоји, то је само одступање од добра, нешто као паразит или болест људског срца које не чује Бога. Прошло је хиљаду и по година, али питање које је Августин толико дуго патио је актуелно за многе људе данас. Тридесет пет година је прослављао Господа као епископ града Хипона у римској Африци, и свега на земљи поживио је седамдесет шест година (354-430).

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Беседа владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону

Вијетнам*, често засјењен својом бурном историјом и економским изазовима, тихо свједочи дубоком духовном препороду који доводи у питање уобичајена схватања. Усред доминације будизма и римокатолицизма, православно хришћанство се појавило као тихо растућа вјера, пркосећи конвенционалним вјерским нормама.
Основане првенствено напорима Руске православне цркве, православне заједнице су се укоријениле у значајним урбаним центрима као што су Вунг Тау, Хо Ши Мин, Ња Чанг и Ханој од раних 2000-их. Упркос томе што нису званично признате као државна религија, ове заједнице су напредовале кроз напоре и лична истраживања, а не кроз агресивну евангелизацију.
„Изабрао сам православно хришћанство због свог искуства у вјери у прошлости“, рекао је Атанасије. „Рођен сам као римокатолик и истраживао сам римокатоличку теологију и литургију. Нашао сам нека питања у римокатоличкој теологији кроз њену историју. Затим сам пробао лутеранска учења, али ме то није у потпуности задовољило. Коначно сам открио православно хришћанство и његово богословље је дубоко испунило мене и моју душу. Доживио сам православље и заволио га заувијек.”
Савва, вођа Вијетнамске православне омладинске групе, рекао је: „Бог је освојио срца вијетнамског народа. Православље се појавило у право вријеме, не принудом већ љубављу! Понекад своју вјеру чак и не називамо православном; имамо свој термин „Đạo Thương“, што значи „пут учења љубави.“
„Одабрала сам православно хришћанство можда првенствено због његове необичности и љепоте“, рекла је Gia Hoa, млада вјерница из провинције Лонг Ан. „Одувијек сам имала страст за истраживањем религија, тако да ме је православно хришћанство заиста фасцинирало од самог почетка. Штавише, имала сам много проблема у животу који су захтијевали чврсту верску основу, и можда ми ништа није одговарало боље од православног хришћанства. Постепено сам схватила основне вриједности и основе православне вјере, њену светост и љепоту древне вјере. Православно хришћанство у Вијетнаму није само религиозна алтернатива, већ пут обележен његовим нагласком на љубави и духовном расту, који дубоко резонује у друштву које се креће брзим економским и друштвеним променама. 
Димитрије, посвећени млади православни вјерник, тренутно се бави његовањем православних музичких пројеката на вијетнамском. Свој пут ка Православљу он артикулише са убеђењем: „Примарни мотив моје одлуке да прихватим Православље је укорењен у мом уверењу да оно представља праву Цркву, чувајући традиције које је установио сам Христос. У православној цркви доживљавам дубок осјећај божанске љубави, како од Бога тако и од суверника, стварајући изузетно топло и гостољубиво окружење. Поред тога, моје поштовање према православној умјетности и музици одиграло је значајну улогу у мојој одлуци; естетика и духовна дубина ових израза одјекнула је у мени, подстичући дубок осјећај припадности и страсти. Штавише, препознао сам своје моралне пропусте и осјећао се као да се даље удаљавам од праведности. Предајући се Богу, тражио сам Његово вођство да ме врати на прави пут и да ме све више приближи себи.”
У урбаним центрима као што је Хо Ши Мин, православна заједница није само бројчано порасла, већ је постала и живо културно и духовно средиште за вијетнамске вјернике. Редовна богослужења, образовни програми и догађаји у заједници служе разноврсној групи трагалаца, доприносећи ширем дискурсу о духовности и идентитету у савременом Вијетнаму.
Иако и даље постоје изазови, укључујући правно признање и културну асимилацију, присуство Руске православне цркве у Вијетнаму наглашава универзалну потрагу за духовном истином и испуњењем међу њеном омладином. Како овај покрет наставља да расте, обећава да ће преобликовати верски пејзаж Вијетнама, нудећи значајну алтернативу традиционалним вјерским праксама и подстичући дубље разумијевање духовног идентитета у глобализованом свијету.
Православље у Вијетнаму стоји као свједочанство о трајној потрази за духовном истином и преображајном снагом вјере, као што се то каже у Књизи пророка Исаије 40, 31 „Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се“. Припрема вјеронаука.нет на основу извора:orthochristian.com

*​Вијетнам или званично Социјалистичка Република Вијетнам је тринаеста најмногољуднија земља на свијету са 90 милиона становника. Што се тиче религије статистика изгледа овако:
локална религија 45.3%
Будисти 16.4%
Католици 6.5%
Протестанти 1.6%
Остали 0.6%
Неопредјељени 29.6%

У грчком граду Верији, од 26. до 29. jуна 2024. године, Митрополија веријска Грчке Православне Цркве организује тридесети Међународни научни скуп "Павлија" који носи име по оснивачу древне хришћанске заједнице у Верији, Светом Апостолу Павлу. На скупу су присутни представници свих помјесних православних Цркава осим Руске и Украјинске. У име Српске Православне Цркве скупу присуствује Његово Преосвештенство Епископ липљански г. Доситеј, викар Његове Светости у чије ће име прочитати поздравно писмо.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил, говорећи пред почетак засиједања Врховног црквеног савјета у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, 26. јуна 2024. године, позвао је на поштовање помена на настојатеља храма Покрова Пресвете Богородице у граду Дербенту, протојереја Николаја Котелникова, којег су терористи звјерски убили у храму 23. јуна 2024. године.
„Желио бих да почнем са трагичном темом - убиством протојереја Николаја Котелникова, који је убијен у храму само зато што је нека зла сила захтијевала ову смрт. То је шокирало становнике Дербента, и не само њих. Мислим да су сви који су сазнали за ово били поражени самом чињеницом, као и мјестом гдје се злочин догодио, и самом могућношћу да се свештено лице убије ни због чега – само зато што је неко сматрао то потребним за себе, а можда чак и корисним.
То, наравно, свједочи о одговарајућем моралном и духовном паду не само оних људи међу којима је убица одгајан, већ и, можда, оног дијела друштва који, нажалост, не пружа адекватан отпор појави оваквих терористичких осјећања која представљају опасност само за некога лично,него и за цијелу нашу државу и сав наш народ.
Предложио бих да се отпјева „Вјечнаја памјат“  новопрестављеном протојереју Николају. 
Његова Светост је саопштио одлуку да убијеног протојереја Николаја Котелникова одликују орденом Светог блаженопочившег великог кнеза Александра Невског 1. степена.  Раније је Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил изразио саучешће породицама и пријатељима погинулих и повријеђених у терористичким нападима у Дербенту и Махачкали. Отац Николај је имао 66 година, служио је у цркви више од 40 година. Предсједник Владимир Путин га је 25. јуна, постхумно одликовао Орденом за храброст. Серија напада догодила се у Махачкали и Дербенту 23. јуна. Наоружани људи напали су двије православне цркве, синагогу и пункт саобраћајне полиције. Као резултат тога, 21 особа је умрла. Пет починилаца је убијено.
О овој теми више прочитај овдје!

У недељу, 23. јуна 2024. године, на празник Педесетнице - Духови, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе на Борцима, парохија Масловаре, уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. Овом приликом прослављен је јубилеј храма и освећено ново црквено звоно. Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке

У недељу, 23. јуна 2024. године, на празник Педесетнице - Духови, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. По завршетку Литургије Митрополит Јефрем је осветио кољиво и преломио славски колач у част славе Придворног храма. ​Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке

Српска православна црква слави Св. пророка Јелисеја 14. јуна по јулијанском, а 27. јуна по грегоријанском календару. Његово име значи „Бог је помогао/спасава“. 
Био је ученик и насљедник пророка Илије (IX вијек прије Христа-вјероватно од 850-800. године прије Христа), сина извјесног Сафата (јевр. Шофет – судија;име оца може указивати на висок положај породице у друштву)  из Рувимовог племена, из града Авелмаула (град у сјеверном дијелу долине Јордана).  Пророк Илија позвао је Јелисеја у службу док је орао биковима у пољу (наводи се да је посједовао 12 пари волова које је поклао, приредио гозбу и пошао за пророком Илијом 1 Цар 19, 19). Пророк Јелисеј наставља дјело пророка Илије. Наслиједио је његов огртач (плашт) који му помаже да чини чуда. Пророчки рад пророка Јелисеја везује се за  сљедећа мјеста: Јерихон, Гилгал,, Ветиљ, Самарија, Дотан и Кармил.
Напустивши родитеље, Јелисеј је пошао за Илијом, служећи му и схватајући познање тајни Божијих откривених пророцима. Илија и Јелисеј су били велика брана према 450 царевих пророка и 400 Ашериних пророка које је штитила царица Језавеља. Прије него што је Господ узео Илију к себи у огњеним колима, пророк је упитао свог ученика шта он, Илија, може учинити за Јелисеја. Исти је за себе тражио двоструко дух који је почивао на Илији и којим је прорицао и чинио чуда. Симбол овог духа био је огртач, део Илијине горње хаљине која је пала приликом пророковог огњеног успона на Небо. Свети Јелисеј је пророковао преко шездесет година, надживјевши шест израиљских царева (Климент Александријски каже да период службе пророка Јелисеја обухвата шездесет четири године). Он је неустрашиво говорио истину царевима, оптужујући их за злоћу и склоност идолопоклонству. Свети Јелисеј се одликовао снагом, чврстом вјером и дубоком проницљивошћу. Многа чудеса чинио је пророк Јелисеј у славу Божију и на опомену народа, који је под утицајем околних племена био склон идолопоклонству. И чак су се незнабошци обраћали светом Јелисеју са молбама за помоћ и молитву. Неки чак називају пророка Јелисеја највећим старозавјетним чудотворцем. Нека од чудеса пророка Јелисеја су: плаштом дијели воде Јордана, спасење жене  једног умрлог пророка (2 Цар 4, 1-7), чудо са 20 јечмених хљебова којима храни велику групу људи (2 Цар 4, 42-44), оздрављење Немана војводе цара сиријског великог јунака "који бјеше сав губав" (2 Цар 5, 20-27), низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослијепио цијелу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бјекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима.. Свети Јелисеј  се упокојио у дубокој старости од неке болести коју нам Свето писмо не наводи већ нам само каже: "А Јелисије разбоље се од болести, од које и умрије; и Јоас цар Израиљев дође к њему, и плачући пред њим говораше: оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови!" (2 Цар 13, 14). Годину дана након Јелисејеве смрти, однијели су неког покојника у град да га сахране. У то вријеме, Моавци су напали град. Људи који су носили мртваца уплашили су се и бацили га у најближу пећину, а у којој је је почивао пророк "и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје" (2 Цар 13, 20-22). Ово је импресивно свједочанство Светог писма о чудесном дејству моштију светих угодника Божјих. Аутор: вјеронаука.нет

​Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа и Митрополита зворничко-тузланског, г. Фотија, а у организацији Епархије зворничко-тузланске, 23. јуна 2024. године отворен је VIII Светосавски омладински камп, који ће трајати до 20. јула. Током тих 30 дана, кроз камп ће проћи четири групе деце узраста од 13 до 15 година. Свака група броји највише 20 полазника. У првој групи су деца са простора Републике Српске (Добој, Бијељина, Билећа, Требиње, Угљевик, Челинац и Теслић). Полазници бораве у Конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту Манастира Озрен, где су полазницима на располагању бројни спортски садржаји, друштвене игре, здрава и чиста природа, као и одлична домаћа кухиња. У образовном смислу, сви полазници кампа, који бораве у четири седмодневне групе, имаће прилику да се упознају са животом у манастиру, службама у храму и многим важним културолошким темама које нису обухваћене редовним школским плановима и програмима. Пажња ће бити посвећена и еколошком образовању, важности заштите и очувања природе, као и томе да се кроз музичке и уметничке радионице подстакне креативност код учесника. Бригу о деци, радионице и предавања воде координатор кампа, вероучитељ Александар Цвијановић; ђакон Бојан Јокановић, вероучитељи Стојанка Никчевић, Сања Вуковић, Никола Поповић и теолог Марко Томинчић.
На отварању кампа, учеснике су поздравили и пожелели добродошлицу протојереј-ставрофор Јован Михајловић, игуман манастира Светог Николе Озрен, архимандрит Гаврило Стевановић и координатор кампа, вероучитељ Александар Цвијановић. Светосавски омладински камп на Озрену подржали су Епархија зворничко-тузланска, Катихетски одбор, Општина Петрово и Манастир Озрен.

Торнадо у региону Кахети у источној Грузији оштетио је православни манастир Алаверди*, који датира из 11. вијека. Ово је саопштила Национална агенција за заштиту културног наслеђа Министарства културе Грузије.
За неколико минута торнадо је оштетио куполу главног храма комплекса и другу инфраструктуру. Вјетар је преврнуо и аутомобил паркиран у близини. 
Како наводи агенција, торнадо је нанио штету манастирском комплексу.
​„Усљед катастрофе покидан је лимени кров куполе, Поломљени су прозори на западном дијелу храма и купола, лимени кров на капели, крст је пао са куполе... ”, наводи се у саопштењу прес службе ресора.
У међувремену, на друштвеним мрежама су се појавили видео снимци, као и фотографије очевидаца. На снимку се види како торнадо кружи над манастиром. Нема пријављених жртава. Служба за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Грузије још није дала званичне коментаре.

*Манастир је основао сиријски монах Јосиф Алавердски, који је дошао из Антиохије и настанио се у Алавердију, малом селу и бившем паганском вјерском центру посвећеном Мјесецу. У манастиру се посебно прославља празник Алавердоба, прослава траје неколико дана а врхунац достиже 28. септембра (сматра се да је на тај дан основан манастир). Смјештен у срцу најстаријег винског региона на свијету, монаси такође праве своје вино, познатије као Подрум Алаверди манастира.

​Учесници Светосавског омладинског кампа "Митрополит Николај Мрђа", који се с благословом Његовог Преосвештенства епископа бихаћко-петровачког и рмањског господина Сергија, ове седмице одржава у Смољани код Босанског Петровца, посјетили су јуче спомен подручје Гаравице код Бихаћа. Сттатиште "Гаравице" је мјесто на којем је, у љето 1941 године, од стране усташког режима у НДХ, пострадало више од 12 хиљада Срба. Посјета стратишту Гаравице код Бихаћа почело је служењем парастоса невино страдалим Србима - Гаравичким мученицима. Парастос је служио протпрезвитер-ставрофор Бојан Митрић парох први петровачки и смољански у молитвеном присуству презвитера Славише Милиновића пароха бихаћког. Након парастоса страдалим Србима за све учеснике Кампа одржан је историјско-поетски час гдје су о Гарачким мученицима говорили презвитер Славиша Милиновић и Предраг Вујић, професор Православне вјеронауке у Мешовитој средњој школи Босански Петровац. 
​Учесници Светосавског омладинског кампа - ученици основне и средње школа из Босанског Петровца посјетили су данас Манастир Рмањ у Мартин Броду. У Манастиру Рмањ, који ове године прославља велики јубилеј 580 година од оснивања, ученици су поред историјског часа о историји Манастира Рмањ могли и да науче по нешто о техници фрескописања од фрескописаца који фрескопишу манастирски храм Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца. Учесници Светосавског омладинског кампа су такође имали прилику да помогну у паковању производа из манастирске радионице и упознају се са израдом биљних мелема које се производе у манастиру Рмањ.
У свим образовним активностима Светосавског омладинског кампа учествује 23 ученика основне и средње школе у Босанском Петровцу. Светосавски омладински камп Митрополит Николај Мрђа у Босанском Петровцу реализује се под покровитељством Министарства спољних послова - Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Владе Републике Србије. Медијски покровитељ пројекта је Радио телевизија Републике Српске - РТРС. Благодаримо нашем Епископу Сергију на благословима, као и покровитељима манифестације на свесрдној помоћи. Вјероучитељ Предраг Вујић

Изградња Нојеве барке трајала је три године.

У селу Пољаница, Ивано-Франковска област, напраљена је троспратна Нојева лађа у парку диносауруса. Главни дио древне лађе направљен је од дрвног отпада и дрвета, обрађеног по јапанској технологији - методом гријања.
Нојеве животиње и породицу је „оживио“ један од најбољих свјетских произвођача аниматронике. Фигурице се крећу и звуче као да су стварне!Сваки спрат барке садржи, поред фигура животиња које се крећу, и залихе хране, историјске документе и референце на лађу Божју у различитим културама.
„Унутар барке, аутори су покушали да што више рекреирају догађаје Потопа и створе атмосферу историјских догађаја Старог завјета. И да подсјете људе колико је важно вјеровати у Бога“, написали су новинари.

Аутори пројекта су хуцулски мајстори дрвета под вођством Василија Копчука из села Ричка. Архитекта пројекта је Ростислав Остафиицхук.

Ове године се навршава 450 година од завршетка изградње првог грчког православног храма у дијаспори. 16. јуна одржане су свечане манифестације у част Грчке православне цркве Светог Ђорђа (San Giorgio dei Greci) у Венецији. То је најстарија грчка православна црква ван грчке територије у западном свијету, баш као што је звоник, висок око 45 метара, најстарији грчки звоник у цркви ван граница Грчке. Вриједи напоменути да је грчка православна заједница у Венецији уступила сву своју имовину грчкој држави прије 71 годину.
Црква, коју су пројектовали чувени архитекти Санте Ломбардо, Ђанантонио Хиона и Бернардо Онгарин, саграђена је између 1539. и 1573. године.Током вијекова служила је као центар за грчки православни живот у дијаспори. Од 1991. служи као митрополијски храм Цариградске патријаршије.
Грчке православне заједница у Венецији прославила је годишњицу светом архијерејском литургијом у недјељу, 16. јуна 2024. године, коју је служио митрополит филаделфијски Мелитон (Цариградска Патријаршија). Поводом прославе 450 година од завршетка изградње цркве, у недељу, 16. јуна, Грчка православна заједница Венеција организовала је научну конференцију и вече грчке музике.

​Један од гасталда (тал. gastaldo – управник добара) грчког Братства Св. Ђорђа био је и војвода Божидар Вуковић
​
Грчка црква Св. Ђорђа у Венецији – San Giorgio dei Greci, подигнута у 16. вијеку... Један од гасталда (тал. gastaldo – управник добара) грчког Братства Св. Ђорђа био је и војвода Божидар Вуковић, алијас Dionisio della vechia, штампар и издавач српских књига. Његов син Вицко (Вићенцо) Вуковић у писму од 1546. године, између осталога, пише: "... за успомену на свога поштованога оца, војводу Божидара Вуковића, ради учвршћивања вере Христове, и помоћи народу његовом, да се угледам, према својим могућностима, на претке који потичу од племена побожних владара српске земље, од Белога Константина Првог, почев од побожног и првог хришћанског цара, до времена славнога Вука деспота, и Бранка Вуковића, и Стефана деспота, како се налази у родослову краљева и царева српских... Будући на самртној постељи, пожеле да умре у својој Отаџбини. И тако је, по смрти његовој, с вељим потрошком, из далеке земље, лета Господњег 1540, пренето његово мртво тело у отаџбину, и покопано у цркви Старчеве Горице, на Скадарском језеру."
Пред крај писма пише: "Зато свим срцем молим вашу доброту, ако нађете стару књигу писану у српској земљи, пошаљите ми је, да је штампам, за спомен прецима, и хвалу Христову... (То ми је) циљ. Вићенцо Вуковић. У Венецији, лета 1546."
Вуковић се осим штампарске делатности појављује и као ктитор икона: од досад познатих сачуван је Христов Нерукотворени образ, који се налази у Народном музеју у Београду. Друга позната икона је Тајна вечера коју је цркви Св. Ђорђа Грчког у Венецији поклонио Божидар Вуковић...

Бесједа преподобног Јустина Ћелијског на трећи дан Педесетнице
Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову. Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго него сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Апостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Штавише, Црква је Христова непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова, сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу.
Зато је данас и речено у Светом Еванђељу да је Господ Христос силно посведочен за Сина Божјег Духом Светим по васкрсењу из мртвих – силно посведочен. Да, Њиме, само Њиме, јер, какво би било сведочанство преплашених ученика који су се скривали од Јевреја? Та они се разбегли, многе сумње, неверице око Васкресења Христовог. Нису хтели да верују. Тома је тражио да опипа Васкрслог Господа, сам страх и трепет. А када Дух Свети на дан Свете Педесетнице сиђе на Свете Апостоле, тада Небеска Сила, све Небеске Силе испунише душу Светих Апостола, и испунише све верне, испунише Цркву Христову, и у темељ поставише Свету Тројицу, јер Света Тројица је темељ за Цркву.
Силно посведочен Господ – од кога? Прво од рибара, од простих људи. Није се могло рећи: гле, они су учили велике и високе школе, студирали философије, науке, па ето, зато су тако моћни и силни, зато тако силно сведоче. Шта ти очекујеш од рибара, шта од земљорадника? Премудре речи? Не, њих нема код њих. „Оно што видесмо и чусмо, то сведочимо – објављује Свети Апостол Петар и сви Свети Апостоли. Што видесмо и чусмо, оно што руке наше опипаше, очи наше гледаше, уши наше слушаше, то ми проповедамо – Христа Господа Васкрслог.
Да, ми себе не проповедамо, ми ништа своје не проповедамо. Али, онда долази велики сведок, сјајан и славан, врло учен и најученији, Савле, који Духом Светим постаје Павле. Шта чујемо од њега, какво сведочанство? Каква сила, каква моћ! И он себе одриче: Ја сам ништа… Ја, ја сам највећи и први од свих грешника, ја једно знам: Господ чим дође у овај свет распне се за мене, васкрсе и вазнесе да би ми дао Живот Вечни. Да, само то Он дарује, само Господ Христос дарује Живот Вечни. Макар ти био један велики грешник, али вера, вера у Њега спасава. Чули сте чудну Благовест Светога Павла, који вели: „Не стидим се ја Еванђеља Христовог, јер је оно сила Божја на спасење сваког који верује“. Не стидим се Еванђеља Христовог.
Шта, шта су философи овога света, шта науке? Чиме завршава човек научник, човек философ, човек мудрац? Гробом, смрћу, а то значи смрадом, црвима, змијарником. Зато се ја стидим сваке философије, сваке науке, стидим се свега што не побеђује смрт у овоме свету.
Господ Благи, Васкрсли Христос, Духом Светим даје нам вечно спасење, даје вечну благост, даје право Еванђеље – Еванђеље Христово, Еванђеље о Вечној Истини. Она је дошла у наш земаљски свет и објавила: „Ја сам Истина“; ја сам Пут ка Вечној Истини, Пут у Вечни Живот. Ја сам Светлост света, правда овога света, Правда Божја у овоме свету. Људи, да ли вас је икада већи дар посетио? Да ли је икада земљу, икоје људско биће обрадовало таквим чудесним Благовестима. – Не! Сигурно не!
Зато, зато сеја не стидим Еванђеља Христова, вели Свети Апостол, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује.
Сила Божја: бежи сваки грех од те силе, бежи свака смрт од те силе, бежи сваки ђаво од те силе. На спасење свакоме – сила Божја, не сила људска. Многе су силе, али је Дух један. БОГ је један Који чини све у свему, Бог – Света Тројица.
Какве су силе које даје Дух Свети? Силе које разарају и уништавају сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, сваки пакао, сваку муку, сваку невољу овога света; када испразне душу човекову, када протерају из ње смрт и грех и сваког ђавола и сваког демона – тада те Божанске силе Духа Светога испуњују душу нашу Истином Божјом, Правдом Божјом, Добротом Божјом, Лепотом Божјом, Радошћу Божјом, Вечним Животом Божјим. Ето, какве су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Свог Светог. Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан свете Педесетнице, Сила с висине? Те Божанске силе постају наше, постају моје, и твоје, и свакога човека под једним условом: да верујемо у Господа Христа, у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.
Те Свете силе, те Божанске силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, и сва Света Тројица… на спасењу. Крштавамо се у Име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, Богом, свима Божанским силама: Свето Причешће – испуњујемо се васцелим Господом Христом. Каква је то Сила онда у нама? – Света сила! То долази од Господа, то је дар Његов, а од нас зависи како ми примамо те Свете силе.
Шта треба ми да радимо да бисмо Божанске силе унели у своју душу, и очистили себе од свакога греха, и испунили себе сваком Силом божанском: Вечним Животом, Вечном Истином, Вечном Правдом? Чули смо данас из Светог Еванђеља Еванђеља о блаженствима. То је Свето Еванђеље које нам казује да се ми хришћани испуњујемо Божанским силама, Светим божанским силама када остварујемо свете врлине у нашем животу. У девет блаженстава Господ је сместио све врлине новозаветне, све врлине небеске.
Прва врлина јесте смиреност: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.Смирени су они који дух свој земаљски смирују пред Духом Божјим, Духом Христовим и осећају и тврде: Мој дух ништа је према Духу Божјем; мој дух, да би био нешто, да би се усавршио, треба да се допуни Духом Светим, да се усаврши Њиме, да се испуни Њиме. А пут ка томе то је смирење. Смирити ум свој, себе целог пред Господом Христом, пред Светом Тројицом и чинити Свето Еванђеље: Блажени смирени, јер је њихово Царство, Небеско. И када смираваш себе, често доживљаваш велику муку. Ти треба себе да смириш пред неким човеком ко зна како недостојним, али у име Христа, и ти то чиниш са великом муком, са великим напором. Али Господ даје чудесну утеху, Дух Утешитељ испуњује душу твоју блаженством. Зато је Спаситељ и ставио као први услов, као први позив ка светој врлини – шта? Смирење.
Блаженство не би било блаженство, ако се не смириш. Смирујући себе пред Господом Христом, пред Његовим Светим Еванђељем, примајући Њега целог, васцелог, и Духа Светог, Свету Тројицу, вером и смирењем, гле – твоје је Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Гле, како наизглед мала врлина – смиреност, а цело Царство Небеско ти си свео у душу своју. Каква милост! Какав дар од Чудесног Господа Исуса, Јединог Човекољубца! Света врлина смирења и у њој Света божанска сила непобедива, свепобедна, очишћена од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола: испуњује душу Вечном Истином Божанском, Вечном Правдом, Вечним Животом – целим Царством Небеским. Човече, шта би ти више тражио од Господа Христа, шта би више тражио од Јединог Истинитог Бога? Гле, за једну врлину, један мали напор Он ти даје цело Небеско Царство.
А сад ти Благи Господ казује другу врлину: „Блажени кротки, блажени који плачу јер ће се утешити“. Плач покајни то је прва особина правог хришћанина. Када у светлости Духа Светога човек сагледа себе, душу своју, он – шта види у себи? Слабости, немоћи, грехе, поразе, падове, и онда му очи постају сузарници, онда очи плачу покајнички и кају се. Каје се срце, каје се душа, каје се савест, а очи лију сузе. Блажени они који плачу, јер ће се утешити. Да, ту Утешитељ стоји крај тебе и скупља сузе твоје покајничке. Веруј, веруј да нема греха, нема грехова, нема свих грехова овога света, који плачем покајничким не могу да буду спрани са душе моје и твоје. Утешитељ Благи тако чудесно орасположује душу, навија је и сузе се роне, преливају све поноре твоје душе, све планине и пожаре твоје душе, и ти испираш грехе своје покајничким плачем својим. У тој светој врлини ти се осетиш уплашеном жртвом. Он у мукама нашим даје блаженство нама, покајничким грчевима, покајничким сузама, покајничким мукама Он даје сузе блаженства. Кајеш се и осећаш како Господ милује твоју покајану душу. Утешитељ Благи роси је росом небеске благодати… И онда редом сва блаженства.
Блаженство о милостивости – каква чудесна света врлина, света сила!15 Срце хришћаниново пуно милости Спасове, пуно благости Утешитељеве. Што се више хришћанин труди над собом, душа његова је све милостивија. Шта је срце милујуће? – пита се Свети Исак Сирин: „Срце милујуће то је срце које се моли за сву твар, за свако људско биће, за сваког патника, за сваког човека. Не! За сваку травчицу, за сваку биљчицу, па чак и за демоне да их Господ спасе… Тако је разнежено срце сваког правог светог хришћанина, тако је код Светитеља Божјих, и код свих хришћана у мањој мери. Што се више трудиш да срце твоје буде милостивије, ти осећаш како се све веће блаженство разлива по твојој души. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И опет, у тим напорима твојим да себе прерадиш у милостиво биће, Господ Благи Утешитељ Свети, разлива милостивост низ Божанску силу, Свету свепобедну силу, и ти постајеш јунак, непобедиви јунак, коме ништа не може наудити. И тако редом сва блаженства.
То су свете врлине и кроз њих Свете силе силазе у нашу душу, и ми, ми се испуњујемо Богом, испуњујући се светим врлинама. Ту Благу вест објављује свету Првоврховни Апостол Петар. Он вели у својој Посланици, пише хришћанима, хришћанима свих времена, и вели: „Нама су од Господа Христа дароване све Божанствене силе, све Божанствене силе, које су нам потребне за живот и у овоме и у ономе свету,и у овоме и у ономе свету. У Цркви дају се Свете божанске силе и зато вели Свети Апостол – ми треба да примамо те силе. Како их можемо добити ми, ја, ти, Петар, Павле, Јован, Марко? Како ћемо их добити и задобити, стећи, унети у своју душу? Како? Врлином, трудом, (бежећи) од сагрешења овога света, од сласти овога света, од страсти овога света, дапокажемо – вели он – у вери врлину, у врлини разум, у разуму добродетељ, у добродетељи љубав.Тако, све врлине једна другу вуку, везују или излазе једна из друге. И кад то имамо, вели Свети Апостол, ми постајемо учесници у Божјој природи.То значи: обожујемо се,испуњавамо себе Божанским силама. Место греха и смрти и ђавола у нама, ето Божанских сила, а кроз њих и у њима Пресвета Тројица, Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети! То је циљ нашег живота! То је циљ сваког људског бића: да обожи себе, да испуни себе Божанским силама. Као што вели Свети Апостол Павле у посланици Колошанима: „Да се испунимо сваком пуноћом Божјом“.
Зато је Господ дошао у овај свет.зато је узео тело на Себе да покаже да мало тело људско може сместити целога Бога и живети Богом у овоме свету. Ето, ми смо дужни да испуњујемо себе сваком пуноћом Божјом. Божанске Свете силе дају нам божанске свете врлине, божанске Свете Тајне. Свака света врлина приступачна је и мени и теби. Од нас сад зависи – шта? Напор, труд, рад, бдење, усавршавање у врлинама. Ни у кога од нас вера није савршена: треба да се трудимо да порасте вера наша у нама. Ни у кога од нас љубав еванђелска није савршена: треба да се непрекидно трудимо да порасте љубав божанска у нама. Ни у кога од нас молитва није савршена: треба да се трудимо да молитва еванђелска порасте у нама, да непрекидно расте. Хришћанин увек расте, увек се труди, увек напредује, никада не стаје. Свети Григорије Ниски вели: „Хришћанин никада не стаје. Застане ли то је већ назадак“. Ми увек идемо напред. Пред нама је Вечни Живот, Вечна Божанска Истина, а то треба непрекидно стицати, то је непрекидан труд. Не заборавите: блажени су они који извршују Еванђеље Христово, заповести Христове. И сви који се труде на ма којој врлини, и хоће да је учврсте у себи, и у свим мукама и невољама… (Незавршена беседа, због прекида магнетофонске траке).

У храму Пресвете Тројице у Теслићу,23. јуна свечано је обиљежен велики Господњи празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница, који се слави као храмовна слава. Његово Високопреосвештенство, архиепископ и митрополит зворничко-тузлански, господин Фотије, служио је свету архијерејску литургију, уз присуство многобројних вјерника.
Митрополита Фотија је, у порти храма Пресвете Тројице, дочекао старјешина храма, протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки, заједно са свештеницима, ђаконима и вјерним народом. У својој бесједи, митрополит Фотије је нагласио значај Педесетнице, описујући је као рођендан Цркве. Он је вјернике подсјетио на духовну важност овог празника и позвао их на заједништво и љубав према ближњима.
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, представници власти, представници војске и полиције, драга браћо и сестре, драга дјецо, нека је срећан и благословен данашњи дан, наша и ваша храмовна слава овдје у Теслићу. Живјели, Бог вас благословио и срећан вам празник.
Данас је велики дан, толико велики да га је јако тешко описати. Толико је божански и небески, јер смо данас чули из светог Апостола и Јеванђеља о догађају Силаска Светога Духа на Апостоле који се десио на педесети дан по Васкрсењу Христовом. То је Господ обећао својим ученицима, рекавши им да остану у граду Јерусалиму, постојани у молитви, док се не обуку у силу са висине, како каже свето Јеванђеље. У девети час прије подне, када ми обично служимо Свету Литургију у храму, чула се хука са неба, појавила се велика свјетлост, и у облику огњених језика, Свети Дух је сишао на сваког од присутних апостола. Тада се догодило оно што ми називамо Рођендан Цркве. Од тада Црква историјски почиње да постоји и креће са мисијом.
Први који је устао да проповеда после тог чудесног догађаја, за који сами јеванђелисти описују да су Апостоли изгледали као да су се напили младог вина, био је Свети апостол Петар. Они су били у потпуној благодати, у једном измењеном стању, али су почели да говоре новим језицима. Обични људи, рибари галилејски, неуки по земаљским критеријумима, почели су да говоре све језике свијета. Према промислу Божијем, тада су се у Јерусалиму налазили представници скоро свих земаља на свијету како би могли да чују проповијед о Христу и Васкрсењу Христовом на свом језику.
Свети апостол Петар је у својој проповиједи поновио старозаветну историју јеврејског народа, говорећи да ће доћи Месија из царског рода Давидова, да ће се родити у граду Витлејему и да ће бити распет, али да ће једног дана устати из мртвих и вазнети се на небо. Он је десети дан по Вазнесењу ниспослао Духа Светога на своје ученике, апостоле, и обукао их у силу са висине. Они су тада добили божанске силе и моћи да сведоче Јеванђеље Христово.
Јевреји су се договорили да гоне хришћане и апостоле, па су се они скривали у страху од Јудејаца, затворивши се у 'горњу собу'. Међутим, када су добили дар Духа Светога, постали су силни и наставили да проповиједају. Након проповиједи апостола Петра, три хиљаде људи повјеровало је и крстило се у Јерусалиму. Касније, док је настављао да проповиједа, још две хиљаде људи је поверовало и крстило се.
Многи људи су приступили вери, видећи знамења и чудеса која су апостоли чинили, као и чујући их како говоре новим језицима. Међутим, фарисеји, књижевници и старозаветне старешине нису били задивљени. Они су се осећали угрожено, јер нису могли да контролишу новонастале догађаје. Људском логиком су знали Стари Завет, али нису разумели ни проповед Христову, ни Христа, нити су имали љубави, што је суштина проблема.
Стари Завет је заговарао Десет Божијих заповести које је Бог дао преко Мојсија, али су у суштини две заповести најважније: љубав према Богу и љубав према ближњима. То је крстолика љубав која је суштина Хришћанства. Фарисеји су били формални представници, као што понекад и ми будемо, и зато нису препознали Христа и Цркву Христову. Прогонили су Свете Апостоле, али су се они, уз Божију помоћ, ослобађали.
Чудесан догађај је када је Свети Апостол Петар био затворен у тамницу, а Анђео Господњи је дошао и ослободио га како би наставио своју мисију. Стигао је до Рима и пострадао у време злочестивог цара Нерона 67. године, заједно са апостолом Павлом. Град Јерусалим је био препун људи који су говорили нове језике и прорицали. Благодат Духа Светога се ширила и они који су веровали, добијали су дарове и чинили чудеса. Проповед апостола се проширила по васељени. Почели су да проповедају у Сирији, Дамаску, Грчкој и Египту, а касније и у Европи, грчко-римском царству. У првом вијеку, већ је било много хришћана.Словени су се масовно крстили у седмом вијеку, а ми Срби вјерујемо да је у вријеме Светог Саве завршено крштавање Срба.
Црквена историја почиње од Педесетнице и када служимо Свету Литургију, она увијек почиње призивом Светог Духа који претвара хљеб и вино у Тело и Крв Христову. Свака Литургија је Педесетница, као и свако богослужење, јер све почиње призивом Светог Духа. Свети Дух завршава и довршава дјело Божије у историји. Ми смо сви светодуховски људи јер смо крштени и запечаћени силом Духа Светога. Када се дијете крштава, свештеник га погружава у воду у име Оца, Сина и Светога Духа, а потом га помазује на чело, уши и друга чула, да би све било освећено и просвећено Духом Светим. Зато свету Педесетницу, рођендан Цркве, упоређујемо са личном Педесетницом, силаском Светог Духа на сваког крштеног, коју доживљавамо и на свакој Литургији. Свети Серафим Саровски је говорио да је циљ нашег живота да задобијемо Духа Светога, да одуховимо своје биће и будемо људи Божији. Врлински човек кроз љубав, праштање, кротост, смирење, пост и молитву пројављује Божију благодат. Као кад на гробу Светог Јустина Ћелијског осећамо небески мир, а та благодат се шири и преко чудотворних икона. Има много тога да се каже, али не можемо све.
Желим благослов Божији нашем проти Миладину, црквеној општини и граду Теслићу. Треба да довршимо изградњу светосавско-парохијског дома краља Драгутина и то би требало ова генерација да уради.
Хвала вам на стрпљењу, помињите нас у молитвама и молите се за своје упокојене, јер наши упокојени осећају наше молитве.
Желим напредак и граду Теслићу, начелнику и људима који раде са њим. Нека Теслић буде место сабирања Срба, слободе и правде, православне културе и живота. Увек треба да има места и за људе који исповедају другачију веру и културу. Ми православни нисмо искључиви, наша вера није милитантна, а зашто није милитантна? Јер је крстоваскрсна и крстолика. Милитантни могу бити они који немају символ крста. Наш крст је симбол наше вере. Распињемо себе заједно са Христом и васкрсавамо у Његовом васкрсењу. Крстолика љубав је изнад свега и свих.
Желим свако добро приложницима и ктиторима, хору, војсци. Ми мирно спавамо док нас они чувају. Полицији која чува слабијег од силнијег, такође. То је хумана служба, то је благословена служба и потребно је да буде у православном духу, да не чиниш насиље никоме другом, али да штитиш убоге, удовице, сирочад, од безаконика и насилника којих увек има.
Нека је благословен данашњи празник и слава нашега храма. Свако добро од Господа.
Током литургије, Митрополит Фотије је уручио Архијерејску грамату захвалности господину Алекси Касаповићу из Теслића, у знак признања за његову ревност и љубав према Цркви и српском народу.
Након литургије, верни народ је учествовао у литији, крсном ходу улицама Теслића. По повратку у храм, освећени су приноси верника, а славски колач је преломљен са кумом славља, господином Ником Бубићем.​
Славље је настављено уз трпезу љубави и заједничко дружење у порти храма. Молитвеном сабрању присуствовао је и начелник Општине Теслић, господин Милан Миличевић, који је честитао присутнима празник. Извор: Епархијазт