Патријарх Порфирије посетиће манастир Јасеновац и епархију пакрачко-слaвoнску након што је у суботу обишао банијска села.
Патријарх Порфирије требало би да стигне у посету манастиру Јасеновац између 15 и 16 часова.
Присуствоваће служби за високе црквене званице и моћи ће да види докле се стигло у његовој обнови.
Еписикоп пакрачко-славонски, владика Јован, каже за РТС је да посета патријарха Порфирија манастиру Јасеновац израз важности коју даје овој богомољи. "Посета је и велики благослов за Јасеновац, али ће истовремено и патријарх добити својеврсни благослов од јасеновачких страдалника за своје предстојеће служење", наводи владика Јован.
Истиче да су то чинили и претходни поглавари СПЦ, почев од патријарха Германа 1984. године, који је освештао тада обновљени храм.
Храм у Јасеновцу највише је страдао током Другог светског рата. 
"Црква је била прва жртва система логора Јасеновца. Када је установљен 'Јасеновац 3', октобра 1942. године, први задатак логораша је био да сруше стару цркву која је била много већа и велелепнија од садашње", указује владика Јован.
Како је рекао, црква је била поштеђена веће штете у последњим сукобима деведестих година прошлог века. ИЗВОР:РТС

У младости је Онисим - (грчки Ονησιμος ; латински  Онесимус, што значи „користан“- касније један од  из 70 -рице апостола) био роб Филимона, хришћанина племићке породице који је живио у граду Колос у Фригијској регији. Крив за нешто пред својим господаром и плашећи се казне, свети Онисим је побјегао у Рим, али тамо је, као одбјегли роб, завршио у тамници. У тамници се састао са апостолом Павлом, који је био у ланцима, просвећен од њега и примио свето крштење. У затвору је Онисим „служио као син“ апостола Павла (Фил  1, 10). Апостол Павле га, такође, помиње у Посланици Колошанима (Кол  4,  9 ), називајући Онисима „вјерним и вољеним братом“.  Апостол Павле, који је лично познавао светог Филимона, написао му је писмо пуно љубави, молећи га да опрости одбјеглом сужњу и прихвати га као брата; са овим писмом послао је светог Онисима свом господару лишавајући се помоћи која му је била преко потребна.
Свети Филимон, примивши писмо, не само да је опростио Онисиму, већ га је и ослободио, шаљући га назад у Рим апостолу Павлу. Након тога је свети Филимон хиротонисан за епископа града Газе (датуми прослављања: 4. јануар, 19. фебруар и 22. новембар).
Након смрти апостола Павла, Свети Онисим служио је апостолима до њихове смрти и од њих је постао епископ. Послије њихове смрти проповиједао је Јеванђеље у многим земљама и градовима: у Шпанији, Карпетанији, у Колосу, у Патри. У дубокој старости свети Онисим је заузео епископски престо у Ефесу, послије апостола Тимотеја. Када су Св. Игњатија Богоносца одвели у Рим на погубљење, епископ Онисим му је изашао у сусрет са неким хришћанима, како то свети Игњатије помиње у својој посланици Ефесцима.
Током владавине цара Трајана, свети Онисим је ухапшен и изведен на суд пред судијом Тертулом. Светитеља је држао у затвору 18 дана, а затим га послао у затвор у град Путиола. Послије извјесног времена Тертул је позвао затвореника и, увјеривши се да свети Онисим и даље чврсто исповиједа своју вјеру у Христа, подвргао га је свирепом каменовању, након чега су светитељу мачем одсјекли главу. Тијело мученика узела је нека племенита жена  и положиила  у сребрни ковчег. Било је то око 109.године.

Прије Великог поста постоје три припремне недјеље које нас подсјећају на одабране јеванђеоске догађаје. Друга недјеља говори о изгубљеном (блудном) сину. Током недјељне службе чита се одговарајућа прича коју је испричао Господ Исус Христос (Лк 15 , 11–32). Овој причи претходи прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми.

​"Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.

​ А кад потроши све, настаде велика глад уземљи оној, и он поче оскудијевати. И отишавши приби се код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.

​А кад дође себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.

​И уставши отидеоцу својему. Па кад је још подалеко био, угледа га отац његови сажали му се,и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав , и оживје; и изгубљен бјеше и нађе се. И стадоше се веселити. 

​ А син његов старији бјеше у пољу и долазећи , када се приближи кући, чу пјевање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: шта је то? А он му рече: брат је твој дошао ;и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе  да уђе. Тада изађе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син , који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје;и изгубљен бјеше и нађе се "  (Лк 15 , 11–32)​

​Цртежи Наталије Кондратове /извор: фома.ру
​Превод: вјеронаука.нет

​1.део:  Узроци вавилонског ропства
Почела је припрема за Васкршњи пост. Црква своје следбенике полако уводи у ово спасоносном путешествије од четрдесет дана, упућујући их на тему 137. псалма, такође, познатог по првом стиху, који започиње речима „На водама вавилонским“.
Његово ауторство је необично. Псалам је потписан „Давидов, (кроз Јеремију“. На основу тога, свети оци Атанасије Велики и блажени Теодорит Кирски тумаче ово „двоструко“ ауторство на овај начин. Свети пророк и цар Давид су то написали надахнути Светим Духом. Псалам је прорекао Јеврејима будуће уништење Јерусалима и њихово ропство у Вавилону. Цар Давид је живео скоро 1000 година пре Рођења Господа Исуса Христа, а вавилонско ропство догодило се скоро 600 година пре рођења Исуса Христа и 400 година након владавине цара Давида. Свети пророк Јеремија био је савременик Јевреја који су видели уништење Јерусалима. Упутио им је поновљена упозорења о предстојећем уништењу Јерусалима због њихових непокајаних грехова. На тај начин је тумачио псалам 137. својим савременицима и будућим генерацијама. Црква приписује коауторство 137. псалма пророку Јеремији и цару Давиду.
Па ипак, Псалам има више од своје историјске позадине. Надахнут Духом Светим, његов текст има вишеструко значење и изванредну дубину. Може се протумачити са најмање три аспекта. Један се бави историјом, други моралом, а трећи нуди смернице за будућност.
Дакле, испитајмо сваки од њих, почевши од вавилонског ропства. Зашто је Господ дозволио Јеврејима такву жалост? Зашто није спречио хиљаде смрти, уништење храма и самог града Јерусалима? Сведок ових догађаја, свети пророк Јеремија, одговара: „Јер синови Јудини учинише што је зло преда мном, говори Господ, метнуше гадове своје у дом који се зове мојим именом, да би га оскврнили" (Јер 7, 30). Осврће се посебно на нечестивог јеврејског цара Манасију који је наредио да се у храм уведе идол вавилонске богиње Астарте, а то је очито светогрђе.
Свети пророк наставља: ,, Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво, и кадите Валима, и идете за другим боговима, којих не знате;
Па онда доходите и стајете преда мном у овом дому, који се зове мојим именом, и говорите: Избависмо се, да чините све ове гадове“(Јер 7, 9-10).  Он, такође, пише: „Синови купе дрва, а оцеви ложе огањ, и жене мијесе тијесто, да пеку колаче царици небеској, и да љевају наљеве другим боговима, да би мене дражили" (Јер 44, 17).
"Мене ли драже, говори Господ; еда ли не себе, на срамоту лицу својему?Зато овако говори Господ Господ: Гле, гњев мој и јарост моја излиће се на ово мјесто, на људе и на стоку и на дрвета пољска и на род земаљски, и распалиће се, и неће се угасити" (Јер. 7, 18-20).

Овде споменута незнабожачка богиња је Астарта, богиња неба у Вавилону и Асирији. У Вавилону су у њену част пекли округле жртвене колаче у облику месеца. Првобитно је Астарта била поштован као заштитница месеца.
На крају, пророк Јеремија описује језиве обичаје које су Јевреји усвојили из Ханана - ритуално убијање новорођенчади. Сиромашна новорођенчад изгорела су у пожару на месту званом Тофет у долини Гехином на југу Јерусалима (такође познатој као долина сина Еномова). У православљу је ово име постало синоним за Ад. Одојчад су жртвована хананским идолима Молоху и Ваалу из Ханана. ,, И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномова, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нијесам заповједио нити ми је дошло на ум“ (Јер 7, 31).
Дакле, разлог Божјег гнева против Јерусалима био је очигледан. Људи су се удаљили од своје вере у Истинитог Бога; њихов преступ био је толико груб да су почели да спаљују своју децу као жртву незнабожачким боговима.
Само једна ствар могла би их вратити правој вери и учинити им ум трезним - велика жалост. Бог ју  је послао јеврејском народу кроз вавилонско ропство. Није послато да уништава, већ да исцели. Које поуке можемо научити из овог дела библијске историје?
Преступ једног појединца доноси болест и уништење ако брзо рашири и ако нема покајања. Греси друштва и људи доносе катаклизме и недаће; оне се не дешавају случајно, већ имају основне духовне узроке. Својим страдањем наш свемилостиви Господ доноси нам спасење и упућује нас на пут покајања. Пре много хиљада година, Јевреји који су  оплакивали због губитка храма и градова, нашли су пут до свог Господа.
У следећем чланку ћемо испитати узроке вавилонског ропства Јевреја и започети тумачење стихова 137. псалма.
За сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / 

Псалам 136  - Давидов, кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан 
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Ове речи наговештавају да ће они, који ће након много година због својих безакоња бити пресељени у Вавилон, седети и јадиковати, желећи да им се врате пређашња добра.
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ.
(6) Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем. Наиме, каква је корист од таквог оруђа речи (словљења) које је наизглед здраво, али не може да испусти потребне звукове? Због тога су блажени људи читав живот проводили бринући о псалмопојању и говорећи: Певаћу Господу у животу моме (Пс 103; 33). Град Јерусалим су поштовали због богослужења, као што је претходно речено: Ради дома Господа Бога нашег исках добра теби (Пс 121; 9).
Ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога, тј. сећање на тебе претпоставићу сваком весељу, јер ће се само у том случају догодити да ми се, можда, и свако друго весеље преобрати у добро. Уосталом, и Господ учи да се духовна храна претпостави телесној.
(7) Помени, Господе, синове Едомске. Синови Едомски су Исавови потомци, Идумејци. Након заузећа Јерусалима, они су настојали да му причине свако зло, док се нису уверили да је град разорен до темеља.
(8) Кћери Вавилонска, злонесрећнице. То је пророчка реч, и она изображава пропаст Вавилона. Блажен је који ти узврати освету, тј. блажен је онај ко и тебе одведе у ропство.

Овај псалам изговорен је у име заробљених Левита, тј. ђакона, васцелог свештеничког племена и појаца, који ће се након много година наћи у вавилонском ропству. Он предсказује горепоменутим Јеврејима шта ће се с њима догодити, истовремено их поучавајући какве речи да изговарају и шта да чине да би Бога приклонили на милост.
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Јевреји су се, као заробљеници, налазили изван градова, тј. на пустим местима, због чега су често одлазили на обале река. Тамо су седели и у самоћи, у молитвама, оплакивали своју несрећу и робовање. У оно време, кад су поседовали многа добра и слободу, гордили су се и презирали их својим греховима. Због тога су их и били лишени, да би их поново пожелели. Бог свагда тако поступа са онима, који презиру Његова добра. Према речима светог Златоуста, Бог лишава благостања и добра оне људе, који их нису свесни, да би се на тај начин освестили и да би их се опоменули.
(2) На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Кад смо пошли у Вавилон, оне музичке инструменте, на којима смо појали и прослављали Бога налазећи се у Јерусалиму, обесили смо на врбе што расту на обалама оних река, које теку ка Вавилону, јер су тада за нас постали непотребни и неупотребљиви. Јеврејски појци понели су их са собом само зато, да би се сећали јерусалимског богослужења (св. Златоуст). Према Теодоритовим речима, ови инструменти су тада били неупотребљиви, јер је Закон заповедао да се на само једном месту, тј. у Јерусалиму, врше богослужења и појање. У вишем значењу, они су своје инструменте учинили недејственима ("обесили су их"), и на тај начин неплодно дрвеће, тј. врбе, изражавају недејственост и некоришћење псалама и музичких инструмената. Никита Ститат: "Вавилоном је названо оно место, где су се слиле речи оних који су говорили: Хајде да сазидамо град и кулу. Тамо је Бог сишао и помешао језике, због чега је ово место и назвао смешом (сливањем) језика. Вавилонје место где се нису смешали само разговори него и правила, и мисли, па и сами умови." Јевсевије каже да се у том смислу ове речи могу применити и на оне хришћане који су се у доба прогона одрекли Христа и који су допустили да их захвати пометња, јер је Вавилон, као што смо рекли, пометња." Методије Патарски каже: "Можда чисте, девствене душе у химнама Богу говоре да су на врбе усред Вавилона обесиле своје инструменте, тј. да су на висину уздигле своја тела, не допустивши да их преплаве вавилонске реке, тј. реке греха и зла, које су се устремиле на њих да би их одвукле у дубину."
(3) Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме наше. Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: "Вавилоњани, који су нас заробили, тражили су да им изговоримо неколико речи из божанствених химни и похвала које смо Богу појали у Јерусалиму, тј. заповедали су нам да певамо, желећи једноставно да слушају због задовољства, па чак и да се изругују нашим светим и божанственим стварима."
Певајте нам од песама Сионских. То су речи Вавилоњана, који су говорили: Певајте нам, Јевреји, неку од оних песама које сте певали док сте били на Сиону и у Јерусалиму.
(4) Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој, односно, како да сионске песме појемо у Вавилону, на туђем месту, изван Јерусалима, кад нам Закон то забрањује? "Запазите колико је ропство било корисно и колико је поправило Јевреје: они, који су у отаџбини преступали закон Божији, сада, у туђој земљи, на све начине настоје да га очувају", каже св. Јован Златоусти. Под тућом земљом могло би се подразумевати и свако срце које се удаљило од врлине. Таквом срцу не смеју се давати божанствена и небеска тајинства, према ономе што је речено: Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт 7; 6).
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. " Ако ја, тј. народ јеврејски, заборавим тебе, граде Јерусалиме, нека буде заборављена снага и делање моје, тј. нека и ја сам будем осакаћен и одузет, и нека усахне моја десна рука, да је више не осећам", каже св. Златоуст.
(9) Кћери вавилонска, злонесрећнице... блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим.

Свети равноправни апостоли Кирил (рођено - Константин) и Методије (рођено - Михаил), били су браћа. Рођени су у побожној породици. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповједник (друнгар), а њихова мајка Марија је вјероватно била словенског поријекла. Породица је имала седам синова. Михаил је био најстарији, а Кирил најмлађи. Сазријевши, младићи су напустили родитељски дом. И на неко вријеме путеви су им се раздвојили ...

​У 27. години, Михаил (Методије) је постао управник једне архонтије у источној Македонији  и показао се као мудар владар. Али био је оптерећен сујетом живота. Одбивши да влада, са 37 година отишао је у манастир, узевши монашко име Методије.

Од раног дјетињства, Константин је сатима читао књиге. Послије завршетка Магнаврског Универзитета, више придворске школе Цариграда, Константин тамо предаје философију. Константин се прославио побједом у богословским споровима са вођом иконобораца, бившим патријархом Амијем.

​Живот на двору није одговарао Константину и он се, одлучивши да се придружи брату, повукао у манастир. Али 850. године цар и патријарх послали су браћу на мисију у Бугарску. Својим проповиједањем они обраћају многе Бугаре у хришћанство.

862. године цар је позвао два брата у нову, моравску мисију. Сазнавши да у овим земљама нема Светог писма на њиховом матерњем језику, Константин је рекао: „Ко може на води бесједу написати?" и преузео састављање словенског писма. 863. године браћа су створила Глагољицу. Прве године живота у Солуну, гдје су поред грчког научили и словенски језик, биле су им велика помоћ.

Константин и Методије су превели Свето писмо и извјестан број богослужбених књига на „народни“ језик. Касније је на основу грчке азбуке ученик браће, свети Климент Охридски, створио ћирилицу, која је од Бугарске преко Србије продирала до Кијевске Русије.

Политички преокрети натјерали су браћу да прекину мисију и оду у Рим: било је потребно бранити могућност богослужења на словенском језику. 869. године Константин је умро, прихватајући схиму и узео ново (монашко) име - Кирил. 16 година касније, Методије се, такође, упокојио у Господу. Методија су опојали на три језика међу којима је био и словенски.

Равноапостолни Ћирило и Методије, словенски учитељи, светитељи поштују се и на Западу и на Истоку. Код Руса, Украјинаца, Бугара, Македонаца, Словака и Чеха дан светих Ћирила и Методија је културни Дан словенске писмености и културе, а од 2019. празник се обиљежава и у Србији. Код Православних народа обиљежавају се 24. маја сваке године. Код Словака и Чеха обиљежавају се 5. јула. Свети Кирил Словенски  слави се 14. фебруара (по Јулијанском), односно 27. фебруара (по Грегоријанском календару), што одговара датуму смрти Ћирила.
Цртежи Екатерине Гаврилове
Извор: фома.ру
Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. 

По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ филососије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину.
862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године.

Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи  донијели у Италију.

Свети блажени велики кнез Александар Невски (1263)
Дани молитвеног сјећања - 5. јуна, 12. септембра, 6. децембра
Свети Александар није био само талентовани стратег, већ је и сам учествовао у биткама. Према предању, ударио је копљем у лице вођу шведске војске током битке на Неви. Принц није претрпио ниједан пораз у биткама и истовремено је био добар дипломата - управо је он успио да се договори о дјелимичној независности Русије од Хорде. 

Свети мученик Лонгин Сотник (1. вијек)- Дан прослављања  - 29. октобар
Један од првих хришћанских светаца. Лонгин је исти онај ратник који је био близу Крста Господњег у вријеме распећа. јеванђелист Матеј га помиње: „ А капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божији“ ( Мт  27, 54). Према предању, Лонгин је био тај који је пробо ребро Господње копљем након смрти на Крсту. Центурион је повјеровао у Христа и почео је да проповиједа Његова учења, због чега му је одсјечена глава.

​Свети преподобни Илија Муромец -Дани прослављања: 11. октобра, 1. јануара
Илија Муромец није само лик у бајкама, већ и стварна личност. Према предању, рођен је у селу Карачарово код Мурома. Као дијете био је осакаћен и није могао да хода, али је послије чудесног исцјељења постао ратник. На крају свог живота, Иља се замонашио, а касније је проглашен светим - његове мошти се и даље налазе у Кијево-Печерској лаври. Деведесетих година научници су испитивали мошти светог Илије. 

Дани слављења - 6. маја, 16. новембра
Свети Георгије је служио у римској војсци под царем Диоклецијаном, једним од најсуровијих прогонитеља хришћана. Георгије је био талентован војник и добар вођа, па је брзо напредовао и већ га је  у  двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин). Прешавши у хришћанство, сам светитељ појавио се пред царем са оптужујућим говором против поштовања незнабожачких богова. Због тога је тешко мучен - вожен је на точку и бачен у живо вапно, а затим му је одсјечена глава. Један од најчешћих изображења светитеља на иконама је у облику коњаника који копљем удара змију.

Дан слављења - 1. јун

Свети Димитрије је ујединио руске земље и ослободио их татарско-монголског јарма. То се догодило током Куликовске битке 1380. године. Прије битке, принц се обратио за благослов великом светитељу - преподобном Сергију Радоњешком. Благословио је Димитрија и дао му два становника, који су у прошлости били искусни ратници, да му помогну: Пересвет и Андреј Ослиабиа (такође су канонизовани). Након побједе у Куликовској бици (1380), кнез Димитрије је почео да се назива Донским, јер се бојно поље налазило између ријека Дон и Неприадве. 

Дан слављења - 8. новембар

Рођен у Грчкој у граду Тесалоники (данашњи Солун). Његов отац бјеше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на мјесто оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но, светитељ је одбио да прогони своје сувернике, већ им је, напротив, на сваки могући начин помагао и истребљивао паганске ритуале. Због тога су га по наредби цара војници проболи копљима док се светац молио. Тијело његово узеше хришћани потајно и сахранише. Из тијела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква.

Дан слављења - 5. августа, 15. октобра

Свети Теодор - адмирал флоте. Био је најсвјетлија тачка руске поморске историје у 18. вијеку, вјероватно најсветлија личност руске ратне морнарице до данас. Био је сјајан стратег који у борби није претрпио ни један пораз. Захваљујући светом Тедору, Русија је побиједила у рату са Турском (рат 1787-1791). Адмирала је одликовао посебан хришћански однос према обичним морнарима, због чега је поштован као праведан човјек. ​ У биткама се показао као ненадмашан војсковођа, али и као велики вјерник и хришћанин и милосрдан човјек, који је знао да удари када је требало, али и да помогне несебично онима који су помоћ тражили.
Умро је у 74. години живота. Сахрањен је у Санаксарском манстиру. 

40 мученика Севастијских (320) - Дан слављења - 22. марта

40 мученика су били војници римског цара Ликинија.  Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.
Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.
Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.
Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.
Извор: фома.ру; превод: вјеронаука.нет

​Савремена настава пружа нам доста могућности, а часови Верске наставе се лепо могу осмислити тако да се могу реализовати како у редовном тако и онлајн окружењу. Хибридна настава је одличан пример комбинације редовне наставе са онлајн наставом и савршено се уклапа у актуелну ситуацију, а при том ако се лепо осмисли може доста допринети трајним знањима. Циљ је да на самом часу у редовној настави акценат буде на активном учењу осмишљавањем што више мањих активности прилагодљивих дечјем узрасту, а разноликост тих активности пробудиће интересовање сваког ученика. Што се тиче онлајн наставе, деци су осмишљенио онлајн тестови са повратном информацијом о постигнућу одмах након израде теста тако да ће и дете и наставник одмах имати увид и знаће на чему треба да пораде. Дакле комбинацијом редовне и онлајн наставе добијамо одличну комбинацију групног и индивидуалног рада а све ће то омогућити ученику задовољство у настави и трајно знање.
Пример једне сарадничке наставе где више колега осмишљавају час реализовали су у ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници вероучитељ Предраг Митровић и професорка енглеског језика Сања Симић де Граф. Професорка је осмислила такву једну припрему на тему Свети сасуди и направила интерактивну презентацију и онлајн тестове употребом веб-алата, а сам час реализовао је вероучитељ са својим ученицима другог разреда.
Онлајн припрему можете видети на следећем линку: http://online.anyflip.com/scxpd/cyhz/mobile/index.html
Ученици су унапред подељени у три групе. Ученици се уводе у прогамирану наставу а вероучитељ истиче да ће после сваког слајда имати занимљива квиз питања. Вероучитељ уводи ученике у наставу тако што покреће интерактивну презентацију и показује фотографије светих сасуда. На наредном слајду налазе се описи светих сасуда,а вероучитељ објашњава употребу светих сасуда. После тога, ученици имају задатак да повежу свете сасуде са њиховим описом. У следећем задатку ученици имају фотографије светих сасуда и њихове називе. Њихов задатак је да повежу свети сасуд са одговарајућом фотографијом. Наредни задатак се односи да ученици на основу фотографије одређеног светог сасуда погоде о ком је светом сасуду реч. Следећи задатак је да на основу фотографије без понуђених одговора погоде свети сасуд. Свака група добија одштампану осмосмерку и ограничено време да је реше. Победничка група је она група која у предвиђено време пронађе што више светих сасуда у осмосмерци. Следећа игра је да на основу испреметаних слова погоде о ком је светом сасуду реч. Групе бирају испреметану реч наизменично а могу да искористе и малу помоћ уколико не знају одмах одговор која се састоји у откривању фотографије светог сасуда који се крије иза испреметаних слова. Групе добијају питања везана за свете сасуде и ограничено време да запишу одговоре. Савет је да сваки члан групе напише по један одговор како би брже одговорили и како би сви равноправно учествовали, а уколико сваки члан не зна, онда се консултује са групом. Следећи слајд је покривен пољима са бројевима и групе бирају број, отварају поље и одговарају на питања. Кад се отворе сва поља у позадини погађају који се свети сасуд који се крије иза тих поља. Градиво утврђујемо игром асоцијација. 
Ученици су добили линкове са онлајн тестовима.Ове тестове ученици раде код куће, у време које желе и наглашено им је да могу више пута урадити тест јер ће на тај начин утврдити градиво.
Предности ових тестова су бројне, од тога да ученици одмах добијају евалуацију о постигнућу до уштеде наставника у прегледању сваког теста појединачно. Кликом на линк, постоје две опције student а то је приступ тесту, најпре ученик или онај ко ради тест уписује своје име и презиме и приступа изради теста и administrator где вероучитељ приступа убацујући овај код SSdG1205 и онда је у могућности да прати постигнуће ученика, колико има тачних одговора, на којим је питањима погрешио и целокупну статистику постигнућа сваког ученика понаособ. Треба само имати у виду да ће се бодовна табела после извесног времена напунити, тако да помоћу истог приступног кода могу се обрисати резултати и тако ће се омогућити несметана израда нових тестова.
Тест 1 https://testmoz.com/q/8215614
Тест 2 https://testmoz.com/q/8215888
Тест 3 https://testmoz.com/q/8216112
Ученици су показали  висок ниво пажње и заинтересованости за овај вид наставе. Нарочито су им се допао овакав вид часа у којем имају прилику да сви учествују, показали су високу мотивацију, нарочито су им се свиделе осмосмерке и асоцијације и као и откривалице, што се уједно и показало ефектним код памћења компликоване терминологије или учења и утврђивања вокабулара, док су асоцијација јако погодне за понављање обрађене наставне јединице у целини. Веома је битно то што су били активни. С обзиром на то да је ово предавање мало теже за њихов узраст, наш оглед је успешно изведен и дошли смо до закључка да код градива које је захтевно треба прибегавати кратким програмираним мултимедијалним садржајима који су обогаћени енигматиком као начином провере знања. Такође смо подстакли ученике да сами осмишљавају начине како им је најлакше да запамте, да истражују и да користе различите изворе знања дајући им конкретне смернице како да уче. Овај вид наставе је погодан код тематског планирања наставе. Онлајн тестови су се показали изузетно успешним јер ученици одмах добијају  евалуацију о постигнућу а наставника штеди време на  прегледању сваког теста појединачно. Такође могу те тестове урадити и више пута и на тај начин утврдити градиво, а тестови се могу радити како у школи, тако и код куће уз могућност укључивања и других актера наставног процеса-родитељам вршњака и слично и на један забаван а смислен начин доћи до трајних знања.
​-ПРИПРЕМА
Сања Симић де Граф

Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке . Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170 .

Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године , морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172.,  1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу;  Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом , када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину.

Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље.

Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године .

Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана . Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.

Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6 ). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година.
Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном , од које су се догодила многа чуда.

Године 1204. , Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро.  Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

Васкршњи пост је нешто више од поста, а сам пост је више од хране. Овај принцип лежи у срцу Посног  Триода, главне књиге химни Васкршњег поста. Васкршњи пост је без сумње најсадржајнији и најистакнутији период црквене године. Великопосне службе, духовне поуке Триода и библијска читања за овај позивају нас да поједноставимо свој живот и уронимо у ’озарену тугу’ покајања. Написан за побожног хришћанина, Триод је пун упозорења против гордости и лицемерја - крајњих духовних грехова којима су верујући људи тако подложни.
Православни пост почиње на „Чисти понедељак“, седам недеља пре Пасхе, када православни хришћани прослављају Васкрсење Господње. Али пре него што пост започне, најављује се унапред, а ова припрема за Васкршњи пост врши се пре свега преко Великопосног Триода, који се појављује у богослужбеном животу Цркве три недеље пре Васкршњег поста, у недељу митра (цариника) и фарисеја. Химне Триода остају редовна карактеристика литургијског живота Цркве до краја Страдалне недеље.
Није случајно да најављивање поста започиње у недељу цариника и фарисеја. Не само химне Триода, већ и одређена читања Јеванђеља и Посланице за овај период, играју важну улогу у припреми православних хришћана за Васкршњи пост. Поуке читавог литургијског живота Цркве од ове тачке упозоравају православне хришћане да избегавају лицемерни пост, да посте духовно и телесно, да се уздржавају од неправди, од гордости и од осуђивања других.
Прва лекција је данашње читање Јеванђеља, а главна химна за дан одјекује јеванђељском лекцијом:
Клонимо се гордог фарисејског говора; и научимо се понизности цариника, завапимо Спаситељу: буди милостив према нама, јер си ти једини спреман да опростиш “.
Упозорење да се клонимо гордости не даје нам се само речима, већ и практично. У већини среда и петака током године, православни хришћани посте - то јест, уздржавају се од меса и млечних производа, а обично и од рибе, вина и уља - али током седмице након недеље цариника и фарисеја, ови посни дани се укидају. Многи православни хришћани греше мислећи да смо током те недеље ослобођени поста да бисмо ждерали месо и млечне пре почетка Васкршњег поста, али то уопште није разлог. Заиста, да је то био разлог, Црква би наредне недеље - недеље пре Сиропусне недеље (када почнемо да се уздржавамо од меса, али настављамо да једемо млечне производе док се припремамо за аскетске подвиге Васкршњег поста) одредила разрешење ових посних дана. Разлог због којег Црква разрешује пост среду и петак у недељи после Недеље цариника и фарисеја је тај што нас упозорава да не подражавамо фарисеја који се хвали пред Богом: „Постим два пута недељно“. Стога нас Црква подсећа - не само поукама Јеванђеља и Триода, већ и заповешћу да се не пости у тој недељи - да је боље не постити и бити понизан него постити и бити горд.
Тако нам Недеља цариника и фарисеја даје прву лекцију Великог поста: физички пост је средство за постизање циља, а не сам циљ. Ако нас наш пост чини гордим и арогантним, боље је да уопште не постимо.

​То је нешто чега треба да се подсетимо у периоду пре почетка поста. Подсетили смо да пост пре свега мора бити здржање од греха. Узмимо за пример ову химну која се чује само неколико дана пре Великог поста:
 „Узалуд се радујеш што не једеш, душо! Јер се уздржаваш од хране, али од страсти ниси очишћена. Ако немаш жељу за усавршењем, бићеш презрена као лаж у Божјим очима, бићеш упоређена са злим демонима који никада не једу! Ако останеш у греху, имаћеш бескористан пост; зато и даље непрестано тежи да стојиш пред Распетим Спаситељем, радије  да будеш разапета са Оним који је разапет ради тебе “
Поново се подсећамо да пошћење није циљ и крај Васкршњег поста. Ако пост није средство за усавршавање нашег духовног живота, ако се уздржавамо од хране, али не и од греха, онда нисмо бољи од ђавола! Демони не једу, али због тога нису ближе Богу. Због тога само недељу дана пре Великог поста слушамо лекцију из Прве посланице Светог Павла Коринћанима, „Храна нас неће приближити Богу“ (1 Кор 8, 8). Ово одјекује у Триоду:
 „Царство Божије није храна и пиће, већ правда и уздржање у светости“.
Усмерени ка побожном хришћанском послушању, химне поста не престају да понављају упозорење које је Христос дао својим апостолима: „Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско “(Мт 5, 20). Морамо се уздржавати не само од хране, већ и од критиковања и осуђивања других, од клевете и оговарања, од гордости и сујете. Триод ово јасно објашњава:
„Док телесно постимо, браћо, постимо и духовно. Разрешимо сваку везу безакоња. Покидајмо сваку неправедну везу. Поделимо хлеб гладнима и угостимо их у своје домове оне који немају кров над главом, како бисмо добили велику милост од Христа, Бога нашега “.
„Држимо пост прихватљив и угодан Господу. Истински пост је уклањање од сваког зла, владање језиком, уздржање од беса, уздржање од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства. Ако се одрекнемо ових ствари, онда је  наш пост истинит и угодан Богу “.
„Дођите, верни, и у светлости извршимо дела Божја; ходајмо оскрено као по дану. Одбацимо сваку неправедну оптужбу против свог ближњега, не стављајући му на пут никакав узрок спотицања. Оставимо по страни телесна задовољства и повећајмо духовне дарове своје душе. Дајмо хлеб онима којима је потребно и приближимо се Христу, вапајући скрушено: Боже наш, смилуј нам се “.
„Период светог поста је близу. Започнимо га добрим делима; јер је речено, пост није за свађе и расправе “.
Ове химне су надахнуте строгим упозорењем које нам је дато у Старом завету (Ис 58, 4-7):
„ Ето, постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Такав ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли *да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“.
Значајно је да дан уочи Великог поста чујемо ову читање из посланице Светог Павла:
,, Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.  Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи “(Римљ 14, 3-4).

Иако нас Црква позива да постимо, она, такође, упозорава оне који посте да не осуђују оне који то не чине; а они који не посте да не осуђују оне који то чине. Јер док Црква свима нуди опште правило поста (без меса, млечних производа, а најчешће и рибе, вина или уља), није реално очекивати да ће сви моћи да посте истом строгошћу. Различити услови живота и здравља играју улогу у нечијем аскетском напору. Важно није колико строго постимо, већ у којој мери пост, ако уопште постоји, побољшава наш духовни живот и да ли постимо у складу са сопственим снагама и способностима. Старија жена са многим здравственим проблемима не може постити тако строго као младић на врхунцу своге физичке моћи, али то не чини први пост мање вредним од другог. Старица се може само уздржавати од меса, док се младић уздржава и од млека и рибе, али старица једе штедљиво и једноставно, даје оно мало новца што има сиромашнима, проводи много сати у молитви и не критикује и не осуђује други; док младић, све време поштујући правила исхране у посту, ждере сојин сир, ракове, гамборе и слично, троши новац на себе, а не даје другима, а ипак критикује друге због тога што нису постили. Такав „пост“ уопште не служи духовној сврси.
Стога нас Триод поново упућује строго упозорење о доношењу пресуда онима који не посте или који постију мање строго од нас.
„Добро размисли, душо моја: да ли постиш? Не презири свог ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Не осуђуј свог брата“
Због тога период Триода - период припреме за Велики пост - започиње поуком о понизности, уз Причу о царинику и фарисеју. Пост се тако најављује као потрага за смирењем, што је почетак истинског покајања, и корен и снага великопосног напора.
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Град / Извор 

​Адвокат Оливер Лике (45), Нијемац који годинама живи у Швајцарској, рођен у протестантској породици, који је читавог живота био атеиста, прије неколико дана крстио се у српској цркви и прешао у православље.

То је "посљедица" Оливерове љубави према Србији и српском народу, са чијим се недаћама и историјом упознао приликом разних посјета Србији.

Оливер је рођен у Офенбургу, гдје је као дјечак упознао Небојшу, Србина из Панчева који му је убрзо постао најбољи пријатељ. Од њега је и први пут имао прилике да чује о тешким временима у Србији, санкцијама, ратовима, историји.
Управо због Небојше, у Србију је први пут дошао давне 1998., када је имао 22 године.
"Сам мој долазак из Њемачке у Србију је био компликован. Нисам могао да дођем авионом, те сам морао да путујем аутобусом, преко Мађарске. Требала ми је и виза преко конзулата у Франкфурту. Тада сам видио посљедице ратова и санкција који су погодили Србију", започиње Лике за Телеграф.
Ипак, упркос недаћама које су задесиле Србију, у Панчеву је осјетио прави српски менталитет који описује једном рјечју - гостопримством. Тада се, могло би се рећи, и заљубио у Србију.

"Када сам дошао тамо, сви су скочили, било им је јако драго што је 'Швабо' дошао код њих у госте. Фасцинирало ме је то што би сви они прије умрли од глади, али је било битно да ја из њихове куће одем сит. Осјећао сам се врло добродошло", прича Нијемац:
"Први пут сам био у једној руској православној цркви у Франкфурту на служењу ускршње литургије и тада ме је то привукло. Православље је аутентичније од оног што сам видио у Њемачкој, Швајцарској, дјелује ми искреније, духовније. Док је католичанство некако мрачно и празно, православље је препуно боја", описује Нијемац своје утиске о православној вјери.
Његова породица добро је прихватила ту одлуку, да пређе у православну вјеру, а Оливеровом другу Небојши је, како каже са осмјехом, изузетно драго. Лике на десној руци носи бројаницу коју је купио у једној српској цркви, а око врата ланчић са привјеском на којем се налази Свети Никола. Њега је купио у Украјини.
Сада, као православац, жели да настави са обилажењем православних храмова. Највећа му је жеља да посјети Косово и Метохију и тамошње манастире.
"Највише бих волио да посјетим Дечане", прича саговорник Телеграфа који је дан прије разговора био на Мокрој гори и тамо обишао још једну српску цркву.

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.

У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком.

Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.

Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац.
Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. 
У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали.
Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године).   Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу. 
Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика. 
Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. 
У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

​Према ауторима идеје, ако  абортуси буду укључени у статистику морталитета, тада ће их многи млади људи одбити, јер ће знати да је ово смрт неке особе.
Шеф Одјељења за заштиту материнства Синодског одjељења Руске православне цркве за добротворне сврхе, директорка Дома за маму православне службе „Милосрђе“ Марија Студеникина подржала је идеју да абортуси буду укључени у статистику морталитета , преноси РИА Новости .
Мариjа Студеникина се сложила да би абортуси требало да буду званично признати као смрт особе, а укључивање података о броју абортуса у статистику морталитета помоћи ће Руској Федерацији да се извуче из демографске кризе.

Ову идеју изразила је Екатерина Маркова, руководилац добротворног програма за помоћ трудницама „Спаси живот“. Према Марковој, ако се приједлог спроведе, „млађа генерација ће одрасти у земљи у којој је индуковани абортус званично признат као смрт човјека“, и као резултат тога, „многи ће одбити вjештачки прекид трудноће, препознајући поступак као убиство човјека“.
„За 100 година легалног абортуса свијест нашег друштва је деформисана, навикли смо да живимо са овом појавом, навикли смо да не примјећујемо. Вјерујем да ће укључивање статистике индукованих побачаја у статистику смртности омогућити друштву да проблем сагледа на нов начин. Укључујући владу Руске Федерације, која ће се фокусирати на главни узрок смрти и демографску кризу. Због тога ће се појавити нове мјере за спречавање индукованих побачаја “, рекла је Маркова.
Марија Студеникина је заузврат примијетила да је „с обзиром на демографску ситуацију иницијатива више него релевантна. Абортуси би требало да буду званично признати као смрт неке особе, а рад на њиховој превенцији треба да достигне највиши ниво“.
Аутор такође тврди да је индуковани абортус „узрок смрти број један у Русији“. "У Русији, према званичној статистици, постоји око пола милиона абортуса годишње. Ти подаци не укључују прекиде трудноће у приватним клиникама, медицинске прекиде трудноће користећи фалсификоване лијекове, интраутерине уређаје и оралне контрацептиве који прекидају рану трудноћу. Стварни број прекида трудноће је испред осталих узрока смрти у земљи. “, - објаснила је Маркова.
У октобру прошле године замјеник министра здравља Руске Федерације Олег Салагај извијестио је да се број абортуса у Русији смањио за 29,9% током посљедњих пет година, а на захтјев жене - за 40,8%. Замјеник министра је нагласио да се ради о озбиљним промјенама, али је број абортуса и даље висок - око 523 хиљада у 2019. години. ​Према Росстату , у 2020. години број умрлих износио је 2,124 милиона људи и повећан је у односу на 2019. годину за 18%. Стопа наталитета за 12 мјесеци 2020. године смањила се за 3,3% на годишњем нивоу. У јануару-децембру 2020. године у Русији је рођено скоро 1,44 милиона беба наспрам 1,48 милиона годину дана раније. Природни пад становништва у Русији у јануару-децембру 2019. године износио је 316 хиљада људи.

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

Одговара Александар Лавдански, иконописац

Ово је могуће из два разлога. Прво, иконе су сликане темперама, најчешће јајчаном темпером. Таква слика мора бити прекривена заштитним слојем - лаком или уљем за сушење. Уље за сушење је направљено од биљних уља и током кувања додају се струготине различитих метала. Због металних соли заштитни слој временом постаје тамнији, а са њим и цијела слика у цјелини.
Други разлог је можда у технологији за осветљавање лица. Донедавно се у иконопису користило оловно бјелило. Налазећи се на свјетлости, оно заиста постаје свијетло, даје слици свјетлост. Али ако се икона, обојена бијелим оловом, постави тамо гдје готово никаква свјетлост не продире, бијела ће постати готово црна. Није се једном догодило да су у неком мрачном углу пронашли икону, слику на којој је било немогуће разазнати: све је црно. Икона је била изложена свјетлости, бијело олово је упило сунчеву свјетлост - и лица су се поново разведрила.

Прије тридесет година, када је иконописање код нас тек оживљавало, мајстори су по древној технологији, која је прилично сложена и специфична, припремали оловно бјелило. И данас се, заједно са оловним бјелилом, у иконопису користи и титанска бијела, која има хладнију нијансу. До њих је лакше доћи и сигурније их је користити, не постоји ризик од тровања. извор: фома.ру

У недјељу, 21. фебруара 2021. године, православна црква прославља Недјељу цариника и фарисеја.
Почетку Великог поста претходи припремни период од четири недјеље, током којег хришћани постепено одбијају разне врсте хране и појачавају своја молитвена дјела.
Прва недјеља - о царинику и фарисеју - посвећена је јеванђеоској параболи, у којој Господ Исус Христос објашњава да је грешник који оплакује своје гријехе Богу угоднији од праведника који презире грешнике. 
Они повлаче аналогију са животом људи: неки су у дјелима праведни, али склони поносном фарисејству (лицемјерству). Други су грешни у свом начину живота, али су понизни и склони искреном - попут цариника - покајању. Христова прича о фарисеју и царинику налази се у јеванђељу по Луки:

Ко су фарисеји?
Фарисеји су јеврејски вјерски покрет и политичка странка чије име потиче од грчке ријечи Φαρισαιος што највјероватније значи „„одвојен“, „издвојен“. Из јеванђеља по Матеју сазнајемо да су фарисеји вољели што су их људи звали: „учитељима“ ( Мт  23, 7 ).
У вријеме Господа Исуса Христа они углавном нису заузимали високе положаје, али су за јеврејски народ остали духовне вође и власт. Постојала је  пословица: „Кад би само двоје људи стигло на небо, онда би један од њих био фарисеј“.
Ко су фарисеји у Библији?
Фарисеји су вјеровали у духове и васкрсење мртвих (ДАП 23,  6, 24,15 и даље), поред закона (који су се трудили да испуне као вољу Божију (Фил 3, 5), држали су многе спољне уредбе и заповијести, којима су допунили закон. Према Јосифу Флавију, за разлику од аристократских садукеја, фарисеји су били веома популарни у народу и њихов утицај на масе био је веома велики („чак и ако кажу нешто против цара и првосвештеника, одмах ће им  повјеровати ”.
Од самог почетка проповиједи Св. Јована Крститеља и Господа Исуса Христа, фарисеји су у јеванђељима приказани као главни њихови критичари. Фарисеји шаљу делегацију Јовану Крститељу питајући га на основу чега крштава. У Библији се фарисеји помињу у књигама Новог завјета и у основи се противе Исусу Христу, испитују га, не прихватајући његово учење. Укупно у јеванђељима истраживачи броје око 19 перикопа (одломака из јеванђеља), које садрже расправу између Исуса и фарисеја. Једно од неслагања између Исуса и неких фарисеја било је око богатства. Међу фарисејима, као и међу осталим Јеврејима, била је раширена идеја да је богатство доказ Божје наклоности човјеку, док је Исус поучавао: „Не можете служити Богу и мамону". У једној од својих прича приказао је богаташа у паклу и просјака Лазара, који је „ желио да се храни мрвицама које су падале са богаташевог стола“-отишао у наручје Аврамово. Материјално богатство у Исусовим учењима мало вриједи, а жеља за повећањем богатства представља опасност за човјека. Богатство може бити препрека служењу другима (прича о богатом младићу-  Мт 19, 16-24). Према Исусу, „лакше је камили да прође кроз иглене уши него да богати човјек уђе у Царство Божије“. У исто вријеме рекао је:  „Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју“ (Мт  6,  2 ). Његове ријечи о лицемјерима у синагогама, такође, би се могле сматрати директном алузијом на фарисеје, јер су фарисеји уживали значајан утицај у синагогама . У исто вријеме, многи тумачи вјерују да се оптужба за љубав према новцу више односила на садукеје него на саме фарисеје.
Исус Христос је упозорио своје ученике да се "чувају квасца фарисејског и садукејског" (Мт 16,11 и даље), јер су се они више ослањали на своју праведност него на Бога (Јн 3, 8-10). Многа правила и конвенције фарисеја отуђивале су их од држања воље Божје (Мт 15,1 и даље) и довеле до несвјесног, али опасног лицемерја (Мт 6,5,16; 23, 5-7; Лк 18, 11).  Исус им зато говори "тешко вама лицемјери...". Називао их је окреченим гробовима који су споља лијепи а изнутра трули.
Слика фарисеја је врло живо представљена у Христовој параболи о царинику и фарисеју (Лк 18, 9-15), који су ушли у јерусалимски храм да се моле. Христос оправдава цариника који је понизно и једноставно признао своју грешност и само је тражио од Бога милост. Нема оправдања за фарисеја, који се хвалио да се строго повиновао закону и у својој охолости се усудио да се стави изнад цариника, којег је сматрао грешним човјеком. 
Однос између Христа и фарисеја није био ограничен на конфронтацију. Неки фарисеји позвали су Христа својим кућама (Лк 7,36, 11,37, 14.1).
Међу фарисејима су били Савле (будући апостол Павле), Никодим (Јн 3,10), који је касније, заједно са Јосифом из Ариматеје, скинуо тијело Господа Исуса Христа са крста и организовао његову сахрану, као и Гамалил (ДАП 5, 34).

Сукоби између Исуса и фарисеја према Јеванђељима 
-Фарисеји негодују због чињенице да Исус лијечи у све дане, не искључујући суботу ( Мк  3, 1-6 )
-Исус је оптужен за богохуљење након што је парализованом човјеку рекао: „Опраштају ти се гријеси“ ( Лк  5, 21)
-Када је Исус истјерао зле духове фарисеји говораху: "Помоћу кнеза демонског изгони демоне" ( Мт  9,34  Мт  12,24 и др.)
-Исусове ученике питају зашто њихов учитељ једе и пије са цариницима и грешницима ( Мат  9,11 ).
Заједно са ученицима Јована Крститеља, они питају Исуса зашто његови ученици не посте док :"ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте?" ( Мт 9,14)
-Када су Исусови ученици у суботу чупали класје жита, питали су Исуса зашто нису држали суботу ( Мт 12, 2)
-Питају Исуса зашто његови ученици не поштују традицију старијих и једу хљеб неопраних руку ( Мт  15, 1)
-Искушавање Христа радозналим тражењем знака: "Тада одговорише неки од књижевника и фарисеја говорећи: Учитељу, хоћемо од тебе знак да видимо" (Мт 12, 38 , Мт 16,11).
-„Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините;он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини “( Јн 8, 44 ).
-Они покушавају да убију Исуса кад каже да је био прије Аврама: Исус им је рекао: "Заиста, заиста вам кажем: прије него Авраам настаде, Ја јесам.  Тада узеше камење да баце на њега; а Исус се сакри, и изиђе из храма, па прође између њих и тако отиде (Јн  8,58  59 ).
-Прича о злим виноградарима, која открива убиство Сина Божијег од стране фарисеја и њихових сарадника: А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово."...И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумјеше да о њима говори" ( Мт  21,45).
-Христово велико изобличавање фарисеја: "Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну... (Мт  23)

Светитеља првих вијекова хришћанства - великомученика Теодора Стратилата (+ 319) православна црква прославља у недјељу, 21. фебруара 2021. године.
Свети Теодор је рођен у граду Евкхаит (Мала Азија ). Служио је у царској војсци и био је познат по својој храбрости. Храбар и јуначан, веома лијеп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор краснорјечивости.
Његова слава се проширила након што је, уз помоћ Божију, убио огромну змију која је живјела у провалији у околини Евхаита и прождирала људе.
Због своје храбрости, Теодор је постављен за заповједника (стратилата) града Хераклеје. У овом граду, поред служења, светитељ је проповиједао о Христу незнабошцима њему потчињеним. Као резултат тога, захваљујући причама Теодора Стратилата, готово цијела Хераклеја прихватила је хришћанство.
Сазнавши да је цар Лициније  (307-324) почео да прогони хришћане, свети Теодор га је позвао у свој град обећавши да ће принети жртву незнабожачким боговима. Прије посјете владара, сакупио је у својој кући све златне и сребрне статуе богова које су биле у Хераклеји.
Када су идоли сакупљени, свети Теодор их је разбио на комаде, дјеливши дјелиће племенитих метала сиромашнима. Због онога што је урадио, ухваћен је и подвргнут окрутном и жестоком мучењу. Његово мучење се састојало из шибања  (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапињања на крсту, гађан је стријелама и најзад посјечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све вријеме мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Лициније, мислећи да је мученик умро, оставио га је објешеног на крсту. Али, у првој ноћној стражи, Анђео Господњи скину светог мученика са крста и учини га цијелим и здравим, као и прије ... Угледавши ујутро неповријеђеног Теодора, царски војници су се одмах крштили. Међутим, великомученик је желио да издржи сва мучења за Христа до краја, и зато се добровољно предао у руке Лицинија.  Као резултат тога, свети Теодор Стратилат је по наредби цара посјечен мачем. Теодор је умро у суботу 8. фебруара 319. године у три сата послије подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренесене из Евхаита у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Хераклеје у Евхаит 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завјештао при страдању, своме слуги Уару: "Тијело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". 
Биографију Теодора Стратилата забиљежио је његов слуга и писар Уар, који је био очевидац догађаја и извршитељ његове посљедње воље.

Свети пророк Захарије срповидац (назива се срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег) је једанаести од малих пророка. Поријеклом је из Левијевог племена. Рођен је у Галаду, име му значи: сјећање Божје.Био је син Варахијин и унук Идов: "Осмога мјесеца друге године Даријеве, дође ријеч Господња пророку Захарији сину Варахије сина Идова говорећи:"  ; овај посљедњи се вратио са Зоровавељем из вавилонског ропства и у Немијиној књизи назива се глава свештеничке породице. Свето писмо није сачувало детаљне и одређене информације о животу пророка Захарије; само повремено подиже завесу да саопшти ову или ону фрагментарну вијест о животу пророка Божијег. Тако се ћути о времену и мјесту рођења пророка Захарије, започињући своју причу о његовом животу од времена његовог говора до пророчке службе. Бог га је позвао на пророчку дјелатност у младости (Зах 2,  4) у другом мјесецу друге године владавине Даријеве (Зах 1, 1), - само два мјесеца касније од пророка Агеја ( Аг 1, 1). Заједничком пророчком активношћу свети Агеј и Захарија постигли  су да су Јевреји престали да размишљају о својим потребама и са ревношћу почели да граде храм. Пророчка служба пророка Захарије вјероватно се наставила и након изградње храма; у његовим посљедњим говорима, који чине садржај његове књиге од 9. главе до краја више нема подстицаја за завршетак градње храма и може се помислити да је у вријеме одржавања ових говора овај други већ био готов. Предање каже да је свети пророк Захарија доживио дубоку старост, да је умро око 520. год. прије Христа те био сахрањен у близини Јерусалима, поред пророка Агеја. 

Пророк Захарија оставио је драгоцјено насљеђе - књигу која садржи његове пророчанске визије и говоре. Са 14 глава књига пророка Захарије је највећа књига од свих књига дванаест малих пророка. Карактеристична одллика садржаја књиге пророка Захарије је обиље месијанских пророчанстава: ни код једног другог пророка не налазимо толико мноштво детаља о посљедњим данима живота нашег Спаситеља као код пророка Захарије. Прорекао је свечани улазак Христов у Јерусалим „на магарету, младету магаричину“;  Јудино издајство за тридесет сребрњака: „и измјерише му цијену, тридесет сребрника“; и бјекство апостола у вријеме Христовог хватања: „удариће пастира, и овце ће се разбјежати“. Такођем пророковао је о пробадању Спаситељевог ребра ( Зах 12, 10 ), о помрачењу сунца током страдања Спаситеља на крсту: "И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно;Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свјетлост. ( Зах 14,  6-7 )

Тумачи пророчке књижевности слажу се у томе да је књига пророка Захарије једна од најтеже разумљивијих књига (Б. Лујић "Старозавјетни пророци"). Књига пророка Захарије може се подијелити према свом садржају на два дијела: у првом (од 1. до 6. главе) су  виђења, а у другом (од 7. главе до краја) - говори. Свега постоји осам ноћних виђења; већину њих анђео Божји објашњава пророку; њихов циљ је да јеврејском народу осигурају Божју заштиту. У првом виђењу-коњаници у боји- : "човјек јахаше на коњу риђу, и стајаше међу миртама које бијаху у долу, а за њим бијаху коњи риђи, шарени и бијели." Бог открива да ће народи - угњетачи Јевреја бити погођени Његовим гњевом, а Јерусалим ће бити обновљен: "овако вели Господ над војскама: опет ће градови моји обиловати добром, и Господ ће опет утјешити Сион и опет ће изабрати Јерусалим"  (1,  7-17).
Каква ће бити судбина незнабожаца објашњава се у другом виђењу четворице ковача који ће срушити рогове - симбол народа који су расејали Јевреје и уништили Јерусалим (1,18-21). Моћна царства биће кажњена због своје охолости и окрутнодсти. Њихови рогови биће скршени. Послије сламања угњетача Јевреја, који су ометали изградњу града и храма, Јерусалим ће поново бити насељен: "Опет подигох очи своје и видјех, и гле, човјек, и у руци му уже мјерачко. И рекох: куда идеш? А он ми рече: да измјерим Јерусалим да видим колика му је ширина и колика му је дужина"- треће виђење. Гријеси људи више неће спречавати Господа да се насели на Сиону, јер ће им бити опроштено, као што показује четврто виђење: пророк види првосвештеника Исуса у замрљаној одјећи, симболу грешне нечистоте, а Сатана га је оптужио; али Бог га оправдава, а умрљана одјећа се уклања са првосвештеника, представника народа, и замјењује чистом, што је било предвиђено за будуће велико дјело Божје милости - искорјењивање гријехова цијеле земље у год. једног дана од Филијале-Месије (3. поглавље). У петом виђењу, пророку се показује златна светиљка (симбол Цркве, - Отк 1, 13, 20), са седам лампи напуњених уљем из двије маслине које стоје са стране; то је значило да је сам Бог гледао над храмом и народом, и двије маслине - Зоровавељ и Исус су оруђа Његове промисли (гл. 4). Али јеврејски народ неће дуго уживати у Божијим милосрђима, о чему говори претходних пет виђења: поново ће бити искварен и поново ће бити кажњен; ова идеја је откривена у шестом виђењу "потом опет подигох очи своје и видјех, а то књига лећаше" (гл. 5, 1-4)- истребљење крадљиваца и кривоклетника- и  у седмом виђењу ефе (мјера течности ) са женом која сједи у њему - ослобођење од зла.  Осмо виђење: " четвора кола излажаху између двије горе, а те горе бијаху од мједи" -суд над непријатељима. Осмо виђење је повезано са првим. Сва виђења пророка Захарије међусобно су повезана, мада се на први поглед не чини тако.
У времену које је промишљао пророк, како показују пето и шесто виђење, корупција изабраног народа достићи ће врхунац; тада ће проклетство прелетети сву Јудеју и ударити зле док се не испуни мјера неправде народа и задеси посљедња казна; опака жена - јеврејски народ; ефа је мјера лажи која је проузроковала проклетство. Пагани неће остати некажњени, као што показује посљедње седмо виђење четири кола упрегнутих у шарене коње, симбол Анђела Господњих, који ће путовати цијелом земљом да суде непријатељима Божјим. Након уништења незнабожачког свијета, доћи ће Месијино царство, које пророк приказује сљедећим симболичним дјеловањем: ставља на главу првосвештеника Исуса двије круне од злата и сребра, симбол првосвештеника и царско достојанство Месије који долази, заједно са предвиђањем да ће Месија доћи и створити храм, биће првосвештеник: када се то обистини, тада ће далеке нације доћи да саграде храм Богу Израиљевом ( гл. 6).

Други дио (од 7. (главе до краја) садржи говоре пророка Захарије. У првом пророчком говору о питању његових савременика, да ли је потребно поштовати постове утврђене у знак сјећања на тужне догађаје ропства, поучавати да постови треба да комбинују дјела праведности и љубави према ближњима, тада ће се пост претворити у дане тријумфа, а благослов Божији почиваће на Израиљу и радости спасења, које има загрљај незнабожаца (глава 7-8). У другом говору пророк предвиђа смрт нација непријатељских према Израиљу, а Јерусалим ће бити под посебном Божјом заштитом и у њега више неће долазити ниједан угњетач. Тада пророк позива јеврејски народ да се радује, јер му долази праведни и кротки Цар; Он ће успоставити праведност на земљи и спасити свој народ, уништити охолост и охолост људи. Отвориће своје царство уласком у своју престоницу на магарцу и младом ждријебету, кротким животињама које служе као симбол мира.  Месијино царство - царство мира из Јудеје ће се проширити широм земље; Цар ће га увући у себе не силом, већ крвавом жртвом, коју ће донијети свим људима да их измири са Богом. Непријатељима Божјег народа - предвиђа се пораз, а Јеврејима - благослов плодности и рађања дјеце. Након што је приказао свијетлу судбину која Израиљ очекује у блиској будућности, пророк прелази на приказивање одбацивања јеврејског народа које ће услиједити: пророк се обраћа Ливану са захтјевом да отвори врата непријатељу, који ће опустошити цијелу Јудеју . Разлог за такву катастрофу пророк Захарија објашњава симболичном причом о двије палице Небеског пастира (главе 9-11).
У посљедњем говору пророк објављује да ће сви народи свијета устати против Јерусалима, али ће га сам Господ заштитити и уништити нападаче, док ће Господ излити дух благодати и њежности на јеврејски народ, а Јевреји ће на Онога кога су проболи гледати и за Њим ће плакати као на рођеног сина 12. Тада ће се кући Давидовој отворити извор, испирући њихове гријехе и биће уништено свако сјећање на идоле и лажне пророке; пастир ће бити разбијен, а овце расејане. Господ ствара блажено царство, малобројно, чинећи само трећину оних који живе на земљи, али за то искушани и свети. Коначно, незнабожачки народи ће поново окружити Јерусалим, али Господ ће устати да га заштити и побиједи, и тада ће бити једини дан познат само Господу: неће бити свјетлости, светила ће се повући, биће не будите ни дан ни ноћ; тек увече ће се појавити светлост Из Јерусалима ће потећи живе воде, постаће жариште новог царства, у којем ће боравити само праведници - у њему више неће бити ништа нечисто (глава 12-14).
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског 
Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, „да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог“. Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

​Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ 
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако  Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников

Харан је древни град на територији некадашње Месопотамије, а данашње Турске, у близини границе са Сиријом. Налази се на раскршћу путева за Дамаск, Ниниву и Кархему.
Град се спомиње у Библији у Књизи постања, гдје се описује родослов од Адама и Еве до Аврама. Адам и Ева су се, према предању, настанили у Харану након што их је Бог прогнао из раја. Град Харан се, такође, спомиње се у Библији у Књизи постања, када говори о Авраму и његовом потомству : "И узе Тара сина својега Аврама и Лота сина Аранова, унука својега, и Сару снаху своју, жену Аврама сина својега; и пођоше заједно из Ура Халдејскога да иду у земљу Хананску, и дођоше до Харана, и ондје се настанише" (1 Мојс 11, 31). Аврамов отац Тара умире у Харану: "И поживје Тара свега двјеста и пет година; и умрије Тара у Харану". У 75-ој години живота Аврам, одлази из Харана у земљу Хананску.  Када је било вријеме за Исакову женидбу, Аврам шаље свога слугу да се врати у Харан и онде нађе жену за његовог сина Исака. Исак се оженио Ревеком. Јаков, Аврамов унук бјежи од Исава у Харан код ујака и  остаје код њега неко вријеме док љутња није напустила брата његовог.  Иначе, у Харану још увијек постоји кућа у којој су, према предању, живјели Аврам и његова супруга Сара, као и мјесто које се поштовало као Тарин гроб. У 1 Мојс 28, 10–19  нам се каже да: "Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан".  Успут је сањао сан о љествици. 

​​У Другој Књизи о Царевима (19, 12) и Књизи пророка Исаије (37, 12) Харан се поново појављује крајем 8. до почетка 7. вијека прије Христа у контексту освајања Асирског царства: "Јесу ли народе које сатрше оци моји избавили богови њихови, Госанце, Харанце..." . Поново се појављује у Књизи пророка Језекиља (27, 23) (6. вијек п. н. е.) као бивши трговински партнер феничког града Тира: "Харан и Кана и Еден, трговци Савски, Асур и Хилмад трговаху с тобом". У Новом завјету, Харан се помиње у Дјелима апостолским, у препричавању догађаја описаних у Књизи Постања у којој се први пут помиње: "А он рече: људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан..." (ДАП 7, 2–4)​.
Харан у 1. вијеку постаје центар хришћанства. У њему су се градиле цркве отвореног типа. 

Главна атракција Харана су живописне кућице које подсјећају на кошнице у потпуности направљене од ћерпича, које их хладе чак и по врућој врућини. Дизајн ових кућа наводно је остао исти хиљадама година. Посљедњи становници напустили су ове домове 1980-их и сада се користе искључиво у туристичке сврхе. Данашње становништво Харана (углавном Арапи -доселили се у 18. вијеку) живи у новом селу, удаљеном од територије древног града на удаљености од неколико километара. Археолошка ископавања на мјесту древног Харана трају готово непрекидно од 1950.године, када је Сетон Лојд истраживао то подручје. 

Свети Партеније, епископ лампсакијски, поријеклом је био из града Мелитопоља (Мала Азија), гдје је његов отац Христофор служио као ђакон. Младића нису научили да чита и пише, али је добро савладао Божанска писма, присуствујући цркви током богослужења. Имао је добро срце и током риболова зараду је дијелио сиромашнима. Испуњен благодаћу Божијом, свети Партеније је од 18. године у име Христово исцјељивао болести, изгонио демоне и чинио друга чуда. Сазнавши за врли младићев живот, епископ мелитопољски Филип школовао га је и хиротонисао  за презвитера.
Године 325. током владавине Константина Великог,  архиепископ кизички Ахил поставио га је за епископа града Лампсак (Мала Азија--данас град Лапсеки (Турска). У граду је било много незнабожаца, и светитељ је ревносно почео да шири вјеру у Христа, потврђујући је вољом Божијом многим чудима и исцјељењима болесника. Људи су почели да се одмичу од паганских вјеровања, а онда је свети Партеније отишао цару Константину Великом са молбом да му да моћ да уништава идолске храмове и да на њиховом мјесту гради хришћанске цркве. Цар је свеца примио са чашћу, дао му писмо да уништи храмове и обезбиједио му средства за изградњу цркве. Враћајући се у Лампсак, свети Партеније је наредио да се униште идолски храмови и да се усред града подигне прелијеп Божји храм.
Пронашавши на једном од срушених храмова велики камен, погодан за успостављање светог престола у цркви, светитељ нареди да га обраде и однесе на изградњу цркве. Због злобе ђавола, који је био бијесан због камена извађеног из храма, колица су се преврнула и каменом убила кочијаша Евтихијана. Свети Партеније га је подигао својом молитвом и постидио ђавола, који је хтио да омете Божје дјело.
Светитељева милост била је толика да није одбио да излијечи никога од мноштва људи који су му долазили или га сретали на путу, болујући од тјелесних тегоба и обузети нечистим духовима. Људи су престали да се обраћају љекарима, јер је  Партеније исцјељивао све болести, у Име Господа Исуса Христа, бесплатно. Великом снагом Имена Христовог светитељ је истјерао многе демоне из људи, кућа и морских вода. Када је светац истјерао демона из једне особе, која га је запосјела од детињства, нечисти дух је почео да тражи од светитеља да му додели друго пребивалиште. Светитељ је обећао да ће указати на такво мјесто и, отворивши уста, рекао је демону: „Уђи и настани се у мени“. Ђаво је, као изгаран ватром, завапио: „Како да уђем у дом Божији?“ И сакрио се на пуста и непроходна мјеста. Тако, показујући људима велику силу вјере у Христа, светац је мноштво идолопоклоника окренуо правом Богу.
Свети Партеније је умро мирно и свечано је сахрањен поред Саборне цркве Лампсака, у капели коју је сам подигао.

Пре­по­доб­ни Лука био је поријеклом из грчког села Касторија. Рођен је 896. године. Као син сиромашних пољопривредника, Стефана и Ефросиније, пре­по­доб­ни се од дјетињства  много мучио, радећи у пољу, чувајући овце. Потпуно је био послушан родитељима и био је врло уздржљив у храни (никада није хтио окусити меса, ни млијека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених дјеци, јабука и другог воћа; хранио се само хљебом, водом и поврћем). Често је сву храну и одећу дијелио сиромашнима, што су му замјерали родитељи. Једном је сиромашнима дао готово све сјеме које је морао да посије на свом пољу, али Господ га је наградио да од мало сјемена сабра већи род неголи раније од свега семена.

​Као младић молио се пуно и усрдно. Мајка га је више пута видјела како стоји за вријеме молитве не на земљи, већ у ваздуху.

Након очеве смрти, тајно је напустио мајку у Атини, гдје је у манастиру положио монашке завјете. Али молитвом мајке, која му је јако недостајала, Господ га је чудесно вратио у кућу свог оца. Тамо је живио само четири мјесеца и, утјешивши мајку, са њеним благословом повукао се у осамљено мјесто на Јованову гору, гдје је постојала црква посвећена светим бес­среб­ре­ни­цима Козми и Да­мј­а­ну, у којој се подвизавао у непрестаној молитви и посту. Тамо је примио монашки постриг од стараца-ходочасника. Послије овога свети Лука је појачао своје подвиге, због чега га је Господ наградио даром прозорљивости.

Након седмогодишњег боравка на Јовановој гори, преподобни се, захваљујући инвазији бугарских трупа, повукао у Коринт. Чувши за подвиге неког столпника у Патри, отишао је к њему и 10 година служио подвижнику са понизношћу и послушношћу. Тада се светитељ поново вратио у своју отаџбину и поново почео да се успиње на гору Јован.
Мноштво љу