Патријарх Порфирије посетиће манастир Јасеновац и епархију пакрачко-слaвoнску након што је у суботу обишао банијска села.
Патријарх Порфирије требало би да стигне у посету манастиру Јасеновац између 15 и 16 часова.
Присуствоваће служби за високе црквене званице и моћи ће да види докле се стигло у његовој обнови.
Еписикоп пакрачко-славонски, владика Јован, каже за РТС је да посета патријарха Порфирија манастиру Јасеновац израз важности коју даје овој богомољи. "Посета је и велики благослов за Јасеновац, али ће истовремено и патријарх добити својеврсни благослов од јасеновачких страдалника за своје предстојеће служење", наводи владика Јован.
Истиче да су то чинили и претходни поглавари СПЦ, почев од патријарха Германа 1984. године, који је освештао тада обновљени храм.
Храм у Јасеновцу највише је страдао током Другог светског рата. 
"Црква је била прва жртва система логора Јасеновца. Када је установљен 'Јасеновац 3', октобра 1942. године, први задатак логораша је био да сруше стару цркву која је била много већа и велелепнија од садашње", указује владика Јован.
Како је рекао, црква је била поштеђена веће штете у последњим сукобима деведестих година прошлог века. ИЗВОР:РТС

Свети блажени велики кнез Александар Невски (1263)
Дани молитвеног сјећања - 5. јуна, 12. септембра, 6. децембра
Свети Александар није био само талентовани стратег, већ је и сам учествовао у биткама. Према предању, ударио је копљем у лице вођу шведске војске током битке на Неви. Принц није претрпио ниједан пораз у биткама и истовремено је био добар дипломата - управо је он успио да се договори о дјелимичној независности Русије од Хорде. 

Свети мученик Лонгин Сотник (1. вијек)- Дан прослављања  - 29. октобар
Један од првих хришћанских светаца. Лонгин је исти онај ратник који је био близу Крста Господњег у вријеме распећа. јеванђелист Матеј га помиње: „ А капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божији“ ( Мт  27, 54). Према предању, Лонгин је био тај који је пробо ребро Господње копљем након смрти на Крсту. Центурион је повјеровао у Христа и почео је да проповиједа Његова учења, због чега му је одсјечена глава.

​Свети преподобни Илија Муромец -Дани прослављања: 11. октобра, 1. јануара
Илија Муромец није само лик у бајкама, већ и стварна личност. Према предању, рођен је у селу Карачарово код Мурома. Као дијете био је осакаћен и није могао да хода, али је послије чудесног исцјељења постао ратник. На крају свог живота, Иља се замонашио, а касније је проглашен светим - његове мошти се и даље налазе у Кијево-Печерској лаври. Деведесетих година научници су испитивали мошти светог Илије. 

Дани слављења - 6. маја, 16. новембра
Свети Георгије је служио у римској војсци под царем Диоклецијаном, једним од најсуровијих прогонитеља хришћана. Георгије је био талентован војник и добар вођа, па је брзо напредовао и већ га је  у  двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин). Прешавши у хришћанство, сам светитељ појавио се пред царем са оптужујућим говором против поштовања незнабожачких богова. Због тога је тешко мучен - вожен је на точку и бачен у живо вапно, а затим му је одсјечена глава. Један од најчешћих изображења светитеља на иконама је у облику коњаника који копљем удара змију.

Дан слављења - 1. јун

Свети Димитрије је ујединио руске земље и ослободио их татарско-монголског јарма. То се догодило током Куликовске битке 1380. године. Прије битке, принц се обратио за благослов великом светитељу - преподобном Сергију Радоњешком. Благословио је Димитрија и дао му два становника, који су у прошлости били искусни ратници, да му помогну: Пересвет и Андреј Ослиабиа (такође су канонизовани). Након побједе у Куликовској бици (1380), кнез Димитрије је почео да се назива Донским, јер се бојно поље налазило између ријека Дон и Неприадве. 

Дан слављења - 8. новембар

Рођен у Грчкој у граду Тесалоники (данашњи Солун). Његов отац бјеше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на мјесто оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но, светитељ је одбио да прогони своје сувернике, већ им је, напротив, на сваки могући начин помагао и истребљивао паганске ритуале. Због тога су га по наредби цара војници проболи копљима док се светац молио. Тијело његово узеше хришћани потајно и сахранише. Из тијела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква.

Дан слављења - 5. августа, 15. октобра

Свети Теодор - адмирал флоте. Био је најсвјетлија тачка руске поморске историје у 18. вијеку, вјероватно најсветлија личност руске ратне морнарице до данас. Био је сјајан стратег који у борби није претрпио ни један пораз. Захваљујући светом Тедору, Русија је побиједила у рату са Турском (рат 1787-1791). Адмирала је одликовао посебан хришћански однос према обичним морнарима, због чега је поштован као праведан човјек. ​ У биткама се показао као ненадмашан војсковођа, али и као велики вјерник и хришћанин и милосрдан човјек, који је знао да удари када је требало, али и да помогне несебично онима који су помоћ тражили.
Умро је у 74. години живота. Сахрањен је у Санаксарском манстиру. 

40 мученика Севастијских (320) - Дан слављења - 22. марта

40 мученика су били војници римског цара Ликинија.  Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.
Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.
Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.
Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.
Извор: фома.ру; превод: вјеронаука.нет

​Савремена настава пружа нам доста могућности, а часови Верске наставе се лепо могу осмислити тако да се могу реализовати како у редовном тако и онлајн окружењу. Хибридна настава је одличан пример комбинације редовне наставе са онлајн наставом и савршено се уклапа у актуелну ситуацију, а при том ако се лепо осмисли може доста допринети трајним знањима. Циљ је да на самом часу у редовној настави акценат буде на активном учењу осмишљавањем што више мањих активности прилагодљивих дечјем узрасту, а разноликост тих активности пробудиће интересовање сваког ученика. Што се тиче онлајн наставе, деци су осмишљенио онлајн тестови са повратном информацијом о постигнућу одмах након израде теста тако да ће и дете и наставник одмах имати увид и знаће на чему треба да пораде. Дакле комбинацијом редовне и онлајн наставе добијамо одличну комбинацију групног и индивидуалног рада а све ће то омогућити ученику задовољство у настави и трајно знање.
Пример једне сарадничке наставе где више колега осмишљавају час реализовали су у ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници вероучитељ Предраг Митровић и професорка енглеског језика Сања Симић де Граф. Професорка је осмислила такву једну припрему на тему Свети сасуди и направила интерактивну презентацију и онлајн тестове употребом веб-алата, а сам час реализовао је вероучитељ са својим ученицима другог разреда.
Онлајн припрему можете видети на следећем линку: http://online.anyflip.com/scxpd/cyhz/mobile/index.html
Ученици су унапред подељени у три групе. Ученици се уводе у прогамирану наставу а вероучитељ истиче да ће после сваког слајда имати занимљива квиз питања. Вероучитељ уводи ученике у наставу тако што покреће интерактивну презентацију и показује фотографије светих сасуда. На наредном слајду налазе се описи светих сасуда,а вероучитељ објашњава употребу светих сасуда. После тога, ученици имају задатак да повежу свете сасуде са њиховим описом. У следећем задатку ученици имају фотографије светих сасуда и њихове називе. Њихов задатак је да повежу свети сасуд са одговарајућом фотографијом. Наредни задатак се односи да ученици на основу фотографије одређеног светог сасуда погоде о ком је светом сасуду реч. Следећи задатак је да на основу фотографије без понуђених одговора погоде свети сасуд. Свака група добија одштампану осмосмерку и ограничено време да је реше. Победничка група је она група која у предвиђено време пронађе што више светих сасуда у осмосмерци. Следећа игра је да на основу испреметаних слова погоде о ком је светом сасуду реч. Групе бирају испреметану реч наизменично а могу да искористе и малу помоћ уколико не знају одмах одговор која се састоји у откривању фотографије светог сасуда који се крије иза испреметаних слова. Групе добијају питања везана за свете сасуде и ограничено време да запишу одговоре. Савет је да сваки члан групе напише по један одговор како би брже одговорили и како би сви равноправно учествовали, а уколико сваки члан не зна, онда се консултује са групом. Следећи слајд је покривен пољима са бројевима и групе бирају број, отварају поље и одговарају на питања. Кад се отворе сва поља у позадини погађају који се свети сасуд који се крије иза тих поља. Градиво утврђујемо игром асоцијација. 
Ученици су добили линкове са онлајн тестовима.Ове тестове ученици раде код куће, у време које желе и наглашено им је да могу више пута урадити тест јер ће на тај начин утврдити градиво.
Предности ових тестова су бројне, од тога да ученици одмах добијају евалуацију о постигнућу до уштеде наставника у прегледању сваког теста појединачно. Кликом на линк, постоје две опције student а то је приступ тесту, најпре ученик или онај ко ради тест уписује своје име и презиме и приступа изради теста и administrator где вероучитељ приступа убацујући овај код SSdG1205 и онда је у могућности да прати постигнуће ученика, колико има тачних одговора, на којим је питањима погрешио и целокупну статистику постигнућа сваког ученика понаособ. Треба само имати у виду да ће се бодовна табела после извесног времена напунити, тако да помоћу истог приступног кода могу се обрисати резултати и тако ће се омогућити несметана израда нових тестова.
Тест 1 https://testmoz.com/q/8215614
Тест 2 https://testmoz.com/q/8215888
Тест 3 https://testmoz.com/q/8216112
Ученици су показали  висок ниво пажње и заинтересованости за овај вид наставе. Нарочито су им се допао овакав вид часа у којем имају прилику да сви учествују, показали су високу мотивацију, нарочито су им се свиделе осмосмерке и асоцијације и као и откривалице, што се уједно и показало ефектним код памћења компликоване терминологије или учења и утврђивања вокабулара, док су асоцијација јако погодне за понављање обрађене наставне јединице у целини. Веома је битно то што су били активни. С обзиром на то да је ово предавање мало теже за њихов узраст, наш оглед је успешно изведен и дошли смо до закључка да код градива које је захтевно треба прибегавати кратким програмираним мултимедијалним садржајима који су обогаћени енигматиком као начином провере знања. Такође смо подстакли ученике да сами осмишљавају начине како им је најлакше да запамте, да истражују и да користе различите изворе знања дајући им конкретне смернице како да уче. Овај вид наставе је погодан код тематског планирања наставе. Онлајн тестови су се показали изузетно успешним јер ученици одмах добијају  евалуацију о постигнућу а наставника штеди време на  прегледању сваког теста појединачно. Такође могу те тестове урадити и више пута и на тај начин утврдити градиво, а тестови се могу радити како у школи, тако и код куће уз могућност укључивања и других актера наставног процеса-родитељам вршњака и слично и на један забаван а смислен начин доћи до трајних знања.
​-ПРИПРЕМА
Сања Симић де Граф

Васкршњи пост је нешто више од поста, а сам пост је више од хране. Овај принцип лежи у срцу Посног  Триода, главне књиге химни Васкршњег поста. Васкршњи пост је без сумње најсадржајнији и најистакнутији период црквене године. Великопосне службе, духовне поуке Триода и библијска читања за овај позивају нас да поједноставимо свој живот и уронимо у ’озарену тугу’ покајања. Написан за побожног хришћанина, Триод је пун упозорења против гордости и лицемерја - крајњих духовних грехова којима су верујући људи тако подложни.
Православни пост почиње на „Чисти понедељак“, седам недеља пре Пасхе, када православни хришћани прослављају Васкрсење Господње. Али пре него што пост започне, најављује се унапред, а ова припрема за Васкршњи пост врши се пре свега преко Великопосног Триода, који се појављује у богослужбеном животу Цркве три недеље пре Васкршњег поста, у недељу митра (цариника) и фарисеја. Химне Триода остају редовна карактеристика литургијског живота Цркве до краја Страдалне недеље.
Није случајно да најављивање поста започиње у недељу цариника и фарисеја. Не само химне Триода, већ и одређена читања Јеванђеља и Посланице за овај период, играју важну улогу у припреми православних хришћана за Васкршњи пост. Поуке читавог литургијског живота Цркве од ове тачке упозоравају православне хришћане да избегавају лицемерни пост, да посте духовно и телесно, да се уздржавају од неправди, од гордости и од осуђивања других.
Прва лекција је данашње читање Јеванђеља, а главна химна за дан одјекује јеванђељском лекцијом:
Клонимо се гордог фарисејског говора; и научимо се понизности цариника, завапимо Спаситељу: буди милостив према нама, јер си ти једини спреман да опростиш “.
Упозорење да се клонимо гордости не даје нам се само речима, већ и практично. У већини среда и петака током године, православни хришћани посте - то јест, уздржавају се од меса и млечних производа, а обично и од рибе, вина и уља - али током седмице након недеље цариника и фарисеја, ови посни дани се укидају. Многи православни хришћани греше мислећи да смо током те недеље ослобођени поста да бисмо ждерали месо и млечне пре почетка Васкршњег поста, али то уопште није разлог. Заиста, да је то био разлог, Црква би наредне недеље - недеље пре Сиропусне недеље (када почнемо да се уздржавамо од меса, али настављамо да једемо млечне производе док се припремамо за аскетске подвиге Васкршњег поста) одредила разрешење ових посних дана. Разлог због којег Црква разрешава пост средом и петком у недељи након Недеље цариника и фарисеја је тај што нас упозорава да не подражавамо фарисеја који се хвали пред Богом: „Постим два пута недељно“. Зато нас Црква подсећа - не само поукама Јеванђеља и Триода, већ и заповешћу да се не пости у тој недељи - да је боље не постити и бити понизан него постити и бити горд.
Тако нам Недеља цариника и фарисеја даје прву лекцију Великог поста: физички пост је средство за постизање циља, а не сам циљ. Ако нас наш пост чини гордим и арогантним, боље је да уопште не постимо.

​То је нешто чега треба да се подсетимо у периоду пре почетка поста. Подсетили смо да пост пре свега мора бити уздржање од греха. Узмимо за пример ову химну која се чује само неколико дана пре Великог поста:
 „Узалуд се радујеш што не једеш, душо! Јер се уздржаваш од хране, али од страсти ниси очишћена. Ако немаш жељу за усавршењем, бићеш презрена као лаж у Божјим очима, бићеш упоређена са злим демонима који никада не једу! Ако останеш у греху, имаћеш бескористан пост; зато и даље непрестано тежи да стојиш пред Распетим Спаситељем, радије  да будеш разапета са Оним који је разапет ради тебе “
Поново се подсећамо да пошћење није циљ и крај Васкршњег поста. Ако пост није средство за усавршавање нашег духовног живота, ако се уздржавамо од хране, али не и од греха, онда нисмо бољи од ђавола! Демони не једу, али због тога нису ближе Богу. Због тога само недељу дана пре Великог поста слушамо лекцију из Прве посланице Светог Павла Коринћанима, „Храна нас неће приближити Богу“ (1 Кор 8, 8). Ово одјекује у Триоду:
 „Царство Божије није храна и пиће, већ правда и уздржање у светости“.
Усмерени ка побожном хришћанском послушању, химне поста не престају да понављају упозорење које је Христос дао својим апостолима: „Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско “(Мт 5, 20). Морамо се уздржавати не само од хране, већ и од критиковања и осуђивања других, од клевете и оговарања, од гордости и сујете. Триод ово јасно објашњава:
„Док телесно постимо, браћо, постимо и духовно. Разрешимо сваку везу безакоња. Покидајмо сваку неправедну везу. Поделимо хлеб гладнима и угостимо их у своје домове оне који немају кров над главом, како бисмо добили велику милост од Христа, Бога нашега “.
„Држимо пост прихватљив и угодан Господу. Истински пост је уклањање од сваког зла, владање језиком, уздржање од беса, уздржање од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства. Ако се одрекнемо ових ствари, онда је  наш пост истинит и угодан Богу “.
„Дођите, верни, и у светлости извршимо дела Божја; ходајмо оскрено као по дану. Одбацимо сваку неправедну оптужбу против свог ближњега, не стављајући му на пут никакав узрок спотицања. Оставимо по страни телесна задовољства и повећајмо духовне дарове своје душе. Дајмо хлеб онима којима је потребно и приближимо се Христу, вапајући скрушено: Боже наш, смилуј нам се “.
„Период светог поста је близу. Започнимо га добрим делима; јер је речено, пост није за свађе и расправе “.
Ове химне су надахнуте строгим упозорењем које нам је дато у Старом завету (Ис 58, 4-7):
„ Ето, постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Такав ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли *да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“.
Значајно је да дан уочи Великог поста чујемо ову читање из посланице Светог Павла:
,, Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.  Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи “(Римљ 14, 3-4).

Иако нас Црква позива да постимо, она, такође, упозорава оне који посте да не осуђују оне који то не чине; а они који не посте да не осуђују оне који то чине. Јер док Црква свима нуди опште правило поста (без меса, млечних производа, а најчешће и рибе, вина или уља), није реално очекивати да ће сви моћи да посте истом строгошћу. Различити услови живота и здравља играју улогу у нечијем аскетском напору. Важно није колико строго постимо, већ у којој мери пост, ако уопште постоји, побољшава наш духовни живот и да ли постимо у складу са сопственим снагама и способностима. Старија жена са многим здравственим проблемима не може постити тако строго као младић на врхунцу своге физичке моћи, али то не чини први пост мање вредним од другог. Старица се може само уздржавати од меса, док се младић уздржава и од млека и рибе, али старица једе штедљиво и једноставно, даје оно мало новца што има сиромашнима, проводи много сати у молитви и не критикује и не осуђује други; док младић, све време поштујући правила исхране у посту, ждере сојин сир, ракове, гамборе и слично, троши новац на себе, а не даје другима, а ипак критикује друге због тога што нису постили. Такав „пост“ уопште не служи духовној сврси.
Стога нас Триод поново упућује строго упозорење о доношењу пресуда онима који не посте или који постију мање строго од нас.
„Добро размисли, душо моја: да ли постиш? Не презири свог ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Не осуђуј свог брата“
Због тога период Триода - период припреме за Велики пост - започиње поуком о понизности, уз Причу о царинику и фарисеју. Пост се тако најављује као потрага за смирењем, што је почетак истинског покајања, и корен и снага великопосног напора.
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Град / Извор 

​Адвокат Оливер Лике (45), Нијемац који годинама живи у Швајцарској, рођен у протестантској породици, који је читавог живота био атеиста, прије неколико дана крстио се у српској цркви и прешао у православље.
То је "посљедица" Оливерове љубави према Србији и српском народу, са чијим се недаћама и историјом упознао приликом разних посјета Србији.
Оливер је рођен у Офенбургу, гдје је као дјечак упознао Небојшу, Србина из Панчева који му је убрзо постао најбољи пријатељ. Од њега је и први пут имао прилике да чује о тешким временима у Србији, санкцијама, ратовима, историји.
Управо због Небојше, у Србију је први пут дошао давне 1998., када је имао 22 године.
"Сам мој долазак из Њемачке у Србију је био компликован. Нисам могао да дођем авионом, те сам морао да путујем аутобусом, преко Мађарске. Требала ми је и виза преко конзулата у Франкфурту. Тада сам видио посљедице ратова и санкција који су погодили Србију", започиње Лике за Телеграф.
Ипак, упркос недаћама које су задесиле Србију, у Панчеву је осјетио прави српски менталитет који описује једном рјечју - гостопримством. Тада се, могло би се рећи, и заљубио у Србију.
"Када сам дошао тамо, сви су скочили, било им је јако драго што је 'Швабо' дошао код њих у госте. Фасцинирало ме је то што би сви они прије умрли од глади, али је било битно да ја из њихове куће одем сит. Осјећао сам се врло добродошло", прича Нијемац:
"Први пут сам био у једној руској православној цркви у Франкфурту на служењу ускршње литургије и тада ме је то привукло. Православље је аутентичније од оног што сам видио у Њемачкој, Швајцарској, дјелује ми искреније, духовније. Док је католичанство некако мрачно и празно, православље је препуно боја", описује Нијемац своје утиске о православној вјери.
Његова породица добро је прихватила ту одлуку, да пређе у православну вјеру, а Оливеровом другу Небојши је, како каже са осмјехом, изузетно драго. Лике на десној руци носи бројаницу коју је купио у једној српској цркви, а око врата ланчић са привјеском на којем се налази Свети Никола. Њега је купио у Украјини.
Сада, као православац, жели да настави са обилажењем православних храмова. Највећа му је жеља да посјети Косово и Метохију и тамошње манастире.
"Највише бих волио да посјетим Дечане", прича саговорник Телеграфа који је дан прије разговора био на Мокрој гори и тамо обишао још једну српску цркву.

​Према ауторима идеје, ако  абортуси буду укључени у статистику морталитета, тада ће их многи млади људи одбити, јер ће знати да је ово смрт неке особе.
Шеф Одјељења за заштиту материнства Синодског одjељења Руске православне цркве за добротворне сврхе, директорка Дома за маму православне службе „Милосрђе“ Марија Студеникина подржала је идеју да абортуси буду укључени у статистику морталитета, преноси РИА Новости.
Мариjа Студеникина се сложила да би абортуси требало да буду званично признати као смрт особе, а укључивање података о броју абортуса у статистику морталитета помоћи ће Руској Федерацији да се извуче из демографске кризе.
Ову идеју изразила је Екатерина Маркова, руководилац добротворног програма за помоћ трудницама „Спаси живот“. Према Марковој, ако се приједлог спроведе, „млађа генерација ће одрасти у земљи у којој је индуковани абортус званично признат као смрт човјека“, и као резултат тога, „многи ће одбити вjештачки прекид трудноће, препознајући поступак као убиство човјека“.
„За 100 година легалног абортуса свијест нашег друштва је деформисана, навикли смо да живимо са овом појавом, навикли смо да не примјећујемо. Вјерујем да ће укључивање статистике индукованих побачаја у статистику смртности омогућити друштву да проблем сагледа на нов начин. Укључујући владу Руске Федерације, која ће се фокусирати на главни узрок смрти и демографску кризу. Због тога ће се појавити нове мјере за спречавање индукованих побачаја “, рекла је Маркова.
Марија Студеникина је заузврат примијетила да је „с обзиром на демографску ситуацију иницијатива више него релевантна. Абортуси би требало да буду званично признати као смрт неке особе, а рад на њиховој превенцији треба да достигне највиши ниво“.
Аутор такође тврди да је индуковани абортус „узрок смрти број један у Русији“. "У Русији, према званичној статистици, постоји око пола милиона абортуса годишње. Ти подаци не укључују прекиде трудноће у приватним клиникама, медицинске прекиде трудноће користећи фалсификоване лијекове, интраутерине уређаје и оралне контрацептиве који прекидају рану трудноћу. Стварни број прекида трудноће је испред осталих узрока смрти у земљи. “, - објаснила је Маркова.
У октобру прошле године замјеник министра здравља Руске Федерације Олег Салагај извијестио је да се број абортуса у Русији смањио за 29,9% током посљедњих пет година, а на захтјев жене - за 40,8%. Замјеник министра је нагласио да се ради о озбиљним промјенама, али је број абортуса и даље висок - око 523 хиљада у 2019. години. ​Према Росстату , у 2020. години број умрлих износио је 2,124 милиона људи и повећан је у односу на 2019. годину за 18%. Стопа наталитета за 12 мјесеци 2020. године смањила се за 3,3% на годишњем нивоу. У јануару-децембру 2020. године у Русији је рођено скоро 1,44 милиона беба наспрам 1,48 милиона годину дана раније. Природни пад становништва у Русији у јануару-децембру 2019. године износио је 316 хиљада људи.

Одговара Александар Лавдански, иконописац
Ово је могуће из два разлога. Прво, иконе су сликане темперама, најчешће јајчаном темпером. Таква слика мора бити прекривена заштитним слојем - лаком или уљем за сушење. Уље за сушење је направљено од биљних уља и током кувања додају се струготине различитих метала. Због металних соли заштитни слој временом постаје тамнији, а са њим и цијела слика у цјелини.
Други разлог је можда у технологији за осветљавање лица. Донедавно се у иконопису користило оловно бјелило. Налазећи се на свјетлости, оно заиста постаје свијетло, даје слици свјетлост. Али ако се икона, обојена бијелим оловом, постави тамо гдје готово никаква свјетлост не продире, бијела ће постати готово црна. Није се једном догодило да су у неком мрачном углу пронашли икону, слику на којој је било немогуће разазнати: све је црно. Икона је била изложена свјетлости, бијело олово је упило сунчеву свјетлост - и лица су се поново разведрила.
Прије тридесет година, када је иконописање код нас тек оживљавало, мајстори су по древној технологији, која је прилично сложена и специфична, припремали оловно бјелило. И данас се, заједно са оловним бјелилом, у иконопису користи и титанска бијела, која има хладнију нијансу. До њих је лакше доћи и сигурније их је користити, не постоји ризик од тровања. извор: фома.ру

​Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ 
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако  Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников

Харан је древни град на територији некадашње Месопотамије, а данашње Турске, у близини границе са Сиријом. Налази се на раскршћу путева за Дамаск, Ниниву и Кархему.
Град се спомиње у Библији у Књизи постања, гдје се описује родослов од Адама и Еве до Аврама. Адам и Ева су се, према предању, настанили у Харану након што их је Бог прогнао из раја. Град Харан се, такође, спомиње се у Библији у Књизи постања, када говори о Авраму и његовом потомству : "И узе Тара сина својега Аврама и Лота сина Аранова, унука својега, и Сару снаху своју, жену Аврама сина својега; и пођоше заједно из Ура Халдејскога да иду у земљу Хананску, и дођоше до Харана, и ондје се настанише" (1 Мојс 11, 31). Аврамов отац Тара умире у Харану: "И поживје Тара свега двјеста и пет година; и умрије Тара у Харану". У 75-ој години живота Аврам, одлази из Харана у земљу Хананску.  Када је било вријеме за Исакову женидбу, Аврам шаље свога слугу да се врати у Харан и онде нађе жену за његовог сина Исака. Исак се оженио Ревеком. Јаков, Аврамов унук бјежи од Исава у Харан код ујака и  остаје код њега неко вријеме док љутња није напустила брата његовог.  Иначе, у Харану још увијек постоји кућа у којој су, према предању, живјели Аврам и његова супруга Сара, као и мјесто које се поштовало као Тарин гроб. У 1 Мојс 28, 10–19  нам се каже да: "Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан".  Успут је сањао сан о љествици. 

​​У Другој Књизи о Царевима (19, 12) и Књизи пророка Исаије (37, 12) Харан се поново појављује крајем 8. до почетка 7. вијека прије Христа у контексту освајања Асирског царства: "Јесу ли народе које сатрше оци моји избавили богови њихови, Госанце, Харанце..." . Поново се појављује у Књизи пророка Језекиља (27, 23) (6. вијек п. н. е.) као бивши трговински партнер феничког града Тира: "Харан и Кана и Еден, трговци Савски, Асур и Хилмад трговаху с тобом". У Новом завјету, Харан се помиње у Дјелима апостолским, у препричавању догађаја описаних у Књизи Постања у којој се први пут помиње: "А он рече: људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан..." (ДАП 7, 2–4)​.
Харан у 1. вијеку постаје центар хришћанства. У њему су се градиле цркве отвореног типа. 

Главна атракција Харана су живописне кућице које подсјећају на кошнице у потпуности направљене од ћерпича, које их хладе чак и по врућој врућини. Дизајн ових кућа наводно је остао исти хиљадама година. Посљедњи становници напустили су ове домове 1980-их и сада се користе искључиво у туристичке сврхе. Данашње становништво Харана (углавном Арапи -доселили се у 18. вијеку) живи у новом селу, удаљеном од територије древног града на удаљености од неколико километара. Археолошка ископавања на мјесту древног Харана трају готово непрекидно од 1950.године, када је Сетон Лојд истраживао то подручје. 

Патријарх Кирил честитао је митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију избор на патријаршијски трон Српске православне цркве, изразивши увјерење да ће вјерујући Срби и даље бити вјерни канонском православљу.
„У име архипастира и пастира, монаштва и мирјана Руске православне цркве, као и у своје лично име, срдачно вам честитам на избору на престо Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског! Вољом Духа Светог и избором браће-архипастира, судбина српског православља повјерена Вам је као насљеднику блаженопочившег патријарха српског Иринеја и његових незаборављених претходника Павла, Германа, Викентија, Гаврила, Варнаве и Димитрија, као и свих насљедника великог светитеља српског Саве",  рекао је Његова Светост у честитки митрополиту Порфирију.​
Руски патријарх је нагласио да је у личности новоизабраног Патријарха православни народ Србије  „ добио духовног пастира и учитеља, чије срце, испуњено ревношћу према Господу и очинском љубављу према својим чедима, живи бринући се о учвршћивању свете православне вјере и очувању многовјековног историјског насљеђа Српске православне цркве". „Не сумњамо да ће се, у тешким временима која проживљавају наше Цркве и једновјерни народи о којима се старамо, као и увијек, међусобно подржавати и заједнички радити на вјери која је некада дата светима (Јуда 1, 3) “,  изразио је увјереност Предстојатељ Руске Цркве.
У закључку, патријарх Кирил је новоизабраном патријарху Српске православне цркве пожелио „радост у Христу, јачање тјелесне снаге и непролазну Божју помоћ на предстојећем ... тешком пољу“, а његовом стаду „мир и благостање“. Подсјетимо, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, у четвртак, 18. фебруара, изабрао митрополита загребачко-љубљанског Порфирија за новог, 46. по реду, Патријарха српског. Извор: фома.ру и Спуњик; превод: вјеронаука.нет

Руска православна црква поздравља избор митрополита загребачко-љубљанског Порфирија за српског патријарха, полазећи пре свега од континуираног става по питању украјинског раскола. Са оптимизмом гледамо на развој односа две цркве, рекао је заменик председника Одељења за спољне односе Московске патријаршије Николај Балашов.
„Са задовољством смо примили одлуку архијерејског сабора Српске православне цркве. Митрополит Порфирије је добро познат у Руској цркви, радили смо на многим заједничким пројектима... У целини узев, са оптимизмом гледамо на развој односа између две цркве“, рекао је Балашов.Духовно искуство и одмереност су Профирију обезбедили гласове српског епископата, додаје Балашов.
Он је посебно истакао досљедност става СПЦ према питању украјинског раскола.
„Полазимо од увјерења да ће бити очуван досадашњи курс СПЦ у свему што се тиче схватања јединства цркве. Митрополит Порфирије је заштитник канонског црквеног устројства. Претходних година смо увек видели с његове стране подршку православним верницима у Украјини и неприхватање раскола“, додао је Балашов.
Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Потом је, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана расколничка структура — такозвана „Православна црква Украјине“, а у јануару 2019. године она је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја.
Порфиријев избор важан је догађај и за РПЦ, истакао је Балашов.
„То је велики догађај у животу братске цркве с којом имамо посебно тесне односе, и због наше историје али и због узајамне подршке наших народа и заједничког схватања изазова за јединство цркве“, рекао је он.
Извор: Спутњик

​Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду.

Светом Литургијом началствује новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве, уз саслужење отачаствених архијереја, свештенства и верног народа.

​Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски (фотогалерија).
Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје!  Достојан, на многе године! извор: сајт СПЦ

Млади умјетник Кристијан Леана (Cristian Leana), финалист Romania’s Got Talent (Румунија има талент)  и утицајни аутор друштвених медија познат као „Господин Слагалица“ (Mr. Puzzle”), желио је да изрази захвалност архиепископу Теодосију, из архиепископије Томис (Константа -југоисточна Румунија), оним што најбоље умије: направио је портрет румунског јерарха од 720 Рубикових коцки.
„Направићу портрет Његовог Преосвештенства архиепископа Теодосија у знак захвалности, јер су ми његови савјети из емисије Радио Доброгеа - подкаста који врло често слушам - много помогли у личном животу у одређеним стварима и натјерали ме да направим неке одлуке на којима сам захвалан “, рекао је умјетник Кристијан Леана.
Кристијан је објавио видео са читавим процесом и прикупио хиљаде прегледа.
Најкомпликованији дио био је приказ браде, која је врло велика и изазовна за дизајн квадратима Рубикових коцки, објаснио је умјетник.

​Света мученица Агатија (хришћанска је мученица из 3. вијека-рођ. 231.године) била је кћерка угледних и богатих хришћанских родитеља из града Палерма (раније званог Панорм) на Сицилији. У то вријеме цар је послао упутства за прогон хришћана у свим крајевима. Током прогона под царем Децијем (249 - 251), гувернер регије Катанија, Квинтијан, занесен љепотом младе хришћанке, одлучио је да је одврати од хришћанске вјере и у ту сврху смјестио је у кућу незнабожачке удовице која је водила распуснишки живот а која је имала пет кћерки. Сви су покушали да заведу свету Агатију хаљинама, посластицама и забавом, подстичући је да принесе жртву незнабожачким боговима, али светитељка није подлијегала њиховим триковима и, презирући сва задовољства, молила се Господу да јој подари снагу за мученичко дјело. Током испитивања код Квинтијана, света мученица се није поклонила наклоности или наговору и била је подвргнута суровом подсмјеху: мучили су јој груди гвозденим канџама и, на крају, одсекли груди. У затвору се свети апостол Петар јавио мученици и излијечио је од рана. Света Агатија, поново доведена на мучење, задивила је Квинтијана чињеницом да су јој дојке неозлијеђене. Тада су је поново почели мучити. У то вријеме у граду је почео земљотрес, а отворена земља прогутала је најближе Квинтијанове пријатеље. Уплашени становници отрчали су до Квинтијана, захтијевајући да престане са мучењем. Плашећи се народног негодовања, Кинтијан је (251.године) вратио свету Агатију у затвор, гдје је  мученица, захваливши, мирно предала свој дух Богу усрдно се молећи Богу и захваљујући му на снази и стрпљењу с којим је трпјела муке.Напорима њених поштовалаца, хришћана, на њеном гробу је касније саграђена црква.
Гњев Божији убрзо је погодио злог мучитеља Квинтијана. Када је отишао у отаџбину св. Агатије, у граду Палерму, како би присвојио њено имање себи, на једном прелазу је пао у воду и утопио се.  Једном је на Сицилији започела ерупцију вулкана Етна. Становници острва узели су одјећу из гроба св. Агатије и држали је уз ватру; ерупција је престала. То је била основа за вјеру у помоћ св. Агатије против пожара.
Живот ове мученице учи нас да стрпљиво подносимо све патње и недаће у животу, да не клонемо духом, већ да се надамо Божјој помоћи; учи нас да вјерујемо да нам патњу шаље Бог ради сопственог спасења.

​Познати енглески писац Пол Кингснорт прешао  у православље
На празник Богојављења Господњег, 19. јануара 2021. године, познати савремени енглески писац Пол Кингснорт (Paul Kingsnorth) примио је православно крштење у румунском манастиру у Шенонбриџ-у (Ирска) .
Свету тајну крштења обавио је парох румунске заједнице у округу Галвеј и духовни отац писца, отац Тудор Гита.
„Као западњак који је тек дошао у православље, још увијек морам да научим дуг пут, али сада се осјећам као да сам се вратио кући“, рекао је Пол Кингснорт.
Рекао је да се са православљем први пут упознао прије четири године, када је посјетио малу цркву у Букурешту.
„Ово снажно искуство заувијек ми је остало у срцу, али нисам ни претпостављао да ће ме то одвести на путовање, натјерати да постанем парохијанин Румунске православне цркве“, рекао је Пол Кингснорт. 

​Писац је нагласио да је након крштења у њему ојачао осјећај да је „напокон на мјесту гдје треба да будем“. „Послије сам осетио радост и мир ... и хладноћу! Али најснажније сам осјећао да сам стигао тамо гдје је требало. „Мој пријем у Цркву велика је привилегија и [румунска] заједница овдје у Ирској веома је гостољубива према мени и мојој породици“, рекао је.
Заузврат, отац Тудор је рекао да није посебно покушавао да свог духовног сина преведе у православље овоме су претходили састанци и дуги разговори у манастиру у Шенонбриџу.
У исто вријеме, свештеник је савјетовао писца да не очекује да ће „одмах видјети анђеле како лете око цркве“, већ да буде спреман за стални рад на себи.  
„Не знам куда води пут одавде, али сада бар знам како да идем њиме“, сумирао је свој долазак у православље сам Пол Кингснорт.
По Кингснорт рођен је 1972. године у Ворчестеру (Енглеска). Живи на западу Ирске. Британски писац и мислилац, познат је по белетристичким књигама (најпопуларнија је „Буђење“, за коју је 2014. био номинован за Букерову награду) бивши замјеник уредника часописа „Еколог“, суоснивач пројекта „Мрачна планина“. У својим радовима научног садржаја дотиче се тема заштите животне средине, глобализације и великих цивилизацијских проблема човјечанства. 
Кингснорт на својој веб страници пише да су се његова духовна тражења током година сусрела са зен будизмом, таоизмом, суфизмом, традиционализмом, виком и разним другим праксама.
„Али увијек је нешто недостајало“, признаје он.
„Тада сам се 2020. године, када се свет преокренуо, осећао исто. Неочекивано и у почетку против своје воље, ухватио сам се да ме хришћанство снажно привлачи. Ово је дуга прича коју ћу вјероватно једног дана испричати. Довољно је рећи да сам годину започео као еклектични еко-лингвиста са упорном, али неодређеном болом у срцу и завршио је као практикујући хришћанин. Бол је нестао и замијенио га је оно што сам заправо све вријеме тражио. .. У јануару 2021. крштен сам и примљен у Источну православну цркву. Не знам куда пут води одавде, али напокон знам како да ходам.

Византијска црква од прије 1550 година откривена је током ископавања у древном граду Стратоникеја у Карији, турска провинција Мугла.Подручје је додато на УНЕСКО-ву листу свјетске баштине од 2015. године и археолози су га идентификовали као један од највећих мермерних градова на свијету.
Према Билалу Согуту, шефу ископавања у Стратоникеји, древни град - познат и као Град гладијатора - задржао је свој изузетан значај током хеленистичког, римског, византијског, османског и турског периода.
Током ископавања, тим археолога открио је цркву саграђену 365. године нове ере. након земљотреса. Билал Согут је додао да је црква постојала до прве четвртине 7. вијека, касније је то подручје коришћено као гробље. Такође, рекао је да је већина ископавања обављена на подручју званом Западна улица града, додајући: „Црква је саграђена овде, у улици колонада . Касније, у 7. вијеку нове ере, када је уништено, подручје је претворено у гробље. Согут наглашава да тим ради на мјесту где су се налазиле и гробнице и црква и напомиње: „Сада обнављамо под цркве. За њих су коришћене најмање четири различите мермерне боје. До сада су на том подручју пронађене 62 гробнице “. Стратоникеја је први пут проучавана у 18. вијеку. Ричард Покок  је 1743. године описао позориште, булевар и импресиван улаз у град. Најраније слике споменика у Стратоникеји објавили су Auguste de Choiseul-Gouffier и Ричард Чендлер. 1863. године представљен је топографски план града са споменицима и јавним зградама тог доба. Скоро виjек касније, Булеутерион  (такође назива кућа савjета, скупштинска кућа и сенатска кућа, била је зграда у древној Грчкој у којој се налазио савет грађана демократске градске државе) је прво озбиљно проучаван, а 1977. године, под вођством Ј. Бојсал-а, налазиште је почело да се ископава. Ископавања откривају најважније грађевине града и дају слику његове топографије, иако дјелимичне и недовољно јасне. Ископавања нису потпуна и оно мало што се зна о древном граду допуњава се отвореним натписима и причама древних писаца. Неки од налаза изложени су у музејима у Истанбулу, Аликарнасосу, Миласу и Мугли. Мали локални музеј постављен је на археолошком налазишту Стратоникеји.

На обали језера, на преврнутом чамцу, сједио је човјек и плакао. Да га је неко сада видио, био би веома изненађен. Па, заиста, чудно је - брадат човјек, велики и снажан, а сузе рони као дјевојчица! Али у овом часу није било никога ко би се изненадио туђим сузама - била је ноћ.
Током дана овдје су се обично окупљали рибари. Тарарирали су своје чамце, кварили једра, сушили мреже и једноставно лежерно разговарали о свом риболовном послу. Али сада су сви људи још спавали, около је било тихо. Само су пробуђени пси понекад договарали лењу прозивку над успаваним рибарским селом.
Усамљени човјек је плакао не јецајући и не ридајући. Сузе су му полако цуриле низ чупаву браду и капале на пијесак.

Много ноћи заредом долазио би овдје у исто вријеме - послије кукурикања првих пијетлова. Сви знају да они  пјевају своју јутарњу пјесму по мраку, када се чак ни уска трака зоре још није појавила на хоризонту. И сваки пут, пробуђен од пијетловог кукурикања, човјек више не може да заспи.

Тихо, да не би пробудио уснулу жену, устаје из кревета, облачи се и пролази кроз цијело село, овдје, на пусту обалу.

Мјесец се огледао у тамној води језера. Понекад је дувао ноћни вјетар. Вода се таласала и ломила одбијену мјесечеву свјетлост на хиљаде малих свјетала. Но, човјек се загледао преко воде, у мрачну даљину. Био је одсутан. Поглед му је био усмјерен у прошлост. Његова радост и снага, љубав и част остали су тамо,одакле га сваке вечери, уз пијетлово кукурикање, стиже његова срамота коју не могу да исперу ниједне сузе ... Човјек се звао Петар.

Једна за другом, слике онога што се догодило прије само неколико недјеља пролазе пред његовим очима.
Након -празничне вечере, заједно са најближим пријатељима, одлазе из града у Гетсимански врт, гдје су обично ноћивали.
И задржавши дах слушали су горке ријечи свог учитеља Исуса:
-Кажем вам, сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ.
А Петар ударајући се у прса рече му: - Чак и ако се сви уплаше и побјегну, никада те нећу напустити и остаћу уз тебе до краја! 
И на крају крајева, Петар није лагао. Заиста је врло храбра и веома одана особа. И био је спреман  да да свој живот за свог вољеног Учитеља. Али шта он чује у одговору?
-И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се трипут одрећи.
Ово је за ватреног и храброг Петра, било веома увредљиво слушати, па још и у присуству пријатеља! Најзад, сви су знали да је он поштен човјек и да никога није издао. Петар је закорачио и још одлучније поновио: "Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху". Остали ученици, који су раније престрашено ћутали, пожурили су се, и такође, почели да говоре да су спремни да умру са Учитељем. Исус је поново погледао Петра. И кренуо је даље стазом, не рекавши ништа.

У Гетсиманском врту
Петар, сједећи на обали језера,  подигао је поглед. Изгледао је као да се пробудио из сна. Изнад, на црном небу, блистале су велике звијезде. Баш као оне страшне ноћи када су чувари храма и слуге првосвештеникове дошли у Гетсимански врт да ухапсе Исуса.
Петар се сјетио како је грмље пуцкетало и из мрака, попут духова ноћу, људи су се појављивали са палицама у рукама и стали у полукруг. Као издајник, Јуда је пољубио Учитеља, дајући стражарима знак кога треба да ухвате. "А они ставише руке своје на њега и ухватише га".

Али Петар се није плашио мноштва наоружаних људи. Није ни чудо што је са собом увијек носио кратки мач. Сада је вријеме да се то спроведе у дјело! Оштрица је као муња бљеснула у полумраку лампиона и бакљи. Петар је попут вихора улетио  у њих, одгурнуо их од Исуса, па чак и једном од њих мачем нанио рану /одсјекао уво првосвештениковом слуги Малху-принједба преводиоца/. Љут и застрашујућ, стао је испред запрепашћених стражара, закривајући Учитеља својим тијелом. Крв је капала са кратке оштрице на траву. А Петар је био спреман да га поново искористи. Ниједан непријатељ се не би усудио да додирне Исуса!
Али онда се зачуо тихи глас Учитеља иза леђа: "Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?"
Петар се збуњено освртао око себе, не знајући шта даље. А Исус, одгурнувши га, закорачи према стражарима и  на сав глас: "Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме".
Стражари су се опоравили и поново кренули на Христа. Остатак ученика је у страху побјегао на све стране. А Петар је стајао са мачем у руци и није знао шта даље. Заиста је био спреман да се бори до смрти - сам против свих. Али Исус је ово зауставио. И сада му стражари увијају руке конопцима, и нико више не обраћа пажњу на Петра. Размисливши на тренутак, Петар је донео одлуку и тихо нестао у грмљу.
У међувремену су стражари везали Исуса и одвели га у првосвештениковој кући. А Петар се прикрао иза њих. И заједно са свима ушао је у првосвештениково двориште, претварајући се да је један од слуга.

У дворишту првосвештеника
Мјесечеви таласи таласали су се по води од ноћног ветра. Петар је поново прекинуо своја сјећања и ставио главу у своје руке. Да ли се плашио за свој живот тамо, у Гетсиманском врту? Зар није био спреман да умре бранећи Исуса? Не! Исус му је рекао да склони мач. А шта је друго Петар могао да уради? Уосталом, није побјегао, као остали ученици.
Дошавши, тајно, у двориште првосвештеника, желио је да буде са својим вољеним Учитељем до самог исхода догађаја. Шта ако буде дао знак Петру - дејствуј, сада можеш. Тада би свима показао за шта је способан његов мач! Али ... не може се заваравати. Петар је схватио да се заправо тамо, у дворишту, веома плашио. Толико да готово није знао шта се около дешава и шта он сам ради и говори. Није ни знао да колики је страх осјећао ...
Петар се сјетио, а сузе су наставиле да теку низ тугаљиве линије на његовом лицу.
- И ти си био са Исусом Назарећанином. Врисну слушкиња која је износила смеће из првосвештеникове куће. „Видјела сам те са овим ...“ Климнула је главом према кући у којој је Исус одведен на испитивање. - Зашто ћутиш?Теби се обраћам! - слушкиња спусти канту са смећем на земљу и захтјевно погледа у Петра.

Гријао се уз ватру заједно са осталим слугама, ни жив ни мртав од страха. Највише би волио да нестане, потоне у земљу, буде негдје далеко, далеко одавде. Али ова гласна жена стоји пред њим. И он треба нешто да одговори одмах. Покушавајући да свом гласу да што више самопоуздања, Петар је рекао: 
-"Не знам шта говориш. Ја први пут видим овог човјека". 
Служавка се приближила и почела напето да вири у Петрово лице. Било је очигледно да није била потпуно сигурна у своје претпоставке. Напокон се, одмахнувши руком, окренула и наставила својим послом. Петар је одахнуо. Али онда је видио да га људи који су стајали поред њега поред ватре гледају са сумњом.
- Зар те нисмо видјели са Њим у храму? На крају крајева, ти си заиста један од ученика овог Исуса!
Петар се запрепасти:
- Не, гријешите. Сигурно сте ме замијенили са неким другим.
Слуге су у невјерици одмахивали главама, али нису се расправљали. Заиста, можда су погријешили.

У међувремену, испитивање се завршило. Везаног Исуса извели су из куће да одлуче о његовој даљој судбини. Сада је Он стајао овдје, у дворишту, мало даље. Двојица високих стражара гледали су да се Он не окреће према слугама окупљеним у дворишту и да ни са ким ни разговара. Њихове вође су знале снагу Исусове ријечи, па су одлучили да се заштите.

Људи који су стајали крај ватре живнули су. Сви су се питали како ће се завршити прича са хватањем овог необичног Учитеља из Галилеје. Прије само неколико дана, цио Јерусалим га је дочекао као новог цара. А сада - ево га, стоји свезаних руку, окренут зиду. Да ли је заиста преварант и бунтовник? Вјероватно је тако, пошто је првосвештеник наредио да Га ухапсе. Тако важна личност не може погријешити!
Изненада је један од слуга још једном добро погледао Петра и рекао: 
-Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац,  и говор ти је сличан.
Петрове ноге су се готово савиле од страха. Тада се он се поче клети и заклињати. Сакупивши посљедње остатке своје воље, гласно је рекао да сви чују:​ 
-Не знам тога човјека о којем говорите.
Једва је то рекао када је негдје у комшилуку пијетао гласно закукурикао. Исус, стојећи уза зид, окренуо се и погледао Петра. И с ужасом се сјетио Учитељевих ријечи изговорених у Гетсиманском врту: „Прије него што пијетао закукуриче, одрећи ћеш се Ме трипут ове ноћи“.
Петар је схватио да је управо то учинио сада - одрекао се Исуса трипут. И напуштајући двориште, горко је заплакао.
Није више видио како су слуге и стражари почели да се ругају Учитељу и туку Га по лицу. Ноге као да су га носиле све даље и даље од мјеста гдје је управо издао најдражег Човјека.

Потом ће услиједити још много страшних, великих и невјероватних догађаја. Пресудом римског намјесника, Исус ће бити убијен најстрашнијом казном - распећем на крсту. И након три дана Он ће васкрснути. Петар ће својим очима видјети Његову празну гробну пећину.

Васкрсли Исус ће се јавити ученицима неколико пута након Његовог васкрсења. Али од те страшне ноћи Петар више неће моћи мирно да слуша глас пијетла. Сваки пут кад би зачуо пијетлово кукурикање, пробудио би се у хладном зноју и сјетио  шта би желио да заборави ...

Ни данас, пробуђен кукурикањем, више није могао да спава. И сада сједи на преврнутом чамцу на ивици мрачне воде, погрбљен и погнуте главе. А сузе као да му лију из очију и он их никако не може зауставити. Али постоји једно сјећање које не боли, већ напротив, загријава му душу.

На Тиверијадском језеру
Послије Исусовог васкрсења, ученици су се вратили из Јерусалима у своју домовину - у Галилеју, на обали Тиверијадског језера. Били су рибари прије него што их је учитељ позвао да проповиједају јеванђеље. И мислили су да ће Исус ускоро постати нови израиљски цар и да ће му помагати у разним државним пословима. Али то се није догодило.
Умјесто земаљског царства, Исус је добровољно прихватио срамотну смрт. Шта је преостало Његовим ученицима? Вратили су се кући и поново наставили риболов. Штавише, сам васкрсли Исус им је наредио да оду у Галилеју, гдје ће их срести.
И на крају, Он се ученицима показао по трећи пут, управо овдје, на обали, на рибарском пристаништу. Поново су сви заједно сједели крај ватре и вечерали као у стара времена.
А онда је Исус изненада питао Петра:
- Љубиш ли ме већма него ови? 
Петар је био изненађен овим питањем. А онда је одговорио:
-да, Господе! ти знаш да те љубим. 
Исус, настављајући да га гледа право у очи, поновио је своје питање:
-Симоне Јонин! љубиш ли ме?
Петар се осјећао нелагодно. Зашто Учитељ то пита? Зар не вјерује у искреност свог одговора?
Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје.
Али Исус је трећи пут питао:
Симоне Јонин! љубиш ли ме?   
Петар се растужио. Сјетио се како се те страшне ноћи трипут одрекао Исуса. И схватио је да му сада Учитељ даје прилику да свједочи трипут своју љубав према Њему .И рече му:
-Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим.
Рече му Исус: паси овце моје. 
Наравно, није мислио на праве овце и јагњад, већ на људе који ће чути за Њега и доћи у Цркву да наслиједе вјечни живот. Овим ријечима је натјерао Петра да схвати да му је опростио одрицање и да га је поново шаље на апостолску службу. На крају крајева, и за најгоре дјело човјек се може искрено покајати.

Петар се сјетио ових Исусових ријечи које су попут зрака свјетлости дотакле су његово измучено срце. Исправио се и погледао површину језера. Вода више није била тамна. Свитало је. На хоризонту се пробијала танка трака јутарње зоре. И што се више раздањивало, постајало је мирније у Петровој души. Сузе му више нису текле низ образе. Пред њим је био сјајан живот испуњен служењем Богу и људима. Не може бескрајно да себе да кажњава за оно што му је већ опроштено. Петар је још једном погледао у гримизну зору. На тренутак је затворио очи. Затим је устао и кренуо широким, самоувјереним кораком према селу преко којег су с различитих крајева чула пијетлова кукурикања. Почео је нови дан.

Аутор: Александар Ткаченко/ извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​Министарство образовања Украјине предложило је увођење „Основа хришћанске етике“ као обавезног предмета у школе од 1. септембра 2021. године.
Иницијативу је коментарисао викар Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија (Кијевска митрополија Украјинске православне цркве) епископ Баришевски Виктор (Коцаба).
„Надлежно одјељење још увијек није донијело коначну одлуку, али чак је и такав приједлог већ изазвао бурне дискусије и контроверзе како на друштвеним мрежама, тако и међу родитељима школараца. За неке је изучавање религије у школи кршење Устава. Други су увјерени да ће „Основи хришћанске етике“ научити дјецу основним концептима доброте и истине “, написао је епископ Виктор.
Владика је нагласио да се залаже за увођење овог предмета у наставни програм и указао на неке ствари које је, по његовом мишљењу, било важно узети у обзир. "Први. Заиста, према Уставу, Црква је одвојена од државе. Међутим, предмет „Основи хришћанске етике“, ако се правилно предаје, ни на који начин неће прекршити Основни закон Украјине “, нагласио је Владика Виктор. „Основи хришћанске етике“, подсјетио је владика, откривају културу формирајућу улогу хришћанства, говоре о његовом утицају на културу и традицију нашег народа. „Данас је тешко замислити Украјину као државу, а Украјинце као народ без проповиједања Јеванђеља. И ово је неупитна историјска чињеница. Не само вјерски погледи и вјеровања, већ и умјетност, архитектура, књижевност и музика - све је то у нашем народу формирано кроз хришћански поглед на свијет. Да ли би наша дјеца требало да знају за ово? Свакако “, написао је.
Према мишљењу епископа Виктора, како не би било оптужби за кршење Устава, тема би требало да буде „што пажљивија са становишта вишеконфесионалности“. „Да, вјерски и културни простор хришћанства у Украјини је простор у којем је православна црква дјеловала вијековима. Стога би лекције из овог предмета требале објаснити и открити ствари које су настале захваљујући православљу. Али без конфесионалне боје, јер је то већ ствар других предмета који се изучавају у богословијама и богословским школама “, сматра владика.
„Друго“, наставио је. - Желео бих да скренем посебну пажњу на потребу за пажљивим одабиром наставника. Пречесто (као што смо видјели на изборним предметима из Основа хришћанске етике), школски наставник који „иде у цркву“ сматра се достојним кандидатом за предавање предмета. Истовремено, управо се часови често претварају у часове „Божјег закона“ са попуњавањем и садржајем који одговарају вјерским увјерењима учитеља. Ово је дефинитивно грешка“. Такође, као што је примијетио Владика Виктор, понекад свештеници једне или друге конфесије (посебно у западним регионима Украјине) дјелују као наставници ове дисциплине, који поред конфесионалних предрасуда немају одговарајуће педагошке квалификације. По његовом мишљењу, имати чиновнички чин или припадати некој конфесији још увијек није довољан услов за професионално предавање "Основа хришћанске етике". Осим тога, у многим случајевима, без одговарајућих квалификација, наставници могу само дјецу и родитеље окренути против самог предмета, а и против религије уопште “, нагласио је архиереј.
„Зато би, приликом одлучивања да ли је предмет„ Основи хришћанске етике “обавезан, наши званичници требали узети у обзир све могуће ризике и потешкоће са којима ће се суочити украјинске школе и учинити све што је потребно да овај предмет буде на корист нашој дјеци која ће постаните наши сутра. будућност “, закључио је владика Виктор (Коцаба).
На основу материјала са блога корреспондент.нет превео сајт вјеронаука.нет

Претјерана уображеност свештенослужитеља, као и низ других погрешних тренутака, доводе до тога да понекад проповиједање на друштвеним мрежама не постиже позитиван резултат, а понекад отворено одбија публику, рекао је патријарх Кирил .
Патријарх Кирил је истакао главне грешке свештеника који проповиjедају на друштвеним мрежама
Говорећи у четвртак, 11. фебруара на састанку Врховног црквеног савjета одржаном на даљину (онлајн), патријарх је примијетио да „развијајући хришћанско свједочење у тренутним условима, посебну важност треба приписати ... мисији у друштвеним мрежама."
Примећујући да је, у цјелини, Црква, данас, већ прилично активно присутна у овом окружењу, Његова Светост је изјавио да „заједно са бриљантним примјерима рада у друштвеним мрежама и на Интернету, имамо и искуство врло неумјешног присуства“.
- Као резултат тога, снажна критика пада на одређене изјаве свештенослужитеља; понекад слика свештенослужитеља декларисана у Интернет простору не одговара идеалу који је формиран у културној традицији нашег народа, - додао је предстојатељ.
Главна грешка, према Његовој Светости, је претјерана уображеност свештеника.
- Зашто се ово дешава? Од пренаглашене уображености, која се, између осталог, формира у нашем црквеном окружењу. На крају крајева, свештеник је тај који проповиједа. Добро или лоше, он говори са публиком, великом или малом, они га слушају, а у храму му нико не приговара. Свештеник је навикао да говори екс катедра (ex cathedra), односно са проповедаонице, што не укључује дискусију и приговор. У уму свештеника формира се одређени принцип: „Ја говорим - остали слушају“, и зато постоји тако болна реакција неких наших свештеника на негативне критике на Интернету, - рекао је Његова Светост.
С тим у вези, предстојатељ Цркве позвао је да  запамтимо да се „„хришћанска проповијед, чак и идеална, приказана апостолском ријечју (а да се не говори о проповиједи несавршеној са културне, теолошке или естетске тачке гледишта), увијек  наилазила на отпор и одбијање, па се не треба ослањати само на аплауз “. Патријарх Кирил је, такође, примијетио да понекад свештенослужитељи-блогери не схватају у потпуности да се епоха промијенила, а данас се Црква у медијском простору често третира далеко од онакве каква је била крајем 1980-их и почетком 1990-их.
- Али не могу да кажем да је први талас присуства Цркве био апсолутно позитиван. На неки начин је дезоријентисала дио свештенства које је говорило у име Цркве, јер нису сви одољели искушењу популарности. А када је популарност почела да опада, неки су почели да развијају комплексе, жељу да поврате популарност свим средствима и  начинима. Болна перцепција да се публика смањује понекад наводи људе у мантијама да се понашају не сасвим исправно, укључујући и информативни простор, рекао је Првојерарх.
А на још једну грешку свештенства указао је Његова Светост. Нагласио је да би главни циљ свештенослужитеља на мрежи требао бити спасење људи, а не спорови о друштвеним и политичким темама.
- Кад свештеник постане активан учесник жестоких расправа о социјалним и политичким питањима, када изгуби разумијевање онога што треба нагласити у свом обраћању људима, и претвори се у политичког коментатора, чини више штете него користи, - резимирао је Патријарх Кирил ...

Митрополит Тихон је замолио све који могу „својом савјешћу да посвједоче нешто важно“ да ово пријаве на веб страници манастира
МОСКВА. Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов) најавио је почетак прикупљања података неопходних за канонизацију славног старца архимандрита Јована (Крестјанкина).
"Прошло је петнаест година од дана одласка оца Јована к Господу. Морамо припремити материјале (документе, свједочења) за прослављање оца Јована који се подвизавао за скоро 40 година свог живота.
Отац Јован (Крестјанкин), сверуски старац, био је познат у многим земљама свијета. Последњих година, због старости и болести, није могао да прими оне који то желе, али су писма из различитих дијелова свијета и даље долазила на адресу манастира, а и сам је одговарао на многа од њих. Ови одговори налазе се у неколико издања штампаних на многим језицима.У њима, утјеху и помоћ, проналазе људи који старца нису видјели, али су прочитали његову књигу „Писма архимандрита Јована“.
У априлу 1950. године, отац Јован је ухапшен због свог пастирског служења и осуђен на седам година логора.
Враћајући се из затвора прије рока, пет година касније, постављен је на Псковску епархију, а 1957. је премјештен у Рјазањ, гдје је служио као свештеник скоро 11 година. Петог марта 1967. године јеромонах Јован ушао је у Псковско-печерски манастир, одакле је остао до своје смрти 2006. године у 95-ој години.

​Предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић посјетила је Манастир Јасеновац и том приликом разговарала с Његовим Преосвештенством Владиком Пакрачко-славонским г. Јованом. У пратњи  домаћина, владике Јована, и у присуству амбасадора Босне и Херцеговине у Хрватској, г. Александра Врањеша, председника Српског народног вијећа, г. Милорада Пуповца, и саборске заступнице, госпође Драгане Јецков, предсједница је обишла зимски храм Светих Новомученика Јасеновачких, Саборни храм Рођења Светог Јована Крститеља, мјесто Српске школе у Јасеновцу, приликом чега је детаљно упозната са историјатом школе, те будућим пројектом обнове објекта.
У наставку ове посјете госпођа Цвијановић посјетила је усташку болницу, једини преостали објекат из времена логора Јасеновац, а затим и положила вјенац код Каменог цвијета у Спомен подручју Јасеновац.
Предсједница Српске претходно је посјетила земљотресом погођену Банију, односно Петрињу и Глину.
Током посјете селу Мајске Пољане код Глине, Цвијановић је поручила да солидарност и помоћ угроженим породицама неће изостати ни у наредном периоду.

Један од великих учитеља Цркве, аутор многих дјела, теолог, подвижник, пјесник, химнограф. Сјећање на славног подвижника и учитеља покајања - преподобног Јефрема Сирина (+ 373-379) православна црква прославља 10. фебруара.
Свети Јефрем рођен је почетком 4. вијека (приближно око 306.године, углавном у вријеме цара Константина Великог) у породици сиромашних хришћанских пољопривредника који су живјели у граду Нисибија у Месопотамији.
Родитељи су сина одгајали у побожности. Али, разликујући се од дјетињства жарким, нестабилним, наглим и раздражљивим карактером. У младости се често свађао, чинио пренагљене поступке, чак је сумњао у Промисао Божији, све док није добио опомену од Господа, која га је упутила на пут покајања и спасења. Једног дана је неправедно оптужен за крађу оваца и затворен у затвор. У њему је у сну чуо глас који га позива на покајање и исправљање живота. Ослобођен је и пуштен.
Једном ослобођен, младић је озбиљно размишљао о свом животу, покајао се за своја претходна дјела и отишао у околне планине, гдје је почео да води пустињачки живот. Налазећи се на гори Јефремовој, постао је ученик славног подвижника - светог Јакова Нисибијског (303-338), код  којег се научио хришћанској кротости, смјерности и послушности Промислу Божијем. Свети Јаков је знао високо достојанство свог ученика те му је наложио да држи бесједе, подучава дјецу у школи и водио га је са собом на Први васељенски сабор у Никеју (325). На Сабору се Јефрем показао као ревносни бранилац божанских догмата. Преподобни Јефрем је 14 година био послушан светом Јакову, све до смрти старца.
Након што су Персијанци заузели Низибију 363. године, свети се настанио у манастиру у близини Едесе. Овде се преподобни Јефрем удубио у проучавање Светог Писма, комбинујући ово са озбиљним подвижничким трудом.
Светитељеве беседе привукле су многе људе, а незнабошци, слушајући их, прешли су у хришћанство. Поред тога, проучавао је тумачење Светог писма и састављање молитава и химни. Централне теме у дјелима Јефрема Сирина биле су покајање, вјера, побожност, љубав.
На крају свог живота преподобни Јефрем посјетио је Египат, гдје се упознао са духовним подвизима локалних пустињака.
Свети Василије Велики је желио да рукоположи светог Јефрема за свештеника, али је то овај понизно одбио, прихватајући само достојанство ђакона, у коме је остао до своје смрти. Такође, из велике смјерности преподобни се одрекао епископства, представљајући се као јуродиви.
Преподобни Јефрем Сирин провео је последњи дио свог земаљског живота у пећини у близини Едесе, гдје је прилозима вјерника изградио прихватилиште за сиромашне и болесне.
Преподобни Јефрем Сирин је саставио кратку пјесничку молитву, која се чита свакочасовно на богослужењима Великог поста, и која је пуна је љубави према Христу и људима, самосазнања и смјерности. За њу  је  Ф. М. Достојевски рекао да садржи „сву суштину хришћанства, сав његов катихизис“: „Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове вакова. Амин.“

„Иконе Богородице су попут звијезда на небу: њихов број зна само сама Царица Небеска“ - каже предање о животу Пречисте. Црква сматра апостола Луку  аутором првих икона. Међутим, стручњаке је бунило то што се већина икона јако разликовала једна од друге. Али, постоје и заједничке особине. На примјер, продорни поглед Богородице. Продоран поглед има и Богомладенац у наручју Дјеве Марије. На основу тога је сматрано да су све иконе Богородице имале прототипе.

Према једном предању, јеванђелист је насликао свега три иконе Богородице, према другом - много више, али послије Њеног Успења / Велике Госпојине/. Хајде да разјаснимо колико икона Богородице је Св. Лука аутор и које су то!


Тренутно се на канонској територији Руске православне цркве налази 10 икона Царице небеске, које је вјероватно насликао св. Лука. Још 21 икона се налази на Западу, укључујући Свету Гору, од којих је 8 у Риму.
Међу иконама Пречисте, које је, према предању, насликао св. Апостол, најпознатије су сљедеће: Владимирска, Кикоска (Милостива), Јерусалимска, ​Тедоровска икона Мајке Божје , Иверска, Хахулска, Смоленска икона Мајке Божије, Корсуњска, икона Пресвете Богородице Панагиа Сумела, Икона Мајке Божије - Филермска (избављење од тјелесних похота, Тихвинска икона Богородице, Чудотворна икона Мајке Божије ~ Ченстоховска, Виљнуска, Влахернска, Холмска, Минска, Витлејемска. Јванђелист је и од католичког Запада препознат као први иконописац, тамо се поштују:  Santa Maria del Popolo, Santa Maria della Grazia, Santa Maria Maggiore, Santa Maria della Consolazione и др.

Најстарије сачуване иконе, без тачног датирања, су Кикоска Милостива (сада се налази у манастиру Кикос на острву Кипар-на њој је приказан Исус као беба приљубљен за образ Богомајке.), Икона Богородице Сумела (налази се у селу Кастања у Грчкој-Према црквеном предању, икона Богородице Сумела добила је назив по манастиру Сумела на Понту у Малој Азији.  Име „Сумела“ потиче од грчких ријечи „Стоу Мела“, што значи „на планини Мела“, првобитно је чувана у Атини, гдје су је звали Богородица Атиниотиса), Кхакхулска (чува се у Музеју умјетности у Тбилисији, у Грузији ) и чудотворна икона Мајке Божје Филермска (од 2002.године се налази у „Плавој капели“ у граду Цетињу у Црној Гори). Филермска икона је најнеобичнија, и спада у прилично ријетку врсту православне иконографије Богородице — „Агиосоритиса“ (Пресвета Богородица). На њој је Марија приказана без Богомладенца). Управо за ову икону кажу да је најстарија од све три.

​Постоји и предање према којем је послије Успења Пресвете Богородице, св. Лука  наставио да слика Њене иконе по сјећању. Путујући око свијета и проповиједајући, приказао је Најчистију, према различитим изворима, на 70, 80 или 150 икона.

Као што видимо из сачуваних предања, св. Апостол Лука је вјероватно насликао многе иконе Царице небеске. Па чак и ако су већина поменутих само древне копије правих икона, оне су пренијеле на себе благодат Мајке Божије. Вриједне су и због тога што су сачувале и донијеле у наше вријеме тјелесни и духовни изглед Богородице, тако да свако ко се са вјером моли пред било којом од ових икона види Њен брижан Лик и зна да ће бити услишен. Превео и прилагодио:  сајт вјеронаука.нет
сродан текст-прочитај: СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО?

140 година од смрти Фјодора Достојевског
Фјодор Михајлович Достојевски својим сјајним дјелима „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“ и "Записи из подземља"; кроз која се преносе његова мудрост и психичке врлине, освојио је не само љубав својих сународника, него и репутацију једног од највећих романописаца и драмских писаца на свијету.
Рођен је 30. октобра 1821. године у Санкт Петербургу. Његови родитељи /Михаил и Марија Достојевски/ били су врло сиромашни. Његов отац, бивши војни љекар, строг и крут породични човјек, преминуо је када је Фјодор имао 17 година.
Можда је љубав, коју је гајио према оцу или други фактори допринијела његовом првом епилептичном нападу, болести која ће га пратити до гроба. 
Минимално вријеме, које је налазио између вјежби и проучавања захтијева школе морао је да чита руску и европску књижевност. Опширно је проучавао дјела Пушкина, Гогоља, Хофмана, Шилера и Хуга. Убрзо након дипломирања одлучио је да одустане од официрске каријере и посвети се „душом и тијелом“ књижевности. Његово прво дјело „Биједни људи“ (1846), написано са свим техничким несавршеностима писца почетника, добило је ријечи хвале познатог књижевног критичара Бјелинског.
1849. Достојевски је ухапшен и осуђен на смрт због учешћа у социјалистичком покрету. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учествовања у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стрељањем“. Но, у вријеме погубљења, стигло је царско наређење о помиловању и осуди на четири године присилног рада.

У свом чувеном дјелу "Идиот" описује осјећања будуће смрти. У вријеме затвора спознаје Христа и његов живот се радикално мијења. Он се бори против утопијског марксизма и рационалног просвјетитељства Запада, који је већ био пресађен у православну Русију.
6. фебруара 1857. године Достојевски се оженио Маријом Исајевом у Руској православној цркви у Кузњецку. Супротно очекивањима Достојевског, овај брак није био срећан.  Његов живот и учење сада се у потпуности слажу са православном теологијом. Достојевски се претвара у православног писца.
1864. супруга му је умрла од туберкулозе. 1865. оженио се Аном Григоријевном Сниткином, која га је силно вољела и помогла му да превазиђе велико сиромаштво у које је пао.
Упркос дубокој боли, пише још три књиге: "Злочин и казна", "Браћа Карамазови" и "Записи из подземља". У овом периоду Достојевски се својим писањем бори против нихилизма просвијећене интелигенције. Вјерује у чистоту руског народа и опире се европском хуманизму, промовишући православни хуманизам. 
9. фебруара 1881. године, у 60. години, Фјодор Михајлович Достојевски је умро. Дијагноза - плућна туберкулоза, хронични бронхитис, емфизем мале величине. Његова добра супруга остала је близу њега и његовала га. У једном тренутку се загледао негдје и рекао јој: „Вријеме је да одем. Прочитај ми одломак из Јеванђеља по Матеју. “ Исте ноћи уснуо је у Господу. Његову сахрану обиљежила је национална туга. Достојевски је био аутор трагичног руског романа. У свим његовим дјелима постоји снажан драмски покрет за истраживање људске душе. Настоји да изрази свето, божанско, које се у човјековој души појављује кроз нестворену божанску благодат. Још увијек тражи коријене стварања у вјечности. Тјескоба да се пронађе божанско рјешење драме људске душе, пролази антропоцентричним значењем историје, тражећи њено бесмртно богочовјечанско значење. За Достојевског Бог није предмет читања, већ живи живот, п&