Сазнај новости из
хришћанског свијета
Патријарх Порфирије посетиће манастир Јасеновац и епархију пакрачко-слaвoнску након што је у суботу обишао банијска села. Патријарх Порфирије требало би да стигне у посету манастиру Јасеновац између 15 и 16 часова. Присуствоваће служби за високе црквене званице и моћи ће да види докле се стигло у његовој обнови. Еписикоп пакрачко-славонски, владика Јован, каже за РТС је да посета патријарха Порфирија манастиру Јасеновац израз важности коју даје овој богомољи. "Посета је и велики благослов за Јасеновац, али ће истовремено и патријарх добити својеврсни благослов од јасеновачких страдалника за своје предстојеће служење", наводи владика Јован. Истиче да су то чинили и претходни поглавари СПЦ, почев од патријарха Германа 1984. године, који је освештао тада обновљени храм. Храм у Јасеновцу највише је страдао током Другог светског рата. "Црква је била прва жртва система логора Јасеновца. Када је установљен 'Јасеновац 3', октобра 1942. године, први задатак логораша је био да сруше стару цркву која је била много већа и велелепнија од садашње", указује владика Јован. Како је рекао, црква је била поштеђена веће штете у последњим сукобима деведестих година прошлог века. ИЗВОР:РТС Свети блажени велики кнез Александар Невски![]() Свети блажени велики кнез Александар Невски (1263) Дани молитвеног сјећања - 5. јуна, 12. септембра, 6. децембра Свети Александар није био само талентовани стратег, већ је и сам учествовао у биткама. Према предању, ударио је копљем у лице вођу шведске војске током битке на Неви. Принц није претрпио ниједан пораз у биткама и истовремено је био добар дипломата - управо је он успио да се договори о дјелимичној независности Русије од Хорде. Свети мученик Лонгин Сотник![]() Свети мученик Лонгин Сотник (1. вијек) - Дан прослављања - 29. октобар Један од првих хришћанских светаца. Лонгин је исти онај ратник који је био близу Крста Господњег у вријеме распећа. јеванђелист Матеј га помиње: „ А капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божији“ (Мт 27, 54). Према предању, Лонгин је био тај који је пробо ребро Господње копљем након смрти на Крсту. Центурион је повјеровао у Христа и почео је да проповиједа Његова учења, због чега му је одсјечена глава. Свети преподобни Илија Муромец![]() Свети преподобни Илија Муромец -Дани прослављања: 11. октобра, 1. јануара Илија Муромец није само лик у бајкама, већ и стварна личност. Према предању, рођен је у селу Карачарово код Мурома. Као дијете био је осакаћен и није могао да хода, али је послије чудесног исцјељења постао ратник. На крају свог живота, Иља се замонашио, а касније је проглашен светим - његове мошти се и даље налазе у Кијево-Печерској лаври. Деведесетих година научници су испитивали мошти светог Илије. Свети Георгије ПОБЈЕДОНОСАЦ![]() Дани слављења - 6. маја, 16. новембра Свети Георгије је служио у римској војсци под царем Диоклецијаном, једним од најсуровијих прогонитеља хришћана. Георгије је био талентован војник и добар вођа, па је брзо напредовао и већ га је у двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин). Прешавши у хришћанство, сам светитељ појавио се пред царем са оптужујућим говором против поштовања незнабожачких богова. Због тога је тешко мучен - вожен је на точку и бачен у живо вапно, а затим му је одсјечена глава. Један од најчешћих изображења светитеља на иконама је у облику коњаника који копљем удара змију. Свети блажени велики кнез Дмитриј Донски (1389)![]() Дан слављења - 1. јун Свети Димитрије је ујединио руске земље и ослободио их татарско-монголског јарма. То се догодило током Куликовске битке 1380. године. Прије битке, принц се обратио за благослов великом светитељу - преподобном Сергију Радоњешком. Благословио је Димитрија и дао му два становника, који су у прошлости били искусни ратници, да му помогну: Пересвет и Андреј Ослиабиа (такође су канонизовани). Након побједе у Куликовској бици (1380), кнез Димитрије је почео да се назива Донским, јер се бојно поље налазило између ријека Дон и Неприадве. Свети Димитрије Солунски![]() Дан слављења - 8. новембар Рођен у Грчкој у граду Тесалоники (данашњи Солун). Његов отац бјеше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на мјесто оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но, светитељ је одбио да прогони своје сувернике, већ им је, напротив, на сваки могући начин помагао и истребљивао паганске ритуале. Због тога су га по наредби цара војници проболи копљима док се светац молио. Тијело његово узеше хришћани потајно и сахранише. Из тијела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Свети праведни ратник Теодор Ушаков (1817)![]() Дан слављења - 5. августа, 15. октобра Свети Теодор - адмирал флоте. Био је најсвјетлија тачка руске поморске историје у 18. вијеку, вјероватно најсветлија личност руске ратне морнарице до данас. Био је сјајан стратег који у борби није претрпио ни један пораз. Захваљујући светом Тедору, Русија је побиједила у рату са Турском (рат 1787-1791). Адмирала је одликовао посебан хришћански однос према обичним морнарима, због чега је поштован као праведан човјек. У биткама се показао као ненадмашан војсковођа, али и као велики вјерник и хришћанин и милосрдан човјек, који је знао да удари када је требало, али и да помогне несебично онима који су помоћ тражили. Умро је у 74. години живота. Сахрањен је у Санаксарском манстиру. 40 мученика Севастијских![]() 40 мученика Севастијских (320) - Дан слављења - 22. марта 40 мученика су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова. Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године. Извор: фома.ру; превод: вјеронаука.нет ![]() Савремена настава пружа нам доста могућности, а часови Верске наставе се лепо могу осмислити тако да се могу реализовати како у редовном тако и онлајн окружењу. Хибридна настава је одличан пример комбинације редовне наставе са онлајн наставом и савршено се уклапа у актуелну ситуацију, а при том ако се лепо осмисли може доста допринети трајним знањима. Циљ је да на самом часу у редовној настави акценат буде на активном учењу осмишљавањем што више мањих активности прилагодљивих дечјем узрасту, а разноликост тих активности пробудиће интересовање сваког ученика. Што се тиче онлајн наставе, деци су осмишљенио онлајн тестови са повратном информацијом о постигнућу одмах након израде теста тако да ће и дете и наставник одмах имати увид и знаће на чему треба да пораде. Дакле комбинацијом редовне и онлајн наставе добијамо одличну комбинацију групног и индивидуалног рада а све ће то омогућити ученику задовољство у настави и трајно знање. Пример једне сарадничке наставе где више колега осмишљавају час реализовали су у ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници вероучитељ Предраг Митровић и професорка енглеског језика Сања Симић де Граф. Професорка је осмислила такву једну припрему на тему Свети сасуди и направила интерактивну презентацију и онлајн тестове употребом веб-алата, а сам час реализовао је вероучитељ са својим ученицима другог разреда. Онлајн припрему можете видети на следећем линку: http://online.anyflip.com/scxpd/cyhz/mobile/index.html Ученици су унапред подељени у три групе. Ученици се уводе у прогамирану наставу а вероучитељ истиче да ће после сваког слајда имати занимљива квиз питања. Вероучитељ уводи ученике у наставу тако што покреће интерактивну презентацију и показује фотографије светих сасуда. На наредном слајду налазе се описи светих сасуда,а вероучитељ објашњава употребу светих сасуда. После тога, ученици имају задатак да повежу свете сасуде са њиховим описом. У следећем задатку ученици имају фотографије светих сасуда и њихове називе. Њихов задатак је да повежу свети сасуд са одговарајућом фотографијом. Наредни задатак се односи да ученици на основу фотографије одређеног светог сасуда погоде о ком је светом сасуду реч. Следећи задатак је да на основу фотографије без понуђених одговора погоде свети сасуд. Свака група добија одштампану осмосмерку и ограничено време да је реше. Победничка група је она група која у предвиђено време пронађе што више светих сасуда у осмосмерци. Следећа игра је да на основу испреметаних слова погоде о ком је светом сасуду реч. Групе бирају испреметану реч наизменично а могу да искористе и малу помоћ уколико не знају одмах одговор која се састоји у откривању фотографије светог сасуда који се крије иза испреметаних слова. Групе добијају питања везана за свете сасуде и ограничено време да запишу одговоре. Савет је да сваки члан групе напише по један одговор како би брже одговорили и како би сви равноправно учествовали, а уколико сваки члан не зна, онда се консултује са групом. Следећи слајд је покривен пољима са бројевима и групе бирају број, отварају поље и одговарају на питања. Кад се отворе сва поља у позадини погађају који се свети сасуд који се крије иза тих поља. Градиво утврђујемо игром асоцијација. Ученици су добили линкове са онлајн тестовима.Ове тестове ученици раде код куће, у време које желе и наглашено им је да могу више пута урадити тест јер ће на тај начин утврдити градиво. Предности ових тестова су бројне, од тога да ученици одмах добијају евалуацију о постигнућу до уштеде наставника у прегледању сваког теста појединачно. Кликом на линк, постоје две опције student а то је приступ тесту, најпре ученик или онај ко ради тест уписује своје име и презиме и приступа изради теста и administrator где вероучитељ приступа убацујући овај код SSdG1205 и онда је у могућности да прати постигнуће ученика, колико има тачних одговора, на којим је питањима погрешио и целокупну статистику постигнућа сваког ученика понаособ. Треба само имати у виду да ће се бодовна табела после извесног времена напунити, тако да помоћу истог приступног кода могу се обрисати резултати и тако ће се омогућити несметана израда нових тестова. Тест 1 https://testmoz.com/q/8215614 Тест 2 https://testmoz.com/q/8215888 Тест 3 https://testmoz.com/q/8216112 Ученици су показали висок ниво пажње и заинтересованости за овај вид наставе. Нарочито су им се допао овакав вид часа у којем имају прилику да сви учествују, показали су високу мотивацију, нарочито су им се свиделе осмосмерке и асоцијације и као и откривалице, што се уједно и показало ефектним код памћења компликоване терминологије или учења и утврђивања вокабулара, док су асоцијација јако погодне за понављање обрађене наставне јединице у целини. Веома је битно то што су били активни. С обзиром на то да је ово предавање мало теже за њихов узраст, наш оглед је успешно изведен и дошли смо до закључка да код градива које је захтевно треба прибегавати кратким програмираним мултимедијалним садржајима који су обогаћени енигматиком као начином провере знања. Такође смо подстакли ученике да сами осмишљавају начине како им је најлакше да запамте, да истражују и да користе различите изворе знања дајући им конкретне смернице како да уче. Овај вид наставе је погодан код тематског планирања наставе. Онлајн тестови су се показали изузетно успешним јер ученици одмах добијају евалуацију о постигнућу а наставника штеди време на прегледању сваког теста појединачно. Такође могу те тестове урадити и више пута и на тај начин утврдити градиво, а тестови се могу радити како у школи, тако и код куће уз могућност укључивања и других актера наставног процеса-родитељам вршњака и слично и на један забаван а смислен начин доћи до трајних знања. -ПРИПРЕМА Сања Симић де Граф ![]() Адвокат Оливер Лике (45), Нијемац који годинама живи у Швајцарској, рођен у протестантској породици, који је читавог живота био атеиста, прије неколико дана крстио се у српској цркви и прешао у православље. То је "посљедица" Оливерове љубави према Србији и српском народу, са чијим се недаћама и историјом упознао приликом разних посјета Србији. Оливер је рођен у Офенбургу, гдје је као дјечак упознао Небојшу, Србина из Панчева који му је убрзо постао најбољи пријатељ. Од њега је и први пут имао прилике да чује о тешким временима у Србији, санкцијама, ратовима, историји. Управо због Небојше, у Србију је први пут дошао давне 1998., када је имао 22 године. "Сам мој долазак из Њемачке у Србију је био компликован. Нисам могао да дођем авионом, те сам морао да путујем аутобусом, преко Мађарске. Требала ми је и виза преко конзулата у Франкфурту. Тада сам видио посљедице ратова и санкција који су погодили Србију", започиње Лике за Телеграф. Ипак, упркос недаћама које су задесиле Србију, у Панчеву је осјетио прави српски менталитет који описује једном рјечју - гостопримством. Тада се, могло би се рећи, и заљубио у Србију. "Када сам дошао тамо, сви су скочили, било им је јако драго што је 'Швабо' дошао код њих у госте. Фасцинирало ме је то што би сви они прије умрли од глади, али је било битно да ја из њихове куће одем сит. Осјећао сам се врло добродошло", прича Нијемац: "Први пут сам био у једној руској православној цркви у Франкфурту на служењу ускршње литургије и тада ме је то привукло. Православље је аутентичније од оног што сам видио у Њемачкој, Швајцарској, дјелује ми искреније, духовније. Док је католичанство некако мрачно и празно, православље је препуно боја", описује Нијемац своје утиске о православној вјери. Његова породица добро је прихватила ту одлуку, да пређе у православну вјеру, а Оливеровом другу Небојши је, како каже са осмјехом, изузетно драго. Лике на десној руци носи бројаницу коју је купио у једној српској цркви, а око врата ланчић са привјеском на којем се налази Свети Никола. Њега је купио у Украјини. Сада, као православац, жели да настави са обилажењем православних храмова. Највећа му је жеља да посјети Косово и Метохију и тамошње манастире. "Највише бих волио да посјетим Дечане", прича саговорник Телеграфа који је дан прије разговора био на Мокрој гори и тамо обишао још једну српску цркву. ![]() Према ауторима идеје, ако абортуси буду укључени у статистику морталитета, тада ће их многи млади људи одбити, јер ће знати да је ово смрт неке особе. Шеф Одјељења за заштиту материнства Синодског одjељења Руске православне цркве за добротворне сврхе, директорка Дома за маму православне службе „Милосрђе“ Марија Студеникина подржала је идеју да абортуси буду укључени у статистику морталитета, преноси РИА Новости. Мариjа Студеникина се сложила да би абортуси требало да буду званично признати као смрт особе, а укључивање података о броју абортуса у статистику морталитета помоћи ће Руској Федерацији да се извуче из демографске кризе. Ову идеју изразила је Екатерина Маркова, руководилац добротворног програма за помоћ трудницама „Спаси живот“. Према Марковој, ако се приједлог спроведе, „млађа генерација ће одрасти у земљи у којој је индуковани абортус званично признат као смрт човјека“, и као резултат тога, „многи ће одбити вjештачки прекид трудноће, препознајући поступак као убиство човјека“. „За 100 година легалног абортуса свијест нашег друштва је деформисана, навикли смо да живимо са овом појавом, навикли смо да не примјећујемо. Вјерујем да ће укључивање статистике индукованих побачаја у статистику смртности омогућити друштву да проблем сагледа на нов начин. Укључујући владу Руске Федерације, која ће се фокусирати на главни узрок смрти и демографску кризу. Због тога ће се појавити нове мјере за спречавање индукованих побачаја “, рекла је Маркова. Марија Студеникина је заузврат примијетила да је „с обзиром на демографску ситуацију иницијатива више него релевантна. Абортуси би требало да буду званично признати као смрт неке особе, а рад на њиховој превенцији треба да достигне највиши ниво“. Аутор такође тврди да је индуковани абортус „узрок смрти број један у Русији“. "У Русији, према званичној статистици, постоји око пола милиона абортуса годишње. Ти подаци не укључују прекиде трудноће у приватним клиникама, медицинске прекиде трудноће користећи фалсификоване лијекове, интраутерине уређаје и оралне контрацептиве који прекидају рану трудноћу. Стварни број прекида трудноће је испред осталих узрока смрти у земљи. “, - објаснила је Маркова. У октобру прошле године замјеник министра здравља Руске Федерације Олег Салагај извијестио је да се број абортуса у Русији смањио за 29,9% током посљедњих пет година, а на захтјев жене - за 40,8%. Замјеник министра је нагласио да се ради о озбиљним промјенама, али је број абортуса и даље висок - око 523 хиљада у 2019. години. Према Росстату , у 2020. години број умрлих износио је 2,124 милиона људи и повећан је у односу на 2019. годину за 18%. Стопа наталитета за 12 мјесеци 2020. године смањила се за 3,3% на годишњем нивоу. У јануару-децембру 2020. године у Русији је рођено скоро 1,44 милиона беба наспрам 1,48 милиона годину дана раније. Природни пад становништва у Русији у јануару-децембру 2019. године износио је 316 хиљада људи. ![]() Одговара Александар Лавдански, иконописац Ово је могуће из два разлога. Прво, иконе су сликане темперама, најчешће јајчаном темпером. Таква слика мора бити прекривена заштитним слојем - лаком или уљем за сушење. Уље за сушење је направљено од биљних уља и током кувања додају се струготине различитих метала. Због металних соли заштитни слој временом постаје тамнији, а са њим и цијела слика у цјелини. Други разлог је можда у технологији за осветљавање лица. Донедавно се у иконопису користило оловно бјелило. Налазећи се на свјетлости, оно заиста постаје свијетло, даје слици свјетлост. Али ако се икона, обојена бијелим оловом, постави тамо гдје готово никаква свјетлост не продире, бијела ће постати готово црна. Није се једном догодило да су у неком мрачном углу пронашли икону, слику на којој је било немогуће разазнати: све је црно. Икона је била изложена свјетлости, бијело олово је упило сунчеву свјетлост - и лица су се поново разведрила. Прије тридесет година, када је иконописање код нас тек оживљавало, мајстори су по древној технологији, која је прилично сложена и специфична, припремали оловно бјелило. И данас се, заједно са оловним бјелилом, у иконопису користи и титанска бијела, која има хладнију нијансу. До њих је лакше доћи и сигурније их је користити, не постоји ризик од тровања. извор: фома.ру Харан је древни град на територији некадашње Месопотамије, а данашње Турске, у близини границе са Сиријом. Налази се на раскршћу путева за Дамаск, Ниниву и Кархему. Град се спомиње у Библији у Књизи постања, гдје се описује родослов од Адама и Еве до Аврама. Адам и Ева су се, према предању, настанили у Харану након што их је Бог прогнао из раја. Град Харан се, такође, спомиње се у Библији у Књизи постања, када говори о Авраму и његовом потомству : "И узе Тара сина својега Аврама и Лота сина Аранова, унука својега, и Сару снаху своју, жену Аврама сина својега; и пођоше заједно из Ура Халдејскога да иду у земљу Хананску, и дођоше до Харана, и ондје се настанише" (1 Мојс 11, 31). Аврамов отац Тара умире у Харану: "И поживје Тара свега двјеста и пет година; и умрије Тара у Харану". У 75-ој години живота Аврам, одлази из Харана у земљу Хананску. Када је било вријеме за Исакову женидбу, Аврам шаље свога слугу да се врати у Харан и онде нађе жену за његовог сина Исака. Исак се оженио Ревеком. Јаков, Аврамов унук бјежи од Исава у Харан код ујака и остаје код њега неко вријеме док љутња није напустила брата његовог. Иначе, у Харану још увијек постоји кућа у којој су, према предању, живјели Аврам и његова супруга Сара, као и мјесто које се поштовало као Тарин гроб. У 1 Мојс 28, 10–19 нам се каже да: "Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан". Успут је сањао сан о љествици. ![]() У Другој Књизи о Царевима (19, 12) и Књизи пророка Исаије (37, 12) Харан се поново појављује крајем 8. до почетка 7. вијека прије Христа у контексту освајања Асирског царства: "Јесу ли народе које сатрше оци моји избавили богови њихови, Госанце, Харанце..." . Поново се појављује у Књизи пророка Језекиља (27, 23) (6. вијек п. н. е.) као бивши трговински партнер феничког града Тира: "Харан и Кана и Еден, трговци Савски, Асур и Хилмад трговаху с тобом". У Новом завјету, Харан се помиње у Дјелима апостолским, у препричавању догађаја описаних у Књизи Постања у којој се први пут помиње: "А он рече: људи браћо и оци! послушајте. Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан..." (ДАП 7, 2–4). Харан у 1. вијеку постаје центар хришћанства. У њему су се градиле цркве отвореног типа. Главна атракција Харана су живописне кућице које подсјећају на кошнице у потпуности направљене од ћерпича, које их хладе чак и по врућој врућини. Дизајн ових кућа наводно је остао исти хиљадама година. Посљедњи становници напустили су ове домове 1980-их и сада се користе искључиво у туристичке сврхе. Данашње становништво Харана (углавном Арапи -доселили се у 18. вијеку) живи у новом селу, удаљеном од територије древног града на удаљености од неколико километара. Археолошка ископавања на мјесту древног Харана трају готово непрекидно од 1950.године, када је Сетон Лојд истраживао то подручје. Патријарх Кирил увЈерен да ће под новим патријархом Срби остати вЈерни канонском праВОСЛАВЉУ19/2/2021
![]() Патријарх Кирил честитао је митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију избор на патријаршијски трон Српске православне цркве, изразивши увјерење да ће вјерујући Срби и даље бити вјерни канонском православљу. „У име архипастира и пастира, монаштва и мирјана Руске православне цркве, као и у своје лично име, срдачно вам честитам на избору на престо Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског! Вољом Духа Светог и избором браће-архипастира, судбина српског православља повјерена Вам је као насљеднику блаженопочившег патријарха српског Иринеја и његових незаборављених претходника Павла, Германа, Викентија, Гаврила, Варнаве и Димитрија, као и свих насљедника великог светитеља српског Саве", рекао је Његова Светост у честитки митрополиту Порфирију. Руски патријарх је нагласио да је у личности новоизабраног Патријарха православни народ Србије „ добио духовног пастира и учитеља, чије срце, испуњено ревношћу према Господу и очинском љубављу према својим чедима, живи бринући се о учвршћивању свете православне вјере и очувању многовјековног историјског насљеђа Српске православне цркве". „Не сумњамо да ће се, у тешким временима која проживљавају наше Цркве и једновјерни народи о којима се старамо, као и увијек, међусобно подржавати и заједнички радити на вјери која је некада дата светима (Јуда 1, 3) “, изразио је увјереност Предстојатељ Руске Цркве. У закључку, патријарх Кирил је новоизабраном патријарху Српске православне цркве пожелио „радост у Христу, јачање тјелесне снаге и непролазну Божју помоћ на предстојећем ... тешком пољу“, а његовом стаду „мир и благостање“. Подсјетимо, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, у четвртак, 18. фебруара, изабрао митрополита загребачко-љубљанског Порфирија за новог, 46. по реду, Патријарха српског. Извор: фома.ру и Спуњик; превод: вјеронаука.нет РПЦ: ЦИЈенимо досЉедност новог српског патријарха по питању раскола у Украјини![]() Руска православна црква поздравља избор митрополита загребачко-љубљанског Порфирија за српског патријарха, полазећи пре свега од континуираног става по питању украјинског раскола. Са оптимизмом гледамо на развој односа две цркве, рекао је заменик председника Одељења за спољне односе Московске патријаршије Николај Балашов. „Са задовољством смо примили одлуку архијерејског сабора Српске православне цркве. Митрополит Порфирије је добро познат у Руској цркви, радили смо на многим заједничким пројектима... У целини узев, са оптимизмом гледамо на развој односа између две цркве“, рекао је Балашов.Духовно искуство и одмереност су Профирију обезбедили гласове српског епископата, додаје Балашов. Он је посебно истакао досљедност става СПЦ према питању украјинског раскола. „Полазимо од увјерења да ће бити очуван досадашњи курс СПЦ у свему што се тиче схватања јединства цркве. Митрополит Порфирије је заштитник канонског црквеног устројства. Претходних година смо увек видели с његове стране подршку православним верницима у Украјини и неприхватање раскола“, додао је Балашов. Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Потом је, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана расколничка структура — такозвана „Православна црква Украјине“, а у јануару 2019. године она је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја. Порфиријев избор важан је догађај и за РПЦ, истакао је Балашов. „То је велики догађај у животу братске цркве с којом имамо посебно тесне односе, и због наше историје али и због узајамне подршке наших народа и заједничког схватања изазова за јединство цркве“, рекао је он. Извор: Спутњик ![]()
Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду.
Светом Литургијом началствује новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве, уз саслужење отачаствених архијереја, свештенства и верног народа. ![]() Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски (фотогалерија). Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године! извор: сајт СПЦ РУМУНИЈА:Млади умЈетник НАПРАВИО портрет аРХ. Теодосија ОД 720 Рубикових коцкица у знак захвалносТИ18/2/2021
Млади умјетник Кристијан Леана (Cristian Leana), финалист Romania’s Got Talent (Румунија има талент) и утицајни аутор друштвених медија познат као „Господин Слагалица“ (Mr. Puzzle”), желио је да изрази захвалност архиепископу Теодосију, из архиепископије Томис (Константа -југоисточна Румунија), оним што најбоље умије: направио је портрет румунског јерарха од 720 Рубикових коцки. „Направићу портрет Његовог Преосвештенства архиепископа Теодосија у знак захвалности, јер су ми његови савјети из емисије Радио Доброгеа - подкаста који врло често слушам - много помогли у личном животу у одређеним стварима и натјерали ме да направим неке одлуке на којима сам захвалан “, рекао је умјетник Кристијан Леана. Кристијан је објавио видео са читавим процесом и прикупио хиљаде прегледа. Најкомпликованији дио био је приказ браде, која је врло велика и изазовна за дизајн квадратима Рубикових коцки, објаснио је умјетник. ![]() Света мученица Агатија (хришћанска је мученица из 3. вијека-рођ. 231.године) била је кћерка угледних и богатих хришћанских родитеља из града Палерма (раније званог Панорм) на Сицилији. У то вријеме цар је послао упутства за прогон хришћана у свим крајевима. Током прогона под царем Децијем (249 - 251), гувернер регије Катанија, Квинтијан, занесен љепотом младе хришћанке, одлучио је да је одврати од хришћанске вјере и у ту сврху смјестио је у кућу незнабожачке удовице која је водила распуснишки живот а која је имала пет кћерки. Сви су покушали да заведу свету Агатију хаљинама, посластицама и забавом, подстичући је да принесе жртву незнабожачким боговима, али светитељка није подлијегала њиховим триковима и, презирући сва задовољства, молила се Господу да јој подари снагу за мученичко дјело. Током испитивања код Квинтијана, света мученица се није поклонила наклоности или наговору и била је подвргнута суровом подсмјеху: мучили су јој груди гвозденим канџама и, на крају, одсекли груди. У затвору се свети апостол Петар јавио мученици и излијечио је од рана. Света Агатија, поново доведена на мучење, задивила је Квинтијана чињеницом да су јој дојке неозлијеђене. Тада су је поново почели мучити. У то вријеме у граду је почео земљотрес, а отворена земља прогутала је најближе Квинтијанове пријатеље. Уплашени становници отрчали су до Квинтијана, захтијевајући да престане са мучењем. Плашећи се народног негодовања, Кинтијан је (251.године) вратио свету Агатију у затвор, гдје је мученица, захваливши, мирно предала свој дух Богу усрдно се молећи Богу и захваљујући му на снази и стрпљењу с којим је трпјела муке.Напорима њених поштовалаца, хришћана, на њеном гробу је касније саграђена црква. Гњев Божији убрзо је погодио злог мучитеља Квинтијана. Када је отишао у отаџбину св. Агатије, у граду Палерму, како би присвојио њено имање себи, на једном прелазу је пао у воду и утопио се. Једном је на Сицилији започела ерупцију вулкана Етна. Становници острва узели су одјећу из гроба св. Агатије и држали је уз ватру; ерупција је престала. То је била основа за вјеру у помоћ св. Агатије против пожара. Живот ове мученице учи нас да стрпљиво подносимо све патње и недаће у животу, да не клонемо духом, већ да се надамо Божјој помоћи; учи нас да вјерујемо да нам патњу шаље Бог ради сопственог спасења. ![]() Познати енглески писац Пол Кингснорт прешао у православље На празник Богојављења Господњег, 19. јануара 2021. године, познати савремени енглески писац Пол Кингснорт (Paul Kingsnorth) примио је православно крштење у румунском манастиру у Шенонбриџ-у (Ирска) . Свету тајну крштења обавио је парох румунске заједнице у округу Галвеј и духовни отац писца, отац Тудор Гита. „Као западњак који је тек дошао у православље, још увијек морам да научим дуг пут, али сада се осјећам као да сам се вратио кући“, рекао је Пол Кингснорт. Рекао је да се са православљем први пут упознао прије четири године, када је посјетио малу цркву у Букурешту. „Ово снажно искуство заувијек ми је остало у срцу, али нисам ни претпостављао да ће ме то одвести на путовање, натјерати да постанем парохијанин Румунске православне цркве“, рекао је Пол Кингснорт. ![]() Писац је нагласио да је након крштења у њему ојачао осјећај да је „напокон на мјесту гдје треба да будем“. „Послије сам осетио радост и мир ... и хладноћу! Али најснажније сам осјећао да сам стигао тамо гдје је требало. „Мој пријем у Цркву велика је привилегија и [румунска] заједница овдје у Ирској веома је гостољубива према мени и мојој породици“, рекао је. Заузврат, отац Тудор је рекао да није посебно покушавао да свог духовног сина преведе у православље овоме су претходили састанци и дуги разговори у манастиру у Шенонбриџу. У исто вријеме, свештеник је савјетовао писца да не очекује да ће „одмах видјети анђеле како лете око цркве“, већ да буде спреман за стални рад на себи. „Не знам куда води пут одавде, али сада бар знам како да идем њиме“, сумирао је свој долазак у православље сам Пол Кингснорт. По Кингснорт рођен је 1972. године у Ворчестеру (Енглеска). Живи на западу Ирске. Британски писац и мислилац, познат је по белетристичким књигама (најпопуларнија је „Буђење“, за коју је 2014. био номинован за Букерову награду) бивши замјеник уредника часописа „Еколог“, суоснивач пројекта „Мрачна планина“. У својим радовима научног садржаја дотиче се тема заштите животне средине, глобализације и великих цивилизацијских проблема човјечанства. Кингснорт на својој веб страници пише да су се његова духовна тражења током година сусрела са зен будизмом, таоизмом, суфизмом, традиционализмом, виком и разним другим праксама. „Али увијек је нешто недостајало“, признаје он. „Тада сам се 2020. године, када се свет преокренуо, осећао исто. Неочекивано и у почетку против своје воље, ухватио сам се да ме хришћанство снажно привлачи. Ово је дуга прича коју ћу вјероватно једног дана испричати. Довољно је рећи да сам годину започео као еклектични еко-лингвиста са упорном, али неодређеном болом у срцу и завршио је као практикујући хришћанин. Бол је нестао и замијенио га је оно што сам заправо све вријеме тражио. .. У јануару 2021. крштен сам и примљен у Источну православну цркву. Не знам куда пут води одавде, али напокон знам како да ходам. ![]() Византијска црква од прије 1550 година откривена је током ископавања у древном граду Стратоникеја у Карији, турска провинција Мугла.Подручје је додато на УНЕСКО-ву листу свјетске баштине од 2015. године и археолози су га идентификовали као један од највећих мермерних градова на свијету. Према Билалу Согуту, шефу ископавања у Стратоникеји, древни град - познат и као Град гладијатора - задржао је свој изузетан значај током хеленистичког, римског, византијског, османског и турског периода. Током ископавања, тим археолога открио је цркву саграђену 365. године нове ере. након земљотреса. Билал Согут је додао да је црква постојала до прве четвртине 7. вијека, касније је то подручје коришћено као гробље. Такође, рекао је да је већина ископавања обављена на подручју званом Западна улица града, додајући: „Црква је саграђена овде, у улици колонада . Касније, у 7. вијеку нове ере, када је уништено, подручје је претворено у гробље. Согут наглашава да тим ради на мјесту где су се налазиле и гробнице и црква и напомиње: „Сада обнављамо под цркве. За њих су коришћене најмање четири различите мермерне боје. До сада су на том подручју пронађене 62 гробнице “. Стратоникеја је први пут проучавана у 18. вијеку. Ричард Покок је 1743. године описао позориште, булевар и импресиван улаз у град. Најраније слике споменика у Стратоникеји објавили су Auguste de Choiseul-Gouffier и Ричард Чендлер. 1863. године представљен је топографски план града са споменицима и јавним зградама тог доба. Скоро виjек касније, Булеутерион (такође назива кућа савjета, скупштинска кућа и сенатска кућа, била је зграда у древној Грчкој у којој се налазио савет грађана демократске градске државе) је прво озбиљно проучаван, а 1977. године, под вођством Ј. Бојсал-а, налазиште је почело да се ископава. Ископавања откривају најважније грађевине града и дају слику његове топографије, иако дјелимичне и недовољно јасне. Ископавања нису потпуна и оно мало што се зна о древном граду допуњава се отвореним натписима и причама древних писаца. Неки од налаза изложени су у музејима у Истанбулу, Аликарнасосу, Миласу и Мугли. Мали локални музеј постављен је на археолошком налазишту Стратоникеји. ![]() Министарство образовања Украјине предложило је увођење „Основа хришћанске етике“ као обавезног предмета у школе од 1. септембра 2021. године. Иницијативу је коментарисао викар Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија (Кијевска митрополија Украјинске православне цркве) епископ Баришевски Виктор (Коцаба). „Надлежно одјељење још увијек није донијело коначну одлуку, али чак је и такав приједлог већ изазвао бурне дискусије и контроверзе како на друштвеним мрежама, тако и међу родитељима школараца. За неке је изучавање религије у школи кршење Устава. Други су увјерени да ће „Основи хришћанске етике“ научити дјецу основним концептима доброте и истине “, написао је епископ Виктор. Владика је нагласио да се залаже за увођење овог предмета у наставни програм и указао на неке ствари које је, по његовом мишљењу, било важно узети у обзир. "Први. Заиста, према Уставу, Црква је одвојена од државе. Међутим, предмет „Основи хришћанске етике“, ако се правилно предаје, ни на који начин неће прекршити Основни закон Украјине “, нагласио је Владика Виктор. „Основи хришћанске етике“, подсјетио је владика, откривају културу формирајућу улогу хришћанства, говоре о његовом утицају на културу и традицију нашег народа. „Данас је тешко замислити Украјину као државу, а Украјинце као народ без проповиједања Јеванђеља. И ово је неупитна историјска чињеница. Не само вјерски погледи и вјеровања, већ и умјетност, архитектура, књижевност и музика - све је то у нашем народу формирано кроз хришћански поглед на свијет. Да ли би наша дјеца требало да знају за ово? Свакако “, написао је. Према мишљењу епископа Виктора, како не би било оптужби за кршење Устава, тема би требало да буде „што пажљивија са становишта вишеконфесионалности“. „Да, вјерски и културни простор хришћанства у Украјини је простор у којем је православна црква дјеловала вијековима. Стога би лекције из овог предмета требале објаснити и открити ствари које су настале захваљујући православљу. Али без конфесионалне боје, јер је то већ ствар других предмета који се изучавају у богословијама и богословским школама “, сматра владика. „Друго“, наставио је. - Желео бих да скренем посебну пажњу на потребу за пажљивим одабиром наставника. Пречесто (као што смо видјели на изборним предметима из Основа хришћанске етике), школски наставник који „иде у цркву“ сматра се достојним кандидатом за предавање предмета. Истовремено, управо се часови често претварају у часове „Божјег закона“ са попуњавањем и садржајем који одговарају вјерским увјерењима учитеља. Ово је дефинитивно грешка“. Такође, као што је примијетио Владика Виктор, понекад свештеници једне или друге конфесије (посебно у западним регионима Украјине) дјелују као наставници ове дисциплине, који поред конфесионалних предрасуда немају одговарајуће педагошке квалификације. По његовом мишљењу, имати чиновнички чин или припадати некој конфесији још увијек није довољан услов за професионално предавање "Основа хришћанске етике". Осим тога, у многим случајевима, без одговарајућих квалификација, наставници могу само дјецу и родитеље окренути против самог предмета, а и против религије уопште “, нагласио је архиереј. „Зато би, приликом одлучивања да ли је предмет„ Основи хришћанске етике “обавезан, наши званичници требали узети у обзир све могуће ризике и потешкоће са којима ће се суочити украјинске школе и учинити све што је потребно да овај предмет буде на корист нашој дјеци која ће постаните наши сутра. будућност “, закључио је владика Виктор (Коцаба). На основу материјала са блога корреспондент.нет превео сајт вјеронаука.нет РУСКИ Патријарх Кирил истакао главне грешке свештеника који проповиједају на друштвеним мрежама12/2/2021
![]() Претјерана уображеност свештенослужитеља, као и низ других погрешних тренутака, доводе до тога да понекад проповиједање на друштвеним мрежама не постиже позитиван резултат, а понекад отворено одбија публику, рекао је патријарх Кирил . Патријарх Кирил је истакао главне грешке свештеника који проповиjедају на друштвеним мрежама Говорећи у четвртак, 11. фебруара на састанку Врховног црквеног савjета одржаном на даљину (онлајн), патријарх је примијетио да „развијајући хришћанско свједочење у тренутним условима, посебну важност треба приписати ... мисији у друштвеним мрежама." Примећујући да је, у цјелини, Црква, данас, већ прилично активно присутна у овом окружењу, Његова Светост је изјавио да „заједно са бриљантним примјерима рада у друштвеним мрежама и на Интернету, имамо и искуство врло неумјешног присуства“. - Као резултат тога, снажна критика пада на одређене изјаве свештенослужитеља; понекад слика свештенослужитеља декларисана у Интернет простору не одговара идеалу који је формиран у културној традицији нашег народа, - додао је предстојатељ. Главна грешка, према Његовој Светости, је претјерана уображеност свештеника. - Зашто се ово дешава? Од пренаглашене уображености, која се, између осталог, формира у нашем црквеном окружењу. На крају крајева, свештеник је тај који проповиједа. Добро или лоше, он говори са публиком, великом или малом, они га слушају, а у храму му нико не приговара. Свештеник је навикао да говори екс катедра (ex cathedra), односно са проповедаонице, што не укључује дискусију и приговор. У уму свештеника формира се одређени принцип: „Ја говорим - остали слушају“, и зато постоји тако болна реакција неких наших свештеника на негативне критике на Интернету, - рекао је Његова Светост. С тим у вези, предстојатељ Цркве позвао је да запамтимо да се „„хришћанска проповијед, чак и идеална, приказана апостолском ријечју (а да се не говори о проповиједи несавршеној са културне, теолошке или естетске тачке гледишта), увијек наилазила на отпор и одбијање, па се не треба ослањати само на аплауз “. Патријарх Кирил је, такође, примијетио да понекад свештенослужитељи-блогери не схватају у потпуности да се епоха промијенила, а данас се Црква у медијском простору често третира далеко од онакве каква је била крајем 1980-их и почетком 1990-их. - Али не могу да кажем да је први талас присуства Цркве био апсолутно позитиван. На неки начин је дезоријентисала дио свештенства које је говорило у име Цркве, јер нису сви одољели искушењу популарности. А када је популарност почела да опада, неки су почели да развијају комплексе, жељу да поврате популарност свим средствима и начинима. Болна перцепција да се публика смањује понекад наводи људе у мантијама да се понашају не сасвим исправно, укључујући и информативни простор, рекао је Првојерарх. А на још једну грешку свештенства указао је Његова Светост. Нагласио је да би главни циљ свештенослужитеља на мрежи требао бити спасење људи, а не спорови о друштвеним и политичким темама. - Кад свештеник постане активан учесник жестоких расправа о социјалним и политичким питањима, када изгуби разумијевање онога што треба нагласити у свом обраћању људима, и претвори се у политичког коментатора, чини више штете него користи, - резимирао је Патријарх Кирил ... Руска православна црква прикупља материјал за канонизацију архимандрита Јована (Крестјанкина)11/2/2021
![]() Митрополит Тихон је замолио све који могу „својом савјешћу да посвједоче нешто важно“ да ово пријаве на веб страници манастира МОСКВА. Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов) најавио је почетак прикупљања података неопходних за канонизацију славног старца архимандрита Јована (Крестјанкина). "Прошло је петнаест година од дана одласка оца Јована к Господу. Морамо припремити материјале (документе, свједочења) за прослављање оца Јована који се подвизавао за скоро 40 година свог живота. Отац Јован (Крестјанкин), сверуски старац, био је познат у многим земљама свијета. Последњих година, због старости и болести, није могао да прими оне који то желе, али су писма из различитих дијелова свијета и даље долазила на адресу манастира, а и сам је одговарао на многа од њих. Ови одговори налазе се у неколико издања штампаних на многим језицима.У њима, утјеху и помоћ, проналазе људи који старца нису видјели, али су прочитали његову књигу „Писма архимандрита Јована“. У априлу 1950. године, отац Јован је ухапшен због свог пастирског служења и осуђен на седам година логора. Враћајући се из затвора прије рока, пет година касније, постављен је на Псковску епархију, а 1957. је премјештен у Рјазањ, гдје је служио као свештеник скоро 11 година. Петог марта 1967. године јеромонах Јован ушао је у Псковско-печерски манастир, одакле је остао до своје смрти 2006. године у 95-ој години. "Очеви и мајке! Сами, без своје деце, не можете се спасти - и то треба да запамтите! Шта ми можемо да очекујемо од деце, ако наша брига за њих буде ограничена само настојањем да их нахранимо и обучемо? А ко ће да уради остало? Улица? Школа?" ![]() Предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић посјетила је Манастир Јасеновац и том приликом разговарала с Његовим Преосвештенством Владиком Пакрачко-славонским г. Јованом. У пратњи домаћина, владике Јована, и у присуству амбасадора Босне и Херцеговине у Хрватској, г. Александра Врањеша, председника Српског народног вијећа, г. Милорада Пуповца, и саборске заступнице, госпође Драгане Јецков, предсједница је обишла зимски храм Светих Новомученика Јасеновачких, Саборни храм Рођења Светог Јована Крститеља, мјесто Српске школе у Јасеновцу, приликом чега је детаљно упозната са историјатом школе, те будућим пројектом обнове објекта. У наставку ове посјете госпођа Цвијановић посјетила је усташку болницу, једини преостали објекат из времена логора Јасеновац, а затим и положила вјенац код Каменог цвијета у Спомен подручју Јасеновац. Предсједница Српске претходно је посјетила земљотресом погођену Банију, односно Петрињу и Глину. Током посјете селу Мајске Пољане код Глине, Цвијановић је поручила да солидарност и помоћ угроженим породицама неће изостати ни у наредном периоду. ![]() „Иконе Богородице су попут звијезда на небу: њихов број зна само сама Царица Небеска“ - каже предање о животу Пречисте. Црква сматра апостола Луку аутором првих икона. Међутим, стручњаке је бунило то што се већина икона јако разликовала једна од друге. Али, постоје и заједничке особине. На примјер, продорни поглед Богородице. Продоран поглед има и Богомладенац у наручју Дјеве Марије. На основу тога је сматрано да су све иконе Богородице имале прототипе. Према једном предању, јеванђелист је насликао свега три иконе Богородице, према другом - много више, али послије Њеног Успења / Велике Госпојине/. Хајде да разјаснимо колико икона Богородице је Св. Лука аутор и које су то! Тренутно се на канонској територији Руске православне цркве налази 10 икона Царице небеске, које је вјероватно насликао св. Лука. Још 21 икона се налази на Западу, укључујући Свету Гору, од којих је 8 у Риму. Међу иконама Пречисте, које је, према предању, насликао св. Апостол, најпознатије су сљедеће: Владимирска, Кикоска (Милостива), Јерусалимска, Тедоровска икона Мајке Божје , Иверска, Хахулска, Смоленска икона Мајке Божије, Корсуњска, икона Пресвете Богородице Панагиа Сумела, Икона Мајке Божије - Филермска (избављење од тјелесних похота, Тихвинска икона Богородице, Чудотворна икона Мајке Божије ~ Ченстоховска, Виљнуска, Влахернска, Холмска, Минска, Витлејемска. Јванђелист је и од католичког Запада препознат као први иконописац, тамо се поштују: Santa Maria del Popolo, Santa Maria della Grazia, Santa Maria Maggiore, Santa Maria della Consolazione и др. ![]() А ми само говоримо о најстаријим примјерцима - јер ни једна оригинална икона св. апостола Луке, нажалост, није преживјела, што изазива неке сумње у право ауторство. Познати руски иконописац и теолог 20. вијека. Леонид Успенски је то изразио овако: „Иконе, које се према предању приписују Луки, представљају списе слика које је створио јеванђелиста. Овде је ствар у терминологији: апостолска правила или литургија, не називају се тако зато што су их написали апостоли. Они једноставно имају апостолски карактер и ауторитет. Исто се односи и на иконе Богородице, које је насликао Лука“. Књига „Земаљски живот Пресвете Богородице и опис њених чудотворних светих икона ...“ (1897) пружа детаљан опис првих икона Богородице. „Из трију икона Пресвете Богородице које је насликао св. апостол и јеванђелист Лука, које су награђене Њеним благословом и који су од Њега благословени, једна се зове Одигитрија, или Путеводитељница- приказује Пресвету Богородицу са Богомладенцем на лијевој руци “. Овом типу, на примјер, припадају иконе Богородице Смоленске, Тикхвинске, Ченстоховске, Витлејемске. „Друге двије се називају Милостивим, јер је на њима приказана Богородица како моли Сина Свога и Бога за спас рода хришћанског. На једној од ових икона Мајка Божја је насликана сама, без Јединородног Сина, и назива се Милостивом “(„ Хахулска “и„ Филермска “одговарају овом опису). „С друге стране, она је приказана како држи Сина на десној страни и такође, се назива Милостивом, али да бисмо је разликовали од прве - Милостиве-Кикоске, са горе Кикос, која се налази на сјеверозападној страни острва Кипар“. Овом опису одговарају иконе небеске царице Кикоске, Корсуњске и Владимирске. Оригинал посљедњег, према предању, насликао је св. Лука на дасци стола за којим је Света породица јела - можда је ово уобичајени прототип за ову подгрупу икона. „Вјерује се да је ове три иконе свети јеванђелист Лука послао у Египат Назаренима, то јест побожним хришћанима који су тамо живјели и монашки живот научили од јеванђелисте Марка. Предања о већини наведених икона садрже сличне информације о њиховим почетним кретањима. Претпоставља се, у 5. вијеку. иконе које је сликао св. Луке, донесене су из Египта у Византију, а након 10-11 вијека. почеле су да се шире по данашњој Русији, Србији, Грузији и другим земљама. Све три врсте икона Богородице дошле су у Русију. Међу њима су најупечатљивији примјери Владимирска, Смоленска Одигитрија и Филермска. Донесене су у Русију из Цариграда, око 11-12 вијека. Најстарије сачуване иконе, без тачног датирања, су Кикоска Милостива (сада се налази у манастиру Кикос на острву Кипар-на њој је приказан Исус као беба приљубљен за образ Богомајке.), Икона Богородице Сумела (налази се у селу Кастања у Грчкој-Према црквеном предању, икона Богородице Сумела добила је назив по манастиру Сумела на Понту у Малој Азији. Име „Сумела“ потиче од грчких ријечи „Стоу Мела“, што значи „на планини Мела“, првобитно је чувана у Атини, гдје су је звали Богородица Атиниотиса), Кхакхулска (чува се у Музеју умјетности у Тбилисији, у Грузији ) и чудотворна икона Мајке Божје Филермска (од 2002.године се налази у „Плавој капели“ у граду Цетињу у Црној Гори). Филермска икона је најнеобичнија, и спада у прилично ријетку врсту православне иконографије Богородице — „Агиосоритиса“ (Пресвета Богородица). На њој је Марија приказана без Богомладенца). Управо за ову икону кажу да је најстарија од све три. Постоји и предање према којем је послије Успења Пресвете Богородице, св. Лука наставио да слика Њене иконе по сјећању. Путујући око свијета и проповиједајући, приказао је Најчистију, према различитим изворима, на 70, 80 или 150 икона. Као што видимо из сачуваних предања, св. Апостол Лука је вјероватно насликао многе иконе Царице небеске. Па чак и ако су већина поменутих само древне копије правих икона, оне су пренијеле на себе благодат Мајке Божије. Вриједне су и због тога што су сачувале и донијеле у наше вријеме тјелесни и духовни изглед Богородице, тако да свако ко се са вјером моли пред било којом од ових икона види Њен брижан Лик и зна да ће бити услишен. Превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет
сродан текст-прочитај: СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО? ![]() За допуне скандалозног закона, усвојеног 2019. године, два пута је гласао нови састав парламента у коме се први пут након тридесет година пропредседничка партија нашла у опозицији. Коментаришући тај догађај у емисији „Црква и свет“ митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, истиче да је М. Ђукановић „када је његова партија била на власти иницирао усвајање закона по којем би Српској православној цркви у Црној Гори могли бити одузети храмови, што је изазвало импозантан талас протеста у целој земљи“. „Људи су масовно излазили на улицу, без обзира на уведена ограничења после почетка пандемије, како би истакли да не дају своје светиње. Архијереји Српске православне цркве у Црној Гори, међу којима је био незаборавни митрополит црногорско-приморски Амфилохије, борили су се да тај дискриминишући закон буде одбачен“, подсетио је председавајући ОСЦП-а. Према његовом мишљењу, управо непоколебљив став црногорског председника који је инсистирао да је увођење закона неопходно, довео је до његовог пораза и партије коју предводи. „Народ не прашта напад на светиње“, нагласио је владика Иларион и додао да М. Ђукановић није послушао глас оних архијереја Српске православне цркве који су га упозоравали шта ће се догодити. „И то се догодило. Сада се његова партија налази у опозицији“, наставио је архијереј. „Победила је она политичка партија која је с почетка позивала на одбацивање дискриминишућих клаузула закона. И сада су одбачене.“ Митрополит волоколамски Иларион уверен је да је догађај који се десио велика победа, како за Српску православну цркву, тако и за цело канонско Православље. „Господин Ђукановић је у Црној Гори хтео да понови оно што се десило у Украјини када је председник био П. Порошенко. Успео је само у смислу да се његова политичка каријера завршила исто као и каријера господина Порошенка. Но, канонска Црква је остала и надаље ће остати.“ Уз то, архипастир истиче да је Српска црква скупо платила победу. Наиме, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је више него ико учинио да се укину дискриминишуће клаузуле закона о слободи савести Црне Горе, од последица изазваних вирусом корона упокојио се у јесен 2020. године. Сектор за информисање ОСЦП-а ![]() Свако ко је посјетио Венецију остао је задивљен обиљем православних светиња у овом граду сакупљаних током вијекова. По броју светиња, којима се указује поштовање у православној цркву, Венеција је на другом мјесту након Рима, и то нешто незнатно. Венецијанци су сакупили предмете којима хришћани одају почаст не само због своје побожности или жеље да добију небеске заштитнике за свој град. Они су често служили као гаранција плаћања за градове који падају у дужничко ропство Млетачком лаву (*Венецији). Типично су такве реликвије остале у Млетачкој Републици. У овом чланку разматрамо неке од њих. Свети Марко Јеванђелист Свете мошти венецијанског небеског заштитника, Светог Марка Јеванђелисте, с правом се сматрају главном светињом града. Предање о боравку Светог Марка у сјевероисточној Италији, наиме у древном и црквено значајном граду Аквилеји, садржане су у хагиографској литератури, посебно у животима Маркових ученика, св. Хермагоре и Фортуната (Љетопис из 14. вијека, дужда Андреа Дандола). Према предању, Светог Марка је у млетачкој лагуни ухватила олуја, током које је имао визију од Господа, рекавши му: „Мир теби, Марко, мој јеванђелисте, твоје тело ће овде почивати “. Ово пророчанство оствариће се много вијекова касније, пошто се Марко није дуго задржао у Аквилеји. Према тамошњем предању, путовао је у Рим и представио апостолу Петру Хермагори, кандидата за епископа Аквилеје. Убрзо након тога напустио је Италију и отишао у Александрију египатску. У Александрији је Марко претрпео мученичку смрт за име Христово. ![]() Базилика Светог Марка Пренос његових моштију из Александрије догодио се под влашћу цара Михаила II Аморијца (820-829). До тада су Египат већ окупирали Арапи. Два млетачка трговца, у потрази за богатством на успешном трговинском послу, пристала су својих 10 бродова, натоварених робом, у египатску луку Сорију. Трговци су ризиковали, пошто је византијски цар наметнуо забрану искрцавања царских бродова (Венеција је у то вријеме била део Византијског царства) у муслиманским лукама. На путу да се поклоне моштима Светог Марка, који је у Венецији од давнина био чествован као оснивач цркве у Лаквилеји, трговци су упознали чуваре моштију, презвитера Теодора и монаха Стаурација. Чувари су били у расулу, јер је египатски калиф наредио да се хришћанске цркве разграде у цигле за изградњу његове палате. Италијани су се одмах понудили да пренесу мошти апостола на сигурније место где ће бити општепризнате у народу. Не зна се тачно у којој мери су се чувари сложили с том идејом, али на овај или онај начин трговци су узели мошти Светог Марка и натоварили их на свој брод, покривајући их свињским труповима, којих су се муслимани гадили. Тако се свети Марко вратио у Венецију, где је залагањем православних занатлија над његовим моштима и у његово име подигнута величанствена базилика, украшена задивљујућим мозаицима. ![]() Икона Пресвете Богородице Никопеја (Победоносна-гр. Νικοπεια) је још једна од значајних светиња Венеције. Икону су узели крсташи у Цариграду током 4. крсташког рата (1204.) и донијели је у Венецију, гдје је својевремено била чувана у сакристији (sagrestia dei chierici) Саборног храма Светог Марка. Тек у 17. вијеку икона је пренесена у посвећену барокну бочну капелу, богато украшену обојеним мермером. Икона се први пут помиње већ 610. године, када је византијски цар Ираклије победио узурпатора Флавија Фоку. Највероватније је икона насликана и чува се у цариградском манастиру Светог апостола и јеванђелисте Јована. Ова Одигитријска икона Богородице (Путоводитељке) била је веома поштована у Византији, посебно у војсци, па је отуда и њено име - Никопеја, тј. Победоносна. Источњачки владари су икону увек носили са собом у походе. Такође, су је у бици одузели Франци током четвртог крсташког рата, када је цар Алексије V Дука побегао са бојног поља, препустивши икону на милост и немилост победнику. У тешким ратним годинама, посебно у обрачуну са Турцима Османлијама, венецијанске градске власти су, заједно са свештенством и народом, успоставиле пост са посебним молебанима Богородици испред Њене иконе Победоносне. У овом чланку смо говорили о моштима апостола Марка и о икони Победоносној, једној од познатих икона Богородице. Ово је само мали део православних светиња које се чувају у Венецији и на располагању су свима да им се поклоне. У следећим чланцима говорићемо о другим великим светињама, посебно о моштима првог пустињака (отшелника) Павла Тивејског и стубовима Соломоновог трема. Аутор Јован Ничипорук /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: The Catalog of Good Deeds Препоручујемо и овај сродан чланак: РЕПУБЛИКА СВЕТОГ МАРКА ![]() Прије двије хиљаде година, у једној кући у Јерусалиму догодило се нешто врло необично. Топлог, ведрог дана, у једној соби изненада се зачуо чудан звук. Окупљени у соби били су запањени. Али нису могли ни да замисле шта ће се догодити ... Ко су били ти људи, како су завршили у овој кући, шта се ту догодило и како је то повезано са историјом наше Цркве? Хајде да то разјаснимо. Тајанствени човјек са крчагом Човјек са великим бокалом воде полако је корачао усијаним камењем широким улицама Јерусалима. Људи који су журили око својих послова, зачуђено су се освртали према њему. Каква је то необичност? Зашто је човјек ишао до извора по воду? Чак и ако је то нечији роб, то ионако нико не ради. На цијелом Истоку је одлазак по воду женски посао. За мушкарца је то срамота! „Вјероватно је један од оних есенских чудака“, објаснио је полако улични оштрач ножева, вртећи ногом замајац брусилице. - Ко су они? - упитао је његов саговорник, који је стигао у каравану из Сирије. - Нико заправо не зна. Они живе у заједници ту, у кућама на спрату. “Оштрач је климнуо главом према брду на којем је стајала једна од караула коју је изградио цар Ирод. - У свему имају своја правила. Знам само да се не могу женити, па зато уопште немају жене у заједници. Не бих се изненадио ако због тога морају сами да иду са врчевима по воду пред очима свих “, незадовољно је завршио свој говор оштрач и пустио сноп искри испод шмиргл камена, исправљајући сиријски тупи нож. А усамљени носач воде још се полако пењао усијаним плочником до карауле, на једном од јерусалимских брежуљака, које народ назива Сионом. Тамо, у кућама уз градски зид, заиста су живјели Есени - заједница вјерника која се држала одвојено од свих осталих становника града. Капија, поред које се налази њихов кварт, у народу се звала Врата Есена. Носач воде прошетао је улицом до ове капије. Неки пролазници су га збуњено погледали. Други су незадовољно одмахивали главама. Трећи су пуцкетали по леђима. И само су двојица новајлија стајала, као да су укопани у мјесту,и опчињено гледајући за њим. - Види, стварно - човјек носи воду! Све, како је рекао Учитељ! - Да. Мислио сам да то не може бити. Иако ... Учитељ никада не гријеши. - Па, нашли смо оног који нам треба. А дошљаци су скоро потрчали да сустигну чудног носача воде. Судећи по акценту, у Јерусалим су дошли из Галилеје, сјеверне израиљске провинције, гдје се налазило Тиверијско море. Жуљевите руке са траговима ожиљака одавале су рибаре, навикле да из воде извлаче тешке мреже пуне рибе. Звали су се Петар и Јован. Дошли су у Јерусалим на празник Пасха заједно са својим чувеним учитељем - Исусом из Назарета. Људи су много причали о Њему. Причали су да може да излијечи најбезнадежнијег од болесних, да слијепима врати вид, па чак и да васкрсне мртве. Говорили су да је Он лично цар јудејски који ће коначно протјерати римске освајаче из Израиља и који ће владати земљом мудро и праведно, као што је то било у благословено доба цара Давида. Чак и ученици, који су својим очима видјели многа чуда, које је учинио Исус, нису престајали да се чуде Његовој моћи и мудрости. А сада, уочи јеврејског празника Пасхе, послао их је у град са врло чудним задатком: -"Идите у град, и срешће вас човјек који носи воду у крчагу; идите за њим. И гдје уђе кажите господару од оне куће: учитељ вели: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својијем?И он ће вам показати велику собу прострту готову: ондје нам зготовите". Петар и Јован су послушно отишли у град, али дубоко у себи питали су се: одакле човјек са крчагом воде у Јерусалиму? Међутим, Учитељеве ријечи су се, као и обично, потпуно обистиниле. И сада прате носача воде поплочаном улицом до самог врха брда Сион. Кућа у којој се скривао састојала се од неколико спратова. Поред куће је била синагога - мјесто гдје су се Јевреји окупљали да би читали Свето писмо. А тачно испред улаза у синагогу, испод камене надстрешнице, налазио се надгробни камен са натписом „Овдје почива цар и пророк Давид“. Власник куће, како је Исус рекао, одмах је одвео ученике у собу која им је била припремљена. Била је то пространа горница (соба на посљедњем спрату), под самим кровом. Овдје бука великог града готово да није допирала, а само је звиждање ласта понекад прекидало тишину под сводовима сионске горнице. Ученици су се осврнули, питали власника гдје су храна и посуђе и почели да припремају пасху.Тако су по први пут ученици Исуса Христа ушли у ову собу, гдје ће се одиграти догађаји који ће заувијек ући у историју. Овдје је одржана последња пасхални вечера Господа Исуса Христа (Тајна вечера), након чега ће бити ухваћен и разапет на крсту. Ту, у горњој соби на Сиону, ученици су се сакрили након Његовог распећа, плашећи се да ће их и Јевреји убити. И ту им се васкрсли Исус двапут указао пролазећи кроз чврсто закључана врата.Очигледно је власник куће веома волио Исуса, пошто је уплашеним ученицима дао своју горњу собу као уточиште од јеврејског гњева. Некад су се окупљали на молитви у Гетсиманском врту или у јерусалимском храму. Сада је мјесто састанка Исусових ученика била Сионска горница - велика соба са засвођеним плафонима испод самог крова високе куће. Испод су дошли бројни ходочасници који су се поклањали гробу цара и пророка Давида. А горе је било само бескрајно небо и тишина. На овом мјесту се убрзо догодило чудо, које ће се касније назвати рођењем хришћанске цркве. Било је то овако. Чудо на гори Након свог васкрсења из мртвих, Исус се много пута јављао својим ученицима током четрдесет дана и говорио им о Царству Божијем. Посљедњи пут, четрдесетог дана, окупио их је на врху Маслинске горе и заповиједио им да се не удаљавају из Јерусалима, него да:"чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана". Ученици су били пресрећни јер су и даље мислили да ће Исус на крају постати земаљски цар и владати Израиљем попут славног цара Давида. То значи да ће им се снови остварити - да постану блиски сарадници самог цара! У тој нади питали су Га: - "Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?" Одговорио им је: - "Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти. Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље". Рекавши ово, Исус је почео да се уздиже на небо пред свима. Ученици су нетремице гледали у Њега. Већ га је облак сакрио, а они још увијек нису могли да скрену поглед са небеских висина, у које је управо отишао њихов вољени Учитељ. - "Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо?"- осврћући се, ученици су поред себе угледали два анђела како им се обраћају. - "овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.Галилејци! Зашто стојите и гледате у небо?". Затим су анђели нестали. Може се само нагађати каква су осјећања тада ученици проживљавали. Постресени до дубине душе, вратили су се у Јерусалим. Исус је отишао на небо, али сада су тачно знали шта треба да учине - да остану у граду и сачекају да обећани Свети Дух сиђе на њих. Како би ово требало да се догоди, нико није знао. Али сви су чврсто вјеровали: пошто је Учитељ рекао, онда ће се то сигурно остварити. Али гдје су отишли кад су се вратили у Јерусалим? Наравно, у горњу собу на Сиону, код гостољубивог власника куће који им је пружио уточиште. Овдје су, поред гроба цара Давида, боравили десет дана, проводећи вријеме у заједничкој молитви и присјећајући се протекле три године које су провели са Исусом. Хука по кровом куће И тако, десет дана након Исусовог Вазнесења, дошао је празник Шавуот, односно Педесетница. Тако се назизвао, јер је педесетог дана послије јеврејске Пасхе израиљски народ добио од Бога закон на Синајској гори. У знак сјећања на овај догађај, Израиљци су установили празник. Његов симбол су били снопови младе пшенице, које су људи доносили у храм ради освећења будуће жетве. Било је то врло велико славље. Да би учествовали у њему, Јевреји из разних земаља окупљали би се на данашњи дан у Јерусалиму. Многи од њих су се рано ујутру попели до есенске куле да се поклоне гробу цару Давиду. Исусови ученици су, као и увијек, започели дан заједничком молитвом у горњој соби на Сиону. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују". У међувремену, људи окупљени на Давидовом гробу са запрепашћењем су гледали кућу из које се управо чуо звук урагана, мада је вријеме било ведро и напољу је сунце сијало. Шта је то? Можда су се зидови срушили унутра и некоме је потребна помоћ? Тада су Исусови ученици изашли из куће. Народ је одахнуо: хвала Богу, сви су живи, ништа се лоше није догодило. Али након секунде њихова збуњеност и страх постали су још јачи: ученици су почели да говоре на језицима народа којима су окупљени припадали. Сви су дошли у Јерусалим из различитих земаља и одједном су чули ријечи на свом језику. Зачуђено се погледаше и зачудише се говорећи међу собом: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили" Нису имали одговор на ово питање. Нико још није видео нешто слично. Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, сви су чули ученици који на свом матерњем језику говоре о величанственим дјелима Божјим. ![]() Изненађени и збуњени, рекли су једни другима: "Шта би ово могло бити?" Међутим, други су, подругљиво, рекли за ученике: - Шта слушате ове Галилејце? Управо су се напили слатког вина, од којег им се језик заврне, а ни сами не разумију шта говоре. Чувши ово, Петар је заједно са осталим ученицима стао усред гомиле, подигао глас и обратио се присутнима: - Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана.Него је то оно што је рекао пророк Јоил: „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове“. Трг испред гробнице цара Давида постао је потпуно тих. Људи задравајући даха слушали су Петрове снажне ријечи. -"Људи Израиљци, чујте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате. Овога, по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте. Њега Бог васкрсе, раздријешивши муке смрти, јер не бјеше могуће да га она држи". Тада се Петар окренуо ка гробу цара Давида и, показујући на њега руком, наставио свој говор: -Сви поштујете цара и пророка Давида. Дакле, знајте да је Давид управо о Исусу изговорио ове ријечи. Овде је Петар почео да чита стихове из Псалтира - чувене збирке пророчанстава цара Давида. Сваки Јеврејин је од дјетињства напамет знао ове стихове: "Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам. Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој, па још и тијело моје почиваће у нади. Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да Светац твој види труљење. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весеља лицем твојим“. Људи браћо, нека је допуштено са слободом рећи вам за праоца Давида да и умрије, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.Будући, дакле, да је био пророк, и знајући да му се Бог заклетвом заклео да ће од плода бедара његових по тијелу подигнути Христа да сједи на пријестолу његову. Предвидјевши говори за васкрсење Христово да не би остављена душа његова у аду, нити тијело његово видје труљења.Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми свједоци.Десницом, дакле, Божијом вазнесе се, и примивши од Оца обећање Светога Духа, изли ово што ви сада видите и чујете.Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране,док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.Чврсто, дакле, нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса, кога ви распесте". Окупљеним Јеврејима било је тешко да чују ове ријечи укора. Тешко је признати да су они убили Христа који им је дошао. Али признати своју грешку је ипак боље него истрајати у својој грешци. Људи окупљени на тргу били су искрени и поштени. Повјеровавши Петровим ријечима, срца су им омекшала и упитали су: - Шта да учинимо, људи браћо? Петар им одговори: -Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.Јер обећање је за вас и за дјецу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш. А Петар је дуго разговарао с њима, причајући о Исусу и објашњавајући древна пророчанства која су говорила о Њему. Након ове Петрове проповиједи, сви који су повјеровали његовој ријечима, крстили су се и придружили се Исусовим ученицима. Тог дана било је око три хиљаде таквих људи. И од тог тренутка одлучили су да живе као једна велика пријатељска породица. Христови нови ученици продали су своја имања и сву имовину, након чега су међусобно дијелили новац и ствари, у зависности од тога коме и шта је требало. Сваког дана били су једногласно у храму на молитви. А онда, ломећи хљеб код куће, јели су храну са радошћу и весељем, славећи Бога и живећи у љубави са свим становницима Јерусалима. А Господ је свакодневно доводио све више и више људи у Цркву. ![]() Да, тако се родила Црква Христова! На крају крајева, ријеч „црква“ у преводу на наш језик значи „заједница вјерних“. А дан њеног рођења сматра се самим празником Педесетнице, током којег је Дух Свети сишао на Исусове ученике у горњој соби Сиона. И данас, баш као и у првим данима историје Цркве, окупљамо се на заједничкој молитви, такође, смо позвани да бринемо једни о другима и свједочимо Христа свим људима који Га још не познају. Јер крштењем постајемо дио саме породице која се родила прије двије хиљаде година у горњој соби Сиона на посљедњем спрату једне од кућа у Јерусалиму. Аутор: Александар Ткаченко/ Илустрације Галина Воронецкаја/ извор: фома.ру /превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ![]() Једном су радници који су градили цркву на смоленском гробљу почели да примјећују да сваке вечери неко подиже велике хрпе цигала на врх храма у изградњи. Запрепашћени радници одлучили су да сазнају ко је овај неоправдани неуморни радник. Испоставило се да је блажена Ксенија носила цигле. ![]() За велика дјела и стрпљење, Господ је за живота прославио своју изабраницу. Чак и они које је посјећивала или који су јели храну, били су срећни и успјешни у послу. И трговци и таксисти - сви су покушали да јој учине нешто; посебном благостању присуствовали они којима је блажена Ксенија нешто дала. Блажена Ксенија је провела око 45 година у подвигу јуродивости и умрла је на самом почетку 19. вијека. Сахранили су је на смоленском гробљу у Санкт Петербургу, гдје је својевремено помагала у изградњи цркве. Временом је над гробом блажене Ксеније саграђена капела у коју се и данас хрле њени бројни поштоваоци. Извор: фома.ру/Цртежи Екатерине Гаврилове./Превод: вјеронаука.нет ![]() Кратак преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније, са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији. Положај и правни статус вјерске наставе у земаљама Европске заједнице Питање вјерског васпитања и образовања у јавним школама земаља чланица Европске заједнице постало је, нарочито у последње двије деценије, питање јавне полемике. За једне, вјерска настава представља реликт једног времена, која у једној вјерски неутралној држави и њеним јавним школама не игра нарочиту улогу, већ више представља неку врсту политичког компромиса између државе и цркве. За друге, углавном доминантне европске народе, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет и општу орјентацију бољег разумијевања плурализације друштвено-културних идентитета у оплемењивању цјелокупног животног простора. За већину чланица Европске уније вјеронаука, дакле, не представља само један неотуђиви дио општег образовања, већ чини и једно привилеговано мјесто дијалога цркве са свијетом данас. У многобројним јавним дискусијама и на бројним значајним и заједничким научним скуповима као и у научно-истраживачким и стручним радовима, а и поред заступања различитих концепција вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама већинских земаља Европе ипак није доведена у питање. Штавише, Европска унија је у последњих двадестак и више година, у неколико донешених резолуција, препоручила својим постојећим и будућим чланицама увођење вјерског образовања у систем јавног школства. Овим препорукама не ускраћује се право да потпуну одговорност за образовни систем и његове садржаје, као и вјерско-правне концепте, образовне и вјерско-политичке компентенције, задржи свака чланица за себе. Вјеронаука или њој алтернативни предмет у државним школама постоји готово у свим чланица Европске уније, изузев Француске и Словеније, а изван Европске заједнице једино не у Македонији, Албанији и Црној Гори. У Словенији се однедавно у појединим школама нуди као неконфесионални изборни предмет: религија и етика, а у приватним конфесионалним школама вјеронаука. У Француској се у њене двије регије Алзасу и Лорени (Alsace i Lorraine) ипак одржава вјеронаука. Овај проблем вјерског образовања умногоме је саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа. Велики проценат ученика уписаних у конфесионалним школама, посећује вјерску наставу, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније. Вјеронаука у земљама Европске заједнице организована је углавном у државно правним оквирима и то различито од државе до државе. Свака за себе веже своју специфичну историју. Донекле се могу износити извјесна поређења, али све у свему не може се дати једно опште важеће европско правило по питању статуса вјерске наставе. Наиме, како је настава организована, које за њу одговоран: држава или вјерска заједница, важи ли за обавезан, изборан или обавезно-изборни наставни предмет, у ком односу стоји вјеронаука према другим наставним предметима, ко израђује наставне планове, припрема наставна средства и материјале, ко образује и поставља наставни кадар, као и коју алтернативу имају они ученици који не желе да посећују вјерску наставу. Сва ова питања, прије свега у сопственим државно-правним оквирима, регулише свака земља за себе. Проширење Европске уније као и њена све већа културна разноликост додатно је проузроковала шароликост вјерске карте Европе, па је тако и однос према вјеронауци у школама различит од државе до државе. Поједине државе (Белгија, Луксембург, Финска, Португалија и Шпанија) као алтернативу нуде етику, грађанско васпитање, историју религије и сл., што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Етика као обавезан наставни предмет за све ученике постоји у Шведској и Норвешкој. Почетком следеће школске године, етика као наставни предмет уводи се по први пут и у средње школе у Аустрији и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. У последњих неколико година присутан је, у појединим државама Европе, овај тренд увођења етике као алтернативног наставног предмета који је, између осталог, донекле и условљен новонасталим миграционим кретањима, актуелним политичким приликама као и свеукупним демографским развојем друштва. У појединим чланицама Европске заједнице као нпр: Аустрији, Њемачкој, Грчкој, Италији, Ирској и Финској вјеронаука је конфесионално одређена, што опет омогућује традиционално признатим вјерским заједницама да у већој или мањој мјери саме организују вјерску наставу. У Њемачком Основном закону вјеронаука се, без обзира на право надзора државних школских власти на цјелокупно школство, нуди у свим јавним школама у складу са доктринарним принципима вјере и учења тамошњих вјерских заједница. Право учешћа на вјерској настави одређују сами родитељи, односно ученици по достизању одређеног степена зрелости. Са шест пријављених ученика школа је дужна да понуди одговарајућу вјерску наставу. Вјеронаука је организована као обавезан наставни предмет готово у свим њемачким покрајинама. Од овог Основног закона имају изузеће само Бремен и Бранденбург који се по тзв. Бременској деклерацији из 1949. г. од њега изузимају, јер у деклерацији стоји да тамо где вјерска настава није постојала ни данас не мора да буде обавезна. Зато се у овим покрајинама и нуде као алтернативни предмети, библијска историја, етика и историја религије. Италија даје једну специфичну гаранцију, прије свега, за католичку вјеронауку у свим државним школама. Настава је отворена за ученике свих конфесија и од 1984 необавезна, односно важи као изборна. Већина ученика и поред тога, преко 90 процената редовно похађа часове католичке вјеронауке. Вјероучитеље поставља држава на приједлог Католичке цркве. Наставне планове предлаже Црква ресорном министарству образовања. Друге конфесије, и то само оне које су потписале споразум са државом, могу да организују сопствену вјерску наставу, али само на терет сопствених трошкова и уколико то желе ученици и њихови родитељи. Као алтернативно изборни предмет нуди им се још и грађанско васпитање. У Ирској преко 90 процената свих јавних школа финансира држава, а све се налазе под патронатом Католичке цркве. Велики број школа захтијева да приликом уписа ученици морају да буду крштени у Католичкој цркви. Деценијама католичка вјеронаука је била општеобавезни наставни предмет. Однедавно постоје тенденције од Националног савјета за образовање да се реформом образовног система овакав облик вјерске наставе умногоме измијени. У Грчкој као конфесионална религијска настава класичног државно-црквеног концепта, без потпуног црквеног утицаја на наставни кадар и наставна средства и материјале, нуди се једино православна вјеронаука као обавезан наставни предмет. Уколико неко не жели да учествује може да се од ње одјави. У Финској признање вјерских заједница регулисано је Законом о вјерским слободама. Јавно признате цркве, односно вјерске заједнице добијају за своју цјелокупну мисију и финансијска срдества од државе. Међу најбројније вјерске заједнице спадају Евангелистичко-лутеранска црква Финске и Православна црква Финске. Оне имају посебан статус као установе са правом јавног гласа. Држава им је додијелила право вођења матичних књига рођених, вјенчаних и умрлих, као и надлежност за сва јавна гробља. На основу финског Кривичног закона „ повреда вјерских светиња“ је најстрожије забрањена.Ученици који припадају једној од признатих цркава или пак других вјерски заједница добијају у свим јавним школама Финске религијску наставу која одговара њиховим вјерским убјеђењима. За све друге ученика нуди се етика као алтернативни наставни предмет. Неконфесионална вјерска настава класичног државног концепта заступљена је и у Данској. Ученици који не припадју државно признатој Лутеранској цркви могу да се од ње одјаве и ако то њихови родитељи захтијевају. Вјероучитељи не морају да буду чланови државне Лутеранске цркве. У коoперацији Лутеранске цркве са државним школским властима нуди се додатно и евангелистичка вјерска настава. У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији. Овај облик наставе даје могућност стицања основног знања о религијама. Настава мора да буде неутрална по питању погледа на свијет. Оваква настава је саставни дио општеобразовног система и није изразито вјерска. У Енглеској и Велсу наставно надзорни органи израђују наставне планове уз консултацију Англиканске цркве и других представника тамошњих вјерских заједница. Тежиште наставних садржаја чини хришћанство, а од 1994. утицај на наставне садржаје добили су и муслимани, јевреји, будисти, хиндуисти и др. Различити концепти и модели вјерске наставе Уколико желимо да систематизујемо постојећу разноликост вјерске наставе у јавним школама земаља Европске заједнице и изван ње, углавном можемо уочити њена три основна типа:
У многим државама под конфесионалном вјерском наставом не подразумијева се више манифестација само једне већинске религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности и индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на наставни садржај и унутрашњу организацију вјерске наставе, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела наставе. Религијска слобода избора остварује се кроз право избора родитеља, односно дјеце након постизања законом одређеног степена њихове зрелости. Унутар ова три основна модела вјерске наставе постоји и читав низ варијанти и разлика. Тако је у конфесионалној вјерској настави класични облик наставе у већој или мањој мјери наглашен. С друге стране, конфесионални тип наставе у једној држави може да има и сасвим друго значење (Италија и Грчка) или се упоредо појављују и два различита типа (Швајцарска) или се пак долази и до различитог разумијевања наставе (нпр. између Католичке и Евангелистичке цркве). Уколико желимо да процентуално видимо заступљеност поменутих модела наставе у земљама Европске заједнице, онда у двије трећине земаља преовладава конфесионални тип наставе, а ако посматрамо и државе изван Европске заједнице овакав процентуални однос суштински се неће много измијенити. Конфесионални тип наставе, донекле овисан од постојећих друштвених и културно-историјских прилика као и етничких, језичких и вјерских традиција, преовладава у : Белгији, Ирској, Шпанији, Португалији, Италији, Малти, Пољској, Литванији, Финској, Њемачкој, Аустрији, Швајцарској (дјелимично), Чешкој, Словачкој, Румунији, Мађарској, Бугарској, Грчкој, Кипру, Хрватској, код нас у Србији, Босни и Херцеговини. Неконфесионални тип наставе заступљен је у: Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, Холандији, Естонији, Швајцарској (дјелимично). Овај модел наставе заступљен је у широком спектру различитих форми наставе од научно-религијских па преко опште хришћанских и мултирелигијских до интерконфесионалних и међурелигијских варијанти. Сви ови модели настали су у различитим историјским околностима, специфичним друштвеним и политичким приликама. Дакле, сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и државно-правних фактора друштва. Законско-правне регулативе вјерске наставе у Аустрији У Аустрији, као и у многим земљама Европске заједнице, под вјерском наставом се не подразумијева више манифестација само једне доминантне религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности кроз политику социјалне једнакости и кроз афирмацију индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на унутрашњу организацију, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела вјерске наставе. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на коме се, у погледу вјерског образовања, базира аустријско школство, а по томе је данас и православна вјеронаука конфесионално одређена и предвиђена је за све ученике православне вјероисповести, без обзира на њихову националну и црквено помјесну припдност. Првоважеће законско-правно начело о вјерском образовању у Аустријском школству још увек је на снази. Законско-правне регулативе вјерске наставе дефинише тзв. „Школа-Црква-Закон“(„Schule-Kirche-Gesetz») још из давне 1868. године. Њиме се уклања дотадашња потпуна црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на вјерску наставу. На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увек располаже плодном сарадњом државе и цркве. Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа вјерске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. који вјеронауку у Аустрији правно утемељује. У тамошњем члану 17 ставка 4, између осталог, стоји: „За вјерску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне цркве, односно вјерске заједнице“. Када се овај Закон појавио у Службеном листу Аустроугарске монархије Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред доминирајуће Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска вјерска заједница. Оне су у вријеме цара Фрање Јосифа II у многоме толерисане, а постепено су стицале могућност достизања истог законско-правног положаја. Данас у Аустрији поред Католичке, Православне и Евангелистичке Цркве постојe још девет законско признатих вјерских заједница хришћанске оријентације и четири нехришћанске религијске заједнице. Све овдашње јавно признате Цркве, односно вјерске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вјероисповести организују сопствену вјерску наставу. Општеважећи Закон о вјерској настави, који је још увијек на снази, донесен је далеке 1949. године (Religionsunterrichtsgesetz, BGB1. Nr. 190/1949). Он је Законом из 1962. још и грађанско-правно утемељен. У то вријеме ондашње владајуће партије долазе до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мјера. Овде се првенствено мисли на Конкордатски школски уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о вјерској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква, као доминантна на овим просторима, правно се обавезала да ће религијска настава приуштити, поред вјерско-доктринарног, и један позитиван допринос свјетовном образовању. Закон из 1949., дјелимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да вјерска настава спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава, односно вјерских заједница, које је „организују, воде и непосредно надгледају“ (§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988). Правни и административни оквири вјерске наставе у јавним школама Аустрије Законским регулисањем вјерског образовања у школско-образовном систему Аустрије, уз већ поменуте законско-правне регулативе, правно-административни оквири вјерску наставу артикулишу у неколико следећих поставки:
Дакле, по још увек важећем Закону о вјерској настави, само законски признате цркве или пак друге вјерске заједнице стичу право организовања вјерске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим унутар црквеним, односно вјерским оквирима, али никако у државним школама. Вјерска настава у свим јавним приватним и државним школама тако и спада једино у ингеренције овдашњих јавно признатих цркава, односно вјерских заједница. У односу на своје унутарње садржаје и њену дидактичку, односно стручно педагошку координацију савремених наставних активности, вјеронаука стоји у неотуђивој надлежности цркве. У погледу на цјелокупну унутрашњу организацију вјерске наставе, цркви преостаје њено неприкосновено право да се о њој брине и стручно надгледа, односно врши њено унутрашње праћење, координацију, савјетовање, унапређивање, испуњавање оквирног наставног плана, оцењивање успјешности и осигуравање квалитета наставе. Вјеронаука тако и има за задатак да школску младеж, на један педагошки ваљан начин, васпитава и уводи у вјерске традиције и темељна начела вјере и морала. Вјерским васпитањем и образовањем у школама, дјеца и млади се упознавају са оним исконским вриједностима битним за њихов свеукупан развој у једној вишекултурној и вишеконфесионалној друштвеној заједници.Руководећи се важећим Законом о вјерској настави, Православна црква у Аустрији организује, још од почетка школске 1992/93. године, за све ученике православне вјероисповијести, православну вјерску наставу у преко хиљаду јавних школа на подручју читаве Аустрије. Координацију између државно-школских и црквених власти врши од стране Православне цркве основана Канцеларија за православну вјерску наставу (Orthodoxes Schulamt). Она је унутар црквена установа надлежна по свим правним, персоналним, дисциплинским и административним питањима православне вјерске наставе. Канцеларија преузима све организацијске послове и, у складу са државним одредбама, чини кореспондирајуће мјесто за све градске и покрајинске школске установе. Сарадња између црквених и школских власти, цјелокупна унутрашња организација, сигурност и побољшање квалитета наставе и то путем увођења савремених религијско-педагошких достигнућа и иновација, као и сама координација и надгледање наставних активности вјероучитеља, спада у надлежност стручног инспектора (Fachinspektor-а) за вјерску наставу у Аустрији. Основни закони и правне уредбе Staatsgrundgesetz vom 21. Dezember 1867, RGBI. Nr. 142 (Основни државни закон од 21. децембра 1867., бр. 142) садржи законске уредбе о темељним грађанским правима. Schule–Kirche–Gesetzes vom 25. Mai 1868, RGBI. Nr. 148 (Школа-Црква-Закон од 25. маја 1868., бр. 148) успоставља основне законске оквире о начелним одредницама односа цркве и државе. Bundesgesetz vom 13. Juli 1949, betreffend den Religionsunterricht in der Schule (Religionsunterrichtsgesetz) BGBI. Nr. 190/1949 (Савезни закон од 13. јула 1949., који се односи на вјерску наставу у школама «Закон о вјеонауци» бр. 190/1949) дефинише законске одлуке и оквирна правила по питању вјерске наставе у јавним школама. Узимајући у обзир и све оне потоње законске одлуке који су преиначили или допунили Закон о вјерској настави и то:
|
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
February 2025
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|