Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас саучешће Његовој Светости Папи Фрањи, поводом упокојења његовог претходника Папе емеритуса Бенедикта XVI. Блаженог спомена папа Бендикт XVI у историји Цркве Христове остаће упамћен као архипастир који је све мерио Христом, одакле потиче и његова отворености и разумевање за васцели хришћански свет, а посебно за православно богословље и предање. Упућујемо молитве Исусу Христу, Првосвештенику будућих добара да душу папе Бенедикта упокоји са светима, где нема бола, туге, уздисања, него где је живот вечни, стоји у писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Изразе саучешћа Патријарх Порфирије је упутио и апостолском нунцију у Србији, Надбискупу Санту Ганђемију и надбискупу и метрополиту београдском Ласдиславу Немету. Извор: СПЦ

​Многи светитељи приказани су на иконама са књигом или свитком. Штавише, за неке свеце свитак је отворен и текст је видљив, док други једноставно држе затворену књигу у рукама. Зашто таква разлика?
Ако отворимо календар и видимо како су приказани светитељи, које прослављамо у децембру, видјећемо да су, са затвореним књигама или смотаним свицима, изображени: Свети Филарет Московски (2. децембар), Николај Чудотворац (19. децембар), Спиридон Тримитунтски (25. децембар); као и апостол Андреј Првозвани (13. децембар), Свети Стефан Урош, краљ Србије (15. децембар). Са отвореним свицима – Преподобни Нектарије Печерски (12. децембар), Сава Сторожевски (16. децембар), Јован Дамаскин (17. децембар), пророци Наум (14. децембар), Софонија (16. децембар), Агеј (29. децембар).
Затворена књига увијек је јеванђеље. А у рукама га, на овај начин, најчешће држе светитељи – епископи, које Црква прославља као свете. Њихова директна одговорност била је да своју паству просвете свјетлошћу Јеванђеља. Такође, са смотаним свитком у рукама, изображени су неки апостоли и кнезови-просветитељи. Другим ријечима, затворена књига на икони симболизује да је приказана личност проповиједала Јеванђеље због, да тако кажем, својих професионалних обавеза.
Раширена књига или свитак је друга ствар. Ово може бити лично учење човјека који је изображен на икони. Најчешће ће то бити икона преподобног (светог монаха). Ако је на икони изображен пророк, онда ће његове пророчке ријечи бити написане на свитку. Трећа опција: светитељ – преподобни или мученик – имаће на свитку цитат из Јеванђеља, који наглашава да је подвиг извршио у испуњењу Спаситељевих ријечи.
И са затвореним и отвореним Јеванђељем изображавају и самог Христа. Ако је Јеванђеље отворено, онда најчешће можемо прочитати редове: „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге“; или „Дођите к мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Ово су можда неке од најутјешнијих и умирујућих ријечи у Новом завјету. Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Његово преосвештенство еписком зворничко – тузлански Фотије уручио је данас, у Дрињачи код Зворника, предсједнику Владе Републике Српске Радовану Вишковићу Орден Светог краља Драгутина за оданост Цркви, и несебичну хришћанску љубав, труд и жртву исказану приликом обнове храма Светог преподобног мученика ђакона Авакума.
Премијер Вишковић је по преузимању ордена рекао да је част сваког човјека, па и предсједника Владе, да у свом мјесту, у својој регији, прими овако високо признање на овако велики празник, јер храм прославља крсну славу Светог преподобног ђакона Авакума.
,,Епископ Фотије и људи који раде и залажу се у светој цркви за оно што је више него важно за опстанак и останак православног народа на овим просторима, су оцијенили да заслужујем ово признање за оно што сам чинио у протеклом периоду као предсједник Владе Републике Српске", навео је премијер Вишковић.
Истичући да је са Српском православном црквом од рођења и да је од својих родитеља, који су исто тако били посвећени цркви и вјери, наслиједио из куће и породице све што је Богом добро дато, Вишковић је рекао да признање није због тога што је предсједник Владе, већ зато што је са светом црквом од када се родио.​,,Право да кажем, импонује сваком човјеку, па и мени, да црква препозна наше напоре, труд и залагања, као што је епископ Фотије рекао шта сви заједно треба да радимо - црква свој дио посла, институције Републике Српске свој, како бисмо заједно штитили наш народ да опстане и остане на овим просторима", нагласио је предсједник Владе Републике Српске Вишковић.
Он је исказао велику захвалност епсикопу Фотију, свештенику ове цркве Марку Данојловићу и свим људима који су оцијенили да треба да добије ово значајно признање од Српске православне цркве. Епископ Фотије је позвао вјерни народ да чува и сачува своју цркву и историју на овим просторима, на којима вијековима живи српски народ, од времена Немањића и Светог Саве.
Претходно је премијер Вишковић присуствовао Светој архијерејског Литургији и литији поводом црквене славе Светог ђакона Авакума. Извор

Предговор издању написао је Његово Блаженство Митрополит Сава.
Варшавска митрополија представила је званични црквени превод Светог писма Новог завјета на пољски. Ово је постало могуће након што је Комисија за превод Библије коју је основао Свети архијерејски сабор Пољске православне цркве завршила рад на Апокалипси, посљедњој новозавјетној књизи, преноси orthodox.pl 29. децембра 2022. године.
„Не би било претјерано рећи да је ово велики догађај за православље у Пољској“, пише на сајту Цркве. „Ни свештенство ни мирјани више неће морати да бирају између бројних неправославних превода Новог завјета за литургијску употребу или кућно читање. 
Његово Блаженство Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава написао је предговор издању подсјећајући на значај библијских текстова за духовни живот и спасење вјерника.
„Бог се обраћа људима кроз Свето писмо, ово је „Божје писмо људима“, у коме морамо пронаћи садржај истине, који одговара степену нашег духовног и интелектуалног развоја“, каже се у предговору.

600 година прије нове ере Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Саломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго").
Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар про­зор­лаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему  (Дан 3,  26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис  («Мене, мене, текел,  уфарсин (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године  Цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника . По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму- Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се. “(Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа.

Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека"  (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет  недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9,  24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза.

Припреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.

Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли  вријеме погубљења.

Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде.

Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије.

Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу.

За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као  рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско.

Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер је убио Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “  (Дан 7 13-14).  Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима,  и што  ће нам сада омогућити упоређивање.

Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег (4. глава).

Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом.

Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“.

Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва.

Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац.

Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем.

Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији.
Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Ученици ОШ“Ристо Пророковић“ у Невесињу опремили су кабинет за Православну вјеронауку захваљујући средствима које је издвојио Катихетски одбор СПЦ у Републици Српској у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. 
Помоћна наставна средства као што су: лаптоп,тв плазма и штампач олакшаће вјероучитељима да наставне садржаје учине дјеци занимљивијим и очигледнијим. Тим поводом угостили смо оца Славка Лаловића који нам је у име ЦО Невесиње уручио на дар три примјерка књиге Псалтир. Дјеци се обратио пригодном бесједом о празнику Христовог рођења и пожелио дјеци да слиједећи Христов примјер израсту у добре људе који ће да воле ближње и међусобно се помажу.Захваљујемо се Катихетском одбору, нашој Епархији као и ЦО Невесиње, а нашим ученицима желимо да учење у новом окружењу буде свима на радост и духовну корист. Вјероучитељица Јелена Кулиџан

Свети пророк Агеј био је један од посљедњих старозавјетних пророка. Његово име значи „„мој празник“. Живио је петсто година прије Христовог рођења. Своју пророчку службу започео је друге године владавине персијског цара Дарија Хистаспеса (владао од 521. до 485. прије Христа): "Друге године цара Дарија шестога мјесеца првога дана дође ријеч Господња преко Агеја пророка Зоровавељу сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу сину Јоседекову, поглавару свештеничком" (Аг 1,1).  Још прије рођења Агеја, Вавилонци су заузели Јерусалим, град је опљачкан, а главно светилиште - Соломонов храм - уништено. Израиљски народ је одведен у ропство. Дуге године заточеништва завршиле су се тек када је Вавилон пао под налетом сусједне Персије. Персијски цар Кир послао је Израиљце кући. Очигледно је Агеј рођен у заточеништву и вратио се у Јудеју међу првих педесет хиљада ослобођених робова. У исто вријеме започело је оживљавање јерусалимског храма. Али градња је прекинута, а затим забрањена од персијских власти. У друштву је владала духовна апатија. Петсто двадесете године, Бог је послао свог пророка Агеја да надахне израиљски народ да обнови светињу. Инспиративни говори Агеја и другог пророка Захарије ојачали су одлучност цара Зоровавеља. Они су имали исти ефекат на обичне људе. Стално на градилишту, Агеј и Захарија позивали су раднике да се не повлаче. Агеј је рекао да ће Други храм бити већи од првог: у њему ће Бог показати своју благодат свијету. Агејева пророчанства чине једну од дванаест књига „малих пророка“ Старог завјета. Указивао је на вјерску равнодушност, која је главни узрок свих невоља. Свети пророк Агај био је савременик светог пророка Захарије (+ око 520. п. Н. Е., 9. фебруара). Пророковао је 36 година.
Православни хришћани прослављају пророка Агеја 16. децембра (по Јулијанском календару, односно 29. децембра по грегоријанском календару).
Књига пророка Агеја
Књига се састоји од 4 пророчка говора од којих је сваки тачно датиран. У првом говору (Аг 1, 1-11) Господ преко Агеја осуђује људе који брину о својим кућама, а не о дому Божјем: "Је ли вама вријеме да сједите у кућама својим обложенијем даскама, а овај је дом пуст?" . Као посљедица овога, људи живе у сиромаштву, јер, како каже Агеј, мислећи на њих, „Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина.небо је затворено и не даје вам росу, а земља не даје своје производе“ (Аг 1, 10). Говор пророка инспирисао је насљедника Сасавасара Зоровавеља,  првосвештеника Исуса  и читав остатак народа да обнове храм (Аг 1,12-15).
У другом говору (2. 1-9) Агеј говори у име Бога људима о непромјенљивости Господњег завјета: „... дух ће мој стајати међу вама, не бојте се! (Аг 2, 5). Слава другог храма надмашиће славу претходног, јер „ доћи ће изабрани из свијех народа“ (Аг 2, 7). Месијанско значење 2. говора појачано је предвиђањем будућег свијета, који ће на овом мјесту Господ дати људима „божански мир, који ће донијети спасење душама“ (Теодорит Кирски, бл. П. 63).
У трећем говору (2, 10-19) Господ кроз уста пророка осуђује охолост градитеља храма, који су вјеровали да их рад на светом мјесту већ чини светима. Агеј пита свештенике о томе и долази до закључка да нечисти, додирујући чистог, није освећен, већ само оскрњављује чистог (2, 10-13). Пророк позива људе на покајање и, у потврду својих ријечи, наводи Божје обећање о повећању плодности: „Има ли јоште сјемена у житници? ни винова лоза ни смоква ни шипак ни маслина још не роди; од овога ћу дана благословити“ (2,14-19).
Четврти говор (2, 20-23) упућен је директно Зорававељу и садржи Божје обећање: „ја ћу потрести небо и земљу; ​И превалићу пријесто царствима, и сатрћу силу царствима народнијем, превалићу кола и оне који сједе на њима, и попадаће коњи и коњици, сваки од мача брата својега" (2. 21-23).
Иконографија
Иконографија пророка Агеја одговара општој типологији слике пророка - Агеј је одјевен у хитон и химатион, у лијевој руци је свитак (текст на расклопљеном свитку (Аг 1, 7, 8), десна рука или благосиља или је у гесту примања благодати (са отвореним дланом према споља). Утврђена иконографија Агеја није постојала. Једно од првих познатих изображења налази се на мозаицима олтара католикона манастира вел.. Катарине на Синају, 550-565 .год. минијатурама из Тумачења из Књиге пророка (крај Кс - почетак КСИ века Торино. Б 12) Агај је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури Тумачења Књиге пророка (Крај Х - почетак XI вијек Torino. В 12)  Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури из Књиге пророка (XIII в. Vat. Gr. 1153) Агеј је представљен у облику достојанственог старца са дугом косом са сивим пругама до прса и рамена. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

На позив Ц.О. Свети Ахилије у Ариљу да се у току Божићног поста сакупи помоћ за све парохијане којима је неопходна, учитељица 2-4, Верица Јеремић и учитељица 2-2, Нена Булатовић, су са својим ученицима и родитељима сакупили помоћ (играчке, одећу, слаткише, креативне игре) за сиромашну децу нашег краја. Деца су веома маштовито и с љубављу украсила своје дарове и положила свој најзначајнији предмет из човекољубља са чистом десетком. Веома сам захвалан колегиницама, деци и њиховим родитељима на показаној љубави и пажњи.
Вероучитељ Станко Аћимовић

Смањио се број парохија, повећао се број свештеника.

2022. година постала је једна од најтежих година у новијој историји Украјинске православне цркве. Али упркос ратним мукама, угњетавању власти и јуришничким нападима расколника, Украјинска православна црква је ове године наставила да свједочи о истинитости вјере Христове у савременом свијету.
Ово се наводи у годишњем извјештају поглавара УПЦ митрополита бориспољског и броварског Антонија.
Према објављеним подацима, у Украјинској православној цркви има 53 епархије и 114 (+6) епископа: 53 епархијска, 54 викарна, 7 пензионисаних.
Као резултат непријатељстава и заузимања цркава, смањио се број парохија УПЦ. До краја извјештајне године има 12.148 (-233). Број синодских институција: 26.
Манастира је више – сада у Украјинској православној цркви има 262 (+2) манастира. У њима се подвизава 4.620 (-10) монаха.
Порастао је број свештеника – 12.551 (+38).
Богословских образовних установа и даље има 18. Редовних студената у високошколским установама УПЦ мање је: 2021. године било их је 1228, 2022. године – 1154 (-74). Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Српска академија наука и уметности (САНУ) је са огромним негодовањем доживјела забрану посјете Његове светости патријарха српског Порфирија Пећкој патријаршији на Косову и Метохији, утолико прије што патријарх по свом позвању носи поруке мира и толеранције.САНУ дијели идеје тих порука и поздравља све кораке усмјерене ка обезбјеђивању мира, безбједности и нормалног живота свих грађана Косова и Метохије, саопштено је из Извршног одбора Академије.
- А, посебно наших прогоњених сународника, што је забраном посете брутално онемогућено, док су праве намере оних који су ту одлуку донели до краја разоткривене - наведено је у саопштењу.
Патријарху Порфирију је косовка полиција на прелазу Мердаре забранила улазак на Косово и Метохију, а приштинске власти Аљабина Куртија су тражиле да се патријарх огради од српских барикада, на којима Срби на сјеверу Косова протестују против приштинског терора. Извор: ТАНЈУГ

Грузијска православна црква је 25. децембра 2022. године прославила 45. годишњицу устоличења Његове Светости Католикоса-Патријарха Тбилисија и све Грузије Илије II. Чланови Светог Синода, у присуству Патријарха Илије, одслужили су свечану Литургију у Саборном храму Свете Тројице. Предсједник Грузије, премијер и предсједница парламента посјетили су патријарха Илију у његовом патријаршијском дому, поводом годишњице. Патријарх се са своје стране захвалио гостима и благословио народ Грузије. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ​orthodoxtimes.com

​Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. 
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.
Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.
Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.
Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.
Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.
Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.
И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.
А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.
Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког господина Сергија, а уз покровитељство и велику помоћ Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ, Епархије бихаћко-петровачке, Општине Рибник, игумана Манастира Трескавац и свештеника са подручја Општине Рибник, опремљен је кабинет Православне вјеронауке у Средњошколском центру "Лазар Ђукић" Рибник. Опремањем кабинета Православне вјеронауке стекли су се услови да професор и ученици Средњошколског центра "Лазар Ђукић" наставу Православне вјеронауке реализују уз коришћење савремених техничких средстава, као што су: покретни рачунар - лаптоп, пројектор и платно за пројекцију, нове бијеле табле и креативне табле. Кабинет је украшен Христовом, Богородичиним, те иконама српских Светитеља и просветитеља. Сва ова наставна средства и техничка помагала, усмјерена су на подстицање креативности и ангажовање стваралачких могућности ученика. Циљ опремања кабинета вјеронауке је повећање степена мотивисаности ученика за успјешно реализовање наставних садржаја и стицање неопходних компетенција за живот у заједници са Богом и ближњима, по Јеванђељу Христовом.
Управа Школе, професор православне вјеронауке и ученици Средњошколског центра Лазар Ђукић Рибник, несебично благодаре: 
Његовом Високопреосвештенству Митрополиту дабробосанском господину Хризостому, предсједнику и члановима Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ, Његовом Преосвештенству Епископу бихаћко-петровачком господину Сергију, 
Начелнику општине Рибник г. Небојши Караћу, високопреподобном архимандриту Варнави, игуману Манастира Трескавац, протопрезвитеру Дејану Зељкићу, пароху рибничком, протопрезвитеру Владимиру Максимовићу, пароху превијском, протопрезвитеру Бошку Максимовићу, пароху ораховљанско-чађавичком, протонамјеснику Немањи Грабежу, пароху врбљанском, презвитеру Немањи Росићу, пароху кључком, на несебичној помоћи у опремању кабинета вјеронауке.

На данашњи дан / 27. децембар 2022. године/ прије 1485 година, тачније 537. године нове ере, цариградски патријарх Мина освештао је велики Саборни храм Свете Софије у Цариграду.
Према плану цара Јустинијана И, црква је требало да постане драгуљ главног града Византијског царства и да служи као израз величине царства. На њеној изградњи дневно је радило до 10.000 људи.
„Соломоне, надмашио сам те!“ Свети Јустинијан је, по предању, изјавио при уласку у новосаграђени храм, алудирајућисе на велики древни храм који је подигао цар Соломон.
Аја Софија је остала највећа црква у хришћанском свијету више од 1.000 година, све до изградње цркве Светог Петра у Риму. Велику цркву су 29. маја 1453. године заузели Турци и касније је претворили у џамију. Након пада Османског царства и успостављања Републике Турске, претворена је у музеј 1. фебруара 1935. године према декрету Ататурка. У јулу 2020. године, турски Државни савјет поништио је одлуку Мустафе Кемала Ататурка из 1934. године којом је Аја Софија постала музеј, како би поново била претворена у џамију.
​Према предању, након пада Цариграда под Османлије 1453. године, три венецијанска брода побјегла су из града испуњена разним реликвијама да би избјегли да их Турци заробе, али је трећи који је носио Свети олтар цркве Свете Софије потонуо у воде Босфора у региону Мармара. Од тада, тачно у предјелу потонућа, море је увијек мирно и спокојно, без обзира на временске прилике на том подручју. О овом феномену свједоче савремени турски научници, који су у више времена покушавали да открију узрок овог чудног феномена, али због муљевите композиције морског дна, њихови напори су били безуспјешни.
Позајмивши из неколико ранијих архитектонских стилова, грчки геометри Антемије из Трала и Исидор из Милета створили су ремек-дјело Византије шестог вјека. Иако нису били професионални архитекте, цар Јустинијан их је изабрао, вјероватно зато што су помогли у изградњи неких његових војних дјела. У сваком случају, примијенили су математику на структуру на начин нов за архитектонски дизајн. Резултат је био дјело милости и љепоте. Пошто је њена купола била постављена на прстен блиско распоређених прозора, Аја Софија (Црква Свете Премудрости) била је тако „...пуна светлости и сунца; Ви бисте изјавили да место није обасјано сунцем споља, већ да се зраци производе у њему самом, такво обиље светлости се улива у ову цркву...“ писао је савременик. Неки су описали унутрашњи простор као бесконачан.
Цар Јустинијан није штедио новац да подигне ово ремек-дјело, које је настало у задивљујућим временима од само пет година. Један извор процењује да је потрошио чак 23 милиона златних солида на зграду (еквивалент 25 милијарди долара* у данашњој куповној моћи). Само за декорацију утрошено је 40.000 фунти сребра. Када је цар мало прије освећења прегледао увелико завршено дјело, дуго је ћутао. Очи су му скенирале његове контрасте злата са плавим, смењивање вертикалних и хоризонталних мермерних плоча и супротност резбарених стубова закривљеним луковима. Ово је створило унутрашњу лепоту због које се чинило да се простор топи у свемир, тако да је оку било тешко да измери удаљености. „Соломоне, ја сам те надмашио!” — узвикнуо је најзад. И у ствари, ниједан антички храм никада се није приближио оригиналности и величанствености овога. То је омогућила само Јустинијанова ревност. У почетку се звала једноставно „Велика црква“, али је касније на њу примијењен назив „Света мудрост“.

Поводом празника светог Николе, као и предстојећих празника, матуранти средње медицинске школе из Центра средњих школа у Требињу, на крају првог полугодишта школске 2022./23. године, имали су час вјеронауке у Удружењу за помоћ и подршку дјеци и лицима са потешкоћама у развоју  „Сунце нам је заједничко“ са дјецом, корисницима удружења. Инспирација за реализацију оваквог часа, десила се на претходним часовима вјеронауке кроз разговор о примјени јеванђелских поука у свакодневном животу, као и трагања ученика у пракси за одговором на питање „Ко је мој ближњи?“.
Овим поводом, матуранти су дјеци из удружења донијели и поклоне у виду разноврсног репроматеријала који им је неопходан за израду сувенира. Током цијеле године, дјеца из Удружења „Сунце нам је заједничко“  израђују интересантне сувенире, који могу бити одличан поклон за сваку прилику, а могу се купити у галерији Артем у Требињу. На заједничком часу поред дружења и разговора, спроведена је и радионица на којој су израђивали честитке, украсе за јелку и сувенире. Не постоје ријечи којима би се могло описати одушевљење и љубав током овог дружења. Договорено је и да нам дјеца из Удружења узврате посјету током наредног полугодишта, а матуранти су изразили жељу да их чешће посјећују.
Вјероучитељ Ивана Хрњез/Епархија ЗХиП

Поглавар расколничке Православне цркве Украјине Епифаније Думенко и поглавар Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ) Свјатослав Шевчук на састанку 24. децембра договорили су се о преласку на нови црквени календар - грегоријански, преноси сајт УГКЦ.
„Поглавари цркава су посебну пажњу посветили усаглашавању ставова о реформи црквеног календара, који се сваки пут све акутније појављује пред божићне и васкршње празнике. Након дискусије, предложено је формирање заједничке радне групе, која би требало да свеобухватно проучи ово питање. Ова радна група треба да изради конкретне предлоге за Поглаваре и Синоде обе Цркве у контексту припрема за прославу 1700-годишњице Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји 325. године. На овом Сабору утврђена су календарска начела црквеног живота“, наводи се у саопштењу.
Шевчук је Думенку дао и писмо у којем је изнео размишљања свештенства УГКЦ у вези са црквеним календаром.
Патријарх Вартоломеј је у цркви Светог Ђорђа у Истанбулу потписао званични захтев Волинске епархије Православне цркве Украјине (Западна Украјина) за прелазак на новојулијански (грегоријански) календар, написао је на својој страници на фејсбуку новинар из Луцка Андреј Гнатјук. Извор: Спутњик

У Аргентини очекују да велики фудбалер Лионел Меси испуни завјет Пресветој Богородици након што је његова репрезентације освојила Свјетско првенство у Катару. 
Лионел Меси (35) играо је своје пето Свјетско првенство у дресу Аргентине, а земља је обузета бескрајним весељем од недјеље, када је њена репрезентација у финалу побиједила Француску. Меси се сматра једним од најбољих играча на свијету. До сада је освојио 40 титула, од тога 34 са шпанским фудбалским клубом Барселоном, двије са француским Париз Сен Жерменом (ПСЖ) и четири са репрезентацијом Аргентине. По сопственим ријечима, "једино што је недостајало" овој импресивној каријери је да постане свјетски шампион као дио свог матичног тима.
Репрезентација Аргентине је 2014. године, под његовим вођством као капитеном, стигла до финала Свјетског првенства у Бразилу, и изгубила од селекције Њемачке. А на Свјетском првенству у Русији 2018. године Аргентина је скандалозно испала из такмичења већ у шеснаестини финала. Након тог срамног губитка Меси се завјетовао Пресветој Богородици. Тих горких дана у Москви разговарао је са познатим аргентинским новинаром Мартином Аревалом, Меси се свечано заклео да ће отпјешачити на ходочашће у „Лухан или у Сан Николас“ ако му Господ дозволи да поново игра на сљедећем првенству и његова репрезентација освоји то првенство. У питању су црква у Лухану и црва Светог Николе, двије најпоштованије светиње земље.
У неоготичкој базилици (70 километара западно од Буенос Ајреса), изграђеној у част Богородице од Лујана, Меси ће моћи да прочита молитву благодарности Богородици од Лујана, небеској заштитници Аргентине, у Њеној капели, коју годишње посјећују милиони ходочасника. А црква Светог Николе се налази у граду Сан Николас де Лос Аројос (популарно скраћено Сан Николас),  граду на крајњем сјеверу провинције Буенос Ајрес, недалеко од града Росарио, гдје је рођен и сам Меси. Храм носи име Госпе од Розарија од Сан Николаса и постао је познат по указању Госпе, од којих се прво догодило 1983. године, када се Пресвета Богородица указала са поруком Гледис Кирога де Мота. Јављања Богородице признала је Католичка црква 22. маја 2016. године декретом који је потписао тадашњи бискуп Сан Николаса Хектор Кардели. Од тада се град често популарно назива Циудад де Мариа (град Марије).
У том интервјуу у Москви 2018. године, Меси је обећао да ће отићи пјешке од своје куће у Аројо Секу (Arroyo Seco, Santa Fe,Argentina) до капеле Богородице у Сан Николасу (око 24 миље, нешто више од 38 км), и свечано се руковао са новинаром, запечативши своје обећање. Током своје фудбалске каријере, Меси се никада није стидио да покаже своју дубоку вјеру у Бога. Тако се он прекрсти, сваки пут када улази на терен или кад постигне гол те погледа у небо. На рамену чак носи и тетоважу Исусa са трновим вијенцем који са надом гледа увис. Направио ју је у младости, иако црква то не одобрава, а он сам сада радије то прикрива. Послије ове побједе на Свјетском првенству, у изјавама новинарима, говорио је и о својој вјери у Господа, који је њему и његовом тиму дао велику побједу. „Знао сам да ће ме Господ наградити овом побједом“, признао је у интервјуу за спортски канал TyC Sports. - Имао сам јак предосјећај побједе. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

.…Ноћ. Поље у близини  Витлејема. У тами пуцкета ватра и крај ње дремају пастири. У близини су се грејали вјерни чувари стада, пастирски пси. Јагњад и овце почивају. Тихо, мрачно...
Одједном се пред пастирима ни из чега појављује бистар младић! Све около је обасјано неземаљском јаком свјетлошћу!
- Радуј се! — узвикује младић. Спаситељ се родио! У пећини је, лежи у простим јаслама. Пожурите к Њему и поклоните Му се!
Пастири скочише и видјеше: цијело небо пред њиховим очима одједном се испуни небројеним бројем анђела! Анђели почињу да пјевају, а њихов хор је тако задивљујући да пастири онијемише: никада тако нешто нису чули и никада прије нису видјели тако лијепа бића!
Ко су анђели? Одакле су дошли? Хајде да сазнамо! 
Када су се анђели појавили?
Бог је створио анђеле прије него што су људи уопште постојали. Ниједна особа није била на свијету, али су анђели већ били тамо. Господ их је створио много, много, много више од људи.
Зашто их је Бог створио? Из љубави. Господ све чини из љубави. Анђели су били у јединству са Богом, радовали се са Њим, пјевали о Њему... Али једног дана догодио се ужасан догађај који је подијелио анђеле на два неједнака дијела.
Шта се догодило? Како су неки анђели отпали од Бога?
Био је најлепши међу анђелима. Звао се Деница. Једног дана је постао поносан: „Кад сам тако добар, зашто и сам не бих постао као Бог? Не да Му се покоравам, него да владам собом? Али не могу то учинити сам - потребни су ми саучесници ... ”И Деница је убиједио неке анђеле да стану уз њега против Бога. Тако је трећина анђела отпала од Господа и Његове љубави!

​Само сада, наравно, нису могли добити власт на Небу: нема никог јачег од Бога! По Његовој заповијести, Деница и саучесници су збачени са неба.

Сада знамо палог анђела као најзлог духа – сатану, ђавола и његове слуге – као демоне. Ријеч „Сатана“ значи „противник“, односно непријатељ Божији. Али пали анђео се није смирио пред Богом, него је своје интриге окренуо против Божије творевине – човјека. И једног дана је учествовао у веома страшном догађају за цијело човјечанство. Овај догађај се догодио у Рајском врту ...

Како је пали анђео преварио прве људе?
Господ је створио људе: прво Адама, а затим његову жену Еву. Први људи живјели су у Рајском врту. Они су вољели Бога, и Бог им је говорио директно: људи су се обраћали Господу, а Он им је одговорао. Живот Адама и Еве био је радостан и срећан. Није било болести или тешкоћа.

Људи су били слободни, али им је Бог дао заповијест – да се не приближавају Дрвету познања добра и зла и да не окусе плодове са њега. Али Адам и Ева нису послушали и једног дана су пришли Дрвету. Тада се Сатана појавио у Едемском врту. Узео је облик змије и почео да наговара Адама и Еву да окусе плод са Дрвета. Ђаво се не зове џабе преварант: преварио је људе, гурнуо их на пад, обећао им оно што је и сам некада желио, али није постигао. „Постаћеш јак и свезнајући“, лагао је. Бићете као богови!  Окусите плод, Он неће ни примијетити!..” Адам и Ева су повјеровали палом анђелу, подлегли његовој превари.​ И у том тренутку први људи су изгубили сву срећу, сву радост у којој су живјели. Уосталом, срећа долази од Бога, а они су се окренули од Њега, прекинули везу са њим својим чином, на шта их је ђаво подстакао.
Адам и Ева су протјерани из раја. И од тада сви људи, њихови потомци, пате од болести и на крају умиру. А ђаво са својим помоћницима – демонима – није се смирио. Чак и након истјеривања Адама и Еве из раја, наставио је да наводи човјечанство на гријех, гради своје сплетке и узима под своју власт људе који су се одметнули од свог заштитника – Бога. Тако би заувијек остали под влашћу непријатеља, да никада више не виде пут ка Богу, али Господ, милостиви и љубећи, није могао да напусти своја створења.
А онда се једног дана догодио велики догађај. И у њему су учествовали и анђели.

Ко је донио благе вијести?
... Дјевојка по имену Марија спокојно је шила у својој кући у граду Назарету, када се изненада – анђели се увијек појављују изненада-пред њом појави свијетли младић. Био је то арханђео Гаврило. Рекао је:
- Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си Ти међу женама!

Постиђена Марија у први мах није разумјела какав је то поздрав, али ју је анђео умирио. Он је објаснио да је са њом, младом девојком која никада није тражила славу за себе и није себе сматрала неким изванредним, благодат Божија!
Овај догађај знамо као Благовијести. „Благовијест“ је добра вијест. Доносити људима вијести, поруке од Бога, испуњавати Његове наредбе – то је главни задатак анђела. Ријеч "анђео" значи гласник. Када је човјек створен, анђели су почели да служе као гласници који су обавијестили праведнике о Божјој вољи. Најважније поруке Господње у најзначајнијим тренуцима у историји човјечанства донио је арханђео Гаврило. 
Али зашто Гаврила називамо не анђелом, већ арханђелом? Јер анђели служе Господу на различите начине. Уосталом, знамо да међу радним људима има начелника, има њихових помоћника, има мајстора, обезбјеђења и тако даље. А међу анђелима има, на примјер, арханђела, серафима, херувима. Арханђели су главни анђели. Њихова служба је да буду небески учитељи и гласници. Тако је арханђео Гаврило донио радосну вијест Дјеви Марији. Шта је вијест? Да је изабрана да буде Мајка Исуса Христа. А зашто дан када је дошла ова вијест славимо као велики празник? Да, јер се на данашњи дан прочуло да је Господ послао Сина Свога, Који ће спасти човечанство од силе палог анђела, и показати људима сам пут којим се коначно може вратити Богу — а неће ни смрт ни болест. спријечити ово. Овај пут је сам Исус. Слиједити га значи вјеровати у Њега и држати Његове заповијести, вољети Бога и ближње.
Зашто анђели имају крила?
Девет мјесеци након Благовијести, Спаситељ је дошао у наш свијет. Марија је родила Исуса у малој пећини. Тада су пастири посматрали, задржавши дах, безбројно мноштво небеских анђела који су пјевали и хвалили Младенца. И пастири притрчаше Исусу да Му се поклоне.

Узгред, зашто анђели имају крила? Да ли заиста изгледају овако? Да, ми не знамо како заправо анђели изгледају. Ми имамо руке, ноге, главу, можемо да додирнемо нос и да се почешемо по ушима. А анђели то не могу учинити, јер они ... немају тијело! Они су бестјелесна бића. Али зашто су онда људи, на примјер, пастири у пољу близу Витлејема, видјели анђеле? И зашто су тако често нацртани са крилима?

Јер Бог је тако хтио. Када шаље своје слуге са поруком људима, Он им заповиједа у којем облику да се појаве како би људи видјели, чули и разумјели оно што Бог жели да им пренесу. А анђели се не појављују нужно са крилима! Могу се појавити у облику ватре, свјетлости, ваздуха или само обичног човјека! Да, мислићемо да је пред нама човјек као и ми, а у ствари је анђео! Сваки пут Господ бира изглед свог гласника, који је најпогоднији за одређени случај. Али заиста, најчешће су анђели приказани као крилати. Зашто? Јер иконописци, умјетници, а данас и филмски редитељи и аниматори, желе да нам пренесу схватање: анђели су створења која припадају вишем, небеском, Божанском свијету! А с ким је повезано небо међу људима?.. Са птицама! Које имају шта?.. Крила!Постоји још један разлог. Крила анђела нас подсећају да ова бића могу да иду брзо, баш као на брзим крилима! - преселити се са једног мјеста на друго.
Гдје су сада анђели?
Библија, древна предања, житија нам говоре многе приче о томе како су се анђели јављали пророцима, царевима, свецима, па чак и обичним људима. А ми? Зашто нам се анђели не јављају? Само желим да видим анђела! .. Или су можда били само у давна времена, а сада су сви нестали? ..

 Не. Они су поред нас. Поред мене, са тобом, са твојим родитељима и пријатељима... Наравно, ако смо ми и они крштени.

Да, Господ шаље анђеле људима када треба да објави нешто веома важно човјечанству. Али то не значи да остало вријеме анђели нису са нама. Ми их једноставно не видимо. Сјетимо се да су ова бића бестјелесна и невидљива. Али када се крстимо, Бог даје сваком од нас анђела чувара. Наш сопствени анђео, који је позван да нас заштити од напада ђавола, да заштити ...
У реду, али ако никада не видимо или не чујемо овог анђела чувара, каква је онда разлика за нас да ли постоји или не? Још увијек не можемо ништа да кажемо овом чувару, да тражимо од њега било шта...
​И овде можемо! Можемо се молити свом анђелу чувару као што се молимо светима. Ми се у цркви обраћамо молитвом некоме за кога чврсто знамо да је поред нас, да нас чује и да може да нас заступа? Обратимо му се! Дакле, можемо се обратити анђелу чувару. На примјер, овако:
„Анђеле Божији, Чувару мој свети, који си ми од Бога дат као заштитник, просвети ме данас и сачувај од сваког зла, ка добрим делима упути и на пут спасења управи ме. Амин“.
Ако смо уплашени, ако је тешко, ако нисмо сигурни у своју одлуку, ако нам нешто не полази за руком и потребан нам је савјет, можемо затражити помоћ и подршку анђела чувара. Он ће саслушати, помоћи и подржати.
***
Анђели су са нама. И увијек, кроз историју човјечанства, они су били ту. Славећи Васкрс Христов, сјећамо се како су жене дошле до Гроба, односно до пећине у коју су положили тијело Исусово након погубљења. Жене су угледале тамо анђела Господњег који је одвалио тежак камен са улаза у Гроб и сједио на њему. А сама пећина... била је празна! Анђео је први објавио онима који су дошли о Христу: Он је Васкрсао! Анђео Господњи донио је главну вијест цијелом човјечанству, које је некада пали анђео скренуо са праведног пута: Ђаво је поражен! Христос васкрсе! Аутор: ХАРПАЛЕВА Наталија/извор: фома.ру/ превео и припремио сајт вјеронаука.нет

Израелски археолози дешифровали су натпис из 8. вijека прijе Hrista пронађен на каменој плочи величине длана након десет година истраживања. Артефакт је откривен током ископавања у Јерусалимском националном парку Давидов град 2007. године, али је натпис тек недавно дешифрован.
Дешифровали су га након деценије проучавања професор Гершон Галил, са Института за библијске студије и античку историју на Универзитету у Хаифи, и Ели Шукрон из Истраживачког института за Библију и античку историју. Утврђено је да је име библијског цара само дјелимично назначено у натпису, што заправо понавља одређени дио текста Библије који се односи на Језекију. Да би се натпис прочитао у потпуности, недостајући дио морао је да се попуни. Натпис се односи на цара Језекију и његова достигнућа, што је у складу са библијским одломком у 2. Самуиловој 20. Језекија се, такође, помиње да "чињаше што је право пред Господом сасвијем како је чинио Давид отац његов.оно што је мило пред Господом у свему што је учинио Давид његов отац“ (2 Дн 29, 2). Језекија се више пута помиње у Библији у вези са градњом базена и тунела, а камен са натписом пронађен је управо у таквом базену, који се налази у области извора Гихон. Ели Шукрон и Рони Рајх пронашли су фрагмент кречњака у близини вјештачког базена у тунелу Силоам, на ђубришту са блатом и камењем, као и крхотине грнчарије из 8. вијека прије Христа. Према професору Гершону Галилу, натпис помиње Језекијино име и резимира главне цареве активности током првих 17 година његове владавине, укључујући пројекат воде (сјечење Силоамског тунела и базена), ритуалну реформу, освајање Филистејаца и гомилање имовине.
Мали, али још увијек значајан камени фрагмент има дужину од око 13,5 цм и ширину 9,6 цм. Постоје два реда писања која садрже шест слова на старојеврејском писму.

​Три слова првог реда натписа (z) q y h дио су једне ријечи, која је реконструисана као: ח]זקיה] / [H]zqyh / [He]zekiah. Почетно h/ח недостаје (имајте на уму да се хебрејски текст чита с десна на лијево и не садржи самогласнике). Прва ријеч другог реда садржи два слова kh и реконструише се као:ב]רכה] / [br]kh / bricha (тј. купатило или базен). Професор Гершон Галил и Ели Шукрон закључили су да је цио натпис: „Језекија је направио базен у Јерусалиму“. Истраживачи вјерују да је сломљени камен некада био дио монументалног натписа исписаног на великој јавној згради. 

У Никозији је данас обављен избор предстојатеља Кипарске православне цркве. Митрополит пафски Георгије постао је нови кипарски архиепископ.
Гласање, у којем су учествовали чланови синода Кипарске цркве, обављено је по завршетку литургије у капели Св. Апостола Варнаве у згради Архијерејског намjесништва.
Избор новог архиепископа огласила су звона старе Саборнe црквe Св. Јована у Никозији.  Митрополит Георгије добио је 11 гласова од 16, док је митрополит лимасолски Атанасије, који је био фаворит на народном гласању добио 4 гласа. Један листић је остављен празан – по мишљењу стручњака, био је то митрополит кикоски Никифор, који је раније изјавио да подржава Атанасијеву кандидатуру, али је одлучио да се уздржи.

Према Википедији, митрополит Георгије (Папахрисостому) рођен је 25. маја 1949. године у Ларнаки. 
Године 1967. завршио је гимназију, уписао Хемијски факултет Универзитета у Атини, који је дипломирао 1972. године.

Од 1976. до 1980. студирао је на теолошком факултету Атинског универзитета, након чега се усавршавао у Енглеској. Рукоположен је у чин ђакона 23. децембра 1984. године, а 17. маја 1985. године за презвитера са узвођењем у чин архимандрита. Године 1994. постављен је за секретара Светог синода Кипарске православне цркве. Истовремено је предавао хемију у средњој школи. Архимандрит Ђорђе је 1989. године, због чињенице да је ухапшен и да су према њему примијенили физичке мјере од стране представника турског војног контингента током антиокупационих демонстрација, поднио тужбу против Турске Комисији Савјета Европе за људска права. Одлуком бр. 507 од 3. фебруара 1994. Савјет Европе је по први пут осудио Турску због кршења људских права на Кипру и изрекао јој новчану казну. 
24. априла 1996. године изабран је за хоепископа Арсинојског, викара митрополије Пафоске. Његово епископско хиротонисање обављено је 26. маја 1996. године. 29. децембра 2006. године, одлуком Светог синода, једногласно је изабран за митрополита пафоског. Учесник састанака Међуправославне комисије за припрему Светог и Великог Сабора (Шамбеси, 10-16. децембар 2009. и 22-26. фебруар 2011. године). Од 1. до 3. септембра 2011. године у саставу делегације Кипарске православне цркве учествовао је на сусрету предстојатеља четири древне патријаршије и Кипарске цркве на Фанару. Учесник Светог и Великог Сабора на Криту, који је одржан од 17. до 26. јуна 2016. године.
Од 7. новембра 2022. године до данас био је  мјестобљуститељ Кипарског архиепископског трона.

Црква је на првом мјесту на листи повјерења румунског народа од свих институција. Ово су подаци најновије социолошке студије коју је спровела Лабораторија за анализу информационог рата и стратешке комуникације (CCSLARICS) под покровитељством Државног секретаријата за вјерска питања, преноси ziarullumina.ro. Према резултатима анкете 66,3% Румуна „веома вјерује“ Цркви. Слиједе војска и Румунска академија. Више од 83% становништва исказује своју религиозност кроз специфичне манифестације, као што је посјета храмовима.
91,6% - вјерује у Бога, без обзира на вјероисповијест, а само 3% - не вјерује.
26,6% је изјавило да посјећују богослужења једном недјељно; 53,9% се моли свакодневно или скоро свакодневно; 6,2% се уопште не моли (без обзира на вјероисповијест). 
За 46,7% испитаника религија је веома важна; 69,7% сматра да је вјерска настава неопходна у школама; 58,1% сматра да је религија основа њиховог националног идентитета. Што се тиче извјештавања у штампи, 56,6% испитаника сматра да медији представљају Цркву прилично негативно. 
60% - рекло је да не би гласало за политичара атеисту; 46,5% - однос државе и Цркве доживљава као уравнотежен, а 33,2% - сматра да држава покушава да потчини и ограничи дјеловање вјерских организација. Анкета је проведена од 27. новембра до 9. децембра 2022. године међу 1.000 људи од 18 и више година. Припремио сајт вјеронаука.нет

Славног подвижника - преподобног Данила Столника (+ 493) православна црква прославља 24. децембра. Светитељ је био из села Витара, смјештеног у близини града Самосата у Месопотамији. Његови хришћански родитељи, Илија и Марта,  дуго нису имали дјеце, а мајка се завјетовала да ће, ако се дијете роди, бити посвећено Богу. Као резултат тога, у породици се родио син, али до пете године није имао име, јер мајка је жељела да дијете рођено благодаћу Божијом од њега добије име. Једном су родитељи довели дјечака у оближњи манастир, гдје су од игумана затражили помоћ. Исти, узевши једну службену књигу, отворио ју је на првој наишлој страници, на којој су цитиране ријечи пророка Данила. Тако је дјечак добио име - Данило. Сјећајући се завјета, родитељи су жељели да њихов син остане у манастиру, али га игуман није узео због његове младости. Али када је Данило имао 12 година, и сам је отишао од куће у манастир. У младости је примио монашки постриг, а родитељима је забрањено да често посјећују сина. У манастиру је младић водио повучен живот, а једном му је преподобни Симеон Столпник предвидио да ће и он понијети подвиг столпништва, тј. стојећи на камену. Касније је Данило у сну видио назнаку мјеста овог подвига - Тракијску пустињу, гдје је отишао са своја два ученика. Ту је на изграђеном стубу светитељ провео више од 30 година. Временом су многи људи почели да долазе до стуба, тражећи од преподобног изљечење од разних болести. Молитвама светог Данила свако је добио оно што је тражио. Познато је да су чак и византијски цареви тражили молитве подвижника. Светитељ се прославио другим чудима, посебно даром предвиђања. У 80. години живота мирно је отишао Господу. Извор: Вјеронаука.нет

Видео запис паноа о прослављању Божића код Грка и Срба. Припремила вјероучитељица Милена Миловановић са ученицима у оквиру додатне наставе.

Усред „демографске зиме без преседана“, неморално је подстицати прекид трудноће, наводи се у саопштењу.
Прес-служба Румунске Патријаршије је, изражавајући став усаглашен са другим вјерским конфесијама, 19. децембра 2022. године издала је саопштење о неприхватљивости јавног финансирања абортуса на захтјев. Више од 250 домаћих и међународних невладиних организација (НВО)  обратило се румунским властима са позивом да изврше одговарајуће промјене у буџетској политици државе.
Тиме су ове НВО бациле „оспоравање уставној неутралности државе у односу на појединачне моралне одлуке, као и слободу савјести, етичка и вјерска начела“, истиче се у саопштењу Патријаршије.
„Став Румунске православне цркве /а и других вјероисповијести/ у погледу абортуса је јасан, природан, чврст и неповратно усмјерен у одбрану живота“, наводи се у документу. Такође се примјећује да иако је абортус законски дозвољен, он се не може сматрати моралним избором. Како истичу аутори апела, одржавајући морални поредак у друштву, Цркви је стало да спасе људе од „многостраног зла које оспорава и саботира смисао људског постојања“. Штавише, један од његових идентитета „је злочин, укључујући и онај почињен абортусом“.
У саопштењу се дотиче и један аспект као што је право жена које пристану на абортус „да располажу сопственим тијелима“. С тим у вези, истиче се да „аутономија над сопственим тијелом не подразумијева право располагања животом другог тијела које расте у њему. 
„У условима демографске зиме без преседана у историји Румуније, промоција и промоција етатистичких абортуса далеко превазилази границе савести, биоетике и фундаменталног здравог разума између живота и смрти особе која својим постојањем може обогатити друштво чији би он требало да буде део, подложно исконском праву: праву на рођење“, каже се у документу. Како се резимира у саопштењу Румунске Патријаршије, „трајна егзистенција народа, његов морални напредак и просперитет“ увек ће зависити од „живих, здравих и образованих људи који формирају заједнице високих вриједности и тежњи, а не од људи“. који нису смели да се рађају и живе“. Приредио сајт вјеронаука.нет

3. децембра 2022. године у Аликантеу у Шпанији постављене су највеће божићње јаслице на свијету. Неке фигуре достижу висину од 20 метара. Међутим, ово нису само највеће јаслице у свијету већ уједно и најскупље пошто је град Аликанте издвојио чак 140.000 евра за изградњу. Како је објављено на католичком сајту Деон.пл, ове јаслице су 2019. године ушле у Гинисову књигу рекорда. Иначе, до обарања рекорда највеће су јаслице на биле у Мексику, величине пет метара. Лик Богомладенца Исуса висок је више од 3 метра, лик Марије 10 метара, а светог Јосифа 17 метара. Ову оригиналну сцену јаслица креирао је Хосе Мануел Гарсија Ескива, локални умјетник који је фигуре направио од пластике и гвожђа.

​Поред тога, у јаслицама се налази и шест фигура анђела који се налазе на различитим мјестима града. Два од њих су висока 8 метара, остали су високи скоро 9 метара.
„Желимо да Аликанте буде престоница Божића. Ове монументалне јасле и шест величанствених анђела доносе нам срећу и радост у ове посебне дане. Они су већ постали неоспорна туристичка атракција, а такође помажу да се активира локална трговина“, каже градоначелник града Луис Баркала.