Сазнај новости из
хришћанског свијета
Најбољи дарови се не односе толико на материјални, колико на духовни ниво. Ови дарови су прави накит. Свети Никола нас великодушно обдарује својом помоћи и разним поклонима, али постоје три поклона која од њега редовно добијамо. Први поклон је нада. Треба само да размишљамо о светом Николи и одмах се у души појављује чврста нада да ћемо молитвама светитеља и његовог заступништва пронаћи потребну помоћ и подршку, да ће бити ријешена нерјешива питања. Та нада понекад постаје спасоносна сламка у страшној тузи и невољи. Други поклон је радост. Свједочанства о светитељевој помоћи, можда из личног искуства или из прича других људи, увијек су испуњена радосним детаљима и дивним околностима. Све што је повезано са светим у нашем животу доноси свијетлу радост - дјетињску и искрену. А радост је увијек пут ка вјери. Она се рађа из радости. Свети Никола обједињује људе различитих погледа. Вјера у његову помоћ је утјешна и умирујућа. А трећи поклон је можда главни. Ово је позив на акцију. Све у нашем животу може да се посложи на најбољи начин за нас и да буде испуњено чудима, ако почнемо да их правимо сопственим рукама, вриједно радећи у том правцу. Ако се промијенимо, и не чекамо промјене од других, ако не захтијевамо чуда, већ их уносимо у живот својих најмилијих, ако сијемо вјеру, наду и љубав, намјерно остављајући зло и мржњу. Позив на акцију представља одмак од егоизма. Све приче из живота Светог Николе показују његова конкретна добра дјела према другим људима, несебичност и љубав. Зато, сваки пут кад се сјетимо живота светитеља, осјећамо срдачни импулс, позив да помогнемо другом, да учинимо нешто добро. Нека нас данашњи светитељев дан приближи разумијевању смисла истинске љубави, нека се опросте све увреде и нада и радост ће се настанити у нашим срцима. Пут у Дом Божји није лак, сваки корак вас тјера да се промијенимо, ослободимо се залијепљене прљавштине, иначе се нећемо помјерити. Али како је диван овај пут! Колико свјетлости и топлине добијамо заузврат уз најмањи напор да постанемо бољи. Како нас грију молитве оних који иду истим путем са нама, помажући да носимо свој крст, подржавајући и водећи. Митрополит Антоније (Паканич) о најцјењенијим поклонима (2020. године). Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ У организацији Црквене општине у Требињу, под вођством требињских вјероучитељица: Миље Тупањанин, Мирјане Зиројевић и Бранке Јанковић, а након Литургијског сабрања на Дјетињце, одржана је радионица за дјецу, под називом Свети отац Николај – светитељ који помаже и дарује. У овој радионици, одржаној у Епархијском дому у Требињу, учествовало је мноштво дјеце основношколског узраста, на почетку гледајући анимирани филм о Николи из Патаре, а на крају угледајући се на дјела Светог Николаја, помажући једни другима, са жељом да узрастају у хришћанским врлинама. Извор: Епархија ЗХиП Детињци, празник који се увек прославља у трећу недељу пред Божић, један је од примера хришћанског васпитања деце. Деца се уче великодушности и давању, а сам чин даривања у раном детињству усваја се као срећа и благодат да имаш довољно да би делио са ближњима. Тачније, учимо децу да је радост даривања много узвишенија од среће коју са собом носе добијени дарови. Сви ученици и запослени у ЈУ ОШ "Вук Караџић" ПО Кисељак, добили су на дар Библије. Дечица ће поклоне које су припремили својим родитељима за предстојећи празник сада моћи да обогате и речју Божијом да и на тај начин обрадују своје родитеље. Нека нам свима речи Христове буду смернице како да васпитавамо своју децу. Породица је Црква у малом, и нека би дао Господ да у свакој породици најпретежније буду речи Божије. Вероучитељ Момчило Вуковић У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“. Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61). протојереј-ставрофор Душан Колунџић /Извор: СПЦ Обновимо Рмањ – обновимо Тромеђу У посебно природном и монашком амбијенту, на вјековној Српској тромеђи, чувајући од заборава историју и културу српског народа, манастир Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца скоро шест вијекова својим звонима свједочи своје постојање које датира из 1443. године. Небеским заступништвом Светог оца Николаја, а уједно и задужбина госпође Катарине Кантакузине Бранковић, Рмањ је прошао кроз многе и различите облике свога постојања, а сада би требао засијати у неисказаној љепоти и на достојанствен начин прославити свој јубилеј 580 година постојања и уједно потврдити и обновити богату духовну и културну прошлост и тиме посвједочити 580 година непрестане молитве. Оживљен молитвама градитеља и обновитеља Катарине Кантакузине Бранковић, Хасан Паше Предојевића, Гавре Вучковића и многих других, Рмањ данас трудом, благословом и молитвама Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија и вјерног народа доживљава најинтезивнији процват и обнову да би остао оно што је био – огњиште и тврђава вјере и љубави према Богу и вјечити свједок историје крајишких Срба са ових простора. Дубоко свјесни значаја, љубави и жеље других да Рмањ постане мјесто молитве и подвига, али исто тако и мјесто у коме ћемо непрестано сусретати једни друге, свједочећи заједницу и саборност, а при томе носећи у себи мисли и важност манастира Рмња, позивамо Вас да у границама својих могућности помогнете обнову и изградњу манастира Светог оца Николаја у Мартин Броду и тако себе са другима уградимо у нови почетак већ знане нам историје! Рмањски мученици молите Бога за нас! Извор: Епархија бихаћко-петровачка Свети синод Бугарске православне цркве, којим је предсједавао Његова светост патријарх Неофит, донио је 13. децембра 2022. године одлуку да призна Томос, који је Српска православна црква додијелила аутокефалност Македонској православној цркви – Охридској архиепископији. Међутим, назив нове аутокефалне цркве требало би да буде другачији, сматрајају у Бугарској патријаршији. „Синод Бугарске цркве се не слаже са називом који је дала Српска црква, и то у његовом другом дијелу – „Охридска архиепископија“, пошто је овај назив, према БПЦ, припадао Бугарској цркви, а правни насљедник Охридска архиепископија је, према Уставу БПЦ, Бугарска патријаршија“, објашњава се у саопштењу. Бугарска црква предлаже да се Охридска архиепископија назове „Црква у Републици Сјеверној Македонији“, пошто коначни назив још није одобрен. У извјештају се такође наводи да ће патријарх Неофит у диптих унијети име архиепископа охридског Стефана, али под именом „архиепископ сјеверномакедонски“, јер бугарска црква не признаје титулу којом је васељенски патријарх Вартоломеј увео архиепископа Стефана и Цркву коју води у евхаристијско општење. Подсјећања ради, Српска православна црква обновила је евхаристијско и канонско општење са Црквом Сјеверне Македоније 16. маја 2022. године. Одлуку о обнављању причешћа одобрио је Архијерејски сабор СПЦ након што је добио акт Синода Македонске православне цркве – Охридске архиепископије о прихватању општепризнатог канонског статуса који јој је додијелила Српска црква 1959. године. Патријарх српски Порфирије је 5. јуна 2022. године предао Архиепископу охридском и македонском Стефану Томос о аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. Митрополија дабробосанска је, одлуком и благословом Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома, објавила у препису стари Шематизам Митрополије и архидијецезе из 1882. године.Односни Шематизам је благословом и поспјешивањем митрополита Саве Косановића 1881/82. године приредио и уредио велики протојереј Ђорђе Николајевић, будући архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански, насљедник митрополита Саве на трону архиепископа и митрополита у Сарајеву. То је први такав Шематизам на тлу Босне и Херцеговине, који је свега 4 (четири) године након Берлинског конгреса и одлуке овог Конгреса да се подручје Отоманског царства у Босни и Херцегови преда на управу Аустро-угарском царству, угледао свјетлост дана. Примарни циљ Берлинског конгреса је био да Аустро-угарска устроји ред и поредак у Босни и Херцеговини и створи претпоставке '' у земљи и за стварање новог система управљања''. Тај нови систем управљања тицао се не само државно-правне лигистративе, већ и свих области друштва. Ту се подразумијевало и нови систем управљања у Цркви. Том циљу и послу заложио се искусни и стари прота из Задра, иначе сремац из Јаска, Георгије Николајевић. Високо цијенећи вриједност и значај овог Шематизма не само за ондашње вријеме већ и за данашње Високопреосвећени Господин Хризостом је процијенио да је потребно поново издати овај Шематизам из 1882. године, који ће, прије свега, послужити историји, етнологији, Цркви и друштву генерално. Што бијасмо и што јесмо!? Дио одговора на ово питање можда нађемо и у овом Шематизму. Љетописац РаНиКо /Извор: Митрополија дабробосанска Свети пророк Софонија један је од 12 малих пророк. Написао је Књигу пророка Софоније, девету међу књигама „Малих пророка“. Име Софонија (јевр. צְפַנְיָה“) значи онај који је заштићен, кога Јахве штити, Јахве је скрио. Нису сачувани никакви подаци о личности, животу и дјелатности пророка Софоније. За њега знамо само да је био син Хусије (што значи Етиопљанин), унук Годолије, праунук Аморије и прапраунук Језекијин (Соф 1, 1), по предању, из племена Симеоновог, од горе Саварата (Палестина). Добро познавање Јерусалима указује на то да је био из Јерусалима. Као што видимо, родослов пророка је дат четири генерације уназад, до Језекије, што се не налази ни у једној другој пророчкој књизи. То сугерише да је био човјек племенитог, чак и царског поријекла. Један број истраживача сматра Софонију пра-праунуком јеврејског цара Језекије, по чему би онда могао битидалеки рођак цара Јосије, за вријеме чије владавине (640-609. прије Христа) је Софонија проповиједао. Познато је да је током дуге 55-годишње владавине сина јудејског цара Језекије, цара Манасије, асирски културни, политички и вјерски утицај продро у Јудеју, а јеврејска религија је претрпела пад. Тада је Асирија достигла највећу моћ, чак су и египатски фараони били само њени вазали, а још више Феникија и Јудеја, које су биле још ниже у културном и другим аспектима. То су биле једноставне асирске провинције. Манасија се на све могуће начине препустио идолопоклонству (чиме је одступио од вјере у једног Бога), био је занесен културом Асирије и Вавилона. Манасија је преокренуо вјерске реформе свог оца Језекије и увео паганске елементе у храмску службу (4 Цар 21, 2-7 ). Под њим су свуда подизани олтари Валу, цвјетало је обожавање сунца, мјесеца и звијезда, цвјетали су гатање и чарање. Чак је и у јерусалимском храму Манасија поставио идол Астарте. Жртвовао је дјецу у част Молоха у долини Хином (Гехена) на висинама Тофета (4 Цар 21, 6 , Јер 32, 35 ). Неколико ријечи о суштини ових паганских култова, да би се лакше разумјело зашто Бог, кроз уста пророка Софоније (и не само њега), накнадно изриче страшне реченице. Вал - "господар" - феничански бог, у почетку је био персонификација природе у цјелини, затим је подијељен на мушко божанство - активно начело - (заправо Ваал), и на женско божанство - пасивно начело - Астарту. Пошто се сунце одувијек сматрало обнављајућом силом. Култ Вала и Астарте спојио се са обожењем сунца. Али сунце може бити и добро и лоше. Отуда је божанство почело да се обожава у различитим облицима: корисним за човјека и наношењем штете и уништења. Али чешће се принцип природе, користан за човјека, поштовао под именима Вала и Ашере, непријатељски - Молоха и Астарте. Култ Ваала и Ашере био је праћен весељем, достижући необузданост; у храмовима Ашере појавио се посебан женски сталеж, који је развратно служио божанству. Култ Молоха - оличење штетног дејства сунчеве топлоте, љутог божанства - захтијевао је тешке жртве за умирење - људске, а не робове, не заробљене, већ вољену дјецу. Култ Астарте је богиња смрти и уништења. Сви ови култови били су уобичајени међу Јеврејима. Такође „Манасија се клањао цијелој војсци небеској и служио јој“. Небеска војска је асирско-вавилонски култ обожавања небеских тијела, предвођених сунцем и мјесецом, испод у хијерархији су биле планете, а затим и знаци зодијака. Феничани су поштовали сунце као свјетску божанску моћ, а друга светила као мале богове. Воља врховног божанства (сунца) може се, како су вјеровали, прочитати по локацији и кретању светила. Тако је настала халдејска астрологија. Обожавање небеских тијела није захтијевало постојање храмова, вршило се директно на крововима кућа и састојало се само у богослужењу, пушењу и либацији, крвне жртве нису приношене. Манасија је изопачио праву религију, ставивши Јахвеа међу „војску небеску“, „и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре...“. Иако је, по Закону, некромантија била кажњавана међу Јеврејима. А народ Божији је заборавио да је Јахве једини прави Бог, па је већ постало норма да се заклиње, на примјер, именом Јахвеовим и одмах затим именом Молоха; и након што оде од Вала, одмах затим упућује молитве Јахвеу. Људи су, наравно, на крају изгубили интересовање за вјеру отаца или потпуно губили сваку вјеру, говорећи „Господ не чини ни добро ни зло“. Упркос чињеници да се Манасија покајао у вавилонском ропству, а Бог га је, услишавши цареву молитву, вратио у царство, Библија га памти на почетку као највећег идолопоклоника икада. Библија, такође, Манасију сматра отпадником, а његова владавина се тумачи као примјер греха идолопоклонства, који је, према Јеремији, био је један од разлога за уништење Храма... Манасијин син Амон је кренуо стопама свог оца, али је владао само 2 године и убијен је као резултат завјере коју су организовали његови рођаци. Владавина Манасије и Амона била је најмрачнија ера у историји Јуде. Након убиства Амона, на престо је ступио његов осмогодишњи син Јосија. У ствари, испоставило се да су владари група дворјана која није жељела да настави досадашњу политику. Јосијину владавину обиљежили су духовни и вјерски препород и вјерске реформе које су имале за циљ искорјењивање многобоштва и идолопоклонства међу народом Божијим – наслијеђем оца Јосије Амона и његовог дједе Манасије.Јосија је повратио некадашњу славу Соломоновог храма, који је потпуно пропао, уништио паганске олтаре, побио свештенике идола и наредио свима да се стриктно придржавају Мојсијевог закона. Али, упркос таквој ревности цара за обнављање праве вјере, покушај да се народ обрати Једном Богу је пропао, пошто је томе претходило 70 година сасвим другачијег живота. Јевреји су, из страха од цареве моћи, престали да отворено служе идолима, али су у својим срцима крили приврженост њима. Истраживачи вјерују да је у периоду Јосијиних реформи пророк Јеремија проповиједао у Јудеји, а Софонија у предреформском периоду Јосијине владавине. Бог је изабрао Софонију за свог пророка и заповиједио му да објави Јеврејима страшну казну која их чека за њихово зло и служење лажним боговима. Испуњавајући заповијест Господњу, Софонија је прошао по градовима и селима Јудиним, свуда позивајући народ на поправљање и покајање. Његова проповијед није била опсежна, али је по снази и дубини подсјећала на ватрене говоре великих пророка Исаије и Јеремије. „Овако каже Господ, – тако је Софонија започео своје пророчанство, – Све ћу узети са земље, Узећу људе и стоку, узећу птице небеске и рибе морске и саблазни с безбожницима, и истријебићу људе са земље, говори Господ. Јер ћу махнути руком својом на Јуду и на све становнике Јерусалимске, и истријебићу из мјеста овога остатак Валов и име свештеника идолских с другим свештеницима, И оне који се клањају на крововима војсци небеској и који се клањају и куну се Господом и који се куну Мелхомом. И оне који се одвраћају од Господа и који не траже Господа нити питају за њ" ( Соф 1, 2-4 ; Соф 1, 14-18 ). Проглашавајући такву казну Јеврејима, Софонија је истовремено предвидио скору пропаст многобожачких народа – Филистејаца, Моаваца, Амонаца, Етиопљана, Асираца "за поноситост њихову; јер ружише народ Господа над војскама и подизаше се на њ" (Соф Гл. 2). Ова пророчанства су се испунила за вријеме владавине Навуходоносора, цара Вавилона, који је заједно са Јеврејима побиједио, Маовите, Амонце и Филистејце. Асирија је нестала под Навуходоносоровим оцем, Набопаласаром. Окренувши се потом свом родном Јерусалиму, пророк Софонија са тугом види, да се он није уразумио примјерима кажњавања злих паганских народа и остаје тврдоглав у својој заблуди. Због тога ће, каже пророк, бити уништен зли град (Јерусалим), а са њим ће пропасти и земља јудејска. Казна, заиста, није оклијевала да сустигне зле. Још за вријеме владавине цара Јосије, тада моћни непријатељи Египћани извршили су инвазију. Њихов владар, фараон Нехо, побиједио је Јевреје у бици код Мегидона (Палестина). Побожни цар Јосија је пао у овој бици. Од овог несрећног дана почело је кажњавање Јевреја и испуњавање пророчких пријетњи. Убрзо након Јосијине смрти, Јевреји су били поробљени од стране Египћана и наметнут им је велики данак, а затим су Вавилонци почели да нападају Јудеју. Године 607. прије Христа вавилонски цар Навуходоносор заузео је Јерусалим, разорио га и одвео јудејски народ у ропство, гдје је остао 70 година. Тако су се испунила пророчанства о казни Јевреја за њихово неваљалство. Пророк Софонија је сазнао за дан своје смрти из откровења "одозго", умро је у нади у опште васкрсење и, према предању, био је сахрањен у свом дому. Књига пророка Софоније Свети пророк Софонија је иза себе оставио књигу својих пророчанстава која се састоји од 3 главе. Доминантна тема књиге је „дан Господњи“, чије приближавање пророк види као посљедицу гријеха Јуде. Тај „дан Господњи“ је „близу“ биће „горак“ биће то „дан ужаса и пустошења“ „дан ужаса“, „Дан, када ће бити трубљење и поклич“. Том дану неће се моћи одупријети ни утврђени градови…од тог великог дана једноставно се неће моћи побјећи“. Остатак ће бити спашен („скромни и понизни“) кроз очишћење судом. Није јасно да ли је судњи дан замишљен као историјски или есхатолошки. У сваком случају, ту концепцију су првобитно развили Амос и Исаија, а Софонијино обнављање теме можда је утицало на његовог млађег савременика Јеремију. По свом садржају, књига пророка Софоније се може подијелити на три дијела, уопштено, што се поклапа са подјелом књиге на три главе. Прва глава описује Божју пресуду која чека Јуду због идолопоклонства и зла њених становника. Пророк приказује свијет свог дана најмрачнијим бојама. Гњев, насиље, безбожност, бруталност народа довели су их на ивицу пропасти. Створено је стање које је некада претходило Потопу. Пређена је граница гдје престаје дуготрпљење Божије. Људи ће пожњети оно што су посијали. Узалуд мисле да је Господ немоћан. Морални поредак свијета је нарушен, а то повлачи за собом глобалну одмазду сличну Потопу. У књизи практично нема подстицаја на покајање, јер Јевреји више нису у стању да их прихвате , Божји народ је коначно зрео „да буде спаљен огњем Јахвеовог гњева“ (Соф 1, 17-18 ). Друга глава предвиђа уништење других, паганских народа ( Соф 2, 4-15 ); Главна идеја друге главе је да је судбина свих у рукама Господа, Он ће казнити преступнике свог народа. Трећа глава – након поновног приказивања казне Јуде и других народа ( Соф 3,1-8 ), даје величанствен приказ надолазећег новог облика живота – спасења Јевреја и незнабожаца. На светој Гори Атон у Грчкој пронађени су остаци прве келије у којој је живио истакнути украјински светитељ и писац Свети Пајсије Величковски (1722 – 1794), преноси Седмица.ру позивајући се на orthodoxtimes.com. Свети Пајсије Величковски је стигао на Атос 1746. године и подвизавао се у манастиру Пантократор. О раном периоду његовог живота на Светој Гори зна се врло мало. Пајсије је у почетку живио повучено у напуштеној келији, а затим је заједно са својим ученицима основао Иљински скит, који и данас постоји. Прва келија Светог Пајсија донедавно се сматрала изгубљеном. Њено историјско име је "Калива Кипари". Налази се на територији некадашњих манастирских вртова, од којих је названа „Кипари“ (од грчке речи „Κηπουρος“ – баштован). Калива на Светој Гори је мала кућа у којој могу да живе три до шест монаха. Остатке "Каливе Кипари“ недавно су случајно открили атоски монаси приликом сјече густог и непроходног шибља манастирске шуме. Према многим знацима и описима, вјероватно је у овој келији живио свети Пајсије. Међутим, за ово су још потребна додатна истраживања, наглашава Сергеј Шумило, директор Међународног института за светогорско наслијеђе. За вријеме Светог Пајсија око манастира Пантократор било је много напуштених објеката, гдје су се населили украјински и руски монаси који нису имали свој манастир. Пајсије је својим рукама обновио "Каливу Кипари“ и настанио се у њој са неколико ученика од 1746. до 1754. године. Након неког времена, када се број његових сљедбеника умножио, размишљао је о оснивању сопственог скита. Управо у напуштеној "Каливи Кипари“ старац Пајсије је покренуо стварање сопствене богословске школе, која је утицала не само на оживљавање изгубљених традиција православног старјешинства и исихазма, већ и на духовно и културно буђење у Русији, Украјини, Румунији, Молдавији, на Балкану и у Грчкој. Свети Пајсије је познат као просветитељ 18. вијека и обновитељ монашке традиције. Његови преводи светоотачких списа са грчког на „словенски“ (црквенословенски) језик дуго су били једини у Руском царству и свуда су читани. То су: зборник „Филокалија“, дјела светог Исака Сирина, Теодора Студита, светих Варсануфија и Јована, светог Григорија Паламе, светог Максима Исповједника, светог Јована Златоуста и још много тога. Свети Пајсије посебно је поштован у Румунији, гдје се настанио послије Атоса и основао неколико манастира, као и у Украјини, гдје је рођен и провео прве године свог живота. У вези са 300-годишњицом његовог рођења, цијела 2022. година у Румунској цркви проглашена је годином годишњице Св. Пајсија Величковског. Превео и припремио: сајт вјеронаука.нет 15. децембра Црква прославља св. пророка Авакума- једног од дванаесторице малих пророка, сина Асафатовог. Исти онај Авакум, о коме се пјева у пасхалном канону: „На божанској стражи богорјечити Авакум, нек стане с нама ...“. Постепено се приближавамо празнику Рођења Христовог-Божићу, а у православном календару све чешће можемо видјети имена старозавјетних пророка, чије пророштва, на овај или онај начин, говоре о доласку Спаситеља у свијет. Дакле, 15. децембра слави се сјећање на пророка Авакума. Чак и ако нисмо прочитали његову малу књигу, његово име би требало сигурно да нам буде познато, бар из ирмоса 4. канона Пасхалног канона: „На божанској стражи богорјечити Авакум, нек стане с нама, и покажите свјетлосносног анђела, који јасно говори: Данас би спасење свијету, јер Васкрсе Христос као свесилан“. Генерално, ријечи из треће, а дијелом и из друге књиге пророка Авакума често се користе при састављањеу других ирмоса из 4. пјесме. Информације које знамо о самом пророку изузетно су ограничене, али неке чињенице се ипак могу извући из анализе текста књиге пророка Авакума. Дакле, пророк Авакум је поријеклом био из Симеоног племена или Левијевог (према другом извору); био је јасно повезан са храмским богослужењем, и проповиједао je у Јудејском царству. Према пророку, због гријеха Јевреја Бог обећава да ће послати Халдејце као инструмент Његове казне. На основу ове чињенице, истраживачи вјерују да је Авакум живио под злим царем Јоакимом, који је преузео власт послије побожног Јосије. Сам Јосија је погинуо у бици са фараоном Нехом II (од 610. до 595. године п. н. е. ) у бици на чувеном брду Мегидону (отуда и грчко име Армагедон, које апостол Јован користи у Апокалипси (Отк 16, 16). То се догодило 609. године. Прва и почетак друге главе књиге Авакума представљају дијалог између пророка и Бога, гдје се он жали на пороке свог народа, затим се открива тема узрока зла и патње. Прва пророкова питања задржала су своју важност и данас, јер се он жали да су праведници опако потлачени. Штавише, они такође добро живе, за разлику од оних који остају вјерни Богу: „Зашто пушташ да видим безакоње, и да гледам муку и грабеж и насиље пред собом, и како подижу свађу и распру? Зато се оставља закон, и суд не излази нигда, јер безбожник оптјече праведника, зато суд излази изопачен“ (Ав 1, 3-4). Највише од свега, Авакума, као побожног човјека, брине чињеница да ће Навуходоносор разорити храм. Блажени Јероним Стридонски истиче да пророк у својој душевној тјескоби још не зна да се злато пречишћава ватром, али након отприлике једног вијека знаћемо да су тројица младића изашла из пећи много чишћа него што су била раније. Иако посредно, изненађујуће је да се тема узрока патње и зла дотиче у Старом завјету на горе наведени начин. Сјетимо се колико је праведни Јов претрпио духовне патње и муке, не разумијући разлоге својих невоља. За њега је то било искушење, након проласка кроз које се уздигао изнад себе. Атеистички, „материјални“ ум тешко ће ово разумјети, јер је потпуно фиксиран на материју, јер за њега не постоји питање ни снаге ни величине духа. Да, Јов, и пријатељи пророка Данила, и сам Авакум, и многи други страдалници, без полагања тестова који су им дати, остали би праведни у очима Божијим, али тада не би постали оно што ми знамо. Не би постали џинови, духовни витезови. Не би ишли путем којим су прошли и не би могли да нас воде њиме. Без борбе, без успона и падова, све би било „осредње“, како би у Шведској рекли: «Lagom» - довољно је и тако: „„Нико није бољи ни од кога, нико није гори од било кога“. Али ако је за живот у опаком свијету огрезлом у гријеху ова концепција донекле прихватљива, онда је у вјечности то једноставно немогуће. Све биће је у почетку хијерархијско, а сама хијерархија је изграђена искључиво на љубави. Можете живјети због другог, предати се другом, само кад се ставите испод њега. Да, изгубите себе, али одмах стекнете обновљено ја, јер постоје многи други који већ живе за вас. У овој хијерархији витезови духа су и учитељи и помагачи и надахнитељи на путу бескрајног савршенства у Богу. Због тога је патња толико важна - то је својеврсни „лакмус тест“ који показује ко је ко. У великој мјери захваљујући њима постоји оштрина у животним изборима. У супротном, чак и вјечно блаженство претворило би се у бесмислену и „јефтину“ награду која се додјељује свима. Несумњиво, ове мисли не исцрпљују теме постојања зла и патње. Видимо да се пророк Авакум пита, али чињеница је у томе да, по ријечима великог руског философа Семјона Франка, патњу не треба покушавати разумјети или објаснити, њу треба трпјети и онда се „ открива не као бесмислено зло, ни као нешто апсолутно непримјерено, чак ни као казна која нам је изречена споља, већ, напротив, као исцјељење од зла и несрећа, по жељи Бога и у том смислу је већ у суштини божански повратни пут у нашу домовину, до савршенства стварности“. Историја јеврејског народа је на много начина демонстрација практичне примјене горњих ријечи. Сваки пут, искушења која је послао Бог чине их бољима, враћају их истинском Извору добра, благослова и утјехе. Питања и збуњеност произашла из пророка се не завршавају. Срамоти га чињеница да су Халдејци, упркос чињеници да дјелују као оруђе Божије казне, надмашени безакоњем самих Јевреја, тј. као резултат тога, праведнији људи пате: „зашто гледаш безаконике? Ћутиш, кад безбожник прождире правијег од себе? (Ав 1, 13) - пита Господ Авакум. Али Бог му одговара да ће и сами Халдејци бити кажњени, јер „његова душа није права у њему; а праведник ће од вјере своје жив бити. А како вино вара, таки је човјек охол, нити остаје у стану; јер раширује дух свој као гроб, и као смрт је, која се не може наситити и збира к себи све народе и скупља к себи сва племена “( Ав 2, 4-5). Казна ће задесити безбожнике не само у вјечности, већ и током земаљског живота. Тешко, Бог говори Авакуму, оном ко покушава да се обогати и тиме осигура себи пљачком и проливањем крви, јер „ Јер ће камен из зида викати, и чвор из дрвета свједочиће. Тешко ономе који гради град крвљу и оснива град неправдом! “„ (Ав 2, 11-12). Чини се да је ово одговор на многа наша питања. Уосталом, заиста нам се чини да је онај који је смјелији, асертивнији, арогантнији, циничнији онај ко живи боље, и пробије се на љествици каријере, и зарађује више. Али ми видимо само врх леденог бријега, каква је цијена већ плаћена или ће тек бити плаћена за такву овоземаљску „срећу“, није познато. Поред тога, Бог заиста може да користи зле људе као свој инструмент. Овдје нема ничег прекорног. Злобник већ није слободан, већ је роб гријеха, а зло које произилази из његових поступака Господ може сузбити или, како је написао свети Филарет Московски, усмјерити га на добре посљедице. Стога, сваки пут када се жалимо на наше зле владаре, шефове, колеге или рођаке, када нам се чини да је неправда овог свијета ван опсега, ваља се сјетити ријечи пророка Авакума, који до краја друге главе своје књиге говори о кажњавању свакојаких зликоваца. Резултат људског живота је слика његове смрти, а често нико не види и не зна како умире опака особа која је читав свој свјесни живот пљачкала и убијала друге. Трећа и посљедња глава књиге пророка Авакума је молитва у којој тражи од Бога да испуни све предвиђено, али истовремено покаже милост у свом праведном гњеву. Већ цитираним ријечима: „Праведник ће од своје вјере бити жив“ – можемо видјети месијанско пророчанство о спасењу будућих генерација хришћана кроз њихову вјеру у Христа, али не само чињеницом његовог присуства или одсуства, већ ако вјера постане чврст путоказ у животу и све људске поступке. Његове свете мошти пронађене су у Палестини током владавине цара Теодосија Великог. * * * Из малог обима књиге пророка Авакума могу се извући многе занимљиве теме, од којих смо се неке дјелимично дотакли. Ово још једном потврђује да је Стари завјет занимљиво читати, занимљиво га је разумјети, штавише, задржава своју важност до данас. Протојереј Владимир Долгих /ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Светог и праведног Филарета Милостивог (702—792), једног од узора милосрђа, православна црква прославља 14. децембра.
Свети Филарет је рођен у селу Амнија у региону Пафлагон (Мала Азија) од родитеља Георгија и Ане, у 8. вијеку. Касније се оженио Теозвом , женом из богате и племените породице. Имали су троје дјеце – сина Јоат, и двије кћерке: Ипатија и Евантија. Упркос богатству и племенитости, Филарет није био срећан, пошто је видио колико људи пати од сиромаштва и сјетио се одговорности за своја дјела на Страшном суду. Једног дана, Арапи су напали Пафлагонију, уништивши Филаретову кућу. Имао је два вола, краву, неколико кошница и кућу, али ово је дао сиромашнима. Због тога је подвргнут подсмјеху и прекорима супруге и дјеце, на које је одговорио: - Имам у скровиштима, вама непознато, такво богатство и такво благо које ћете добити, чак и ако живите сто година без рада и не бринући ни о чему. Господ је помогао праведном Филарету - када је дао посљедњу пшеницу, његов стари пријатељ послао му је четрдесет мера, а након што је просјаку уручио топлу одјећу, богатство му се вратило. Поново се обогативши, светац се није промијенио - и даље је великодушно дијелио милостињу и договарао оброке за сиромашне, служећи се и сам. У дјелима милосрђа праведни Филарет је доживио 90 година, након чега је отишао у цариградски манастир Родолфија. У светој обитељи отишао је Богу, прије тога је подијелио све што је имао за манастирске потребе и сиромашне. Светост праведног Филарета потврдило је чудо које се појавило након његове смрти. Када су тијело свеца носили ка мјесту сахране, један човјек опсједнут демоном дохватио је ковчег и пратио га сахраном. На гробљу је опсједнути демон оздравио: демон је оборио човјека на земљу и он га је напустио. На гробу светитеља десила су се многа друга чуда и исцјељења. Послије смрти праведног Филарета, његова супруга је обновила манастире и храмове у Пафлагонији, уништене током непријатељских инвазија. Припремио сајт вјеронаука.нет 7.12 и 8.12. 2022. године, у Друштву за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, у Ариљу, са благословом координатора верске наставе оца Новице Благојевића, остварене су радионице посвећене Бадњем дану и Божићу у сарадњи са дефектологом Драгицом Ломовић, децом са сметњама у развоју из специјалног одељења и корисницима друштва „Импулс“. У оквиру радионице представио сам им начин прослављања Бадњег дана и Божића. Учесници у радионици су имали прилику да препознају, осете и доживе лепоту прослављања празника. У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја помагали су и учествовали: Славица Јанковић, сарадник центра „Импулс“, Драгица Ломовић, дефектолог ОШ „Стеван Чоловић“, деца са сметњама у развоју, корисници центра „Импулс“, пратиоци деце и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. Благодарим на великој помоћи Зорану, кориснику центра „Импулс“. Без његове помоћи ове радионице не би биле остварене у пуноћу. Радост, коју сам доживео овог дана, носићу заувек у срцу. Катихетски одбор Српске Православне Цркве у Републици Српској у сарадњи са Канцеларијом за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске помогао је опремање кабинета за Православну вјеронауку у ,,ЈУ Медицинској школи“ у Добоју. Тим поводом нашу школу посјетио је протојереј-ставрофор Јован Михајловић, координатор за православну вјеронауку који је овом приликом донио дарове: лцд тв, иконе, кандило и Свето Писмо. Отац Јован се обратио пригодним ријечима директору школе, ученицима и вјероучитељу пожеливши свима још већи успјех и напредак у раду, учењу и духовном узрастању са надом да ће ова донација побољшати квалитет наставе. Извор: Епархија зворничко - тузланска Прије двадесет једну годину, на дан Св. апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2001. године, у осамдесет седмој години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор др Лазар Милин, професор Богословског факултета у Београду, научни радник, духовник, мисионар Цркве Христове. Након опела (чинодејствовао је патријарх српски господин Павле са више епископа, свештеника и ђакона) сахрањен је 17. децембра на Новом гробљу у Београду, а достојанствено су га испратили многобројни поштоваоци, ученици и пријатељи. Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа зворничко-тузланског Г. Фотија, посредствoм Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор је донирао средства за опремање кабинета у ЈУ СШ „Никола Тесла“ у Теслићу. Добра сарадња са управом школе на челу са директором господином Вељком Јотановићем, резултирала је добијањем кабинета за Православну вјеронауку, а у сврху побољшања рада услова рада за вјероучитеља и ученике. Заједнички труд координатора за вјерску наставу протојереја-ставрофора Јована Михајловића и Архијерејског намјесника теслићког протојереја-ставрофора Миладина Вуковића, учинио је да и други по реду кабинет у средњој школи буде намјењен за Православну вјеронауку. Учионица је опремљена аудио-визуелним наставним средствима, која ће олакшати наставни процес и давати плодове који ће бити Цркви и отаџбини на корист. Благодаримо свима који су својим благословима учинили да и овај дом постане станиште и мисија Цркве, одакле ће ријеч Божија постати мјесто гдје ће се ''устима исповједати спасење'' (Рим 10, 10). ђакон Александар Митровић /Извор: Епархија зворничко - тузланска Руски предсједник Владимир Путин потписао је 5. децембра 2022. године Закон о забрани ЛГБТ пропаганде, који предвиђа потпуну забрану реклама, филмова, књига, ТВ серија и других садржаја у којима се нетрадиционални сексуални односи или промхена пола третирају позитивно. Ово преноси тасс.ру. Сличан закон у Руској Федерацији је на снази од 2013. године, али је забранио промоцију нетрадиционалних вриједности само међу малољетницима. Оглашивачима је забрањено да користе материјале који показују „нетрадиционалне сексуалне односе или склоности“. Књижаре мотају да уклоне из продаје литературу са знацима ЛГБТ пропаганде. Предвиђене су казне за физичка и правна лица за кршење закона: појединци ће платити до 800.000 рубаља за промовисање педофилије, а правна лица - до 10 милиона; за промоцију нетрадиционалних односа - до 400 хиљада и 5 милиона, респективно. Особе без руског држављанства могу бити протјеране из земље због кршења закона. Роскомнадзор ће пратити поштовање закона. Нови завјет почиње Јеванђељем по Матеју. Да ли то значи да је апостол Матеј заиста први написао своје јеванђеље? Или је оно само најважније? Највјероватније никада нећемо тачно знати у ком су низу написана четири Јеванђеља. Спорови о томе у библијској науци трају од 18. вијека, али још увијек нема коначне јасноће. Међутим, постоји много разлога за вјеровање да је Матејево јеванђеље заправо настало прије остала три. Али да кренемо о свему по реду. Како знамо да је Матејево јеванђеље написао управо Матеј? И заиста, како? Напокон, историја књижевности (укључујући и хришћанску) познаје многе псеудо-епиграфе - дјела потписана именима других, понекад чак и измишљених аутора. А из самог текста Јеванђеља уопште не произлази да га је написао апостол Матеј. Матеј се спомиње успут: „ И одлазећи Исус оданде ( из Капернаума -примј.прев) видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим. Исус је видео човјека који је сједио код наплате путарине по имену Матеј и рекао му: пођи за мном. И он је устао и за њим“ (Мт 9 , 9). А други јеванђелисти називају овог цариника сасвим другим именом - Левије Алфејев (Мк 2, 14), или једноставно Левије (Лк 5, 27-29) ... Прије свега, да кажемо да је појам ауторства у Јеванђељима генерално прилично услован. Као што је почетком 20. вијека написао познати руски теолог, црквени историчар и библиста Николај Глубоковски, „Јеванђеље као избављење људи од гријехова и даривање спасења донио је Богочовјек, припада само Њему“, и само се сам Христос може сматрати његовим аутором у правом смислу. Грчки приједлог κατα, који обично преводимо као „од“ (Јеванђеље од Матеја, од Марка итд.), Значење је ближе „по“ или „према„: Јеванђеље “по Матеју,„ или „према Марку“. Апостоли-јеванђелисти нису били аутори, већ прије састављачи, уредници, можда чак дјелимично састављачи сјећања на Христа. Стога је питање чије је име у наслову важно, али не и критично. Али што се конкретно Матеја тиче, постоје сасвим поуздана свједочења његових блиских савременика о његовом непосредном учешћу у писању Јеванђеља. Који су то докази? Први који говори о Матеју као састављачу Јеванђеља је јерапољски епископ Папије (70-163. год). Био је упознат, ако не са самим апостолима (историчари Цркве имају различита мишљења по овом питању), онда бар са њиховим најужим кругом. Са кћеркама апостола Филипа, које су живјеле у Јераполису. Са извјесним „Старцем Јованом“. Са светим Поликарпом Смирнским, који се лично састао „са Јованом и са онима другима који су видјели Господа својим очима“. Папије Јерапољски написао је дјело „Изјашњење Ријечи Господње“ од којег су сачувани само цитати (у „Историји Цркве“ Јевсевија Кесаријског). Ту он саопштава да је апостол Марко говорио о животу и учењима Христовим, тачно преводећи бесједе апостола Петра на грчки језик, а Матеј је „саставио логије (грчки λογια – изрека, исказ или, можда, бесједа) Христа на јеврејском које је свако преводио најбоље што је могао“. Матеја са поуздањем назива састављачем Јеванђеља и свештеномученик Иринеј Лионски (130-202.год). Како је могао знати за ово? Био је ученик светог мученика Поликарпа Смирнског и, као што смо већ рекли, лично је комуницирао са апостолима. Ни Климент Александријски (150-215.год), ни Тертулијан (155/165 - 220/240), ни Татијан (120-185), који су, можда, први пут покушали да комбинују четири Јеванђеља у једном. Блажени Јероним Стридонски, такође, је писао о Матеју као аутору првог Јеванђеља на граници 4. и 5. вијека. Његово свједочење, иако касније, драгоцјено је по томе што је провео много година у Палестини, проучавајући локални језик, обичаје и традицију и преводећи Свето писмо на латински. Тек у 19. вијеку међу западним библистима јавља се сумња да је прво Јеванђеље написао сам Матеј. Брус М. Мецгер један од најмјеродавнијих западних библиста 20. и почетком 21. вијека, био је збуњен колико „покорно“ Матеј, један од дванаест најближих Христових ученика - слиједи у свом казивању Марка, који није био лични свједок већине јеванђеоских догађаја. Други савремени научник, Ричард Баукам, сумња да је аутор првог Јеванђеља звао Матеј. Имена Матеј и Левије, у то вријеме, била су међу најчешћим у Јудеји, а једна особа није могла да се зове истовремено тако, објаснио је. Али обје ове сумње су некако повезане са претпоставком да Матејево јеванђеље није прво написано, да је његов аутор „кренуо стопама“ апостола Марка. А ова претпоставка је далеко од доказане (има и „за“ и много „против“). Док цјелокупна црквена традиција, укоријењена у I-II вијеку, увјерљиво свједочи: Јеванђеље по Матеју написао је нико други до Матеј. Али можда Матеј није записао цијело Јеванђеље, већ само баш те „логије“ - појединачне Спаситељеве изреке? Постоји и таква хипотеза. Једну од њених верзија препричао је исти Мецгер. Матеј је саставио збирку Христових изрека (могуће на арамејском), сугерише научник. Потом је збирка преведена на грчки, усљед чега се појавио извор Спаситељевих изрека, који савремени научници означавају словом Q. А познато Јеванђеље је дјело нама непознатог хришћанина, који је користио и Марково јеванђеље, и Матејеву збирку, и неке друге изворе. Матејево име је једноставно пренесено са зборника изрека на цијело јеванђеље. Нема, међутим, озбиљног разлога да се вјерује да су Христове „логије“ које је Матеј забиљежио на јеврејском (о њима први говори Папије Јерапољски) управо скуп засебних изрека, а не цијела прича о Христу. Николај Глубоковски је заступао мишљење да је Матеј одмах написао кохерентни текст, који је Папије назвао „логије“, само да би нагласио одлике овог Јеванђеља у поређењу са Јеванђељем по Марку: Матеј заиста има много више „директног говора“ Господњег. Шта вриједи чак и Бесједа на гори која заузима читаве три главе (од пете до седме)! Неки библисти га чак издвајају као самосталну „књигу у књизи“. Непознато је ко је превео јеврејски текст на грчки (Папије је, подсјетимо, написао да су преводиоци различити). Постоји чак и претпоставка да је то учинио апостол Јован Богослов! Али ништа нас не спречава да вјерујемо да је грчки текст који је дошао до нас дјело руку самог апостола Матеја, вјерује Глубоковски. У сваком случају, многи Папијеви савременици - апостол Варнава, Климент Римски, Игњатије Богоносац, непознати аутор књиге „Дидахи“ („Учење дванаесторице апостола“), Атинагора Атински, Теофил Антиохијски - цитирали су Јеванђеље по Матеју врло блиско самом тексту који је познат данас цијелој Црква. Очигледно је јеврејски текст рано избачен из употребе и није било времена за масовно ширење, претпоставља Глубоковски. Да ли је овај јеврејски текст уопште постојао, ако није преживио до наших времена? Претпоставка да је Матејево јеванђеље одмах написано на грчком рођена је тек почетком 16. вијека: ову верзију изнели су познати хуманистички научник и студент Библије Еразмо Ротердамски и католички кардинал Каетан. Даље развијајући ову линију размишљања, протестантски научници су на крају претпоставили да Матеј није први који је писао (познати поборник ове хипотезе био је, на примјер, немачки теолог Хајнрих-Јулиус Холцман, који је живио у 19. - раном 20. вијеку). Али, прво, о постојању јеврејског оригинала свједоче многи црквени писци 4. вијека. То су већ поменути Папије Јерапољски и Иринеј Лионски и Јевсевије Кесаријски, који је своју „Црквену историју“ написао у вријеме цара Константина Великог (средина IV вијека). По њему је крајем II вијека египатски хришћански теолог Пантен, оснивач касније познате александријске школе, открио јеврејски текст Јеванђеља по Матеју ... у Индији, гдје га је вијек раније донио апостол Вартоломеј, проповиједајући тамо! „Ова вијест нам је драга јер се не може извести из Папија и даје нам ново, независно свједочење о изворном јеврејском језику Матејевог списа“, примјећује Глубоковски. Поред тога, неки јеврејски текст чуван је, према Јерониму Стридонском, у библиотеци Кесарије Палестинске. Блажени Јероним је написао да је лично „имао прилику да препише ово Јеванђеље међу назорејима, који у сиријском граду Верија користе ову књигу“. Послије тога, текст је изгубљен. Па, и друго, нама познат грчки текст Јеванђеља по Матеју има карактеристичне особине које убједљиво свједоче у прилог постојању јеврејског прототипа. Истраживачи вјерују да су јасан одјек јеврејског оригинала, на примјер, ријечи архангела Гаврила упућене праведном Јосифу: „надјени му име Исус; јер ће он избавити свој народ од гријеха њиховијех“ (Мт 1, 21). Они постају разумљиви само у јеврејском оригиналу, гдје „Исус“ значи „Бог спасава“. Описујући распеће Христово, Матеј даје, Матеј наводи његов усклик на јеврејском: „Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46) Без овог вапаја остало би неразумљиво зашто су се људи око њега ругали Распетом, говорећи: „Овај зове Илију“ (Мт, 27, 47). (Тачно је да исти узвик садржи Јеванђеље по Марку, али то је разумљиво ако претпоставимо да је апостол Марко писао послије Матеја и дјелимично користио његово дјело). Друга карактеристика Матејевог јеванђеља је обиље референци на старозавјетна пророчанства о Христу. Штавише, Матеј је једини који позајмљује ова пророчанства не само из грчке Библије - Септуагинте (као и други јеванђелисти), већ и из јеврејског текста. На примјер, у формулацији јеврејског оригинала, а не Септуагинте, дата је заповијест: „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом (Мт 22, 37), а то није једини случај. Септуагинта Наслов превода књига Старог завјета на грчки, направљен у египатској Александрији од 280-их прије Христа. У вриjеме Христовог земаљског живота овај превод је био широко распрострањен и уживао је ауторитет широм Римског царства, које је говорило првенствено грчки језик. Чак ни Палестина није била изузетак: уосталом, оригинални текст Старог завјета написан је на старојеврејском, који никако нису знали сви Јевреји - о томе свједочи бар чињеница да је у синагогама постојала дужност преводиоца. Чак се и Јосиф Флавије, познати јеврејски историчар 1. вијека наше ере, цитирајући Библију, непрестано обраћао Септуагинти. Лингвисти, у тексту Јеванђеља по Матеју, проналазе друге особине које је тешко објаснити ако се негира постојање јеврејског прототипа. На примјер, Матеј често користи ιδου, што није баш типично за грчки језик. Чини се да је то само грчки «калк» вишезначне јеврејске речи hinnê... Па, нека Матејево јеванђеље има јеврејски прототип. То не доказује да је прво написано! То не доказује, али приближава овај закључак. Матеј се обратио својим дјелом сународницима, Јеврејима - то је видљиво не само из језика, већ и из начина приповиједања. Средином и крајем 1. вијека прије нове ере, Јевреји су посебно жељно ишчекивали Месију из лозе цара Давида - Спаситеља, који је, према њиховим идејама, требало да избави јеврејски народ из ропства Римљанима (а у стварности - све људе од ропства гријеху и смрти) ... А Матеј почиње своје Јеванђеље родословом - дугачаким списком предака Исуса Христа. Циљ је био увјерити јеврејског читаоца да је Христос тај Месија: на крају крајева, он такође потиче од родоначелника јеврејског народа Аврама и потомак је Давида, како је прорекао старозавјетни пророк Исаија. То или друга старозавјетна пророчанства, испуњена у Исусу Христу, наводе сва четворицу јеванђелиста, али Матеј, како су избројали библисти, има их још девет. А то су нарочито важна пророчанства за Јевреје: да ће Исус бити рођен од дјеве („Ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило - Ис 7, 14); да ће на неко вријеме бити присиљен да бјежи из Јудеје у Египат (Ос 11, 1); да ће Христова проповијед започети из Галилеје (Ис 9, 1-2); да ће га људи процијенити на тридесет сребрника и овим новцем ће бити купљена грнчарска земља (Зах 11, 12-13) и многа друга ... Тако је Матеј писао за јеврејске хришћане. Али из књиге Дјела апостолских произлази да је недуго након Вазнесења Господа Исуса Христа дошло до великог прогона цркве у Јерусалиму: „и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола“ (ДАП 8, 1). А послије извјесног времена сами апостоли су се разишли у далеке земље и почели да проповиједају Христа незнабошцима. Логично је претпоставити да је Матеј написао Јеванђеље у годинама када је хришћанска заједница у Јерусалиму још била у најбољим годинама. Постоје ли још неки докази да је Матејево јеванђеље дошло прије других? Прије свега, то су све иста свједочења ране Цркве. Иринеј Лионски са сигурношћу је написао да је Матеј своје Јеванђеље написао раније од других апостола. Климент Александријски је знао или претпоставио да су се прва појавила Јеванђеља са родословима - списковима земаљских предака Господа Исуса Христа, односно Јеванђеља по Матеју и Луки. Генерално, традиционално црквено гледиште је почетком 5. вијека изразио блажени Августин Ипонски: Матеј је прво написао своје Јеванђеље, Марко и Лука су се ослањали на њега, а Јован је допунио оно о чему су јеванђелски претходници ћутали . Да ли је ово становиште поткријепљено научним доказима? У сваком случају је утврђено да је у доба древне Цркве најпознатије и најмјеродавније било управо Јеванђеље по Матеју. Црквени писци I-III вијека га цитирају много чешће од текстова других јеванђелиста. Састављачи публикације Biblia Patristica (збирка библијских изрека поређаних према учесталости цитирања у дјелима светих отаца) израчунали су да су Јеванђеље по Матеју аутори тога доба цитирали 3550 пута, од Луке - 3250, од Јована - око 2000, а од Марка - само 1460. Одломке из Матејевог јеванђеља већ наводи Павлов пратилац Варнава (крај 1. вијека). Конкретно - позива хришћане да буду пажљиви „Јер су многи звани, али је мало избранијех“ (Мт 22, 14). Јасне паралеле са Матејем видљиве су и у посланицама светог мученика Игњатија Богоносца: на примјер, на почетку Посланице Смирњанима, он пише да је Христос крштен од „Јована да би свака правда могла бити испуњена“, готово дословно репродукујући Христове ријечи у Матејеву јеванђељу: „ јер тако нам треба испунити сваку правду“(Мт 3, 15). У хришћанском споменику с краја 1. или почетка 2. вијека „Учење дванаесторице апостола“ („Дидахи“) молитва „Оче наш“ дата је у истом облику као у Матеју (Мт 6, 9-13). Ријечи Спаситеља су такође цитиране: „Не дајте светиње псима“ којесе налазе само у првом јванђељу (Мт 7, 6). Укратко, имамо више него довољно разлога да вјерујемо закључку блаженог Августина. Када је написано Матејево јеванђеље? И да ли су неки рани рукописи преживјели? Према Иринеју Лионском (који је живио, подсјетимо, у другој половини 2. вијека) „Матеј је објавио Јеврејима на њиховом језику Јеванђеље, док су Петар и Павле у Риму проповиједали јеванђеље и основали Цркву“. Апостол Павле је стигао у Рим, сматра се, око 62 године, што значи да се отприлике у то вријеме појавило Матејево јеванђеље (барем његов јеврејски прототип). Николај Глубоковски је предложио да се „помјери“ датум његовог писања неколико година уназад. Објаснио је: 59. године наше ере апостол Павле је дошао у Јерусалим и од свих апостола тамо је затекао само Јакова са неколико презвитера (свештеника) („А сутрадан отиде Павле с нама к Јакову, и дођоше све старјешине“ ДАП 21, 18-19). То значи да су други апостоли, и Матеј међу њима, већ отишли да проповиједају у друге земље - а Јеванђеље је до тада, највјероватније, већ било написано, образложио је он. Што се тиче рукописа, папирус познат археолозима и библистима под ознаком П 45 сматра се једним од најстаријих докумената који приказују фрагменте Јеванђеља по Матеју . Настао је, према савременом датирању, у првој половини 3. вијека. У почетку су то били увезани листови папируса, димензија 254 к 203 мм, на којима су били написани текстови сва четири Јеванђеља и Дјела апостолска. Сада је од 220 листова остало само 30, а углавном су сачувани фрагменти Дјела апостолских (13 листова), Јеванђеља по Марку (6) и Луки (7). Текстови из Матејевог и Јовановог Јеванђеља представљени су са само два фрагментарна листа. Аутор: Игор ЦУКАНОВ / Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/ Свети Јован Златоусти назива псалме ријечима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: "...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно испуни..." Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим ријечима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их слиједимо. Он учи православца да их разумије и достигне, тако да ми можемо да слиједимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу. Свети Амвросије Милански написао је сљедеће:„ Милост Божја дише кроз цијело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било гдје друго“. Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм? То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповијести Господње) суштина сваког људског бића и свих ствари. Штавише, то је извор овог живота. Човјек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповијестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту ријеч да би упутили на сличност Богу. Човјек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога. Према томе, Псалам се завршава речима: "Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће" (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма. Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вјечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа. Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповијести: "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1). Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу. Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо. У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем). Псалам 1 су врата у рај, која се отварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство! Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|