Детињци, празник који се увек прославља у трећу недељу пред Божић, један је од примера хришћанског васпитања деце. Деца се уче великодушности и давању, а сам чин даривања у раном детињству усваја се као срећа и благодат да имаш довољно да би делио са ближњима. Тачније, учимо децу да је радост даривања много узвишенија од среће коју са собом носе добијени дарови.
Сви ученици и запослени у ЈУ ОШ "Вук Караџић" ПО Кисељак, добили су на дар Библије. Дечица ће поклоне које су припремили својим родитељима за предстојећи празник сада моћи да обогате и речју Божијом да и на тај начин обрадују своје родитеље. Нека нам свима речи Христове буду смернице како да васпитавамо своју децу. Породица је Црква у малом, и нека би дао Господ да у свакој породици најпретежније буду речи Божије.
Вероучитељ Момчило Вуковић

​Обновимо Рмањ – обновимо Тромеђу
У посебно природном и монашком амбијенту, на вјековној Српској тромеђи, чувајући од заборава историју и културу српског народа, манастир Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца скоро шест вијекова својим звонима свједочи своје постојање које датира из 1443. године.
Небеским заступништвом Светог оца Николаја, а уједно и задужбина госпође Катарине Кантакузине Бранковић, Рмањ је прошао кроз многе и различите облике свога постојања, а сада би требао засијати у неисказаној љепоти и на достојанствен начин прославити свој јубилеј 580 година постојања и уједно потврдити и обновити богату духовну и културну прошлост и тиме посвједочити 580 година непрестане молитве.
Оживљен молитвама градитеља и обновитеља Катарине Кантакузине Бранковић, Хасан Паше Предојевића, Гавре Вучковића и многих других, Рмањ данас трудом, благословом и молитвама Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија и вјерног народа доживљава најинтезивнији процват и обнову да би остао оно што је био – огњиште и тврђава вјере и љубави према Богу и вјечити свједок историје крајишких Срба са ових простора. Дубоко свјесни значаја, љубави и жеље других да Рмањ постане мјесто молитве и подвига, али исто тако и мјесто у коме ћемо непрестано сусретати једни друге, свједочећи заједницу и саборност, а при томе носећи у себи мисли и важност манастира Рмња, позивамо Вас да у границама својих могућности помогнете обнову и изградњу манастира Светог оца Николаја у Мартин Броду и тако себе са другима уградимо у нови почетак већ знане нам историје! Рмањски мученици молите Бога за нас! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Свети синод Бугарске православне цркве, којим је предсједавао Његова светост патријарх Неофит, донио је 13. децембра 2022. године одлуку да призна Томос, који је Српска православна црква додијелила аутокефалност Македонској православној цркви – Охридској архиепископији. Међутим, назив нове аутокефалне цркве требало би да буде другачији, сматрајају у Бугарској патријаршији.
„Синод Бугарске цркве се не слаже са називом који је дала Српска црква, и то у његовом другом дијелу – „Охридска архиепископија“, пошто је овај назив, према БПЦ, припадао Бугарској цркви, а правни насљедник Охридска архиепископија је, према Уставу БПЦ, Бугарска патријаршија“, објашњава се у саопштењу.
Бугарска црква предлаже да се Охридска архиепископија назове „Црква у Републици Сјеверној Македонији“, пошто коначни назив још није одобрен.
У извјештају се такође наводи да ће патријарх Неофит у диптих унијети име архиепископа охридског Стефана, али под именом „архиепископ сјеверномакедонски“, јер бугарска црква не признаје титулу којом је васељенски патријарх Вартоломеј увео архиепископа Стефана и Цркву коју води у евхаристијско општење.
Подсјећања ради, Српска православна црква обновила је евхаристијско и канонско општење са Црквом Сјеверне Македоније 16. маја 2022. године. Одлуку  о обнављању причешћа одобрио је Архијерејски сабор СПЦ након што је добио акт Синода Македонске православне цркве – Охридске архиепископије о прихватању општепризнатог канонског статуса који јој је додијелила Српска црква 1959. године. Патријарх српски Порфирије је 5. јуна 2022. године предао Архиепископу охридском и македонском Стефану Томос о аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије.

Митрополија дабробосанска је, одлуком и благословом Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома, објавила у препису стари Шематизам Митрополије и архидијецезе из 1882. године.Односни Шематизам је благословом и поспјешивањем митрополита Саве Косановића  1881/82. године  приредио и уредио велики протојереј Ђорђе Николајевић, будући архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански, насљедник митрополита Саве на трону архиепископа и митрополита у Сарајеву. То је први такав Шематизам на тлу Босне и Херцеговине, који је свега 4 (четири) године након  Берлинског конгреса и одлуке овог Конгреса да се подручје Отоманског царства у Босни и Херцегови преда на управу Аустро-угарском царству, угледао свјетлост дана. Примарни циљ Берлинског конгреса је био да Аустро-угарска устроји  ред и поредак у Босни и Херцеговини и створи претпоставке '' у земљи и за стварање новог система управљања''. Тај нови систем управљања тицао се не само државно-правне лигистративе,  већ и свих области друштва.  Ту се подразумијевало и нови систем управљања у Цркви. Том циљу и послу заложио се искусни и стари прота из Задра, иначе сремац из Јаска, Георгије Николајевић. Високо цијенећи вриједност и значај овог Шематизма не само за ондашње вријеме већ и за данашње Високопреосвећени Господин Хризостом је  процијенио да је потребно поново издати  овај Шематизам из 1882. године, који ће, прије свега, послужити историји, етнологији, Цркви и друштву генерално. Што бијасмо и што јесмо!?  Дио одговора на ово питање можда нађемо и у овом Шематизму. Љетописац РаНиКо /Извор: Митрополија дабробосанска

На светој Гори Атон у Грчкој пронађени су остаци прве келије у којој је живио истакнути украјински светитељ и писац Свети Пајсије Величковски (1722 – 1794)​, преноси Седмица.ру позивајући се на orthodoxtimes.com. Свети Пајсије Величковски је стигао на Атос 1746. године и подвизавао се у манастиру Пантократор. О раном периоду његовог живота на Светој Гори зна се врло мало. Пајсије је у почетку живио повучено у напуштеној келији, а затим је заједно са својим ученицима основао Иљински скит, који и данас постоји.
Прва келија Светог Пајсија донедавно се сматрала изгубљеном. Њено историјско име је "Калива Кипари". Налази се на територији некадашњих манастирских вртова, од којих је названа „Кипари“ (од грчке речи „Κηπουρος“ – баштован). Калива на Светој Гори је мала кућа у којој могу да живе три до шест монаха. Остатке "Каливе Кипари“ недавно су случајно открили атоски монаси приликом сјече густог и непроходног шибља манастирске шуме. Према многим знацима и описима, вјероватно је у овој келији живио свети Пајсије. Међутим, за ово су још потребна додатна истраживања, наглашава Сергеј Шумило, директор Међународног института за светогорско наслијеђе.
За вријеме Светог Пајсија око манастира Пантократор било је много напуштених објеката, гдје су се населили украјински и руски монаси који нису имали свој манастир. Пајсије је својим рукама обновио "Каливу Кипари“ и настанио се у њој са неколико ученика од 1746. до 1754. године. Након неког времена, када се број његових сљедбеника умножио, размишљао је о оснивању сопственог скита. Управо у напуштеној "Каливи Кипари“ старац Пајсије је покренуо стварање сопствене богословске школе, која је утицала не само на оживљавање изгубљених традиција православног старјешинства и исихазма, већ и на духовно и културно буђење у Русији, Украјини, Румунији, Молдавији, на Балкану и у Грчкој. Свети Пајсије је познат као просветитељ 18. вијека и обновитељ монашке традиције. Његови преводи светоотачких списа са грчког на „словенски“ (црквенословенски) језик дуго су били једини у Руском царству и свуда су читани. То су: зборник „Филокалија“, дјела светог Исака Сирина, Теодора Студита, светих Варсануфија и Јована, светог Григорија Паламе, светог Максима Исповједника, светог Јована Златоуста и још много тога. Свети Пајсије посебно је поштован у Румунији, гдје се настанио послије Атоса и основао неколико манастира, као и у Украјини, гдје је рођен и провео прве године свог живота. У вези са 300-годишњицом његовог рођења, цијела 2022. година у Румунској цркви проглашена је годином годишњице Св. Пајсија Величковског. Превео и припремио: сајт вјеронаука.нет

7.12 и 8.12. 2022. године, у Друштву за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, у Ариљу, са благословом координатора верске наставе оца Новице Благојевића, остварене су радионице посвећене Бадњем дану и Божићу  у сарадњи са дефектологом Драгицом Ломовић, децом са сметњама у развоју из специјалног одељења и корисницима друштва „Импулс“.
У оквиру радионице представио сам им начин прослављања Бадњег дана и Божића.
Учесници у радионици су имали прилику да препознају, осете и доживе лепоту прослављања празника.
У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја помагали су и учествовали: Славица Јанковић, сарадник центра „Импулс“, Драгица Ломовић, дефектолог ОШ „Стеван Чоловић“, деца са сметњама у развоју, корисници центра „Импулс“,  пратиоци  деце и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. 
Благодарим на великој помоћи Зорану, кориснику центра „Импулс“.
 Без његове помоћи ове радионице не би биле остварене у пуноћу.
Радост, коју сам доживео овог дана, носићу заувек у срцу.

Катихетски одбор Српске Православне Цркве у Републици Српској у сарадњи са Канцеларијом за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске помогао је опремање кабинета за Православну вјеронауку у ,,ЈУ Медицинској школи“ у Добоју.

Тим поводом нашу школу посјетио је протојереј-ставрофор Јован Михајловић, координатор за православну вјеронауку који је овом приликом донио дарове: лцд тв, иконе, кандило и Свето Писмо.

Отац Јован се обратио пригодним ријечима директору школе, ученицима и вјероучитељу пожеливши свима још већи успјех и напредак у раду, учењу и духовном узрастању са надом да ће ова донација побољшати квалитет наставе.
Извор: Епархија зворничко - тузланска

​Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа зворничко-тузланског Г. Фотија,  посредствoм Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор је донирао средства за опремање кабинета у ЈУ СШ „Никола Тесла“ у Теслићу.
Добра сарадња са управом школе на челу са директором господином Вељком Јотановићем, резултирала је добијањем кабинета за Православну вјеронауку, а у сврху побољшања рада услова рада за вјероучитеља и ученике. 
Заједнички труд координатора за вјерску наставу протојереја-ставрофора Јована Михајловића и Архијерејског намјесника теслићког протојереја-ставрофора Миладина Вуковића, учинио је да и други по реду кабинет у средњој школи буде намјењен за Православну вјеронауку.
Учионица је опремљена аудио-визуелним наставним средствима, која ће олакшати наставни процес и давати плодове који ће бити Цркви и отаџбини на корист. 
Благодаримо свима који су својим благословима учинили да и овај дом постане станиште и мисија Цркве, одакле ће ријеч Божија постати мјесто гдје ће се ''устима исповједати спасење'' (Рим 10, 10).
ђакон Александар Митровић /Извор: Епархија зворничко - тузланска

Руски предсједник Владимир Путин потписао је 5. децембра 2022. године Закон о забрани ЛГБТ пропаганде, који предвиђа потпуну забрану реклама, филмова, књига, ТВ серија и других садржаја у којима се нетрадиционални сексуални односи или промхена пола третирају позитивно. Ово преноси тасс.ру. Сличан закон у Руској Федерацији је на снази од 2013. године, али је забранио промоцију нетрадиционалних вриједности само међу малољетницима. Оглашивачима је забрањено да користе материјале који показују „нетрадиционалне сексуалне односе или склоности“. Књижаре мотају да уклоне из продаје литературу са знацима ЛГБТ пропаганде.
Предвиђене су казне за физичка и правна лица за кршење закона: појединци ће платити до 800.000 рубаља за промовисање педофилије, а правна лица - до 10 милиона; за промоцију нетрадиционалних односа - до 400 хиљада и 5 милиона, респективно. Особе без руског држављанства могу бити протјеране из земље због кршења закона. Роскомнадзор ће пратити поштовање закона.

Нови завјет почиње Јеванђељем по Матеју. Да ли то значи да је апостол Матеј заиста први написао своје јеванђеље? Или је оно само најважније? Највјероватније никада нећемо тачно знати у ком су низу написана четири Јеванђеља. Спорови о томе у библијској науци трају од 18. вијека, али још увијек нема коначне јасноће. Међутим, постоји много разлога за вјеровање да је Матејево јеванђеље заправо настало прије остала три. Али да кренемо о свему по реду.

Како знамо да је  Матејево јеванђеље написао управо Матеј?
И заиста, како? Напокон, историја књижевности (укључујући и хришћанску) познаје многе псеудо-епиграфе - дјела потписана именима других, понекад чак и измишљених аутора. А из самог текста Јеванђеља уопште не произлази да га је написао апостол Матеј. Матеј се спомиње успут: „ И одлазећи Исус оданде ( из Капернаума -примј.прев) видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим. Исус је видео човјека који је сједио код наплате путарине по имену Матеј и рекао му: пођи за мном. И он је устао и за њим“ (Мт 9 ,  9). А други јеванђелисти називају овог цариника сасвим другим именом - Левије Алфејев (Мк 2, 14), или једноставно Левије (Лк  5, 27-29) ...​
Прије свега, да кажемо да је појам ауторства у Јеванђељима генерално прилично услован. Као што је почетком 20. вијека написао познати руски теолог, црквени историчар и библиста Николај Глубоковски, „Јеванђеље као избављење људи од гријехова и даривање спасења донио је Богочовјек, припада само Њему“, и само се сам Христос може сматрати његовим аутором у правом смислу. Грчки приједлог κατα, који обично преводимо као „од“ (Јеванђеље од Матеја, од Марка итд.), Значење је ближе „по“ или „према„:  Јеванђеље “по Матеју,„ или „према Марку“. Апостоли-јеванђелисти нису били аутори, већ прије састављачи, уредници, можда чак дјелимично састављачи сјећања на Христа. Стога је питање чије је име у наслову важно, али не и критично. Али што се конкретно Матеја тиче, постоје сасвим поуздана свједочења његових блиских савременика о његовом непосредном учешћу у писању Јеванђеља.

Који су то докази?
Први који говори о Матеју као састављачу Јеванђеља је јерапољски епископ Папије (70-163. год). Био је упознат, ако не са самим апостолима (историчари Цркве имају различита мишљења по овом питању), онда бар са њиховим најужим кругом. Са кћеркама апостола Филипа, које су живјеле у Јераполису. Са извјесним „Старцем Јованом“. Са светим Поликарпом Смирнским, који се лично састао „са Јованом и са онима другима који су видјели Господа својим очима“. Папије Јерапољски написао је дјело  „Изјашњење Ријечи Господње“ од којег су сачувани само цитати (у „Историји Цркве“ Јевсевија Кесаријског). Ту он саопштава да је апостол Марко говорио о животу и учењима Христовим, тачно преводећи бесједе апостола Петра на грчки језик, а Матеј је „саставио логије (грчки λογια – изрека, исказ или, можда, бесједа) Христа на јеврејском које је свако преводио најбоље што је могао“. Матеја са поуздањем назива састављачем Јеванђеља и свештеномученик Иринеј Лионски (130-202.год). Како је могао знати за ово? Био је ученик светог мученика Поликарпа Смирнског и, као што смо већ рекли, лично је комуницирао са апостолима. Ни Климент Александријски (150-215.год), ни Тертулијан (155/165 - 220/240), ни Татијан (120-185), који су, можда, први пут покушали да комбинују четири Јеванђеља у једном. Блажени Јероним Стридонски, такође, је писао о Матеју као аутору првог Јеванђеља на граници 4. и 5. вијека. Његово свједочење, иако касније, драгоцјено је по томе што је провео много година у Палестини, проучавајући локални језик, обичаје и традицију и преводећи Свето писмо на латински. Тек у 19. вијеку међу западним библистима  јавља се сумња да је прво Јеванђеље написао сам Матеј. Брус М. Мецгер један од најмјеродавнијих западних библиста 20. и почетком 21. вијека, био је збуњен колико „покорно“ Матеј, један од дванаест најближих Христових ученика - слиједи у свом казивању Марка, који није био лични свједок већине јеванђеоских догађаја. Други савремени научник, Ричард Баукам, сумња да је аутор првог Јеванђеља звао Матеј. Имена Матеј и Левије, у то вријеме, била су међу најчешћим у Јудеји, а једна особа није могла да се зове истовремено тако, објаснио је.
Али обје ове сумње су некако повезане са претпоставком да Матејево јеванђеље није прво написано, да је његов аутор „кренуо стопама“ апостола Марка. А ова претпоставка је далеко од доказане (има и „за“ и много „против“). Док цјелокупна црквена традиција, укоријењена у I-II  вијеку, увјерљиво свједочи: Јеванђеље по Матеју написао је нико други до Матеј.

Али можда Матеј није записао цијело Јеванђеље, већ само баш те „логије“ - појединачне Спаситељеве изреке?
Постоји и таква хипотеза. Једну од њених верзија препричао је исти Мецгер. Матеј је саставио збирку Христових изрека (могуће на арамејском), сугерише научник. Потом је збирка преведена на грчки, усљед чега се појавио извор Спаситељевих изрека, који савремени научници означавају словом Q.  А познато Јеванђеље је дјело нама непознатог хришћанина, који је користио и Марково јеванђеље, и Матејеву збирку, и неке друге изворе. Матејево име је једноставно пренесено са зборника изрека на цијело јеванђеље. Нема, међутим, озбиљног разлога да се вјерује да су Христове „логије“ које је Матеј забиљежио на јеврејском (о њима први говори Папије Јерапољски) управо скуп засебних изрека, а не цијела прича о Христу. Николај Глубоковски је заступао мишљење да је Матеј одмах написао кохерентни текст, који је Папије назвао „логије“, само да би нагласио одлике овог Јеванђеља у поређењу са Јеванђељем по Марку: Матеј заиста има много више „директног говора“ Господњег. Шта вриједи чак и Бесједа на гори која заузима читаве три главе (од пете до седме)! Неки библисти га чак издвајају као самосталну „књигу у књизи“.
Непознато је ко је превео јеврејски текст на грчки (Папије је, подсјетимо, написао да су преводиоци различити). Постоји чак и претпоставка да је то учинио апостол Јован Богослов! Али ништа нас не спречава да вјерујемо да је грчки текст који је дошао до нас дјело руку самог апостола Матеја, вјерује Глубоковски. У сваком случају, многи Папијеви савременици - апостол Варнава, Климент Римски, Игњатије Богоносац, непознати аутор књиге „Дидахи“ („Учење дванаесторице апостола“), Атинагора  Атински, Теофил Антиохијски - цитирали су Јеванђеље по Матеју врло блиско самом тексту који је познат данас цијелој Црква. Очигледно је јеврејски текст рано избачен из употребе и није било времена за масовно ширење, претпоставља Глубоковски.
 
Да ли је овај јеврејски текст уопште постојао, ако није преживио до наших времена?
Претпоставка да је Матејево јеванђеље одмах написано на грчком рођена је тек почетком 16. вијека: ову верзију изнели су познати хуманистички научник и студент Библије Еразмо Ротердамски и католички кардинал Каетан. Даље развијајући ову линију размишљања, протестантски научници су на крају претпоставили да Матеј није први који је писао (познати поборник ове хипотезе био је, на примјер, немачки теолог Хајнрих-Јулиус Холцман, који је живио у 19. - раном 20. вијеку). Али, прво, о постојању јеврејског оригинала свједоче многи црквени писци 4. вијека. То су већ поменути Папије Јерапољски и Иринеј Лионски и Јевсевије Кесаријски, који је своју „Црквену историју“ написао у вријеме цара Константина Великог (средина IV вијека). По њему је крајем  II вијека египатски хришћански теолог Пантен, оснивач касније познате александријске школе, открио јеврејски текст Јеванђеља по Матеју ... у Индији, гдје га је вијек раније донио апостол Вартоломеј, проповиједајући тамо! „Ова вијест нам је драга јер се не може извести из Папија и даје нам ново,  независно свједочење о изворном јеврејском језику Матејевог списа“, примјећује Глубоковски. Поред тога, неки јеврејски текст чуван је, према Јерониму  Стридонском, у библиотеци Кесарије Палестинске. Блажени Јероним је написао да је лично „имао прилику да препише ово Јеванђеље међу назорејима, који у сиријском граду Верија користе ову књигу“. Послије тога, текст је изгубљен.
Па, и друго, нама познат грчки текст Јеванђеља по Матеју има карактеристичне особине које убједљиво свједоче у прилог постојању јеврејског прототипа. Истраживачи вјерују да су јасан одјек јеврејског оригинала, на примјер, ријечи архангела Гаврила упућене праведном Јосифу: „надјени му име Исус; јер ће он избавити свој народ од гријеха њиховијех“ (Мт 1, 21). Они постају разумљиви само у јеврејском оригиналу, гдје „Исус“ значи „Бог спасава“.
Описујући распеће Христово, Матеј даје, Матеј наводи његов усклик на јеврејском: „Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио?“ (Мт 27,  46) Без овог вапаја остало би неразумљиво зашто су се људи око њега ругали Распетом, говорећи: „Овај зове Илију“ (Мт,  27, 47). (Тачно је да исти узвик садржи Јеванђеље по Марку, али то је разумљиво ако претпоставимо да је апостол Марко писао послије Матеја и дјелимично користио његово дјело).
Друга карактеристика Матејевог јеванђеља је обиље референци на старозавјетна пророчанства о Христу. Штавише, Матеј је једини који позајмљује ова пророчанства не само из грчке Библије - Септуагинте (као и други јеванђелисти), већ и из јеврејског текста. На примјер, у формулацији јеврејског оригинала, а не Септуагинте, дата је заповијест: „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом (Мт 22, 37), а то није једини случај.
 
Септуагинта
Наслов превода књига Старог завјета на грчки, направљен у египатској Александрији од 280-их прије Христа. У вриjеме Христовог земаљског живота овај превод је био широко распрострањен и уживао је ауторитет широм Римског царства, које је говорило првенствено грчки језик. Чак ни Палестина није била изузетак: уосталом, оригинални текст Старог завјета написан је на старојеврејском, који никако нису знали сви Јевреји - о томе свједочи бар чињеница да је у синагогама постојала дужност преводиоца. Чак се и Јосиф Флавије, познати јеврејски историчар 1. вијека наше ере, цитирајући Библију, непрестано обраћао Септуагинти. Лингвисти, у тексту Јеванђеља по Матеју, проналазе друге особине које је тешко објаснити ако се негира постојање јеврејског прототипа. На примјер, Матеј често користи  ιδου, што није баш типично за грчки језик. Чини се да је то само грчки  «калк» вишезначне јеврејске речи hinnê... Па, нека Матејево јеванђеље има јеврејски прототип. То не доказује да је прво написано! То не доказује, али приближава овај закључак.
Матеј се обратио својим дјелом сународницима, Јеврејима - то је видљиво не само из језика, већ и из начина приповиједања.
Средином и крајем 1. вијека прије нове ере, Јевреји су посебно жељно ишчекивали Месију из лозе цара Давида - Спаситеља, који је, према њиховим идејама, требало да избави јеврејски народ из ропства Римљанима (а у стварности - све људе од ропства гријеху и смрти) ... А Матеј почиње своје Јеванђеље родословом - дугачаким списком предака Исуса Христа. Циљ је био увјерити јеврејског читаоца да је Христос тај Месија: на крају крајева, он такође потиче од родоначелника јеврејског народа Аврама и потомак је Давида, како је прорекао старозавјетни пророк Исаија. То или друга старозавјетна пророчанства, испуњена у Исусу Христу, наводе сва четворицу јеванђелиста, али Матеј, како су избројали библисти, има их још девет. А то су нарочито важна  пророчанства за Јевреје: да ће Исус бити рођен од дјеве („Ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило - Ис 7,  14); да ће на неко вријеме бити присиљен да бјежи из Јудеје у Египат (Ос 11, 1); да ће Христова проповијед започети из Галилеје (Ис 9,  1-2); да ће га људи процијенити на тридесет сребрника и овим новцем ће бити купљена грнчарска земља (Зах 11,  12-13) и многа друга ...​
Тако је Матеј писао за јеврејске хришћане. Али из књиге Дјела апостолских произлази да је недуго након Вазнесења Господа Исуса Христа дошло до великог прогона цркве у Јерусалиму: „и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола“ (ДАП 8, 1). А послије извјесног времена сами апостоли су се разишли у далеке земље и почели да проповиједају Христа незнабошцима. Логично је претпоставити да је Матеј написао Јеванђеље у годинама када је хришћанска заједница у Јерусалиму још била у најбољим годинама.
Постоје ли још неки докази да је Матејево јеванђеље дошло прије других?
Прије свега, то су све иста свједочења ране Цркве. Иринеј Лионски са сигурношћу је написао да је Матеј своје Јеванђеље написао раније од других апостола. Климент Александријски је знао или претпоставио да су се прва појавила Јеванђеља са родословима - списковима земаљских предака Господа Исуса Христа, односно Јеванђеља по Матеју и Луки. Генерално, традиционално црквено гледиште је почетком 5. вијека изразио блажени Августин Ипонски: Матеј је прво написао своје Јеванђеље, Марко и Лука су се ослањали на њега, а Јован је допунио оно о чему су јеванђелски претходници ћутали .
 
Да ли је ово становиште поткријепљено научним доказима?
У сваком случају је утврђено да је у доба древне Цркве најпознатије и најмјеродавније било управо Јеванђеље по Матеју. Црквени писци I-III  вијека га цитирају много чешће од текстова других јеванђелиста. Састављачи публикације Biblia Patristica (збирка библијских изрека поређаних према учесталости цитирања у дјелима светих отаца) израчунали су да су Јеванђеље по Матеју аутори тога доба цитирали 3550 пута, од Луке - 3250, од ​​Јована - око 2000, а од Марка - само 1460.
Одломке из Матејевог јеванђеља већ наводи Павлов пратилац Варнава (крај 1. вијека). Конкретно - позива хришћане  да буду пажљиви „Јер су многи звани, али је мало избранијех“ (Мт 22,  14). Јасне паралеле са Матејем видљиве су и у посланицама светог мученика Игњатија Богоносца: на примјер, на почетку Посланице Смирњанима, он пише да је Христос крштен од „Јована да би свака правда могла бити испуњена“, готово дословно репродукујући Христове ријечи у Матејеву јеванђељу: „ јер тако нам треба испунити сваку правду“(Мт 3,  15).

​У хришћанском споменику с краја 1. или почетка 2. вијека „Учење дванаесторице апостола“ („Дидахи“) молитва „Оче наш“ дата је у истом облику као у Матеју (Мт 6, 9-13). Ријечи Спаситеља су такође цитиране: „Не дајте светиње псима“ којесе налазе само у првом јванђељу (Мт 7,  6).
Укратко, имамо више него довољно разлога да вјерујемо закључку блаженог Августина.

Када је написано Матејево јеванђеље? И да ли су неки рани рукописи преживјели?
Према Иринеју Лионском (који је живио, подсјетимо, у другој половини 2. вијека)  „Матеј је објавио Јеврејима на њиховом језику Јеванђеље, док су Петар и Павле у Риму проповиједали јеванђеље и основали Цркву“. Апостол Павле је стигао у Рим, сматра се, око 62 године, што значи да се отприлике у то вријеме појавило Матејево јеванђеље (барем његов јеврејски прототип).
Николај Глубоковски је предложио да се „помјери“ датум његовог писања неколико година уназад. Објаснио је: 59. године наше ере апостол Павле је дошао у Јерусалим и од свих апостола тамо је затекао само Јакова са неколико презвитера (свештеника) („А сутрадан отиде Павле с нама к Јакову, и дођоше све старјешине“  ДАП 21,  18-19). То значи да су други апостоли, и Матеј међу њима, већ отишли ​​да проповиједају у друге земље - а Јеванђеље је до тада, највјероватније, већ било написано, образложио је он.
Што се тиче рукописа, папирус познат археолозима и библистима под ознаком П 45 сматра се једним од најстаријих докумената који приказују фрагменте Јеванђеља по Матеју . Настао је, према савременом датирању, у првој половини 3. вијека. У почетку су то били увезани листови папируса, димензија 254 к 203 мм, на којима су били написани текстови сва четири Јеванђеља и Дјела апостолска. Сада је од 220 листова остало само 30, а углавном су сачувани фрагменти Дјела апостолских (13 листова), Јеванђеља по Марку (6) и Луки (7). Текстови из Матејевог и Јовановог Јеванђеља представљени су са само два фрагментарна листа.
Аутор: Игор ЦУКАНОВ / Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/

Свети Јован Златоусти назива псалме ријечима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: "...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно испуни..." Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим ријечима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их слиједимо. Он учи православца да  их разумије и достигне, тако да ми можемо да слиједимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу. Свети Амвросије Милански написао је сљедеће:„ Милост Божја дише кроз цијело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било гдје друго“.
Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм?
То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповијести Господње) суштина сваког људског бића и свих ствари. Штавише, то је извор овог живота. Човјек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповијестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту ријеч да би упутили на сличност Богу. Човјек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога.
Према томе, Псалам се завршава речима: "Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће" (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма. Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вјечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа.
Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповијести:  "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1). 
Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу. Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо.
У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем). Псалам 1 су врата у рај, која се отварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство! 
Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство. 
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор