Завршни састанак Централног одбора Украјинског библијског друштва одржан је 26. јануара у Кијеву. Догађају је присуствовао професор Кијевске духовне академије и Богословије (КДАиС) протојереј Ростислав Снигирев.
Након званичног дијела састанка, отац Ростислав је са руководством Друштва разговарао о даљем учешћу професора кијевских богословских школа у стварању општеприхваћеног украјинског превода Светог писма, који би одговарао православној богословској традицији .
Подсјећања ради, преводилачки посао започет је прије 20 година. Представници Украјинске православне цркве, која је један од оснивача Друштва, активно су укључени у рад. По благослову Предстојатеља УПЦ, Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, у КДАиС дјелује радна група која учествује у преводу и пружа преводиоцима своје коментаре и сугестије. Данас постоји неколико превода Светог писма на украјински језик. Ниједан од њих није стекао универзално прихватање. Извор / превод: вјеронаука.нет

​Од априла 2020. до 23. јануара 2021.године  свештеници Московске области обавили су 1.302 посјета пацијентима са вирусом корона ради извршења светих тајни,  код куће и у болницама.

Конкретно, свештеници из посебно формираних група посјетили су пацијенте у њиховим домовима 499 пута, а у болницама 803 пута (посјећено је укупно 57 болница), наводи се на веб страници Синодског добротворног одјељења.

У посебну групу улази 20 свештеника који су прошли брифинг о безбједности и обуку. Пацијенте посјећују у посебним одијелима и заштитној опреми. У просјеку свештеници из посебне групе дневно изврше од 5 до 10 посјета Москви.

Поред тога, Болничка комисија Московске епархије организовала је рад даноноћне линије, позивајући се на то да се особа обољела од коронавируса, која живи у Москви, може пријавити за св. тајну исповести и причешћа код куће или у болница.

Извор: Правмир.цом / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​Календарски спорови не стишавау се већ много година. И стручњаци, и обични људи дискутуу на тему новог и старог црквеног календара. Ко је заправо у праву у овом спору?
25. децембра католици и још 11 од 15 Православних помјесних цркава (осим Јерусалимске, Руске, Грузијске и Српске) славе Рођење Христово. Календарски спорови бесне од тренутка њиховог настанка и до дан данас. И стручњаци, и обични људи дискутују на тему новог и старог црквеног календара. Наши људи су ватрени и нагли у одбрани својих убјеђења, па зато током расправа неки би се чак прије спалили, само да се не одрекну од оне календарске традиције на коју су навикли.
Међутим, у хришћанству нема учења о сакрализацији неког календара, али има читав низ других фактора и на њих треба обратити пажњу. Хајде да разјаснимо. За почетак издвојимо да поменуте једанаест Православних цркава живе по Новојулијанском календару, док читав западни свијет слиједи Грегоријански календар. То су два суштински различита календара, једино ће се њихови датуми потпуно поклапати до 2800. године. Разумем да су нам толико далека времена углавном неприступачна и нико не зна да ли ће наш свет да доживи да их види, али без обзира на то, они имају различите принципе прорачуна.
У хришћанству нема учења о сакрализацији неког календара, али има читав низ других фактора и на њих треба обратити пажњу. Јулијански календар је уведен наредбом Јулија Цезара 45.  године пре Христа, а разрадили су га александријски астрономи, предвођени Созигеном. Према неким истраживачима, у почетку се традиција прослављања Нове календарске године појавила у Месопотамији, падала је у пролећно доба и била посвећена врховном богу Мардуку. Временом  она је прешла код  Грка, а затим  код Римљана, где је била потврђена одговарајућим Цезаровим наређењем. Према јулијанском календару година се састоји од 365,25 дана. 1. јануар, као почетак године, није био изабран тек тако, баш на тај  дан су римски конзули ступали на дужност. Полазна тачка за одбројавање година одређена је 747. прије Христа - датум оснивања Рима.
Прелазак на одбројавање година „од Христовог рођења“ догодио се у 6. вијеку. И десило се то овако.
У касном римском периоду године су се бројиле од почетка владавине императора Диоклецијана, тј. од 284 године. На основу ове полазне тачке састављене су и пасхалне табеле. Промене су се догодиле под папом Јованом I, који је монаху Дионисију Малом наложио да састави нове табеле за прославу Васкрса. Тај, користећи александријске пасхалије, није пожелео да одбројава од непоштеног императора, јер је Диоклецијан ипак ушао у историју као прогонитељ хришћана.
Додуше, на пример, Копти, до дан данас одређују Васкрс управо по диоклецијановом времену.. Не може се рећи да је ово лоше, јер се оно код њих назива и „ера мученика“ – подсетимо, да је у последње две године своје владавине Диоклецијан подигао „Велико прогонство“.
Дакле, Дионисије Мали уводи одбројавање година „од Христовог оваплоћења“, које постепено постаје општеприхваћено. Али вреди рећи да је у својим прорачунима он погрешио и, на основу датума пратећих догађаја, Спаситељ се родио у размаку између 12-4 гг. прије Христа, ма колико то звучало необично. Сам бих желео да кажем да ова чињеница не би требала да некога збуни, јер су  се хришћани увек фокусирали не на тачном датуму Христовог рођења, већ на његово спасоносно, васељенско значење.
Узгред речено, 25. децембар / 7. јануар такође није баш онај дан када се наш Господ појавио на овом свету. Тај датум је одабран као замена за уобичајену паганску прославу бога Јупитера.
Између 284. и 322. год састављена је александријска пасхалија, баш на основу јулијанског календара, која је на крају постала општеприхваћена.
Нисам узалуд поменуо баш александријске пасхалне табеле, јер су са њима  повезани древним спорови око датума прославе Васкрса, који су такође везани за наш проблем. Подсетимо, да су ови спорови настали крајем 2. и трајали готово до 4. века. Малоазијске Цркве, са средиштем у Ефесу, славиле су Васкрс заједно са Јеврејима, тј. 14. нисана, а друге – у  прву недељу одмах након 14. нисана. Ова неслагања су довела чак до шизме. Не улазећи у детаље, вриједи рећи да је између 284. и 322. год. састављена александријска пасхалија, баш на основу јулијанског календара,  која је на крају постала општеприхваћена. Ова традиција била је учвршћена одлукама Првог Васељенског сабора, након којег је св.император Константин Велики написао одсутним епископима следеће:
„Овде се такође расправљало о дану Светог Васкрса,  па је према општем мишљењу одлучено да је најбоље да се исти слави свима  и свуда у један дан ... јер шта може бити благолепше и шта је примереније за нас да  би сви, према једном уставу и на познат начин, требали непогрешиво да славе овај свечани дан, у који смо добили наду за васкрсење ... Овоме морамо додати  и то, да је у питању од толике важности и за време толико свечаног богослужења врло непристојно показивати неслагање “.

​Иначе, по овом питању од тог времена су  сви живели и нису се устручавали више од хиљаду година, све док папа Григорије ХIII 1582. године није одлучио да исправи грешке јулијанског календара. Управо је он увео Грегоријански календар, према којем сада живи цио свијет. По прорачунима понтифика, година се састоји од 365,2425 дана. Зато је до краја 16. века,  настала разлика међу календарима од 10, а данас -  од 13 дана.
Међутим, осим поменутих начина одбројавања година постоји и научно тумачење годишњег циклуса. Као што знамо, година је временски период једнак приближно једној окретању Земље око Сунца. Говорим приближно, јер и овде има неких нијанси. Све зависи од тога шта се узима као полазна тачка. Постоје сидеричне (или звездане), тропске, аномалистичке и драконичне године. Најпопуларније су звездане и тропске,  на њима ћемо се задржати.
Дакле, сидерична година се опредељује на основу видљивог годишњег обрта Сунца у небеској сфери у односу на непокретне звезде и износи 365,2564 дана. Тропска се обрачунава по  временском интервалу између два узастопна проласка Сунца између тачака пролећне равнодневице. Тропска година износи 365,2422 дана. Једноставни прорачуни омогућавају нам да кажемо да је звездана година тачнија, јер су код ње промене у трајању током сто година износе + 0,11к10-6, док је исти показатељ у тропској години – 6,16 према 10-6.
Довољно је направити једноставне прорачуне да би се схватило да је Јулијански календар тачнији.
Сада, када упоредимо Јулијански и Грегоријански календаре са звезданом годином, видећемо да се разликују од ње за 0,00175% и 0,0038%. Тако се и испоставља да је Јулијански календар тачнији. Када је папа Григорије ХIII увео свој календар на Западу, одмах је реаговао православни Исток. 1583. године у Цариграду је сазван сабор у чијој су одлуци такве ријечи:
„Онај, ко се не придржава обичаја Цркве и упута које су нам дали седам светих Васељенских сабора о светом Васкрсу и месецеслову и добро су наредили нама да следимо, већ жели да следи грегоријанску пасхалију и месецеслов, тај са безбожним астрономима супротставља се свим одредбама св. сабора и жели да их промени и ослаби - нека буде анатемисан, изопћен из Цркве Христове и скупа верних“.
Сада, разјаснивши све са Грегоријанским календаром, Православна црква је проживела нешто више од четиристо година, све док астроном Универзитета у Београду Милутин Миланковић 1923. године није разрадио Новојулијански календар као савршенију алтернативу Грегоријанском. Не улазећи у детаље обрачуна, издвојимо да је, како би избјегао погрешке, Миланковић изградио свој календар не на 400-годишњем циклусу, већ на сложенијем 900-годишњем циклусу. У њему (за разлику од Грегоријанског, где се као преступне сматрају године, чији се редни бројеви равномерно деле са 4), преступне су такође и године, које када се поделе са 900, у остатку дају 2 или 6 (2000., 2900., 3800. итд.).
Као резултат, имамо  да у 400 година у Грегоријанском календару има 303 обичне и 97 преступних година, а у новојулијанском календару  у 900 година - 682 и 218. Разлика у један дан између ова календара поништиће се за 43500 година и, као што сам већ приметио на почетку, до 2800. године они ће се потпуно поклопити.
Цариградска, Грчка, Кипарска, Румунска и Пољска Цркве су прешле на Новојулијански календар 1924., Александријска – 1929., Антиохијска – 1948., Бугарска - 1968. За Грчку, Бугарску и Румунију календарска реформа није прошла без такозваних старих календарских раскола, неки од њих још увијек постоје. Међутим, Васкрс, као и раније, све Цркве одређују према Јулијанском календару  јер би увођење пасхалије по Грегоријанском календару довело до бројних аномалија, попут нестанка Петро-Павловског поста.
Нормално је да обичан народ не зна разлику између Грегоријанског и Новојулијанског календара. И уствари, данас је она само теоретска, не види се у пракси ни на који начин, те се из тог разлога ова два календара заправо мијешају и доживљавају као један. Зато, чини ми се, вриједи да послушамо ријечи митрополита Антонија (Вадковског):
„Јулијански календар, који се примењује на црквену праксу, у свим случајевима је поуздано сидро које спречава православце да буду потпуно апсорбовани другачијим хришћанским светом, он је као застава под којом се окупљају чеда Православља. Дозвола за неко од православних чеда да се одвоји од нас у црквеној пракси и да иде у складу са  другачијим хришћанским светом, упркос привидним предностима и без разлика у догми, може да у будућности донесе непожељне, чак и штетне последице по добробит Васељенске Цркве и послужи као оружје у рукама њених непријатеља, који под изговором тобоже интереса православних народа, већ дуго се окомљавају против васељенског јединства “.

Румунска патријаршија: Вјерско образовање треба третирати као и друге хуманистичке науке

У саопштењу објављеном у сриједу, Румунска патријаршија залаже се за задржавање временског плана за вјерску наставу од једног часа недјељно у свим средњим школама, без обзира на њихов технолошки или теоријски профил.
Епископ Плоештански Варлаам (Мертикариу) пренио је поруку лично у Палати парламента, током дебате коју су организовали заједнички парламентарни одбори за образовање, науку, омладину и спорт.
У  пратњи Архијереја, били су протојереј Никушор Белдиман, патријаршијски савјетник за координацију и о. Георге Јамборе, инспектор у богословском и образовном сектору Румунске патријаршије.
„Сматрамо да би наш захтjев за задржавање једног часа недjељноа требало да буде подржано за сва три образовна профила. Ако се смање временски буџети за технолошки профил, желимо да се вјерска настава третира баш као и друге хуманистичке науке, јер чин дискриминације може створити фрустрацију “, рекао је патријаршијски помоћни епископ током дебате.
Нагласио је да је „образовање генерално од највећег интереса за Патријаршију, а посебно вјерско образовање“. Његово Блаженство Патријарх Данило, такође, се прошле године, у свом апелу, обратио министру просвјете по овом питању.
Догађај је организован док се расправља о оквирном наставном плану и програму за средње школе за период 2021-2022. год.
Предложени оквирни курикулум задржао је једночасовни план за теоријски профил, али не и за технолошке и професионалне средње школе. „Постоје три приједлога за технолошки профил, а Црква даје предност првом, који предвиђа један час недјељно за вјерско образовање у овој врсти средњих школа“, објаснио је епископ Варлаам. „Преостала два приједлога смањују временски оквир за ову тему на пола сата недјељно. Остала три приједлога су дата за средње школе у ​​професионалном профилу. На несрећу, све три пружају или смањење или укидање вјерског образовања“.
„Сматрамо да морамо да пронађемо рјешења за одржавање једносатне наставе за све образовне профиле, узимајући у обзир важност ове теме у обуци младих за савремено друштво, којем нису потребне само технологија, већ и култура и духовност. Из ове перспективе, ова тема је незамјенљива “, додао је епископ.
Архијереј је изнео још аргумената за своје тврдње. Његово Преосвештенство је напоменуо да је, према чл. 32, став 7 румунског Устава, млади и дјеца имају уставно право на вјерско образовање.
Викарни Епископ плоештански Варлам је, такође, поменуо Закон бр. 489/2006 о вјерској слободи у Румунији, који предвиђа да је вјерско образовање у јавним и приватним образовним институцијама законом предвиђено за признате вјерске конфесије (чл. 32, ст. један).
Његово Преосвештенство је додао да Закон о националном образовању (бр. 1/2011) наводи да оквирни курикулуми за основно, средње и професионално образовање укључују вјерско образовање као предмет који је дио основног курикулума. Студенти који припадају државно признатим вјерским конфесијама имају уставно право да учествују на часовима вјеронауке организованим према њиховој вјери без обзира на њихов број (чл. 18, ст. 1).
Вјеронаука је једини предмет који је прошао валидацију од стране скоро свих румунских родитеља, подсјетио је јерарх јер је више од 93% њих изразило писмено жељу да дјеца присуствују часовима вјеронауке. 
Његово Преосвештенство је објаснио да предавање Вјеронауке у школи има дубоке образовне вриједности кроз своју формативну улогу у животу дјеце и младих те да час вјеронауке, доприноси смањењу негативних ефеката савремене кризе идентитета и оријентације, јер предлаже одрживе моделе доброте, светости и људског суживота. Извор: басилица.ро / превод: вјеронаука.нет

Његова светост васељенски патријарх г. Вартоломеј је јуче, у четвртак, 28. јануара 2021. године, нешто прије подне, примио вакцину против новог коронавируса у јавној Универзитетској клиници у Истанбулу.

Овом приликом Његова Светост је захвалио медицинском и његоватељском особљу клинике, као и свим њиховим колегама широм свијета, на самопожртвовању у борби за лијечење пацијената.

Пожелио је да што већи број грађана на свијету буде вакцинисан што је прије могуће како би се зауставио смртоносни вирус.

​Имајући у виду све препоруке Кризног штаба и препоруке Министарства просвете, вредни колектив ОШ ,,Вук Караџић“, Лозница желео је да покаже како је могуће пригодно и достојно обележити највећи празник у школском календару-Савиндан.
Из разлога што је ово свакако значајан дан за све нас, просветне раднике, у матичној школи, у Лозници, као и у издвојеним одељењима у Зајачи и Пасковцу, Савиндан је обележен уз молитву свештеника, ломљење колача и освештање просторија школе.
У матичној школи, свечаном славском обреду приступио је свештеник Јован Павловић, а присутни су били домаћини славе, родитељи Милан и Мира Илић, директорица школе Анета Ракић и представници синдиката, школског одбора и администрације.
У ИО Зајача, светосавска свечаност започела је литургијским слављем поштујући све препоручене мере, а у црквеном хору певале су ученице наше школе. У ИО Зајача свечаном славском обреду приступио је свештеник Милан Андрић, присутни су били помоћник директора Светлана Станојевић и ученици 8/3 као домаћини славе, заједно са својим одељењским старешином Наташом Максимовић-Вучетић.. Ученици су ломили славски колач одајући пошту светитељу Сави, утемељивачу српске цркве, државе и школства. Славу су преузели ученици седмог разреда да је до наредне године носе у срцима. Да се, као и ова генерација осмака, труде да марљивим радом и духовним изграђивањем честите личности буду достојни потомци великог светитеља.
У ИО Пасковац свечаном славском обреду приступио је свештеник Милан Андрић, присутни су били помоћник директора Петар Косовац, учитељице Снежана Цветиновић и Милица Стефановић и ученици, који су рецитовали песме о Светом Сави. Родитељи ученика су традиционално припремили славу, а ученици су добили и пригодне поклон пакете од наше цркве.
Свети Сава нам је оставио много тога у аманет. Ми просветни радници смо свесни одговорности које носимо учећи ову децу и истовремено обраћајући пажњу на то да она израсту у добре, поштене и часне људе. Ава Јустин Ћелијски написао је једну дивну књигу ,,Светосавље као философија живота“, а једно од поглавља те књиге носи назив ,,Светосавска философија просвете“ где он каже да је главни циљ просвете усавршити и довршити човека, а даље наводи да су светитељи најсавршенији просветитељи – што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ. Зато смо одлучили да реализујемо један тематски дан посвећен нашем највећем просветитељу.
Активно учење: Час посвећен Светом Сави кроз хибридну и програмирану наставу 
По препоруци Министарства просвете да се један час посвети Светом Сави, наставница енглеског језика Сања Симић де Граф осмислила је једну занимљиву интерактивну презентацију. Час је осмишљен као пример активног учења кроз хибридну и програмирану наставу, тако да се може применити како у редовном тако и у онлајн окружењу.То је, заправо, идеална комбинација класичне наставе и онлајн наставе. Веб-алати су идеалан начин за реализовање добре онлајн наставе и доста олакшавају посао наставнку. Хибридна настава покрива све недостатке класичне наставе и све недостатке онајн наставе. Програмирана настава је идеалан начин за учење на часу, за активно учење. Наставна једница се дели на мање целине а после сваке те мање целине следи провера. Конкретно, у овом случају у уводном делу часа имали смо једно занимљиво предавање о Светом Сави које се састоји из више делова. После свако дела имамо проверу у виду осмосмерки,укрштеница, асоцијација, питања вишеструког избора а да ће најуспешнији бити награђени. Наставница је осмислила  онлајн укрштеницу и онлајн тест где сам програм генерише резултате а где наставник као администратор може у сваком моменту да прати њихово постигнуће. Предавање можете прелистати на овом линку, односно видети како то изгледа https://anyflip.com/scxpd/wbxh/
Час је реализован заједно са ученицима петог разреда ОШ ,,Вук Караџић“ Лозница, ИО Зајача и учитељицама Миланком Васиљевић и Светланом Ђурић које су час реализовале са ученицима нижих разреда.
Активности смо реализовали у част првог стпског архиепископа и првог просветитеља српском,  узору наставника како треба подучавати и примеру ученика да светосавље подразумева да стицање знања увек иде под руку са лепим васпитањем и поштовањем родитеља, учитеља и старијих, да свуда буду деца за пример.   Сања Симић де Граф

​Свако ко је некад гледао трик правог мађионичара сигурно је задивљено запљескао рукама и помислио: „То је право чудо! Како може извући живог зеца из празног шешира или, на примјер, претворити обични штап у огромну гомилу папирног цвијећа? "
Али питање је: која је разлика између најбољег трика и обичног и простог чуда?
На крају крајева, ту и тамо се дешавају невјероватне ствари, нарушава се уобичајени ток догађаја, а људи у чуду не могу да схвате како је то могуће. Међутим, постоји разлика између чуда и трика. Чињеница је да сваки трик има своју тајну. А кад га схаватите, трик одмах постаје јасан и незанимљив. Испоставља се да је шешир био на кутији испод које је сједио зец. А букет папирног цвијећа био је сакривен у склопљеном штапу. И остаје нам само да се запитамо како то одмах нисмо погодили.
С чудом је ситуација сасвим другачија. Нема тајни, нема еластичних трака у рукаву или кутија са зрцалним зидовима. Све се дешава у стварности, без икаквих обмана и спретности руку. Трик је сложен и мистериозан, али престаје да задивљује чим сазнате његову тајну. Чудо је једноставно и отворено за све очи, али оно не престаје да буде задивљујућа тајна и остаје заувијек у сјећању људи.
То се догодило са чудима која је Исус Христос чинио током свог земаљског живота. У њима није било ничега тајног и лукавог, али човјечанство их се још увијек сјећа, иако је од тог времена прошло двије хиљаде година. Наша прича говори о једном од ових чуда која су се догодила на обали Галилејског језера.   
​Напуштена обала Галилејског језера у близини града Витсаида. Таласи се полако котрљају преко приморског пијеска и сикћући пузе назад. Наоколо се, докле сеже поглед, налазе брда обрасла зеленом травом и фрагменти древних стијена уништених временом. А на самом хоризонту, у магловитој измаглици, види се гребен Јудејских планина.

​Галебови круже над таласима тражећи плен. Један је брзо слетио, а за секунду је већ полетио са сребрном рибом која удара по кљуну. Сада ће бити ручак за галебове. А недалеко од воде, су магарци везани за грмље тамариска и полако ждерали младе гране. Сва жива бића требају храну, а Господ даје ову храну свима у право вријеме.  
Али какво се огромно мноштво људи могло видјети у близини зеленог брда са ниском литицом на врху? Можда су се и ови људи окупили како би себи купили храну на пијаци? Или су дошли да гледају наступ гостујућег мађионичара из Сирије, који зна да гута сабље и пушта ватру из уста?
Не, они су овдје дошли из различитих градова и села да виде новог исцјелитеља и проповједника - Исуса из малог града Назарета. Истина или не, али за Њега кажу да може само једном ријечју да излијечи безнадежног болесника, да слијепи прогледа и да ,чак, васкрсне мртве. Неки кажу да су чак видјели Исуса да чини све ово, па га зато слиједе у нади да ће и њих излијечити.
Такође, себе назива Сином Божјим и говори лијепе ријечи о вјечном и срећном животу након смрти, о Небеском Царству, до којег може доћи свако ко вјерује Његовим ријечима.
Са таквим мислима окупила се пет хиљада људи. Сви нису били свјесни да су Исус и Његови ученици овдје дошли да се спасу од бијеса и обмане цара Ирода. Недуго прије овога, цар је наредио одсјецање главе Јовану Крститељу, Исусу веома драгом човјеку. Слушајући о Исусовим чудима, Ирод је и њега хтио да пронађе. Зато је Исус одвео ученике на ово пусто мјесто, далеко од царевих слуга. Ученицима је био потребан одмор, а Исус је желио да овде стекну снагу. И сам се попео на врх брда да се моли сам. Али, видјевши одозго мноштво људи који долазе к Њему ради исцјељења, он се сажали над њима.
И ред несрећника се протезао до врха планине. Неко је ишао савијајући се на штакама. Неко је шепао наслоњен на штап. Врло слабе водили су пријатељи или рођаци. Слијепи су ходали, осјећајући стазу испред себе штапом или руком држећи раме водича. Сви су прилазили Исусу, разговарали с Њим и одмах одлазили већ здрави, бацајући штаке или штап који је од радости постао непотребан. У то је било немогуће вјеровати, али управо се то догађало пред свима. Зато су људи стрпљиво чекали свој ред, покривајући главе пелеринама од ужареног сунца и међусобно дијелећи залихе воде. Свако се од њих надао да овај чудесни Човјек може излијечити и његову болест.​
Али сада се дан ближи заласку сунца. Сјенке су постајале све дуже, а вечерња хладноћа дувала је у врелом ваздуху.
Ученици су пришли Исусу, окружени људима који су га жељно слушали, и рекли:„ А пред вече приступише к њему ученици његови говорећи: овдје је пусто мјесто, а доцкан је већ; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“.
Био је то разуман приједлог. Али умјесто да се сагласи са њиховим приједлогом, Исус је пажљиво погледао ученике и рекао:
- „Не треба да иду; подајте им ви нека једу“
Ученици су се збуњено гледали. Око брда се окупило више од пет хиљада људи. Да би се сви нахранили, овдје би храну морали довозити у многим воловским запрегама. Да ли се Исус шали? Али не, озбиљан је и испитивачки их гледа, као да жели да провјери да ли могу да ријеше задати задатак.
„Чак и ако одемо и купимо хљеб са свим новцем који имамо, то још увијек неће бити довољно за тако велики број људи. Како ћемо да их нахранимо?
Исус је погледао доле окупљене људе, окренуо се ученицима и питао:
- Колико хљебова сада имате код себе?
Ученици одговорише:
- „Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе“.
А он рече: „Донесите ми их овамо“. А затим им рече: "Посадите их на гомиле по педесет".
„И заповједи народу да посједају по трави; па узе онијех пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима својијем, а ученици народу“. 
Такође, је благословио двије рибе и раздијелио их свима.  
Ученици су полако корачали редовима и сваки је добио по комад хљеба и по комад рибе. Али ма колико дијелили, хљеб и риба се нису смањивали. „И једоше сви, и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пунијех. Одушевљени ученици гледали су у одушевљене људе који су хвалили Исуса, и нису могли да вјерују шта се догодило. Иако су управо раздијелили овај хљеб и ову рибу сопственим рукама. Својим рукама давали су комаде сваком од оних који су сједили на трави. Остатак су сопственим рукама сакупљали у кутије ...Али нису могли да схвате како је све ово могло да се догоди.
Одакле храна?
Дакле, шта се тада догодило на обали Галилејског језера недалеко од Витсаиде? Можда је то био неки паметан трик и ученици су унапријед сакрили неколико векни хљеба, да би га послије, овако - ефикасно - дијелили ради још веће славе њиховог Учитеља?  
Но, чињеница је да нису. На овом пустом мјесту то не би било могуће, гдје је све на видику, гдје се све  види.
 А поред свега тога, ови ученици нису били људи за таква лукава дјела. Простодушни рибари, у овој ситуацији нису могли заиста ни за себе да се  побрину: пет хљебова и двије рибе за дванаест људи и Учитеља - залиха заиста није довољна.
Али одакле онда сва ова храна, која је била довољна да нахрани пет хиљада уморних и гладних људи? И све је врло једноставно и овдје нема кваке. Било је то право чудо. Сјетимо се како се чудо разликује од трика? По одсуству тајне и по једноставности.
Напокон, Исус није само на ријечима, већ у ствари - Син Божији, који је сишао с неба. А ако Син Божији, онда и сам Бог. И ако Бог, онда, у било ком тренутку може да створи било шта, као што је некад створио читав овај огромни свијет са планинама, ријекама, шумама и звјезданим небом изнад њих.
Тако је видио да су људи уморни и гладни, а најближе село није било ближе од неколико сати. И било му их је жао, као што је и свима нама жао оних који се сада осјећају лоше и тешко. Али са гладнима можемо дијелити само оно што имамо. А Бог има такву власт и снагу да чак може ни из чега створити храну за сиромашне. И овај свемогући Бог се смиловао људима и нахранио их хљебом и рибом, коју је умножио на чудесан начин. Једноставно - благословио је пет хљебова и двије рибе, и они су били довољни за пет хиљада људи. Без икаквих трикова. И запитајмо се, ко још може да чини чуда, ако не Бог?
Аутор: Алексанадар Ткаченко/Илустрације; Галина Воронецкаја/ извор: фома.ру/  Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​ Видео емисију "Православац радозналац" припремили су нам ученици VI 3, Основне школе "Вук Караџић" из Требиња. Ову своју емисију  назвали су "Светосавац". 💒Са великим жаром, поносом и љубављу говорећи о лику и дјелу Светог Саве, они нам поручују да пут светосавља није заборављен и да напори предака нису узалудни.​ https://www.facebook.com/506744459708547/posts/1284419995274319/ /Вјероучитељица Жанела Пажин​

У суботу 23. јануара у 15:10 и недјељу 24. јануара у 04:10 и 19:10 по московском времену, државни ТВ канал Русија-24 («Россия-24») емитоваће 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавању Храма Св. Сава у Београду.​ Посљедњих година радило се на стварању мозаичне декорације овог храма. Рад је започео захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутом уз учешће Руске православне цркве и лично Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила. По одлуци предсједника Путина, додијељена су значајна средства, захваљујући којима је група од више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко 10 хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм говори о историји изградње храма и како су изведени радови на стварању мозаика овог храма. О томе посебно говоре  руски умјетник  Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео снимке посјете Храму Светог Саве руског, предсједника Владимра Путина у пратњи предсједника Србије Александра Вучића. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посебну пажњу посветио је раду унутар Саборног храма Светог Саве, чије је сахрањивање било прво свечана служба обављена у овом храму. У филму о Светом Сави и историји саборног храма изграђеног у његову част, говоре архијереји и свештеници Српске православне цркве, међу којима су блаженопочивши патријарх Иринеј, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископи бачки Иринеј и нишки Арсеније, протојереј-ставрофор Драгомир Сандомир. Аутор и водитељ, митрополит волоколамски Иларион, филм завршава речима да ће Саборна црква Светог Саве, коју су украшавали руски мозаичари, „заувек остати и споменик руско-српског пријатељства и сведочанство о јединственом односу који има развио се између Руске православне цркве и Српске православне цркве. "...Документарни филм биће приказан на првом каналу српске телевизије 27. јануара - на сам дан празника Светог Саве. Служба за комуникацију ДЕЦР / извор: моспат,ру /припремио сајт вјеронаука.нет

​Народи у Јеванђељу: Галилејци, Самарјани, Гадаринци - шта ми знамо о њима?
На свијету живи много различитих народа. Постоје Руси, Кинези, Нијемци, Французи, Италијани, Јермени ... Једноставно је схватити како се они међусобно разликују: свака нација на свијету има земљу коју сматра својом отаџбином. За Русе је Русија, за Грузијце Грузија, за Јапанце Јапан… Свако има своју посебну културу, свој језик, обичаје. Чини се да је све јасно.
Али при читању Јеванђеља у тексту се ту и тамо нађу имена неких чудних народа - Самарјана, Галилејаца, Гадаринаца ... Ко су сви ти људи? Гдје су живјели и шта су радили? Зашто се тако зову? Али у Јеванђељу нема ништа случајно. А ако се тамо спомињу ови народи, онда је неопходно бавити се свим тим питањима и сазнати о коме се ради.

Самарјани
Свако ко је бар мало ппознат са јеванђељем макар из друге руке, познаје израз „милостивии Самарјанин“. Ово је лик из приче Господа Исуса Христа којег су како су разбојници опљачкали, ранили и несрећног путника оставили поред пута. Путем су ишли побожни људи - прво свештеник, а затим служитељ јерусалимског храма. И обојица су прошли, остављајући сиромаха да умре. Само се Самарјанин, који је ишао својим послом, зауставио и завио несрећнику ране. Затим га је пажљиво ставио на магарца и одвео у хотел. Тамо је великодушно платиао гостионичару да се брине о повриђеном док се потпуно не опорави. Господ Исус Христос је овај поступак Самарјанина дао као примјер побожним Јеврејима, показујући да људи треба да се сажале на оне који су у невољи и да помажу једни другима, без обзира ко припада којем народу. 
 Ко су били Самарјани?
Тада су се тако називали становници града Самарије и околине. Овај град је имао древну историју, али међу Јеврејима његово име није изазивало поштовање и било је налик проклетству. Чињеница је да су Самарјани поштовали не само истинитог Бога, већ и идоле - идоле од дрвета и метала. Односно, били су незнабошци, са којима је јеврејски закон забрањивао комуникацију.
Некада давно јеврејски народ био је подијељен на два неједнака дијела. Од дванаест племена, само су два остала вјерна Богу, којег су наставили да поштују у јерусалимском храму. Остала племена основала су своје засебно царство, и почела су да се клањају идолима - златним теладима. Главни град овог царства био је град Самарија. Два племена која су остала одана Богу почела су да се називају Јудејима, а своје царство - Јудејско. Племена која су се клањала идолима назвали су своје ново царство-Израиљско. Била је то велика и моћна држава. Његови цареви су били бајно богати. Направили су себи замак, сав обложен слоновачом. И морам да кажем да слонова нема на тим мјестима. Њихове кљове морале су се превозити за изградњу из далеких афричких земаља, па је зато слоновача у то доба била врло скупа. Али због славе и раскоши, цареви Самарије нису оскудијевали. Када су научници у прошлом вијеку почели да ископавају мјесто древне Самарије, открили су да је земља била буквално засута комадима урезаних плоча од слоноваче. На великим комадима сачувани су фрагменти изврсних шара и слика. То су били дијелови украса чувене палате.

Бог је послао израиљским царевима богатство и благостање, али они су и даље наставили да се клањају идолима. Истина, не може се рећи да су израиљски цареви потпуно заборавили свог Бога. Они су и Њега поштовали, имали су свештенике који су служили правом Богу. А истовремено су цареви градили храмове за паганска божанства, гдје су људи заслијепљени лажном вјером жртвовали своју малу дјецу идолима.
Такво огорчење није могло да траје у недоглед. Бог се наљутио на израиљске краљеве и узео им све што су посједовали. Њихове земље заузеле су асирске трупе. Ратници су становнике отјерали у ропство, а на њихово мјесто довели су паганске досељенике из других земаља. 
Становници Гадаринске земље -Гадаринци
Земљом Гадаринском у  Израиљу звала се околина Гадаре - града смештеног на супротној обали Галилеје од Генисаретског језера. Био је то град који нису основали локални становници, већ поданици славног освајача Александра Великог. Овдје је живјело много Грка, а Гадара је, такође, изграђена по узору на старогрчке градове. Послије тога, Гадара је постала један од културних центара Римског царства у локалним земљама које су окупирали Римљани. Сада је на његовом мјесту насеље звано Умм Каис (Umm Qais) . Остаци градских врата и колонада позоришта и даље јасно говоре о богатству и величини некадашње Гадаре.
Рушевине сусједног града Гергеса су још веће и љепше од оних из Гадара. Преживјели дијелови три храма, два величанствена мермерна амфитеатра и многи антички стубови јединствени су споменици ере римске владавине на Блиском истоку. Сада се рушевине Гадара и Гергеса налазе на територији државе Јордан. Људи широм свијета још увијек памте имена ових давно уништених градова,али  то уопште није због изврсне архитектуре, већ због чињеница је да је управо у близини Гадаре, Господ Исус Христос учинио једно од својих најупечатљивијих  чуда - истјерао је мноштво злих демона из опсједнутог човјека. 

​Земљом Гадаринском у  Израиљу звала се околина Гадаре - града смештеног на супротној обали Галилеје од Генисаретског језера. Био је то град који нису основали локални становници, већ поданици славног освајача Александра Великог. Овдје је живјело много Грка, а Гадара је, такође, изграђена по узору на старогрчке градове. Послије тога, Гадара је постала један од културних центара Римског царства у локалним земљама које су окупирали Римљани. Сада је на његовом мјесту насеље звано Умм Каис (Umm Qais) . Остаци градских врата и колонада позоришта и даље јасно говоре о богатству и величини некадашње Гадаре.
Рушевине сусједног града Гергеса су још веће и љепше од оних из Гадара. Преживјели дијелови три храма, два величанствена мермерна амфитеатра и многи антички стубови јединствени су споменици ере римске владавине на Блиском истоку. Сада се рушевине Гадара и Гергеса налазе на територији државе Јордан.
Људи широм свијета још увијек памте имена ових давно уништених градова,али  то уопште није због изврсне архитектуре, већ због чињеница је да је управо у близини Гадаре, Господ Исус Христос учинио једно од својих најупечатљивијих  чуда - истјерао је мноштво злих демона из опсједнутог човјека.

​Пећине за сахрањивање налазиле су се на високој стрмој обали језера Генисарет између Гадаре и Гергесе. Локално становништво је у камену урезало дубоке пролазе који воде у планину од меког камена - кречњака. У тим пролазима налазиле су се бочне нише у којима су Гадаринци сахрањивали своје мртве. Ту је живио несрећни човјек опсједнут злим духовима - демонима. Све вријеме је викао страшним гласом, јурио около, ударао о камење. А када су покушали да га вежу како се не би повриједио, бјесомучни је кидао чак и гвоздене ланце. Али када је овај човјек угледао Исуса Христа, одмах је притрчао и поклонио му се. Зли духови који су били у њему уплашили су се Исуса и схватили су да ће их Он сада исјерати из човјека којег су толико дуго мучили. У близини је пасло велико крдо свиња. И демони га  мољаху га да им не заповиједи да иду у бездан већ да им дозволи да уђу у свиње. Исус им је дозволио. Али зли духови се с разлогом називају злима. Чим су пронашли нови дом, одмах су уништили цијело крдо, присиљавајући свиње да се баце у воду са литице. И излијечени човјек је остао с Исусом и није показивао више знакове своје некадашње лудости:“ А он уђе у лађу и врати се. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Ису“  (Лк 8, 26-39).
Чини се да се догодио сјајан догађај - особа која је патила дуги низ година нагло се опоравила. Сви његови саплеменици треба да се радују, веселе и захвале Исусу за ово чудесно изљечење њиховог рођака. Али умјесто тога, становници Гадаре понашали су се тако чудно да се њих сада цио свијет сјећа управо због овог чина. Видјевши да су им свиње угинуле,  Гадаринци су тражили од Исуса  да напусти њихову земљу. У очигледном Божјем чуду, утопљене свиње су им биле важније од спашене особе. Исус им није противријечио. Отишао је и више се није вратио у земљу Гадаринску. Само је човјек излијечен од њега тада говорио својим сународницима о невјероватном Галилејском учитељу који је могао да изгони демоне, али и њега самог су људи протјерали због утопљеног крда свиња.

​Овај народ се врло често помиње у Јеванђељу. Разлог за ово је врло јак: готово сви апостоли били су Галилејци. И сам Господ Исус Христос је, такође, много пута називан Галилејац. Сви су живјели у области која се звала Галилеја.
Ово је био најсјевернији дио Израиља. Име је добио по ријечима «глиль-ха гоим», што у преводу  значи „мјесто гдје су расејани различити народи“. Заиста, међу становницима Галилеје нису били само Јевреји, већ и Либанци, и Сиријци, и Грци, и Феничани. Након освајачког похода Александра Великог, ова земља је много пута прелазила под различите владаре, који су је насељавали  једним народом, па другим.
Али ова разноликост култура користила је само локалним Јеврејима. Становници Галилеје били су врло друштвени, брзо су усвајали било какво добро искуство од својих сусједа-странаца. Они су се клањали правом Богу, одбацивали незнабожачке идоле, али су остајали отворени за све ново и занимљиво. Захваљујући комуникацији са сусједним народима, Галилејци су стекли толеранцију према страним културама и помирљив карактер, због чега су у Јудеји на њих гледали с презиром.
Заиста, Галилејци су се веома разликовали од остатка Јевреја. Говорили су чак и са јаким нагласком, по којем би их се одмах могло препознати у било којој маси. Због овог посебног дијалекта, у јудејским синагогама нису смјели ни да читају јавне молитве наглас. У очима поносних и љубоморних становника Јерусалима словили су за неуке и глупе. Али то су биле неправедне оптужбе.
Галилејци су вриједно радили, бринули о својим старцима и удовицама. А кад је дошло вријеме да са оружјем у рукама бране своју родну земљу од непријатеља, у Израиљу није било храбријих и непомирљивијих војника од становника Галилеје. Простодушни и искрени, Галилејци су истовремено били врло расположени и ватрени људи, увијек спремни да се боре за истину. У вријеме када су Римљани окупирали Изриљску земљу, свако мало избијали су  нереди и побуне у Галилеји, а појавили су се и одреди тајних бораца против освајача.
Градови који се тако често помињу у Јеванђељу - Капернаум, Хоразин, Кана, Назарет - налазе се у Галилеји. Овдје је, у близини Генисаретског језера, Господ Исус Христос проповиједао највише.
***
Галилејци, Самарјани, Гадаринци ... Све ове народе уједињује презир с којим су се односили правовјерни Јудеји који су живјели у Јерусалиму. Прекорени су због комуникације са незнабошцима, али управо је њима Исус Христос прије свега ишао на проповедање Јеванђеља. Он је учинио својим помоћницима не учене јерусалимске рабине, већ просте галилејске рибаре. Не устручава се да разговара пред свима са незнабожачком Самарјанком код извора. Он лијечи бјесомучног Гадаринца,и није посрамљен чињеницом да овај народ крши Мојсијев закон и узгаја свиње на продају за римске житеље Гадаре и Гергеса. Народи које су Јевреји одбацили и понизили су му драги и блиски као и становници Јерусалима. Али судбина ових народа била је сасвим другачија. Из горљивих Галилејаца потичу први проповједници нове вјере у Спаситеља - апостоли и жене мироносице. Презрени Самарјани постали су први незнабожачки народ који је имао хришћанску цркву. Становници земље Гадаринске су се „прославили“ чињеницом да због свиња нису дозволили Спаситељу да уђе у њихову земљу. Бог подједнако воли све људе и сваки народ на Земљи су Његова дјеца. Али тамо гдје људи сами одбацују ту љубав, чак ни свемогући Бог не може ништа учинити. 
аутор: Александар Ткаченко / Цртежи Галине Воронецкаје /Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

САЖЕТАК
Монографија Сакрална архитектура Бањалучке епархије на њеном садашњем простору од Миланског едикта до краја средњег вијека штампана је поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 120 година од оснивања Бањалучке епархије. Издавач је Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске, а издавање је помогао Републички секретаријат за вјере Владе Републике Српске. 
Аутори монографије су Славољуб Лукић, доктор теологије, Бојан Вујиновић, мастер археологије, и Марко Јанковић, мастер историје. Монографија је подијељена на четири цјелине: „Црквене прилике на подручју садашње Бањалучке епархије од апостолског доба до Берлинског конгреса 1878. године”, „Базилике на простору садашње Бањалучке епархије”, „Активни манастири” и „Угашени манастири – манастиришта и црквишта”. Свако од поглавља је заокружена цјелина и може стајати самостално. ​
У уводном дијелу представљене су црквене прилике од апостолског доба до Берлинског конгреса 1878. године, не само на подручју које сада административно припада Бањалучкој епархији већ и на ширем простору Босанске Крајине, области којој су претходиле средњовјековне административне цјелине Доњи Краји и Јајачка бановина. 
Прве базилике на територији Бањалучке епархије саграђене су након Миланског едикта, у другој половини IV и првој половини V вијека. О томе свједоче материјални остаци сакралних грађевина пронађених на подручју Бање Луке (Рамићи и могућа базилика на Кастелу), Приједора (Зецови), Лакташа (Бакинци), Новог Града (Благај) и Котор Вароши (Шипраге). ​
На подручју Бањалучке епархије данас има шест активних манастира: Гомионица, Крупа на Врбасу, Моштаница, Липље, Ступље и Осовица. Сваки од манастира представљен је са посебном пажњом и посвећено му је једно потпоглавље у монографији. Поред историјата, записане су и многе занимљивости и народна предања која се вежу за ове манастире. 
У посљедњем поглављу приказана су манастиришта и црквишта која у српској историографији до сада нису имала запажено мјесто. Најстарији материјални трагови средњовјековног манастира на подручју Бањалучке епархије пронађени су у Горњим Кијевцима, на локалитету Манастириште-Карановац, и доводе се у везу с периодом XIII вијека, док трагови средњовјековне некрополе формиране око манастирске цркве указују и на ранији период, тј. XI и XII вијек.
Сва поглавља богато су илустрована фотографијама, којe прате основни текст. Поред закључка на српском језику, монографија садржи и закључке на енглеском, руском, њемачком и грчком језику. Рецензије потписују проф. др Горан Латиновић и мср Дејан Дошлић, историчари, те др Славко Цигленечки, археолог. погледај САДРЖАЈ МОНОГРАФИЈЕ

Поред вољног одрицања од Сатане, очекује се да се особа која се крсти слободне воље сједини с Богом. Због тога се након што се особа која се крштава или кумови са бебом згазе ђавола дувањем и пљувањем по њему, они се окрећу од његовог царства (символично од запада) на исток, где се налази олтар, символизујући престо Божји и славно царство Христово.
Ево шта о томе пише свети Кирило Јерусалимски: „Докле се одричеш сатане и раскидаш сваки савез, са њим, ти раскидаш и стари савез, са адом: теби се отвара рај Божји, који Бог беше засадио на Истоку и одакле због преступа би изгнан праотац наш због кршења заповести, постаје отворен за тебе. Прихватајући ово, окрећеш се од запада и окрећеш се царству светлости које је  на истоку" - Прва мистагошка катихеза новопросвећеним-Свети Кирило Јерусалимски).
Такође, вредне пажње су телесне гестикулације које током крштења чине они који се крсте или кумови. Они су назначени у Малом Часослову. Док је окренут према западу, онај који се крштава треба да стоји са рукама подигнутим према горе као символ одрицања од Сатане. Свети Симеон Солунски пише: „... свештеник заповеда њему (оглашеном) да подигне руке у знак да нема скривених злих и да почиње да подражава Онога који је разапет за нас“. Дакле, подигнуте руке овде, такође, делују као символ Распећа, указујући на чињеницу да ће крштени од сада имати пример нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа и трудити се да га подражавају и следе у његовом животу.​
Међутим, држање онога који се крштава се мења након што је окренут ка истоку. Сада стоји са спуштеним рукама, што значи његово добровољно предавање вољи Божјој. У "Приручнику за свештенослужитеље" о овоме се каже следеће: „Овај гест значи да се спласнула побуна против Бога, коју су у људској души изазвале непријатељске сплетке, замењује послушношћу и сагласност“.
Тим врлинама започиње пут до Христа: послушност, сагласност и, коначно, смерност. Комбинујући моћ Божију са сопственим напорима, човек се окреће истоку и тиме побеђује у борби против ђавола и његових злих моћи. У овом помирујућем и у првобитно враћеном стању он сада треба да настави своје уздизање ка царству небеском, све више се повезујући са Богом.​
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор: Каталог добрих дјела

​Само на једном месту на територији опустошене чернобиљске регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. За разлику од околине, унутар зидова цркве уређаји за мерење радиоактивности показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни.
​У савременом друштву, где материјализам, који се усађује деценијама, мирно коегзистира са верским уверењима, веровање у натприродне силе никако није заједничко својство грађана. Међутим, чак су и најтврдокорнији скептици присиљени да признају да понекад постоје појаве за које је тешко могуће наћи рационално објашњење. Један од ових феномена је црква Светог Илије, смештена у Чернобилској зони искључења. По чему је она позната?
Мртва зона
Јединственост ове цркве, која се на први поглед не разликује од многобројних сличних грађевина, је у томе што ју је зрачење необјашњиво заобишло. Као што је познато, несрећа, која се догодила у априлу 1986. године у оближњој нуклеарној електрани Чернобил, претворила је читаво околно подручје у мртву зону контаминирану радионуклидима цезијума и јода. Огроман број људи био је приморан да напусти своје домове и пресели се на сигурна места за живот. Редовна мерења специјалиста показују да су и данас, после више од три деценије, ваздух и тло Чернобила засићени смрћу. Они су се помирили с тим, схватајући објективне законе онога што се догађа.

Храм који је кршио законе природе
И само на једном месту на територији ове опустошене регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. Унутар њених зидова уређаји показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни. Штавише, неспорно је да су и многе иконе које се налазе у овом храму стекле чудесне моћи.
Прошлост цркве Светог Илије
Историја храма, који је збунио савремене научнике, има нешто више од једног и по века. Међутим, као што је јасно из преживелих докумената, дрвене цркве су на овом месту подизане неколико пута, једна за другом пропадајући у пожарима. Садашња црква је изграђена 1869. године и служила је готово пола века, све док у њу „комунистички господари живота“, укинувши парохију, нису пренели у надлежност бројних привредних организација. Дуго је била смештена прехрамбена продавница.
1937. године, услед још једне антирелигиозне кампање, издато је наређење да се зграда која је некада служила као храм дигне у ваздух, али су бивши парохијани, продирући унутра, легли на под и објавили да су спремни да умру заједно са својом оскрнављеном светињом. Да би избегле отворену конфронтацију са становништвом, власти су биле принуђене да преиначе своју одлуку. Следећи пут Црква Светог Илије је била на ивици уништења 1941. године, када је, пре принудног повлачења совјетских трупа, минирана. Тада је поново спасен само захваљујући посвећености локалних становника. Послератне године биле су обележене одређеним ублажавањем владине политике према религији, што је довело до оживљавања појединих, претходно укинутих парохија. Међу њима је била и православна заједница цркве Светог Илије, која је постојала до кобне 1986. године.
Молитве вјерника
После страшне катастрофе коју је човек створио у нуклеарној електрани у Чернобиљу 26. априла 1986. године, све цркве смештене у контаминираном подручју, укључујући и цркву Светог Илије, затворене су. Међутим, након неколико година, украјинске власти почеле су да добијају многа писма са захтевом да отворе ову цркву и дозволе одржавање богослужења у њој. Поруке су стизале од локалних становника, који су одбили да се преселе ван контаминиране територије, као и од бивших запослених у НПП, који су изразили жељу да живе остатак свог живота без напуштања зоне радијације. Пре него што су донели одлуку о овом питању, власти су дале упутства за мерење нивоа зрачења у храму, планирајући, на основу добијених резултата, да вернике одврате од њиховог лудог подухвата. Међутим, на опште запрепашћење, инструменти нису забележили никаква одступања од норме и добијено је одобрење за наставак верског живота у њему. Међутим, ни један покушај да се пронађе објашњење за овај феномен, иако је остао у оквиру материјализма, није био овенчан успехом.

Благослов Пресвете Богородице
Навешћемо још једну чињеницу - колико изненађујућу, толико и непобитну. Чињеница је да се тачно 10 година пре избијања трагедије, на страницама новина "Чернобил" појавио фељтон ироничног наслова „Изуми црквењака“. Тих година још увек се водила активна атеистичка пропаганда и редовно су објављивани слични чланци, али у овом случају аутор је, нескривеним исмевањем, рекао да су, према речима парохијана цркве Светог Илије, сви били сведоци чуда: на небу изнад главе појавио се лик Пресвете Богородице, која је у рукама држала гранчице пелина и благосиљала храм с њима. Сви су истовремено приметили да је Њено лице било пуно туге. Овај чланак би био заборављен да аутор није назначио тачан датум онога што се догодило - 26. априла 1976. године, другим речима, тачно 10 година пре трагедије, и који се понављао дан за даном...

Параболе (приче): како је Христос учио људе?
Загонетка на коју није лако одговорити
​
Шта је парабола (прича у којој све што се прича треба узимати у пренесеном значењу-примједба преводиоца)? Стручњак ће одговорити да је ово такав жанр, књижевна форма. Па, на примjер, постоји жанр - бајка. Други жанр је басна. А парабола, такође, стоји у истом реду: бајка, басна, парабола.
Па, о бајци, мање-више све знамо и без стручњака. У бајци добар момак одлази у далеку земљу да спаси принцезу, побиједи змаја и постане краљ. Овдје се ради о авантури од које ће вам застати дах. Док слушате или читате бајку, можете да се осјећате као њен главни лик, храбар и сналажљив, да тугујете због његових невоља, а затим да се радујете његовим достигнућима. Бајка нам омогућава да проживимо њене догађаје, саосјећамо са јунаком, научимо да никада не клонемо духом и да увијек слиједимо добро.
Ни са басном нема проблема. Сви знају да је басна поетска прича у којој се важна и сложена значења објашњавају кроз неку једноставну и разумљиву слику. На примјер, (у Басни Крилова - "Слон и Моска") мали пас Моска лаје на огромног слона, који то уопште не примјећује. Али пса није брига, главна ствар је да сви око њега могу видјети како напада тако велику и снажну животињу.  Други пси су рекли: "Чини се да је Моска најјачи пас борац јер смије да нападне слона". Изгледа да се овдје ништа не говори о људима, али одмах схватите да се овдје уопште не ради о псу и слону. Када нека неугледна особа изненада, без очигледног разлога, почне јавно да грди познатог политичара, умјетника или писца, зашто то чини? Јер тада,  његово име постаје важно поред имена ове познате личности. Жели да постане толико познат међу људима, попут пса који је лајао на слона. Ово је басна.

Али шта је парабола, теже је рећи. У много чему подсјећа на басну. У параболи се мудрост открива и кроз познате и познате слике. Али басна нужно садржи моралну поуку, односно директно објашњење њеног значења. Дакле, у пјесми о слону и псу значење цијеле приче објашњава сам пас. Дешава се и да сам аутор већ у своје име открива морал басне. На примјер, у басни "Врана и лисица" морална поука нам је дата  на самом почетку:​
​
Колико су пута рекли свијету
То ласкање је подло, штетно; али све није за будућност,
А ласкавац ће увијек наћи кутак у свом срцу. 

И послије тога слиједи прича о томе како глупа гавран није могао да поднесе ласкаву похвалу лукаве лисице, крекнула је и испустила сир, који је лисица одмах однијела. 
Дакле, у параболи никад нема таквог морала.
Такође, можемо рећи да је парабола загонетка коју слушаоци морају сами да ријеше. Или да замоле приповједача да објасни њено значење.​ У литератури овај жанр некако баш и није заживио. Бајке и басне често су састављали разни писци. Али жанр параболе, заобишао је њихову пажњу и уопште је нису користили. Заиста, зашто читаоцу понудити загонетке на које у тексту параболе нема одговора? Једна фрустрација од таквог читања и ништа више.
Али постоји једна књига у којој се параболе налазе на скоро свакој страници. Ова књига је јеванђеље. Чињеница је да је Исус Христос врло често људима говорио у параболама. Да, да, ове чудне басне-загонетке, у којима није било готовог морала или објашњења. Зашто је изабрао тако незгодан жанр за разумијевање? Напокон, чак ни најближи Исусови ученици нису могли да схвате Његове параболе, а затим су, будући сами са Учитељем, тражили да разјасни њихово значење. Покушајмо да схватимо.

​Зашто се Исус попео на гору?
Исус Христос је често користио параболе у свом проповиједању. Међутим, није то увијек чинио. На примјер, у најпознатијој бесједи коју је Исус говорио људима када се попео на гору (због чега се и назива Бесједа на гори), он није употребио ниједну параболу, већ је о свему говорио директно и разумљиво за све који су слушали. Међутим, неколико дана касније, Исус из чамца проповиједа мноштву окупљеном на обали Галилејског мора. А овдје се већ у Јеванђељу директно каже да је људима говорио у параболама. Како разумјети тако различит однос према слушаоцима у два слична случаја?
У међувремену, све је објашњено прилично једноставно. Потребно је само пажљивије погледати ко је слушао Исусове ријечи на гори и ко је био међу Његовим слушаоцима поред мора.
Многи људи су се окупљали ту и тамо да виде славног Учитеља. Али, ово каже Јеванђеље о догађајима на гори: „ А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: ...“ (Мт 5, 1-2).
Испоставља се да ријечи Бесједе на гори нису чули сви који су се тог дана окупили, већ само они који су се са Исусом попели на гору. Сви остали су остали доле јер их није занимало шта ће Исус рећи. Они су чули за чуда која Он чини, а такође, су жељели да виде неко чудо. И све ове чудне ријечи:" И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину"; или "Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне"- њима нису биле занимљиве. А онда се Исус само удаљио од мноштва људи на гору. Своје учење није скривао од народа, већ је желио да говори само онима који заиста желе да чују ријеч Божију. Свако од окупљених могао је, такође, да се попне на гору и слуша проповијед Исуса Христа. Међутим, урадили су то само они који су касније у Јеванђељу названи ученицима.
Али бесједа на морској обали била је у сасвим другом окружењу. Тог дана су његови непријатељи, књижевници и фарисеји, дошли да слушају Исуса. То су били јеврејски учитељи Закона, најмјеродавнији људи у питањима вјере. Њихово мишљење за било ког Јеврејина увијек је било пресудно у свему везаном за вјерски живот. И одједном се појавио овај чудан, по њиховом мишљењу, Исус. И не само да одбија да призна њихов ауторитет, већ их директно  пред народом назива - змијама и породима аспидиним, лицјемерима, окреченим гробовима. Наравно, ово их је веома вријеђало. А и они су жељели да пронађу бар неки разлог да осуде Исуса због кршења јеврејског закона. Зато су долазили да слушају Његове проповиједи, педантно испитивали сваку Исусову ријеч и чекали да напокон погријеши и каже нешто погрешно. Али истовремено су се претварали као да су и они дошли као и други само да чују бесједу. То су били људи који су стали у први ред окупљених на морској обали.

Исус је, наравно, знао да су књижевници и фарисеји жељели да га ухвате на ријеч. Стога је и овдје то учинио тако да само они који су заиста желели да то разумеју могу да схвате значење бесједе. Због тога Исус није људима говорио директно, већ параболама. Да, да, оне врло мистериозне басне које се не могу разумјети ако их сам приповједач не објасни. А фарисеји са књижевницима нашли су се у апсурдној ситуацији. Слушали су врло пажљиво, али апсолутно ништа нису могли да разумију. Исус, стојећи у чамцу недалеко од обале, рекао је:
- Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде. А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ?  А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу.  Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.
Како се све ово може разумјети без објашњавања значења? Да, баш никако! Зато је то парабола. Међутим, ако би књижевници и фарисеји тражили да им објасни њено значење, они би тиме признали да је Исус мудрији од њих. И да и они, као и сви други људи, имају од Њега шта да науче. А поносни књижевници и фарисеји нису могли да пристану на ово. Стога су слушали Исусове параболе, нису их нимало схавтали, али било је важно да им надимају образе, климају главом и праве се да им је све јасно.
Тада је Исус завршио говор и отпустио људе. Његови непријатељи су отишли без ичега. И тек тада су му пришли они који се нису плашили да признају своје незнање и који су заиста жељели да сазнају о чему Исус говори. И само њима - који су чезнули за истином - Исус је објаснио ову параболу:
„А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога".
Због тога су Исусу биле потребне параболе - да отјера оне који су хтјели да Га осуде за богохуљење или су само из радозналости дошли да виде знаменитог проповједника. А онда о тајнама Царства небеског може да говори само онима који заиста желе тамо да стигну. Свако од присутних могао је одмах да пита Исуса о значењу Његових парабола. И Он би, наравно, одговарао на таква питања. Али током бесједе на мору уопште се нису чули. Нико… превео и прилагодио: вјеронаука.нет

​У Израелу је откривен 1500 година стар натпис на старогрчком
На сјеверу Израела откривена је 1500 година стара плоча на којој је на старогрчком писало „Христос се родио од Марије“. Ово је открио тим археолога током ископавања на северу Израела, а извештава Daily Mail Online. Натпис је откривен током ископавања некад велељепне цркве која је грађена у византијском или раноисламском периоду. Зграда је откривена током ископавања прије новог пројекта изградње пута у долини Језреел.
„Ово је први доказ о постојању византијске цркве у селу ет-Тајибе (налази се у централном Израелу, 12 км сјевероисточно од Кфар Сабе) и додаје се другим налазима који свједоче о активностима хришћана који су живјели у региону“, рекао је др Валид Атраш, из Израелске управе за антиквитете. Извор / Превод: вјеронаука.нет

​Сила воде, освештане на празник Богојављење, лежи у томе што садржи Божанску благодат, која је „буквално у нашим рукама“, рекао је патријарх Кирил .
- Данас нам открива - заиста, физички - присуство Божанске благодати. Вјерујемо да је ова благодат присутна у освећеној води, - рекао је патријарх на празник Богојављење 19. јануара након Св. Литургије у скиту Александра Невског код Переделкина.
- Ми пијемо ову воду, шкропимо је по кућама, држимо је у својим домовима и у тешким животним тренуцима је додирујемо и поново пијемо, знајући да је кроз ову водену природу поред нас, буквално у нашим рукама, Божанска благодат, - додао је он. Према Његовој Светости, спознаја да „Бог није напустио свијет, није напустио људски род, није напустио никога од нас“, долазећи на празник Богојављење, требало би да ојача хришћане „у вјери и побожности, у жељи да Богу захвале и моле му се, настојећи да живе по закону који је Господ донио на свијет ... "
- Јер, само слиедећи овај закон, човјек може стећи пуноћу живота или, обичним језиком, истинску срећу, - закључио је патријарх. ​Читаву бесједу можете да прочитате овдје

Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање (примједба преводиоца).
У Црква Спаса  на крви (тренутно секуларни музеј ) у Санкт Петербургу до 31. марта одржава се изложба умјетничких дјела и икона од балтичког ћилибара (јантара) „Химна сунчаном камену“, на којој је 18. јануара представљена јединствена икона „Крштење Господње“. Аутор свих дела, Александар Крилов, радио је на стварању ове иконе годину дана и завршио је непосредно пред празник, наводи се на сајту ТВ Санкт Петербург. Икона је димензија 145 x111 центиметара и направљена је од природног балтичког јантара. Позадина је рађена методом мозаика, а фигуре су рађене техником рељефа. 
Начелник рачуноводственог одјељења музејски фондови државног спомен музеја «Исакијевски собор» Јулија Ушкова, каже да је икона «Крштење Господње» «у потпуности направљена од природног балтичког јантара“. Ауторска дјела Александра Крилова, а има их већ више од 150, задивљују разноликошћу и  виртуозном вјештином извођења. Јантар (ћилибар) се органски комбинује са разним материјалима - металом, бисерима, полудрагим камењем, дрветом, костима. Али сви ови додаци укључени су у једну једину сврху - да се нагласи и истакне љепота златног драгуља. Са посебним  страхопоштовањем мајстор ствара иконе од јантара.​ Током стварања иконе, мајстор јантарне уметности ослањао се на иконописне традиције школе Андреја Рубљова, међутим, технике сликања преиспитао је у односу на потпуно другачији материјал - балтички сунчани камен, који је способан да истовремено упија и одаје сунчеву свјетлост.
Поред иконе „Крштење Господње“, у централној сали капеле-музеја представљене су и друге велике храмовне иконе, међу којима су „Старозавјетна Тројица“, „Спаситељ на престолу са предстојашчим“ , икона светог благовјерног кнеза Александра Невског i iконе Мајке Божиje «Донска», «Иверска», «Владимирска», «Казанска», – рекли су у музеју. Умјетник је, такође, направио макету Исакијевог Сабора- Исакијевски храм (назван по Светом Исакију Далматском - највећа православна црква у Санкт Петербургу)- у Санкт Петербургу у облику у којем га је замислио архитекта Огист Монтферан (1786 – 1858). Изложба је представљена у централном дијелу изложбе.

​Мјесто Крштења Исуса Христа налази се на територији данашњег Јордана. Ово мјесто данас се зове Ал-Махтас (арап. „погружење“). Било га је могуће пронаћи тек деведесетих - прије тог времена, земљиште у близини ријеке Јордан минирано је након шестодневног рата.
​Према ријечима археолога Рустом Мџјана, који је учествовао у ископавањима, идеја да потраже мјесто Богојављења  истражиоцима је дошла захваљујући древној мозаичној мапи на поду цркве Светог Ђорђа у Мадаби (ово је најстарија сачувана карта Свете земље, настала је у 6. вијеку нове ере, откривена 1895. године. Мапа Мадабе, позната и као мапа мозаика Мадабе, део је подне мозаика у рано византијској цркви Светог Ђорђа у Мадаби, у Јордану. Мапа Мадабе је са Блиског Истока, а дио ње садржи најстарији сачувани оригинални картографски приказ Свете земље и посебно Јерусалима. 

Одјељак карте Мадаба који приказује Βεθαβαρα το του αγιου Ιωαννου του βαπτισματος („Ветавара, мјесто Светог Јована Крститеља“) западно од ријеке Јордан
Ориген је био хришћански учењак из Палестине из 3. вijека. Примijетивши да у његово врijеме није постојало место звано Витанија источно од Јордана, предложио је да се име измијени у Витавара, што заиста одговара мјесту које се тамо налазило. Витавара, смјештена на источној обали ријеке Јордан, девет километара сјеверно од Мртвог мора, укључује два главна археолошка налазишта: Тел ел-Харар, познато као мјесто одласка пророка Илије на небо , и подручје гдје се налазе храмо Светог Јована Крститеља. близу Јордана. Према предању, Господ Исус Христос је у Витавари на обали Јордана примио крштење од пророка Јована Крститеља. Витавара је, до сада, сачувала трагове римске и византијске цивилизације: цркве, капеле, манастир, пећине које су служиле као склоништа за пустињаке, као и крстионице за крштење. Сада на мјесту Крштења самога Јордана нема:  некад пунотечна ријека се смањивала и неколико пута је мијењала ток због земљотреса, па је сада врло тешко разумјети тачно гдје се налазила у вријеме Спаситељевог земаљског живота. Али археолози су успјели да ископају основу древног храма, стајао је на четири стуба директно изнад ријеке, чије су воде формирале крст. Према Рустому Мџјану, у давним временима храмови нису грађени тек тако - мјесто за њих је изабрано симболично. Стога, ако се на наводном библијском мјесту нађу рушевине храмова из периода Византијског царства, ово се сматра још једном потврдом да су се догађаји овдје одвијали. 

Можете заронити у Јордан: неколико километара од мјеста Богојављења постоји посебна купка у близини ходочасничке куће која је отворена 2012. године у присуству јорданског краља Абдулаха II. Тамо се можете не само опустити, купити специјалне кошуље за пливање, него и остати неколико дана.​ Године 2015. УНЕСКО је ову локацију одредио као локацију свјетске баштине, изузимајући западну страну ријеке. Одлука о укључивању Витаваре, мјеста крштења Исуса Христа, на листу Унеска донесена је је на 39. засједању организације, које се одржало од 28. јуна до 8. јула 2015. године у Бону, у Њемачкој, наводи се на веб страници Руске духовне мисије у Јерусалиму. 
Отприлике 81.000 људи посјетило га је 2016. године, углавном европских, америчких и арапских туриста. На хиљаде их се сливају 6. јануара да прославе празник Богојављење. 
Шта каже Свето писмо
Два одломка из Јеванђеља по Јовану указују на мјесто „иза Јордана“ или „преко Јордана“:
„Ово се догоди у Витанији с оне стране Јордана гдје Јован крштаваше“(Јн 1,28).
„И отиде опет преко Јордана на мјесто гдје Јован најприје крштаваше; и остаде ондје“ (Јн 10,40).

Сатанизам се нашао међу признатим религијама у Аустралији, пошто је једна болница пристала да се њихов симбол, пентаграм, нађе поред крста, полумесеца и других симбола познатих религија. Сатанисти сада траже и увођење њихове веронауке у школе. Сатанисти у аустралијској држави Квинсленд извојевали су, како сами кажу, „малу, али важну победу за слободу религије“, пошто је Саншајн коуст јуниверзити болница додала сатанизам на листу признатих религија у свом верском центру, преноси РТ. Пентаграм је сада постављен међу религијске симболе као што су хришћански крст, исламски полумесец и звезда, хиндуистички ом, јеврејска Давидова звезда или будистичка дармачакра, односно точак закона. Иза постављања овог симбола стоји сатанистичка група под називом храм Сатане, из аустралијске области Нуса. Међутим, они се нису задовољили само тиме што су признати као религија, већ траже да се хришћански симболи уклоне из овог центра јер „вређа верске слободе других људи“. Такође, захтевају и да њихов вођа Брат Самаел Демо Горгон буде признат као свештеник да би могао да обавља „превођење умирућих хришћана који желе да пређу у сатанизам“, те да може да посети болесне припаднике свог култа. После ове „мале, али важне победе“, сатанисти су покренули и друге захтеве, па сада траже и да се у школама, поред веронауке признатих религија, држе и часови сатанизма. Док сатанисти славе, друге религије у овој аустралијској држави се буне.Муслимански имам Ибрахим Дадун рекао је СБС њузу како је забринут да се сатанизам користи како би се људи одвратили од Бога.  Хришћански теолог Џон Диксон осудио је болницу због овог потеза.„Мислио сам да је шала да је болница прихватила сатанизам као религију“, рекао је он. Мајк Херкок из баптистичке цркве у Сиднеју, рекао је да је ово покушај да се поремете водеће религије од стране оних који су се од њих отуђили или се у њих разочарали. Портпарол здравствених власти Квинсланда рекао је да брину о пацијентима свих религија, и да они могу да потраже помоћ својих духовних вођа, те да су због тога постављени њихови симболи. „Наше установе могу да поставе религијске симболе признате у свету као гест добродошлице пацијентима и посетиоцим“, рекао је портпарол болнице. Извор: Спутњик

​Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је на Богојављење Свету архијерејску литургију у Храму Светог цара Лазара и косовских мученика у Андрићграду.

И ове године одржано је традиционално пливање за крст часни. Припремило смо мноштво лијепих фотографија из читавог православног свијета.

​Прича о часној глави Јована Крститеља – била су три обретења (обретење значи проналазак) - није баш једноставна и, штавише, још увијек није у потпуности схваћена. Италија, Француска, Сирија, Грчка, Јерменија: свака од ових земаља изјављује да се код њих чува  глава Јована Крститеља. Питали смо Тимотеја Катниса, историчара и руководитеља ходочасничког центра апостола Томе у Европи , да каже које аргументе научни свијет износи у корист ове или оне светиње. Значај Јована Крститеља за вјернике је увијек био веома важан. Послије Богородице, овај светац, који има највећи број црквених празника, један је од врло малог броја светаца чији рођење Црква слави. Посебна пажња је посвећена Крститељу у Јеванђељу, а многи савременици су примијетили да је 30-их година I вијека Јован Крститељ био веома познати светитељ, што је изазвало широку резонанцу.
Зато су мошти светог Јована Претече увијек биле од велике важности, а његова глава се сматрала посебном, врло значајном светињом, због чега се у Цркви славе сва три обретења главе. Заиста, постоје многе потврде да је истинска глава, или дио главе, на примјер, у манастиру Светог Силвестра у Риму, у џамији Умајад у Дамаску (иначе, Крститеља не поштују само хришћани, већ и муслимани - као великог праведника ), у Нагорно-Карабаху у Јерменији, на Атосу. Али ако говоримо о највјероватнијој локацији светиње, онда је ово, наравно, катедрала Госпе од Амиенса у Француској (фр. Cathédrale Notre-Dame d'Amiens-примједба преводиоца). Из једноставног разлога што је од свих горе наведених мјеста само овде спроведена велика и квалитетна испитивања светиње, а такође је познато да управо овај дио главе (а само се предњи дио главе чува у Амиенској катедрали) има јасан историјски пут. 

​Нећу вам досађивати са пуно чињеница који се односе на прво и друго обретење, и прећи ћу право на тренутак трећег обретења главе Крститеља. Током периода иконоборачког прогона одлучено је да се сакрије глава Јована Крститеља - и почетком 9. вијека пребачена је у Комане- такође Коман или Каман, Камани- (град смјештен недалеко од модерног Сукумија - главни град Абхазије). Постоји неколико извора који указују да је 842.године  глава Крститеља премјештена из Комана у Цариград. Такође, је сачувано свједочење ходочасника Антонија да је 1200. глава Крститеља већ била раздијељена - видио је само предњи дио.
Затим долази четврти крсташки рат током којег је заузет Цариград. У једној од уништених палата католички свештеник Валон де Сартон (Wallon de Sarton) проналази налази  предњи дио светиње на сребрном пладњу, прекривену конвексним кристалним стаклом. Мора је да прода сребрни пладањ да би стигао до Пикардије, гдје 1204. превози главу Крститеља. 
Од тада се светиња трајно налази у главном граду Пикардије, Амјену (франц. Amiens) - и овдје се гради величанствена катедрала Госпе од Амјена као врста драгоцјеног ковчега за чување главе, која одмах постаје позната и поштована светиња у Француској. Долазе јој краљеви - Луј Свети, његов син Филип Храбри - и други. Из ње произлазе чуда: познат је случај спасавања града Амјена од куге у 17. вијеку молитвама пред главом Јована Крститеља. Такође, у Француској постоји традиција да се људи измирују у храму пред светињом. 1958. године извршено је велико анатомско испитивање моштију од стране коју су спровели познати професори анатомије, фармације, хирургије и стоматологије. Стручњаци су открили да је овај дио главе много старији од средњовјековне људске кости. Само лице је идентификовано као медитеранско. А, такође, је утврђено да је старост особе којој је припадао дио главе, између 25 и 40 година. Поред тога, на глави, је установљен јасан и видљив траг ударца од ножа.
А као што је познато, када је глава Крститеља доспела до Иродијаде, она је опседнута бијесом, пробила главу ножем. Ми не можемо прецизно одредити аутентичност одређеног дијела главе Светог Јована Крститеља, али предњи дио главе Крститеља који се налази у катедрали у Амјену ни по једној чињеници не може се извући закључак који би био у супротности од тога да је она можда припадала Јовану Крститељу. Иначе, свети Димитрије Ростовски у свом житију помиње и боравак главе Јована Крститеља у Амјену што значи да су и православни хришћани долазили на поклоњење глави још од XVII вијека. Превео сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Обично је Пророк и Крститељ Господњи Јован приказан као подвижник мршавог лица, удубљених образа, дуге замршене косе и браде, у грубој одјећи од камиље длаке. То је управо слика строгог пустињака коју приказује Јеванђеље, а управо таква слика пророка постављена је на древној синајској икони 6. вијека. Назвао бих је историјским образом Крститеља. Међутим, постоји још једна, рјеђа икона Крститеља у облику анђела са крилима. Овакво изображење има симболичан карактер. Има посебно име: „Јован Крститељ - анђео пустиње“.