Тема Великог уторка. Изобличење књижевника и фарисеја (зачала из 22. и 23. главе Јеванђеља по Матеју,која се читају на Јутрењу у Велики уторак) и парабола о десет дјевица, читана на Литургији Пређеосвећених дарова, која се служи на Велики уторак).
Двадесет трећа глава Јеванђеља по Матеју. Читава прилично велика глава, која се састоји од 39 стихова, директан је говор Господа нашег Исуса Христа, у коме он изобличава књижевнике и фарисеје. Зашто? Зашто Спаситељ то ради тако детаљно? Зашто он тако пажљиво испитује њихове гријехе? А зашто је то тако детаљно описано у Светом Јеванђељу? Одговор је очигледан: да не постанемо такви. Ово је опомена нама – свим будућим генерацијама хришћана.
Хајде да размотримо ову главу и прођемо својеврсни тест: „Има ли у мени оног фарисејства које Христос тако осуђује?“
Господ је осудио књижевнике и фарисеје што су људима наметнули низ веома тешких правила, која ни сами не испуњавају (в. Мт 23, 4). Спаситељ је говорио и о претјераној естетизацији његовог изгледа (в. Мт 23, 5). Фарисеји су носили велике траке на челу и рукама са ријечима Закона, као и посебну одјећу по којој су их људи разликовали. Вољели су почасна мјеста на гозбама, и предсједавање разним сабрањима и да им се људи обраћају с поштовањем.
Зар није тако и код нас? Волимо лијепу одјећу да задивимо, а понекад и шармирамо својим изгледом. Не волимо да не служимо људима, већ да они служе нама. И да нам се обраћају с поштовањем. И много времена трошимо на свој изглед. И трошимо много времена и труда да постигнемо моћ, част и поштовање, претварајући свој пут ка врха у прави рат.
Али да ли је то вриједно тога? Колико је свега потребно снаге, живаца, здравља. Једноставно не остаје нам времена за себе, за развој своје душе. Нема више времена за најважније ствари!
Допада ми се прича о томе како је монаху старцу Пајсију Свјатогорцу дат апарат за кафу. Окренуо га је у рукама и вратио, говорећи отприлике овако: зашто ми треба, треба да самељем кафу, поставим електричне инсталације, да апарат стално перем и чистим... Али Ава Пајсије је био довољно срећан да пије чај из лимене шоље и прокува воду на отвореној ватри испред своје келије. То му је остављало много више времена за молитву и размишљање.
Затим, Господ оптужује књижевнике и фарисеје да су им срца пристрасна према материјалним стварима, посебно према злату. И за њих је злато постало важније од Бога (види Мт. 23, 16–20). То се изражава у томе што их Спаситељ овако изобличава: „ако се човјек куне храмским златом, крив је“. А ако се ко куне храмом, онда није ништа крив. А Господ наш Исус Христос то директно сажима: „Безумни и слијепи! Шта је веће: дар или олтар који дар освећује? Дакле, ко се куне олтаром, куне се њиме и свиме што је на њему; и ко се куне храмом, куне се њиме и Оним који у њему пребива; а ко се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који сједи на њему“ (Мт 23, 19–22).
И овде нас Спаситељ упозорава да не будемо превише заљубљени у материјалне ствари: новац, ствари итд. Он као да нам говори да увијек морамо бити будни да нам ствари и њихово стицање не постану важнији од Бога. Јер овај пут је директан пут у пакао, којим су многи ишли и падали у огњени бездан.
Сјећам се јединог осмијеха за тридесет година Светог праведног Лазара Четвородневног, епископа Кипра. Након што га је Господ васкрсао, Свети Лазар је живио још тридесетак година и био епископ на острву Кипру. Никад се није смијао. На крају крајева, његова душа је провела четири дана у аду. Насмијао се само једном када је на пијаци видио лопова како краде глинени ћуп. Тада је светац рекао: „Земља краде земљу. земља узима земљу". Нема сврхе у овој земљи, која ће бити уништена и разложена. На исти начин, нема смисла да се претјерано бринемо о свом тијелу, јер је и оно земља и такође ће умријети. Чувајмо своју бесмртну душу, размишљајмо о Страшном суду и о томе шта ћемо рећи Свемогућем када се појавимо пред Њим. Хоће ли и нас назвати својим пријатељем, као што је некада назвао Лазара?
Шта је излаз? Нема потребе да се превише бринемо о спољашним стварима. Прије свега, очистимо своју унутрашњу чутуру душе од гадости и нечистоте гријеха, да би, када се Женик јави и позове нас на свадбу у Царство Небеско, имамо уље добрих дјела. А састоје се од суда, милости и вјере (види Мт 23, 23). У суду над самим собом. У милосрђу према другим људима и у активној вјери у Свету Тројицу Оца и Сина и Светога Духа. Вјера је највеће благо. И тада ће Божански огањ благодати сићи ​​у утробу твоје светиљке и упалити је, и бићемо просветљени као огњени серафим. И видјећемо пут до неба.
протојереј Андреј Чиженко /превео и прилагодио вјеронаука.нет

На Велики уторак, током богослужења, чита се јеванђеоска парабола о десет дјевојака, коју Спаситељ говори како би показао како вјерници могу да уђу у Царство небеско. Христос је често разговарао са својим савременицима у причама (параболама) које су одражавале њима познате обичаје Древног Истока, па их је било лакше разумјети.
Десет дјевојака - пет мудрих и пет лудих - изашле су ноћу у сусрет младожењи. У то доба, ако су будући супружници живјели далеко једни од других, тада су ноћу договарали свечану поворку са бакљама и лампама до договореног мјеста, у пратњи својих пријатеља и дјевојака. Али луде дјевојке, за разлику од мудрих, нису са собом понијеле залиху уља за лампе. Пошто је дуго требало чекати младожењу у близини младине куће, дјевојке је обузео сан. Када је у поноћ завикао: "Ето женика гдје иде, излазите му на сусрет" (Мт 25 ,6), мудре дјевојке су сипале уље у своје лампе, све уље безумних је изгорјело, па су морале да трче да купе нову.  "А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: господару! господару! отвори нам.А он одговарајући рече им: заиста вам кажем: не познајем вас. Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечији доћи".
На слици Џејмса Тисао, која се налази у Бруклинском музеју, приказане су неразумне дјевојке, како спавају, док чекају женика који ће се појавити. У наставку текста прочитајте објашњење слике обје Тисоове слике. 

1
Луде дјевојке спавају. Према древним јеврејским традицијама, дјеверуше су носиле исте бијеле одеће - симбол чистоће и покривале су главе великим веловима. А и сама невеста је била умотана тако да јој се лице није видело - требало би да остане затворено до почетка церемоније венчања.

2
Горуће лампе. Такве лампе су биле направљене од глине и имале су двије рупе: једну за фитиљ, другу за сипање уља.

3
Под у кући невјесте је према источној традицији прекривен ружама. Отуда је обичај почео да ружу сматра симболом љубави. У давним временима на Истоку овај цвијет је био саставни дио свадбених свечаности. 

На другој Тисовој слици мудре девојке трче према младожењи.

1
Мудре дјевојке трче у сусрет младожењи. Упознавши се, сви су ишли код младожење или код његових родитеља да попуне документ зван кетуба - у њему су наведена права и обавезе супружника.

2
Чутуре напуњене резервним уљем. У давна времена за лампе се користило или маслиново уље или растопљена маст.

Аутор: Антон СКРИПУНОВ
извор: фома.ру/
превод: вјеронаука.нет

Велики уторак. Читав овај дан Исус Христос проводи у јерусалимском храму, разговарајући са разним људима: са Својим ученицима. са народом - побожним Јеврејима, који су се окупили у Јерусалиму уочи прославе старозавјетне Пасхе, са врхом јерусалимског друштва - првосвештеницима, књижевницима и старјешинама, који покушавају да збуне Христа, да га ухвате постављањем разних шкакљивих питања. Њима се Господ коначно обраћа гњевним ријечима који чујемо у јутарњој служби Великог уторка; Почиње речима: "Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтјели... (Мт 23,13-36). "Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста ... Јер вам кажем: нећете мене видјети отселе док не речете: Благословљен који иде у име Господње. - ово је посљедња ствар коју Исус баца својим непријатељима кад излазе из храма (Мт 23,38-39). Њихов „дом“ - храм у којем свештеници и даље приносе молитве и приносе жртве Богу - од сада ће бити празан: Господ га је посјетио, али је остао непрепознат. А сада га заувијек оставља.
О чему говори Јеванђеље за Велики уторак?
Апостоли ће данас чути три важне приче од Христа: о десет дjевојака које чекају младожењу (Мт 25, 1–12); о талантима - сребрне полуге, које је господар неко вријеме давао слугама како би их они могли искористити и донијети му зараду (Мт 25, 14-30); и о Страшном суду, гдје ће се одредити вјечна судбина сваке личности, у зависности од тога да ли је показивао љубав према ближњима или је био равнодушан (Мт 25, 31–46).
Квинтесенција свих ових парабола - исти позив који данас чујемо у литургији: Велики уторак. Читав овај дан Исус Христос проводи у јерусалимском храму, разговарајући са разним људима.
Шта значе ове ријечи?
Све параболе које је Спаситељ изговорио у Велики уторак - о томе како је важно бити спреман за посљедње вријеме у људској историји "А кад дође син човјечиј у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сјести на пријестолу славе своје ... И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца" (Мт 25, 31, 32). Остани будан! Не опусти се! - један од најважнијих позива којим се Христос обраћа својим ученицима. Пет лудих дјевојака које нису сачувале довољно уља (јелеја) за своје лампе и отишле су да га купе баш кад се појавио младожења, слика је човјека који се у читавом свом животу није трудио да стекне врлине: човјекољубље, милост, спремност помоћи сиромашнима, објашњава свети Јован Златоусти. Морали су раније набавити залихе. Када Господ поново дође на земљу - изненада, неочекивано за све - биће прекасно да почнемо чинити добро. Додатак овој мисли дао је преподобни Серафим Саровски. Уље, којим треба да се опскрбимо за  вријеме земаљског живота - то је благодат Светог Духа,  рекао је преподобни. Без ње је немогуће спасити се, а стиче се само добрим дјелима у име Христово.
У причи о талантима приказује нам се слика злог и лијеног слуге (Мт 25, 14), који се бојао да у посао уложи новац који му је господар повјерио и закопао га у земљу, плашећи се да могао би нехотице да изгуби оно што је имао. Кад се господар вратио, овај му је слуга вратио скривено говорећи: "знао сам да си ти тврд човјек: жњеш гдје нијеси сијао, и купиш гдје нијеси вијао;П а се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје". Али као одговор чуо је љутите ријечи: "зли и љењиви слуго! знао си да ја жњем гдје нијесам сијао, и купим гдје нијесам вијао. Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком"(Мт 25, 25, 27), тј, према тумачењу Јована Златоустог, да примљени поклон подијелиш са другим људима. Сваки дар стечен од Бога човјек треба да користи у корист других, додаје блажени Теофилакт Бугарски. У супротном, губи овај дар; „Али онај ко је показао већу ревност, добиће већи дар.
Прича о Страшном суду, такође, позива на будност, односно на активно вршење добрих дјела. Људи који су се активно бринули о својим ближњима - хранили гладне, пружали уточиште странцима, посјећивали болеснике и затворенике итд. (Јер огладњех, и дасте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; гост бијах, и примисте ме) - насљеђују Царство Небеско припремљено ... од постанка свијета (Мт 25, 34). А ко ово није учинио, осуђен је управо због овога. Не толико због неких грешних дјела, него због одсуства добрих дјела, због нечињења (Мт 24, 42).

Прочитајте детаљно испричане догађаје и приче са одговарајућим илустрацијама који су у вези са Великим уторком.

​Неки користе јеванђеоску причу о томе како је Христос истјерао трговце из јерусалимског храма да поткријепе тезу да вјерник има право да на силу обрачунава са онима који повређују његова вјерска осјећања. Други вјерују да се у овој епизоди говори о томе да у црквама не би требало да постоје црквене продавнице. Истовремено, често се превиде важни детаљи у вези са ситуацијом описаном у Јеванђељу. Покушајмо да схватимо шта се заправо догодило тада у Јерусалиму.
Епизоду са истјеривањем трговаца из храма најдетаљније описује апостол Јован. Овако изгледа његова прича: „И близу бјеше пасха Јеврејска, и изиђе Исус у Јерусалим. И нађе у цркви гдје сједе они што продаваху волове и овце и голубове, и који новце мијењаху. И начинивши бич од узица, изгна све из цркве, и овце и волове; и мјењачима просу новце и столове испремета; И рече онима што продаваху голубове: носите то одавде, и не чините од дома оца мојега дома трговачкога. А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме“ (Јн 2, 13-16).
У којем храму се све ово догодило?
Ова епизода се уопште не односи на врсту структуре какву данас обично замишљамо, слушајући ријеч „храм“ или „црква“. У ствари, Јерусалимски храм је био град у граду - са много зграда и дворишта.
Била је то грандиозна грађевина, једно од свјетских чуда, која је постала посебно величанствена након што ју је јудејски цар Ирод Велики обновио и много пута проширио (ова је било мање-више завршено управо у вријеме Рођења Христовог). Реконструисана је не само зграда храма, која је увећана и обложена бијелим каменом, златом и сребром; промијенио се и простор око њега. Око храма су подигнути високи зидови, у којима су се налазиле службене просторије; изнутра су им прикачене галерије у којима се продавао богослужбени прибор.

А напољу, иза јужног зида, налазило се такозвано двориште - огроман камен поплочан трг са фонтанама. Овдје - за разлику од територије изван зидина и, наравно, из саме зграде храма - приступ је био отворен свим долазницима, чак и незнабошцима. Тако се овај дио на крају почео да се назива „двориште незнабожаца“.
Био је намијењен углавном продаји жртвених животиња.
Које су то жртвене животиње?
Приношење жртава је у ствари био главни дио божанске службе у јерусалимском храму. Ако је Јевреј починио гријех или је желио да захвали Богу на некој врсти доброг дјела, тада је, према старозавјетном закону, морао да жртвује јагње, јаре, вола или у екстремним случајевима (ако је особа била сиромашна ) голуба. 
Животиња или птица давана је свештенику, који их је прегледао како би се увјерио да ли су погодни за жртву, а затим спаљивао на олтару храма - у цјелини или дјелимично. Након извођења ритуала, гријех се сматрао искупљеним а благодарност прихваћена. Напокон, човјек је вриједно радио, растао се са нечим вриједним (а стока је у то време била веома цијењена) како би одржала или обновила однос узајамног повјерења с Богом. 
Сасвим је очигледно да се догађај о којем говоре јеванђелисти, а посебно Јован, није догодио унутар  храмовног здања, а поготову не у Светињи над светињама (у коју се нико није усуђивао да уђе тамо осим свештеника), него вани - у самом „дворишту незнабожаца“. Ово двориште је било дио храмовског комплекса и такође се називало дијелом храма, али само у ширем смислу. Чињеница да су се тамо продавале жртвене животиње била је сасвим у реду. Јасно је да то није оно што је изазвало гњев Исуса Христа.
Шта је онда наљутило Христа, ако не сама чињеница трговине у храму?
На велике јеврејске празнике, попут Пасхе, хиљаде посјетилаца похрлило би у Јерусалим. Прије свега, то су били Јевреји, који су нормално живјели у дијаспори, далеко од Јерусалима - у Риму, Египту, Грчкој, Кипру итд. Они нису имали прилику да са собом донесу жртвене животиње, па су их куповали на лицу мјеста, у Јерусалиму.
Ово је искористила храмовна аристократија, на челу са првосвештеником, да би трговину жртвовањем храмовних животиња претворила у високо профитабилан посао.
Овдје треба подсјетити да је до Рођења Христовог Јудеја заправо изгубила државну независност и била једна од удаљених провинција Римског царства. У Јерусалиму се налазио римски гарнизон, Јевреји су били дужни да плаћају порез римском цару (скупљали су га „митари“ - цариници, које су јеврејске патриоте презирале), и, наравно, овде, као и другдје у царства, римски новчићи - динари - били су у оптицају.
Био је један проблем са овим динарима: на њему је био приказан лик римског цара Цезара. Овога се добро сјећамо из Јеванђеља: када су једног дана Христа питали да ли требјуа ли ћесару давати харач, или не?  Он је рекао;“Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис?“ А они одговарајући рекоше: ћесарев. А он им рече: подајте дакле што је ћесарево ћесару, а што је Божије Богу (Лк 20, 22-25).
У Мојсијевом закону постојала је категорична забрана обожавања слика, па су на основу тога првосвештеници забрањивали употребу римских динара у храму. За трговинске операције на територији храма увели су посебну храмовну валуту - свете шекеле *, управо оне којима су Јевреји плаћали храмовни порез.

* Шекел у давним временима био је мјера тежине племенитих метала - сребра и злата, које су Јевреји позајмили од Феничана. Током Христовог земаљског живота, шекел сребра тежак нешто више од 11 грама био је стандардна новчана јединица).​
Сјетимо се како у Матејевом јеванђељу сакупљачи ове таксе подстичу апостола Петра да испуни своју вјерску дужност и допринесе храмској ризници двије дидрахме * које су поставили - за себе и за Учитеља? „А кад дођоше у Капернаум, приступише к Петру они што купе дидрахме, и рекоше: зар ваш учитељ неће дати дидрахме? Петар рече: хоће. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: шта мислиш Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче, или од својијех синова или од туђијех? Рече њему Петар: од туђијех. Рече му Исус: дакле не плаћају синови. Али да их не саблазнимо, иди на море, и баци удицу, и коју прву ухватиш рибу, узми је; и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за ме и за се“.
* Дидрахма - римски сребрни новац у апоену од двије драхме, изједначен са пола шекела и прихваћен је као плаћање храмског пореза за једну особу.
* Статир или тетрадрахма - новчић у апоену од четири драхме, изједначен је са једним светим шекелом. - отприлике
Дакле, првосвештеници су успоставили правило: све трговинске трансакције на територији храма обављају се искључиво у храмској валути. И организовали су размјену динара (као и другог новца) за ову посебну валуту - у самом „дворишту незнабожаца“. Исти новац од храма - и само они - ушао је у посао и када су свештеници прегледали купљене животиње. А ови мјењачки послови вршени су уз провизију која је износила готово двије трећине размијењеног износа! Овај аранжман је био изузетно користан за храмовску аристократију. У њеним рукама је била подмирена сва добит и од размјене новца и од накнадних финансијских трансакција са златом.
О још једној злоупотреби повезаној са функционисањем храмовне валуте писао је, у  IV–V вијеку, творац латинског превода Библије, свети Јероним Стридонски, који је дуги низ година путовао по Светој земљи и добро научио обичаје Јевреја. Будући да је многима од оних који су жељели да принесу жртвене дарове био потребан новац, првосвештеник је дозволио мјењачима да позајмљују новац онима којима је потребно , каже свети Јероним. Међутим, истовремено је било потребно заобићи прописе закона који је забрањивао давање новца Јеврејима у под камату (односно узимање камата за коришћење зајма). Као резултат, свештеници су смислили још један начин да зараде на кредитима: увели су у обичај „мале јефтине поклоне, на примјер: суво грожђе и јабуке разних врста…“. Тј. људи који су позајмљивали новац од мјењача давали су им поклоне за ово - неку врсту мита .
То је било оно на шта је Господ више пута упозорио свој народ уснама многих пророка. Чак и у Мојсијево вријеме, Израиљцима је било сасвим јасно речено: „Не изврћи правде и не гледај ко је ко; не примај поклона; јер поклон зашљепљује очи мудрима и изврће ријечи праведнима“ (5 Мојс 16, 19). ). И све је ово процвјетало сада, и то не било гдје, већ у непосредној близини храма!
То је било оно на шта је Христос био огорчен: кућа Оца његовог, дом молитве, људи претворени у бизнис предузеће! Више није било ријечи о трговини у храму, која би помогла ходочасницима који су долазили издалека да на лицу мјеста купе жртвену животињу - сам храм претворио се у својеврсни „додатак“ сумњивом бизнису.
Главна смјерница духовног живота за Јевреје увијек је остала прва од Десет заповијести: Ја сам Господ, Бог твој ...немој имати других богова осим Мене (2  Мојс 20, 2). Спаситељев бијес је изазвала чињеница да су првосвештеници, како каже пророк Језекиљ „пастири који пасу сами себе“ (упореди Јез 34, 8), стварајући потешкоће свима другима који желе да служе Богу. Називајући се свештеницима, испоставило се да су у основи идолопоклоници, попут оних Израиљаца који су некада бацили златно теле и почели да му се клањају.
Ово објашњава одлучне Христове поступке које су описивали јеванђелисти.

Зашто је Христос подигао бич?
Пошаст уопште није била намијењена људима, објашњава византијски теолог Јевтимије Зигабен, који је живио на прелазу из 11. у 12. вијек. Било је намијењено животињама: Христос је „само уплашио трговце ... а овце и волове је, наравно, ударио и истјерао“.
Двадесет седми канон светих апостола недвосмислено каже да Исус никада, ни под којим околностима свог земаљског живота, није подигао руку на човјека: „…јер нас томе није никако Господ научио; напротив, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио“ (1 Петр 2,23).
Ово би било корисно запамтити за свакога ко покушава да види теолошко оправдање за насиље у епизоди истјеривања трговаца из храма.
Међутим, не смије се заборавити још једна ствар. Ова јеванђеоска епизода показује да се Господ води у храму као онај који има власт, као прави Учитељ. Штавише, нико му се не усуђује приговорити. Размислите на тренутак: расипати новац и превртати столове мјењача новца у то вријеме је као да данас упадате у банку и тамо правите пустош. Сигурно је поред мјењача било одговарајућег чувара, али сви су се уплашили. Данас је једнако застрашујуће заборавити да само њена Глава, Христос, може располагати у Цркви. Ово је посебно важно запамтити за оне који покушавају да претворе Божји дом у мјесто за задовољење властитих амбиција - личних, политичких, комерцијалних; они који желе да обнове овај дом према свом дизајну.
Аутор: Игор Цуканов /фома.ру /припрема и превод: вјеронаука.нет

Страсна седмица посљедња је недеља пред Васкрс. У ово вријеме Црква се сјећа драматичних догађаја посљедњих дана Спаситељевог земаљског пута. Како је Исуса Христа издао Јуда, како су Га римске власти затвориле, мучиле, разапеле на крсту и како је сахрањен. Сваки од кључних догађаја Страсне седмице има свој дан за молитвени помен. А то значи свој иконографски заплет. На примјер, једна од икона Великог понедјељка је „Проклетство смокве“. Она визуелно прича параболу о томе како је Спаситељ проклео осушену смокву која не рађа. На Велики уторак – иконе са мотивима из параболе о десет дјевојака и параболе о злим виноградарима. Икона Велике сриједе - "Издајство Јудино". Велики четвртак – Тајна вечера.
Велики петак има много „сопствених“ иконографских заплета. На примјер, „Молитва о чаши“, „Јудин пољубац“, „Христос пред Пилатом“, „Понижење Христово“, „Крсни пут Спаситељев“, "Распеће Господње", Његово страдање.
Све ове приче можемо видјети на иконама или фрескама и другим зидним сликама у храму. Оне прате храмовне молитве у овим жалосним данима за хришћане. И воде нас до најважнијег и најрадоснијег догађаја читавог црквеног календара – Васкрса, Васкрсења Христовог.

То се догодило неколико дана прије Христовог страдања на Голготи. Исус је посљедње дане земаљског живота провео у Јерусалиму са својим ученицима. Пред вече је отишао да преноћи - на Маслинској гори. Ево шта каже Јеванђеље: „"А ујутру враћајући се у град огладње; И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква!​ (Мт 21, 18-21). Јеванђелист Марко додаје запањујући детаљ Матеју: Исус је пришао дрвету, иако „јер још не бијаше вријеме смокава“ (Мк 11, 13). На први поглед изгледа да је Христос дрво казнио без разлога - уосталом, оно није криво за недостатак плода. Поред тога, каква је уопште сврха тражења плодова на њој, ван сезоне? Није ли је ово било учињено само из љутње, из досаде?
Смоква је воћка поријеклом са Блиског истока и западне Азије. Стабло достиже висину од 11 метара, иако често расте као грм на каменитим земљиштима. Према Библији, Адам и Ева су након пада направили одјећу од лишћа смокве (Пос 3, 7). У симболици Старог завјета смоква је слика мира и божанске доброхотности.
Да бисмо разумјели какво је њено мјесто у Библији, морамо познавати контекст. Помиње ли се дрво смокве негдје другде? Да, има таквих мјеста. Отприлике шест мјесеци раније, Христос је испричао сљедећу параболу: „"Каза им пак ову причу: један човјек имадијаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе.Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посијеци је дакле, зашто земљи да смета?А он одговарајући рече му: господару! остави је и за ову годину док окопам око ње и обаспем гнојем; Па да ако роди: ако ли не, посјећи ћеш је на годину (Лк 13, 6–9).
Исус је често користио параболе у ​​својим бесједама, посебно када би се обраћао обичном народу. Како би иначе могао људима открити највеће тајне духовног свијета, ако се не ослони се на свакодневне појмове разумљиве свима? Поред тога, ови појмови су често коришћени као јуедејски  вјерски симболи. Виноград и смоква били су схватани не само као усјеви. У Старом завјету Израиљ се назива „виноградом Господњим“ и „смоквом“. Такође, ово дрво је символизовало мир и Божји благослов за израиљски народ. Већина тумача Јеванђеља сматра да ова прича подразумијева неку врсту дијалога између Личности Свете Тројице - Бога Оца (власника винограда) и оваплоћеног Сина Божијег (винограда) о судбини старозавјетног Израиља, представљена у облику смокве. Три године смоква (Израиљ) не може донијети плод. Зашто тачно три године? Толико је дуго Исус проповиједао Израиљцима прије него што је испричао ову причу.
Какве плодове треба да рађа „смоква“? Ци Стари завјет је припрема људи за сусрет са Месијом, који ће избавити Израиљ од гријеха. Међутим, док је Исус проповиједао, ово избављење је често било схватано на врло поједностављен начин. Не као избављење од моћи гријеха, већ као постизање политичке независности од Римског царства, односно избављење од моћи незнабожаца. Због тога већина вјерских вођа Јевреја није препознала и није прихватила Онога кога су они сами и њихови очеви и дједови толико дуго чекали ... Покајно обраћање Богу и вјера у спасење кроз Богочовјека Исуса Христа - ово је плод који је Господ очекивао од Јевреја ... А прије свега - од њихових вођа и учитеља.
Дакле, Исус тражи од Оца да сачека мало и да не посијече неплодно дрво. Након тога, Христова служба се наставила још шест мјесеци, и све то вријеме Он је, као и раније, „заливао“, „окопавао“ и „обрађивао“ окамењена људска срца - не би ли донијели плод? И на прагу страдања на Крсту, видећи тврдоглаво невјерство  израиљских вођа, Христос изриче суд.

​Али облик пресуде је поново био фигуративан, параболичан, само што овај пут парабола није звучала ријечима, већ дјелима. Али у којим? Исус није спалио невјерне Јудеје огњем, није их претворио у слане стубове - већ им је исушивањем смокве показао њихову перспективу (будућност), уколико се, наравно, не покају. И учинио је то на такав начин да је ефекат проклетства постао очигледна чињеница, а не само строга ријеч. Ово упозорење постало је стварност тек четрдесет година касније, 70. године. Тада је цар Веспазијан угушио побуну Јевреја у крви, готово у потпуности уништио Јерусалим, јерусалимски храм и уништио чак и номиналну државност Јевреја. Зато је Христово упозорење било тако снажно не због иритације и бијеса, већ зато што је Господ заиста желио да спријечи предстојећу трагедију.
Проклетство неплодне смокве је парабола на дјелу. То се већ догодило у историји Израиља, јеврејски пророци су користили овај облик проповиједања. Јеремија је пред народ ставио окове и јарам око врата и исте те везе послао царевима других народа - као знак да ће сви служити вавилонском цару Навуходоносору (књига пророка Јеремије, 27.глава). Језекиљ је пред себе поставио циглу  ("А ти, сине човјечји, узми опеку и метни је преда се, и изрежи на њој град Јерусалим" Језекиљ 4.глава) која је символизовала Јерусалим и повео опсаду, показујући тиме Јеврејима да ће град опсједнути вавилонски цар. Он се, према ријечи Господњој, јавно "спремио за сеобу" ("Зато ти, сине човјечји, спреми што треба за сеобу, и сели се обдан на њихове очи; и исели се из својега мјеста на друго мјесто на њихове очи, не би ли видјели, јер су дом одметнички), направио је рупу у зиду и унио своје ствари кроз њега ("На њихове очи прокопај зид, и изнеси своје ствари")  приказујући тако да након заузимања Јерусалима од стране Навуходоносора, народ Божији чека прелазак у ропство (види Књигу пророка Језекиља, главе 4 и 12).
Али ипак, нешто остаје неразумљиво у причи. Зашто је Исус уопште дошао до дрвета ако вријеме плода још није стигло? Чињеница је да смоква има карактеристичну особину. Плодови се на њој појављују прије лишћа, а затим сазријевају. Тада је на прољеће остало дрвеће још увијек било голо, а смоква је била прекривена лишћем. Било би логично очекивати и воће, али ...
Тумачи Јеванђеља упоређују ову неплодну смокву са Израиљом данас за Христа. Када се Господ приближио дрвету, само је оно, за разлику од осталих смокава, било прекривено лишћем. Дакле, међу свим народима древног свијета само су Израиљци имали богооткривену религију, Закон и пророке, тј. знали су какав плод Господ очекује од њих. И ако за остале народе вријеме плода још није дошло, порука спасења кроз Богочовјека Исуса Христа још се није проширила по цијелом свијету, тада је Израиљ морао уродити плодом, у Исусу је морао препознати свог дугоочекиваног Месија.
Приближивши се смокви, Христос на њој није нашао плод - она ​​је једноставно заваравала путнике љепотом, али је била апсолутно бескорисна, јер није могла да утажи глад. Тако је Христос „дошао к својима, а његови га нису примили“ (Јн 1, 11). У јерусалимском храму и даље су се обављале прелјијепе и величанствене службе, крв жртвованих животиња текла је у потоцима. Али након доласка Богочовека на земљу, послије Његове жртве на крсту, ови ритуали постали су апсолутно бескорисни за оне жедне да утаже глад богоостављености. Заиста, ако је Исус Бог, тада више нису потребни жртвени овнови.
Историјски гледано, проклетство смокве је симбол Христовог одбијања оних вјерских вођа Јудеје који су Га одбацили. Али Свето писмо није архива чуда и моралних проповиједи, ни музеј клетви и благослова. Све што је Јеванђеље Христос чинио, Он наставља да чини до данас - да воли оне које нико не воли, да опрашта онима од којих су се сви одвратили, да исцјељује од менталних и физичких тегоба људе за које се каже да су осуђени ... Али, како и прије две хиљаде година, понекад на свом путу сретне неплодне смокве. Тек сада су покривени листовима не Старог завјета, већ новозавјетних заповијести. Заповијести су се формално усвојиле, што није промијенило људско срце ... Зато, јеванђеоска прича о Христовом проклињању неплодне смокве служи као неисторијски и ванвременски подсјетник свим генерацијама хришћана да било ко може бити на мјесту неплодне смокве. 
​Извор: фома.ру / аутор:​Роман Махањков /припрема и превод: сајт вјеронаука.нет

Велики понедјељак. Пет дана прије распећа. На овај дан Црква подсјећа на неколико догађаја из Новог завјета: проклетство неплодне смокве и параболу о два сина и злим виноградарима, симболизујући народ Израиљски који се одрекао Христа и сваког човјека који не доноси добре плодове у свом животу; а такође и Спаситељева пророчанства о Његовим долазећим страдањима. Овоме се додаје и помен старозавјетног Јосифа, као праобраза, унижења и славе Сина Божијег. Јеванђеља нам говоре да се након свечаног уласка у Јерусалим, истог дана, Исус повукао из града у Витанију (предграђе Јерусалима) и тамо преноћио. Вративши се ујутру у Јерусалим, Христос је хтио да једе. "И видјевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа". Јеванђелист Марко то објашњава чињеницом да још није било вријеме за сакупљање смокава (Мк 11,13). И тада Спаситељ рече смокви: "Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква" (Мт 21,19).  Неко би могао бити изненађен привидном неправдом Господњом: како то да је Он казнио невино дрво, иако, по свим законима природе, оно у то вријеме једноставно није могло да донесе плод. Међутим,проклетство смокве није ништа друго до симбол којим је Христос хтио да поручи људима нешто битно. У сваком тренутку човјек мора бити спреман за сусрет са Богом, да не би био духовно празан и бесплодан. „Бојећи се казне смокве која се осушила за неплодност, браћо, принесимо достојне плодове покајања Христу, који нам даје велику милост“, моли се Црква на данашњи дан. Учинивши чудо са смоквом, Спаситељ дође у Јерусалимски храм и поучи тамошњи народ. Овог Праведника слушају и књижевници и фарисеји, познаваоци и тумачи старозавјетног писма, који их толико нервира својим непријатним ријечима. Али они не слушају дуго, јер су овдје да би ухватили Христа, да би покушали да Га осуде, а не да отворе своја срца за Његову проповијед. И сада покушавају да открију одакле Он има моћ да чини чуда и учи народ. Он одбија да им директно одговори, али наводи двије параболе, које се  читају у нашим светим храмовима на Велики понедјељак.
Прва прича је о човјеку који је имао два сина, "и дошавши к првоме рече: сине! иди данас ради у винограду моме. А он одговарајући рече: нећу; а послије се раскаја и отиде. И приступивши к другоме рече тако. А он одговарајући рече: хоћу, господару; и не отиде" (Мт 21, 28-31). Друга, о злим виноградарима, који су присвојили господарев виноград и убили господаревог сина, послатог им по плодове: "А потом посла к њима сина својега говорећи: постидјеће се сина мојега" (Мт 21, 33-44). Овдје можемо видјети паралелу са самим Христом: људи који су јуче узвикивали „Осана!“ побједитиљу смрти, за неколико дана, ће тражити смртну казну за Сина Божијег, којег им је послао Отац Небески.
Шта каже Јеванђеље на Велики понедјељак?
На крају ове параболе одјекује исто упозорење упућено фарисејима и књижевницима: „Зато вам кажем да ће се од вас узети царство Божије, и даће се народу који његове родове доноси“ (Мт 21, 43).
Шта значе ове ријечи?
Општи смисао опомене је сљедећи: Царство Божије наслиједиће само они који донесу добар плод – и људима и Богу. Исти они који не доносе плодове, не чине добра дјела, већ живе „за себе“, губе наду у Царство, иако себе сматрају изабраницима и праведницима Божијим.
Важно је разумјети да под „народом“ у овом случају подразумијевамо не националности и не становнике одређене земље, већ заједнице људи које обједињује општи поглед на свијет, заједничку вјеру. Господ будуће хришћане назива „народом који доноси своје плодове“, објашњава византијски теолог и тумач Јеванђеља 11-12. вијека Јевтимије Зигабен, а Царство Божије које ће примити је посебна брига, старање Божије о њима. Слично је мислио и његов савременик, блажени Теофилакт Бугарски: Царство Божије је, говорио је, блискост Богу. А блажени Јероним Стридонски (живио у 4-5 вијеку) је у овом случају под Царством Божијим видио „Свето Писмо које је Господ узео од њих (Јудеја) и предао нама (хришћанима).
Истог дана Црква се сјећа и старозавјетног праведника Јосифа, сина старозавјетног патријарха Јакова. Због своје чистоте живота претрпио је многа страдања: продала су га браћа, оклеветала жена египатског царског заповједника, и био бачен у тамницу. Господ је, међутим, у свим несрећама спасавао Јосифа. На крају је Јосиф, поставши фараонов савјетник, спасао браћу и оца од глади. У томе је постао праслика Христа, који је много страдао од људи и био од њих распет, али који је својим васкрсењем побиједио смрт и тиме даровао спасење роду људском. Три пјесме ο цјеломудреном Јосифу, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.
ВЕЛИКИ ПОНЕДЈЕЉАК – МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ – СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК
Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

На Велики понедјељак, Црква подсјећа на старозавјетну причу о томе како су дјеца праоца Јакова продала свог брата Јосифа у ропство. Ова прича је постала праобраз издаје Христа од стране Јуде Искариотског. Јаковљеви синови постали су оснивачи 12 израиљских племена (кољена). Али једног од њих, Јосифа, отац је волио више од других. Због тога, а и због његових снова, браћа су га замрзила. Био је праведан и волио је Бога. Када им је рекао свој пророчански сан да ће владати над њима, то је била посљедња кап која је прелила и одлучили су да га баце у бунар. Али на крају, млађи брат је продат у ропство, након чега је завршио у Египту.
 У Египту је Јосиф имао среће: временом је почео да тумачи снове и самом фараону. И након што је фараону предвидио да земљу чека седам плодних година, а затим седам гладних година, добио је дворски положај и почео да практично влада цијелом земљом.
А када је у Египту и сусједним земљама започела глад, Јосиф је био тај који је људе снабдјевао житом. Јаковљева породица није поштеђена  и послао је десеторицу синова у Мисир (Египат) по жито. Јосиф, видјевши браћу, препознао их је, али их није показао и изјавио да су непријатељски шпијуни, а затим је захтијевао да му доведу и најмлађег од Јаковљевих синова Венијамина: "Пошаљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!И затвори их у тамницу на три дана". А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим. Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.(Пост 42, 16-19). Чувши причу својих синова о ономе што се догодило у Египту, Јаков је глатко одбио да воде и најмлађег сина. Али кад је понестало жита које су они донијели, он им је ипак дозволио. По други пут браћа су дошла Јосифу сви заједно по жито. А кад им је изненада приредио обилно јело, били су збуњени: зашто су били тако почаствовани. Тада Јосиф није могао да се одупре, бризнуо је у плач и рекао: "ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега" (Пост 45, 3). И загрли браћу опростивши им њихово зло дјело. А онда су се и Јаков и његови синови преселили у Египат. Фараон им је одредио да се населе у округу Гошен.
Много година касније, јеврејски народ ће пасти у ропство у Египту, одакле ће их извести пророк Мојсије.

Константин Дмитријевић Флавицки (1830-1866). Рано је остао без родитеља и провео је дјетињство у дому. Међутим, таленат за цртање помогао му је да постане познат. Умро је рано, са тридесет шест година, од туберкулозе. Петербуршка академија умјетности наградила је Флавицког златном медаљом, 1855. године,  за студентски рад "Браћа продају Јосифа у ропство". Ова слика Константина Флавицког   се чува у Руском музеју и биљежи тренутак када је Јосиф продат трговцима. Дајемо вам објашњење те слике:

1
Јосифа, који моли своју браћу да га не продају у ропство трговцима. У то вријеме трговина људима је била уобичајена, робови су обично радили тежак посао или су пазили на економију свог господара.

2
Јуда, један од синова Јаковљевих. Прво су браћа бацила Јосифа у суви бунар, али управо је он рекао: каква је корист ако убијемо брата и сакријемо његову крв? (Пост 37, 6). Угледавши караван, понудио се да прода свог брата трговцима. Трговци су за Јосифа дали 20 сребрника, које су браћа подијелила међу собом.

3
Дјеца Јаковљева. На слици су, поред Јосифа и Јуде, осморица браће (од укупно 12) - Симеон, Левије, Исахар, Завулон, Дан, Нефталим, Асир и Гад. Венијамин је у то вријеме био врло млад, а Рувим - најстарији од синова - био је против тога што су остала браћа урадила. Предложио је да га баце у бунар како би касније, када браћа оду,  вратио оцу.

4
Када се Рувим вратио и погледао у бунар, видио је да Јосифа више нема. И поцијепао је одјећу, вратио се браћи и рекао: Нема дечака, али ја, куда ћу да идем? И узеше Јосифову одећу, убише козу и намазаше је у крв; И послаше хаљину разних боја, донесу је оцу и рекоше: Пронашли смо ово; погледајте да ли је ова одећа одећа вашег сина или није. Препознао ју је и рекао: Ово је одећа мог сина; појела га је грабежљива звер; сигурно је Јосиф био растрган на комаде (Пост 37, 29-33).

5
Бунар у који су браћа бацила Јосифа, а затим га извукли да га продају..

6
Чувар каравана који иде ка Египту. Палестинска земља, у којој је Јаков живио са породицом, била је на раскршћу различитих трговинских путева, па су свакодневно кроз ову земљу пролазили многи трговци из различитих земаља. Сваки караван је морао да има обезбјеђење, иначе би могао постати лак плијен пљачкаша.

7
Миђански купац који је купи Јосиф. Библија, такође, говори о Миђанима као о Исмаилћанима. Верује се да потичу од Исмаила, једног од синова праоца Аврама. Познати су и као вјешти трговци.

8
Трговачка породица. Мидијанци су живели у шаторима, јер су водили номадски живот, путујући углавном на Синајском полуострву и северном делу Арапског полуострва.

9
Слуге стављају Јосифа на камилу. Богати трговци увијек су имали робове који су обављали све послове: посматрали су камиле, утоваривали и истоварали робу.

10
Један од трговачких робова, гледа у чуду. На Древном Истоку породичне везе су увијек биле врло јаке, па је продаја браће Јосифа чин, према тадашњим нормама, крајње неморалан.

11
Оаза која суши. Палестина има веома врућу климу. Суша за овај регион је уобичајена ствар, па су локални становници од давнина копали бунар у близини оаза. Кад је у њему понестало воде, оставили су је.

12
Сљедећи караван Миђана за Египат. Да би се заштитили и не би изгубили на путу до непознатих земаља, трговци су обично покушавали да се уједине у велике караване, који су понекад могли да броје и неколико хиљада људи. Извор: фома.ру /текст превео и дорадио: вјеронаука.нет

У понедјељак, 29. априла 2024. године, православни вјерници започели су седму недјељу поста - Страсну седмицу (страдалну седмицу-јер црквенословенска ријеч "страст", има неколико значења: страдање, трпљење, бол…) - недјељу која ће се завршити  Васкрсом, Свијетлим васкрсењем Христовим. Ова седмица се још зове и Великом, јер како каже Свети Јован Златоусти ова седмица се назива „великомˮ,не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дјела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.
Сваки дан Страсне седмице, посвећен је одређеним догађајима из живота  Господа Исуса Христа пред крај његове земаљске службе.
Први дан  Страсне седмице- Велики понедјељак, као и Велики уторак, подсјећа се на посљедње проповиједи Господа Исуса Христа пред народом у Јерусалиму. На Велики понедјељак, Црква подсјећа на старозавјетну причу о томе како су дјеца праоца Јакова продала свог брата Јосифа у ропство. Ова прича је праслика издаје Христа од стране Јуде Искариотског. На Велики понедјељак слушамо, такође, јеванђеоску причу о проклетству неплодне смокве (јеванђеље по Матеју 21 глава; такође, помињање неплодне (јалове) смокве налазимо и причу описаној у Лукином јеванђељу Лк 13, 6–9). и параболи о злим виноградарима. Увенуло дрво симболизује душу која не доноси духовне плодове - истинско покајање, вјеру, молитву и добра дјела. А зли виноградари су фарисеји и књижевници који су на крају убили Сина Господара винограда. 
"А ујутру враћајући се у град огладње; И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква!​ (Мт 21, 18-21). 
"Каза им пак ову причу: један човјек имадијаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе.Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посијеци је дакле, зашто земљи да смета?А он одговарајући рече му: господару! остави је и за ову годину док окопам око ње и обаспем гнојем; Па да ако роди: ако ли не, посјећи ћеш је на годину (Лк 13, 6–9).
Да бисте сазнали више о овој теми, пропоручујемо да прочитате чланак на нашем сајту Зашто је Христос проклео смокву?
На Велику сриједу, Црква се сјећа издаје Спаситеља од једног од његових ученика -  Јуде Искариотског.
На Велики (Чисти) четвртак сјећамо се Тајне вечере - пољедње вечере Господа Исуса Христа са својим ученицима, на којој је установио Свету тајну Евхаристије (Свето причешће).
Велики петак - најтужнији дан - сјећање на страдања Христова и Његову смрт на крсту. На овај дан, на вечерњем богослужењу Великог Петка износи се плаштаница (платно са извезеним или насликаним Христовим тијелом, непосредно након скидања са Крста)  и поставља је у средини храма ради поклољења вјерника. До Васкршњег јутрења (у поноћ у недјељу) плаштаница остаје у средини храма, затим се  односи до олтара и полаже на престо.
На Велику суботу православци ће се сјетити присуства Спаситељевог тијела у гробу и да је душом Својом сишао у Ад да тамо проповиједа и одатле одведе старозавјетне праведнике у Царство небеско. У недјељу, 16. априла, православна црква прославиће Васкрс, свијетло васкрсење Христово.

Велики Господњи покретни празник - Свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвијети, Цвјетну  недјељу)ове године православна црква прославља у недјељу 28. априла. Ово је и недјеља која претходи Васкрсу. На овај дан.Црква се сјећа најважнијег јеванђеоског догађаја - Свечаног уласка Спаситеља у Јерусалим мање од недјеље прије предстојећег распећа. Овај догађај описују сва четворицу јеванђелиста: Матеј, Марко, Лука и Јован. Ово није био први пут да је Исус ушао у Јерусалим. Али сада су га становници града дочекали и поздравили као цара - раширивши пред собом одјећу и палмине гранчице, узвикујући: „Осана сину Давидовом! благословен Онај који долази у име Господње! Осана на висини!" (Мт 21, 9). Дан раније Христос је васкрсао Лазара у селу на другој страни Маслинске горе од Јерусалима. Гласина о чуду брзо се проширила тим подручјем, а у граду су почели да говоре о томе да је то знак: древна пророчанства су се обистинила, а Месија, спаситељ израиљског народа, већ је био овдје. Исус није оповргнуо ове гласине, већ је, напротив, сједећи на магарцу (симболика магарца је мир, за разлику од коња, који символише рат), у град ушао кроз Златна врата, кроз која обични људи нису смјели да прођу ни пјешке, јер су од самог почетка били намијењена једном госту. Такав корак био је раван проглашењу Месијом. Народ га је и дочекао тако бацајући палмине гранчице под Исусове ноге. Али, ушавши у чувени јерусалимски храм - средиште старозавјетне религије, Исус, супротно популарним очекивањима, уопште није објавио свети рат против Римљана и није навео гомилу да јуриша на оближњу тврђаву римског гарнизона. Истјерао је трговце из Храма и напустио град. Исус се више неће појављивати у Храму. Неколико дана поучава људе у близини Јерусалима, редовно се расправљајући са фарисејима - признатим вјерским вођама Јудеје. И истовремено расте разочарање људи у Њега. Они који су бацали палмине гранчице под Спаситељеве ноге постају све мање задовољни Њиме. Ових дана Исус предвиђа горку судбину за Јерусалим. Пророчанство се треба испунити за неколико деценија: 72. године н. е. град и Храм, Римљани ће збрисати са земље, а Јевреји ће бити протјерани из своје отаџбине. ​Неколико дана касније, видећи Христа ухапшеног, ти исти становници Јерусалима који су Га дочекали и поздравили као цара, викаће римском намјеснику Понтију Пилату : „... распни га, распни га!“ (Јн 19, 15).

На празник Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, представљамо вам избор икона израђених у различито вријеме у различитим техникама у различитим дијеловима православног свијета, а који је направио сајт «Православная Жизнь» (https://pravlife.org). Наке иконе је додао и сајт вјеронаука.нет.

 Личност Новог завјета, пријатељ и ученик Христов, Лазар је васкрсао најављујући предстојеће Васкрсење Господње Лазар, који се назива и Четвородневни, био је брат Марте и Марије. Када се тешко разболио и умро, имао је само 30 година.
Према Светом писму Новог завјета (Јн 11, 1-44), Лазар се једног дана тешко разболио и умро. Његове сестре су обавијестиле Исуса који је био у Галилеји да је његов пријатељ тешко болестан. "А када чу Исус рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу" те свој долазак одгодио за два дана: "Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше" (Јн 11, 6).
Рекао је својим ученицима да је његов пријатељ заспао и да иде у Витанију да га пробуди. Када је са својим ученицима стигао у Витанију, Марија Му се пожалила да њен брат не би умро да је Он дошао на вријеме додавши "али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог" на шта јој Христос одговори "васкрснуће брат твој". Исус је плакао и тражио да га одведу до гроба - пећине затворене  тешким каменом. Иако је био упозорен да ће мирис бити неподношљив, сачекао је да се отвори улаз у гробницу и викну громким гласом: „Лазаре, изађи напоље".
Христос је васкрсао Лазара четири дана након његове смрти – отуда и назив „четвородневни“ – изазивајући дивљење посматрача и смртоносну мржњу фарисеја. Шест дана прије јеврејске Пасхе Христос дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. (Јн 12, 1-2), док се велики народ окупио да их види.
Лазар се више никада није насмијао послије свог Васкрсења. Предање каже да је Лазар након Васкрсења био смркнут и ненасмијан. У ствари, он је своју тугу оправдавао оним што је видио током свог четвородневног боравка у Аду. О томе говори и Свети Дамаскин Студит.  Исто предање каже да се само једном насмијао, када је видио да неко краде земљани суд и афористички прокоментарисао: „Земља краде земљу, земља узима земљу“ (о овоме пише и црквени историчар Никифор Калист Ксантопулос). 
Након васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ на Кипру. По црквеном предању рукоположен је од апостола Павла и Варнаве и био је епископ Ларнаке на Кипру. Први податак о томе налазимо у бесједи Јована Еубејског. Други пут је мро је 63. године по Христу.

​Слика Игора Сушенока „Улазак Господњи у Јерусалим“, која се налази у згради Института за модернизацију руске реалистичке умјетности у Москви, приказује атмосферу усхићења која је захватила Јерусалим када је Христос на магарцу ушао у град. 

​Игор Михајлович Сушенок је сјајни представник најбољих традиција руске реалистичке школе сликарства. Његова платна нашла су  своје мјесто у музејима у Јапану, Шпанији, Холандији, Њјемачкој - ово је нова етапа у животу и стваралаштву, освећена светлошћу Јеванђеља, болним и плодним размишљањима о судбини руске реалистичке умјетности.

1
Магарац на којем Христос улази у град је симбол понизности. Христос није ујахао у град на коњу као побједнички цар, већ на магарцу понизно као обичан човјек, јер његово царство није од овога света (Јн  18, 36). Али Јевреји ово нису разумјели. Обрадовали су се, узвикивали "Осана!" и прекривали су пут којим је ишао својим огртачима и палминим гранчицама, надајући се да је он Месија, нови јеврејски ЦАР, који је дошао да ослободи свети град од Римљана, који су Јудеју заузели 90 година раније (63. прије Христа).
2
Ученици Христови.
3
Јевреји, који су се за Пасху окупили у Јерусалиму из цијелог свијета, славе „сина Давида, цара јудејског“, покривају Његов пут одјећом и палминим гранчицама. Сви они су се овдје окупили јер је, према законима јудаизма, сваки вјерник морао да принесе жртву за Пасху у јерусалимском храму.
4
Изненађени Јелин (на глави му је типични шешир од кравље коже) тог доба гледа пророка из Назарета. Јеванђелист Јован нам говори да су и Грци - говоримо о грчкој заједници - такође дошли на Пасху у Јерусалим и жељели су да виде Христа (Јн  12, 20-22).
5
Ликујући Јеврејин који је на празник дошао из Етиопије. Етиопски Јевреји и даље живе у овој земљи, сматрајући се потомцима цара Соломона и царице Савске.
6
Фарисеји су представници утицајне партије, који су проповиједали тачно поштовање свих вјерских прописа. Упркос чињеници да је Христос непрестано осуђивао њихово лицјемерје, фарисеји су,такође, поздрављали Христа у Јерусалиму као могућег Јеврејског цара - толико су мрзили Римљане који су се клањали незнабожачким боговима.
7
Јеврејски писар је представник најобразованијег слоја друштва, обдарен правом тумачења јеврејског закона. Писари су се често свађали са Христом, вјерујући, заједно са фарисејима, да Он крши вјерске прописе.
8
Римски војници уплашени вриштећом гомилом. У то вријеме Јудеја је била једна од најнеугоднијих провинција Римског царства, па се за вријеме Пасхе у Јерусалиму број римског гарнизона знатно повећао.
9
У сваком освојеном граду Римљани су у знак своје моћи подигли кип римског владара и обавезали локално становништво да приноси жртве њиховим боговима. Чак су и побожни Јевреји поштовали овај захтјев.
10
На Пасху су Јевреји по закону морали да принесу жртву у јерусалимском храму. Најбогатији од њих приносили би телад, они који су били сиромашнији - јагњад, а најсиромашнији жртвовали голубове. Пошто су многи Јевреји у град долазили издалека, на улицама града су се посебно за њих продавале жртвене животиње.
11
Јелеонска гора (Маслинска гора), гдје се налазио Гетсимански  врт, у којем је Христос волио да борави. Одавде се пружа поглед на цио Јерусалим, а Спаситељ му је одавде пред улазак предвидио скоро уништење. Ужасно пророчанство се обистинило 70. године нове ере, када су Римљани потпуно уништили град током јеврејске побуне. Овде је Христос одржао своју посљедњу бесједу (Лк  24 ).
12
Златна врата кроз која је Христос ушао. Преко њих човјек није ушао у сам град, већ управо на територију храма. Тако је Господ прије свега свечано ушао у главно светилиште цијелог Израиља, у кућу Његовог небеског Оца и на крају у своју кућу.
Ова врата се помињу у старозавјетној књизи пророка Језекиља: када потомак цара Давида уђе кроз њих, она ће се заувијек затворити за њим.
Садашња капија је вјероватно изграђена у 520-им годинама нове ере, - на врху рушевина откривених у близини, знатно древнија врата из периода Другог храма. Муслимани су их затворили 810. године, а крсташи су их поново отворили 1102. године. Касније их је Саладин запечатио након што је 1187. године заузео Јерусалим. А османски султан Сулејман Величанствени обновио је капију заједно са градским зидинама, али је зазидао 1541. године. У овом облику остају до данас.
Извор: фома.ру/Превод: вјеронаука.нет

27. априла 2024. године православна црква слави Лазареву суботу - Врбицу,  празник који традиционално пада у суботу, осам дана прије Васкрса. У црквеном календару, овај покретни празник, је директно повезан са празником Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвјетном недјељом), који се слави наредног дана. На овај дан вјерници се сјећају Христовог чуда васкрсења  његовог пријатеља Лазара. Јеванђеоска прича о четвородневном Лазару добро је позната сваком хришћанину. Овај догађај је описан у 11. глави Јеванђеља по Јовану. Када је Христос сазнао да је његов пријатељ Лазар болестан, није одмах отишао к њему у Витанију. Када је стигао, Лазар је већ био мртав четири дана и лежао је у погребној пећини. Подсјетимо се само зашто се зове Четвородневни. Чињеница је да су након Лазареве смрти прошла четири дана. Исус Христос долази у Витанију тек четвртог дана ради његовог васкрсења. Изостављајући све детаље из приче у вези са Мартом и Маријом, вриједи напоменути да је, према схвтању старих Јевреја, душа три дана присутна са тијелом, трудећи се да поново уђе у њега, али га онда заувијек напушта. Помињање четири дана у овом контексту има за циљ да нагласи да је Лазарева смрт била коначна и неопозива. На путу до Лазаревог гроба, Исус је плакао, а "онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше". Када је стигао до Лазаревог гроба Христос је наредио да се уклони камен који је затварао улаз у пећину и позвао га "иза гласа: Лазаре! изиђи напоље". И Лазар је изаашао из гроба: "обавијен платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га". Богослови придају нарочиту важност Исусовој тузи и сузама због Лазара. Ово се сматра једним од доказа двоструке Христове природе. У израиљској историји било је случајева када су пророци васкрсавали мртве. Али да васкрсне четвородневног мртвог човјека, који је већ почео да се распада - то је могао да учини само Месија, посебни Божји изабраник. Вијест о овом чуду брзо се проширила међу Јеврејима. Тада су главни свештеници и фарисеји одлучили да убију Исуса: "Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.
О праведном Лазару сачувано је врло мало података и у њима има много противрјечности. Чак и о самом чуду васкрсења Лазара, само јеванђелист Јован пише. Могуће је да Лазар није поменут због страха да би га Јевреји могли убити, јер како приповиједа Јован Богослов: „А главари свештенички договорише се да и Лазара убију“ (Јн 12, 10).
Послије васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ, па је умро 63. године нове послије Христа. Преподобни Теодор Студит помиње да је Лазар био епископ, али не прецизира гдје тачно. Прве информације о боравку Лазара на Кипру налазе се у бесједи Јована Еебејског, гдје пише да је Лазар постао епископ на острву Кипар у граду Китија -старо име данашњег града Ларнаке. Ларнака, што на грчком језику значи гробница (Ларнакс), добила је име управо по другој Лазаревој гробници. Свети Димитрије Ростовски пише да је Лазар дошао на Кипар током прогона јерусалимске цркве, започетог након убиства Светог првомученика и архиђакона Стефана.

​Традиционално се сматра да су Лазара за епископа хиротонисали апостоли Павле и Варнава (45. године), који су проповиједали на Кипру; неки подаци помињу да га је апостол Петар хиротонисао. 
Каже се за Лазара да се никада више није насмијао након свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу.
Након смрти епископа Лазара (63. године) сахранили су локални становници у Китији. У V  вијеку на мјесту његовог сахрањивања саграђен је велики храм, гдје је уређен силазак до Лазаревог гроба. Током арапских рација храм је уништен, а мјештани су на његовом мјесту изградили малу капелу. Око 902. године на мјесту капеле откривен је мермерни саркофаг са моштима и натписом: „Лазар Четвородневни и Христов пријатељ“. Цар Византије Лав VI Мудри пренио је дио моштију Лазаревих у главни град царства - Константинопољ, а на мјесту гдје су пронађене подигао је величанствени храм у којем се чувао остатак моштију. У Цариграду се мошти Лазара нису дуго задржале, убрзо су премјештене у посебно саграђени храм у част праведног Лазара код Константинопоља у области Топи, касније је овај храм по царевом наређењу постао манастир. О даљој историји моштију, превезенених у Цариград није познато, помиње се да су зазидани у олтарски зид храма у који су стигли. Многи ходочасници и очевици тих догађаја писали су о многим чудима која су се догодила у близини моштију праведног Лазара.

​О другом дијелу моштију, који је остао у Китији на Кипру, постоје подаци и помињања до 1837. године. Римски путник Пјетро Дела Вале (1625), помиње да су се, из моштију праведног Лазара у Китији, свакодневно дешавала чуда и исцјељења. 1837. године мошти су вјероватно уклоњене у крипту испод олтара храма, гдје су пронађене 1972. године у мермерној гробници током рада након пожара 1970. године. Једно од најважнијих предања о праведном Лазару је прича о посјети Пресвете Богородице њему на Кипру. Говори се да је Лазар, желећи да види Дјеву Марију, послао брод по њу. Пресвета Богородица и апостол Јован Богослов који ју је пратио, на захтјев Лазара, кренули су пут њега. Прво је њихов брод олуја однијела на Атос, али су потом сигурно стигли на Кипар. Пресвета Богородица поклонила је Лазару архијерејски омофор и наруџбине које је Она сашила.
Са именом праведног Лазар  повезано је предање о поријеклу Сланог језера у близини Китије. Предање каже: Лазар је видио два завађена брата у близини језера и на његову молитву језеро је пресушило и напунило се сољу. Послије тога, ово предање је добило много верзија. Према најраспрострањенијој верзији, коју је забиљежио Франческо Суријано (1485), на мјесту језера некада су били виногради. Када је Лазар, трпећи жеђ, затражио од власника, који је носио корпу грожђа прекривену платном, један грозд, одговорио је да у корпи има соли. Након тога виногради су се претворили у неплодно слано језеро.

27. априла 2024.. године наша Црква се сјећа васкрсења праведног Лазара - (Лазарева субота-Врбица). За ову прилику спремили смо причу о овом догађају, дизајнирану за читање са дјецом (од 9 година).
​На обалама ријеке Јордан рано ујутро је тихо. Птице још увиjек спавају у гнијездима и не пјевају своје пјесме. Само ће повремено велика риба репом ударити у воду преко које се топе угрушци ноћне магле. Тог раног часа појавио се човјек на обали Јордана. Напустио је село Витанију чак и по мраку, како би имао времена да дође у Галадску земље  прије заласка сунца. Ријеку је могао прећи помоћу каменог моста који су саградили Римљани. Али до њега је био дуг пут, а путник се силно журио. Хладно слегнувши раменима (било је рано прољеће, ваздух се ноћу охладио, а ујутро је било прохладно), свукао се, уредно завезао одјећу у чврст чвор и пажљиво ушао у хладну воду. Убрзо су на површини ријеке били видљиви само његова глава и сноп одјеће, који је држао изнад воде. А сада је на другој страни. Након мало чекања док се вода на тијелу не осуши, обукао се и брзо се удаљио од ријеке. Путник није имао никакве ствари, није имао терета, чак ни залихе хране. Био је то гласник. Носио је само поруку коју је требало хитно пренијети славном исцјелитељу и учитељу праведности Исусу. Али ова порука је била тешка.
Неколико недјеља раније, Исус и Његови ученици напустили су Јерусалим. Ту су Јевреји жељели да убију Исуса јер је себе назвао Сином Божјим.
Након што су прешли Јордан, Исус и његови ученици су се једно вријеме настанили у подручју званом Галад. У ово вријеме догодила се катастрофа о којој је гласник журио да обавијести Исуса. Исусов пријатељ по имену Лазар тешко се разболио. Видјевши да ниједан уобичајени лијек не може помоћи, Лазарове сестре су хитно опремиле слугу и послале га преко Јордана к Исусу. Уосталом, могао је да излијечи било коју болест - слијепима је враћао вид, чистио губавце и дизао парализоване на ноге. Наравно, сада је опасно за њега да се врати у близину Јерусалима. Али Лазар му је пријатељ! Зар Исус неће прискочити у помоћ ономе кога толико воли?
Тек у подне уморни гласник је стигао до села у којем су боравили Исус и ученици. Али када је пренио своју тужну вијест о Лазаревој болести, Исус се понашао чудно. Умјесто да одмах напусти све и да спасе свог пријатеља, Он је само рекао: - „Ова болест није на смрт  него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“.

​Гласник је нахрањен, затим је добио залихе воде за пут и кренуо је назад на повратно путовање. А Исус је остао тамо гдје је био. Ученици му нису ништа рекли о овоме.
Сви су схватили да је одлазак у Витанију, која је била близу Јерусалима, смртно опасан, јер Јевреји нису заборавили на своју одлуку да ухвате Христа. Међутим, два дана касније, Исус је изненада рекао:
- "Хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја идем да га пробудим".  
Запрепашћени ученици су га упитали:
- Учитељу, колико дуго Јевреји желе да те убију? А сад опет идеш тамо ...
Исус је објаснио:
- Наш пријатељ Лазар је заспао. Пробудићу га.
- "Господе! ако је заспао, устаће" Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви повјерујете. Него хајдемо к њему".
Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за вријеме болести је добар знак оздрављења.
Ученици су се следили у неодлучности. А онда је један од њих, по имену Тома, схватајући опасности којем је био изложен њихов Учитељ, рекао:
- Идемо и умријећемо са Њим.

​

• Одлука је донесена. Ученици су вољели свог Учитеља, вјеровали су му и пратили га свуда.
  • Христос плаче
    Када су дошли у Витанију, сазнали су да је Лазар већ четири дана био сахрањен у пећини (тако су мртви сахрањивани у Јудеји). Многи од Јевреја дошли су код Марте и Марије да их утјеше у тузи за својим братом. Марта, чувши да Исус долази, пође му у сусрет. Марија је била код куће. Срећући Исуса на путу до села, Марта је рекла:
    - "Господе! да си Ти био овдjе, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год Ти заиштеш у Бога, даће Ти Бог".
    Исус јој одговори:
    - Твој брат ће васкрснути.
    - "Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан, (тј. при свеопштем васкрсењу, на крају свијета)".
    Исус јој је рекао:
    - "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, оживјеће. И сваки, који живи и вјерује у Мене, неће умијрети вавијек. Вјерујеш ли у ово?
    
  • ​​Марта није у потпуности разумјела о чему је Исус говорио. Али она послушно одговори:​

- "Да, Господе! ја вјерујем да си Ти Христос Син Божији који је дошао у свијет". 
Рекавши ово, отишла је и кришом позвала сестру Марију:
- Учитељ је овдје и зове те.
Сестре нису жељеле да Јевреји који су се окупили код њих знају за Исусов долазак, да га не би довели у опсаност. Зато је Марија, не рекавши никоме ништа, на брзину устала и отишла к Њему. Али Јевреји, који су били с њом у кући и тјешили је, видећи да је Марија изашла, кренули су за њом вјерујући да је отишла у гробну пећину Лазареву да тамо плаче. Марија је, дошавши тамо гдје је Исус разговарао са њеном сестром, пала пред његове ноге и рекла му:
- "Господе! Да си ти био овдје, мој брат не би умро".
Исус Христос видјевши Марију и пристигле Јудеје са њом како плачу, и Сам се растужио духом и рекао:- Гдје сте га положили?
Сестре су одговориле:
- Господе! Дођи да видиш.
Тада је Исус заплакао и отишао до Лазаровог гроба.

Јевреји су га погледавши рекли:
- Види како га је волио ...
Међутим, неки од њих, чак и у тако тешком тренутку, нису могли да се одупру злоби и са подсмјехом су рекли:
- Зар овај чудотворац, који је слијепима отворио очи, није могао то да учини да и Лазар не умре?
Исус је, бришући сузе, али настављајући да тугује, дошао до гроба. Била је то пећина чији је улаз био покривен великим каменом.
Исус се, обраћајући се Јеврејима, рекао:
- Уклоните камен.
Сестра покојног, Марта, рече Му:
- Господе! Нема потребе да се то ради, јер је наш брат већ умро прије четири дана!
Исус јој рече:
- Зар ти нисам рекао да ћеш, ако вјерујеш, видјети славу Божију?
Јевреји су у почетку били огорчени на ове ријечи. Али тада су одлучили: учиниће како Он каже. Ако не учини чудо, каменоваће га до смрти управо овдје.
Одвалили су камен од пећине у којој је лежао покојник и почели да чекају - шта ће бити даље.

​Исус је подигао очи ка небу и рекао:
- "Оче! благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао Мене".
Рекавши ово, повика из свег гласа:
- "Лазаре! Изађи напоље".
Из гробнице су се чули звуци, као да се неко тамо креће. Тренутак касније, одатле је изашао покојни Лазар, сав обавијен по рукама и ногама пеленама за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји облачили умрле). Сви присутни су дахтали и устукнули видећи овај невјероватни призор. Ужас и радосно дивљење наизмјенично су се смјењивали на њиховим лицима. Исус се окренуо запрепашћеним Јеврејима и рекао:
- „Разријешите га и пустите нека иде".
Након овога, многи од Јевреја који су дошли к Марији и видјели шта је Исус учинио повјеровали су у Њега. А онда се глас народа, о томе шта се догађало, почео проносити од куће до куће, од села до села широм читаве јудејске земље. Историја њиховог народа пажљиво је сачувала случајеве када су велики пророци васкрсавали мртве. Али још увијек нико није успио да васкрсне четвородневног, већ заударајућег мртвиг човјека. Тако се потврдило да је, овај галилејски проповједник, заиста Син Божији!
А у исто вријеме, јеврејски првосвештеници окупили су се на савјет (синедрион) , одлучивши да убију Лазара, којег је Он васкрсао, заједно са Исусом ...
***Свако је тих дана ишао својим путем. Лазар је морао да избјегне подмукли јеврејски план, побјегне на острво Кипар, постане тамо епископ и поново умре у старости. Исус је отишао у страдање, смрт на крсту и вјечну славу свог васкрсења, а Његови непријатељи у вјечну срамоту. Васкрс се приближавао. 
​Напомена: Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево (Лазареву суботу), празнује св. Православна Црква у суботу шесте недјеље Великог Поста (дан уочи Цвјетне Недјеље - Цвијети).

​На мјесту манастира „ Уласка Господњег у Јерусалим“ у Витфаги налази се камен, са којег је, према предању, Христос сјео на магаре (ждријебе које никада није јахано) и кренуо на свој свечани улазак у Јерусалим.
Витфага (јеврејски „беит паги“ - „дом смокава“) је мало село на падини Маслинске горе, у близини Витаније. Данас је дио Јерусалима. Свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим започео је из Витфаге. Апостоли су довели магарицу и ждријебе Спаситељу у Витфагу како им је то он и заповиједио: „И кад се приближише к Јерусалиму и дођоше у Витфагу к Маслинској гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом: одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се збуде што је казао пророк говорећи: Кажите кћери Сионовој: .ево цар твој иде теби кротак, и јаше на магарцу, и магарету сину магаричину. И ученици отидоше, и учинивши како им заповиједи Исус. Доведоше магарицу и магаре, и метнуше на њих хаљине своје, и посадише га на њих. А људи многи простријеше хаљине своје по путу; а други резаху грање од дрвета и простираху по путу".
 У близини Витфаге, Христос је проклео неплодну смокву. Ту су се налазиле смокве чији плодови сазријевају раније од других и то је селу дало име. Археолошки налази свједоче о насељавању овог мјеста у II прије Христа до  VIII вијеку послије Христа. 

У рабинској литератури се често помиње као предграђе Јерусалима, гдје, на примјер, још увијек можете јести пасхално јагње. Епифаније Монах (прва половина 9. вијека) помиње многовјековну маслину у Витфаги, чије су гране ходочасници одсјекли на празник Уласка Господњег у Јерусалим (Прича о Епифанију, стр. 28). Од 9. вијека, ходочасници свједоче о камену са којег је Спаситељ сјео на магарца.
На једном од брда Витфаге налази се грчки православни манастир подигнут у част Господњег уласка у Јерусалим. Из овог манастира на Цвјетну недељу започиње крсни ход истим путем којим је Христос ушао у  Јерусалим.​
Камен, назван Витфагијска стела, у XII вијеку. био покривен фрескама са 4 стране: на западној страни приказан је сусрет Исуса Христа са Мартом и Маријом, на јужној - Васкрсење праведног Лазара, на сјеверниј - 2 апостола, који воде магарицу и ждријебе., на источној - „Улазак Господњи у Јерусалим“, горња страна камена такође, је била прекривена цртежом. Године 1950.  фреске су обновљене. 

У вези са новим еклатантним примјерима притиска на Украјинску православну цркву, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је, 27. априла 2024. године, писмо предстојатељима помјесних православних цркава (међу њима и српском патријарху г. Порфирију)и бројним вјерских личностима и међународним организацијама, које је упутио након хапшења игумана Свјатогорске лавре митрополита Арсенија.
Предстојатељ Руске православне цркве је посебно нагласио да је Служба безбједности Украјине 24. априла извршила претресе у Свјатогорској лаври, једном од највећих манастира Украјинске православне цркве, познатом у Украјини и иностранству. Игуман манастира, митрополит Свјатогорски Арсеније, оптужен је за политичке оптужбе. Основ за кривично гоњење је његово обраћање у храму, у којем је наводно јавно објелоданио информације о локацији украјинских оружаних снага. Приликом претреса приведен је и сам митрополит Арсеније, а 25. априла суд га је осудиоо на 60 дана притвора без могућности полагања кауције. Патријарх објаснио да је митрополит Арсеније обавијестио вјернике о томе да су у септембру прошле године припадници Службе безбједности Украјине поставили барикаде на путу ка манастиру и да су провјеравали документа вјерника. ​- Он је инцидент назвао дискриминацијом - подсјетио је патријарх Кирил

На археолошком налазишту на Манушу код Жупаније, гдје се из земље указала голема грађевина из Диоклецијановог доба којој се са сигурношћу још не може одредити намјена – окривен је нови јединиствен проналазак.
Наиме, ради се о сребрном новчићу српског краља Стефана Уроша II Милутина на којем пише ВРОСИ (Урош). Хрватски археолози кажу да се ради о касној емисији динара, кованој крајем 13. и почетком 14. вијека. Наћи новчић на сплитском подручју препуном археологије, не би било толико чудно да се не ради  о четвртом новчићу који потиче из српске средњовјековне државе, а два се чувају у Музеју хрватских археолошких споменика на Мејама.
Један од њих је новчић који је издала држава којом је владао Стефан Драгутин, брат краља Стефана Уроша II Милутина.
- У Музеју хрватских археолошких споменика чувају се два новчића српске средњовјековне државе, сребрни денари Уроша лл., а још један Урошев новчић је нађен у тврђави Сокол у Конавлима. Ти су новчићи доста ријетки на тлу Хрватске, међу осталим јер их је Венеција забрањивала будући да су копирали њихове сребрњаке. За новчиће у Музеју хрватских археолошких споменика (МХАС) нисмо сигурни како су доспјели у Сплит, јер су означени "непознатим налазиштем". О управо пронађеном новчићу на Манушу више ћемо моћи рећи кад се очисти и детаљно анализира – каже др сц. Томислав Шепаровић, кустос нумизматичке збирке МХАС-а. У Археолошком музеју у Сплиту чува се и новчић Стефана Драгутина (владао од 1276 до 1282., а потом краљ Сријема до 1316.), брата краља Стефана Уроша II Милутина.
Како је српски средњовјековни новчић доспио на Мануш, вјероватно никад нећемо сазнати, а кад је ријеч о средњовјековним владарима Србије, било би за очекивати да се нашао и који новчић Стефана Првовјенчаног.
Стефан Урош II Милутин, чији је новчић нађен на Манушу, био је српски краљ од 1282. до 1321. године, брат краља Стефана Драгутина који је абдицирао у његову корист. Урош II Милутин проширио је своју државу на сјевер до Дунава, на југ до Скопља, на западу чак и на дијелове Далмације, све до Цетине!
Археолог Цингели каже нам како је новчић пронађен на сјеверној страни археолошких ископа, а раније је на налазишту Ad basilicas pictas на Манушу пронађен новац цара Трајана (98 - 117.), Максимијана (286 - 310.), Лицинија I (308 - 324.), Константина Великог (307- 337.), Константина II (337 - 340.), Грацијана (367 - 383.), Теодозија II (402 - 450.) те Јустинијана (527 - 565.), те три новчића венецијанског дужда Орија Малипиера (1178 – 1192.).
- Код новчића је увијек битан контекст, али треба бити врло опрезан око датације археологије уз помоћ новчића. Уз "Милутинов новчић", који смо прилично брзо датирали јер је сребрњак, и врло је сличан венецијанском новцу из тог раздобља, пронашли смо још десетак римских новчића – бакрењака које најприје треба очистити да бисмо их датирали, те један новчић с рупом који је очито употребљен као медаљон – каже археолог Цингели. Припремио вјеронаука.нет на основу писања извора Слободна Далмација. хр

Ученици првог и четвртог разреда Гимназије ,,Свети Сава” из Приједора, заједно са својим вјероучитељем свештеником Ратком Хрваћанином, 26. априла 2024. године су посјетили Манастир Милошевац код Приједора. Повод овој посјети је присуствовање Литургији Пређеосвећених дарова, која је служена у зимском храму посвећеном Вазнесењу Господњем. Ученици су приступили Светом Причешћу и узели благослов од јеромонаха Филарета, сабрата Манастира, који им се обратио у пригодној бесједи у манастирској Цркви Покрова Пресвете Богородице и том приликом их упознао са историјом овог Манастира као и са његовом актуелном обновом. На овај начин је постигнут најважнији циљ православне вјеронауке, а то је активно учешће у богослужењу Цркве. Многи од ученика никада прије нису били на овој Литургији, која се служи за вријеме Великог поста и на којој се клечи, те је многима ово представљало посебно искуство. По завршетку богослужења, у манастирској трпезарији је приређено пригодно послужење а ученици су упознати и са одређеним детаљима из монашког живота. 
Посјета је остварена по благослову Епископа марчанског Саве, настојатеља Манастира и викара Епископа бањалучког и дозволи директора приједорске гимназије г. Вељка Јањетовића.
протонамјесник др Ратко Хрваћанин

Свети Синод Молдавске православне цркве Московске Патријаршије окупио се јуче у Кишињеву уз председавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Владимира. Међу значајним одлукама Синода било је и успостављање празника чудотворне иконе Богородице из манастира Рођења Пресвете Богородице у селу Варжерешти, Ниспоренски округ, саопштава Молдавска црква.Тако ће икона бити помесно поштована уз славу 4/17 маја. Основан 1420. године, Варзарести је најстарији манастир у Молдавији. Икона датира најмање из 19. века. Први пут је откривена као чудотворна када је преживела пожар. Овој чудотворној икони која се литијом слави сваке године 17. маја приписује се безброј чудеса. Такође, одобрен је досије са материјалима за будућу канонизацију новомученика јеромонаха Викентија (Кимитјука) и његове мајке Гликерије, који су убијени 17. јануара 1957. године у селу  Ташлиц. Извор: https://orthochristian.com/ Превела: Љиљана Поповић / митрополија.цом

"Српски краљеви и њихове задузбине.- Краљ Милутин"- рад Уроша Тешића ученика 6. разреда (вјероучитељица Милена Миловановић).

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме“. Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита – Јосифа и Теодора.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима“, Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.
Ђакон Ненад Илић: Пета недеља Великог поста
Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.
У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.
*
На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих.
„А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мк 10,42-45).
У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба.
„Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и српске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’.
Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лк14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“
*
На недељној Литургији читају се Јеванђеља која нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи. То о потреби увођења такмичења у служењу другима, а не у томе ко ће да зграби више власти, још увек је највећи задатак за нас Србе. Свети Николај Српски осим што нам је оставио задатак да се позабавимо том највећом маном нас као групе, заједнице, оставио нам је и једну лепу заједничку покајну молитву, која нам може помоћи.
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ПОКАЈНА МОЛИТВА
Кајемо се прво за себе и у свему што згрешисмо и Божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, или варањем или коцкањем, било псовањем или хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехове своје знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом, помишљу, било јавне или тајне.
Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или страху божијем; или ослабише у љубави братској.
Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну и привремену несрећу а на вечну пропаст себе и свога порода.
Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија, кајемо се за пороке порочних, за страсти острашћених, за убиства убица, за насиље насилних, за свађе и деобу међу браћом, за све суровости јачега над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути широм свете земље наше!
Кајемо се и за све оне који све славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, црквом се хвале а у цркву не иду, српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете.
Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе!
Слава ти, Боже наш, слава ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин.
СТАРЕЧНИК

Ава Пимен и брат која спава на молитви
Неки старци дођоше ави Пимену и упиташе га: – Ако видимо да братија спава током заједничке молитве, да ли да их будимо?
Ава Пимен одговори: – Ако видим брата како спава, ја му положим главу на своја кољена и пусатим да се одмори.
Онда један од стараца рече: – Како ћеш се оправдати пред Богом?
Ава Пимен одговори: – Кажем Богу: Ти си рекао „извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“. Извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас у Патријарашкој резиденцији у Београду г. Џејмса О’Брајана, помоћника секретара Бироа за европске и евроазијске послове Државног секретаријата Сједињених Америчких Држава, и г. Кристофера Хила, амбасадора Сједињених Америчких Држава. Истичући важност унапређења односа Србије са Сједињеним Америчким Државама у духу пријатељства који је у дугом историјском периоду одликовао однос српског и америчког народа, поглавар Српске Православне Цркве је упознао госте са неизмењивим ставом Српске Православне Цркве да су Косово и Метохија део Републике Србије. С обзиром на ту чињеницу, Патријарх је као штетно оценио укључивање Косова и Метохије у Савет Европе. Разговарајући о међунационалним и међудржавним односима у региону, Његова Светост је исказао крајњу забринутост и као потпуно штетну оценио иницијативу за изгласавање резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Организације уједињених нација, при том не доводећи у питање чињеницу да сви који су починили била какав ратни злочин треба да буду изведени пред  лице правде. Упркос таквим иницијативама које не да не доносе ништа добро, него народе који вековима деле исти животни простор стављају пред нова искушења и изазове, Српска Православна Црква ће наставити неодступно да позива на љубав и разумевање, гради мир како на Косову и Метохији тако и у Босни и Херцеговини, нагласио је духовни вођа православних Срба. ИЗВОР: СПЦ

Пете недјеље Великог поста православна црква прославља успомену на преподобну Марију Египћанку (+ 522). Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника постати велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог пада у гријех и његовог истинског покајања, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Из Житија светитељке знамо да се окренула покајању и Богу, искусивши осјећај страха и ужаса након што је невидљива сила није пустила у цркву Светог гроба. Тада је схватила да јој Господ не дозвољава да уђе на свето мјесто због своје нечистоте.
Света Марија Египћанка, која је првобитно била безобзирна жена, грешник, Божјим чудом,  се покајала и 47 година подвизавала у јорданској пустињи, проводећи живот у покајању, посту и молитви и великим аскетским подвизима, скоро без хране и одјеће, даноноћно оплакујући гријехе своје.
Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.