Тема Великог уторка. Изобличење књижевника и фарисеја (зачала из 22. и 23. главе Јеванђеља по Матеју,која се читају на Јутрењу у Велики уторак) и парабола о десет дјевица, читана на Литургији Пређеосвећених дарова, која се служи на Велики уторак).
Двадесет трећа глава Јеванђеља по Матеју. Читава прилично велика глава, која се састоји од 39 стихова, директан је говор Господа нашег Исуса Христа, у коме он изобличава књижевнике и фарисеје. Зашто? Зашто Спаситељ то ради тако детаљно? Зашто он тако пажљиво испитује њихове гријехе? А зашто је то тако детаљно описано у Светом Јеванђељу? Одговор је очигледан: да не постанемо такви. Ово је опомена нама – свим будућим генерацијама хришћана.
Хајде да размотримо ову главу и прођемо својеврсни тест: „Има ли у мени оног фарисејства које Христос тако осуђује?“
Господ је осудио књижевнике и фарисеје што су људима наметнули низ веома тешких правила, која ни сами не испуњавају (в. Мт 23, 4). Спаситељ је говорио и о претјераној естетизацији његовог изгледа (в. Мт 23, 5). Фарисеји су носили велике траке на челу и рукама са ријечима Закона, као и посебну одјећу по којој су их људи разликовали. Вољели су почасна мјеста на гозбама, и предсједавање разним сабрањима и да им се људи обраћају с поштовањем.
Зар није тако и код нас? Волимо лијепу одјећу да задивимо, а понекад и шармирамо својим изгледом. Не волимо да не служимо људима, већ да они служе нама. И да нам се обраћају с поштовањем. И много времена трошимо на свој изглед. И трошимо много времена и труда да постигнемо моћ, част и поштовање, претварајући свој пут ка врха у прави рат.
Али да ли је то вриједно тога? Колико је свега потребно снаге, живаца, здравља. Једноставно не остаје нам времена за себе, за развој своје душе. Нема више времена за најважније ствари!
Допада ми се прича о томе како је монаху старцу Пајсију Свјатогорцу дат апарат за кафу. Окренуо га је у рукама и вратио, говорећи отприлике овако: зашто ми треба, треба да самељем кафу, поставим електричне инсталације, да апарат стално перем и чистим... Али Ава Пајсије је био довољно срећан да пије чај из лимене шоље и прокува воду на отвореној ватри испред своје келије. То му је остављало много више времена за молитву и размишљање.
Затим, Господ оптужује књижевнике и фарисеје да су им срца пристрасна према материјалним стварима, посебно према злату. И за њих је злато постало важније од Бога (види Мт. 23, 16–20). То се изражава у томе што их Спаситељ овако изобличава: „ако се човјек куне храмским златом, крив је“. А ако се ко куне храмом, онда није ништа крив. А Господ наш Исус Христос то директно сажима: „Безумни и слијепи! Шта је веће: дар или олтар који дар освећује? Дакле, ко се куне олтаром, куне се њиме и свиме што је на њему; и ко се куне храмом, куне се њиме и Оним који у њему пребива; а ко се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који сједи на њему“ (Мт 23, 19–22).
И овде нас Спаситељ упозорава да не будемо превише заљубљени у материјалне ствари: новац, ствари итд. Он као да нам говори да увијек морамо бити будни да нам ствари и њихово стицање не постану важнији од Бога. Јер овај пут је директан пут у пакао, којим су многи ишли и падали у огњени бездан.
Сјећам се јединог осмијеха за тридесет година Светог праведног Лазара Четвородневног, епископа Кипра. Након што га је Господ васкрсао, Свети Лазар је живио још тридесетак година и био епископ на острву Кипру. Никад се није смијао. На крају крајева, његова душа је провела четири дана у аду. Насмијао се само једном када је на пијаци видио лопова како краде глинени ћуп. Тада је светац рекао: „Земља краде земљу. земља узима земљу". Нема сврхе у овој земљи, која ће бити уништена и разложена. На исти начин, нема смисла да се претјерано бринемо о свом тијелу, јер је и оно земља и такође ће умријети. Чувајмо своју бесмртну душу, размишљајмо о Страшном суду и о томе шта ћемо рећи Свемогућем када се појавимо пред Њим. Хоће ли и нас назвати својим пријатељем, као што је некада назвао Лазара?
Шта је излаз? Нема потребе да се превише бринемо о спољашним стварима. Прије свега, очистимо своју унутрашњу чутуру душе од гадости и нечистоте гријеха, да би, када се Женик јави и позове нас на свадбу у Царство Небеско, имамо уље добрих дјела. А састоје се од суда, милости и вјере (види Мт 23, 23). У суду над самим собом. У милосрђу према другим људима и у активној вјери у Свету Тројицу Оца и Сина и Светога Духа. Вјера је највеће благо. И тада ће Божански огањ благодати сићи ​​у утробу твоје светиљке и упалити је, и бићемо просветљени као огњени серафим. И видјећемо пут до неба.
протојереј Андреј Чиженко /превео и прилагодио вјеронаука.нет

На Велики уторак, током богослужења, чита се јеванђеоска парабола о десет дјевојака, коју Спаситељ говори како би показао како вјерници могу да уђу у Царство небеско. Христос је често разговарао са својим савременицима у причама (параболама) које су одражавале њима познате обичаје Древног Истока, па их је било лакше разумјети.
Десет дјевојака - пет мудрих и пет лудих - изашле су ноћу у сусрет младожењи. У то доба, ако су будући супружници живјели далеко једни од других, тада су ноћу договарали свечану поворку са бакљама и лампама до договореног мјеста, у пратњи својих пријатеља и дјевојака. Али луде дјевојке, за разлику од мудрих, нису са собом понијеле залиху уља за лампе. Пошто је дуго требало чекати младожењу у близини младине куће, дјевојке је обузео сан. Када је у поноћ завикао: "Ето женика гдје иде, излазите му на сусрет" (Мт 25 ,6), мудре дјевојке су сипале уље у своје лампе, све уље безумних је изгорјело, па су морале да трче да купе нову.  "А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: господару! господару! отвори нам.А он одговарајући рече им: заиста вам кажем: не познајем вас. Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечији доћи".
На слици Џејмса Тисао, која се налази у Бруклинском музеју, приказане су неразумне дјевојке, како спавају, док чекају женика који ће се појавити. У наставку текста прочитајте објашњење слике обје Тисоове слике. 

1
Луде дјевојке спавају. Према древним јеврејским традицијама, дјеверуше су носиле исте бијеле одеће - симбол чистоће и покривале су главе великим веловима. А и сама невеста је била умотана тако да јој се лице није видело - требало би да остане затворено до почетка церемоније венчања.

2
Горуће лампе. Такве лампе су биле направљене од глине и имале су двије рупе: једну за фитиљ, другу за сипање уља.

3
Под у кући невјесте је према источној традицији прекривен ружама. Отуда је обичај почео да ружу сматра симболом љубави. У давним временима на Истоку овај цвијет је био саставни дио свадбених свечаности. 

На другој Тисовој слици мудре девојке трче према младожењи.

1
Мудре дјевојке трче у сусрет младожењи. Упознавши се, сви су ишли код младожење или код његових родитеља да попуне документ зван кетуба - у њему су наведена права и обавезе супружника.

2
Чутуре напуњене резервним уљем. У давна времена за лампе се користило или маслиново уље или растопљена маст.

Аутор: Антон СКРИПУНОВ
извор: фома.ру/
превод: вјеронаука.нет

​Слика Игора Сушенока „Улазак Господњи у Јерусалим“, која се налази у згради Института за модернизацију руске реалистичке умјетности у Москви, приказује атмосферу усхићења која је захватила Јерусалим када је Христос на магарцу ушао у град. 

​Игор Михајлович Сушенок је сјајни представник најбољих традиција руске реалистичке школе сликарства. Његова платна нашла су  своје мјесто у музејима у Јапану, Шпанији, Холандији, Њјемачкој - ово је нова етапа у животу и стваралаштву, освећена светлошћу Јеванђеља, болним и плодним размишљањима о судбини руске реалистичке умјетности.

1
Магарац на којем Христос улази у град је симбол понизности. Христос није ујахао у град на коњу као побједнички цар, већ на магарцу понизно као обичан човјек, јер његово царство није од овога света (Јн  18, 36). Али Јевреји ово нису разумјели. Обрадовали су се, узвикивали "Осана!" и прекривали су пут којим је ишао својим огртачима и палминим гранчицама, надајући се да је он Месија, нови јеврејски ЦАР, који је дошао да ослободи свети град од Римљана, који су Јудеју заузели 90 година раније (63. прије Христа).
2
Ученици Христови.
3
Јевреји, који су се за Пасху окупили у Јерусалиму из цијелог свијета, славе „сина Давида, цара јудејског“, покривају Његов пут одјећом и палминим гранчицама. Сви они су се овдје окупили јер је, према законима јудаизма, сваки вјерник морао да принесе жртву за Пасху у јерусалимском храму.
4
Изненађени Јелин (на глави му је типични шешир од кравље коже) тог доба гледа пророка из Назарета. Јеванђелист Јован нам говори да су и Грци - говоримо о грчкој заједници - такође дошли на Пасху у Јерусалим и жељели су да виде Христа (Јн  12, 20-22).
5
Ликујући Јеврејин који је на празник дошао из Етиопије. Етиопски Јевреји и даље живе у овој земљи, сматрајући се потомцима цара Соломона и царице Савске.
6
Фарисеји су представници утицајне партије, који су проповиједали тачно поштовање свих вјерских прописа. Упркос чињеници да је Христос непрестано осуђивао њихово лицјемерје, фарисеји су,такође, поздрављали Христа у Јерусалиму као могућег Јеврејског цара - толико су мрзили Римљане који су се клањали незнабожачким боговима.
7
Јеврејски писар је представник најобразованијег слоја друштва, обдарен правом тумачења јеврејског закона. Писари су се често свађали са Христом, вјерујући, заједно са фарисејима, да Он крши вјерске прописе.
8
Римски војници уплашени вриштећом гомилом. У то вријеме Јудеја је била једна од најнеугоднијих провинција Римског царства, па се за вријеме Пасхе у Јерусалиму број римског гарнизона знатно повећао.
9
У сваком освојеном граду Римљани су у знак своје моћи подигли кип римског владара и обавезали локално становништво да приноси жртве њиховим боговима. Чак су и побожни Јевреји поштовали овај захтјев.
10
На Пасху су Јевреји по закону морали да принесу жртву у јерусалимском храму. Најбогатији од њих приносили би телад, они који су били сиромашнији - јагњад, а најсиромашнији жртвовали голубове. Пошто су многи Јевреји у град долазили издалека, на улицама града су се посебно за њих продавале жртвене животиње.
11
Јелеонска гора (Маслинска гора), гдје се налазио Гетсимански  врт, у којем је Христос волио да борави. Одавде се пружа поглед на цио Јерусалим, а Спаситељ му је одавде пред улазак предвидио скоро уништење. Ужасно пророчанство се обистинило 70. године нове ере, када су Римљани потпуно уништили град током јеврејске побуне. Овде је Христос одржао своју посљедњу бесједу (Лк  24 ).
12
Златна врата кроз која је Христос ушао. Преко њих човјек није ушао у сам град, већ управо на територију храма. Тако је Господ прије свега свечано ушао у главно светилиште цијелог Израиља, у кућу Његовог небеског Оца и на крају у своју кућу.
Ова врата се помињу у старозавјетној књизи пророка Језекиља: када потомак цара Давида уђе кроз њих, она ће се заувијек затворити за њим.
Садашња капија је вјероватно изграђена у 520-им годинама нове ере, - на врху рушевина откривених у близини, знатно древнија врата из периода Другог храма. Муслимани су их затворили 810. године, а крсташи су их поново отворили 1102. године. Касније их је Саладин запечатио након што је 1187. године заузео Јерусалим. А османски султан Сулејман Величанствени обновио је капију заједно са градским зидинама, али је зазидао 1541. године. У овом облику остају до данас.
Извор: фома.ру/Превод: вјеронаука.нет

У вези са новим еклатантним примјерима притиска на Украјинску православну цркву, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је, 27. априла 2024. године, писмо предстојатељима помјесних православних цркава (међу њима и српском патријарху г. Порфирију)и бројним вјерских личностима и међународним организацијама, које је упутио након хапшења игумана Свјатогорске лавре митрополита Арсенија.
Предстојатељ Руске православне цркве је посебно нагласио да је Служба безбједности Украјине 24. априла извршила претресе у Свјатогорској лаври, једном од највећих манастира Украјинске православне цркве, познатом у Украјини и иностранству. Игуман манастира, митрополит Свјатогорски Арсеније, оптужен је за политичке оптужбе. Основ за кривично гоњење је његово обраћање у храму, у којем је наводно јавно објелоданио информације о локацији украјинских оружаних снага. Приликом претреса приведен је и сам митрополит Арсеније, а 25. априла суд га је осудиоо на 60 дана притвора без могућности полагања кауције. Патријарх објаснио да је митрополит Арсеније обавијестио вјернике о томе да су у септембру прошле године припадници Службе безбједности Украјине поставили барикаде на путу ка манастиру и да су провјеравали документа вјерника. ​- Он је инцидент назвао дискриминацијом - подсјетио је патријарх Кирил

На археолошком налазишту на Манушу код Жупаније, гдје се из земље указала голема грађевина из Диоклецијановог доба којој се са сигурношћу још не може одредити намјена – окривен је нови јединиствен проналазак.
Наиме, ради се о сребрном новчићу српског краља Стефана Уроша II Милутина на којем пише ВРОСИ (Урош). Хрватски археолози кажу да се ради о касној емисији динара, кованој крајем 13. и почетком 14. вијека. Наћи новчић на сплитском подручју препуном археологије, не би било толико чудно да се не ради  о четвртом новчићу који потиче из српске средњовјековне државе, а два се чувају у Музеју хрватских археолошких споменика на Мејама.
Један од њих је новчић који је издала држава којом је владао Стефан Драгутин, брат краља Стефана Уроша II Милутина.
- У Музеју хрватских археолошких споменика чувају се два новчића српске средњовјековне државе, сребрни денари Уроша лл., а још један Урошев новчић је нађен у тврђави Сокол у Конавлима. Ти су новчићи доста ријетки на тлу Хрватске, међу осталим јер их је Венеција забрањивала будући да су копирали њихове сребрњаке. За новчиће у Музеју хрватских археолошких споменика (МХАС) нисмо сигурни како су доспјели у Сплит, јер су означени "непознатим налазиштем". О управо пронађеном новчићу на Манушу више ћемо моћи рећи кад се очисти и детаљно анализира – каже др сц. Томислав Шепаровић, кустос нумизматичке збирке МХАС-а. У Археолошком музеју у Сплиту чува се и новчић Стефана Драгутина (владао од 1276 до 1282., а потом краљ Сријема до 1316.), брата краља Стефана Уроша II Милутина.
Како је српски средњовјековни новчић доспио на Мануш, вјероватно никад нећемо сазнати, а кад је ријеч о средњовјековним владарима Србије, било би за очекивати да се нашао и који новчић Стефана Првовјенчаног.
Стефан Урош II Милутин, чији је новчић нађен на Манушу, био је српски краљ од 1282. до 1321. године, брат краља Стефана Драгутина који је абдицирао у његову корист. Урош II Милутин проширио је своју државу на сјевер до Дунава, на југ до Скопља, на западу чак и на дијелове Далмације, све до Цетине!
Археолог Цингели каже нам како је новчић пронађен на сјеверној страни археолошких ископа, а раније је на налазишту Ad basilicas pictas на Манушу пронађен новац цара Трајана (98 - 117.), Максимијана (286 - 310.), Лицинија I (308 - 324.), Константина Великог (307- 337.), Константина II (337 - 340.), Грацијана (367 - 383.), Теодозија II (402 - 450.) те Јустинијана (527 - 565.), те три новчића венецијанског дужда Орија Малипиера (1178 – 1192.).
- Код новчића је увијек битан контекст, али треба бити врло опрезан око датације археологије уз помоћ новчића. Уз "Милутинов новчић", који смо прилично брзо датирали јер је сребрњак, и врло је сличан венецијанском новцу из тог раздобља, пронашли смо још десетак римских новчића – бакрењака које најприје треба очистити да бисмо их датирали, те један новчић с рупом који је очито употребљен као медаљон – каже археолог Цингели. Припремио вјеронаука.нет на основу писања извора Слободна Далмација. хр

Ученици првог и четвртог разреда Гимназије ,,Свети Сава” из Приједора, заједно са својим вјероучитељем свештеником Ратком Хрваћанином, 26. априла 2024. године су посјетили Манастир Милошевац код Приједора. Повод овој посјети је присуствовање Литургији Пређеосвећених дарова, која је служена у зимском храму посвећеном Вазнесењу Господњем. Ученици су приступили Светом Причешћу и узели благослов од јеромонаха Филарета, сабрата Манастира, који им се обратио у пригодној бесједи у манастирској Цркви Покрова Пресвете Богородице и том приликом их упознао са историјом овог Манастира као и са његовом актуелном обновом. На овај начин је постигнут најважнији циљ православне вјеронауке, а то је активно учешће у богослужењу Цркве. Многи од ученика никада прије нису били на овој Литургији, која се служи за вријеме Великог поста и на којој се клечи, те је многима ово представљало посебно искуство. По завршетку богослужења, у манастирској трпезарији је приређено пригодно послужење а ученици су упознати и са одређеним детаљима из монашког живота. 
Посјета је остварена по благослову Епископа марчанског Саве, настојатеља Манастира и викара Епископа бањалучког и дозволи директора приједорске гимназије г. Вељка Јањетовића.
протонамјесник др Ратко Хрваћанин

Свети Синод Молдавске православне цркве Московске Патријаршије окупио се јуче у Кишињеву уз председавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Владимира. Међу значајним одлукама Синода било је и успостављање празника чудотворне иконе Богородице из манастира Рођења Пресвете Богородице у селу Варжерешти, Ниспоренски округ, саопштава Молдавска црква.Тако ће икона бити помесно поштована уз славу 4/17 маја. Основан 1420. године, Варзарести је најстарији манастир у Молдавији. Икона датира најмање из 19. века. Први пут је откривена као чудотворна када је преживела пожар. Овој чудотворној икони која се литијом слави сваке године 17. маја приписује се безброј чудеса. Такође, одобрен је досије са материјалима за будућу канонизацију новомученика јеромонаха Викентија (Кимитјука) и његове мајке Гликерије, који су убијени 17. јануара 1957. године у селу  Ташлиц. Извор: https://orthochristian.com/ Превела: Љиљана Поповић / митрополија.цом

"Српски краљеви и њихове задузбине.- Краљ Милутин"- рад Уроша Тешића ученика 6. разреда (вјероучитељица Милена Миловановић).

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас у Патријарашкој резиденцији у Београду г. Џејмса О’Брајана, помоћника секретара Бироа за европске и евроазијске послове Државног секретаријата Сједињених Америчких Држава, и г. Кристофера Хила, амбасадора Сједињених Америчких Држава. Истичући важност унапређења односа Србије са Сједињеним Америчким Државама у духу пријатељства који је у дугом историјском периоду одликовао однос српског и америчког народа, поглавар Српске Православне Цркве је упознао госте са неизмењивим ставом Српске Православне Цркве да су Косово и Метохија део Републике Србије. С обзиром на ту чињеницу, Патријарх је као штетно оценио укључивање Косова и Метохије у Савет Европе. Разговарајући о међунационалним и међудржавним односима у региону, Његова Светост је исказао крајњу забринутост и као потпуно штетну оценио иницијативу за изгласавање резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Организације уједињених нација, при том не доводећи у питање чињеницу да сви који су починили била какав ратни злочин треба да буду изведени пред  лице правде. Упркос таквим иницијативама које не да не доносе ништа добро, него народе који вековима деле исти животни простор стављају пред нова искушења и изазове, Српска Православна Црква ће наставити неодступно да позива на љубав и разумевање, гради мир како на Косову и Метохији тако и у Босни и Херцеговини, нагласио је духовни вођа православних Срба. ИЗВОР: СПЦ

​Рођен у једном селу у Фригији од благочестивих  родитеља. Његов отац Александар био је официр, а мајка Синесија кћерка свештеника. Евтихије је основно образовање и хришћанско васпитање стекао од свог дједе свештеника. Једном, током дјечије игре,  написао је: Евтихије патријарх! То је, на неки начин, наговијестило његову будућу службу. Са 12 година је послат у Цариград на школовање. У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му бјеше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит умјесто себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звијезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици након своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царeвима 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дјело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осјећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам мјесеци, и показа се великим чудотворцем, исцјељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наслиједи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је вјерно и храбро служио цијелога свога живота, 582. године. Сахрањен је у цркви Дванаест апостола. У 1246. године  његове мошти су  из Цариграда  пренесене у Венецију.

​Преподобни Јосиф Химнограф рођен је на Сицилији у побожној хришћанској породици у 9.вијеку.. Његови родитељи, Плотин и Агатија, бјежећи од најезде варвара, преселили су се на Пелопонез. Са 15 година свети Јосиф је отишао у Солун и ушао у манастир. Одликовао се побожношћу, марљивошћу, кротошћу и уживао је љубав све браће манастирске. Након тога, рукоположен је у чин презвитера.
Пре­по­доб­ни Григорије Декаполит) посјетио је манастир и примијетио младог монаха. Повео га је са собом у Цариград. То је било за владавине цара Лава Јерменина (813–820) - у вријеме сурових иконоборачких прогона. Свети Григорије и Јосиф неустрашиво су бранили поштовање светих икона. Проповиједали су на градским трговима, посјећивали домове православних, расправљајући против јеретика. Ситуација Цариградске цркве била је изузетно тешка: не само цар, већ и патријарх били су иконоборци.
​У то вријеме су римски епископи били у јединству са Васељенском црквом, а папа Лав III, који није био под контролом византијског цара, могао је бити од велике помоћи православцима. Православни монаси изабрали су Јосифа за свог посланика папи као најупорнијег и најрјечитијег. Св. Григорије га је благословио да оде у Рим и обавијести о стању цариградске цркве и опасностима које пријете православљу.
Током путовања, преп Јосифа ухватили су арапски разбојници, поткупљени од иконобораца и послали га на острво Крит. Ту су га предали иконокластима. Преп. Јосиф је затворен. Храбро подносећи све недаће, подржавао је друге затворенике Његовим молитвама један православни епископ, који је почео да се колеба, био је толико ојачан духом да је храбро прихватио мученичку смрт. Јосиф је провео шест година у затвору.
У божићној ноћи 820. године удостојен је виђења Светог Николаја Мирликијског, који га је обавијестио о смрти цара иконоборца-прогонитеља Лава Јерменина и о крају прогона светих икона. Током обнове иконоборачке јереси под царем Теофилом (829–842), преп. Јосиф је по други пут страдао од јеретика. Једанаест година био је у изгнанству у Херсону. 842. године, током владавине свете царице Теодоре, која је обновила православно поштовање светих икона, преп. Јосиф је постављен са­су­до­хра­ни­те­љем у Софијском храму у Цариграду. Али због смјелог проказивања брата царице Варде у незаконитом суживоту, поново послат је у прогонство и враћен тек након Вардине смрти, 867. године.  Патријарх Фотије (857–867, 877–886) вратио га је на старо мјесто и поставио за исповједника цјелокупног цариградског свештенства препоручујући га као: „ човјека Божјег, ангела у тијелу, оца отаца“.
Доживјевши дубоку старост, преп. Јосиф се разболио. Непосредно пред Васкрс, на Велики петак, Господ га је у сну обавијестио о приближавању смрти. Преподобни је извршио попис црквене имовине Софијског храма, која му је била на располагању према положају, и послао је патријарху Фотију. Неколико дана се усрдно молио, припремајући се за смрт. У својим молитвама тражио је од Цркве мир, а за своју душу - милост Божију. Причестивши се, преп. Јосиф је благословио све који су били с њим и радосно се упокојио у Господу (+ 883). Преподобни Јосиф је испјевао каноне и стихире многим светитељима, а имао је и дар прозорљивости.

У организацији Српско-православних црквених општина Штутгарт и Карлсруе, 13. и 14. априла 2024. године, одржане су промоције књиге „Сакрална архитектура Бањалучке епархије“ на њеном садашњем простору, од Миланског едикта до краја средње вијека.
Истовремено, представљена је изложба „Котроманићи, владарски род и средњовјековни манастири Босне“. На промоцији су говорили аутори књиге, др Славољуб Лукић и мр Бојан Вујиновић, као и аутор изложбе мр Дејан Дошлић. Поменуту промоцију и изложбу посјетило је више од 300 гости, који су исказали велико интересовање за ову теметику.
„Посебно треба одати захвалност организаторима овог значајног догађаја а то су свештеник при храму Преподобне Мајке Параске у Карлсруеу протојереј-ставрофор Александар Шкорић и свештеници при храму Сабора Срба светитеља у Штутгарту, протојереј-ставрофор Борисав Симић, проројереј Станко Ракић и протонамјесник Миленко Бакмаз“, казао је за „Независне новине“ др Славољуб Лукић, један од аутора књиге „Сакрална архитектура Бањалучке епархије“.
Домаћини промоције и изложбе су залагањем и гостољубљем посвједочили да Српска православна црква у дијаспори прати и подржава културни, духовни и интелектуални рад у Републици Српској, те настоји да се тај рад представи у иностранству.Промоцији књиге и изложби присуствовала је Вера Сајић, генерални конзул Босне и Херцеговине у Штутгарту, која је исказала велико задовљство овим културним догађајем и указала да ће даље ова и сличне манифестације бити подржане од Генералног конзулата. Извор: Независне новине / Милан Пилиповић

У главном граду Велике Британије, аукцијска кућа Christie’s припрема се за продају најстарије хришћанске богослужбене књиге на папирусу ма коптском језику – Кодекс Кросби-Чејен (Crosby-Schøyen Codex), који је направљен у једном од најранијих хришћанских манастира 250-350. године. Рукопис је признат као једна од најстаријих хришћанских богослужбених књига, а стручњаци предвиђају да ће његова стварна продајна цијена далеко премашити почетну цијену од 2 милиона фунти. 104 странице, или 52 листа, написао је један писар на коптском на папирусу током 40 година. Садржи комплетне текстове двије библијске књиге, укључујући 1. Петрову посланицу и Јонину књигу као и библијске одломке из 2. Макавејске, васкршње проповиједи Мелитона Сардског и неидентификоване васкршње проповиједи. Странице су сачуване иза плексигласа, које се чувају у двије дрвене кутије на закључавање. Christie’s је процијенио своју продајну цијену између 2,6 милиона и 3,8 милиона долара.
Поред своје највеће духовне и историјске вриједности, кодекс, такође, означава „прекретницу у еволуцији штампарске технологије“. У разговору за Ројтерс (Reuters), Еугенио Донадони Christie’s виши експерт за средњовјековне и ренесансне рукописе, наглашава историјски значај Кодекса. „То представља управо тај кратки прелазни период када је папирусни свитак исјечен на листове и формиран у грубу гомилу књига, такозвани кодекс“, каже стручњак. „Ускоро листови почињу да се спајају и појављују се књиге какве данас познајемо. Оно што ову прву књигу чини посебно вриједном јесте чињеница да садржи најраније познате текстове двају библијских књига.” 
Експерт Донадони објашњава одлично очување рукописа сувом климом Египта. „Захваљујући повољним климатским условима, до данас је сачувано неколико књига из 3. и 4. вијека“, каже он. „Сва највећа открића хришћанских рукописа која су се десила у 20. вијеку и на крају 19. вијека догодила су се у Египту. 
Кодекс Crosby-Schøyen Codex је дио Бодмер папируса, који су откривени 1950-их. Чуван је на Универзитету Мисисипија до 1981. године, када га је набавио др Мартин Шајен, познати норвешки колекционар рукописа. Рукопис је недавно изложен јавности у аукцијској кући Christie’s у Њујорку, гдје су потенцијални купци и познаваоци могли да се упознају са њим, а аукција је заказана за 11. јун. Очекује се да ће присуствовати многи приватни колекционари, музејски стручњаци и научници због невиђене историјске и духовне вриједности овог јединственог предмета.
На њиховој wеб страници стоји: „Важност материјала у овој збирци далеко превазилази оквире приватне збирке, па чак и националне јавне збирке. Продаја обухвата 1300 година културне историје и укључује рукописе свјетске баштине као што су Crosby-Schøyen Codex, Holkham Hebrew Bible и Geraardsbergen Bible, али и грчку књижевност, хуманистичка ремек-дјела, књигу у власништву свеца, рани енглески закон, историјски важна шкотска хроника и најранији познати увез књига.”
Кодекс је тренутно на располагању у Christie’s Њу Јорк гдје ће остати до 9. априла. ​Такође ће бити изложен у Паризу овог мјесеца.

Преподобни Никита Исповједник (Мидикијски), игуман Мидикијског манастира, рођен је (око 760. године) у Кесарији Витинијској (сјеверозападно од Мале Азије) у побожној породици. Мајка му је умрла 8. дана након његовог рођења, а отац, по имену Филарет, положио је монашке завјете. Дијете је остало на бризи баке која га је одгајала у истинском хришћанском духу. Од својих младалачких година свети Никита је служио у цркви и био послушан отшелнику Стефану. Са његовим благословом, свети Никита је кренуо пут Мидикијског манастира, гдје је свети Никифор био игуман.
Након седам година честитог живота у манастиру, познатом по строгости устава, преподобни Никита је рукоположен за презвитера. Преподобни Никифор, знајући свети живот младог монаха, повјерио му је управу над манастиром, пошто је и сам био тешко болестан.
Не штедећи труда, преп. Никита је почео да брине о просперитету и напретку манастира. Личним примјером и строгим монашким животом поучавао је братију. Убрзо је слава о високом манастирском животу привукла многе који су тамо тражили спас. Послије неколико година број монаха се повећао на 100.
Када је преп. Никифор у дубокој старости отишао Господу, браћа су једногласно изабрала преп. Никиту за игумана.
Господ је удостојио Светог Никиту даром да чини чудеса. Његовом молитвом глувонијемом дјетету вратио се дар говора; двије опсједнуте жене су излијечене; и многи други боесни излијечени су од својих болести.

Тих година, под царем Лавом Јерменином (813–820), поново се наставља иконоборачка јерес и појачава се прогон светих икона. Православни епископи су протјерани. У Цариграду је 815. године сазван сабор јеретика, на коме су свргнули светог патријарха Никифора (806-815; + 828), а на његово мјесто изабрали су јеретика Теодота. На мјесто прогнаних и затворених православних епископа постављени су и јеретици. Цар је код себе сазвао игумане свих манастира и покушао да их привуче иконоборачкој јереси. Међу онима које су позвали био је и преп. Никита, који се чврсто залагао за православно исповиједање. По његовом примјеру, сви игумани су остали вјерни поштовању светих икона. Због тога су стављени у затвор.
Тада су цар и лажни патријарх Теодот одлучили да лукавством ухвате упорне. Речено им је да ће цар свима дати слободу и дозволити поштовање икона под једним условом: ако се причесте од лажног патријарха Теодота. Дуго је пре­по­доб­ни размишљао да ли може да уђе у црквену заједницу са јеретиком, али су га други затвореници молили да причести с њима. Попустивши њиховим молитвама, преп. Никита отишао је у цркву, гдје су биле постављене иконе за превару исповједника, и причестио се. Али када се вратио у свој манастир и видио да се прогон икона наставља, покајао се за своје дјело, вратио се у Цариград и почео неустрашиво да осуђује иконоборачку јерес.
Пре­по­доб­ни Никита је поново затворен  на острву Св. Гликерија  у Пропонтису, мјесту насупрот Никомидији, гдје је био шест година, све до смрти цара Лава Јерменина. Тамо је, трпећи глад и тугу, преп. Никита снагом својих молитви чинио чуда: на његову молитву фригијски цар је отпустио два заробљеника без откупнине; три човјека који су доживјели бродолом, на молитву преп. Никите, таласи су избацили на обалу. Након смрти цара Лава Јерменина, царство је преузео правовјерни цар Михаил Валвос  (820–829), који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено мјесто у близини Цариграда, гдје у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје посљедње дане земнога живота. 824. године, преп. Никита се упокојио у Господу. Његово тијело су бродом у Мидијски манастир превезли епископ Ефески Теофило и солунски архиепископ Јосиф. На путу до манастира, погребну поворку са мноштвом монаха и мирјана дочекао је епископ Плусијадски Павле. Многа исцјељења су се десила на гробу преп. Никите. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и његовог друга Атанасија. Након тога, чудеса су се догађала на светитељевом гробу. Умро је 3. априла 824. године. Српска православна црква слави га 3. априла по јулијанском, а 16. априла по грегоријанском календару.

На 6. Конференцији наставника EX YU, под називом „Свијет образовања брише границе“, одржаној у Бањој Луци, од 4. до 7. априла 2024. године, проф. српског језика у Медицинској школи и уреднику сајта www.srpskijez.net, мр Сањи Ђурић, додијељена је престижна титула "Најбољи наставник бивше Југославије". Сања Ђурић је један од 28 награђених наставника, и једини наставник из Републике Српске. На конференцији је присуствовало више од 200 наставника из Босне и Херцеговине, Републике Србије, Сјеверне Македоније, Хрватске, Црне Горе и Словеније. У оквиру ове конференције организован је Сајам образовања, секције, обилазак установа образовања и културе, радионице, као и пленарно предавање, које је одржао директор једне школе на тему „Како функционише једна срећна школа“. 
Тема бањолучке Конференције посвећена је теми срећног учења, те је цијела Агенда осветљавала овај методолошки приступ, како кроз пленарана предавања и Сајам образовања, тако и кроз рад у секцијама у оквиру четири различите подтеме. Најважнији циљ конференције је подстицање регионалног умрежавања најбољих едукатора, наставника, професора, професионалних сарадника и први пут, директора, из чак шест земаља у циљу видљивости њиховог рада и креативности. Њихов иновативни рад је неоспорно покретач формалних образовних реформи за којима вапе све земље у региону. 
​„Асоцијација најбољих наставника“ већ шесту годину оснажује, пружа подршку, афирмише и промовише најбоље наставнике-ентузијасте, који су потребни свим друштвима овог дијела свијета. Такви наставници су најчешће деценијама неправедно скрајнути на маргину друштва. Асоцијација, из године у годину, ради на трајном уклањању „тихе дискриминације“ шире друштвене заједнице према оваквим појединцима. Њихова жеља је да константним умрежавањем оваквих наставника створе услове у нашим образовним системима, да они буду значајно награђени за свој рад, поштовани и уважени у друштву, као некада. Све ово ће имати директан утицај на број и квалитет ученика и студената, који ће се опредјељивати за наставничку професију.

​14. априла Православна Црква слави помен преподобне Марије Египћанке (+ 522 год). Преподобна Марија Египћанка је рођена у V вијеку у Египту и била је, како кажу, тешко дијете. У доби од 12 година, дјевојчица је побјегла од куће и отишла у потрази за авантуром у Александрију - највећи град царства послије Рима. Тамо су се све њене авантуре врло брзо свеле на обичан разврат. Провела је седамнаест година у непрекидном разврату. Прељуба за њу није била начин зараде, јер је само у њој дјевојчица пронашла једини и главни смисао свог постојања. Сама је говорила да је била гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“
Једног дана ушла је на брод који је превозио ходочаснике у Јерусалим. Али Марија није кренула на ово путовање уопште због поштовања хришћанских светиња. Циљ су јој били млади морнари са којима је провела цијело путовање у уобичајеним забавама. Дошавши у Јерусалим, Марија је наставила свој развратнички живот, као и обично.
Али једног дана, током великог празника- Воздвижења животворног крста Господњег- из радозналости је одлучила да оде у јерусалимски храм. И са ужасом је открила да то не може. Неколико пута је покушала да уђе у храм заједно са мноштвом ходочасника. И сваки пут, чим је нога додирнула праг, нека чудна сила би је гурала назад, а сви остали слободно су пролазили унутра. Све ово би се наравно могло рачунати као случајност. Али Марија је овдје видјела сасвим одређено значење. Одједном је схватила да ју је распуштени живот одвојио од Бога, а тјелесни ужици блокирали су Небо у њеној души. Марија се уплашила и почела да плаче.
У припрати цркве висила је икона Богородице. Марија се никада раније није молила, али сада се, испред иконе, обратила Богородици и завјетовала се да ће промијенити свој живот. Након ове молитве, поново је покушала да пређе праг храма и сада је могла да уђе унутра са свима. Поклонивши се хришћанским светињама, Марија је отишла до ријеке Јордан. Тамо, на обали, у малој цркви Јована Крститеља, причестила се Тијелом и Крвљу Христовом. А сутрадан је прешла ријеку и отишла у пустињу како се никада не би вратила људима.
Али ни тамо, далеко од уобичајених искушења великог града, Марија није пронашла мир за себе. Мушкарци, вино, бујни живот - свега овога, наравно, није било у пустињи. Али гдје можете да побјегнете од свог срца, које се сјећало свих грешних задовољстава претходних година и није жељело да их се одрекне? Суочавање са овом несрећом било је невјероватно тешко. И сваки пут када Марија више није имала снаге да се одупре страсти, спасило ју је сјећање на заклетву пред иконом. Схватила је да Богородица види све њене поступке, па чак и мисли, обратила се Богородици у молитви и затражила помоћ у испуњавању свог обећања. Марија је спавала на голој земљи. Јела је оскудну пустињску вегетацију. Али била је у стању да се потпуно ослободи од блудне страсти тек након седамнаест година тако интензивне борбе.

Послије тога је провела још двије деценије у пустињи. Непосредно прије смрти, Марија је први пут у свих ових година срела човјека међу пијеском. Био је то лутајући монах Зосима, којем је испричала причу о свом животу. У то вријеме Марија Египћанка достигла је невјероватне висине светости. Зосима ју је видио како је прешла ријеку по води, а током молитве са уздигла од земље и молила се, стојећи у ваздуху. Упокојила се око 530. године. Св. Марија прославља се још и пете недјеље Часног поста  када је Црква истиче вјерним у те посне дане као узор покајања. Предање о Марији Египћанки преносило се од уста до уста све док је га 7. вијеку  није записао Софроније Јерусалимски.
Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника да постане велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог грјехопада и његове благодати испуњене побуне истинским покајањем, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Света Марија Египћанка, која је у почетку била жена грешница, уз помоћ Божјег чуда, покајала се, проводећи већи дио свог живота у великим подвижничким дјелима у жељи да искупи своје гријехе. Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе.

13.априла (31. марта) наша Црква прославља Св. Ипатија Гангријског. Велики Божји човјек, свети Ипатије, епископ града Гангра, у Пафлагонији, био је један од триста осамнаест светих отаца који су учествовали на Првом васељенском сабору, сазваном за вријеме владавине Константина Великог у граду Никеји. Овдје је, заједно са осталим светим оцима, испуњен Духом Светим и надахнут ревношћу за православље, проказао Арија у јереси и анатемисао га.
​Свети Ипатије је примио од Бога дар чудеса; исцељивао је разне болести и изгонио демоне. У једном селу је горку воду која је потекла са планинског извора претворио у слатку; а другдје је на његову молитву из земље потекао извор вреле воде која је зарастала. Једне мрачне ноћи, када је шетао поред ријеке, у води се појавио пламен, показујући му пут како не би скренуо и пао у ријеку.
Такође, убио је страшну змију. Током владавине Констанција (владао од 337. до 361. године), који је владао након смрти брата Константина, огромна змија се увукла у царски дворац. Опколила је царску ризницу у којој је било пуно злата и другог блага, зауставила се на улазу у ову собу и никоме није дозволила да уђе у њу. Цар Констанције се згрозио због тога и послао је да кажу Божјем светитељу Ипатију да дође у Цариград, јер је име светог прослављено због чуда која је учинио благодаћу Христовом. Цар је светитеља поздравио са почастима, поклонио се до земље и замолио га да својом молитвом одагна змију из царске ризнице, коју ниједна људска сила није могла одагнати. И многи други духовници покушавали су да је отјерају молитвом, али без успјеха.  А светитељ рече цару о томе:
„Цару, чак и ако је наша молитва немоћна, твоја вјера неће бити узалудна пред Богом“.
Затим је, падајући на земљу, предуго молио. Тада свети Ипатије, узевши жезло, оде у царску палату. Народ и цар, обузети страхом и трепетом, гледали су у даљину и, видећи да змија не излази (а дан се већ приближавао вечери), помислили су да је већ убила свеца, као што се догодило некима. А свети Ипатије, подигавши очи ка небу и призивајући Господа у помоћ, стави жезло у змијска уста ријечима:
- У име мог Господа Исуса Христа, прати ме! Змија је, гризући жезло, пратила свеца као везана заробљеница. 
Затим је изашао из царске ризнице и, водећи змију, обишао читав хиподром и пијачни трг. Народ, угледавши је, ухваћену за крај жезла и вучену светитељем, био је згрожен и задивљен. И било је превише застрашујуће - њена дужина је била око шездесет лаката (лакат - мјера дужине једнака 46,2 цм, прим.прев.). Кад се приближио огњеној пећи, која је горела великим пламеном, светац рече змији:
„У име Христа, Кога ја, недостојни, проповиједам, заповедам ти да уђеш у овај огањ!
Тада је страшна змија,  појурила у ватрену пећ, у којој је изгорела. 
Тада је цар захвалио Богу и Његовом добротвору, којег је поштовао као свог оца. Наредио је да његов чик буде насликан на дасци и тај лик држаше цар у своме дворцу као оружје против сваке супостатне силе.
Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападпут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут c друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб св. Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Св. Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. год.

У суботу, 13. априла 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јована Богослова на Лаушу, уз молитвено присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По завршеној Литургији, Епископи Јефрем и Сава су разговарали са братством овог намјесништва о духовном и материјалном унапређењу самог намјесништва. Након свега је услиједила исповијест свештенства. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Епископија захумско-херцеговачка и приморска, кроз свој Фонд вјероучитеља, организовала је стручно усавршавање за вјероучитеље. Овај догађај, приређен у суботу четврту Великог поста, у Епархијском дому у Требињу, реализован је уз подршку удружења Нефеш Хаја из Бањалуке, које промовише међурелигијски дијалог, образовање младих и културу сјећања кроз рехуманизацију жртава, односно разумијевање жртве као створења и иконе Божије. Након окупљања вјероучитеља Епархије захумско-херцеговачке и приморске, заинтересованих за унапријеђење рада у оквиру свог одговорног позива, у присуству епископа Димитрија и појединих свештеника, такође вјероучитељ и оснивач Библијског културног центра из Београда, докторанд Јован Благојевић одржао је предавање и радионицу под насловом Тумачење библијских текстова у настави вјеронауке. Након овог веома надахнутог и подстицајног излагања и инспиративног практичног рада у просторијама епархијске библиотеке, подијељене су и потврде о учешћу у стручном усавршавању, а размијена богатог педагошког искуства и мишљења о непрегледним библијским и уопште богословским темама настављена је и у неформалном дружењу у епархијској трпезарији. 
Самоиницијативном организацијом, интересовањем и учешћем, уз захвалност свима који су исказали спремност за подршку и пружили помоћ при реализацији овог усавршавања, вјероучитељи наше Епархије, упркос бројним унутарнаставним и ваннаставним изазовима, показали су спремност и проактиван став при суочавању са тим изазовима, а na користи својих ученика. 
Бранислав Рајковић, ђакон

Они чланови грчког парламента који су гласали за легализацију истополног „брака“ прекршили су Божју вољу и увриједили Бога, чиме су сами себе осудили.
Ову изјаву, пуну цитата из Светог писма и Светих Отаца, потписали су игумани и игуманије 35 манастира широм Грчке, укључујући и светогорске манастире Ксиропотам, Дохијар, Каракал, Филотеј и Констамонит.
Док се јавно не покају, релевантни народни посланици неће бити добродошли у манастире чије су игуманије и игуманије потписале изјаву, а ако својом вољом посјете ове манастире, тамо им неће бити указане почасти.
Игуманије и игуманије грчких манастира истакли су да се њихов став неће промијенити све док поменути парламентарци „не донесу јавно и активно покајање (чему се надамо и молимо) и предузму одговарајуће кораке за укидање срамног закона“. Истовремено, аутори саопштења напомињу да је њихова одлука „израз човјекољубља, љубави и људског поштовања, како за њих, тако и за грађане који су их изабрали да заступају њихове интересе. Због тога што су јавно прекршили Закон и вољу Божију и народну, они су јавно прекорени, оптужени и осуђени.” Обраћајући се вјерницима, монаси су их позвали да „остану чврсти и непоколебљиви у очувању апостолског и светоотачког предања наше Цркве“. 
Подсјетимо, средином фебруара ове године, упркос протестима Грчке православне цркве, као и народним скуповима, у Грчкој су легализовани истополни бракови. Након тога, три митрополије Грчке православне цркве су одмах одлучиле од причешћа све локалне посланике који су гласали за легализацију истополних бракова и усвајање дјеце од таквих парова. Након тога, први пут у посљедњих 161 годину, Предстојатељ Грчке Православне Цркве није позвао предсједника државе на прославу Недјеље Православља. Припремио вјеронаука.нет на основу писања ​vimaorthodoxias.g 

Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије на својој редовној сједници која је одржана у четвртак 11. априла 2024. године, поред разматрања више питања и догађаја везаних за црквени живот, Синод је на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио да у диптих светих унесе име  три нова светитеља, преноси литургија.мк. Синод је, на приједлог Синодалне комисије за канонизацију, одлучио да у диптихе Светих  уврсти праведни Спасе и Спаса Вишенски и новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску.
Предање каже да су св. Спасе и Спаса су били брат и сестра, сирочад, који су побјегли од Турака и настанили се на неприступачним теренима. Свети Спаса је отишао у пећинску цркву у Вишном, гдје је провела свој подвижнички живот и гдје се упокојила. Дуго послије њене смрти, једне непроспаване ноћи, светитељка се јавила жени по имену Марија, хришћанки из Белице која је била непокретна, тражећи милост за покој њене душе: „Реци Вишанима да скупе моје кости, јер немам мир!” Појавивши се по други пут, Марија је стекла чудну снагу и заједно са својим братом кренули су у мрак да пронађу мошти. И у том тренутку, док је превијала мошти да их однесе у цркву у селу, испунила се радошћу, корак јој је постао лак, а њено болно и укочено држање постало је необично окретно и лако.
Света Стефанида Скадарска Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница која је рођена у Враки код Скадра. Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани. Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас!
Тропар, глас 8:
Кћери Тишине * главу твоју венац нетљени краси * Христа љубљеног Женика твога. * Њему се од детињства сва предајући * небеску мудрост си задобила * и схвативши трулеж и сујету света, * Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: * „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету * нека се обрће – преврће * мене (с) Христом нико раставити неће.“
Кондак Кондак, глас 8.
Богомудра мати преподобномученице Стефанида * језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: * „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“
Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска

СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКАУ град Скадар на рјеци Бојани
Ђе су многи никли великани
Рода Србског и Србске државе
Кога памте и у коме славе
Живог Бога и Свеце његове
Стасаваће чедо што ће нове
Духовности упознати тајне
А у крилу Цркве Православне
Дивно дјете као дар Господа
Бјеше Стевка од Ђуричић рода
Ова душа родила се млада
Баш у Враку близу Скадра града
Још од ране њезине младости
Земаљских се одрекла сладости
И ка Богу живот управила
Не би ли му боље послужила
Кад јој седам година бијаше
То дијете радошћу сијаше
Своју душу безазлену чисту
Предала је на чување Христу
Пошто сама научи да чита
Са духовном храном душу пита
У кућици поред дома свога
Господа је прослављала Бога
Ништа земно привукло је није
Са молитвом дивну душу грије
А тамо ће Богу се молити
Па ће сами Господ дозволити
Да упозна дивног свјетилника
То је Виктор Скадарски Владика
Којему ће душу отворити
А он ће јој исповједник бити
И на прави пут је упутити
Многи тада неће ни слутити
Какав бисер међу њима сија
Код Светог ће ићи Василија
Да се њему моли Светитељу
Не би ли кој услишио жељу
Да невјеста Христова постане
И да живот цијели остане
Свјетлост што ће у тами да сјаји
Да се млади диве нараштаји
У та тешка и ратна времена
Жеља јој је била услишена
Ратни вихор када је дувао
Сами Господ с неба је чувао
Те проводи у молитви дане
И Христове прима Свете Тајне
У рату је многе помагала
И храну им бесплатно давала
Ал’ зло врјеме дође и невоља
Свуд је мука ђе је Богомоља
Те су тако из Скадра бијела
Породице и Црква цијела
Прогоњени од власти новије
Ни Владика Виктор оста није
Но је мора Скадар оставити
У Дечане живот наставити
А Стевкина породица тада
Морала је склонити се из града
Те у Клину дође код Дреновца
Стевка свога духовнога оца
Предат хтјела забораву није
Пише писма с њима душу грије
Попут сваког духовнога чеда
Владики се стално исповједа
Пишући му шта јој је на души
Христу служи образа не суши
Но му топле молитве приноси
Ни са чим се млада не узноси
Ту се види каквим духом дише
Ту стремљења свога срца пише
И тако је служила Господу
А на понос и на украс роду
Из свега се могло виђет тога
Какво има надање на Бога
Јеванђељски били су примјери
Колико је предала се вјери
Живој вјери у Господа Христа
И каквим јој сјајем душа блиста
Да је била вјере огледало
Из тих списа њених се сазнало
И тако је живот проводила
Да би само Христу угодила
И тако је за једну прилику
У Дечане видјела Владику
Николаја Велимировића
Тога орла што духовног пића
Давао је и многе напаја
Ко Епископ Охридскога краја
Он ће њену вјеру препознати
И у Битољ к себи је позвати
Монахиња поста Стефанида
Бога моли срца ране вида
Сиротиште ђе Богдај бијаше
Стефанида ко драгуљ сијаше
И не може човјек исписати
Какав живот она ће живјети
То је била тајна срца њена
А вјера је држаше пламена
Ал’ ће и ту поднијети муке
Од злокобне зликовачке руке
Пребили су ову испосницу
И за Христа Бога Мученицу
Те ће тако и живот скончати
И мало се о том може знати
Душа чиста пострада за Христа
Те у Царству Небеском заблиста
Дивна дјева Васкрслога Христа
Којему је себе посветила
И чистотом себе осветила
А њезино име се разгласи
Кад Дечански дадоше монаси
Њена писма свом брату у Христу
Теологу Радовићу Ристу
Те се мога умирити није
Све док њено не среди житије
Митрополит наш Амфилохије
Те је ова Светитељка нова
Баш из Враке рода Србинова
Заблистала као звијезда Рајска
Ко Битољска Врачка и Скадарска
Мученица која сјајем блиста
Код Господа Цара Славе Христа.
12. април 2024. године у Никшићу
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић
(Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник)
+++
ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ!
Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била.
Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање.
Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.
Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год
+++
ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ
Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже христу , изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна.
Митрополит Амфилохије Радовић​

​Школа домаћим Републичког такмичења је ЈУ Основна школа „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина

​Општина: Козарска Дубица 
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Свети Сава“ Козарска Дубица

​Општина: Дринић - Петровац 
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Дринић“ Дринић

​Општина: Власеница 
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Вук Караџић“ Власеница 

​Град: Бијељина 
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина

​Општина: Берковићи 
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Његош“ Берковићи

Долина се налази око 70 километара од центра града Кајзерија (некадашњи назив Кесарија Кападокијска)
Долина Ердемли, у подножју планине Ерџијес, дуга је око 10 километара. Значајан је по стрмим литицама, бујној вегетацији и историјским црквама. У насељеној зони дуж долине Едемли налази се једанаест цркава цркава у долини изграђених између 10. и 13. вијека и оне представљају важне примјере византијске умјетности, преноси AnatolianArcheology. Међу најистакнутијим грађевинама су Дворска манастирска црква, црква Светог Јевстатија, црква и капела Светог Николе, црква Светог Михаила, црква Дванаест апостола, црква Четрдесет мученика, Једнобродна Црква, Palace Monastery Church и Црква Медведа.
Долина Ердемли је кроз историју била важан вјерски центар за хришћане. Цркве и манастири у долини некада су били центар живог монашког живота између 10. и 13. вијека. Зидови су украшени сценама из Библије, неким флоралним и геометријским мотивима, као и појединачним ликовима светаца - епископа и апостола. Цркве су грађене примјеном најнапредније технологије тог периода. Гувернер округа Јешилхисар Ахмет Али Алтинташ рекао је да се „долина Ердемли налази усред широких равница у којима је пољопривреда била интензивна током византијског периода и претходних година”.  Објашњавајући да су веома богати људи овде живјели од 10. вијека, Алтинтас је рекао: „То можемо разумјети из технологије и израде коришћене на објектима у овом региону. Изградили су их мајстори за које се зна да су дошли из Цариграда, користећи најважније технологије тог периода“.
Алтинтас је напоменуо да постоји много докумената који указују на то да је живот у долини Ердемли углавном био одређен пољопривредним активностима у региону и пласманом насталих производа.

У ЈУ ОШ "Свети Сава" у Козарској Дубици, 6. априла 2024. године одржано је Епархијско такмичење за подручје епархије бањалучке. Такмичили су се ученици 7. разреда, а тема овогодишњег такмичења из Православне вјеронауке била је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Највише бодова (95) и прво мјесто освојио је Милош Јурић из ЈУ ОШ "Свети Сава" Котор Варош (вјероучитељ о. Миленко Нарић). Друго мјесто (93 бода) подијелили су Арсеније Врачар из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" Бања Лука (вјероучитељ Давид Дринић) и Маја Кичић из ЈУ ОШ "Милош Дујић" Челинац (вјероучите о. Слободан Брљић). Трће мјесто (91 бод) освојио је Вук Чолић из ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" Трн (вјероучитељ о. Александар Павичар). Четврто мјесто (90 бодова) заузео је Лука Бошњак из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић Бања Лука (вјероучитељ Драган Спасојевић)... Фотографије доставили вјероучитељи Драган Спасојевић и Ненад Пећо
-сродна вијест ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ

У суботу, дана 6. априла 2024. године у ЈУ ОШ „Кнез Иво од Семберије“ у Бијељини, одржано је епархијско такмичење из предмета Православне вјеронауке за ученике VII. разреда. На самом такмичењу учешће је узело 24 ученика и 22 вјероучитеља. Након свечаног отварања и поздравне ријечи од стране директора школе, чланова Катихетског одбора и РПЗ-а, у једној јако угодној и пријатељској атмосфери одржано је и само  такмичење за ђаке. Тест који је био прилично захтјеван са градивом и темама из Старог завјета, ученици су радили у кабинету вјеронауке и учионици школе укупно један ипо сат.
Најбољи резултат  су остварили сљедећи ученици: 1. мјесто и побједа са 98. бодова припала је ученици Анђели Михајловић ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина (вјероучитељ Данијел Васић), 2. мјесто су са по 95. бодова подјелили ученица Нађа Секулић ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина (вјероучитељ Данијел Васић) и ученик Никола Спасојевић ОШ „Доситеј Обрадовић“ Суво Поље (вјероучитељ Миладин Кршић), 3. мјесто са 94. бода освојила је ученица Анастасија Танацковић ОШ „Ћирило и Методије“ Главичице (вјероучитељица Зорана Вуковић). Осим наведених побједника, право учешћа на републичком такмичењу стекли су и ученици: 4. мјесто са 94. бода освојио је ученик Лазар Томић ОШ „Лијешће“ из Лијешћа (вјероучитељ Јован Томић) и 5. мјесто са по 90. бодова подјелили су ученик Василије Васић ОШ „Свети Сава“ Лопаре (вјероучитељ Љубиша Јекић) и ученица Милица Горановић ОШ „Сутјеска“ Модрича (вјероучитељ Никола Горановић). Побједницима, а и свим осталим учесницима такмичења, свечано су подјељене  пригодне награде и дипломе, а након затварања програма званичног такмичења, организован је свечани ручак за све учеснике и њихове пратиоце у црквеној сали храма Светога Пантелејмона у Бијељини. Ђаци су такође, обишли порту и унутрашњост цркве и саслушали свештенство о историјату и организацији храма, као и будућих пројеката и плана да у октобру мјесецу ове године читав комплекс и сама црква требају бити и свечано освећени од стране Његове Светости Патријарха Порфирија. Вјероучитељ, Данијел Васић

Благословом Његовог преосвештенства епископа бихаћко-петровачког господина Сергија, а у организацији Републичког педагошког завода у суботу 6. априла 2024. године у просторијама Основне школе “Дринић” у Дринићу одржано је епархијско такмичење из Православне вјеронауке за канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке. Ученици седмих разреда са подручја наше епархије имали су могућност да покажу своје знање на тему овогодишњег такмичења из вјеронауке. Тема такмичења за школску 2023/2024. годину је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Епархијско такмичење је услиједило након одржаних школских и општинских такмичења, послије којих је формирана ранг листа такмичара, који су се пласирали на епархијско такмичење. Ученици су имали на располагању 90 минута, да ријеше тест сачињен од питања и задатака комбинованог типа. Комисија је након прегледања, бодовања и дешифровања, утврдила ранг листу такмичара. 
Прво мјесто је освојила Стефана Тепић, ученик ЈУ ОШ "Иван Горан Ковачић" Мркоњић Град (вјероучиитељица Биљана Еремија), 95 бодова. 
Друго мјесто освојио је Мирослав Калабић ученик ОШ "Петар Кочић" Ситница (вјероучиитељ Предраг Вујић), 91 бод. 
Треће мјесто је освојила је Ирина Митрић, ученик ОШ "Ахмет Хромаџић" Босански Петровац (вјероучиитељ протопрезвитер - ставрофор Бојан Митрић), 83 бода.
 Четврто мјесто освојила је Ана Кузман ученица ОШ „Раде Маријанац“ Стројице (вјероучиитељ протопрезвитер-ставрофор Радослав Станковић), 71 бод. 
Пето мјесто освојила је Маријана Вуковић, ученица ОШ ,,Дрвар” Дрвар (вјероучиитељ протопрезвитер Милош Црепуља) 68 бодова.  
Шесто  мјесто је освојила ученица Маја Ковачевић ученица ОШ "Дринић" Дринић (вјероучиитељ протопрезвитер Никола Аркула), 63 бода.  
На републичко такмичење пласирали су се Стефана Тепић и Мирослав Калабић. Свим ученицима су уручене дипломе, похвале и пригодни поклони за постигнуте резултате на такмичењу.  Посебно признање Републичког педагошког завода за остваривање такмичарских циљева и постигнути успјех на епархијском такмичењу уручено је вјероучиитељици Биљани Еремија која је била ментор ученици која је освојила прво мјесто на епархијском такмичењу и пласирала се на републичко такмичење из Православне вјеронауке. Такође, признање Републичког педагошког завода добио је и вјероучиитељ Предраг Вујић који је био ментор ученику који је освојио друго мјесто и пласирао се на републичко такмичење из Православне вјеронауке. 
Особље Основне школе „Дринић“, на челу са директорком школе, госпођом Биљаном Зорић, за све вјероучитеље и ученике припремили су богато послужење у просторијама школе, а након тога и трпезу љубави у оближњем ресторану. Директорици и љубазном радном особљу школе те  начелнику општине и протонамјеснику Николи Аркули, најсрдачније захваљујемо на добро организованом пријему за ученике и наставнике. Свим учесницима такмичењима честитамо на успјеху и труду који су показали на овом такмичењу, а Стефани и Мирославу желимо много успјеха и среће на републичком такмичењу гдје ће представљати своје школе, општине али и Епархију бихаћко-петровачку. Вјероучитељ Предраг Вујић

Данас, 6.04.2024. године у просторијама ЈУ ОШ ,,Његош“ на Берковићима, одржано је епархијско такмичење из Православне вјеронауке за седми разред Епархије захумско-херцеговачке и приморске​
Постигнути резулати: 
1. мјесто
Урош Радић, ЈУ ОШ ,,Свети Сава“ Љубиње, 
2. мјесто
Милица Зечевић, ЈУ ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“ Требиње, 
3. мјесто
Николај Шуловић, ЈУ ОШ ,, Свети Сава“ . 
И ове године је велика захвалност припала Основној школи ,,Његош“ на Берковићима која је на челу са директором Љубишом Шетком организовала такмичење ученика.Такође, ученици и наставници су изразили захвалност на урученим поклонима од стране Катихетског одбора и Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Вјероучитељ Богдан Сантрач

У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и ФБиХ, у суботу, 6. априла 2024.године, одржано је eпархијско такмичење из Православне вјеронауке за подручје митрополије Дабробосанске. Школа домаћин била је ЈУ ОШ "Вук Караџић" у Власеници. Такмичење је одржано у кабинету Православне вјеронауке, који је у овој школској 2023/24. години, опремљен средствима Катихетског одбора Српске Православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ.
На самом почетку такмичења  све присутне је поздравила Марија Тодоровић, педагог школе, напомињући да је такмичење веома важно за рад и развој ове установе и да је посебна част бити домаћин такмичења.
На такмичењу је учествовало укупно 13 ученика седмог разреда основних школа који су показали висок ниво знања.
Прво мјесто заузела је ученица Софија Кокот из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" из Војковића са освојених максималних 100 бодова, коју је за такмичење припремала и водила њена вјероучитељица Драгана Ковач. Друго мјесто заузела је ученица Наталија Ђукић, такође из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" из Војковића са освојених 98 бодова.
Треће мјесто заузео је ученик Михајло Петровић из ЈУ ОШ " Вук Караџић" из Братунца са освојених 91 бодова, којег је за такмичење припремала вјероучитељица Данијела Млађеновић.
Ученицима и њиховим вјероучитељима искрене честитке упутио је протојереј-ставрофор Младен Дробњак координатор за Православну вјеронауку митрополије Дабробосанске, који им је уручио награде Катихетског одбора пожеливши им притом успјех на Републичком такмичењу.
Посебну захвалност школа домаћин упућује Катихетском одбору Српске Православне Цркве у Републици Српској, Федерацији БиХ  и Предсједнику Катихетског одбора Његовом Високопреосвештенству Господину Хризостому на донацији за опремање кабинета Православне вјеронауке. Средства донације су утрошена за набавку смарт телевизора, зидне тапете са мотивима православне иконографије, као и за набавку Светих писама Новог завјета, чиме ће се унаприједити реализација наставе Православне вјеронауке у нашој школи. М.Д.