НЕДЈЕЉНА БЕСЈЕДА: ЦАРИНИК И ФАРИСЕЈ /21. фебруар 2021.године/ 33.недјеља по духовима
Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро - како драго! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро - како драго! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников
БЕСЕДА НА 27. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре у Христу!
У данашњем Јеванђељу чули смо причу о болесној жени коју је исцелио Господ Наш Исус Христос у суботњи дан. Можда ћемо се питати: шта је скривила „жена која имађаше духа немоћи осамнаест година“ (ЛК 13, 10-7). Наша Црква нуди нам један други начин размишљања који је душе-спасоноснији- уместо да се питамо „због које кривице“ и „Зашто?“- питајмо се „ради чега?“
Још у рајском врту, људи се окренуше од Бога, од Његове Божанске радости и вечног Живота, и према томе, као последицу морали су да се суоче са патњама и смрћу. У овом смислу, наравно, свака немоћ, свака патња долази од сотоне, који вара људе. „Човек је рођен у невољи, док варнице лете горе“- каже Свети Јов Дуготрпељиви (Јов 5,7). Исус Христос позива нас на покајање да бисмо спасли наше душе и да не бисмо страдали... Он нас позива да се „предомислимо“, да учинимо неки напор и да изаберемо Живот, а не смрт! Али како је то тешко за нас који „који смо ухваћени у замку сотоне много година“ да започнемо ту борбу! Господ Наш лечи болесну жену и Он нам опрашта грехе не зато што смо ми заслужили тај опроштај, већ зато што је Он Љубав и Његова Љубав грли све нас! Веома је тешко неком човеку, који проживљава недаће сопствених сагрешења, да спозна ову крајњу Божију доброту. Старешина синагоге из данашње Јеванђеоске приче, на пример, покушава да одбрани и потврди буквално спровођење закона. Он чак и не схвата да чинећи то он позива не да се поштује Божији закон, већ његово сопствено разумевање овог закона... Тако дубоко грешећи, старешина синагоге заправо тражи од свих да се повинују и чврсто држе његовог сопственог закона. Значење једне Божије заповести Старог завета је заправо, да је неопходно дати људима један Дан- Дан сећања на Бога. Људима је неопходно омогућити да бар један дан у седмици не живе за себе, него за Бога, и гледано дугорочно- за друге људе, због Божије љубави према другим људима...
Исус Христос дође у овај свет не да прекрши закон, него да га испуни. (Мт 5, 17). Он нас позива на покајање и да променимо наш начин размишљања. Он жели да видимо право значење Божије заповести о суботи, одговарајући тако на приговоре што исцељује на Посвећени Дан: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или свога магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?“ (ЛК 13,15-16).
Жена, која је исцељена од згрчености, добила је од Исуса Христа не само олакшање патњи свог тела, већ такође, као дар Вере, искупљење од мучења њене душе.“И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога“ (Лк 13.13).
Нека би се, браћо и сестре у Христу, увек запамтили да само Исус Христос може да ослободи наше душе бремена наших сагрешења и од ђавољег поробљавања; само Бог поседује моћ да нас исправи. Амин!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре у Христу!
У данашњем Јеванђељу чули смо причу о болесној жени коју је исцелио Господ Наш Исус Христос у суботњи дан. Можда ћемо се питати: шта је скривила „жена која имађаше духа немоћи осамнаест година“ (ЛК 13, 10-7). Наша Црква нуди нам један други начин размишљања који је душе-спасоноснији- уместо да се питамо „због које кривице“ и „Зашто?“- питајмо се „ради чега?“
Још у рајском врту, људи се окренуше од Бога, од Његове Божанске радости и вечног Живота, и према томе, као последицу морали су да се суоче са патњама и смрћу. У овом смислу, наравно, свака немоћ, свака патња долази од сотоне, који вара људе. „Човек је рођен у невољи, док варнице лете горе“- каже Свети Јов Дуготрпељиви (Јов 5,7). Исус Христос позива нас на покајање да бисмо спасли наше душе и да не бисмо страдали... Он нас позива да се „предомислимо“, да учинимо неки напор и да изаберемо Живот, а не смрт! Али како је то тешко за нас који „који смо ухваћени у замку сотоне много година“ да започнемо ту борбу! Господ Наш лечи болесну жену и Он нам опрашта грехе не зато што смо ми заслужили тај опроштај, већ зато што је Он Љубав и Његова Љубав грли све нас! Веома је тешко неком човеку, који проживљава недаће сопствених сагрешења, да спозна ову крајњу Божију доброту. Старешина синагоге из данашње Јеванђеоске приче, на пример, покушава да одбрани и потврди буквално спровођење закона. Он чак и не схвата да чинећи то он позива не да се поштује Божији закон, већ његово сопствено разумевање овог закона... Тако дубоко грешећи, старешина синагоге заправо тражи од свих да се повинују и чврсто држе његовог сопственог закона. Значење једне Божије заповести Старог завета је заправо, да је неопходно дати људима један Дан- Дан сећања на Бога. Људима је неопходно омогућити да бар један дан у седмици не живе за себе, него за Бога, и гледано дугорочно- за друге људе, због Божије љубави према другим људима...
Исус Христос дође у овај свет не да прекрши закон, него да га испуни. (Мт 5, 17). Он нас позива на покајање и да променимо наш начин размишљања. Он жели да видимо право значење Божије заповести о суботи, одговарајући тако на приговоре што исцељује на Посвећени Дан: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или свога магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?“ (ЛК 13,15-16).
Жена, која је исцељена од згрчености, добила је од Исуса Христа не само олакшање патњи свог тела, већ такође, као дар Вере, искупљење од мучења њене душе.“И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога“ (Лк 13.13).
Нека би се, браћо и сестре у Христу, увек запамтили да само Исус Христос може да ослободи наше душе бремена наших сагрешења и од ђавољег поробљавања; само Бог поседује моћ да нас исправи. Амин!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
26. недеља по Духовима- Јеванђеље о безумном богаташу
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Данас је 26. недеља по Духовима и ми данас читамо краћу причу о жетви богатог човека и као што је то у већем делу Светог Писма и ова прича има дубоко теолошко значење у само ових неколико речи. Прича изгледа једноставна кад се површно прочита. Али заиста има много више у себи од те површинске поруке која је очигледна из ње саме а то је да не треба да се бринемо само о себи и да будемо шкрти нити да се бринемо само о томе како стећи добра у овоземаљском животу.
Господ Наш нам говори ову причу јер је пре тога уследила препирка двојице браће о подели наследства. На тај начин Он је хтео да покаже колико је то сулудо, колико је глупо бринути се о свом богатству.
Он почиње ову причу овако „ У једнога богатог човека роди њива“- он чак и не именује тог богаташа. Ако сте приметили, понекад у овим Јеванђељским причама велики грешници чак немају ни име: као што је и у причи о богаташу и Лазару, овде исто тако о богаташу којему богато роди њива. Његово име се чак и не спомиње. Његово име је избрисано из Књиге живота. То је важно. Можда ће он, кад умре, бити испраћен великом церемонијом, свираће трубе, плаћени ће бити људи који кукају и чупају косу од великог бола над њим, његовој сахрани присуствоваће велика поворка, биће ту и неки познати људи који ће рећи „Био је велики човек...“ и слично. Па, ипак, Бог „не зна“ његово име, анђели не знају његово име, светитељи не знају ко је он.
Нико од нас не би желео да му се обрате са неки, неки богаташ, неки грешник, неко ко не постоји у Царству Небеском. Заиста, ми бисмо сви волели да имамо своје име тамо. Овај безимени, безумни богаташ имаше пуно жита и једну јако родну годину. А он прави огромну грешку. Уместо да да захвалност Богу, чак и пре жетве, он се пита „Шта да чиним?“
То је питање које сви ми постављамо себи „Шта да радим?. Сиромашан човек пита се „Шта да радим? Бедан сам. Немам никаквих залиха. Немам залиха у креденцу. Зима долази а деца ми немају ципеле. Шта да радим?“ а богаташ, који није богат Богом, који има све у изобиљу, каже „Шта да радим?“ Онај који привремено нема ништа и онај који привремено има све, обојица постављају исто питање. Па какво је добро богатство? Какво је добро изобиље осим ако га не разумемо од Кога долази и који је значај изобиља и како га можемо искористити да бисмо задобили Царство Небеско?
Богаташ даље говори „јер немам у шта сабрати летину своју. Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће“ А управо овде прави још већу грешку а ту грешку ми толико често правимо да је неопходно на ово обратити пажњу. Он каже: „ Казаћу души својој – Душо, имаш пуно добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.“ Он се обраћа својој души. Што је души потребна храна? Шоа је души потребно од одеће? Што су души потребне велике житнице? Душа није телесна. Душа општи са Богом. Њој није потребна храна. Он се обраћа души као да је она тело. То је. Заиста, огромна грешка и то је оно што се дешава у нашим животима. Људи дефинишу живот у погледу на задовољство које они имају, у погледу комфора који имају или у погледу сигурности коју они имају. Увек се води брига о телу. Или чак и више од бриге за тело, понекад се чак допушта телу задовољство да чини безакоње или да буде нечисто. Али, увек се све чини за тело.
Богаташ прави грешку која је веома типична за оне који не гледају у Бога и не разумеју сврху свог живота. Његова дуђа и његово тело, он не разуме шта је душа. Што се њега тиче. Његова душа је тело. Све што је овде и сад, све је то само наредни обед, наредна игра, нека врста забаве. То је оно шта је за њега његова душа. А видећемо касније само у једном једином тренутку шта то заиста значи. Страшно је и грозно оно што следи из неразумевања шта је душа а шта тело а шта је сврха живота.
А Бог му рече „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе“. Или да поставимо ово на начин који више одговара „Баш ове ноћи, тражиће ти душу“. „Они“ то су демони. Они ће узети душу и сместити је тамо где она и припада- у понор пакла. Бог не упућује на смрт праведника на овакав начин. Анђели узимају душу праведника и узносе је Богу. Они „не траже“ његову душу, то је против човечије воље. То је природно. А у случају овог богаташа, њему ће тражити душу. Она се одељује од њега јер све што је имао у овом животу било је привремено, лажно, тренутно. А кад је умро, није имао ништа. Није имао ни добрих дела ни добрих мисли. Ништа. На тај начин његова душа је била приклоњена његовом телу. Његова душа постала је телесна по речима Блаженог Теофилакта. И његова душа је била као градић удаљен од њега.
Кажем вам, неће бити већег бола који неки човек може да доживи од тог када се телесна душа одваја одваја од грешног тела у тренутку смрти. Ништа се са тим не може упоредити. Никаква мука, никакво мучење. То је тренутак огромне трагедије за човека који је себи обезбедио много тога али који није могао да разуме то током свих тих својих година.
Постоје и друге ствари које је важно разумети у овој причи. Можда су то само споредне ствари. Једна од њих је кад он каже „Срушићу житнице своје и саградићу веће“. Он је имао житнице у које би могао да смести сву ту храну- у стомаке сиромашних. Ако један човек има више од другога, он је у обавези да да ономе који потребује. Стомаци сиромашних су огромна складишта, бесконачна складишта. И велико је чудо тих складишта да када ставите храну у њих, она никада не пропада. Обично када једемо храну, она иде у стомак и онда се избацује, као што Господ каже „избаци се“. За неколико сати она постаје отпад. Али не и храна која се даје сиромашнима. Не и изобиље које нам Господ даје да делимо са другима.
А ово морате разумети, није ово неко пуко морално учење које нам налаже да треба да дајемо другима. Постоји дубље значење зашто треба да дајемо другима. У сваком случају све је Бог. Управо грешку прави богаташ када каже „Душо, имаш много добра...“. О, богаташу, немаш ти ниједног добра! Све је Божије. А Бог је нешто својега дао теби. Он ти је дао изобиље да би ти могао да даш другима. Тако да морамо разумети да је све Божије. Али много важније је, ако смо заиста добронамерни људи, да схватимо „Шта је сврха нашег живота?“ Богаташ дефинитивно то није разумео. Он је назвао своје тело својом душом. Он уопште није разумео. На крају ове приче, Господ каже „Тако бива ономе који тече своје благо а не богати се Богом“.
Сврха нашег живота је да се богатимо Богом. Господ жели да имамо свега у изобиљу. На једном другом месту каже се „Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, поставиће га над свим имањем својим“. Тако да постоји савршена повезаност у ова два Јеванђеља. Сва Господња добра даће нам се, али она нису сребро ни злато ни храна ни игра ни весеље. Блажени Теофилакт каже да кад богаташ каже „почивај, једи, пиј, весели се“, ова реч „веселити се“ је заправо еуфемизам. Када се људи препуштају пијанству и преједању, весеље је нешто што не бисте желели да видите. То би било нечисто и неморално. Све је то врста блудничења, и све су то врсте убиства, прељуба и сличне ствари. То је весеље за човека који се претрпава задовољствима.
Циљ живота је спознати Бога. Бог нам даје ставри да бисмо ми могли да спознамо Њега. Понекад нам Бог даје изобиље да бисмо могли да га спознамо. Све је од Бога. Према томе, ми смо само Његови управитељи. Ми смо Његове слуге. Ми морамо имати такав став о себи. А онда морамо разумети шта је право благо? Бог нам је дао доста тога материјалног и ми можемо у томе уживати. Наравно да можемо уживати у укусу добре и сочне хране у данима кад нам је то дозвољено и то је потпуно законито. И доста других ствари дао нам је Бог. Али морамо схватити где је наше богатство. Наше богатство је у богаћењу Богом, у имању потпуне вере у Њега. И онда ће нам Он даривати Своја добра. Ми чак ни не можемо да замислимо шта су заиста та добра. Ми само можемо оскудно о њима да говоримо. Језиком се не може изразити оно што нам Бог жели да да. Он ће све то дати човеку који се отвори Њему, који се богати Њиме. Ко слуша Заповести и каже „Желим да то учиним“.
Чак и када човек не може да учини неку Заповест или кад не може у сваком смислу да промени свој живот, он ће, у свом срцу, ако је Хришћанин речи „Желим да се променим. Желим да усмерим свој живот према томе шта је истина, шта је савршено, шта је свето“. На тај начин се човек, без обзира у ком се стању налази, богати Богом. То је сврха нашег живота- спознати Бога, постати као Он у моралном смислу, постати чист и свет. А овај богаташ, безимени, разуздани грешник, то није схватио. Он није разумео ништа од онога што му је Бог дао и шта је сврха његовог живота.
Тако да овде пред собом, браћо и сестре, имамо један лош пример. Морамо учити из лоших примера као што учимо из добрих примера. Ово је пример како не треба живети, како не треба размишљати. Не треба да живимо по телу. Не треба да се упознајемо са телесним у нашем животу. Постоје потрепштине телесне за које се бринемо. Постоје и телесна задовољства која када су законита, могу бити благословена. Али ако се икада препустимо било каквом задовољству, престајемо бити Хришћани. Нисмо ни Хришћани ако мислимо само телесно у животу. Нека нам Бог помогне. Нека нас Бог просвети. Има овде доста дубоког значења. Не могу чак ни да почнем са свим тим дубоким значењима јер немам толико чистоте да све то видим нити речи којима бих то изразио. Али овде има толико дубоког значења. Ова прича се састоји од предавања како живети, какав став заузети. То је дубоко значење ове приче. Нека вам Бог помогне и просвети вас да живите по Богу, да се богатите Богом. Амин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Данас је 26. недеља по Духовима и ми данас читамо краћу причу о жетви богатог човека и као што је то у већем делу Светог Писма и ова прича има дубоко теолошко значење у само ових неколико речи. Прича изгледа једноставна кад се површно прочита. Али заиста има много више у себи од те површинске поруке која је очигледна из ње саме а то је да не треба да се бринемо само о себи и да будемо шкрти нити да се бринемо само о томе како стећи добра у овоземаљском животу.
Господ Наш нам говори ову причу јер је пре тога уследила препирка двојице браће о подели наследства. На тај начин Он је хтео да покаже колико је то сулудо, колико је глупо бринути се о свом богатству.
Он почиње ову причу овако „ У једнога богатог човека роди њива“- он чак и не именује тог богаташа. Ако сте приметили, понекад у овим Јеванђељским причама велики грешници чак немају ни име: као што је и у причи о богаташу и Лазару, овде исто тако о богаташу којему богато роди њива. Његово име се чак и не спомиње. Његово име је избрисано из Књиге живота. То је важно. Можда ће он, кад умре, бити испраћен великом церемонијом, свираће трубе, плаћени ће бити људи који кукају и чупају косу од великог бола над њим, његовој сахрани присуствоваће велика поворка, биће ту и неки познати људи који ће рећи „Био је велики човек...“ и слично. Па, ипак, Бог „не зна“ његово име, анђели не знају његово име, светитељи не знају ко је он.
Нико од нас не би желео да му се обрате са неки, неки богаташ, неки грешник, неко ко не постоји у Царству Небеском. Заиста, ми бисмо сви волели да имамо своје име тамо. Овај безимени, безумни богаташ имаше пуно жита и једну јако родну годину. А он прави огромну грешку. Уместо да да захвалност Богу, чак и пре жетве, он се пита „Шта да чиним?“
То је питање које сви ми постављамо себи „Шта да радим?. Сиромашан човек пита се „Шта да радим? Бедан сам. Немам никаквих залиха. Немам залиха у креденцу. Зима долази а деца ми немају ципеле. Шта да радим?“ а богаташ, који није богат Богом, који има све у изобиљу, каже „Шта да радим?“ Онај који привремено нема ништа и онај који привремено има све, обојица постављају исто питање. Па какво је добро богатство? Какво је добро изобиље осим ако га не разумемо од Кога долази и који је значај изобиља и како га можемо искористити да бисмо задобили Царство Небеско?
Богаташ даље говори „јер немам у шта сабрати летину своју. Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће“ А управо овде прави још већу грешку а ту грешку ми толико често правимо да је неопходно на ово обратити пажњу. Он каже: „ Казаћу души својој – Душо, имаш пуно добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.“ Он се обраћа својој души. Што је души потребна храна? Шоа је души потребно од одеће? Што су души потребне велике житнице? Душа није телесна. Душа општи са Богом. Њој није потребна храна. Он се обраћа души као да је она тело. То је. Заиста, огромна грешка и то је оно што се дешава у нашим животима. Људи дефинишу живот у погледу на задовољство које они имају, у погледу комфора који имају или у погледу сигурности коју они имају. Увек се води брига о телу. Или чак и више од бриге за тело, понекад се чак допушта телу задовољство да чини безакоње или да буде нечисто. Али, увек се све чини за тело.
Богаташ прави грешку која је веома типична за оне који не гледају у Бога и не разумеју сврху свог живота. Његова дуђа и његово тело, он не разуме шта је душа. Што се њега тиче. Његова душа је тело. Све што је овде и сад, све је то само наредни обед, наредна игра, нека врста забаве. То је оно шта је за њега његова душа. А видећемо касније само у једном једином тренутку шта то заиста значи. Страшно је и грозно оно што следи из неразумевања шта је душа а шта тело а шта је сврха живота.
А Бог му рече „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе“. Или да поставимо ово на начин који више одговара „Баш ове ноћи, тражиће ти душу“. „Они“ то су демони. Они ће узети душу и сместити је тамо где она и припада- у понор пакла. Бог не упућује на смрт праведника на овакав начин. Анђели узимају душу праведника и узносе је Богу. Они „не траже“ његову душу, то је против човечије воље. То је природно. А у случају овог богаташа, њему ће тражити душу. Она се одељује од њега јер све што је имао у овом животу било је привремено, лажно, тренутно. А кад је умро, није имао ништа. Није имао ни добрих дела ни добрих мисли. Ништа. На тај начин његова душа је била приклоњена његовом телу. Његова душа постала је телесна по речима Блаженог Теофилакта. И његова душа је била као градић удаљен од њега.
Кажем вам, неће бити већег бола који неки човек може да доживи од тог када се телесна душа одваја одваја од грешног тела у тренутку смрти. Ништа се са тим не може упоредити. Никаква мука, никакво мучење. То је тренутак огромне трагедије за човека који је себи обезбедио много тога али који није могао да разуме то током свих тих својих година.
Постоје и друге ствари које је важно разумети у овој причи. Можда су то само споредне ствари. Једна од њих је кад он каже „Срушићу житнице своје и саградићу веће“. Он је имао житнице у које би могао да смести сву ту храну- у стомаке сиромашних. Ако један човек има више од другога, он је у обавези да да ономе који потребује. Стомаци сиромашних су огромна складишта, бесконачна складишта. И велико је чудо тих складишта да када ставите храну у њих, она никада не пропада. Обично када једемо храну, она иде у стомак и онда се избацује, као што Господ каже „избаци се“. За неколико сати она постаје отпад. Али не и храна која се даје сиромашнима. Не и изобиље које нам Господ даје да делимо са другима.
А ово морате разумети, није ово неко пуко морално учење које нам налаже да треба да дајемо другима. Постоји дубље значење зашто треба да дајемо другима. У сваком случају све је Бог. Управо грешку прави богаташ када каже „Душо, имаш много добра...“. О, богаташу, немаш ти ниједног добра! Све је Божије. А Бог је нешто својега дао теби. Он ти је дао изобиље да би ти могао да даш другима. Тако да морамо разумети да је све Божије. Али много важније је, ако смо заиста добронамерни људи, да схватимо „Шта је сврха нашег живота?“ Богаташ дефинитивно то није разумео. Он је назвао своје тело својом душом. Он уопште није разумео. На крају ове приче, Господ каже „Тако бива ономе који тече своје благо а не богати се Богом“.
Сврха нашег живота је да се богатимо Богом. Господ жели да имамо свега у изобиљу. На једном другом месту каже се „Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, поставиће га над свим имањем својим“. Тако да постоји савршена повезаност у ова два Јеванђеља. Сва Господња добра даће нам се, али она нису сребро ни злато ни храна ни игра ни весеље. Блажени Теофилакт каже да кад богаташ каже „почивај, једи, пиј, весели се“, ова реч „веселити се“ је заправо еуфемизам. Када се људи препуштају пијанству и преједању, весеље је нешто што не бисте желели да видите. То би било нечисто и неморално. Све је то врста блудничења, и све су то врсте убиства, прељуба и сличне ствари. То је весеље за човека који се претрпава задовољствима.
Циљ живота је спознати Бога. Бог нам даје ставри да бисмо ми могли да спознамо Њега. Понекад нам Бог даје изобиље да бисмо могли да га спознамо. Све је од Бога. Према томе, ми смо само Његови управитељи. Ми смо Његове слуге. Ми морамо имати такав став о себи. А онда морамо разумети шта је право благо? Бог нам је дао доста тога материјалног и ми можемо у томе уживати. Наравно да можемо уживати у укусу добре и сочне хране у данима кад нам је то дозвољено и то је потпуно законито. И доста других ствари дао нам је Бог. Али морамо схватити где је наше богатство. Наше богатство је у богаћењу Богом, у имању потпуне вере у Њега. И онда ће нам Он даривати Своја добра. Ми чак ни не можемо да замислимо шта су заиста та добра. Ми само можемо оскудно о њима да говоримо. Језиком се не може изразити оно што нам Бог жели да да. Он ће све то дати човеку који се отвори Њему, који се богати Њиме. Ко слуша Заповести и каже „Желим да то учиним“.
Чак и када човек не може да учини неку Заповест или кад не може у сваком смислу да промени свој живот, он ће, у свом срцу, ако је Хришћанин речи „Желим да се променим. Желим да усмерим свој живот према томе шта је истина, шта је савршено, шта је свето“. На тај начин се човек, без обзира у ком се стању налази, богати Богом. То је сврха нашег живота- спознати Бога, постати као Он у моралном смислу, постати чист и свет. А овај богаташ, безимени, разуздани грешник, то није схватио. Он није разумео ништа од онога што му је Бог дао и шта је сврха његовог живота.
Тако да овде пред собом, браћо и сестре, имамо један лош пример. Морамо учити из лоших примера као што учимо из добрих примера. Ово је пример како не треба живети, како не треба размишљати. Не треба да живимо по телу. Не треба да се упознајемо са телесним у нашем животу. Постоје потрепштине телесне за које се бринемо. Постоје и телесна задовољства која када су законита, могу бити благословена. Али ако се икада препустимо било каквом задовољству, престајемо бити Хришћани. Нисмо ни Хришћани ако мислимо само телесно у животу. Нека нам Бог помогне. Нека нас Бог просвети. Има овде доста дубоког значења. Не могу чак ни да почнем са свим тим дубоким значењима јер немам толико чистоте да све то видим нити речи којима бих то изразио. Али овде има толико дубоког значења. Ова прича се састоји од предавања како живети, какав став заузети. То је дубоко значење ове приче. Нека вам Бог помогне и просвети вас да живите по Богу, да се богатите Богом. Амин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
25. недеља по Духовима- Јеванђеље о Милостивом Самарјанину
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
„И, гле, законик неки устаде и кушајући га рече:
- Учитељу шта ми треба чинити да наследим живот вечни?
А он му рече:
- Шта је написано у Закону? Како читаш?
А он одговарајући рече:
-Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“ (Лк 10, 25-27).
Сетимо се, браћо и сестре, на који начин нам Света Црква износи ово поглавље из Јеванђеља. Сетимо се прошле недеље како Јаир, jеврејски кнез, долази до Христа. Његова kћерка умире и он нигде не може да нађе помоћ. Она је на самрти. И он трчи Христу, пада му пред ноге и моли га за помоћ. Она умире, његова kћерка јединица. Христос иде са њим и Јаир иде са Христом. Можда ово и не траје дуго, али у Јаировом уму чини се да то траје читав живот. Он би требало да буде поред кћерке која умире... али он се нада.Он се нада зато што верује да Христос може да учини нешто велико, да може да исцели нешто што нико до сада није могао. А то је враћање у живот.
Исто је и са нама. Дође неки тренутак када смо свесни да ће неко отићи, отићи у гроб, да ће неко умрети. Умрећу ја, па после мене ћеш ти. Свако од нас мора да очекује овај тренутак. Али ако имате наду у Бога, као што је Јаир, ако се држите скута хаљине његове и ако не отпаднете од Њега упркос свим искушењима, онда ћете несумњиво стићи... стићи ћете где? Па, данашње Јеванђеље нам одговара на питање које је поставио је тај законик: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ Ево где - у Живот Вечни.
То је тај моменат који нам данашње Јеванђеље открива. Како да идемо? Како да се држимо скута Христове хаљине? Како да не испустимо тај скут током читавог пута? А тај пут је веома, веома дугачак. То је наш живот. То значи годинама, за неке од нас пуно година. За неке осамдесет година, за неке деведесет, можда и више. Колико ли тек опасности има на том дугом путу који може да нас одвоји од скута хаљине Христове! Олуја искушења бесни на све стране. Погледајте свој породични живот. Под утицајем неког менталног слепила човек напушта породицу. Због сталних напетости, жена не може више да поднесе живот, и тако даље. А у јавном животу, све те политичке кризе; а у овом грађанском друштву грозни злочини. О Боже, куда ићи? Све што треба да урадимо је као и Јаир, да се држимо Христа, да се држимо Његове хаљине.
Главну ствар не испуштати. Морамо бити постојани. А данашње Јеванђеље даје нам тајну како бити постојан. Будите Милостиви Самарјанин свугде, увек, и према свима. Испитујмо себе. Да ли смо заиста овакви? Били смо окружени децом- да ли смо их научили добрим стварима? Или нам се обратио неки човек који је био на ивици моралног уништења. Да ли смо га подржали у његовој борби против греха? Да ли смо му помогли да се извуче из те мочваре док он тоне у њу? Можда је све што је требало да урадимо не да протегнемо чак ни руку, већ само прст да би се он спасао. Колико има оних којима је потребна само једна реч охрабрења, мала пажња. А ми смо могли то све да дамо. А да ли смо дали, као Милостиви Самарјанин? Ако су одговори на ова питања која постављамо нашој савести не, нисмо помогли- онда, да, ми смо у опасности да се оделимо од скута Христове хаљине. Хајде да пожуримо да то поправимо. Само самилост нас може држати заједно са Христом.
Наша деца имају такозване „млечне“ зубе који сами испадају, а на њихово место расту прави зуби. На сличан начин нам служи и срце. Али то је огрубело, телесно срце- себично срце. Са таквим срцем не можемо ући у Вечни Живот. А као такво неће само од себе отпасти. Ми треба да га одбацимо и да га заменимо са једним новим срцем- не нашим, него Христовим. А сваки пут када помогнемо нашем ближњем и учинимо неки напор, то је као откидање дела нашег срца и давање истог нашем ближњем. А на место овог телесног, грешног срца, Господ ставља у нас Његово срце- Христово срце.
Тако да ми током нашег живота мењамо наше срце једним новим, правим, срцем Христовим. И само тада ће нам се отворити Вечни Живот. Онда нас нико не може одвојити од скута Христове хаљине; а ми ћемо задобити оно што је законик питао Христа- Вечни Живот.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић /извор
БЕСЕДА НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА- ВАСКРСАВАЊЕ ЈАИРОВЕ КЋЕРИ
Омилија из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
Читање Апостола прошле недеље говори нам да се спасавамо Милошћу, а да се Милост прима кроз веру, а то је дар Божији. И овде нам је показано шта је вера на једном упечатљивом примеру. Ево, опет, и данашње Јеванђеље нам говори о вери. Сви ми је поседујемо до неке мере. Али због тога што смо несавршени, наша вера је често изложена искушењима. И што је најстрашније, најстрашније од таквих искушења је смрт неке особе која нам је драга. Мислим да је већина овде присутних већ то преживела, или чак то сад преживљава, ову незалечиву жалост. Али ако није, то је нешто што ће неминовно доћи. Данашње Јеванђеље даје нам класичан пример на који начин то могуће издржати, упркос свим тешкоћама оваквог искуства. А истовремено нам опет показује колико нам је вере потребно. Јер ће нам само кроз веру Бог дати моћ Своје милости да не паднемо духовно у таквом тешком тренутку.
Јаир прилази Христу; његова кћерка је близу смрти. Он пада пред Исусове ноге и моли га да дође у његов дом. Христос се слаже, али људи га стално окружују. На том путу, крвоточива жена је исцељена. Све време тамо се одлаже. Христос се креће споро, веома споро. Можете да замислите кроз шта Јаир пролази. Он моли Христа да пожури. Након свега, то је ствар живота или смрти за његову кћерку. Ако Христос закасни само један минут, могло би да буде касно- његова ћерка би могла да умре. А то се управо догодило. Неко је изашао из куће пред старешину синагоге и рекао му: „Умрла је кћи твоја, не труди учитеља“ (Лк 8, 49) Да, према људском поимању све је готово. Зашто трудити Учитеља? Све је могуће поправити, али не и смрт. Сама смрт је непоправљива. Пред њом чак је и Учитељ немоћан. Да, то би било тако по људском поимању, али не и по Божијем поимању. А Исус, након што чу ово, рече Јаиру: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ (Лк 8,50). А у овом моменту Јаир одбија људско поимање и прихвата Божанско поимање. Сада, пред њим стоји не само Учитељ, већ Спаситељ света. Сина Божијега- Самога Бога. Јер само Бог има моћ над животом и смрћу.
Јаир је у себи прихватио Његове речи: „Не бој се: само веруј!“И управо од овог момента он живи само по овим речима и наставља да следи Христа. Они уђоше у кућу. И опет, две стране: људска страна-„И сви плакаху и јаукаху за њом“. А Христос рече:„Не плачите, није умрла него спава“. Па опет људска страна. „И подсмеваху му се знајући да је умрла“. Али у Јаировој души био је неизрециви мир. Он је имао веру. И вера је победила. „А Он изагнавши све, узе је за руку и зовну-Девојко, устани. И поврати се дух њен и устаде одмах; и он заповеди да јој дају да једе. И задивише се веома родитељи њени“ (Лк 8, 52-55).
Да. Можда ћете рећи да је ово чудо васкрсења, и да се таква чуда данас не дешавају. Истина. Али нам је исто чудо свима обећано. Сваки дан у Символу вере ми читамо: „Чекам васкрсење мртвих“. А то ће се десити, десиће се! Не тако брзо као што се десило Јаиру, али ће се десити! Обратите пажњу на следећи тренутак. Јаир већ зна да је његова ћерка мртва, али истовремено следи Христа и верује Његовим речима. Колико дуго траје тај његов ход у вери није ни важно; оно што је важно је да је он поверовао. Хајде да сви поверујемо у Јеванђељске речи да ће мртви васкрснути; и да као и Јаир следимо Христа у вери. На тајанствен начин, овај Јаиров ход са Христом није се завршио, нити ће се икад завршити. Он се одиграва и сада, а ми сви можемо да учествујемо у њему. Хајде да пожуримо да се придружимо Јаиру. Онда ће се Христове речи: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ односити и на нас. Али да би се то десило, ми се морамо чврсто држати за Христову хаљину и издржати све што нам Бог шаље на нашем животном путу. Јаиров пут наспрам тога изгледа кратак. Наш може бити дуг, веома дуг. Може се протезати до краја нашег живота. Али хајде да верујемо да ће доћи до васкрсења мртвих и да ћемо сви бити сједињени са нашим најмилијима који су већ са Господом.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Омилија из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
Читање Апостола прошле недеље говори нам да се спасавамо Милошћу, а да се Милост прима кроз веру, а то је дар Божији. И овде нам је показано шта је вера на једном упечатљивом примеру. Ево, опет, и данашње Јеванђеље нам говори о вери. Сви ми је поседујемо до неке мере. Али због тога што смо несавршени, наша вера је често изложена искушењима. И што је најстрашније, најстрашније од таквих искушења је смрт неке особе која нам је драга. Мислим да је већина овде присутних већ то преживела, или чак то сад преживљава, ову незалечиву жалост. Али ако није, то је нешто што ће неминовно доћи. Данашње Јеванђеље даје нам класичан пример на који начин то могуће издржати, упркос свим тешкоћама оваквог искуства. А истовремено нам опет показује колико нам је вере потребно. Јер ће нам само кроз веру Бог дати моћ Своје милости да не паднемо духовно у таквом тешком тренутку.
Јаир прилази Христу; његова кћерка је близу смрти. Он пада пред Исусове ноге и моли га да дође у његов дом. Христос се слаже, али људи га стално окружују. На том путу, крвоточива жена је исцељена. Све време тамо се одлаже. Христос се креће споро, веома споро. Можете да замислите кроз шта Јаир пролази. Он моли Христа да пожури. Након свега, то је ствар живота или смрти за његову кћерку. Ако Христос закасни само један минут, могло би да буде касно- његова ћерка би могла да умре. А то се управо догодило. Неко је изашао из куће пред старешину синагоге и рекао му: „Умрла је кћи твоја, не труди учитеља“ (Лк 8, 49) Да, према људском поимању све је готово. Зашто трудити Учитеља? Све је могуће поправити, али не и смрт. Сама смрт је непоправљива. Пред њом чак је и Учитељ немоћан. Да, то би било тако по људском поимању, али не и по Божијем поимању. А Исус, након што чу ово, рече Јаиру: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ (Лк 8,50). А у овом моменту Јаир одбија људско поимање и прихвата Божанско поимање. Сада, пред њим стоји не само Учитељ, већ Спаситељ света. Сина Божијега- Самога Бога. Јер само Бог има моћ над животом и смрћу.
Јаир је у себи прихватио Његове речи: „Не бој се: само веруј!“И управо од овог момента он живи само по овим речима и наставља да следи Христа. Они уђоше у кућу. И опет, две стране: људска страна-„И сви плакаху и јаукаху за њом“. А Христос рече:„Не плачите, није умрла него спава“. Па опет људска страна. „И подсмеваху му се знајући да је умрла“. Али у Јаировој души био је неизрециви мир. Он је имао веру. И вера је победила. „А Он изагнавши све, узе је за руку и зовну-Девојко, устани. И поврати се дух њен и устаде одмах; и он заповеди да јој дају да једе. И задивише се веома родитељи њени“ (Лк 8, 52-55).
Да. Можда ћете рећи да је ово чудо васкрсења, и да се таква чуда данас не дешавају. Истина. Али нам је исто чудо свима обећано. Сваки дан у Символу вере ми читамо: „Чекам васкрсење мртвих“. А то ће се десити, десиће се! Не тако брзо као што се десило Јаиру, али ће се десити! Обратите пажњу на следећи тренутак. Јаир већ зна да је његова ћерка мртва, али истовремено следи Христа и верује Његовим речима. Колико дуго траје тај његов ход у вери није ни важно; оно што је важно је да је он поверовао. Хајде да сви поверујемо у Јеванђељске речи да ће мртви васкрснути; и да као и Јаир следимо Христа у вери. На тајанствен начин, овај Јаиров ход са Христом није се завршио, нити ће се икад завршити. Он се одиграва и сада, а ми сви можемо да учествујемо у њему. Хајде да пожуримо да се придружимо Јаиру. Онда ће се Христове речи: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ односити и на нас. Али да би се то десило, ми се морамо чврсто држати за Христову хаљину и издржати све што нам Бог шаље на нашем животном путу. Јаиров пут наспрам тога изгледа кратак. Наш може бити дуг, веома дуг. Може се протезати до краја нашег живота. Али хајде да верујемо да ће доћи до васкрсења мртвих и да ћемо сви бити сједињени са нашим најмилијима који су већ са Господом.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
23. недеља по Духовима- Исцељење Гадаринског бесомучника
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја
(Римарека)
„А човек из кога изађоше демони мољаше га да би са њим био; али га Исус отпусти говорећи:- Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог. И он отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 38-39).
Тако се, браћо и сестре, завршава данашње Јеванђеље у којем, како сте чули, Господ говори исцељеном човеку да открије тајну исцељења Гадаринцима. А то је оно што је он и учинио. Јеванђеље нам не говори како је он то све испричао шта му се све десило; али на основу значења ове Јеванђелске проповеди, могли бисмо у потпуности замислити шта је он говорио и о чему је вероватно говорио. Ево шта је говорио:
Ви Гадаринци ме знате од детињства. Рођен сам међу вама и одрастао међу вама, у вашој Гадаринској земљи, земљи безакоња. Видите шта се десило. Ви нисте живели по Закону који Вам је Бог открио, већ по свом безакоњу. У вашој жељи за богатством и комфору били сте уплетени у грешну трговину, трговину коју Бог није благословио. Узгајали сте свиње. Имали сте читаво крдо свиња, које су према Божијем Закону, сматране нечистим животињама. Бог вас је казнио и дао вас под ђавољу власт. И према несумњивом Божијем промислу, све те демонске силе настаниле су се у мени самом- родио сам вам казну. Од људског бића постао сам звер. Нисам могао да живим у кући- живео сам у забаченом месту, у пећини где су мртваце сахрањивали. Везали сте ме ланцима, ја сам их кидао. У мени није био само један демон већ легион демона; као што сте истински и видели када је Он који ме је излечио дозволио демонима да уђе у крдо свиња, које се бацило са стрмине у језеро и удавило се. Да, сад заиста можете да замислите зашто је т проузроковало толико зла и невоље. Била је у мени огромна сила. Демони су опседали све моје људске страсти и доводили их до монструозног стања. Због тога сам вас дивљачки мрзео, због тога сам желео да вас мучим, да вас уништим. А сада ме је та сила напустила. Молим вас за опроштај. Волим вас сад као браћу желим да вам будем суграђанин. И захвалан сам Ономе Који ме ослободио- Он је мој Спаситељ- Он је мој Бог! И ја вас све призивам Њему. Све што тражите: мир, срећу, радост- све ћете наћи у Царству Небеском. Сви ви који плачете, идите Њему. Он ће вам обрисати сузе. Он ће вам дати више него било какво земаљско богатство. То је оно шт је бивши бесомучник говорио Гадаринцима. Он би могао то исто да каже и нама. И ми не бисмо били изненађени, јер се веома сличне ствари дешавају управо сада. Све новине нам пишу о неким ужасима који се не могу објаснити без учешћа силе зла. А против ове ноћне море изгледа да можемо чути глас човека којега је Христос исцелио: „Имам мир и тишину у души. То ми је Христос дао. Он ће то и вама дати. Похитајте Њему. Моје срце је испуњено слатком грижом савести“. Али наш неповерљиви ум приупитаће: да ли је то тако? А чак и да је тако, колико ће слатка грижа савести трајати? У данашњем читању Апостола дат нам је одговор: “А Бог, који је богат у милости, због велике љубави својом којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом благодаћу сте спасени и са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, ДАР ЈЕ БОЖИЈИ“ (Еф 2, 4-5,8) У овим Апостоловим речима имамо читаво једно откриће. Чули смо о о патњи човека који је поседнут и како је ослобођен од тога Божијом Милошћу. Та иста Милост може се излити и на нас. Али Милост се даје кроз веру. Шта је вера? Да бих вам одговорио на ово питање испричаћу вам један случај из свог студентског живота.
Студирао сам на Политехничком Институту. Истовремено сам био члан хришћанског студентског удружења. Једном смо ми студенти одлучили да позовемо на наш састанак нашег наставника, Оца Џона Егорова, познатог професора теологије. Он би дошао у Лесној, предграђе Санкт Петесбурга, где се налазио наш политехнички институт. Питали смо га да дође да нас посети, али он је одговорио: „Никада нисам био тамо и не знам како да дођем“. Наш пријатељ који га је позвао рекао је: „Оче, једноставно је. Прво одете на станицу и тамо ћете наћи трамвај. Сачекајте трамвај број 20. Нема потребе да питате било кога, само идите до краја. Кондуктер ће рећи: “Политехнички институт- последња станица“. Изађите, станите окренути леђима трамвају и видећете стазу испред себе. Овде, потражите број 6 и ту је двориште, а у дворишту је једна кућа. Идите на други спрат и ми смо ту“. Отац Јован рече: „Седмица је прошла и недеља је дошла. Узео сам свеску, погледао шта сам написао, и одмах сам знао шта морам да урадим. Сетио сам се свега шта ми је ваш пријатељ рекао, и то сам у себи прихватио тако да ми се чинило да сам већ то одрадио. Све сам то одрадио у стварности и ево ме овде са вама“. То је управо оно шта значи вера: прихватити у себи нешто што вам је речено, и то што вам је речено урадите“. Овде у Светом Јеванђељу дата су нам обећања, али и упутства шта морамо да урадимо да бисмо примили ова обећања. Хајде да их примимо са вером. Хајде да извршимо све оно зашто су нам дата упутства у нашем животу и да примимо исту Милост, исти мир, исту радост. Ми ћемо онда примити све што је примио бесомучник кога је Христос излечио. Онда ће се Христове речи односити и на нас: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја
(Римарека)
„А човек из кога изађоше демони мољаше га да би са њим био; али га Исус отпусти говорећи:- Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог. И он отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 38-39).
Тако се, браћо и сестре, завршава данашње Јеванђеље у којем, како сте чули, Господ говори исцељеном човеку да открије тајну исцељења Гадаринцима. А то је оно што је он и учинио. Јеванђеље нам не говори како је он то све испричао шта му се све десило; али на основу значења ове Јеванђелске проповеди, могли бисмо у потпуности замислити шта је он говорио и о чему је вероватно говорио. Ево шта је говорио:
Ви Гадаринци ме знате од детињства. Рођен сам међу вама и одрастао међу вама, у вашој Гадаринској земљи, земљи безакоња. Видите шта се десило. Ви нисте живели по Закону који Вам је Бог открио, већ по свом безакоњу. У вашој жељи за богатством и комфору били сте уплетени у грешну трговину, трговину коју Бог није благословио. Узгајали сте свиње. Имали сте читаво крдо свиња, које су према Божијем Закону, сматране нечистим животињама. Бог вас је казнио и дао вас под ђавољу власт. И према несумњивом Божијем промислу, све те демонске силе настаниле су се у мени самом- родио сам вам казну. Од људског бића постао сам звер. Нисам могао да живим у кући- живео сам у забаченом месту, у пећини где су мртваце сахрањивали. Везали сте ме ланцима, ја сам их кидао. У мени није био само један демон већ легион демона; као што сте истински и видели када је Он који ме је излечио дозволио демонима да уђе у крдо свиња, које се бацило са стрмине у језеро и удавило се. Да, сад заиста можете да замислите зашто је т проузроковало толико зла и невоље. Била је у мени огромна сила. Демони су опседали све моје људске страсти и доводили их до монструозног стања. Због тога сам вас дивљачки мрзео, због тога сам желео да вас мучим, да вас уништим. А сада ме је та сила напустила. Молим вас за опроштај. Волим вас сад као браћу желим да вам будем суграђанин. И захвалан сам Ономе Који ме ослободио- Он је мој Спаситељ- Он је мој Бог! И ја вас све призивам Њему. Све што тражите: мир, срећу, радост- све ћете наћи у Царству Небеском. Сви ви који плачете, идите Њему. Он ће вам обрисати сузе. Он ће вам дати више него било какво земаљско богатство. То је оно шт је бивши бесомучник говорио Гадаринцима. Он би могао то исто да каже и нама. И ми не бисмо били изненађени, јер се веома сличне ствари дешавају управо сада. Све новине нам пишу о неким ужасима који се не могу објаснити без учешћа силе зла. А против ове ноћне море изгледа да можемо чути глас човека којега је Христос исцелио: „Имам мир и тишину у души. То ми је Христос дао. Он ће то и вама дати. Похитајте Њему. Моје срце је испуњено слатком грижом савести“. Али наш неповерљиви ум приупитаће: да ли је то тако? А чак и да је тако, колико ће слатка грижа савести трајати? У данашњем читању Апостола дат нам је одговор: “А Бог, који је богат у милости, због велике љубави својом којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом благодаћу сте спасени и са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, ДАР ЈЕ БОЖИЈИ“ (Еф 2, 4-5,8) У овим Апостоловим речима имамо читаво једно откриће. Чули смо о о патњи човека који је поседнут и како је ослобођен од тога Божијом Милошћу. Та иста Милост може се излити и на нас. Али Милост се даје кроз веру. Шта је вера? Да бих вам одговорио на ово питање испричаћу вам један случај из свог студентског живота.
Студирао сам на Политехничком Институту. Истовремено сам био члан хришћанског студентског удружења. Једном смо ми студенти одлучили да позовемо на наш састанак нашег наставника, Оца Џона Егорова, познатог професора теологије. Он би дошао у Лесној, предграђе Санкт Петесбурга, где се налазио наш политехнички институт. Питали смо га да дође да нас посети, али он је одговорио: „Никада нисам био тамо и не знам како да дођем“. Наш пријатељ који га је позвао рекао је: „Оче, једноставно је. Прво одете на станицу и тамо ћете наћи трамвај. Сачекајте трамвај број 20. Нема потребе да питате било кога, само идите до краја. Кондуктер ће рећи: “Политехнички институт- последња станица“. Изађите, станите окренути леђима трамвају и видећете стазу испред себе. Овде, потражите број 6 и ту је двориште, а у дворишту је једна кућа. Идите на други спрат и ми смо ту“. Отац Јован рече: „Седмица је прошла и недеља је дошла. Узео сам свеску, погледао шта сам написао, и одмах сам знао шта морам да урадим. Сетио сам се свега шта ми је ваш пријатељ рекао, и то сам у себи прихватио тако да ми се чинило да сам већ то одрадио. Све сам то одрадио у стварности и ево ме овде са вама“. То је управо оно шта значи вера: прихватити у себи нешто што вам је речено, и то што вам је речено урадите“. Овде у Светом Јеванђељу дата су нам обећања, али и упутства шта морамо да урадимо да бисмо примили ова обећања. Хајде да их примимо са вером. Хајде да извршимо све оно зашто су нам дата упутства у нашем животу и да примимо исту Милост, исти мир, исту радост. Ми ћемо онда примити све што је примио бесомучник кога је Христос излечио. Онда ће се Христове речи односити и на нас: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Прича о богаташу и Лазару 22. недеља по Духовима
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недеља по Духовима и данас се сећамо Светог Хиларија Великог. Све ове године ужелели смо се нашег вољеног архиепископа Хиларија који је сада блаженопочивши.
Данас се чита јеванђељска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један.
Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио.
Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабожцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина!
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек- он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега.
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник Пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада бли ван Царства. Царств се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабожци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће.
И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна. А мало су кажњени“...
Брине вас што су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“.
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“. И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“.
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“.
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“.
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском.
Амин.
Јеванђеље по Луки 16, 19-31
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом. И он повика и рече: „ Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. Тада рече: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недеља по Духовима и данас се сећамо Светог Хиларија Великог. Све ове године ужелели смо се нашег вољеног архиепископа Хиларија који је сада блаженопочивши.
Данас се чита јеванђељска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један.
Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио.
Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабожцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина!
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек- он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега.
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник Пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада бли ван Царства. Царств се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабожци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће.
И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна. А мало су кажњени“...
Брине вас што су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“.
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“. И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“.
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“.
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“.
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском.
Амин.
Јеванђеље по Луки 16, 19-31
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом. И он повика и рече: „ Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. Тада рече: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор
БЕСЈЕДА НА 19. НЕДЈЕЉУ ПО ДУХОВИМА (Лк 6, 31-36)
Митрополит Писидијски Сотир
Господ наш Исус Христос открио нам је много чудесних истина, које су до тада биле непознате. Многе од њих тичу се нашег односа са другим људима, или у нашем дому или ван њега у друштву. Можда је тешко сетити се свега што опазимо у односу са другим људима. Из овог разлога, Исус, као мудри Учитељ, данас нам је дао Животно Правило, које је због своје огромне вредности добило назив "Златно Правило". Шта каже ово правило?
,,И као што желите да људи чине вама, тако и ви чините љима" (Лк 6,31).
Речи које су једноставне, лаке, разумљиве, кратке и нешто чега свако може да се сети.
У Старом завету стоји:" Оно што мрзите, не чините никоме" (Товија 4, 15). И антички философи су слично подучавали: Не чините другима што не желите да се вама учини. То је негативан поглед на ствар. Исус говори о нечему вишем и вреднијем: Чините другима оно што желите да они чине вама. На пример, ако видите сиромаха који нема за храну и његова деца гладују, размислите о томе: да сте ви на његовом месту, волели бисте да вам неко помогне. Па, учините нешто да помогнете тим људима да не умру од глади! Зар не можете да им дате нешто хране? Покрените се, делајте међу људима које знате, учините тимски напор да изнађете начин да помогнете у овој ситуацији.
Оно што се често дешава је следеће: Ако је та особа којој је нешто потребно ваша родбина или пријатељ, неко кога волите, онда ћете јој ви помоћи у сваком смислу. Међутим, ми смо често равнодушни према другима, јер према њима не осећамо никакву љубав. Ми их сматрамо странцима. То је управо оно што Господ исправља када нам Он говори: " Ако волите оне који вас воле, какву плату примате? Јер и грешници воле оне који њих воле" (стих 32). Чак, ми слушамо о томе да ,,волимо непријатеље своје" (стих 35). Господ од нас тражи не само да волимо оне који нам нису род и који су ван нашег личног круга породице и пријатеља, већ да волимо и непријатеље своје. То је суштинска разлика између Хришћана и оних који нису Хришћани. Они који нису Хришћани неће волети своје непријатеље; они ће применити правило "око за око" ако не учине чак и нешто горе попут ,,мрзи свог непријатеља" (Мт 5, 38 и 43). Али хришћанин је позван да примени нову Христову заповест љубави, нешто што нико никада :није могао да замисли: Да воли цео свет без разлике да ли му је неко пријатељ или непријатељ; да ли вас неко воли или мрзи. И не само да то сентиментално изјавите речима, већ конкретним делима: "чините добро", чак и непријатељима!
Наравно, :није лако бити такав према онима који вам стварају невоље. Овај Боголики узор дао нам је Исус: "Он је добар чак и према незахвалним и злим људима". Ако ми подражавамо Бога у љубави, Исус каже "награда ће ваша бити велика, зваћете се синови Бога вишњег" (стих 35)
Када бисмо могли, браћо и сестре, да замислимо колико нас љубав према свим људима уздиже на тако високо место. Ако то чинимо, сигурно ћемо дати све од себе да заслужимо највећу част, да постанемо деца Свевишњег Бога! Да ли постоји нешто више? Сваки такав напор се исплати, а метод који користимо је једноставан: Примена Златног Правила. Ако имамо неки проблем са неком особом и његовим поступцима, најпре приупитајмо своју савест: Да сам ја у његовој позицији, Шта бих ја желео да та особа учини за мене? Одговор ће ускоро доћи, и ми морамо да учинимо тачно оно што нам савес налаже. То наравно зависи и од тога колико нам је савест чиста, добра и просвећена Светим Духом.
Љубљена браћо и сестре, нека би свој свакодневни живот заснован на Златном Правилу Господа Нашега Исуса Христа, да заслужимо да нас позна Бог Оrап као Своју децу.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор: http://pemptousia.com/2018/09/sermon-on-the-1st-sunday-of-luke-luke-5-1-11/
Митрополит Писидијски Сотир
Господ наш Исус Христос открио нам је много чудесних истина, које су до тада биле непознате. Многе од њих тичу се нашег односа са другим људима, или у нашем дому или ван њега у друштву. Можда је тешко сетити се свега што опазимо у односу са другим људима. Из овог разлога, Исус, као мудри Учитељ, данас нам је дао Животно Правило, које је због своје огромне вредности добило назив "Златно Правило". Шта каже ово правило?
,,И као што желите да људи чине вама, тако и ви чините љима" (Лк 6,31).
Речи које су једноставне, лаке, разумљиве, кратке и нешто чега свако може да се сети.
У Старом завету стоји:" Оно што мрзите, не чините никоме" (Товија 4, 15). И антички философи су слично подучавали: Не чините другима што не желите да се вама учини. То је негативан поглед на ствар. Исус говори о нечему вишем и вреднијем: Чините другима оно што желите да они чине вама. На пример, ако видите сиромаха који нема за храну и његова деца гладују, размислите о томе: да сте ви на његовом месту, волели бисте да вам неко помогне. Па, учините нешто да помогнете тим људима да не умру од глади! Зар не можете да им дате нешто хране? Покрените се, делајте међу људима које знате, учините тимски напор да изнађете начин да помогнете у овој ситуацији.
Оно што се често дешава је следеће: Ако је та особа којој је нешто потребно ваша родбина или пријатељ, неко кога волите, онда ћете јој ви помоћи у сваком смислу. Међутим, ми смо често равнодушни према другима, јер према њима не осећамо никакву љубав. Ми их сматрамо странцима. То је управо оно што Господ исправља када нам Он говори: " Ако волите оне који вас воле, какву плату примате? Јер и грешници воле оне који њих воле" (стих 32). Чак, ми слушамо о томе да ,,волимо непријатеље своје" (стих 35). Господ од нас тражи не само да волимо оне који нам нису род и који су ван нашег личног круга породице и пријатеља, већ да волимо и непријатеље своје. То је суштинска разлика између Хришћана и оних који нису Хришћани. Они који нису Хришћани неће волети своје непријатеље; они ће применити правило "око за око" ако не учине чак и нешто горе попут ,,мрзи свог непријатеља" (Мт 5, 38 и 43). Али хришћанин је позван да примени нову Христову заповест љубави, нешто што нико никада :није могао да замисли: Да воли цео свет без разлике да ли му је неко пријатељ или непријатељ; да ли вас неко воли или мрзи. И не само да то сентиментално изјавите речима, већ конкретним делима: "чините добро", чак и непријатељима!
Наравно, :није лако бити такав према онима који вам стварају невоље. Овај Боголики узор дао нам је Исус: "Он је добар чак и према незахвалним и злим људима". Ако ми подражавамо Бога у љубави, Исус каже "награда ће ваша бити велика, зваћете се синови Бога вишњег" (стих 35)
Када бисмо могли, браћо и сестре, да замислимо колико нас љубав према свим људима уздиже на тако високо место. Ако то чинимо, сигурно ћемо дати све од себе да заслужимо највећу част, да постанемо деца Свевишњег Бога! Да ли постоји нешто више? Сваки такав напор се исплати, а метод који користимо је једноставан: Примена Златног Правила. Ако имамо неки проблем са неком особом и његовим поступцима, најпре приупитајмо своју савест: Да сам ја у његовој позицији, Шта бих ја желео да та особа учини за мене? Одговор ће ускоро доћи, и ми морамо да учинимо тачно оно што нам савес налаже. То наравно зависи и од тога колико нам је савест чиста, добра и просвећена Светим Духом.
Љубљена браћо и сестре, нека би свој свакодневни живот заснован на Златном Правилу Господа Нашега Исуса Христа, да заслужимо да нас позна Бог Оrап као Своју децу.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор: http://pemptousia.com/2018/09/sermon-on-the-1st-sunday-of-luke-luke-5-1-11/
17. недеља по Духовима- Жена Хананејка
Беседа из књиге „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Прошле недеље у Јеванђељу нам је речено да је талант снага коју нам Господ даје да испунимо Његове заповести о љубави према Богу и ближњима.
У данашњем Јеванђељу сцета Црква нам показује примену овог таланта у делима, у животу.Таланат нам је дат да испунимо заповести, али грех нас спречава у испуњењу те заповести. Настаје борба у којој добијамо Христове особине. То је најдубља понизност Хананејке.
Мајка моли за исцељење своје ћерке. Она преклиње Господа: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ (Мт 15,22). Сад погледајте како је Господтестира. Најпре, Он јој не одговара. То чак ни његови ученици не могу да поднесу. Приближавајући му се, они га моле: „Отпусти је, јер виче за нама.“ (Мт 15,23). Али овде, не само да Господ не обраћа пажњу на њу, него је просто одгурује: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мт 15,24).
Зар се и нама не дешава исто? Најпре, изглда као да Господ не чује наше молитве, а онда кроз наше животне околности, као да нас просто одгурује. И колико нас у том тренутку престаје са молитвом. Али не и жена Хананејка. Прилазећи му, она се клања Њему и каже: „Господе, помози ми!“ (Мт 15,25). А Господ? Он упоређује њену директност са псом: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ (Мт 15,26). Немогуће је горе понизити неко људско биће. А она се слаже са тим. „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ (Мт 15,27).
Овде се испуњава победа понизности, овде се распада привидни зид између Господа и жене Хананејке. „O жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа” (Мт 15,28).
„Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ Речи ове жене прошле су векове, допирући данас до нас; и оне дају наду свима који су у потпуности без наде. До нас је да ли ћемо искористити те речи или их занемарити. Да ли смо у стању да се понизимо као што се ова жена понизила? Тај таланат нам је дат; и ако је тако, то значи- да, можемо! Једина ствар је да ми морамо желети да прихватимо ту меру понизности.
Браћо и сестре! Хајде да је прихватимо! Онда ћемо чути одговор Господа: “ Нека ти буде како хоћеш!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Прошле недеље у Јеванђељу нам је речено да је талант снага коју нам Господ даје да испунимо Његове заповести о љубави према Богу и ближњима.
У данашњем Јеванђељу сцета Црква нам показује примену овог таланта у делима, у животу.Таланат нам је дат да испунимо заповести, али грех нас спречава у испуњењу те заповести. Настаје борба у којој добијамо Христове особине. То је најдубља понизност Хананејке.
Мајка моли за исцељење своје ћерке. Она преклиње Господа: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ (Мт 15,22). Сад погледајте како је Господтестира. Најпре, Он јој не одговара. То чак ни његови ученици не могу да поднесу. Приближавајући му се, они га моле: „Отпусти је, јер виче за нама.“ (Мт 15,23). Али овде, не само да Господ не обраћа пажњу на њу, него је просто одгурује: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мт 15,24).
Зар се и нама не дешава исто? Најпре, изглда као да Господ не чује наше молитве, а онда кроз наше животне околности, као да нас просто одгурује. И колико нас у том тренутку престаје са молитвом. Али не и жена Хананејка. Прилазећи му, она се клања Њему и каже: „Господе, помози ми!“ (Мт 15,25). А Господ? Он упоређује њену директност са псом: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ (Мт 15,26). Немогуће је горе понизити неко људско биће. А она се слаже са тим. „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ (Мт 15,27).
Овде се испуњава победа понизности, овде се распада привидни зид између Господа и жене Хананејке. „O жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа” (Мт 15,28).
„Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ Речи ове жене прошле су векове, допирући данас до нас; и оне дају наду свима који су у потпуности без наде. До нас је да ли ћемо искористити те речи или их занемарити. Да ли смо у стању да се понизимо као што се ова жена понизила? Тај таланат нам је дат; и ако је тако, то значи- да, можемо! Једина ствар је да ми морамо желети да прихватимо ту меру понизности.
Браћо и сестре! Хајде да је прихватимо! Онда ћемо чути одговор Господа: “ Нека ти буде како хоћеш!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Писидијски Сотир
Проповед за 18. недељу по Духовима (Лк 5, 1-11)
Чему се прво треба задивити од онога што нам је јеванђелист Лука рекао данас? Људима Галилејцима који су жудели да чују Исусове речи? Они су се окупили на обали Генисаретског језера чим су сазнали да је Исус тамо, они су жудели да Га виде и да Га чују. Његове речи засладиле су њихова срца и дале им мир, снагу и просвећење. Они никада до сада нису чули такве речи! Чак и Његови непријатељи, стражари јеврејских првосвештеника, након што су послати да ухвате Исуса, признали су: „Никада човјек није тако говорио као овај човјек.“ (Јн 7, 46). И уместо да ухапсе Исуса, они су били одушевљени и слушали су га! Хајде да се задивимо једноставношћу Господа који је одлучио да уђе у Симонов (Петров) рибарски чамац да би Га боље видели они који су Га слушали и да би говорио њима.
Или Петрова послушност Исусу, који му је рекао да лови рибу у подне? Искусни риболовац као што је Петар зна да се риба не лови у то доба дана! Можда би се други риболовци смејали или би их подсмевали када би их видели како бацају мреже у ово доба дана. И поред тога, прошле ноћи Петар није могао да улови ниједну рибу, па зар он сад очекује неки улов? Али Петар је спремно послушао Христа! Хајде још да се и задивимо мноштву рибе која је упецана за тако кратко време, и у то доба дана, тако да се не напуни само Петров чамац већ такође и Заведејев чамац, до те мере да су били у опасности да потону.
Петрова реакција је вредна пажње када угледа толико рибе, као у нешто што никада пре није видео. Уместо да се захвали Господу за толики благослов, он му одговара: Иди од мене. Какво је то чудно понашање? Зашто то Петар ради? То постаје јасније овим речима: „Иди од мене Господе, јер ја сам грешан човек!“ (стих 8). Он се осећа грешним и у својој понизности објављује да он није вредан тога да има велику част Господњег присуства у његовом скромном чамцу. Као што јеванђелист Лука објашњава: „ Јер Петар беше, као и сви они са њим запањен оним што су уловили“ (стих 9)
Све је ово за дивљење а између осталог они нас уче нечему веома важном за наш живот. Петар и његове колеге, када су се сами борили целе ноћи да улове нешто, мислили су да су искусни риболовци, који то раде под најбољим условима за риболов, па, ипак, немају од тога никакву корист. Али када имају Христа са собом и када су послушали Његове речи, упркос свим неповољним условима за риболов они су добили много више него што су икада имали у свом животу! Да ли то и нама нешто говори?
Нажалост, Хришћани под утицајем материјалистичког духа овог времена не поштују духовне и моралне вредности Јеванђеља. Они кажу: Не можеш преживети у данашњем свету на јеванђелским речима, треба да се такмичиш са другима користећи иста средства која и они користе. Која су то средства? Она су нам добро позната: лажи, преваре, крађе, зеленаштво, обмане, неиспуњена обећања, уцене, и многе друге које су довеле људски род у овакву грозну ситуацију! Гледамо пад многих. Због профитирања, неки постају заробљеници са разбијеним породицама и суочавајући се са друштвеним претњама. Они су изложени психолошким проблемима и што је још горе, они губе своју душу. Апостол Павле пише о њима: "Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло“ (Рим 2, 9) на први поглед може се учинити да они добијају и напредују, али на крају лоше заврше. Има једна изрека: „Лажов и лопов ликују само прве године“. Али они који поступају у складу са Христовим примером, они поштују и слушају Његову вољу: „А слава и част и мир свакоме који чини добро“ пише Апостол Павле у Посланици Римљанима (2, 10).
Браћо и сестре, нека би нам увек пред очима био Исус са Петром и два чамца пуна рибе и запамтите ово: Ако имамо Христа поред нас и чинимо све по Његовим речима, уживаћемо у благослову који нико други не може да нам да.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор:http://pemptousia.com/
Проповед за 18. недељу по Духовима (Лк 5, 1-11)
Чему се прво треба задивити од онога што нам је јеванђелист Лука рекао данас? Људима Галилејцима који су жудели да чују Исусове речи? Они су се окупили на обали Генисаретског језера чим су сазнали да је Исус тамо, они су жудели да Га виде и да Га чују. Његове речи засладиле су њихова срца и дале им мир, снагу и просвећење. Они никада до сада нису чули такве речи! Чак и Његови непријатељи, стражари јеврејских првосвештеника, након што су послати да ухвате Исуса, признали су: „Никада човјек није тако говорио као овај човјек.“ (Јн 7, 46). И уместо да ухапсе Исуса, они су били одушевљени и слушали су га! Хајде да се задивимо једноставношћу Господа који је одлучио да уђе у Симонов (Петров) рибарски чамац да би Га боље видели они који су Га слушали и да би говорио њима.
Или Петрова послушност Исусу, који му је рекао да лови рибу у подне? Искусни риболовац као што је Петар зна да се риба не лови у то доба дана! Можда би се други риболовци смејали или би их подсмевали када би их видели како бацају мреже у ово доба дана. И поред тога, прошле ноћи Петар није могао да улови ниједну рибу, па зар он сад очекује неки улов? Али Петар је спремно послушао Христа! Хајде још да се и задивимо мноштву рибе која је упецана за тако кратко време, и у то доба дана, тако да се не напуни само Петров чамац већ такође и Заведејев чамац, до те мере да су били у опасности да потону.
Петрова реакција је вредна пажње када угледа толико рибе, као у нешто што никада пре није видео. Уместо да се захвали Господу за толики благослов, он му одговара: Иди од мене. Какво је то чудно понашање? Зашто то Петар ради? То постаје јасније овим речима: „Иди од мене Господе, јер ја сам грешан човек!“ (стих 8). Он се осећа грешним и у својој понизности објављује да он није вредан тога да има велику част Господњег присуства у његовом скромном чамцу. Као што јеванђелист Лука објашњава: „ Јер Петар беше, као и сви они са њим запањен оним што су уловили“ (стих 9)
Све је ово за дивљење а између осталог они нас уче нечему веома важном за наш живот. Петар и његове колеге, када су се сами борили целе ноћи да улове нешто, мислили су да су искусни риболовци, који то раде под најбољим условима за риболов, па, ипак, немају од тога никакву корист. Али када имају Христа са собом и када су послушали Његове речи, упркос свим неповољним условима за риболов они су добили много више него што су икада имали у свом животу! Да ли то и нама нешто говори?
Нажалост, Хришћани под утицајем материјалистичког духа овог времена не поштују духовне и моралне вредности Јеванђеља. Они кажу: Не можеш преживети у данашњем свету на јеванђелским речима, треба да се такмичиш са другима користећи иста средства која и они користе. Која су то средства? Она су нам добро позната: лажи, преваре, крађе, зеленаштво, обмане, неиспуњена обећања, уцене, и многе друге које су довеле људски род у овакву грозну ситуацију! Гледамо пад многих. Због профитирања, неки постају заробљеници са разбијеним породицама и суочавајући се са друштвеним претњама. Они су изложени психолошким проблемима и што је још горе, они губе своју душу. Апостол Павле пише о њима: "Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло“ (Рим 2, 9) на први поглед може се учинити да они добијају и напредују, али на крају лоше заврше. Има једна изрека: „Лажов и лопов ликују само прве године“. Али они који поступају у складу са Христовим примером, они поштују и слушају Његову вољу: „А слава и част и мир свакоме који чини добро“ пише Апостол Павле у Посланици Римљанима (2, 10).
Браћо и сестре, нека би нам увек пред очима био Исус са Петром и два чамца пуна рибе и запамтите ово: Ако имамо Христа поред нас и чинимо све по Његовим речима, уживаћемо у благослову који нико други не може да нам да.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор:http://pemptousia.com/
Беседа на 16. недељу по Матеју и 16. недељу по Духовима
Откривање сопствених таланата и живота за Царство Небеско: Беседа на 16. недељу по Матеју и 16. недељу по Духовима у Православној цркви /2 Кор 6, 1-10; Мт 25, 14-30
О. Филип Л Мастер /
Кад берзански послови скачу или падају, скоро сви чују о томе и многи на то обраћају пажњу. А они који су инвестирали новац на берзи заиста то примете. Разлог њиховог интересовања је јасан: њихово богатство расте или се смањује. А људи обично не улажу да би смањили сопствену имовину, не, они желе да је повећају.
Данашње јеванђеље излаже сличну ситуацију. Три слуге примише огромну суму новца, названу талантима, од господара који оде на дуг пут. Он је проницљив послован човек и он очекује од њих да они искористе на најбољи могући начин оно што им је он поверио. Један је тако паметно уложио својих пет таланата да је од њих добио десет. Други који је добио два таланта учинио је исто и зарадио још два. Они су обојица удвостручили свој новац и зарадили похвалу свог господара кад се он вратио. Али трећи слуга, који је добио само један талант, није био баш тако добар управитељ. Из страха да би могао изгубити и оно мало што је добио, он је просто закопао новац у земљу и није на њему ништа зарадио. Господар га је онда укорио зато новац није дао мењачима и зарадио на њему. Тако да господар узе његов таланат и дао га првом слуги. Пред крај приче, ми чујемо „јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“.
Исус Христос се користи овом причом о улагању новца као подсетником важности да будемо продуктивни управитељи свега онога што нам Господ даје. Сам наш живот и сви наши благослови и способности долазе нам од Господа. Он нас је за свагда начинио по Његовом лицу и обличју, Он нас позива да улажемо себе на начине који нам омогућавају да израстемо у Његове синове и кћери. Он нас позива у изобилан живот који доноси плодове за Царство Небеско, који благосиља друге, и зрачи светлошћу светости по целом свету.
Међутим, већина нас се вероватно пита да ли је то заиста могуће нама. Можда смо ми истрошени практичним изазовима како само преживети један дан да нам је тешко да замислимо да наше борбе имају неки много већи значај. Можда сматрамо да само оно што раде моћни, богати и славни људи има неки утицај на свет на неки смислени начин. Можда ми замишљамо да је светост могућа само за људе који немају проблема и који ништа не раде погрешно. Може бити да су наши претходни напори да узрастемо у вери некако разочаравајући или фрустрирајући, да смо од тога одустали. Могу да замислим да многи од нас се идентификују са кукавичким слугом који има толико мало вере у добит да једноставно закопавамо свој талант у земљу.
То би можда био неки практичан одговор, али заправо је све сасвим супротно томе; то све доводи ни до чега осим слабости и губитка. Попут неке особе која не може физички да се помери дуги временски период и због тога брзо губи на мишићној маси и снази, било каква способност, таленат или дар који смо добили постаје слабији што их мање употребљавамо. Никада нећемо успети ако играмо на сигурно тако што стагнирамо. Ништа у животу не остаје исто временом, и ако ми активно не користимо наш дар који доноси плодове у било каквим околностима са којима се суочавамо, ми ћемо завршити горим него што смо почели.
Оно што свети апостол Павле пише Коринћанима у данашњој посланици односи се на све нас, без обзира да ли имамо један или десет таланата, без обзира шта мислимо о томе да ли се на нашу садашњу ситуацију нарочито може спровести да постанемо један велики канал благослова за било кога. Као што свети апостол Павле каже: „ Ево, сад је најпогодније вријеме; ево, сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6,2) . Ако ћемо бити верни управитељи, ми морамо да започнемо са нашим животима онаквим какви су сада. Чекати да све постане савршено, да имамо времена, енергије и богатства значи да ћемо запасти да будемо плен неке илузије, јер живот у овом свету никад неће бити без својих изазова. Кукавички управитељи ће увек налазити разлоге за страх и закопаће своје таланте у земљу. Што више то практикујемо да радимо, то ће све теже бити да улажемо у себе на начин који доноси плодове за Царство Небеско. То није ништа друго него лаж и обмана.
Сетите се да је свети апостол Павле трпео батинања, тамничење, нападе на сопствени живот, бродолом, и многе друге потешкоће пре него што је умро као мученик. Он није чекао да живот постане у потпуности миран и тих пре него што је почео да служи Богу и да благосиља своје ближње. Он описује живот апостола „ као жалошћени, а увијек радосни; као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све посједују“ (2 Кор 6,10).
Ми вероватно још то не видимо, али наши путеви су крајње исти као и његови. Без обзира колико тужни, болесни, фрустрирани или лишени нечега можемо бити, Господ нас ипак зове да улажемо свој живот у светост за благослов и спасење света. Ми вероватно да то нећемо учинити у толико очигледној мери као што је свети апостол Павле, али то није важно. Слуга са само једним талантом ипак је позван да буде веран у ономе што има као и онај који је добио десет таланата. Свидело нам се или не, ми имамо живот у овом свету онакав какав га имамо. Ми не можемо рећи неку чаробну реч и постати неко други нити променити ништа у својој прошлости. Међутим, ми можемо бити верни управитељи садашњости ако испуњавамо свој идентитет као они Богом благословени и позвани да постану благослов другима као знак Његове љубави, милости и светости.
Без обзира колико пуно или мало новца неко има, основни принципи прављења буџета и планирања за будућност су исти. То је такође истинито и за живот у Христу. Без обзира на детаље, ми ћемо сви уложити себе за изобилни живот Царства Небеског кроз заједничке и добро познате праксе, као што су: молитва, пост, великодушност према онима којима нешто треба, покајање, читање Светог писма, живота светаца и других душекорисних списа и чињење свега што смо у могућности да учинимо у служби Цркве и према ближњима. Ми не морамо да будемо милијардери да бисмо живели животима испуњеним изобилним благословом нити да бисмо благословили друге у неком дубљем смислу. Ми не морамо да будемо духовни суперхероји да бисмо били верни управитељи сопствених таланата и одиграли своју улогу у испуњавању Божје сврхе за овај свет. Ми једноставно треба да понудимо само оно што можемо да понудимо Господу у послушности и да Њему препустимо остало.
Нико други не може чувати нити улагати ваш новац; ви то треба да радите. Нико други не може постати верни управитељ вашег живота и благослова; ви то морате да учините. Избор са којим се сви ми суочавамо је да ли бити кукавица у страху од неуспеха тако што ћемо закопати сопствени талант у земљу, ослабити себе, и одбити да урадимо бар оно што можемо за исцељење и преображење света. Или ћемо на солидан начин уложити сопствене талане, без обзира колико их много или мало имали, и узрасти у изобилном животу за који нас је Бог створио по свом лику и обличју? За разлику од финансијских ствари, овде нема разлике међу онима који имају много у овом свету и онима који немају. Једина разлика је да ли ћемо приложити сопствени смерни живот Господу као хлеб и вино Светог причешћа. Ако тако учинимо, добићемо заузврат бесконачно више од онога што смо приложили на почетку. А наш живот у овом свету, без обзира на спољашње детаље, постаће онда икона Царства Небеског, доносећи плод по „тридесет, шездесет и сто“ (Мк 4,8). Па сад, који то проницљив пословни човек не би пожелео такву стопу повраћаја?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
О. Филип Л Мастер /
Кад берзански послови скачу или падају, скоро сви чују о томе и многи на то обраћају пажњу. А они који су инвестирали новац на берзи заиста то примете. Разлог њиховог интересовања је јасан: њихово богатство расте или се смањује. А људи обично не улажу да би смањили сопствену имовину, не, они желе да је повећају.
Данашње јеванђеље излаже сличну ситуацију. Три слуге примише огромну суму новца, названу талантима, од господара који оде на дуг пут. Он је проницљив послован човек и он очекује од њих да они искористе на најбољи могући начин оно што им је он поверио. Један је тако паметно уложио својих пет таланата да је од њих добио десет. Други који је добио два таланта учинио је исто и зарадио још два. Они су обојица удвостручили свој новац и зарадили похвалу свог господара кад се он вратио. Али трећи слуга, који је добио само један талант, није био баш тако добар управитељ. Из страха да би могао изгубити и оно мало што је добио, он је просто закопао новац у земљу и није на њему ништа зарадио. Господар га је онда укорио зато новац није дао мењачима и зарадио на њему. Тако да господар узе његов таланат и дао га првом слуги. Пред крај приче, ми чујемо „јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“.
Исус Христос се користи овом причом о улагању новца као подсетником важности да будемо продуктивни управитељи свега онога што нам Господ даје. Сам наш живот и сви наши благослови и способности долазе нам од Господа. Он нас је за свагда начинио по Његовом лицу и обличју, Он нас позива да улажемо себе на начине који нам омогућавају да израстемо у Његове синове и кћери. Он нас позива у изобилан живот који доноси плодове за Царство Небеско, који благосиља друге, и зрачи светлошћу светости по целом свету.
Међутим, већина нас се вероватно пита да ли је то заиста могуће нама. Можда смо ми истрошени практичним изазовима како само преживети један дан да нам је тешко да замислимо да наше борбе имају неки много већи значај. Можда сматрамо да само оно што раде моћни, богати и славни људи има неки утицај на свет на неки смислени начин. Можда ми замишљамо да је светост могућа само за људе који немају проблема и који ништа не раде погрешно. Може бити да су наши претходни напори да узрастемо у вери некако разочаравајући или фрустрирајући, да смо од тога одустали. Могу да замислим да многи од нас се идентификују са кукавичким слугом који има толико мало вере у добит да једноставно закопавамо свој талант у земљу.
То би можда био неки практичан одговор, али заправо је све сасвим супротно томе; то све доводи ни до чега осим слабости и губитка. Попут неке особе која не може физички да се помери дуги временски период и због тога брзо губи на мишићној маси и снази, било каква способност, таленат или дар који смо добили постаје слабији што их мање употребљавамо. Никада нећемо успети ако играмо на сигурно тако што стагнирамо. Ништа у животу не остаје исто временом, и ако ми активно не користимо наш дар који доноси плодове у било каквим околностима са којима се суочавамо, ми ћемо завршити горим него што смо почели.
Оно што свети апостол Павле пише Коринћанима у данашњој посланици односи се на све нас, без обзира да ли имамо један или десет таланата, без обзира шта мислимо о томе да ли се на нашу садашњу ситуацију нарочито може спровести да постанемо један велики канал благослова за било кога. Као што свети апостол Павле каже: „ Ево, сад је најпогодније вријеме; ево, сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6,2) . Ако ћемо бити верни управитељи, ми морамо да започнемо са нашим животима онаквим какви су сада. Чекати да све постане савршено, да имамо времена, енергије и богатства значи да ћемо запасти да будемо плен неке илузије, јер живот у овом свету никад неће бити без својих изазова. Кукавички управитељи ће увек налазити разлоге за страх и закопаће своје таланте у земљу. Што више то практикујемо да радимо, то ће све теже бити да улажемо у себе на начин који доноси плодове за Царство Небеско. То није ништа друго него лаж и обмана.
Сетите се да је свети апостол Павле трпео батинања, тамничење, нападе на сопствени живот, бродолом, и многе друге потешкоће пре него што је умро као мученик. Он није чекао да живот постане у потпуности миран и тих пре него што је почео да служи Богу и да благосиља своје ближње. Он описује живот апостола „ као жалошћени, а увијек радосни; као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све посједују“ (2 Кор 6,10).
Ми вероватно још то не видимо, али наши путеви су крајње исти као и његови. Без обзира колико тужни, болесни, фрустрирани или лишени нечега можемо бити, Господ нас ипак зове да улажемо свој живот у светост за благослов и спасење света. Ми вероватно да то нећемо учинити у толико очигледној мери као што је свети апостол Павле, али то није важно. Слуга са само једним талантом ипак је позван да буде веран у ономе што има као и онај који је добио десет таланата. Свидело нам се или не, ми имамо живот у овом свету онакав какав га имамо. Ми не можемо рећи неку чаробну реч и постати неко други нити променити ништа у својој прошлости. Међутим, ми можемо бити верни управитељи садашњости ако испуњавамо свој идентитет као они Богом благословени и позвани да постану благослов другима као знак Његове љубави, милости и светости.
Без обзира колико пуно или мало новца неко има, основни принципи прављења буџета и планирања за будућност су исти. То је такође истинито и за живот у Христу. Без обзира на детаље, ми ћемо сви уложити себе за изобилни живот Царства Небеског кроз заједничке и добро познате праксе, као што су: молитва, пост, великодушност према онима којима нешто треба, покајање, читање Светог писма, живота светаца и других душекорисних списа и чињење свега што смо у могућности да учинимо у служби Цркве и према ближњима. Ми не морамо да будемо милијардери да бисмо живели животима испуњеним изобилним благословом нити да бисмо благословили друге у неком дубљем смислу. Ми не морамо да будемо духовни суперхероји да бисмо били верни управитељи сопствених таланата и одиграли своју улогу у испуњавању Божје сврхе за овај свет. Ми једноставно треба да понудимо само оно што можемо да понудимо Господу у послушности и да Њему препустимо остало.
Нико други не може чувати нити улагати ваш новац; ви то треба да радите. Нико други не може постати верни управитељ вашег живота и благослова; ви то морате да учините. Избор са којим се сви ми суочавамо је да ли бити кукавица у страху од неуспеха тако што ћемо закопати сопствени талант у земљу, ослабити себе, и одбити да урадимо бар оно што можемо за исцељење и преображење света. Или ћемо на солидан начин уложити сопствене талане, без обзира колико их много или мало имали, и узрасти у изобилном животу за који нас је Бог створио по свом лику и обличју? За разлику од финансијских ствари, овде нема разлике међу онима који имају много у овом свету и онима који немају. Једина разлика је да ли ћемо приложити сопствени смерни живот Господу као хлеб и вино Светог причешћа. Ако тако учинимо, добићемо заузврат бесконачно више од онога што смо приложили на почетку. А наш живот у овом свету, без обзира на спољашње детаље, постаће онда икона Царства Небеског, доносећи плод по „тридесет, шездесет и сто“ (Мк 4,8). Па сад, који то проницљив пословни човек не би пожелео такву стопу повраћаја?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
15. недеља по Духовима
Шта је Хришћанство? Земљани судови /15. недеља по Духовима / 2 Кор 4,6-15 Мт 22, 35-46
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво.
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет.
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође, највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као Хришћани. Живети као Хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави Хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо.
Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо.
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи.
Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво.
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет.
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође, највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као Хришћани. Живети као Хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави Хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо.
Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо.
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи.
Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 14. недељу по Духовима
О онима који су позвани на Свадбу: Беседа на 14. недељу по Духовима
Митрополит Иларион Алфејев
Управо смо чули од Господа причу о онима који су позвани на свадбу (Мт 22, 1-14), причу о томе како Бог позива људе на Своју трпезу, али људи- из једног или другог разлога- одбише да се одазову на Божји позив.
Као и друге Исусове приче и ова има тумачење на неколико нивоа. Она се најпре односи на Јевреје, којима је Бог вековима слао пророке, које су они одбацивали да би касније одбацили и Вољеног Сина Божјег, Који је дошао да спасе тај народ. Али у ширем смислу ова прича говори о многим другим народима. Бог не зове само Јевреје, већ у различитим периодима Он такође зове многе друге народе, које Он жели да учини Богоносним народима, али они или не одговарају на Божји позив или се испостави да нису вредни тог позива. А народ није неки апстрактан појам: народ смо сви ми, свако од нас. И све што се дешава у неком народу одражава се на свакога од нас; и, обрнуто, све што се дешава нама одражава се на тај народ у целини. Из овога следи још једно значење ове приче: она се односи на сваку особу посебно, на свакога од нас.
Ми смо често неспособни да одговоримо на Божји позив. Долази недеља, а ми, или из лењости и немара, или због хладног и отврдлог срца, не идемо у цркву, одлажући одлазак у цркву за следећу недељу. Ми одбијамо Божји позив кад се, долазећи на Божанску Литургију, не учествујемо Светим Тајнама, на сличан начин због лењости или немарности, или због тога што се нисмо припремили за Свето причешће или нисмо прочитали тражено молитвено правило. А припрема за примање Христових Светих Тајни није само ствар читања молитава. Ми треба да сее припремимо за учешће у Божјој трпези цео свој живот. Апостол Павле каже: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп 2,5). А припрема за примање Светих Тајни Христових лежи баш у свакоме од нас имајући ово на уму. То је „свадбено рухо“ о којем ова прича говори. Господ зове свакога од нас, али ми не треба само да се одазовемо на овај позив и да дођемо на свадбу било како. Ми треба да проведемо читав свој живот у испуњавању Христових заповести, у добрим делима, у молитви и покајању спремајући се за Свето причешће.
Ми немамо право да примимо Христове Свете Тајне ако немамо на уму да су оне у Христу Исусу. Христос је та слика коју морамо следити. Немамо право да се приближимо Христовим Светим Тајнама ако смо кивни на некога или ако смо ми сами некога увредили. Господ каже: „ Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе,
24. Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој» (Мт 5, 23-24). Сваки пут кад се приближава недеља, треба да се запитамо: да ли прилазимо Богу мирне савести и у миру са ближњима? Да ли смо спремни да приступимо Христовим Светим Тајнама или не? Да ли носимо у себи ум који је у Исусу Христу, односно, до које мере наш живот подражава живот Христа, Оваплоћеног Бога? Ако примамо Христове Свете Тајне без помирења са Богом, са самим собом, и са нашим ближњима, онда се и нама може десити иста ствар која се десила човеку који је дошао на свадбу без свадбеног руха. Цар, видевши овог чоека рече: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт 22,13).
Наша читава судбина зависи од тога како се обраћамо и како приступамо Богу: да ли ћемо бити бачени у „таму најкрајњу“ где је „ плач и шкргут зуба“ или ћемо заслужити обећано Царство Небеско? Наша судбина је одлучена кад ми, чувши Божији позив, одговоримо на њега или не и кад водимо рачуна о свом „ свадбеном руху“ или не. А овај позив је непрестан. Сваког минута, свакога часа, свакога дана нашег живота ми слушамо Божји позив, и у сваком нам датом тренутку правимо избор између добра и зла, између Бога и ђавола, између светлости и таме- избора од којег зависи наша будућност. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Иларион Алфејев
Управо смо чули од Господа причу о онима који су позвани на свадбу (Мт 22, 1-14), причу о томе како Бог позива људе на Своју трпезу, али људи- из једног или другог разлога- одбише да се одазову на Божји позив.
Као и друге Исусове приче и ова има тумачење на неколико нивоа. Она се најпре односи на Јевреје, којима је Бог вековима слао пророке, које су они одбацивали да би касније одбацили и Вољеног Сина Божјег, Који је дошао да спасе тај народ. Али у ширем смислу ова прича говори о многим другим народима. Бог не зове само Јевреје, већ у различитим периодима Он такође зове многе друге народе, које Он жели да учини Богоносним народима, али они или не одговарају на Божји позив или се испостави да нису вредни тог позива. А народ није неки апстрактан појам: народ смо сви ми, свако од нас. И све што се дешава у неком народу одражава се на свакога од нас; и, обрнуто, све што се дешава нама одражава се на тај народ у целини. Из овога следи још једно значење ове приче: она се односи на сваку особу посебно, на свакога од нас.
Ми смо често неспособни да одговоримо на Божји позив. Долази недеља, а ми, или из лењости и немара, или због хладног и отврдлог срца, не идемо у цркву, одлажући одлазак у цркву за следећу недељу. Ми одбијамо Божји позив кад се, долазећи на Божанску Литургију, не учествујемо Светим Тајнама, на сличан начин због лењости или немарности, или због тога што се нисмо припремили за Свето причешће или нисмо прочитали тражено молитвено правило. А припрема за примање Христових Светих Тајни није само ствар читања молитава. Ми треба да сее припремимо за учешће у Божјој трпези цео свој живот. Апостол Павле каже: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп 2,5). А припрема за примање Светих Тајни Христових лежи баш у свакоме од нас имајући ово на уму. То је „свадбено рухо“ о којем ова прича говори. Господ зове свакога од нас, али ми не треба само да се одазовемо на овај позив и да дођемо на свадбу било како. Ми треба да проведемо читав свој живот у испуњавању Христових заповести, у добрим делима, у молитви и покајању спремајући се за Свето причешће.
Ми немамо право да примимо Христове Свете Тајне ако немамо на уму да су оне у Христу Исусу. Христос је та слика коју морамо следити. Немамо право да се приближимо Христовим Светим Тајнама ако смо кивни на некога или ако смо ми сами некога увредили. Господ каже: „ Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе,
24. Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој» (Мт 5, 23-24). Сваки пут кад се приближава недеља, треба да се запитамо: да ли прилазимо Богу мирне савести и у миру са ближњима? Да ли смо спремни да приступимо Христовим Светим Тајнама или не? Да ли носимо у себи ум који је у Исусу Христу, односно, до које мере наш живот подражава живот Христа, Оваплоћеног Бога? Ако примамо Христове Свете Тајне без помирења са Богом, са самим собом, и са нашим ближњима, онда се и нама може десити иста ствар која се десила човеку који је дошао на свадбу без свадбеног руха. Цар, видевши овог чоека рече: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт 22,13).
Наша читава судбина зависи од тога како се обраћамо и како приступамо Богу: да ли ћемо бити бачени у „таму најкрајњу“ где је „ плач и шкргут зуба“ или ћемо заслужити обећано Царство Небеско? Наша судбина је одлучена кад ми, чувши Божији позив, одговоримо на њега или не и кад водимо рачуна о свом „ свадбеном руху“ или не. А овај позив је непрестан. Сваког минута, свакога часа, свакога дана нашег живота ми слушамо Божји позив, и у сваком нам датом тренутку правимо избор између добра и зла, између Бога и ђавола, између светлости и таме- избора од којег зависи наша будућност. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 13. Недељу по Духовима
„ Да су само чекали“ Беседа на 13. Недељу по Духовима
Дејвид Константин Рајт
Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и † отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: *Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим (Мт 21, 33-42).
У име Оца и сина и Светога Духа, Амин.
На 13. недељу по Духовима Црква нам приказује Христову причу о злим виноградарима. Сад, историјски гледано, ова прича се односи на старозаветна царства Јудеја и Израиља и како се они понашају- или, боље речено, како се недолично понашају- у свом савезном односу са Богом. Требало је да ови људи покажу своје добре плодове које је Бог очекивао од њих, али они то нису. А кад Бог посла своје слуге пророке да се обрачунају са њима за тај недостатак и да их поново позову на пут на којој ће производити такве плодове, они су били – као што је Свети Теофилакт Охридски у Бугарској примећује у једном свом коментару-„ злостављани на разне начине од стране земљопосједника, односно лажних пророка и лажних учитеља тих времена. Једног су претукли, као што су то учинили Мики када га је Седек ударио по чељусти; другог су убили, као што су учинили и Захарија [отац Претече Светог Јована Крститеља] између храма и олтара; Други су каменовали, као што су то учинили свештенику Захарији сину , син Јоде, првосвештеника“.
Међутим, у метафоричком смислу, значење ове приче односи се на све и свакога од нас јер и ми такође живимо у савезном односу са Богом; ми често не успевамо да произведемо у себи и покажемо добре плодове хришћанског живота- радост у живој усрдности, у давању несебичне службе другима ( а у том давању добијању заузврат мноштва благослова). И све док не осакаћујемо и не убијамо људе које је Бог поставио на нашем путу да нас призову да се вратимо исправном животу, ми чинимо оно што је можда и горе, а то је да те људе не сматрамо ни за шта. Јер прогон и убијање пророка бар значи да смо их приметили. Али, са друге стране, колико пута ми једноставно изаберемо да игноришемо или да не искористимо људе и прилике које Бог шаље на наш пут као наш подсетник и има намеру да нам поврати један испуњујући живот са давањем добрих плодова у њему.
Постоји пуно различитих путева у нашем животу на којима нам недостају знаци или на којима не успевамо да дамо добре плодове. Ја ћу се усредсредити на један посебан пут који је дат у контексту ове приче. Кад је домаћин послао свог сина злим виноградарима они рекоше: „Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“ Оно што чини овај разлог још зашпањујућим је да је целокупан циљ људског постојања у животу заједница завета Божијега, Старом завету Цркве и Новом, је управо подела наследства Сина Божијега. Теоза, обожење, узвишено позивање човечанства, значи ништа друго до тога да ми постанемо- како кажу Свети Оци- милошћу све оно што је Бог по својој природи, осим у истоветности те природе. Ми смо позвани да будемо богови по усиновљену, синови Бога по усиновљењу. Тако да је овде иронија у томе да зли виноградари желе да убију Сина због нечега што би већ и сами добили да су чекали. И то је њихова кључна грешка као што је много пута и наша. Ми смо нестрпљиви; прерано тежимо ка нечему за шта још нисмо спремни. Пошто трчимо пред руду, често завршимо озбиљно искомпромитовани или чак упропастимо добру ствар за коју је требало сачекати.
У Светом писму су забележене и друге приче попут ове: прича о блудном сину, кад он тражи пола свог наследства, он не краде нити присваја нешто што већ неће бити његово. Али иако Христос не каже у овој причи управо зашто је блудни син расипао своје имање на раскалашни живот, није тешко замислити да је то било због тога што је био незрео, неспособан да обузда своје жеље и да управља својим богатством... он није био спреман да прими наследство које је тражио.
То управо видимо у фундаменталном, исконском греху целог човечанства. У причи Стварања и пада у Постању, Адаму и Еви је речено да не једу са Дрвета познања добра и зла, сад то дрво било управо ту усред Врта у којем је све створено добро и неискварено. То значи, такође да је и то Дрво добро. И може се претпоставити да би они могли да једу са тог дрвета кад буду били спремни за то, јер су они створени баш како је Сатан рекао да кад би они јели са њега: „ постали бисте као богови, знајући шта је добро и зло.“ Али они нису били спремни, и тако желећи божанство пре времена то их је довело до одвајања од Бога и непријатељства једних против других, духовне и физичке смрти која је била последица- а не казна- за њихов грех.
Ово је можда најтежи и накомпликованији пут на којем нам недостају ознаке и на којем не успевамо да дамо добре плодове у нашим животима. Ствари које су истински погрешне или грешне често се лако виде, чак иако их није тако лако не чинити, али ситуације у којима је сам циљ добар али тајминг није добар, то је тешко јер ми исувише често допустимо својим жељама да нам се нађу на путу разлучивања кад је време истински право а кад није. Треба да се искрено молимо Богу, онда да причамо са другима, било да је то духовни отац или духовна мајка, Хришћански брат или сестра, или близак и поверљив пријатељ, да искористимо наше личне пророке које нам Бог шаље на наш пут да са нама размотре нашу ситуацију, да бисмо стекли мудрост и трезвеност на нашем животном путу и давали добре плодове, да би се свако од нас као човек у телу и душ спасао и обожио. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Дејвид Константин Рајт
Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и † отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: *Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим (Мт 21, 33-42).
У име Оца и сина и Светога Духа, Амин.
На 13. недељу по Духовима Црква нам приказује Христову причу о злим виноградарима. Сад, историјски гледано, ова прича се односи на старозаветна царства Јудеја и Израиља и како се они понашају- или, боље речено, како се недолично понашају- у свом савезном односу са Богом. Требало је да ови људи покажу своје добре плодове које је Бог очекивао од њих, али они то нису. А кад Бог посла своје слуге пророке да се обрачунају са њима за тај недостатак и да их поново позову на пут на којој ће производити такве плодове, они су били – као што је Свети Теофилакт Охридски у Бугарској примећује у једном свом коментару-„ злостављани на разне начине од стране земљопосједника, односно лажних пророка и лажних учитеља тих времена. Једног су претукли, као што су то учинили Мики када га је Седек ударио по чељусти; другог су убили, као што су учинили и Захарија [отац Претече Светог Јована Крститеља] између храма и олтара; Други су каменовали, као што су то учинили свештенику Захарији сину , син Јоде, првосвештеника“.
Међутим, у метафоричком смислу, значење ове приче односи се на све и свакога од нас јер и ми такође живимо у савезном односу са Богом; ми често не успевамо да произведемо у себи и покажемо добре плодове хришћанског живота- радост у живој усрдности, у давању несебичне службе другима ( а у том давању добијању заузврат мноштва благослова). И све док не осакаћујемо и не убијамо људе које је Бог поставио на нашем путу да нас призову да се вратимо исправном животу, ми чинимо оно што је можда и горе, а то је да те људе не сматрамо ни за шта. Јер прогон и убијање пророка бар значи да смо их приметили. Али, са друге стране, колико пута ми једноставно изаберемо да игноришемо или да не искористимо људе и прилике које Бог шаље на наш пут као наш подсетник и има намеру да нам поврати један испуњујући живот са давањем добрих плодова у њему.
Постоји пуно различитих путева у нашем животу на којима нам недостају знаци или на којима не успевамо да дамо добре плодове. Ја ћу се усредсредити на један посебан пут који је дат у контексту ове приче. Кад је домаћин послао свог сина злим виноградарима они рекоше: „Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“ Оно што чини овај разлог још зашпањујућим је да је целокупан циљ људског постојања у животу заједница завета Божијега, Старом завету Цркве и Новом, је управо подела наследства Сина Божијега. Теоза, обожење, узвишено позивање човечанства, значи ништа друго до тога да ми постанемо- како кажу Свети Оци- милошћу све оно што је Бог по својој природи, осим у истоветности те природе. Ми смо позвани да будемо богови по усиновљену, синови Бога по усиновљењу. Тако да је овде иронија у томе да зли виноградари желе да убију Сина због нечега што би већ и сами добили да су чекали. И то је њихова кључна грешка као што је много пута и наша. Ми смо нестрпљиви; прерано тежимо ка нечему за шта још нисмо спремни. Пошто трчимо пред руду, често завршимо озбиљно искомпромитовани или чак упропастимо добру ствар за коју је требало сачекати.
У Светом писму су забележене и друге приче попут ове: прича о блудном сину, кад он тражи пола свог наследства, он не краде нити присваја нешто што већ неће бити његово. Али иако Христос не каже у овој причи управо зашто је блудни син расипао своје имање на раскалашни живот, није тешко замислити да је то било због тога што је био незрео, неспособан да обузда своје жеље и да управља својим богатством... он није био спреман да прими наследство које је тражио.
То управо видимо у фундаменталном, исконском греху целог човечанства. У причи Стварања и пада у Постању, Адаму и Еви је речено да не једу са Дрвета познања добра и зла, сад то дрво било управо ту усред Врта у којем је све створено добро и неискварено. То значи, такође да је и то Дрво добро. И може се претпоставити да би они могли да једу са тог дрвета кад буду били спремни за то, јер су они створени баш како је Сатан рекао да кад би они јели са њега: „ постали бисте као богови, знајући шта је добро и зло.“ Али они нису били спремни, и тако желећи божанство пре времена то их је довело до одвајања од Бога и непријатељства једних против других, духовне и физичке смрти која је била последица- а не казна- за њихов грех.
Ово је можда најтежи и накомпликованији пут на којем нам недостају ознаке и на којем не успевамо да дамо добре плодове у нашим животима. Ствари које су истински погрешне или грешне често се лако виде, чак иако их није тако лако не чинити, али ситуације у којима је сам циљ добар али тајминг није добар, то је тешко јер ми исувише често допустимо својим жељама да нам се нађу на путу разлучивања кад је време истински право а кад није. Треба да се искрено молимо Богу, онда да причамо са другима, било да је то духовни отац или духовна мајка, Хришћански брат или сестра, или близак и поверљив пријатељ, да искористимо наше личне пророке које нам Бог шаље на наш пут да са нама размотре нашу ситуацију, да бисмо стекли мудрост и трезвеност на нашем животном путу и давали добре плодове, да би се свако од нас као човек у телу и душ спасао и обожио. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 12. недељу по Духовима
Беседа на 12. недељу по Духовима
Свештеника Ентонија Кониариса
Мт 19, 16-26: И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот, држи заповијести.
Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, *иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.
А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти?А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.
Неки човек случајно се оклизну и паде са литице. Док је падао ухвати се за грану неког дрвета и задржа се ту. Поче да се моли као никада до сада: ,,Господе, спаси ме! Господе, Господе!” Одједном му Господ одговори: ,, Да?” Човек замоли: ,,Спаси ме, Господе!”
,, Идеш ли у цркву?”, успита Господ.
,, Ишао сам кад само могао, али обећавам да више нећу пропуштати одлазак у цркву ако ме спасеш”
,, Држиш ли се Десет Божјих заповести?”
,, Да, колико могу. Обећавам да ћу их се дословно држати ако ме спасеш”
,, Да ли се свакодневно молиш?”
,, Да, Господе, само ме склони са ове литице и бићу најбољи молитвеник на свету”
,, Да ли си великодушно давао прилог мојој Цркви?”
,, Да, мислим да јесам, али даваћу још великодушније у будућности. Само ме склони са ове литице”
,, Да ли Ми верујеш?”
,, Да, Господе, наравно да Ти верујем- у потпуности”.
,, Онда пусти грану”.
Ослободите се људских штака за које се држите. Замените их чврстим држањем за Бога.
Ослободите се греха који вас је запоседнуо. Изгледа да смо се навикли на сопствене грехове да се осећамо комотно са њима да одбијамо да их се ослободимо.
Ослободимо се мржње. Колико пута чујемо како људи говоре: ,, Учинићу све за Тебе, Господе, али ми само немој тражити да опростим то и то”.
Ослободимо се алкохолизма. Пре извесног времена била је нека конвенција Друштва анонимних алкохоличара у хотелу Лимингтон. Три хиљаде лепо обучених, достојанствених људи били су на банкету- сви они су били бивши алкохоличари. Прво су били замољени да устану они који су успели да не пију алкохол годину дана. Затим они са две године, онда са три. Један мој пријатељ свештеник који је био тамо рекао ми је да је то био најинспиративнији призор који је видео. Сви ови људи су враћени из смрти у живот јер су се ослободили те гране, флаше и поуздали су се у Бога.
Богати младић у данашњем Јеванђељу прилази Исусу тражећи вечни живот. Знајући да је његов опседајући грех љубав према новцу, Исус прописује лек:,, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном”. Јеванђеље нам говори да ,, када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије!”. Другим речима, колико је тешко онима који су се везали за своје богатство, и тако постали робови својих материјалних добара, да не могу да их се ослободе јер су њихова материјална добра постала њихов бог. Попут богатог младића из данашњег јеванђеља, колико данас има оних који желе све што им Христос нуди: опроштај, мир, сигурност у вечни живот са Богом- али не желе да се ослободе својих лажних богова, својих опседајућих грехова.
Тако да нас Господ данас пита:
,, Да ли ми верујете?”
Ми одговарамо:
,, Да, Господе, верујемо Ти?”
,, Онда се ослободите”, Он каже. ,, Ослободите се демона, ослободите се смрти која је у вама”
Ми му молитвено одговарамо:
,, Господе, препуштамо се поверењу у Тебе да ћеш нас вратити у живот”.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Свештеника Ентонија Кониариса
Мт 19, 16-26: И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот, држи заповијести.
Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, *иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.
А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти?А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.
Неки човек случајно се оклизну и паде са литице. Док је падао ухвати се за грану неког дрвета и задржа се ту. Поче да се моли као никада до сада: ,,Господе, спаси ме! Господе, Господе!” Одједном му Господ одговори: ,, Да?” Човек замоли: ,,Спаси ме, Господе!”
,, Идеш ли у цркву?”, успита Господ.
,, Ишао сам кад само могао, али обећавам да више нећу пропуштати одлазак у цркву ако ме спасеш”
,, Држиш ли се Десет Божјих заповести?”
,, Да, колико могу. Обећавам да ћу их се дословно држати ако ме спасеш”
,, Да ли се свакодневно молиш?”
,, Да, Господе, само ме склони са ове литице и бићу најбољи молитвеник на свету”
,, Да ли си великодушно давао прилог мојој Цркви?”
,, Да, мислим да јесам, али даваћу још великодушније у будућности. Само ме склони са ове литице”
,, Да ли Ми верујеш?”
,, Да, Господе, наравно да Ти верујем- у потпуности”.
,, Онда пусти грану”.
Ослободите се људских штака за које се држите. Замените их чврстим држањем за Бога.
Ослободите се греха који вас је запоседнуо. Изгледа да смо се навикли на сопствене грехове да се осећамо комотно са њима да одбијамо да их се ослободимо.
Ослободимо се мржње. Колико пута чујемо како људи говоре: ,, Учинићу све за Тебе, Господе, али ми само немој тражити да опростим то и то”.
Ослободимо се алкохолизма. Пре извесног времена била је нека конвенција Друштва анонимних алкохоличара у хотелу Лимингтон. Три хиљаде лепо обучених, достојанствених људи били су на банкету- сви они су били бивши алкохоличари. Прво су били замољени да устану они који су успели да не пију алкохол годину дана. Затим они са две године, онда са три. Један мој пријатељ свештеник који је био тамо рекао ми је да је то био најинспиративнији призор који је видео. Сви ови људи су враћени из смрти у живот јер су се ослободили те гране, флаше и поуздали су се у Бога.
Богати младић у данашњем Јеванђељу прилази Исусу тражећи вечни живот. Знајући да је његов опседајући грех љубав према новцу, Исус прописује лек:,, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном”. Јеванђеље нам говори да ,, када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије!”. Другим речима, колико је тешко онима који су се везали за своје богатство, и тако постали робови својих материјалних добара, да не могу да их се ослободе јер су њихова материјална добра постала њихов бог. Попут богатог младића из данашњег јеванђеља, колико данас има оних који желе све што им Христос нуди: опроштај, мир, сигурност у вечни живот са Богом- али не желе да се ослободе својих лажних богова, својих опседајућих грехова.
Тако да нас Господ данас пита:
,, Да ли ми верујете?”
Ми одговарамо:
,, Да, Господе, верујемо Ти?”
,, Онда се ослободите”, Он каже. ,, Ослободите се демона, ослободите се смрти која је у вама”
Ми му молитвено одговарамо:
,, Господе, препуштамо се поверењу у Тебе да ћеш нас вратити у живот”.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 11. недељу по Духовима
„ И опрости нам дугове наше“: Беседа на 11. недељу по Духовима
Митрополит Иринеј (Алфејев)
Неки човек је дуговао цару огромну суму новца: 10000 таланата. Али кад је цар хтео да му он врати новац, испоставило се да он нема ништа чиме би могао платити и цар му опрости његов дуг. Овај човек, схватајући озбиљност своје финансијске ситуације, одлучи да узме новац од својих дужника. Наишавши на једног човека који му је дуговао 100 динара, он га ухвати и стаде давити, захтевајући да му врати дуг (Мт 18, 23-35)
Ова прича, коју у више наврата слушамо и читамо, учи нас неколико ствари. Прва ствар је чињеница да смо сви ми дужници пред Богом, а дуг свакога од нас је веома огроман. А једини разлог зашто ми не отплаћујемо овај дуг је тај Господ никада не тражи, за разлику од овог човека, да се обрачуна са нама. Кад би Господ одлучио да му отплатимо свој дуг, кад би било урачунато колико нам је таланата Он дао а које смо ми искористили заиста и колико смо их узалуд потрошили, онда, наравно, не бисмо имали никакав изговор за своју неспремност да испунимо дело Божије, за своју невољност да следимо Јеванђеље, за своју неспособност да искористимо добијене таланте који су нам поклоњени, за своју пасивност и лењост.
Друго, ова Господња прича показује нам како заиста ретко себе сматрамо дужницима Божјим. Заборављајући да је свако од нас добио од Господа мноштво великих и малих дарова, узимајући те дарове здраво за готово, ми увек тражимо од Бога нешто више и, ако не добијемо то што желимо, постајемо увређени и изнервирани. Ми сматрамо да, поред ових 10000 таланата које нам је Господ већ дао, Треба да од Господа да добијемо још таланата а ако их не добијемо осећамо се увређеним и превареним. Након свега, проблем није у тме да нам је дато мало већ су нам дата богатства која ми нисмо пустили у промет, већ смо их закопали у земљу, па према томе, не само да она не доносе добит већ и немамо довољно да бисмо били сигурни да ћемо исплатити своје дугове.
Треће, ова прича коју смо чули данас говори о нашем односу према ближњима. Господ нам даје веома много, аа ми дајемо ближњима веома мало. Господ великодушно дели Своју милост и Своје дарове, а ми завидимо људима на новцу, стварима, времену и пажњи; ми се плашимо узалудног трошења таланата који су нам дати, заборављајући да ако их не ставимо у промет они ће се испоставити као бескорисни папирићи. Господ нам је дао таланте не да чувамо своје богатство за себе већ да их делимо са ближњима.
Господ нам опрашта дугове наше, али и ми морамо опростити дужницима својим. У молитви Оченаш, ми свакодневно понављамо: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Па ако имамо права да са овим захтевом станемо пред Богом, ми треба да заборавимо на дуг других људи према нама већ да се сетимо искључиво сопствених дугова које ми другима дугујемо. Господ нам опрашта све наше дугове; Он има довољно милосрђа, милости и љубави да опрости сваки грех, али под једним условом: да и ми такође опростимо људима. Све је у животу међусобно повезано, па према томе ако очекујемо опроштај и милост од Бога, онда би требало да сами покажемо милост кју треба да дамо онима који су близу и далеко.
Хајде да добро прсудимо ову причу. И ако нема никога коме нисмо могли да опростимо, хајде да му опростимо. Ако нам је неко дужник, хајде да му опростимо дуг, да би милост и милосрђе Божје увек било са нама. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Иринеј (Алфејев)
Неки човек је дуговао цару огромну суму новца: 10000 таланата. Али кад је цар хтео да му он врати новац, испоставило се да он нема ништа чиме би могао платити и цар му опрости његов дуг. Овај човек, схватајући озбиљност своје финансијске ситуације, одлучи да узме новац од својих дужника. Наишавши на једног човека који му је дуговао 100 динара, он га ухвати и стаде давити, захтевајући да му врати дуг (Мт 18, 23-35)
Ова прича, коју у више наврата слушамо и читамо, учи нас неколико ствари. Прва ствар је чињеница да смо сви ми дужници пред Богом, а дуг свакога од нас је веома огроман. А једини разлог зашто ми не отплаћујемо овај дуг је тај Господ никада не тражи, за разлику од овог човека, да се обрачуна са нама. Кад би Господ одлучио да му отплатимо свој дуг, кад би било урачунато колико нам је таланата Он дао а које смо ми искористили заиста и колико смо их узалуд потрошили, онда, наравно, не бисмо имали никакав изговор за своју неспремност да испунимо дело Божије, за своју невољност да следимо Јеванђеље, за своју неспособност да искористимо добијене таланте који су нам поклоњени, за своју пасивност и лењост.
Друго, ова Господња прича показује нам како заиста ретко себе сматрамо дужницима Божјим. Заборављајући да је свако од нас добио од Господа мноштво великих и малих дарова, узимајући те дарове здраво за готово, ми увек тражимо од Бога нешто више и, ако не добијемо то што желимо, постајемо увређени и изнервирани. Ми сматрамо да, поред ових 10000 таланата које нам је Господ већ дао, Треба да од Господа да добијемо још таланата а ако их не добијемо осећамо се увређеним и превареним. Након свега, проблем није у тме да нам је дато мало већ су нам дата богатства која ми нисмо пустили у промет, већ смо их закопали у земљу, па према томе, не само да она не доносе добит већ и немамо довољно да бисмо били сигурни да ћемо исплатити своје дугове.
Треће, ова прича коју смо чули данас говори о нашем односу према ближњима. Господ нам даје веома много, аа ми дајемо ближњима веома мало. Господ великодушно дели Своју милост и Своје дарове, а ми завидимо људима на новцу, стварима, времену и пажњи; ми се плашимо узалудног трошења таланата који су нам дати, заборављајући да ако их не ставимо у промет они ће се испоставити као бескорисни папирићи. Господ нам је дао таланте не да чувамо своје богатство за себе већ да их делимо са ближњима.
Господ нам опрашта дугове наше, али и ми морамо опростити дужницима својим. У молитви Оченаш, ми свакодневно понављамо: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Па ако имамо права да са овим захтевом станемо пред Богом, ми треба да заборавимо на дуг других људи према нама већ да се сетимо искључиво сопствених дугова које ми другима дугујемо. Господ нам опрашта све наше дугове; Он има довољно милосрђа, милости и љубави да опрости сваки грех, али под једним условом: да и ми такође опростимо људима. Све је у животу међусобно повезано, па према томе ако очекујемо опроштај и милост од Бога, онда би требало да сами покажемо милост кју треба да дамо онима који су близу и далеко.
Хајде да добро прсудимо ову причу. И ако нема никога коме нисмо могли да опростимо, хајде да му опростимо. Ако нам је неко дужник, хајде да му опростимо дуг, да би милост и милосрђе Божје увек било са нама. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Десета недеља по Духовима- Исцељење бесомучног младића
Беседа из књиге „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Као што нам је јеванђеље на прошлу недељу говорило о бури на Галилејском мору, на исти начин данашње јеванђеље нам говори о једној бури, само о једној бури која је још страшнија. Вратимо се тамо, тамо су били таласи мора, али овде... саслушајмо шта каже отац дечака Христу: „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (Мт 17,15). Тамо, Петар излази из чамца на којем су апостоли пловили. Обратите пажњу да га Христос није послао као што је послао све ученике преко мора. Већ сам Петар, испуњен дивљењем вере угледавши Христа како се креће по таласима, тражи дозволу да учини исто. И шта се дешава? Он посумња и поче да тоне. А Христос му рече: „ Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31).
А шта нам говори данашње јеванђеље? У данашњем јеванђељу, отац бесомучног сина најпре га доводи Христовим ученицима. Њима је дата моћ да истерују демоне и да лече болести; изгледа да то иде са њиховом послушношћу. А, ипак, нема ни нема ни наговештаја од исцељења. А кад се отац у великој жалости обрати Господу, Христос љутито узвикну: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 17-21).
То је вера! Али где да нађемо такву веру? Само у Цркви. Апостоли, пловећи у чамцу због послушности Христу, упркос бури, не посумњаше. Њихов чамац имао је бокове који су их штитили од притисака таласа; имао је дно које их је делило од воде; имао је кормило које их је водило. На исти начин брод Цркве има све што је неопходно за пловидбу морем живота, кроз буре, до друге обале Вечног Живота.
Као што је у дну чамца његов темељ, тако је и у броду Цркве темељ Христовог учења које указује како живети кроз Блаженства (Мт 5, 3-11). Сиромаштво духа, плакање над гресима (то је покајање), кроткост, глад и жеђ за правдом, милосрђем, чистота срца, миротворство, страдање за истину- то је темељ Црквеног брода. А његови бокови су апостолска правила. Ово је све што Црква преноси на Своје апостоле, што је у највећем делу опет утемељено у Светом Писму а делимично се чува у ризницама Црквеног предања.
А какво благо носи Црквени брод? То су седам Светих тајни Цркве које све имају утемељење у Светом Писму. Дела апостолска нам говоре о служби свештеника и ђакона одакле нам долази Света тајна свештенства (Дап 6,3, 5-7). У Свом првом јављању по Васкрсењу, Христос дуну у апостоле и рече: ,, Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23). Овде се налази основа Свете тајне исповести. Исусове речи на Тајној вечери: ,, ово чините за мој спомен” (Лк 22,19); и сва поглавља Јованова где се говори о Хлебу Живота- то је успостављање Свете тајне причешћа (Јн 6, 32-58). Учење апостола Павла о односу између мужа и жене говори о светости Свете тајне брака (1 Кор 7,2-17; Еф 5, 22-33). У Јаковљевој посланици дата су упутства о помазању уљем болесних и о молитви вере за њих (Јак 5, 14-15). И тако је са свим светим тајнама. А има и још тога: све што је Црква успоставила долази од самога Господа. Овде, у данашњем јеванђељу, говори се о неопходности поста и молитве. А Христос је Тај који то говори Својим ученицима. У Православној Цркви нема ничега измишљеног или додатог од стране неког човека; нити има ичега одузетог, скраћеног од Христовог учења и учења Његових апостола.
,, Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Друга саборна и апостолска Црква не постоји на земљи.
Па, хајде да пажљиво чувамо наш Црквени брод. Да га никад не напустимо. Он има све за нас. Он има такође ову чудесну веру која чак помера горе, а са таквом вером ништа није немогуће. Он ће нас водити кроз животне буре и довешће нас на обалу Вечног Живота.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Као што нам је јеванђеље на прошлу недељу говорило о бури на Галилејском мору, на исти начин данашње јеванђеље нам говори о једној бури, само о једној бури која је још страшнија. Вратимо се тамо, тамо су били таласи мора, али овде... саслушајмо шта каже отац дечака Христу: „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (Мт 17,15). Тамо, Петар излази из чамца на којем су апостоли пловили. Обратите пажњу да га Христос није послао као што је послао све ученике преко мора. Већ сам Петар, испуњен дивљењем вере угледавши Христа како се креће по таласима, тражи дозволу да учини исто. И шта се дешава? Он посумња и поче да тоне. А Христос му рече: „ Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31).
А шта нам говори данашње јеванђеље? У данашњем јеванђељу, отац бесомучног сина најпре га доводи Христовим ученицима. Њима је дата моћ да истерују демоне и да лече болести; изгледа да то иде са њиховом послушношћу. А, ипак, нема ни нема ни наговештаја од исцељења. А кад се отац у великој жалости обрати Господу, Христос љутито узвикну: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 17-21).
То је вера! Али где да нађемо такву веру? Само у Цркви. Апостоли, пловећи у чамцу због послушности Христу, упркос бури, не посумњаше. Њихов чамац имао је бокове који су их штитили од притисака таласа; имао је дно које их је делило од воде; имао је кормило које их је водило. На исти начин брод Цркве има све што је неопходно за пловидбу морем живота, кроз буре, до друге обале Вечног Живота.
Као што је у дну чамца његов темељ, тако је и у броду Цркве темељ Христовог учења које указује како живети кроз Блаженства (Мт 5, 3-11). Сиромаштво духа, плакање над гресима (то је покајање), кроткост, глад и жеђ за правдом, милосрђем, чистота срца, миротворство, страдање за истину- то је темељ Црквеног брода. А његови бокови су апостолска правила. Ово је све што Црква преноси на Своје апостоле, што је у највећем делу опет утемељено у Светом Писму а делимично се чува у ризницама Црквеног предања.
А какво благо носи Црквени брод? То су седам Светих тајни Цркве које све имају утемељење у Светом Писму. Дела апостолска нам говоре о служби свештеника и ђакона одакле нам долази Света тајна свештенства (Дап 6,3, 5-7). У Свом првом јављању по Васкрсењу, Христос дуну у апостоле и рече: ,, Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23). Овде се налази основа Свете тајне исповести. Исусове речи на Тајној вечери: ,, ово чините за мој спомен” (Лк 22,19); и сва поглавља Јованова где се говори о Хлебу Живота- то је успостављање Свете тајне причешћа (Јн 6, 32-58). Учење апостола Павла о односу између мужа и жене говори о светости Свете тајне брака (1 Кор 7,2-17; Еф 5, 22-33). У Јаковљевој посланици дата су упутства о помазању уљем болесних и о молитви вере за њих (Јак 5, 14-15). И тако је са свим светим тајнама. А има и још тога: све што је Црква успоставила долази од самога Господа. Овде, у данашњем јеванђељу, говори се о неопходности поста и молитве. А Христос је Тај који то говори Својим ученицима. У Православној Цркви нема ничега измишљеног или додатог од стране неког човека; нити има ичега одузетог, скраћеног од Христовог учења и учења Његових апостола.
,, Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Друга саборна и апостолска Црква не постоји на земљи.
Па, хајде да пажљиво чувамо наш Црквени брод. Да га никад не напустимо. Он има све за нас. Он има такође ову чудесну веру која чак помера горе, а са таквом вером ништа није немогуће. Он ће нас водити кроз животне буре и довешће нас на обалу Вечног Живота.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Девета недеља по Духовима: Усидрени у Христу
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан.
,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мт 14, 22-34).
Духовна као и материјална вечера којом је Христос нахранио гомилу људи који су га пратили се завршила. Пет хиљада људи (без жена и деце) били су задовољни Његовим учењем и храном. Остаци су сачувани да би се задовољила глад на неком другом месту.
Христос је покушао да убеди људе да је дошло време његовог одласка. Желео је да буде сам, како би поразговарао са Својим Небеским Оцем. Гомила људи је отишла, а Христови ученици су ушли у своју малу лађу и отишли на отворено море. Христос је отишао сам на гору да се помоли. Он се молио, да би нас научио нашој најважнијој дужности. О, ви синови човечији који се не молите! Зашто не видите да живите као неразумне животиње! Отворите странице Свете Библије. Тамо ћете пронаћи пуно великих људи који су се молили целог свог живота. Отворите Нови завет, тамо ћете наћи да се сам Господ наш, у данима победе и радости, у данима људског искушења, чак и умирући на крсту за наше грехове, молио! Јеванђелиста нам каже да је Он провео највећи део дана старајући се о потребама људи. Увече би био исцрпљен. Али Он се никада није обазирао на исцрпљеност. Он клечи. Он се моли. Хајде да се са псалмопојцем помолимо: ,, Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја! У тјескоби дај ми простор; смилуј се на ме и услиши молитву моју. Синови човјечији, докле ће слава моја бити у срамоти? Докле ћете љубити ништавило и тражити лажи? Знајте да Господ дивно чува светога својега; Господ чује кад га зовем.” (Пс 4, 1-3)
Са којим другим оружјем осим молитвом можемо се борити против антихриста који нас тако неумољиво гони? ,, Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, *и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.” (1 Јн 2,18)
Док се Христос моли у тишини на врху горе, доле на језеру наставља да се одвија образац свакодневног живота. Ученици, у својој малој лађи, крећу се по мору. Милује их вечерњи ветар. Пут постаје пријатнији са поветарцем. Ученици размењују мисли о свом Учитељу и Његовим најновијим натприродним делима. Касније, Он ће им објавити да је Он Син Божји. Јуда ће највероватније размишљати о томе како да прода ове чудесне остатке од вечере да би узео нешто новца. Одједном, читав призор се мења. Олуја. Свакодневна појава на Галилејском мору. Огромни таласи разјапили су своје похотљиве чељусти да прогутају целу малу рибарску лађу заједно са путницима. Ученици не могу да контолишу лађу; ветар је против њих. Њихово сањарење се грубо разбило. Они дозивају “ПОМОЋ”: “Господе, спаси нас! Изгинусмо!”
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан. Понекад је море веома мирно, као да се наш живот одвија глатко. Неки други пут, сасвим неочекивано, окруже нас олује нашег живота, баш као што су и морски таласи ухватили у замку беспомоћне ученике. Бол је присутан свугде, од краљевских палата до просјачких колиба. Баш као што је и морска со присутна свугде у читавом океану, тако је и са људским болом.
Ученици се узалуд боре против таласа. Господ не умирује таласе одмах. Зашто? Свети Јован Златоусти даје нам одговор: „ Господ одлаже брзо спасење да би нас научио да кад пролазимо кроз тугу и болове, ми треба да настојимо да их храбро подносимо, пре него да га молимо да нас одмах ослободи од њих“. Одговорићемо речима пророка Јеремије: „Али, Господе, ти ме познајеш, разгледаш ме и окушао си срце моје како је према теби; одвуци их као овце на клање, и приправи их за дан кад ће се убити“ (Јер 12,3). Господ зна да ништа тако не тера човека да се тако брзо окрене Њему за помоћ и утеху као несрећа, нарочито кад је изненадна. На тај начин, ми можемо разумети зашто су и најсветији људи у Библији били кушани и искушавани, да би у ватри искушења били очишћени попут злата.
Погледајте, Христос силази са горе. Он хода по узбурканом мору. Ученици не знају да је то њихов вољени Учитељ. Они вероватно мисле да је то нека врста морске утваре. Њихова ситуација се погоршава. Свети Јован Златоусти пише о томе да се њему чини, да кадгод тражимо да се ослободимо неке несреће, као да се та несрећа умножава, а наша тешка ситуација постаје гора. Межутим, треба да имамо на уму да победа увек припада Христу. Потребно нам је да имамо вере и поверења у Њега. Наше патње су нека врста несавршене копије Његових патњи. Свети апостол Павле пише: ,, Да као што су *страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша…Сада се радујем у својим страдањима *за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” ( 2 Кор 1,5; Кол 1,24). Коначно, Господ наш се појављује пред Својим преплашеним ученицима: ,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!”. У овом тренутку, призор се поново мења. Гдегод је Христос, страх нестаје. Опасност постаје радост. Тамо где продиру сунчеви зраци праведности, тама нестаје. У тренутку кад Христос улази у лађу, ветар се повлачи. Лађа је, драги читаоци, наш дом, наше срце. Ако сте уморени олујним морским таласима, прихватите Христа- не само као посетиоца већ као личног Спаситеља и Чувара сопственог живота. С пуно поштовања падните му пред ноге и попут апостола Петра исповедите своје учеништво: “Ти си Христос, Син Бога живога!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мт 14, 22-34).
Духовна као и материјална вечера којом је Христос нахранио гомилу људи који су га пратили се завршила. Пет хиљада људи (без жена и деце) били су задовољни Његовим учењем и храном. Остаци су сачувани да би се задовољила глад на неком другом месту.
Христос је покушао да убеди људе да је дошло време његовог одласка. Желео је да буде сам, како би поразговарао са Својим Небеским Оцем. Гомила људи је отишла, а Христови ученици су ушли у своју малу лађу и отишли на отворено море. Христос је отишао сам на гору да се помоли. Он се молио, да би нас научио нашој најважнијој дужности. О, ви синови човечији који се не молите! Зашто не видите да живите као неразумне животиње! Отворите странице Свете Библије. Тамо ћете пронаћи пуно великих људи који су се молили целог свог живота. Отворите Нови завет, тамо ћете наћи да се сам Господ наш, у данима победе и радости, у данима људског искушења, чак и умирући на крсту за наше грехове, молио! Јеванђелиста нам каже да је Он провео највећи део дана старајући се о потребама људи. Увече би био исцрпљен. Али Он се никада није обазирао на исцрпљеност. Он клечи. Он се моли. Хајде да се са псалмопојцем помолимо: ,, Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја! У тјескоби дај ми простор; смилуј се на ме и услиши молитву моју. Синови човјечији, докле ће слава моја бити у срамоти? Докле ћете љубити ништавило и тражити лажи? Знајте да Господ дивно чува светога својега; Господ чује кад га зовем.” (Пс 4, 1-3)
Са којим другим оружјем осим молитвом можемо се борити против антихриста који нас тако неумољиво гони? ,, Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, *и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.” (1 Јн 2,18)
Док се Христос моли у тишини на врху горе, доле на језеру наставља да се одвија образац свакодневног живота. Ученици, у својој малој лађи, крећу се по мору. Милује их вечерњи ветар. Пут постаје пријатнији са поветарцем. Ученици размењују мисли о свом Учитељу и Његовим најновијим натприродним делима. Касније, Он ће им објавити да је Он Син Божји. Јуда ће највероватније размишљати о томе како да прода ове чудесне остатке од вечере да би узео нешто новца. Одједном, читав призор се мења. Олуја. Свакодневна појава на Галилејском мору. Огромни таласи разјапили су своје похотљиве чељусти да прогутају целу малу рибарску лађу заједно са путницима. Ученици не могу да контолишу лађу; ветар је против њих. Њихово сањарење се грубо разбило. Они дозивају “ПОМОЋ”: “Господе, спаси нас! Изгинусмо!”
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан. Понекад је море веома мирно, као да се наш живот одвија глатко. Неки други пут, сасвим неочекивано, окруже нас олује нашег живота, баш као што су и морски таласи ухватили у замку беспомоћне ученике. Бол је присутан свугде, од краљевских палата до просјачких колиба. Баш као што је и морска со присутна свугде у читавом океану, тако је и са људским болом.
Ученици се узалуд боре против таласа. Господ не умирује таласе одмах. Зашто? Свети Јован Златоусти даје нам одговор: „ Господ одлаже брзо спасење да би нас научио да кад пролазимо кроз тугу и болове, ми треба да настојимо да их храбро подносимо, пре него да га молимо да нас одмах ослободи од њих“. Одговорићемо речима пророка Јеремије: „Али, Господе, ти ме познајеш, разгледаш ме и окушао си срце моје како је према теби; одвуци их као овце на клање, и приправи их за дан кад ће се убити“ (Јер 12,3). Господ зна да ништа тако не тера човека да се тако брзо окрене Њему за помоћ и утеху као несрећа, нарочито кад је изненадна. На тај начин, ми можемо разумети зашто су и најсветији људи у Библији били кушани и искушавани, да би у ватри искушења били очишћени попут злата.
Погледајте, Христос силази са горе. Он хода по узбурканом мору. Ученици не знају да је то њихов вољени Учитељ. Они вероватно мисле да је то нека врста морске утваре. Њихова ситуација се погоршава. Свети Јован Златоусти пише о томе да се њему чини, да кадгод тражимо да се ослободимо неке несреће, као да се та несрећа умножава, а наша тешка ситуација постаје гора. Межутим, треба да имамо на уму да победа увек припада Христу. Потребно нам је да имамо вере и поверења у Њега. Наше патње су нека врста несавршене копије Његових патњи. Свети апостол Павле пише: ,, Да као што су *страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша…Сада се радујем у својим страдањима *за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” ( 2 Кор 1,5; Кол 1,24). Коначно, Господ наш се појављује пред Својим преплашеним ученицима: ,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!”. У овом тренутку, призор се поново мења. Гдегод је Христос, страх нестаје. Опасност постаје радост. Тамо где продиру сунчеви зраци праведности, тама нестаје. У тренутку кад Христос улази у лађу, ветар се повлачи. Лађа је, драги читаоци, наш дом, наше срце. Ако сте уморени олујним морским таласима, прихватите Христа- не само као посетиоца већ као личног Спаситеља и Чувара сопственог живота. С пуно поштовања падните му пред ноге и попут апостола Петра исповедите своје учеништво: “Ти си Христос, Син Бога живога!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Беседа на Осму недељу по Духовима
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Кад се Спаситељ са својим ученицима повукао на једно усамљено место близу Витсаиде, маса људи је то чула и, напуштајући градове отишла за Њим. Остављајући своје дневне бриге, заборављајући на јело и пиће, ови људи су уживали слушајући Божију науку о Исусу Христу. Вече је падало, али нико није желео да напусти ово место. Онда су ученици питали Спаситеља да отпусти народ да могу да оду до села да купе себи нешто хране. Али Господ се понаша другачије. Он не само да даје људима духовну храну која им је преко била неопходна, већ и земаљски хлеб.
Пре овог догађаја, Христос је изводио чуда само над болеснима, а сад он чини добра дела да људи, по речима Светих Отаца, не би требало да буду обични посматрачи чуда које се изводи над другима већ да се и њима самима да овај дар. Овим чудом Христос је оправдао Своје речи: ,, Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати”.
Данас нас све Црква позива да видимо да је живот чудесан. Свети Оци кажу да је чудо умножавања хлебова истом Божјом силом која сваке године умножава семена посејана по земљи и као и у првим данима стварања заповеда земљи да даје своје плодове. На тај начин, чака семена баченог на земљу даће вам снопове. То је Божје чудо и то је наше учешће у Божјем чуду.
У данашњем Јеванђељу нам је дата слика Цркве. Овде, Поглавар Цркве је Христос, Њен оснивач, ту су и апостоли, пастири које је поставио Христос, ту су и људи. И овде је важно нагласити речи Светог Писма: рекавши апостолима: ,, дајте им ви да једу” Исус преломивши хлебове ,,даде их ученицима, а ученици народу”, ми се сећамо Христових речи које је рекао својим ученицима на Тајној вечери ,, чините ово мени у спомен”. У оба случаја Христос као да наглашава да је Црква основана од Њега и да мора бити Апостолска. Како се Тројице, дан силаска Светога Духа на апостоле и цела Христова апостолска црква одвијају под заповешћу Спаситеља, они (апостоли) духовно хране цео свет, хране свакога који тражи Бога и Његову Истину оним даровима које је Христос дао Цркви: речју Божијом, светим тајнама, молитвом за цело човечансттво. Ви и ја припадамо Апостолској Цркви као живе ћелије Христовог тела, нека би Велики Пастир свакоме од нас помогао да припадамо не само физички Његовом Телу- Његовој Црви, већ нека би и нађе душе живеле у њој. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Кад се Спаситељ са својим ученицима повукао на једно усамљено место близу Витсаиде, маса људи је то чула и, напуштајући градове отишла за Њим. Остављајући своје дневне бриге, заборављајући на јело и пиће, ови људи су уживали слушајући Божију науку о Исусу Христу. Вече је падало, али нико није желео да напусти ово место. Онда су ученици питали Спаситеља да отпусти народ да могу да оду до села да купе себи нешто хране. Али Господ се понаша другачије. Он не само да даје људима духовну храну која им је преко била неопходна, већ и земаљски хлеб.
Пре овог догађаја, Христос је изводио чуда само над болеснима, а сад он чини добра дела да људи, по речима Светих Отаца, не би требало да буду обични посматрачи чуда које се изводи над другима већ да се и њима самима да овај дар. Овим чудом Христос је оправдао Своје речи: ,, Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати”.
Данас нас све Црква позива да видимо да је живот чудесан. Свети Оци кажу да је чудо умножавања хлебова истом Божјом силом која сваке године умножава семена посејана по земљи и као и у првим данима стварања заповеда земљи да даје своје плодове. На тај начин, чака семена баченог на земљу даће вам снопове. То је Божје чудо и то је наше учешће у Божјем чуду.
У данашњем Јеванђељу нам је дата слика Цркве. Овде, Поглавар Цркве је Христос, Њен оснивач, ту су и апостоли, пастири које је поставио Христос, ту су и људи. И овде је важно нагласити речи Светог Писма: рекавши апостолима: ,, дајте им ви да једу” Исус преломивши хлебове ,,даде их ученицима, а ученици народу”, ми се сећамо Христових речи које је рекао својим ученицима на Тајној вечери ,, чините ово мени у спомен”. У оба случаја Христос као да наглашава да је Црква основана од Њега и да мора бити Апостолска. Како се Тројице, дан силаска Светога Духа на апостоле и цела Христова апостолска црква одвијају под заповешћу Спаситеља, они (апостоли) духовно хране цео свет, хране свакога који тражи Бога и Његову Истину оним даровима које је Христос дао Цркви: речју Божијом, светим тајнама, молитвом за цело човечансттво. Ви и ја припадамо Апостолској Цркви као живе ћелије Христовог тела, нека би Велики Пастир свакоме од нас помогао да припадамо не само физички Његовом Телу- Његовој Црви, већ нека би и нађе душе живеле у њој. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Седма недеља по Духовима- Беседа о исцељењу два слепца
Сведоци смо, кроз данашње Јеванђеље, исцељења двојице слепаца. А кроз овај сусрет који доноси животну промену где је Христова моћ потпуно очигледна, ми боље разумемо шта је исцељење и спасење.
Одазивајући се на њихову молбу, милостиви Бог. Једини истинити Човекољубац, Исус Христос, дозвољава двојици слепаца да му приступе и Он их исцељује. Али Исус не изводи ово велико чудо насумице. Као и код исцељења одузетог прошле недеље где смо научили лекцију о вери и исцељењу која се и овде може применити на нашу потребу за Христовим исцељењем.
Да парафразирамо Светог Јована Златоустог, Христос не трчи свуда за онима којима је исцељење потребно, да не би неко помислио да је исцељен из хвалисавости. Не, овде се нешто више ради: Христово исцељење претпоставља учешће, сарадњу од стране оних који се исцељују. Баш као што и наш однос и заједница са Њим захтева наше учешће, по дефиницији: узвраћену љубав, чин покајања и одбацивања сопствене воље, па такође наше исцељење указује на један реципрочан однос. Заправо, у већини исцељења која видимо у Јеванђељу, они којима је потребно исцељење лично траже исцељење од Христа. Другим речима, они желе да се исцеле. Они довољно желе сопствено исцељење да траже Христа, да му се поверавају, да признају своју потребу за Њим. Они довољно желе своје исцељење да корачају у вери, препознајући да је само Бог вредан њиховог поверења.
Двојица слепаца траже Исуса; иду за Њим вичући: “Помилуј нас, сине Давидов!”. Ова двојица знају ко је Извор милости; они знају да само Бог може да да такву милост, такво милосно исцељење.
Да би искушао њихову веру, Исус их чак и поред таквог показивања вере пита: “ Вјерујете ли да то могу учинити?”. А они му одговарају: “ Да, Господе”. А обратите пажњу како им Христос одговара: “ По вјери вашој нека вам буде”.
Да ли видите учешћће њихових душа, однос који Христос Бог развија између њих и Себе? Њихова одлука, њихова воља, била је спремна на исцељење њиховог физичког недостатка, њиховог слепила, али је захтевала њихову велику веру: захтевала је “око” вере (унутрашње око) и душевну снагу.
Чак и још увек, и дана, Исус не исцељује свакога; не прима свако физичко исцељење. То остаје тајна. Према некима, као што је Свети апостол Павле који моли Бога да му одсрани “ жалац у тијелу”, Божији одговор је: “Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2 Кор 12, 9). Другим речима, има нечега у том “жалцу” који је био “потребан” Светом апостолу Павлу да би он имао веру у Божју снагу, да буде понизан пред Њим, да служи Богу у огромној мери у којој је служио, преобраћајући читаве народе Истини Божјој и Његовом спасењу.
Док наше физичко исцељење неопходно укључује нашу вољу, то обрнуто важи и за нашу душу: духовно исцељење наше душе укључује наше тело, нашу одлуку, наше учешће.
Кад дође до исцељења наше вечне душе, ми знамо да Бог то жели изнад свега: Он све позива на спасење од греховне болести, духовне болести. Истина је да смо сви ми у некој мери оболели од греха, ми смо “дела у напретку” као што каже Свети апостол Павле ми морамо: “ градити спасење своје са страхом и трепетом” (Фил, 2,12) ако желимо да узрастемо у односу и заједници са Богом, да будемо обожени и да нађемо духовно исцељење које је спасење у Христу.
А Бог нам даје сигуран и прописан пут ка нашем исцељењу, нашем расту и спасењу кроз Своју Цркву. Он нас учи како да се молимо у Цркви, он нас храни Светим тајнама помоћу Цркве, он нам даје Исповест кроз Цркву као средство очишћења, да бисмо ми могли да да се научимо да му себе више поверавамо, Њему који је Највећи Лекар. А помоћу овог “оруђа” ми напредујемо у познању и љубави Божјој.
Овај напредак у познању и љубави Божјој значи бити увек дејствујући никад “статичан”, никад status quo. Да би били обожени, ми не можемо бити неактивни Хришћани који седе „заваљени у фотељу“. Лако је упасти у рутину, више се ослањајући на сопствена мишљења и начине него на Цркву, слушајући културу уместо Христа, својевољно тумачити Православље, али то није хришћанство и неће нас довести до исцељења које нам је неопходно.
Једно од најважнијих оруђа које нам Христос даје у Својој Цркви је да пронађемо исцељење од духовних болести је Света тајна Покајања: Исповест и потом примање Светог причешћа. Из овог разлога, Света Црква охрабрује нас да се често исповедамо да бисмо могли да уживамо у благодатима честог узимања Светог причешћа, које се још и назива “ Леком бесмртности” јер укључује у себе самога Христа и исцељење сопствене душе, али само ако га примимо са вером, кроз припрему и очишћење, који су само по себи део овог Лека. Исповест и Причест, како нас Црква учи, иду руку под руку.
Молитвама за узимање Светог причешћа претходи исповест и очишћење као припрема за достојно примање Христовог пречистог Тела и Крви. И тако кроз све ово, ми видимо да наше исцељење у души захтева нешто нашег материјалног тела, времена, енергије, богослужења, молитава, нашег искреног покајања из срца и окретање ка Христу Богу као што су учинила два слепца узвикнувши: “Господе, смилуј се на нас”.
Силом Светога Духа који делује у Светој тајни исповести, ми се учимо узроцима наших грехова који су проузроковали да се спотакнемо, који нас и друге растужују, наш понос и лажно ослањање на себе; ми растемо у поверењу у сопствени идентитет и сопствену вредност у Христу, ми почињемо да дубље сагледавамо сопствене душе до сржи наших борби, страсти и самовоље које нам не дају напред. Исповест је истински дар од Бога. Али ова врста душевне потраге захтева понизност и нашу спремност на исцељење од Бога, наша спремност је неопходна. Ми треба да проводимо време у молитви, самоиспитивању, богослужењу, да бисмо добили највише од ове Свете тајне и исцељење и раст које нам Бог даје кроз њу.
Наша стална спремност да будемо исцељении, да напредујемо у сопственом исцељењу је саставни део нашег спасења. Ми се спасавамо нашом вером која се јавља кроз наше деловање и дела, живећи по сопственој вери. Вера и дела иду руку под руку, како нас учи Свети апостол Јаков. Ми не можемо стајати по страни у борби са грехом и бити непослушни ономе што нас Христос учи кроз Своју Цркву. Христос је упитао слепце: “Вјерујете ли да могу то учинити?”. Дато нам је како ако желимо да то искористимо.
Моја молитва за све овде је да користимо оруђе нашег спасења која нам Христос даје кроз Своју Цркву за наш раст, за наше исцељење, за наше спасење. До растемо, појединачно и заједнички у нашем одразу Христа и Царства Небеског, а други ће , такође, следећи наш пример, наћи своје исцељење и спасење у Христу. Нека бисмо сви ми узрасли у ставу душе и сарадњи тела да следе Христа са свим оним што имамо, да га сви ми, дозивамо као ова два слепца: “Господе, смилуј се на нас”, знајући да је Он Господ који нас воли и заиста има милости за наше душе.
О. Роберт Миклин
Православна црква Светих арханђелаН, едеља, 11.08.2013.
Исцељење двојице слепаца Рим, 15,1-7 Мт, 9,27-35
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Одазивајући се на њихову молбу, милостиви Бог. Једини истинити Човекољубац, Исус Христос, дозвољава двојици слепаца да му приступе и Он их исцељује. Али Исус не изводи ово велико чудо насумице. Као и код исцељења одузетог прошле недеље где смо научили лекцију о вери и исцељењу која се и овде може применити на нашу потребу за Христовим исцељењем.
Да парафразирамо Светог Јована Златоустог, Христос не трчи свуда за онима којима је исцељење потребно, да не би неко помислио да је исцељен из хвалисавости. Не, овде се нешто више ради: Христово исцељење претпоставља учешће, сарадњу од стране оних који се исцељују. Баш као што и наш однос и заједница са Њим захтева наше учешће, по дефиницији: узвраћену љубав, чин покајања и одбацивања сопствене воље, па такође наше исцељење указује на један реципрочан однос. Заправо, у већини исцељења која видимо у Јеванђељу, они којима је потребно исцељење лично траже исцељење од Христа. Другим речима, они желе да се исцеле. Они довољно желе сопствено исцељење да траже Христа, да му се поверавају, да признају своју потребу за Њим. Они довољно желе своје исцељење да корачају у вери, препознајући да је само Бог вредан њиховог поверења.
Двојица слепаца траже Исуса; иду за Њим вичући: “Помилуј нас, сине Давидов!”. Ова двојица знају ко је Извор милости; они знају да само Бог може да да такву милост, такво милосно исцељење.
Да би искушао њихову веру, Исус их чак и поред таквог показивања вере пита: “ Вјерујете ли да то могу учинити?”. А они му одговарају: “ Да, Господе”. А обратите пажњу како им Христос одговара: “ По вјери вашој нека вам буде”.
Да ли видите учешћће њихових душа, однос који Христос Бог развија између њих и Себе? Њихова одлука, њихова воља, била је спремна на исцељење њиховог физичког недостатка, њиховог слепила, али је захтевала њихову велику веру: захтевала је “око” вере (унутрашње око) и душевну снагу.
Чак и још увек, и дана, Исус не исцељује свакога; не прима свако физичко исцељење. То остаје тајна. Према некима, као што је Свети апостол Павле који моли Бога да му одсрани “ жалац у тијелу”, Божији одговор је: “Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2 Кор 12, 9). Другим речима, има нечега у том “жалцу” који је био “потребан” Светом апостолу Павлу да би он имао веру у Божју снагу, да буде понизан пред Њим, да служи Богу у огромној мери у којој је служио, преобраћајући читаве народе Истини Божјој и Његовом спасењу.
Док наше физичко исцељење неопходно укључује нашу вољу, то обрнуто важи и за нашу душу: духовно исцељење наше душе укључује наше тело, нашу одлуку, наше учешће.
Кад дође до исцељења наше вечне душе, ми знамо да Бог то жели изнад свега: Он све позива на спасење од греховне болести, духовне болести. Истина је да смо сви ми у некој мери оболели од греха, ми смо “дела у напретку” као што каже Свети апостол Павле ми морамо: “ градити спасење своје са страхом и трепетом” (Фил, 2,12) ако желимо да узрастемо у односу и заједници са Богом, да будемо обожени и да нађемо духовно исцељење које је спасење у Христу.
А Бог нам даје сигуран и прописан пут ка нашем исцељењу, нашем расту и спасењу кроз Своју Цркву. Он нас учи како да се молимо у Цркви, он нас храни Светим тајнама помоћу Цркве, он нам даје Исповест кроз Цркву као средство очишћења, да бисмо ми могли да да се научимо да му себе више поверавамо, Њему који је Највећи Лекар. А помоћу овог “оруђа” ми напредујемо у познању и љубави Божјој.
Овај напредак у познању и љубави Божјој значи бити увек дејствујући никад “статичан”, никад status quo. Да би били обожени, ми не можемо бити неактивни Хришћани који седе „заваљени у фотељу“. Лако је упасти у рутину, више се ослањајући на сопствена мишљења и начине него на Цркву, слушајући културу уместо Христа, својевољно тумачити Православље, али то није хришћанство и неће нас довести до исцељења које нам је неопходно.
Једно од најважнијих оруђа које нам Христос даје у Својој Цркви је да пронађемо исцељење од духовних болести је Света тајна Покајања: Исповест и потом примање Светог причешћа. Из овог разлога, Света Црква охрабрује нас да се често исповедамо да бисмо могли да уживамо у благодатима честог узимања Светог причешћа, које се још и назива “ Леком бесмртности” јер укључује у себе самога Христа и исцељење сопствене душе, али само ако га примимо са вером, кроз припрему и очишћење, који су само по себи део овог Лека. Исповест и Причест, како нас Црква учи, иду руку под руку.
Молитвама за узимање Светог причешћа претходи исповест и очишћење као припрема за достојно примање Христовог пречистог Тела и Крви. И тако кроз све ово, ми видимо да наше исцељење у души захтева нешто нашег материјалног тела, времена, енергије, богослужења, молитава, нашег искреног покајања из срца и окретање ка Христу Богу као што су учинила два слепца узвикнувши: “Господе, смилуј се на нас”.
Силом Светога Духа који делује у Светој тајни исповести, ми се учимо узроцима наших грехова који су проузроковали да се спотакнемо, који нас и друге растужују, наш понос и лажно ослањање на себе; ми растемо у поверењу у сопствени идентитет и сопствену вредност у Христу, ми почињемо да дубље сагледавамо сопствене душе до сржи наших борби, страсти и самовоље које нам не дају напред. Исповест је истински дар од Бога. Али ова врста душевне потраге захтева понизност и нашу спремност на исцељење од Бога, наша спремност је неопходна. Ми треба да проводимо време у молитви, самоиспитивању, богослужењу, да бисмо добили највише од ове Свете тајне и исцељење и раст које нам Бог даје кроз њу.
Наша стална спремност да будемо исцељении, да напредујемо у сопственом исцељењу је саставни део нашег спасења. Ми се спасавамо нашом вером која се јавља кроз наше деловање и дела, живећи по сопственој вери. Вера и дела иду руку под руку, како нас учи Свети апостол Јаков. Ми не можемо стајати по страни у борби са грехом и бити непослушни ономе што нас Христос учи кроз Своју Цркву. Христос је упитао слепце: “Вјерујете ли да могу то учинити?”. Дато нам је како ако желимо да то искористимо.
Моја молитва за све овде је да користимо оруђе нашег спасења која нам Христос даје кроз Своју Цркву за наш раст, за наше исцељење, за наше спасење. До растемо, појединачно и заједнички у нашем одразу Христа и Царства Небеског, а други ће , такође, следећи наш пример, наћи своје исцељење и спасење у Христу. Нека бисмо сви ми узрасли у ставу душе и сарадњи тела да следе Христа са свим оним што имамо, да га сви ми, дозивамо као ова два слепца: “Господе, смилуј се на нас”, знајући да је Он Господ који нас воли и заиста има милости за наше душе.
О. Роберт Миклин
Православна црква Светих арханђелаН, едеља, 11.08.2013.
Исцељење двојице слепаца Рим, 15,1-7 Мт, 9,27-35
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Исцељени за пут дејствујуће вере: Беседа на шесту недељу по Духовима
Исцељени за пут дејствујуће вере: Беседа на шесту недељу по Духовима и шесту недељу Матејеву у православној цркви
Рим 12, 6-14/ Мт 9,1-8
Сигурно да има доста људи који су слабо заинтересовани за Хришћанску веру јер им се Хришћанство за које они знају не чини другачијим од било које друге вере. То се олако може искористити као изговор да се не верује, али такође је савршено разумљиво да људе не привлачи нешто што им се не чини другачијим у позитивном смислу.
Свети апостол Павле у данашњој посланици појашњава да морамо спретно користити дарове дате нам од Господа, што је други начин израза да морамо бити дејствујуће верни, без обзира на то какве су наше способности. Они који прате његов савет неће се једноставно уклопити у већину о било којем времену да се ради, већ ће уместо тога постати живе иконе онога што за људе значи Божје спасење. Апостол нас позива да будемо искрени у показивању љубави, милости и части ближњима ако се држимо тога шта је добро и да не дозволимо злу никакво место у свом животу. Он нас подучава како да одговоримо на тешке изазове са надом, стрпљењем и молитвом. И баш као што је Христос учио, Свети апостол Павле нас подсећа “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните”. Покорност оваквом учењу захтева дубоку преданост која се протеже из дубине наше душе до сваке мисли, речи и дела. А то није нешто што смо достигли нашом сопственом снагом већ као одговор на нашу веру кроз милост нашег Спаситеља.
Данашње Јеванђеље даје нам јасну илустрацију тога шта значи сусрести се са Господом на овакав начин. Христос не само да опрашта грехе одузетом него даје и видљив доказ скептицима о Својој божанској власти омогућујући човеку да устане, узме одар свој и ходи. Христово исцељење човекове душе није било неки невидљиви чин који је потпуно одвојен од остатка човековог живота. Његово чудесно оздрављење било је видљив знак његове обнове целокупног људског бића као Божије слике и обличја. Господ је обновио његову слободу, његову снагу и његову целовитост у отеловљеној личности. И заповедио му је како да живи на основу онога што никада није могао сопственом снагом: да устане, узме одар свој и оде дому свом.
Да ли ми то препознајемо или не, воља је Господња за све и за свакога од нас. Он долази да исцели нашу поквареност, да нас ојача да не бисмо у слабости били робови сопствених греха и страсти и да нам омогући да учествујемо у потпуности у Његовој обнови људске личности кроз божанску слику и обличје Новог Адама. Чак нам и Спаситељ, који је устао телом из гроба и вазнео се на небеса, омогућава да му верно служимо у овом нашем сопственом телу кроз практичне изазове света оваквог каквог га познајемо. Он се није задовољио опраштањем грехова одузетом већ га је оснажио и наредио му да прихвати нови живот. Он то исто чини и нама, позивајући нам да тражимо живот у светости, живот који показује свету исцељење сваке димензије наше људскости.
Сутра почиње двонедељни Госпојински пост, када одајемо почаст крају земаљског живота Пресвете Богородице. Уздржавајући се од најбогатије и најпријатније хране и посвећујући се молитви и покајању, ми тражимо да следимо њен пример говорећи:” Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој речи”. Богородица је то рекла Архангелу Гаврилу кад јој је он објавио да ће постати дева мајка Сина Божјег. И она је живела тако до краја свог живота, на јединствен начин дочекујући Христа у свом животу као Његов Живи Храм. Кад је напустила овај живот својим успењем, Мајка Божја следила је свог Сина- као цела, отеловљена особа- у Царство Небеско. Она је први Хришћански узор који ми тражимо да следимо.
Нажалост, многи од нас имају вишегодишње искуство у томе да се не угледају на Богородицу. Уместо да се посветимо молитви и чистоти, ми наш ум и срце пунимо искушењем да се вежемо за неке ствари. Те ствари можда нису саме по себи лоше, али у нашем поквареном стању ми успостављамо један несвет однос према њима. Чинећи то ми једноставно слабимо и то нас чии одузетим пред салетајућим гресима. Чак и кад решимо да нешто не чинимо или да не кажемо, ми то свакако учинимо. Чак и кад нам је мрско одређено понашање, често нам недостаје снага да то престанемо да чинимо. Кад је такав случај ми смо попут одузетог који се сусреће са Христом, лежећи беспомоћно у постељи свог греха.
Кад је одузет доведен до Христа, Христос му не каже одмах да устане. Он му најпре опрашта грехе. Ово је кључна ствар јер наше спасење се не налази у томе да ми просто сопственим снагама чинимо добро и да поштујемо законе. Кад би то био случај, не би нам требао Богочовек да победи грех и смрт за нас. Чак као што одузетом недостаје способност да устане и ходи, палим људима недостаје способност да се ослободе ропства од греха, да устану из гроба и да учествују у вечном животу Божјем за који нас је Бог створио по свом лику и обличју. Христос прво опрашта човеку грехе, што значи да он исцељује његову грешност која је досегла до дубине његове душе и која га је држала подаље од личног јединства са Богом. Наше спасење је бесконачано путовање, јер бити савршени као што је Отац наш на небесима је позив без ограничења ка горе. Христос је рекао одузетом да започне тај пут тако што ће устати, утзети одар свој и отићи дому своме. Опраштајући му грехе, Христос му милостиво даје исцељење неопходно да он начини први корак који би у супротном био немогућ за њега. Онда човек мора да сарађује са Господом, поштујући Његову заповест док се креће кроз живот, корак по корак.
Да ли видите да смо сви ми као гореспоменути одузети човек, ојачани изван наших властитих моћи у Христу и наредби да кренемо напред? Ту се не завршава наше духовно путовање, већ ту само почиње. Врлинама крштења и миропомазања, ми смо сви ојачани да кренемо у ходочашће ка Царству Небеском. Христос нас храни Сопственим Телом и Крвљу кроз причешће и опрашта нам кроз исповест кад се спотакнемо или залутамо са пута. Ми не идемо на тај пут сами, већ као делови Његовог Тела који тајанствено учествују у Небеској гозби на свакој Божанској Литургији. Ми свакодневно се отварамо ка томе да се даље оснажимо и исцелимо помоћу молитве, читајући Библију или проучавајући живот и учење светаца.
То је вероватно била борба за овог одузетог човека, који је лежао непомичан у свом животу, да крене да хода. То ће недвосмислено бити и борба за нас да остваримо напредак у тражењу светог живота, али то нам је неопходно да учествујемо у пуноћи Христовог исцељења. Хајде да се угледамо на Богородицу као најбољи пример некога ко је успешно завршио своје путовање. И хајде да искористимо дисциплине поста да развијемо већи смисао наше непрестане зависности од Христове милости чак иако корачамо у вери. На тај начин ћемо, Божјом милошћу, постати живе иконе исцељења и спасења које су свету тако очајнички потребне.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Рим 12, 6-14/ Мт 9,1-8
Сигурно да има доста људи који су слабо заинтересовани за Хришћанску веру јер им се Хришћанство за које они знају не чини другачијим од било које друге вере. То се олако може искористити као изговор да се не верује, али такође је савршено разумљиво да људе не привлачи нешто што им се не чини другачијим у позитивном смислу.
Свети апостол Павле у данашњој посланици појашњава да морамо спретно користити дарове дате нам од Господа, што је други начин израза да морамо бити дејствујуће верни, без обзира на то какве су наше способности. Они који прате његов савет неће се једноставно уклопити у већину о било којем времену да се ради, већ ће уместо тога постати живе иконе онога што за људе значи Божје спасење. Апостол нас позива да будемо искрени у показивању љубави, милости и части ближњима ако се држимо тога шта је добро и да не дозволимо злу никакво место у свом животу. Он нас подучава како да одговоримо на тешке изазове са надом, стрпљењем и молитвом. И баш као што је Христос учио, Свети апостол Павле нас подсећа “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните”. Покорност оваквом учењу захтева дубоку преданост која се протеже из дубине наше душе до сваке мисли, речи и дела. А то није нешто што смо достигли нашом сопственом снагом већ као одговор на нашу веру кроз милост нашег Спаситеља.
Данашње Јеванђеље даје нам јасну илустрацију тога шта значи сусрести се са Господом на овакав начин. Христос не само да опрашта грехе одузетом него даје и видљив доказ скептицима о Својој божанској власти омогућујући човеку да устане, узме одар свој и ходи. Христово исцељење човекове душе није било неки невидљиви чин који је потпуно одвојен од остатка човековог живота. Његово чудесно оздрављење било је видљив знак његове обнове целокупног људског бића као Божије слике и обличја. Господ је обновио његову слободу, његову снагу и његову целовитост у отеловљеној личности. И заповедио му је како да живи на основу онога што никада није могао сопственом снагом: да устане, узме одар свој и оде дому свом.
Да ли ми то препознајемо или не, воља је Господња за све и за свакога од нас. Он долази да исцели нашу поквареност, да нас ојача да не бисмо у слабости били робови сопствених греха и страсти и да нам омогући да учествујемо у потпуности у Његовој обнови људске личности кроз божанску слику и обличје Новог Адама. Чак нам и Спаситељ, који је устао телом из гроба и вазнео се на небеса, омогућава да му верно служимо у овом нашем сопственом телу кроз практичне изазове света оваквог каквог га познајемо. Он се није задовољио опраштањем грехова одузетом већ га је оснажио и наредио му да прихвати нови живот. Он то исто чини и нама, позивајући нам да тражимо живот у светости, живот који показује свету исцељење сваке димензије наше људскости.
Сутра почиње двонедељни Госпојински пост, када одајемо почаст крају земаљског живота Пресвете Богородице. Уздржавајући се од најбогатије и најпријатније хране и посвећујући се молитви и покајању, ми тражимо да следимо њен пример говорећи:” Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој речи”. Богородица је то рекла Архангелу Гаврилу кад јој је он објавио да ће постати дева мајка Сина Божјег. И она је живела тако до краја свог живота, на јединствен начин дочекујући Христа у свом животу као Његов Живи Храм. Кад је напустила овај живот својим успењем, Мајка Божја следила је свог Сина- као цела, отеловљена особа- у Царство Небеско. Она је први Хришћански узор који ми тражимо да следимо.
Нажалост, многи од нас имају вишегодишње искуство у томе да се не угледају на Богородицу. Уместо да се посветимо молитви и чистоти, ми наш ум и срце пунимо искушењем да се вежемо за неке ствари. Те ствари можда нису саме по себи лоше, али у нашем поквареном стању ми успостављамо један несвет однос према њима. Чинећи то ми једноставно слабимо и то нас чии одузетим пред салетајућим гресима. Чак и кад решимо да нешто не чинимо или да не кажемо, ми то свакако учинимо. Чак и кад нам је мрско одређено понашање, често нам недостаје снага да то престанемо да чинимо. Кад је такав случај ми смо попут одузетог који се сусреће са Христом, лежећи беспомоћно у постељи свог греха.
Кад је одузет доведен до Христа, Христос му не каже одмах да устане. Он му најпре опрашта грехе. Ово је кључна ствар јер наше спасење се не налази у томе да ми просто сопственим снагама чинимо добро и да поштујемо законе. Кад би то био случај, не би нам требао Богочовек да победи грех и смрт за нас. Чак као што одузетом недостаје способност да устане и ходи, палим људима недостаје способност да се ослободе ропства од греха, да устану из гроба и да учествују у вечном животу Божјем за који нас је Бог створио по свом лику и обличју. Христос прво опрашта човеку грехе, што значи да он исцељује његову грешност која је досегла до дубине његове душе и која га је држала подаље од личног јединства са Богом. Наше спасење је бесконачано путовање, јер бити савршени као што је Отац наш на небесима је позив без ограничења ка горе. Христос је рекао одузетом да започне тај пут тако што ће устати, утзети одар свој и отићи дому своме. Опраштајући му грехе, Христос му милостиво даје исцељење неопходно да он начини први корак који би у супротном био немогућ за њега. Онда човек мора да сарађује са Господом, поштујући Његову заповест док се креће кроз живот, корак по корак.
Да ли видите да смо сви ми као гореспоменути одузети човек, ојачани изван наших властитих моћи у Христу и наредби да кренемо напред? Ту се не завршава наше духовно путовање, већ ту само почиње. Врлинама крштења и миропомазања, ми смо сви ојачани да кренемо у ходочашће ка Царству Небеском. Христос нас храни Сопственим Телом и Крвљу кроз причешће и опрашта нам кроз исповест кад се спотакнемо или залутамо са пута. Ми не идемо на тај пут сами, већ као делови Његовог Тела који тајанствено учествују у Небеској гозби на свакој Божанској Литургији. Ми свакодневно се отварамо ка томе да се даље оснажимо и исцелимо помоћу молитве, читајући Библију или проучавајући живот и учење светаца.
То је вероватно била борба за овог одузетог човека, који је лежао непомичан у свом животу, да крене да хода. То ће недвосмислено бити и борба за нас да остваримо напредак у тражењу светог живота, али то нам је неопходно да учествујемо у пуноћи Христовог исцељења. Хајде да се угледамо на Богородицу као најбољи пример некога ко је успешно завршио своје путовање. И хајде да искористимо дисциплине поста да развијемо већи смисао наше непрестане зависности од Христове милости чак иако корачамо у вери. На тај начин ћемо, Божјом милошћу, постати живе иконе исцељења и спасења које су свету тако очајнички потребне.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на Пету недељу по Педесетници- Два бесомучника
Беседа из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Јеванђеље које смо чути прошле недеље научило нас је о дубокој понизности Римског капетана који је дошао Христу да му Он исцели слугу. А данашње Јеванђеље нам не говори о томе шта треба да радимо, већ нам пре показује шта треба да избегавамо, шта не треба да радимо. Оно нам показује упечатљиву реалност постојања силе зла. У наше време таква реалност чак и не захтева доказ. Сваки дан, у свим новинама читамо о злочинима који се просто не могу објаснити без распознавања да је нека особа поседнута неком спољашњом, злом силом.
Данашње Јеванђеље одсликава нам једну грозну слику: два бјесомучника излазе из гробова „ тако опака да не могаше нико проћи путем оним“ (Мт 8, 28). Христос дозвољава демонима да уђу у једно велико крдо свиња. Поседнути бивају исцељени, а цело крдо свиња навали са брега у море. Каква страшна сила! Реална, очита сила зла.
А ево последњег стиха овог Јеванђеља „ И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја.“ (Мт 8, 34). А сад ви очекујете да нађете неку радост овде: цео град се ујединио да се сретне са Господом. Помислићете да их је ујединила вера, као што су Господа једном замолили Самарићани да остане са њима, да ће му се захвалити што их је ослободио опасности од проласка тим путем. А шта се десило? Да, они су замолили Господа, али не да остане са њима већ да „ оде из њиховог краја!“ (Мт 8, 34).
Ово је најужаснији пасус у овом Јеванђељу. Прво су демони присутни у два бјесомучника. Касније, ми те демоне видимо у читавом крду свиња. А онда је цео град поседнут. Чиме? Страшћу користољубља. Према Јеврејском закону, узгајање свиња је против закона, то је грех. А људи као да говоре Господу: „ Само што си крочио на нашу земљу већ си нам проузроковао страшан губитак. Шта ће се следеће десити ако останеш овде? Уништићеш нас у потпуности! Ми видимо, ми разумемо твоју величину: чак су ти и демони послушни! Али шта то нама вреди? Шта нама вреде два исцељена човека? Нама не требају чуда. Нама требају хиљаде, милиони долара. Нама не требаш ти. Иди, иди одмах“.
Браћо и сестре, хајде да преиспитамо сопствене душе. Зар нам се иста ствар не дешава? Неке нас страсти опседају, а Христос нам постаје препрека. А у својој души, ми шапућемо исте ове грозне речи: „ Иди од нас“. Нека нас Господ држи даље од тога! Нека наше речи упућене Господу увек буду: „ Дођи Господе и никад нас не напуштај“.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Јеванђеље које смо чути прошле недеље научило нас је о дубокој понизности Римског капетана који је дошао Христу да му Он исцели слугу. А данашње Јеванђеље нам не говори о томе шта треба да радимо, већ нам пре показује шта треба да избегавамо, шта не треба да радимо. Оно нам показује упечатљиву реалност постојања силе зла. У наше време таква реалност чак и не захтева доказ. Сваки дан, у свим новинама читамо о злочинима који се просто не могу објаснити без распознавања да је нека особа поседнута неком спољашњом, злом силом.
Данашње Јеванђеље одсликава нам једну грозну слику: два бјесомучника излазе из гробова „ тако опака да не могаше нико проћи путем оним“ (Мт 8, 28). Христос дозвољава демонима да уђу у једно велико крдо свиња. Поседнути бивају исцељени, а цело крдо свиња навали са брега у море. Каква страшна сила! Реална, очита сила зла.
А ево последњег стиха овог Јеванђеља „ И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја.“ (Мт 8, 34). А сад ви очекујете да нађете неку радост овде: цео град се ујединио да се сретне са Господом. Помислићете да их је ујединила вера, као што су Господа једном замолили Самарићани да остане са њима, да ће му се захвалити што их је ослободио опасности од проласка тим путем. А шта се десило? Да, они су замолили Господа, али не да остане са њима већ да „ оде из њиховог краја!“ (Мт 8, 34).
Ово је најужаснији пасус у овом Јеванђељу. Прво су демони присутни у два бјесомучника. Касније, ми те демоне видимо у читавом крду свиња. А онда је цео град поседнут. Чиме? Страшћу користољубља. Према Јеврејском закону, узгајање свиња је против закона, то је грех. А људи као да говоре Господу: „ Само што си крочио на нашу земљу већ си нам проузроковао страшан губитак. Шта ће се следеће десити ако останеш овде? Уништићеш нас у потпуности! Ми видимо, ми разумемо твоју величину: чак су ти и демони послушни! Али шта то нама вреди? Шта нама вреде два исцељена човека? Нама не требају чуда. Нама требају хиљаде, милиони долара. Нама не требаш ти. Иди, иди одмах“.
Браћо и сестре, хајде да преиспитамо сопствене душе. Зар нам се иста ствар не дешава? Неке нас страсти опседају, а Христос нам постаје препрека. А у својој души, ми шапућемо исте ове грозне речи: „ Иди од нас“. Нека нас Господ држи даље од тога! Нека наше речи упућене Господу увек буду: „ Дођи Господе и никад нас не напуштај“.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Четврта недеља по Педесетници
Слобода и ропство
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Слобода. У данашњој посланици се помиње слобода. Слобода је омиљена реч у нашем друштву. Мало нас зна шта је слобода. Апостол Павле каже: „ Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности“. Онда он каже „Као човјек говорим због немоћи вашега тијела.“ Он нам говори о једној узвишеној ствари која се једино може разумети духовним знањем, а једини начин да се стекне такво знање је духовном борбом. Наша слаба воља, у настојању да чини праведност, удружена са Моћном Вољом, Вечном Вољом Божијом омогућава нам да радимо ствари које су исправне.
Он ће нам дати такво размишљање, неку врсту меморијске справе коју треба да носимо у срцу зато што је то веома крисна справа. Он каже „Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.“ Другим речима, као што сте били робови разним греховима, сад сматрајте себе робом праведности. Као и пре- или чак можда и сад Бог нам прашта- ви сте робови некој врсти размишљања или чињења нечега, мислите о себи сада као о некоме од кога се захтева неко дело праведности, као да имате надзорниа који вам наређује да радите свој посао.
Сад он говори као човек због немоћи нашега тела.
Заправо, једини начин да се схвати како је срце присиљено да чини праведност је присилити самога себе. Онда ћете схватити како је сладак Господ, како су предивна Његова учења. И како не постоји ништа савршеније, ништа светије, ништа испуњеније него држати се Божијег закона.
Па он каже: „ Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности“ . Другим речима, нисте чинили праведност, грешили сте, и нисте могли да зауздате себе. А оно што нам Исус Христос нуди је моћ да постанемо свети! Сад нам Он нуди да постанемо, својевољно, Његове слуге. Па сад, на крају свог живота, они који су добре слуге Он их неће више звати слугама него пријатељима. Али ми овде и сад са свим нашим гресима и заборавношћу и нашом непопустљивошћу, треба да размотримо да постанемо слуге- слуге Доброћудног Господара, да не остављамо себи избор да ли треба чинити праведност или не. Господ наш нам заје заповест да то чинимо па то треба да чинимо.
„Какав, дакле, плод имадосте“ пита Апостол Павле „ тада од онога чега се сада стидите?“ Ствари које нису биле исправне давале су нам само привремено задовољство, а онда смо били несрећни. Јер је крај онога смрт. Он нам овде уводи још један појам, нешто што треба да имамо често на уму. Он каже:“ Јер је крај онога смрт“.
Да бисмо могли да размотримо такве ствари, морамо бити способни да уперимо поглед у будућност. Морамо бити способни да видимо наша дела не у овом тренутку, већ након овог тренутка, можда чак далеко након овог тренутка. Ако бисмо промислили како бисмо били несрећни након почињеног греха, ми не бисмо починили многе грехе.
Размислите о својој несрећи ако бисте упали у нешто што би вас могло осрамотити. Размислите о својој несрећи о тој ствари пре него сагрешите, и онда нећете сагрешити. Јер је крај онога смрт. Ми то знамо!
Морамо научити да живимо за будућност, а не да живимо овде и сада, јер након свега, зар не треба да уперимо своје очи у Небески Јерусалим? Зар то није наш циљ, наша сврха: да постанемо праведни да бисмо могли бити у присуству Божијем а не само да будемо посрамљени већ срећни; да будемо у потпуности слободни?
Замислите да сте у потпуности слободни. Не слобода како је свет дефинише, да се уради нешто што је неко изабрао да уради, бирајући заправо ропство, већ слобода да будете способни да будете праведни, да вас не гане било какав грех, да се ваше срце не колеба да учино неко зло.
Црква сматра да је ово веома важно јер се у свакој служби каже „ избави нас од сваке невоље, гнева, опасности и тескобе“. Та тескоба је робовање неправди. Људи се све време изговарају својим ропствима. „ Па, пушим јер је то једна лоша навика коју сам изабрао и не могу да је се одрекнем“. „Увек сам уморан, па тако преспавам“. „ Знаш, окружен свим нечистим стварима, имам доста проблема да ми мисли буду чисте“. Ово су све изговори. Кад кажете такве ствари, или чак кад помислите на такве ствари, ви заправо кажете: „ Ја сам роб неправде. Мој господар је нечастиви“.
Како можемо рећи такве ствари? Да смо робови праведности? Наш Господар је наш Господ Исус Христос, Који је живео онаквим животом којим Он захтева од нас да живимо. А Он нам је омогућио да живимо такав живот. Тако да морамо себе сматрати Његовим робовима. Па кад дође време искушења, треба рећи: „ Ја то не могу да урадим, ја сам роб. Ја то не заслужујем. Ја немам права да то урадим. Мој Господ ми говори нешто друго. Ја сам роб. Ја немам права. Ја само имам право да радим праведне ствари“. Ако размишљате на такав начин, бићете спасени од многих, многих грехова.
Нека слобода буде у вашим срцима, браћо и сестре, слобода која вам омогућује да изаберете исправно, а не која вас тера да чините неправду. То је слобода коју нам Бог нуди. То није она слобода коју друштво нуди. Друштвена дефиниција слободе је да се препустите задовољствима у мери којој желите. Али задовољства имају цену. Заиста, чак и добре ствари имају цену. Чак и срећа коју ћемо имати са Богом има своју цену- наш Господ је платио ту цену. Купљени смо скупо. Па како смо скупо купљени ми више нисмо своји. Ми нисмо у власништву ђавола нити смо у сопственом власништву- Господ наш је наш Господар, тако да морамо чинити оно што нам Он каже да чинимо. И све што нам Он каже да чинимо- сваку ствар појединце- је за наше добро, да бисмо били потпуно слободни.
Сви ми у животу имамо ствари које бисмо желели да можемо да променимо. Зар не мрзите те ствари? Зар вам не дозлогрди да упадате у нешто изнова и изнова? Не желите то, а ипак то чините? Па, почните да мислите о себи као робом праведности, а онда се и понашајте тако кад разматрате да тако нешто учините. Ви немате право да учините грех. Немате право да се гневите ни на кога, јер је Господ рекао да то не можете. Немате право да имате похотљиве мисли, јер је Господ рекао: „ Онај који је са жељом погледао жену већ је у срцу свом учинио прељуби са њом!. А прељуба је забрањена. Немате право!
Имате право да чините правду, а Господ вас је благословио да чините праведност у свачему што чините. Не треба да га питате за дозволу да чините праведност. Али Он ће вас проверити; Он ће вам тражити дела праведности. Али Он вам и даје да направите избор, да бисте се научили шта је заправо права слобода. Слобода је увек направити избор праведности- то је слобода. Слобода је не зажалити, бити срећан, бити потпун, целовит, не мањкати ну у чему
.
Каква је дивна ствар слобода! И каква је ужасна ствар да је ову реч друштво отело, да би јој дало значење нечега што није, да би јој дало значење ропства а не слободе. Ви сте ослобођени греха својим крштењем. Господ вас је купио скупо, тако да би нам било боље да се понашамо тако да смо купљени скупо. А он каже „ослобођени греха“- а то значи омогућени да будемо слободни од греха. Нама је то омогућено. Не дозволите икоме да вам каже другачије укуључујући и нечастивом да вам шапће на уво. Вама је могуће да будете слободни од греха јер вам је то Господ омогућио. Господ вас је купио скупо. А Господ наш је добар трговац; он не обавља сулуду куповину. Купљени сте скупо, тако да вам је омогућено да будете слободни од греха. Али морате препустити своју вољу Господу, предати своје борбе Господу, да бисте схватили ову савршену слободу. Ослобађањем греха и постајањем слуге Божијег ви имате свој плод светости и на крају- вечни живот!
Тако да нас Апостол Павле учи, као што је наведено овде, о два начина размишљања, две меморијске справе. Један је да кад вам је дата могућност греха или праведности кажете:“ ја сам роб праведности. Немам права да починим грех. Купљен сам скупо. Ослобођен сам греха. Не привлачи ме ништа греху све док молим Господа да ми помогне“. А други начин размишљања је кад вам је дата могућност да сагрешите, мислите да је крај томе смрт. „ А ако издржим још мало, имаћу плод светости, и вечни живот“.
Сваки грех, свака одлука у вашем животу, свака препрека на вашем путу, увек треба да размишљате о овим стварима. Немаате право да грешите. Господ вам то каже. Немате право да то чините. Он вам каже да морате творити правду. Морате следити Њега. Морате желети да будете праведни. А Он ће вам помоћи. Али сад ви више нисте робови- бар не робови неправде. Не размишљајте више о себи на тај начин. А ако западнете у грех, онда молите Господа за опроштај, молите га да ојача вашу вољу, молите га да вам у том тренутку убаци у ум тугу да бисте се следећег момента тога присетили и да не бисте запали у грех.
Ово се једино може разумети искуством. Искуство је велики учитељ душе. Господ нам, мало по мало, према нашим способностима, даје просвећење. Али Он просвећује само оне који се боре, само оне који покушавају, само оне који су свесни свог положаја. А то је да су му они робови. Он је доброћудни Господар, Он не захтева ништа од нас, али је нама боље да сматрамо да захтева! Чим се бар мало окренемо ка праведности, Он је ту да нам помогне. Хајде да се окрећемо Њему све време, да би нам Он помогао.
Ми имамо пример искуства у Јеванђељу. Кад сам размишљао о данашњој Посланици и Јеванђељу, размишљао сам о томе да говорим о обома. Па, не могу баш то у потпуности да учиним, али желим да кажем нешто о Корнелију. Капетан, био је Римљанин. Он је званично био паганин. Није могао да иде у синагогу. Није могао да каже за себе да је Јеврејин. Али имао је јеврејске свете списе, и читао их је и волео је Јеврејски народ и иако је био окупирајући војник, Јевреји су га волели зато што их је он волео. Па кад је Исус дошао у Капернаум, Корнелије га среће и каже: „ Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га“.
Али Корнелије је човек са искуством. Корнелије је човек који зна нешто о праведности. Он зна нешто о ауторитету. Он каже: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш“ делимично због тога зато што је он паганин, а Јеврејин не иде у пагански дом- то га оскрнављује. „ Него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини.“ А закључак је следећи: „ Знам такође да чиним оно што ми се каже“.
Он је био праведан човек- тако праведан да је Господ рекао да такву веру није нашао у целом Израиљу. То је сад морало наљутити фарисеје, зар не? Издвајајући окупаторског војника, омраженог непријатеља војске која се надала да ће Месија бити уништен и војске која је пролевала крв по улицама, фарисеји су говорили: „ Овај човек је праведнији него сви ми!“ Зашто је он праведан? Зашто је он имао такву веру? Зато што је он знао шта је послушност. Он је очекивао од оних који су под њим д му буду послушни зато што је он био послушан онима који су над њим. Па хајде да научимо нешто о послушности, браћо и сестре; хајде на научимо нешто о ауторитету. Хајде да схватимо да смо ми под влашћу Господа нашега Исуса Христа. Амин.
Свештеник Серафим Холанд
Руска православна црква Свети Никола у Меккинију, Тексас
Читање Светог писма на Четврту недељу по Педесетници
„ Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6:18-23)
„ А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час“ (Мт 8, 5-13).
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Слобода. У данашњој посланици се помиње слобода. Слобода је омиљена реч у нашем друштву. Мало нас зна шта је слобода. Апостол Павле каже: „ Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности“. Онда он каже „Као човјек говорим због немоћи вашега тијела.“ Он нам говори о једној узвишеној ствари која се једино може разумети духовним знањем, а једини начин да се стекне такво знање је духовном борбом. Наша слаба воља, у настојању да чини праведност, удружена са Моћном Вољом, Вечном Вољом Божијом омогућава нам да радимо ствари које су исправне.
Он ће нам дати такво размишљање, неку врсту меморијске справе коју треба да носимо у срцу зато што је то веома крисна справа. Он каже „Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.“ Другим речима, као што сте били робови разним греховима, сад сматрајте себе робом праведности. Као и пре- или чак можда и сад Бог нам прашта- ви сте робови некој врсти размишљања или чињења нечега, мислите о себи сада као о некоме од кога се захтева неко дело праведности, као да имате надзорниа који вам наређује да радите свој посао.
Сад он говори као човек због немоћи нашега тела.
Заправо, једини начин да се схвати како је срце присиљено да чини праведност је присилити самога себе. Онда ћете схватити како је сладак Господ, како су предивна Његова учења. И како не постоји ништа савршеније, ништа светије, ништа испуњеније него држати се Божијег закона.
Па он каже: „ Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности“ . Другим речима, нисте чинили праведност, грешили сте, и нисте могли да зауздате себе. А оно што нам Исус Христос нуди је моћ да постанемо свети! Сад нам Он нуди да постанемо, својевољно, Његове слуге. Па сад, на крају свог живота, они који су добре слуге Он их неће више звати слугама него пријатељима. Али ми овде и сад са свим нашим гресима и заборавношћу и нашом непопустљивошћу, треба да размотримо да постанемо слуге- слуге Доброћудног Господара, да не остављамо себи избор да ли треба чинити праведност или не. Господ наш нам заје заповест да то чинимо па то треба да чинимо.
„Какав, дакле, плод имадосте“ пита Апостол Павле „ тада од онога чега се сада стидите?“ Ствари које нису биле исправне давале су нам само привремено задовољство, а онда смо били несрећни. Јер је крај онога смрт. Он нам овде уводи још један појам, нешто што треба да имамо често на уму. Он каже:“ Јер је крај онога смрт“.
Да бисмо могли да размотримо такве ствари, морамо бити способни да уперимо поглед у будућност. Морамо бити способни да видимо наша дела не у овом тренутку, већ након овог тренутка, можда чак далеко након овог тренутка. Ако бисмо промислили како бисмо били несрећни након почињеног греха, ми не бисмо починили многе грехе.
Размислите о својој несрећи ако бисте упали у нешто што би вас могло осрамотити. Размислите о својој несрећи о тој ствари пре него сагрешите, и онда нећете сагрешити. Јер је крај онога смрт. Ми то знамо!
Морамо научити да живимо за будућност, а не да живимо овде и сада, јер након свега, зар не треба да уперимо своје очи у Небески Јерусалим? Зар то није наш циљ, наша сврха: да постанемо праведни да бисмо могли бити у присуству Божијем а не само да будемо посрамљени већ срећни; да будемо у потпуности слободни?
Замислите да сте у потпуности слободни. Не слобода како је свет дефинише, да се уради нешто што је неко изабрао да уради, бирајући заправо ропство, већ слобода да будете способни да будете праведни, да вас не гане било какав грех, да се ваше срце не колеба да учино неко зло.
Црква сматра да је ово веома важно јер се у свакој служби каже „ избави нас од сваке невоље, гнева, опасности и тескобе“. Та тескоба је робовање неправди. Људи се све време изговарају својим ропствима. „ Па, пушим јер је то једна лоша навика коју сам изабрао и не могу да је се одрекнем“. „Увек сам уморан, па тако преспавам“. „ Знаш, окружен свим нечистим стварима, имам доста проблема да ми мисли буду чисте“. Ово су све изговори. Кад кажете такве ствари, или чак кад помислите на такве ствари, ви заправо кажете: „ Ја сам роб неправде. Мој господар је нечастиви“.
Како можемо рећи такве ствари? Да смо робови праведности? Наш Господар је наш Господ Исус Христос, Који је живео онаквим животом којим Он захтева од нас да живимо. А Он нам је омогућио да живимо такав живот. Тако да морамо себе сматрати Његовим робовима. Па кад дође време искушења, треба рећи: „ Ја то не могу да урадим, ја сам роб. Ја то не заслужујем. Ја немам права да то урадим. Мој Господ ми говори нешто друго. Ја сам роб. Ја немам права. Ја само имам право да радим праведне ствари“. Ако размишљате на такав начин, бићете спасени од многих, многих грехова.
Нека слобода буде у вашим срцима, браћо и сестре, слобода која вам омогућује да изаберете исправно, а не која вас тера да чините неправду. То је слобода коју нам Бог нуди. То није она слобода коју друштво нуди. Друштвена дефиниција слободе је да се препустите задовољствима у мери којој желите. Али задовољства имају цену. Заиста, чак и добре ствари имају цену. Чак и срећа коју ћемо имати са Богом има своју цену- наш Господ је платио ту цену. Купљени смо скупо. Па како смо скупо купљени ми више нисмо своји. Ми нисмо у власништву ђавола нити смо у сопственом власништву- Господ наш је наш Господар, тако да морамо чинити оно што нам Он каже да чинимо. И све што нам Он каже да чинимо- сваку ствар појединце- је за наше добро, да бисмо били потпуно слободни.
Сви ми у животу имамо ствари које бисмо желели да можемо да променимо. Зар не мрзите те ствари? Зар вам не дозлогрди да упадате у нешто изнова и изнова? Не желите то, а ипак то чините? Па, почните да мислите о себи као робом праведности, а онда се и понашајте тако кад разматрате да тако нешто учините. Ви немате право да учините грех. Немате право да се гневите ни на кога, јер је Господ рекао да то не можете. Немате право да имате похотљиве мисли, јер је Господ рекао: „ Онај који је са жељом погледао жену већ је у срцу свом учинио прељуби са њом!. А прељуба је забрањена. Немате право!
Имате право да чините правду, а Господ вас је благословио да чините праведност у свачему што чините. Не треба да га питате за дозволу да чините праведност. Али Он ће вас проверити; Он ће вам тражити дела праведности. Али Он вам и даје да направите избор, да бисте се научили шта је заправо права слобода. Слобода је увек направити избор праведности- то је слобода. Слобода је не зажалити, бити срећан, бити потпун, целовит, не мањкати ну у чему
.
Каква је дивна ствар слобода! И каква је ужасна ствар да је ову реч друштво отело, да би јој дало значење нечега што није, да би јој дало значење ропства а не слободе. Ви сте ослобођени греха својим крштењем. Господ вас је купио скупо, тако да би нам било боље да се понашамо тако да смо купљени скупо. А он каже „ослобођени греха“- а то значи омогућени да будемо слободни од греха. Нама је то омогућено. Не дозволите икоме да вам каже другачије укуључујући и нечастивом да вам шапће на уво. Вама је могуће да будете слободни од греха јер вам је то Господ омогућио. Господ вас је купио скупо. А Господ наш је добар трговац; он не обавља сулуду куповину. Купљени сте скупо, тако да вам је омогућено да будете слободни од греха. Али морате препустити своју вољу Господу, предати своје борбе Господу, да бисте схватили ову савршену слободу. Ослобађањем греха и постајањем слуге Божијег ви имате свој плод светости и на крају- вечни живот!
Тако да нас Апостол Павле учи, као што је наведено овде, о два начина размишљања, две меморијске справе. Један је да кад вам је дата могућност греха или праведности кажете:“ ја сам роб праведности. Немам права да починим грех. Купљен сам скупо. Ослобођен сам греха. Не привлачи ме ништа греху све док молим Господа да ми помогне“. А други начин размишљања је кад вам је дата могућност да сагрешите, мислите да је крај томе смрт. „ А ако издржим још мало, имаћу плод светости, и вечни живот“.
Сваки грех, свака одлука у вашем животу, свака препрека на вашем путу, увек треба да размишљате о овим стварима. Немаате право да грешите. Господ вам то каже. Немате право да то чините. Он вам каже да морате творити правду. Морате следити Њега. Морате желети да будете праведни. А Он ће вам помоћи. Али сад ви више нисте робови- бар не робови неправде. Не размишљајте више о себи на тај начин. А ако западнете у грех, онда молите Господа за опроштај, молите га да ојача вашу вољу, молите га да вам у том тренутку убаци у ум тугу да бисте се следећег момента тога присетили и да не бисте запали у грех.
Ово се једино може разумети искуством. Искуство је велики учитељ душе. Господ нам, мало по мало, према нашим способностима, даје просвећење. Али Он просвећује само оне који се боре, само оне који покушавају, само оне који су свесни свог положаја. А то је да су му они робови. Он је доброћудни Господар, Он не захтева ништа од нас, али је нама боље да сматрамо да захтева! Чим се бар мало окренемо ка праведности, Он је ту да нам помогне. Хајде да се окрећемо Њему све време, да би нам Он помогао.
Ми имамо пример искуства у Јеванђељу. Кад сам размишљао о данашњој Посланици и Јеванђељу, размишљао сам о томе да говорим о обома. Па, не могу баш то у потпуности да учиним, али желим да кажем нешто о Корнелију. Капетан, био је Римљанин. Он је званично био паганин. Није могао да иде у синагогу. Није могао да каже за себе да је Јеврејин. Али имао је јеврејске свете списе, и читао их је и волео је Јеврејски народ и иако је био окупирајући војник, Јевреји су га волели зато што их је он волео. Па кад је Исус дошао у Капернаум, Корнелије га среће и каже: „ Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га“.
Али Корнелије је човек са искуством. Корнелије је човек који зна нешто о праведности. Он зна нешто о ауторитету. Он каже: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш“ делимично због тога зато што је он паганин, а Јеврејин не иде у пагански дом- то га оскрнављује. „ Него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини.“ А закључак је следећи: „ Знам такође да чиним оно што ми се каже“.
Он је био праведан човек- тако праведан да је Господ рекао да такву веру није нашао у целом Израиљу. То је сад морало наљутити фарисеје, зар не? Издвајајући окупаторског војника, омраженог непријатеља војске која се надала да ће Месија бити уништен и војске која је пролевала крв по улицама, фарисеји су говорили: „ Овај човек је праведнији него сви ми!“ Зашто је он праведан? Зашто је он имао такву веру? Зато што је он знао шта је послушност. Он је очекивао од оних који су под њим д му буду послушни зато што је он био послушан онима који су над њим. Па хајде да научимо нешто о послушности, браћо и сестре; хајде на научимо нешто о ауторитету. Хајде да схватимо да смо ми под влашћу Господа нашега Исуса Христа. Амин.
Свештеник Серафим Холанд
Руска православна црква Свети Никола у Меккинију, Тексас
Читање Светог писма на Четврту недељу по Педесетници
„ Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6:18-23)
„ А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час“ (Мт 8, 5-13).
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
БЕСЈЕДА НА ТРЕЋУ НЕДЈЕЉУ ПО ДУХОВИМА
Тражење Царства Божијег захтјева од нас дјела: Бесједа на Трећу недјељу по Педесетници
„Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6, 33).
Све што нам је неопходно за овоземаљски опстанак ће нам се додати: храна, пиће, одећа. Неће нам се просто тако додати; има један услов: „Иштите прво Царство Божије“.
Шта значи „иштите“? То значи да Господ захтева од нас дела, један напор наше воље. Сетите се читања Јеванђеља последње две недеље („Недеље свих светих“ и „Недеље свих светих у Русији“) а такође и онога што се говори у данашњем Јеванђељу. То је нешто попут степеница којима су се свеци пењали у насеља небеска, и којима се сви ми морамо пети. Заиста, не постоји ниједан други начин. Пут до Господа је исти за свакога. А он је овакав: исповедати Христа пред људима, волети Њега више од било кога и било чега, узети свој крст и следити га, на исти начин као што су га следили Апостоли, оставивши све иза себе: породице, мреже и чамце. И не бринути се шта ћемо јести или пити или шта ћемо обући јер Отац Небески зна да нам је све ово потребно. Јеванђеље нам даје дивне примере: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт 6, 26-29).
То значи тражити Царство Божије. А где се налази суштина такве потраге? Шта се од нас тражи? Шта је почетак. Ево га: „Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. (У руском тексту стоји „чисто“ уместо „здраво“ које је у енглеској верзији). Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт 6,22-23).
На какво око се овде мисли? Ово око је наша савест, а тело је цело биће. Ово значи да ако је наша савест чиста онда ће наше цело биће бити испуњено светлошћу. А да би наша савест била чиста, ми морамо учинити неки напор. Ми морамо будно надгледати наше мисли и сваки покрет нашег срца. У ту сврху нам је дато унутрашње око.
Нека би нам Господ помогао да уложимо напор да га свим силама учинимо чистим. И онда ће нам све заповести Божије постати радосне и могуће да их испунимо, јер ћемо бити пуни светлости.
„Христе, Светлости Истинита, Ти просвећујеш и освећујеш свакога човека који долази на свет; нека нас озари светлосг Лица Твога, да у њој угледамо Светлост Неприступну; и упути стопе наше на творење заповести Твојих, молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих. Амин.“ (Часослов, Молитва која се чита после Првог часа, на крају вечерње службе)
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
Беседа на Другу недељу по Педесетници
„Следи ме“ односи се на све нас: Беседа на Другу недељу по Педесетници
Рим 2,10-6 Мт 4,18-23
Ми можемо на неки начин завидети Петру, Андреју, Јакову и Јовану због ведрине њиховог позива. Једног дана Исус Христос их је позвао да оставе све и да га следе, Он је то желео од њих. Порука је била јасна и они су учинили онако како им је речено.
Наравно, то је био почетак њихове службе као ученика и апостола. Као ђто нам је познато из даљег читања Јеванђеља, ови људи нису имали јасно разумевање ко је заиста Христос био до Његовог васкрсења. Они нису имали никакво предзнање које их је могло припремити за овог необичног Месију нити су могли знати каква ће се жртва од њих тражити за то што га следе. А једнога дана Господ позва своје прве ученике. Он од њих није захтевао савршено разумевање. Он је само од њих тражио да оставе свој тадашњи живот иза себе и да начине прве кораке у томе да следе Њега.
Наравно да то није била мала ствар. Замислите како би било тешко вама да вам Христос веома јасно стави до знања да жели да се одрекнете свог јединог занимања за које знате, да оставите породицу, да га дословно пратите док Он подучава, проповеда и исцељује болесне. Баш тог дана, упрос енормности овога позива и њиховом неразумевању истог, ови људи су учинили оно што им је речено и постали су „ловцима људи“ за Царство Божије. Они су јасно изабрани за Христове ученике, али сигурно да им није било лако у било ком смислу до краја свог живота.
Благослов је и изазов имати јак и јасан смисао за то шта Бог жели од тебе у животу. Колико је светих људи- од првих Хришћана па до данас- умрло мученичком смрћу или трпило злостављање и прогон због своје вере у Христа? Да би се начинио само један мали корак ка светом животу потребна је борба, истрајност и воља да се издржи напетост у сопственој души и често и у односу са другим људима. Водити исправан живот захтева љубити Бога свим својим бићем и љубити ближњег као самога себе. Покушајте то озбиљно да учините и наћете се у многим борбама, нарочито у сопственој души.
Свети апостол Павле био је Јевреј који се обратио у Хришћанство који је знао да је Бог позвао Јевреје за посебну улогу у спасавању света. Јевреји очигледно да су имали предност у односу на незнабожце због тога што им се Бог јављао преко Мојсија и пророка. Али свети апостол Павле је знао да Бог не показује никакву пристрасност. Слушање Закона без поштовања истог не доноси никакву корист, чак ни Христови ученици не би ништа добили да су игнорисали Христов позив да га следе. Оно што је важно је урадити оно што Бог захтева од нас.
Свети апостол Павле је знао да Бог није напустио незнабошце, јер је Он свима дао савест, знање у срцу о томе шта је исправно а шта неисправно; то је важан део онога што значи бити људско биће у Божијем лику и наличју. Па било да је Јевреј или незнабожац, било по Закону Мојсијевом или по налогу савести, Свети апостол Павле да Бог нас све држи одговорним за истину коју смо примили. Онда је питање за свако људско биће да ли смо ми послушни Господу на основу тога што ми знамо о Његовим намерама према нама.
Он није био у илузији да су Јевреји били савршено послушни Закону или да су незнабошци живели у потпуности у складу са савешћу. Свети апостол Павле учио је да смо сви сагрешили и отпали од славе Божије. Нико се не може похвалити привилегованим положајем пред Господом нити може судити другима, јер су и Јеврејима и незнабошцима (наиме, свим људима) потребни наклоност и милост Божија за искупљење сопствених душа. Свима је потребан Спаситељ Који побеђује грех и смрт и који нас уводи у вечни живот Божији.
То је свакако истинито за ученике нашег Господа који нису успели да буду послушни нити да схвате шта је Христос очекивао од њих. Они су га масовно науштали док је он хапшен и распињан, и то је било све док им се Он није јавио после вог васкрсења и дао им Духа Светога кад су им се очи заиста отвориле. То се десило по силаску Духа Светога на Педесетницу кад су они одважно и успешно постали „ловцима људи“ чије су проповеди и чудотворства привеле мноштво људи у живот по Христу. Као последицу своје апостолске службе, они су узели свој крст у страдању, мукама свих врста, и чак мученичкој смрти Господ их није позвао на лагодан живот са посебним привилегијама, већ на један захтеван живот који је тражио жртву за Царство Божије.
Коначно, Он то исто тражи од свих нас. Наравно, детаљи се разликују. Ми нисмо рибари из Палестине у првом веку нити смо стубови Цркве у смислу у ком су они били. Свети апостол Павле сигурно није мислио о нама кад је писао посланицу Римљанима о Јеврејима и незнабожцима. Могуће је ухватити се у неки посебни позив или околност других људи и онда не схватити суштину. Да бисмо били савршено јасни, суштина је да смо сви у потпуности одговорни за то да ли ћемо чути и одговорити на Божији позив у свом животу, без обзира на то колико не разумемо или колико нам је тешко да будемо послушни.
У многоме ми имамо много мање изговора од Христових првих ученика, јер ми имамо њихов пример и примере многих генерација побожних људи који су следили Исуса Христа. Као Православни Хришћани, ми смо примили пуноћу Божијег откровења кроз живот Цркве снагом Светога Духа. А уместо да се тапшемо по раменима и једноставно да будемо горди у овом великом благослову, ми морамо понизно прихватити одговорност за оно што нам је дато. Као и стари Јевреји, ми се морамо опоменути тога да није велика ствар бити прималац Божијих захтева ако заправо не чинимо оно што Он од нас захтева. Као и незнабошци које помиње Свети Апостол Павле, морамо се опоменути да нас савест не води до исправног постигнућа ако га ми заправо не следимо. А наше учешће у Цркви неће нам бити од користи ако ми не постанемо живи сведоци Спаситељеве победе над грехом и смрћу у нашем свакодневном животу.
У овом Апостолском посту, ми желимо да постанемо као ови благословени људи који су оставили све иза себе и одговорили на Спаситељев позив, чак иако су често били у оскудици. Њихово разумевање било је непотпуно и исто тако њихово делање у многим околностима. Али Господ их није напустио нити их одбацио, чак су Њега они напустили. Он је милостив и позива нас све да прихватимо Његову милост кад схватимо да нисмо чинили по Његовој вољи и да смо одбацили Његов позив. Попут апостола, ми још немамо савршену веру и послушност; али опет попут њих, ми смо одговорни да одговоримо на позив који добијамо на најбољи могући начин. Учинити то неће никад бити лако нити без жртве; ми ћемо се често саплитати на путу као ученици. Али ако наставимо пут понизним покајањем, сваким кораком ћемо узрасти у јаснијем слушању Христовог позива и у стицању снаге да му будемо потпуније послушни.
Колико год да нам било тешко да то поверујемо, Исус Христос зове свакога од нас истом хитрином као што је позивао своје прве ученике и апостоле. Ми смо исто тако одговорни за послушност Њему као што су и они били, заиста чак и одговорнији јер ми имамо њихов пример пред собом. Они су морали да чекају три године на Христово Васкрсење и оснажење Светим Духом, док ми не морамо. Нама више него Јеврејима у Старом завету или античким незнабошцима Бог отвара очи наше душе да сазнамо шта Он захтева од нас. Он нам даје велики позив да га лично поделимо у Његовом вечном и светом животу. То се не доводи у питање. Једино је питање како ћемо ми одговорити Оном Који каже свакоме од нас: „Следи ме“.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
„Следи ме“ односи се на све нас: Беседа на Другу недељу по Педесетници
Рим 2,10-6 Мт 4,18-23
Ми можемо на неки начин завидети Петру, Андреју, Јакову и Јовану због ведрине њиховог позива. Једног дана Исус Христос их је позвао да оставе све и да га следе, Он је то желео од њих. Порука је била јасна и они су учинили онако како им је речено.
Наравно, то је био почетак њихове службе као ученика и апостола. Као ђто нам је познато из даљег читања Јеванђеља, ови људи нису имали јасно разумевање ко је заиста Христос био до Његовог васкрсења. Они нису имали никакво предзнање које их је могло припремити за овог необичног Месију нити су могли знати каква ће се жртва од њих тражити за то што га следе. А једнога дана Господ позва своје прве ученике. Он од њих није захтевао савршено разумевање. Он је само од њих тражио да оставе свој тадашњи живот иза себе и да начине прве кораке у томе да следе Њега.
Наравно да то није била мала ствар. Замислите како би било тешко вама да вам Христос веома јасно стави до знања да жели да се одрекнете свог јединог занимања за које знате, да оставите породицу, да га дословно пратите док Он подучава, проповеда и исцељује болесне. Баш тог дана, упрос енормности овога позива и њиховом неразумевању истог, ови људи су учинили оно што им је речено и постали су „ловцима људи“ за Царство Божије. Они су јасно изабрани за Христове ученике, али сигурно да им није било лако у било ком смислу до краја свог живота.
Благослов је и изазов имати јак и јасан смисао за то шта Бог жели од тебе у животу. Колико је светих људи- од првих Хришћана па до данас- умрло мученичком смрћу или трпило злостављање и прогон због своје вере у Христа? Да би се начинио само један мали корак ка светом животу потребна је борба, истрајност и воља да се издржи напетост у сопственој души и често и у односу са другим људима. Водити исправан живот захтева љубити Бога свим својим бићем и љубити ближњег као самога себе. Покушајте то озбиљно да учините и наћете се у многим борбама, нарочито у сопственој души.
Свети апостол Павле био је Јевреј који се обратио у Хришћанство који је знао да је Бог позвао Јевреје за посебну улогу у спасавању света. Јевреји очигледно да су имали предност у односу на незнабожце због тога што им се Бог јављао преко Мојсија и пророка. Али свети апостол Павле је знао да Бог не показује никакву пристрасност. Слушање Закона без поштовања истог не доноси никакву корист, чак ни Христови ученици не би ништа добили да су игнорисали Христов позив да га следе. Оно што је важно је урадити оно што Бог захтева од нас.
Свети апостол Павле је знао да Бог није напустио незнабошце, јер је Он свима дао савест, знање у срцу о томе шта је исправно а шта неисправно; то је важан део онога што значи бити људско биће у Божијем лику и наличју. Па било да је Јевреј или незнабожац, било по Закону Мојсијевом или по налогу савести, Свети апостол Павле да Бог нас све држи одговорним за истину коју смо примили. Онда је питање за свако људско биће да ли смо ми послушни Господу на основу тога што ми знамо о Његовим намерама према нама.
Он није био у илузији да су Јевреји били савршено послушни Закону или да су незнабошци живели у потпуности у складу са савешћу. Свети апостол Павле учио је да смо сви сагрешили и отпали од славе Божије. Нико се не може похвалити привилегованим положајем пред Господом нити може судити другима, јер су и Јеврејима и незнабошцима (наиме, свим људима) потребни наклоност и милост Божија за искупљење сопствених душа. Свима је потребан Спаситељ Који побеђује грех и смрт и који нас уводи у вечни живот Божији.
То је свакако истинито за ученике нашег Господа који нису успели да буду послушни нити да схвате шта је Христос очекивао од њих. Они су га масовно науштали док је он хапшен и распињан, и то је било све док им се Он није јавио после вог васкрсења и дао им Духа Светога кад су им се очи заиста отвориле. То се десило по силаску Духа Светога на Педесетницу кад су они одважно и успешно постали „ловцима људи“ чије су проповеди и чудотворства привеле мноштво људи у живот по Христу. Као последицу своје апостолске службе, они су узели свој крст у страдању, мукама свих врста, и чак мученичкој смрти Господ их није позвао на лагодан живот са посебним привилегијама, већ на један захтеван живот који је тражио жртву за Царство Божије.
Коначно, Он то исто тражи од свих нас. Наравно, детаљи се разликују. Ми нисмо рибари из Палестине у првом веку нити смо стубови Цркве у смислу у ком су они били. Свети апостол Павле сигурно није мислио о нама кад је писао посланицу Римљанима о Јеврејима и незнабожцима. Могуће је ухватити се у неки посебни позив или околност других људи и онда не схватити суштину. Да бисмо били савршено јасни, суштина је да смо сви у потпуности одговорни за то да ли ћемо чути и одговорити на Божији позив у свом животу, без обзира на то колико не разумемо или колико нам је тешко да будемо послушни.
У многоме ми имамо много мање изговора од Христових првих ученика, јер ми имамо њихов пример и примере многих генерација побожних људи који су следили Исуса Христа. Као Православни Хришћани, ми смо примили пуноћу Божијег откровења кроз живот Цркве снагом Светога Духа. А уместо да се тапшемо по раменима и једноставно да будемо горди у овом великом благослову, ми морамо понизно прихватити одговорност за оно што нам је дато. Као и стари Јевреји, ми се морамо опоменути тога да није велика ствар бити прималац Божијих захтева ако заправо не чинимо оно што Он од нас захтева. Као и незнабошци које помиње Свети Апостол Павле, морамо се опоменути да нас савест не води до исправног постигнућа ако га ми заправо не следимо. А наше учешће у Цркви неће нам бити од користи ако ми не постанемо живи сведоци Спаситељеве победе над грехом и смрћу у нашем свакодневном животу.
У овом Апостолском посту, ми желимо да постанемо као ови благословени људи који су оставили све иза себе и одговорили на Спаситељев позив, чак иако су често били у оскудици. Њихово разумевање било је непотпуно и исто тако њихово делање у многим околностима. Али Господ их није напустио нити их одбацио, чак су Њега они напустили. Он је милостив и позива нас све да прихватимо Његову милост кад схватимо да нисмо чинили по Његовој вољи и да смо одбацили Његов позив. Попут апостола, ми још немамо савршену веру и послушност; али опет попут њих, ми смо одговорни да одговоримо на позив који добијамо на најбољи могући начин. Учинити то неће никад бити лако нити без жртве; ми ћемо се често саплитати на путу као ученици. Али ако наставимо пут понизним покајањем, сваким кораком ћемо узрасти у јаснијем слушању Христовог позива и у стицању снаге да му будемо потпуније послушни.
Колико год да нам било тешко да то поверујемо, Исус Христос зове свакога од нас истом хитрином као што је позивао своје прве ученике и апостоле. Ми смо исто тако одговорни за послушност Њему као што су и они били, заиста чак и одговорнији јер ми имамо њихов пример пред собом. Они су морали да чекају три године на Христово Васкрсење и оснажење Светим Духом, док ми не морамо. Нама више него Јеврејима у Старом завету или античким незнабошцима Бог отвара очи наше душе да сазнамо шта Он захтева од нас. Он нам даје велики позив да га лично поделимо у Његовом вечном и светом животу. То се не доводи у питање. Једино је питање како ћемо ми одговорити Оном Који каже свакоме од нас: „Следи ме“.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
Беседа из књиге Беседа архиепископа Андреја Римаренка „ Само нам је једна ствар потребна“
Браћо и сестре!
Прошле седмице Света Црква нам је дала у руке венчиће као да нам је тиме хтела да каже: погледајте како је бездушна природа послушна Творцу. Почевши од Божића, земља се окреће према сунцу, које јој дарује животодавну топлоту. А природа се не показује незахвалном према Творцу. Као одговор на Његову бригу, она даје ову славну лепоту, ово цвеће, и даље даће свој плод. А шта је са нама? Као одговор на духовну топлину Божије милости, која се тако обилно излива на нас, да ли ћемо ми дати нађем Творцу духовну лепоту, цвеће, плодове врлина? Након свега, Он је постао Човек ради нас, умро за нас, устао за нас, узнео се на Небо да би нам послао Свога Светог Духа. А шта је са нама? Зар није ова лепота природе око нас извесни укор нашој савести? Хајде да одговоримо искрено. Да, јесте. Али више и од тога, ми желимо да оправдамо наш немар, нашу незахвалност. Кажемо да су заповести Христове чудесне и ако би људи кренули да их испуњавају онда би се цела земља претворила у један божански врт. Али да ли је ово могуће за једну слабу људску снагу? И овде ова Недеља, недеља посвећена свима светима, одговара на ово питање тако гласно да цео свет чује: Да, могуће је.
Данас се сећамо свих светих који су следили Христов пример. И сви су они својевремено, под својим животним околностима, испуњавали Божију заповест љубави Божије према ближњем. Времена у којима су живели била су тешка, можда тежа од наших; и не тако ретко су њихове животне околности биле опасније у духовном смислу, а често у световном смислу биле су много горе од наших. Али они су били упорни, борили су се и стигли су до насеља рајских у којима сад славе своју победу.
Погледајте зидове наших цркава и видећете их; мученике, исповеднике, пустињаке, јуродиве Христа ради, образоване, просте, богате, сиромашне, епископе, монахе, лаике.То је Небеска Црква. Она је свеобухватна, она је испуњена овоземаљском, војујућом Црквом. У њој има места за свакога од нас. Зато данас читамо у Апостолу: „Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега“ (Јев 12, 1-2). Размислите само: сви ови свеци били су људи као ми. И као што смо и ми, сви они су се међусобно разликовали; и њихови путеви били су различити. Али сви они, апсолутно сви, имали су три квалитета која су подједнако поседовали. Ови квалитети предочени су нам у данашњем Јеванђељу. Они су обавезни за свакога, што значи и за нас, такође; ми од тога не можемо побећи. Ево који су то квалитети: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт 10, 32). То је прва ствар. Зар не осећате, браћо и сестре, колико је ово важно за нас савремене људе? Зашто не смемо питање које нам постављају људи из окружења „да ли си Хришћанин или један од нас“ да не оставимо без одговора. Нашим говором, делима, мислима и осећањима (јер се наша осећања преносе на друге) морамо гласно и одлучно рећи: „ Да, ја сам Хришћанин!“ А други део гласи: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт 10, 37). Ссад и овде, Господ тражи од вас и мене ову свеобухватну љубав- да волимо Њега више од било кога и било чега. А само ћемо кроз ову љубав према Њему моћи истински да волимо родбину, странце, па чак и непријатеље.
И коначно, треће: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт 10, 38). За овај пример чак није ни потребно објашњење. Сви имамо сопствен жалости и животне тешкоће; они су лични за свакога од нас. Они су тешки, бременити, али такав је наш живот; а то значи, таква је Божија воља за нас.
Хајде да заблагодаримо Господу чак и за овај свој крст! Без њега нам нема спасења. А Господ жели да се спасемо, и да се ујединимо у Победи са свима светима, које данас прослављамо.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Прошле седмице Света Црква нам је дала у руке венчиће као да нам је тиме хтела да каже: погледајте како је бездушна природа послушна Творцу. Почевши од Божића, земља се окреће према сунцу, које јој дарује животодавну топлоту. А природа се не показује незахвалном према Творцу. Као одговор на Његову бригу, она даје ову славну лепоту, ово цвеће, и даље даће свој плод. А шта је са нама? Као одговор на духовну топлину Божије милости, која се тако обилно излива на нас, да ли ћемо ми дати нађем Творцу духовну лепоту, цвеће, плодове врлина? Након свега, Он је постао Човек ради нас, умро за нас, устао за нас, узнео се на Небо да би нам послао Свога Светог Духа. А шта је са нама? Зар није ова лепота природе око нас извесни укор нашој савести? Хајде да одговоримо искрено. Да, јесте. Али више и од тога, ми желимо да оправдамо наш немар, нашу незахвалност. Кажемо да су заповести Христове чудесне и ако би људи кренули да их испуњавају онда би се цела земља претворила у један божански врт. Али да ли је ово могуће за једну слабу људску снагу? И овде ова Недеља, недеља посвећена свима светима, одговара на ово питање тако гласно да цео свет чује: Да, могуће је.
Данас се сећамо свих светих који су следили Христов пример. И сви су они својевремено, под својим животним околностима, испуњавали Божију заповест љубави Божије према ближњем. Времена у којима су живели била су тешка, можда тежа од наших; и не тако ретко су њихове животне околности биле опасније у духовном смислу, а често у световном смислу биле су много горе од наших. Али они су били упорни, борили су се и стигли су до насеља рајских у којима сад славе своју победу.
Погледајте зидове наших цркава и видећете их; мученике, исповеднике, пустињаке, јуродиве Христа ради, образоване, просте, богате, сиромашне, епископе, монахе, лаике.То је Небеска Црква. Она је свеобухватна, она је испуњена овоземаљском, војујућом Црквом. У њој има места за свакога од нас. Зато данас читамо у Апостолу: „Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега“ (Јев 12, 1-2). Размислите само: сви ови свеци били су људи као ми. И као што смо и ми, сви они су се међусобно разликовали; и њихови путеви били су различити. Али сви они, апсолутно сви, имали су три квалитета која су подједнако поседовали. Ови квалитети предочени су нам у данашњем Јеванђељу. Они су обавезни за свакога, што значи и за нас, такође; ми од тога не можемо побећи. Ево који су то квалитети: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт 10, 32). То је прва ствар. Зар не осећате, браћо и сестре, колико је ово важно за нас савремене људе? Зашто не смемо питање које нам постављају људи из окружења „да ли си Хришћанин или један од нас“ да не оставимо без одговора. Нашим говором, делима, мислима и осећањима (јер се наша осећања преносе на друге) морамо гласно и одлучно рећи: „ Да, ја сам Хришћанин!“ А други део гласи: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт 10, 37). Ссад и овде, Господ тражи од вас и мене ову свеобухватну љубав- да волимо Њега више од било кога и било чега. А само ћемо кроз ову љубав према Њему моћи истински да волимо родбину, странце, па чак и непријатеље.
И коначно, треће: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт 10, 38). За овај пример чак није ни потребно објашњење. Сви имамо сопствен жалости и животне тешкоће; они су лични за свакога од нас. Они су тешки, бременити, али такав је наш живот; а то значи, таква је Божија воља за нас.
Хајде да заблагодаримо Господу чак и за овај свој крст! Без њега нам нема спасења. А Господ жели да се спасемо, и да се ујединимо у Победи са свима светима, које данас прослављамо.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
БЕСЕДА О ПедесетницИ- пребивалиште Светога Духа
На данашњи дан који је само 50 дана од Славног Васкрсења Дух Свети је сишао на свете апостоле и све оне који су се сакупили са њима на један нов и другачији начин. По први пут, Свети Дух узима пребивалиште у људској души.
Пре овог догађаја, Дух Свети би силазио на неку особу на различите начине- као кад би надахњавао неке пророке да говоре или пишу или да делују на један одређени начин тако да би Божија воља била позната Његовим људима, али Он није пребивао у њиховим душама. Али нешто ново се десило на Педесетницу, нешто чудесно, нешто божанствено- Бог не само да је дошао и пребивао са нама као Господ наш Исус Христос, већ се настанио у нама кроз Светога Духа. Обећање нашег спасења да ћемо се ујединити са Богом, почело је да се обистињује.
Пребивалиште Светога Духа има један дубок утицај на особу јер овим чином почиње преображај. Душа је дошла у додир са Богом и она више не може бити иста. Сад је једноставно да се види како се нечије понашање може променити кад се та особа прикључи Цркви. У својој жељи да научи и упије све што нам наша Света мајка Црква даје, та особа ће следити сва упутства која се тичу његовог понашања и радиће ствари другачије него што је то пре радила. Али ова промена не завршава се овде, јер ова нова чињења имају утицај на сопствено понашање, та особа почиње да мења начин свог размишљања и схватања света око себе. Ако на пример, желите да развијете саосећање према некоме, онда је најбољи начин да почнете са тим је да се понашате као неко ко је саосећајан и кроз стална саосећајна чињења телом, умом, почећете даа размишљате у смислу саосећајности па ће онда и срце почети да осећа саосећајност. Ако се понашате према некоме са љубављу, чак иако можда немате тај осећај или чак иако не волите ту особу, онда након неког краћег времена, онда ви почињете и фактички да волите ту особу, јер је такав утицај телесног чињења на срце (Ова истина сасвим се супроставља идеји нашег друштва „заљубљивања и одљубљивања“ тако што показује да љубав није нешто што те задеси изненада из неког тајанственог разлога, она је пре исход и она се одржава упорношћу). Али чак и овде се не завршава та промена јер једном кад смо развили нове осећаје и мисли, онда се наш дух мења и почиње да у својој души даје духовне плодове ових промена које се називају врлинама а ове врлине привлаче милост Божију. Ова милост преображава нашу природу на тај начин да ми више немамо природу греха већ почињемо да развијамо природу која је слична Богу.
Суштина Васкрса и Педесетнице је у преображају. На Васкрс ми се поново рађамо; ми умиремо и васкрсавамо у Христу. Ова нова васкрсна природа се обликује и формира помоћу Цркве и она се испуњава Светим Духом. Господ нам је говорио о нечистом духу који излази из човека „ Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога" (Лк 11, 25 &26). Кад се на Васкрс поново рађамо и наше душе „ се чисте и доводе у ред“ онда је неопходно да душа дела и да на тај начин спречи демоне да искористе своју прилику, а на тај начин Бог у својој бесконачној љубави и милости Он сам долази и усељава се у нас кроз Духа Светога. То је празник Педесетница, пребивалиште Светога Духа, а преображење које је започело на Васкрс даље се испуњава силаском Духа Светога на Педесетницу. А Дух Свети у нама, Он утиче на преображење и обликовањ наше душе у савршенију Његову слику и обличје.
Али Бог се не понаша као неки диктатор који намеће сопствену вољу а да не узме у обзир наше жеље, већ се пре понаша као Отац пун љубави, који нам даје могућност слободне воље, да се препустимо Његовој вољи и који делује у нама на начин на који се ми можемо променити. Према томе нама је неопходно да сарађујемо са Богом, да му дозволимо да дела у нама и да обликује нашу сопствену вољу у Његову вољу. Ако му ми пружимо отпор и одбијемо да сарађујемо са Његовим смерницама и Његовим вођством, онда се Он повлачи и не намеће Себе нама. Према томе ми у себи морамо развити жељу за Богом која превазилази све остале жеље и љубав према Богу која је већа од било које друге љубави.
Како ћемо развити такву жељу и такву љубав? Шта смо управо рекли? Ако желите да волите некога, онда се понашајте као да га већ волите и онда за кратак период та љубав ће почети да расте у вашим срцима. Према томе ако желите да развијете љубав изнад свега према Господу нашему Исусу Христу, онда се морате понашати као да већ имате ту љубав. Ако подесимо наше понашање тако да се повинујемо главној жељи и љубави према Богу, онда та жеља и љубав ће расти у нашем срцу и души. Кад желимо Бога, онда Он испуњава нашу жељу; кад га волимо, онда нам Он долази. А кад Он дође, Он нас преображује у сопствен лик и наличје и усељава се у нас, сједињујући нас са Њим.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / Извор
Пре овог догађаја, Дух Свети би силазио на неку особу на различите начине- као кад би надахњавао неке пророке да говоре или пишу или да делују на један одређени начин тако да би Божија воља била позната Његовим људима, али Он није пребивао у њиховим душама. Али нешто ново се десило на Педесетницу, нешто чудесно, нешто божанствено- Бог не само да је дошао и пребивао са нама као Господ наш Исус Христос, већ се настанио у нама кроз Светога Духа. Обећање нашег спасења да ћемо се ујединити са Богом, почело је да се обистињује.
Пребивалиште Светога Духа има један дубок утицај на особу јер овим чином почиње преображај. Душа је дошла у додир са Богом и она више не може бити иста. Сад је једноставно да се види како се нечије понашање може променити кад се та особа прикључи Цркви. У својој жељи да научи и упије све што нам наша Света мајка Црква даје, та особа ће следити сва упутства која се тичу његовог понашања и радиће ствари другачије него што је то пре радила. Али ова промена не завршава се овде, јер ова нова чињења имају утицај на сопствено понашање, та особа почиње да мења начин свог размишљања и схватања света око себе. Ако на пример, желите да развијете саосећање према некоме, онда је најбољи начин да почнете са тим је да се понашате као неко ко је саосећајан и кроз стална саосећајна чињења телом, умом, почећете даа размишљате у смислу саосећајности па ће онда и срце почети да осећа саосећајност. Ако се понашате према некоме са љубављу, чак иако можда немате тај осећај или чак иако не волите ту особу, онда након неког краћег времена, онда ви почињете и фактички да волите ту особу, јер је такав утицај телесног чињења на срце (Ова истина сасвим се супроставља идеји нашег друштва „заљубљивања и одљубљивања“ тако што показује да љубав није нешто што те задеси изненада из неког тајанственог разлога, она је пре исход и она се одржава упорношћу). Али чак и овде се не завршава та промена јер једном кад смо развили нове осећаје и мисли, онда се наш дух мења и почиње да у својој души даје духовне плодове ових промена које се називају врлинама а ове врлине привлаче милост Божију. Ова милост преображава нашу природу на тај начин да ми више немамо природу греха већ почињемо да развијамо природу која је слична Богу.
Суштина Васкрса и Педесетнице је у преображају. На Васкрс ми се поново рађамо; ми умиремо и васкрсавамо у Христу. Ова нова васкрсна природа се обликује и формира помоћу Цркве и она се испуњава Светим Духом. Господ нам је говорио о нечистом духу који излази из човека „ Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога" (Лк 11, 25 &26). Кад се на Васкрс поново рађамо и наше душе „ се чисте и доводе у ред“ онда је неопходно да душа дела и да на тај начин спречи демоне да искористе своју прилику, а на тај начин Бог у својој бесконачној љубави и милости Он сам долази и усељава се у нас кроз Духа Светога. То је празник Педесетница, пребивалиште Светога Духа, а преображење које је започело на Васкрс даље се испуњава силаском Духа Светога на Педесетницу. А Дух Свети у нама, Он утиче на преображење и обликовањ наше душе у савршенију Његову слику и обличје.
Али Бог се не понаша као неки диктатор који намеће сопствену вољу а да не узме у обзир наше жеље, већ се пре понаша као Отац пун љубави, који нам даје могућност слободне воље, да се препустимо Његовој вољи и који делује у нама на начин на који се ми можемо променити. Према томе нама је неопходно да сарађујемо са Богом, да му дозволимо да дела у нама и да обликује нашу сопствену вољу у Његову вољу. Ако му ми пружимо отпор и одбијемо да сарађујемо са Његовим смерницама и Његовим вођством, онда се Он повлачи и не намеће Себе нама. Према томе ми у себи морамо развити жељу за Богом која превазилази све остале жеље и љубав према Богу која је већа од било које друге љубави.
Како ћемо развити такву жељу и такву љубав? Шта смо управо рекли? Ако желите да волите некога, онда се понашајте као да га већ волите и онда за кратак период та љубав ће почети да расте у вашим срцима. Према томе ако желите да развијете љубав изнад свега према Господу нашему Исусу Христу, онда се морате понашати као да већ имате ту љубав. Ако подесимо наше понашање тако да се повинујемо главној жељи и љубави према Богу, онда та жеља и љубав ће расти у нашем срцу и души. Кад желимо Бога, онда Он испуњава нашу жељу; кад га волимо, онда нам Он долази. А кад Он дође, Он нас преображује у сопствен лик и наличје и усељава се у нас, сједињујући нас са Њим.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / Извор
Недеља посвећена Светим оцима Првог Васељенског сабора
Православна црква данас се молитвено сећа Светих отаца Првог Васељенског сабора у Никеји, који су се састали у граду Никеји да би испитали и осудили Аријеву јерес. Знамо да је у првим вековима хришћанство проживљавало тешки прогон, прво од Јевреја а онда и од паганске римске империјалне силе. Али упркос чињеници да је прогон био крвав, упркос чињеници да су хиљаде хришћана преминули у мукама исповедајући веру, без обзира на све,ништа од тога није угрожавало Цркву.
Хришћани првих векова добро су се сећали речи Господа Исуса Христа: „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу“ (Мт 10.. 28). А у Откровењу Он каже: „ Буди вјеран до саме смрти и даћу ти вијенац живота“ (Отк 2,10). У овом крвавом прогону Хришћани су били верни до смрти, ишли су у мученичку смрт и примили од Господа Спаситеља венац вечнога живота“.
Кад се један период прогона завршио, започео је други. Овај је био опаснији по Цркву. Онда се у самој Цркви појавила јерес, заблуда, искривљивање истине. Они су се појавили одмах, али испрва нису били баш примећени и нису имали пуно присталица. Аријева јерес, која се јавила кад се прогон завршио, потресла је читаву Цркву. Арије је био учењак и речит презвитер, значим свештеник- служио је у граду Александрији. Александријски епископ је умро. У то доба паства је бирала своје свештенике. Речити, учени Арије који је био угледан био је сигуран да ће он бити изабран и да ће он бити епископ. Али већина свештенства и људи изабрало је другог епископа, презвитера Александра, који је такође био начитан, едукован и образован. Он није био толико изванредан и талентован као Арије, али се истицао побожношћу и био је истински посвећен исправном и светом животу. Из тог разлога свештенство и паства су му учинили част и изабрали га.
То је повредило Аријево повеђено самољубље. Нажалост, тако је увек било у историји што се тиче јересе.На почетку се јавља жао мотив, зла побуда у личном карактеру која се крије под плаштом некакве верности истини.
Тако је Арије из самољубља, одлучио да дигне глас против свог епископа- он није могао да прихвати чињеницу да он сам није епископ. Једном је епископ Александар говорио свом свештвенству о Тајни Свете Тројице, о једнакости њихових личности, да је Света Тројица Тројица у Јединици, исто тако као што је у три личности Једна Божанска суштина, Једна Божанска природа. Арије је одважно устао и почео да му се супроставља и почео да тврди да Син Божији није раван Богу Оцу, као што је епископ Александар рекао, нити је Он рођен од Њега, већ га је Бог створио, као твар, као креацију. Истинску, вишу, савршенију, али ипак твар, креацију. Александар је покушао да уразуми благим опоменана Арија, али он је био упоран. И како је био речит, његова јерес је расла, и због њега се проширила и коначно продрмала целу Цркву.
Александар је као епископ изопштио Арија из Цркве. Он ју је напустио али је почео све више и више да шири своју доктрину. На крају, сам цар Константин Равноапостолни позвао је оца Осију Кордовског, познатог по својој побожности и дубокој мудрости да изнесе своје мишљење шта је ово, да ли то јерес. Свети отац Осија, побожан и мудар, стигао је у Александрију. Без икаквих предрасуда, аппсолутно непристрасан, он је испитивао ово, и вратио се и рекао цару да Арије говори тешку јерес, која подрива сво хришћанство. Јер ако Бог Син није једнак Богу Оцу и није рођен од Њега, већ је твар, то значи да се он није оваплотио као истински Богочовек. То значи да дело нашег спасења није постигнуто као што нас хришћанска вера учи.
На крају је сазван Васељенски сабор. Арије је на својој страни имао само неколико епископа. Огромна већина епископа ( преко 300 их је сазвано за Сабор) чврсто је стала у одбрану Православне вере, осуђујући Аријеву јерес и изопштавајући га из Цркве као упорног и непоправљивог јеретика.
Овај јеретик је умро страшном смрћу, али његова јерес потресала је Цркву дуго време. Само постепено је опадала. Против ње су морали да се боре Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, који су живели после Арија. Али на крају победила је истина али био је један тренутак кад су на Истоку, сви православни епископи осим Светог Атанасија Великог и на Западу осим Светог Иларија; сви епископије, стонине цркава, биле су под епископима који су сами били Аријеви јеретици.
Међутим, Црква се није изгубила у томе. Било је тешко за Светог Атанасија да се бори са јеретицима на Истоку. Много пута он је био изгоњен, али га нису могли померити. Кад је у својој усамљености сазнао да има бар једног савезника, наследника, Светог василија Великог, овај велики бранилац Православља је одахнуо. Тако је Црква проживљавала ову јерес, тако ју је она узнемиравала.
После Арија дошли су други јеретици. Они су такође осуђени на Васељенским Саборима. А данас се сећамо Првог Васељенског Сабора, који је осудио Арија и његову јерес. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Хришћани првих векова добро су се сећали речи Господа Исуса Христа: „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу“ (Мт 10.. 28). А у Откровењу Он каже: „ Буди вјеран до саме смрти и даћу ти вијенац живота“ (Отк 2,10). У овом крвавом прогону Хришћани су били верни до смрти, ишли су у мученичку смрт и примили од Господа Спаситеља венац вечнога живота“.
Кад се један период прогона завршио, започео је други. Овај је био опаснији по Цркву. Онда се у самој Цркви појавила јерес, заблуда, искривљивање истине. Они су се појавили одмах, али испрва нису били баш примећени и нису имали пуно присталица. Аријева јерес, која се јавила кад се прогон завршио, потресла је читаву Цркву. Арије је био учењак и речит презвитер, значим свештеник- служио је у граду Александрији. Александријски епископ је умро. У то доба паства је бирала своје свештенике. Речити, учени Арије који је био угледан био је сигуран да ће он бити изабран и да ће он бити епископ. Али већина свештенства и људи изабрало је другог епископа, презвитера Александра, који је такође био начитан, едукован и образован. Он није био толико изванредан и талентован као Арије, али се истицао побожношћу и био је истински посвећен исправном и светом животу. Из тог разлога свештенство и паства су му учинили част и изабрали га.
То је повредило Аријево повеђено самољубље. Нажалост, тако је увек било у историји што се тиче јересе.На почетку се јавља жао мотив, зла побуда у личном карактеру која се крије под плаштом некакве верности истини.
Тако је Арије из самољубља, одлучио да дигне глас против свог епископа- он није могао да прихвати чињеницу да он сам није епископ. Једном је епископ Александар говорио свом свештвенству о Тајни Свете Тројице, о једнакости њихових личности, да је Света Тројица Тројица у Јединици, исто тако као што је у три личности Једна Божанска суштина, Једна Божанска природа. Арије је одважно устао и почео да му се супроставља и почео да тврди да Син Божији није раван Богу Оцу, као што је епископ Александар рекао, нити је Он рођен од Њега, већ га је Бог створио, као твар, као креацију. Истинску, вишу, савршенију, али ипак твар, креацију. Александар је покушао да уразуми благим опоменана Арија, али он је био упоран. И како је био речит, његова јерес је расла, и због њега се проширила и коначно продрмала целу Цркву.
Александар је као епископ изопштио Арија из Цркве. Он ју је напустио али је почео све више и више да шири своју доктрину. На крају, сам цар Константин Равноапостолни позвао је оца Осију Кордовског, познатог по својој побожности и дубокој мудрости да изнесе своје мишљење шта је ово, да ли то јерес. Свети отац Осија, побожан и мудар, стигао је у Александрију. Без икаквих предрасуда, аппсолутно непристрасан, он је испитивао ово, и вратио се и рекао цару да Арије говори тешку јерес, која подрива сво хришћанство. Јер ако Бог Син није једнак Богу Оцу и није рођен од Њега, већ је твар, то значи да се он није оваплотио као истински Богочовек. То значи да дело нашег спасења није постигнуто као што нас хришћанска вера учи.
На крају је сазван Васељенски сабор. Арије је на својој страни имао само неколико епископа. Огромна већина епископа ( преко 300 их је сазвано за Сабор) чврсто је стала у одбрану Православне вере, осуђујући Аријеву јерес и изопштавајући га из Цркве као упорног и непоправљивог јеретика.
Овај јеретик је умро страшном смрћу, али његова јерес потресала је Цркву дуго време. Само постепено је опадала. Против ње су морали да се боре Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, који су живели после Арија. Али на крају победила је истина али био је један тренутак кад су на Истоку, сви православни епископи осим Светог Атанасија Великог и на Западу осим Светог Иларија; сви епископије, стонине цркава, биле су под епископима који су сами били Аријеви јеретици.
Међутим, Црква се није изгубила у томе. Било је тешко за Светог Атанасија да се бори са јеретицима на Истоку. Много пута он је био изгоњен, али га нису могли померити. Кад је у својој усамљености сазнао да има бар једног савезника, наследника, Светог василија Великог, овај велики бранилац Православља је одахнуо. Тако је Црква проживљавала ову јерес, тако ју је она узнемиравала.
После Арија дошли су други јеретици. Они су такође осуђени на Васељенским Саборима. А данас се сећамо Првог Васељенског Сабора, који је осудио Арија и његову јерес. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Шеста недеља по Васкрсу: Јеванђеље о слепом
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Христос васкрсе!
Данашња недеља се зове недеља о исцељењу слепога. Овај догађај описан у Јеванђељу по Јовану је потврда Спаситељевих речи: „Ја сам светлост свету“.
Него да се вратимо на само свето Јеванђеље. Идући Јерусалимом у ту суботу, Господ је угледао човека слепог од рођења.Ученици Христови упиташе Господа шта је узрок његовог слепила „ Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?“ Суштина овог питања је у старозаветној представи да је свака болест, свака недаћа казна за грехе. Неоспорна истина ове логике лежи у томе да су рабини признавали могућност личног греха чак и пре него што се нека особа роди. Христос одбације ту представу. Заиста, болест некада може бити казна за грех. Али у овом случају све ово се десило да би се открило Божије дело на овом слепцу. Исцељење слепога постало је још једно откровење Христа као „светлости свету“. Ово чудо се десило прилично другачије од исцељења одузетога у овчијој бањи кад је Господ подигао болесног само речју Својом. Овде исцељењу слепога претходи чин који који позива на унутрашњу припрему болесног човека, да би му повратио веру у Христову моћ. Спаситељ је пљунуо на земљу, и начинио блато од пљувачке и помазао очи болесном човеку. Онда га је послао у бању Силоамску да се умије, одакле је се и он вратио прогледавши.
Ово излечење у суботу проузроковало је талас незадовољства међу присталицама старозаветне религије. Како нису могли да оспоре ово очигледно чудо, фарисеји су почели пажљиво да испитују сваки детаљ везан за исцељење: позвали су родитеље овог слепца да би били сигурни да је то та особа која се слепа родила. Онда су испитивали и самога слепца али нису ни од њега сазнали ништа. Како су били заточеници сопствених предрасуда, они нису могли да виде Месију, Спаситеља света, Исцелитеља.
Христос даје слепцу способност не само да види ову видљиву светлост. Господ је „светлост живота“ заа духовно ослепело човечанство. Он не даје слепцу само физички него и духовни вид. После испитивања фарисеја, Спаситељ се среће са њим и пита га „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?“. Како је исцељен човек био духовно спреман да прими Месију, он упита Христа „А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе!“
После овога Спаситељ објашњава људима који су били око њега духовни смисао исцељења „За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи.“ Циљ Христовог доласка у овај свет је да просветли људе који су у духовној тами светлошћу истине. Користећи се језиком Јеванђеља, Христос је „истинска светлост“, која просввећује сваког човека који долази на овај свет. Али Господ је светлост само онима који отворе своје духовне очи, онима који верују у Њега. Али Христова светлост ослепљује оне који не желе да отворе своја срца за Христове добре вести. На тај начин, долазак Христов за њих је већ почетак суда.
Чувши Господње речи, фарисеји који су били са Њим упиташе га: „Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје.“
Господ је спреман да да духовни вид свима којима је он потребан. Он је „неописива светлост“, светлост која „сија у тами и тама је не обузе“. Просветити друге може само онај који је сам просвећен. Православац мора, изнад свега, да тежи не за спољашњим делима, религиозним полемикама него за очишћењем своје душе да би душа била храм који је вредан да у њега дође слава Божије милости. Чак иако неко од нас то постигне, онда се обистињују речи Светог Серафима Саровског: „Добијте духа мира и хиљаде око вас ће бити спасено“
Данас, испраћајући Васкрс, надајмо се да ће Господ ојачати нашу веру у срцима и отворити наше духовне очи, да ће нам дати снаге да живимо Хришћанским достојанством и да ћемо се опет сакупити следеће године на Васкрс. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Христос васкрсе!
Данашња недеља се зове недеља о исцељењу слепога. Овај догађај описан у Јеванђељу по Јовану је потврда Спаситељевих речи: „Ја сам светлост свету“.
Него да се вратимо на само свето Јеванђеље. Идући Јерусалимом у ту суботу, Господ је угледао човека слепог од рођења.Ученици Христови упиташе Господа шта је узрок његовог слепила „ Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?“ Суштина овог питања је у старозаветној представи да је свака болест, свака недаћа казна за грехе. Неоспорна истина ове логике лежи у томе да су рабини признавали могућност личног греха чак и пре него што се нека особа роди. Христос одбације ту представу. Заиста, болест некада може бити казна за грех. Али у овом случају све ово се десило да би се открило Божије дело на овом слепцу. Исцељење слепога постало је још једно откровење Христа као „светлости свету“. Ово чудо се десило прилично другачије од исцељења одузетога у овчијој бањи кад је Господ подигао болесног само речју Својом. Овде исцељењу слепога претходи чин који који позива на унутрашњу припрему болесног човека, да би му повратио веру у Христову моћ. Спаситељ је пљунуо на земљу, и начинио блато од пљувачке и помазао очи болесном човеку. Онда га је послао у бању Силоамску да се умије, одакле је се и он вратио прогледавши.
Ово излечење у суботу проузроковало је талас незадовољства међу присталицама старозаветне религије. Како нису могли да оспоре ово очигледно чудо, фарисеји су почели пажљиво да испитују сваки детаљ везан за исцељење: позвали су родитеље овог слепца да би били сигурни да је то та особа која се слепа родила. Онда су испитивали и самога слепца али нису ни од њега сазнали ништа. Како су били заточеници сопствених предрасуда, они нису могли да виде Месију, Спаситеља света, Исцелитеља.
Христос даје слепцу способност не само да види ову видљиву светлост. Господ је „светлост живота“ заа духовно ослепело човечанство. Он не даје слепцу само физички него и духовни вид. После испитивања фарисеја, Спаситељ се среће са њим и пита га „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?“. Како је исцељен човек био духовно спреман да прими Месију, он упита Христа „А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе!“
После овога Спаситељ објашњава људима који су били око њега духовни смисао исцељења „За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи.“ Циљ Христовог доласка у овај свет је да просветли људе који су у духовној тами светлошћу истине. Користећи се језиком Јеванђеља, Христос је „истинска светлост“, која просввећује сваког човека који долази на овај свет. Али Господ је светлост само онима који отворе своје духовне очи, онима који верују у Њега. Али Христова светлост ослепљује оне који не желе да отворе своја срца за Христове добре вести. На тај начин, долазак Христов за њих је већ почетак суда.
Чувши Господње речи, фарисеји који су били са Њим упиташе га: „Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје.“
Господ је спреман да да духовни вид свима којима је он потребан. Он је „неописива светлост“, светлост која „сија у тами и тама је не обузе“. Просветити друге може само онај који је сам просвећен. Православац мора, изнад свега, да тежи не за спољашњим делима, религиозним полемикама него за очишћењем своје душе да би душа била храм који је вредан да у њега дође слава Божије милости. Чак иако неко од нас то постигне, онда се обистињују речи Светог Серафима Саровског: „Добијте духа мира и хиљаде око вас ће бити спасено“
Данас, испраћајући Васкрс, надајмо се да ће Господ ојачати нашу веру у срцима и отворити наше духовне очи, да ће нам дати снаге да живимо Хришћанским достојанством и да ћемо се опет сакупити следеће године на Васкрс. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на недељу о жени Самарјанки
Док још прослављамо нови живот који је донесен у свет васкрсењем Господа нашега Исуса Христа, не заборавимо да се Његова милост и благослов пружа на све, чак и на најомраженије људе, какви су били Самарјани.
Јевреји су мрзели Самарјане као религиозну и етничку мешавину. Они с помешали народно наслеђе и религију Израиља са другим народима. Ни један Јевреј који држи до себе не би имао ништа са неким Самарјанином, а камоли да га пита да пије воду. Али Исус Христос то чини, и жена Самарјанка га признаје као Месију, поверова у Њега и одведе многе друге Самарјане у веру. Она је на крају постала Света Фотина, јеванђелисткиња и мученица.
И још једна чињеница која још више упада у очи је да не само да је она Самарјанка, већ она је она, жена. Јевреји нису започињали разговор са женама у јавности. Жене у то време и на том месту нису баш биле угледне, а сигурно да се није очекивало од њих да имају дубок теолошки разговор са учитељем (равијем). Али овај рави, овај Месија, није делао на основу друштвених конвенција. Он је у њој видео лице и наличје Бога, као што смо и сви ми позвани да живимо свето.
Али бил је мало вероватно да оваква жена са својом прошлошћу везаном са мушкарцима буде кандидат за светост. Она се удавала пет пута а и сад са човеком са којим је живела живела је безбрачно. Да, њен живот је био кваран. Неки наводе на то да је ишла до студенца у подне, што је необично време, да би избегла сусрет са другим женама у селу због своје лоше репутације. Господ је знао каквим она животом живи, али Он је није осудио, није јој судио, нити је избегавао због тога. Можда је то било зато што је она ценила Његово поштовање и искрену забринутост да му је она признала истину о свом животу и њихов разговор се даље наставља. Сасвим могуће да она никад није срела човека који се на овакав начин опходио према њој као према вољеном Божијем детету.
И веома ускоро она је рекла људима у свом селу да је Исус Христос Месија. Да ли можете да замислите колико су могли бити изненађени људи у овом селу да чују од жене да им говори о Богу? Они вероватно да нису њу сматрали за нарочито религиозну особу. Размислите колико је била храбра Фотина, колико се њен живот из корена променио, како је постала нова особа у сусрету са Исусом Христом.
Направићемо грешку на овај Васкрс ако помислимо да је добра вест о Христовом васкрсењу резервисана само за људе који живе на онакав начин који ми сматрамо да је пожељан, на оне који се уклапају у наше стандарде. Погрешићемо ако покушамо да искључимо групу људи или одређене људе из могућности уласка новог живота у свет помоћу празног гроба- чак иако се не слажемо са њима о битним религиозним и моралним питањима и замерамо им на њиховом понашању. Сам Исус Христос донео је благослов Царства небеског жени Самарјанки која је живела неморално; њен живот се променио Његовом милошћу; и ко зна колико њих је захваљујући њено сведочењу и служби приведено да заједно са Њим дели вечни живот.
Ми учимо из приче о Светој Фотини да не смемо никога отписати као безнадежни случај. Ми не смемо себе изоловати од оних чији животи делују сломљени и који нису на правом путу- чак ни оне који су очигледно неморални и безбожни. Ако одговоримо мржњом, осуђивањем или хладнокрвним ћутањем онима које сматрамо безвредним, ми онда укидамо Христову службу увођења новог живота у цео свет- и за грешнике какви смо ви и ја. Не, Спаситељ наш неће се никад сагласити ни са каквим грехом нити ми то треба да чинимо; али Он није дошао да осуди него да спасе. Он је дошао да поврати грешнике на покајање, да исцели болесне, да да вид слепима. Он је умро и васкрсао за спас свих који су створени по Његовом лику и наличју, за цео свет. Он је створио велике свеце од убица, прељубника, и злочинаца било оје врсте који с призвали Његову милост и променили свој пут.
Па кад ми имамо прилику да изразимо саосећање или пријатељство или охрабрење онима који су начинили погрешне изборе у животу, и који нам чак делују далеко од верног хришћанског живота, онда ми треба да искористимо ту прилику. Кадгод се неко ко носи лик Бога се сматра мање човеком, ми треба да допремо до њега и да му покажемо љубав Христову. Кад год имамо шансу да приведемо некога у нашу цркву некога ко је очигледно несавршенији, ми не треба да оклевамо. Да, ми треба да га третирамо на исти начин на који је Господ наш третирао Самарјанку која је касније постала велика светитељка. Најмање чинимо је кад своја ограничења положимо на Васкрслог Господа који доноси спасење свету- а то је одбијање да се следи пут Онога који је победио смрт.
Света Фотина је моћни пример за свакога од нас како да се изборимо са сопственим гресима, лошим навикама и слабостима. Понекад је бреме наших грехова велико и ми долазимо у искушење да паднемо у очајање да ћемо икад наћи мир и исцељење у нашем животу. Христови стандарди су тако високи а ми смо тако мали. Ми можемо постати опседнути нашим безначајем, и ако нисмо пажљиви, начин на који размишљамо може нас удаљити од Цркве, јер се кривица и страх од духовног пада тешко подносе, па бисмо можда радије да не мислимо о томе.
Светој Фотини нису били страни такви неуспеси, али она се научила да гледа у награду новог живота у Христу. Можда ју је њено искуство научило о понизности; она је знала да је грешница и мора де је коначно била узбуђена да ће кренути путем који ће је одвести на другу страну. Ми не знамо детаље, али сигурно да се суочавала са борбама, искушењима, сигурно да је имала подсетник свог тог нереда који је учинила у свом животу. Нешто се од тога вероватно већ јавило у њеним мислима. И неки људи вероватно виде у њој осуђујућу светлост, јер увек ће бити оних који себе сматрају довољно исправним да суде ближњима и да их гледају са ниподаштавањем.
Упркос овим сметњама, Самарјанка са обележеном прошлошћу постала је славна светитељка, јеванђелискиња и коначно и мученица. Ако је она могла да пређе са греха на исправност, из смрти у живот, у Христу Исусу, онда и ми то можемо такође. Велики благослов Васкрса долази нам свима и ми имамо безброј могућности у породици, браку, парохији, пријатељству, на послу, у нашем трошењу времена, новца и енергије, и свим нашим мислима, речима и делима да учествујемо потпуније у победи Господа над грехом и смрћу.
Без обзира шта смо чинили у прошлости, без обзира на садашње слабости и изазове, без обзира шта неко мислио или рекао о нама, ми се морамо сетити да је Син Божији победио смрт да би нас увео у вечни живот у Светој Тројици, да нас учини саучесницима божанске природе. Као и Самарјанка, ми морамо признати наше грехове и окренути се Христу у вери, љубави, и нади у нови живот и онда наставити пут учеништва, чак и кад се спотакнемо или кад будемо кушани да одустанемо.
И као што молимо Господа да нам се смилује због наших грехова, ми такође морамо проширити ту милос на друге. Спаситељ је говорио истину са љубављу и поштовањем према Самарјанки, али он јој није судио нити је осуђивао. А сигурно да није дао то никоме од нас да судимо другима.
Света Фотина није заслужила нови живот већ јој је он дат од Христа и Васкрс нам није дат због наших добрих дела. Морамо престати да размишљамо о томе шта је ко заслужио од Бога. Током овог Васкрса, ми знамо да се живот вечни протеже од гроба чисто као последица Господње љубави и милости. Добре вести Васкрса допиру до Самарјанке, жене која је у то време била грешница, па чак и до нас. Па хајде да загрлимо Васкрслог Господа и да постанемо учесници у Његовом животу. Он је васкрсао Фотину и извео је из мрака у светлост; Он ће учинити исто и са нама кад му одговоримо са вером и покајањем: ово су сјајне добре вести васкрсења: Богу хвала за све.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Јевреји су мрзели Самарјане као религиозну и етничку мешавину. Они с помешали народно наслеђе и религију Израиља са другим народима. Ни један Јевреј који држи до себе не би имао ништа са неким Самарјанином, а камоли да га пита да пије воду. Али Исус Христос то чини, и жена Самарјанка га признаје као Месију, поверова у Њега и одведе многе друге Самарјане у веру. Она је на крају постала Света Фотина, јеванђелисткиња и мученица.
И још једна чињеница која још више упада у очи је да не само да је она Самарјанка, већ она је она, жена. Јевреји нису започињали разговор са женама у јавности. Жене у то време и на том месту нису баш биле угледне, а сигурно да се није очекивало од њих да имају дубок теолошки разговор са учитељем (равијем). Али овај рави, овај Месија, није делао на основу друштвених конвенција. Он је у њој видео лице и наличје Бога, као што смо и сви ми позвани да живимо свето.
Али бил је мало вероватно да оваква жена са својом прошлошћу везаном са мушкарцима буде кандидат за светост. Она се удавала пет пута а и сад са човеком са којим је живела живела је безбрачно. Да, њен живот је био кваран. Неки наводе на то да је ишла до студенца у подне, што је необично време, да би избегла сусрет са другим женама у селу због своје лоше репутације. Господ је знао каквим она животом живи, али Он је није осудио, није јој судио, нити је избегавао због тога. Можда је то било зато што је она ценила Његово поштовање и искрену забринутост да му је она признала истину о свом животу и њихов разговор се даље наставља. Сасвим могуће да она никад није срела човека који се на овакав начин опходио према њој као према вољеном Божијем детету.
И веома ускоро она је рекла људима у свом селу да је Исус Христос Месија. Да ли можете да замислите колико су могли бити изненађени људи у овом селу да чују од жене да им говори о Богу? Они вероватно да нису њу сматрали за нарочито религиозну особу. Размислите колико је била храбра Фотина, колико се њен живот из корена променио, како је постала нова особа у сусрету са Исусом Христом.
Направићемо грешку на овај Васкрс ако помислимо да је добра вест о Христовом васкрсењу резервисана само за људе који живе на онакав начин који ми сматрамо да је пожељан, на оне који се уклапају у наше стандарде. Погрешићемо ако покушамо да искључимо групу људи или одређене људе из могућности уласка новог живота у свет помоћу празног гроба- чак иако се не слажемо са њима о битним религиозним и моралним питањима и замерамо им на њиховом понашању. Сам Исус Христос донео је благослов Царства небеског жени Самарјанки која је живела неморално; њен живот се променио Његовом милошћу; и ко зна колико њих је захваљујући њено сведочењу и служби приведено да заједно са Њим дели вечни живот.
Ми учимо из приче о Светој Фотини да не смемо никога отписати као безнадежни случај. Ми не смемо себе изоловати од оних чији животи делују сломљени и који нису на правом путу- чак ни оне који су очигледно неморални и безбожни. Ако одговоримо мржњом, осуђивањем или хладнокрвним ћутањем онима које сматрамо безвредним, ми онда укидамо Христову службу увођења новог живота у цео свет- и за грешнике какви смо ви и ја. Не, Спаситељ наш неће се никад сагласити ни са каквим грехом нити ми то треба да чинимо; али Он није дошао да осуди него да спасе. Он је дошао да поврати грешнике на покајање, да исцели болесне, да да вид слепима. Он је умро и васкрсао за спас свих који су створени по Његовом лику и наличју, за цео свет. Он је створио велике свеце од убица, прељубника, и злочинаца било оје врсте који с призвали Његову милост и променили свој пут.
Па кад ми имамо прилику да изразимо саосећање или пријатељство или охрабрење онима који су начинили погрешне изборе у животу, и који нам чак делују далеко од верног хришћанског живота, онда ми треба да искористимо ту прилику. Кадгод се неко ко носи лик Бога се сматра мање човеком, ми треба да допремо до њега и да му покажемо љубав Христову. Кад год имамо шансу да приведемо некога у нашу цркву некога ко је очигледно несавршенији, ми не треба да оклевамо. Да, ми треба да га третирамо на исти начин на који је Господ наш третирао Самарјанку која је касније постала велика светитељка. Најмање чинимо је кад своја ограничења положимо на Васкрслог Господа који доноси спасење свету- а то је одбијање да се следи пут Онога који је победио смрт.
Света Фотина је моћни пример за свакога од нас како да се изборимо са сопственим гресима, лошим навикама и слабостима. Понекад је бреме наших грехова велико и ми долазимо у искушење да паднемо у очајање да ћемо икад наћи мир и исцељење у нашем животу. Христови стандарди су тако високи а ми смо тако мали. Ми можемо постати опседнути нашим безначајем, и ако нисмо пажљиви, начин на који размишљамо може нас удаљити од Цркве, јер се кривица и страх од духовног пада тешко подносе, па бисмо можда радије да не мислимо о томе.
Светој Фотини нису били страни такви неуспеси, али она се научила да гледа у награду новог живота у Христу. Можда ју је њено искуство научило о понизности; она је знала да је грешница и мора де је коначно била узбуђена да ће кренути путем који ће је одвести на другу страну. Ми не знамо детаље, али сигурно да се суочавала са борбама, искушењима, сигурно да је имала подсетник свог тог нереда који је учинила у свом животу. Нешто се од тога вероватно већ јавило у њеним мислима. И неки људи вероватно виде у њој осуђујућу светлост, јер увек ће бити оних који себе сматрају довољно исправним да суде ближњима и да их гледају са ниподаштавањем.
Упркос овим сметњама, Самарјанка са обележеном прошлошћу постала је славна светитељка, јеванђелискиња и коначно и мученица. Ако је она могла да пређе са греха на исправност, из смрти у живот, у Христу Исусу, онда и ми то можемо такође. Велики благослов Васкрса долази нам свима и ми имамо безброј могућности у породици, браку, парохији, пријатељству, на послу, у нашем трошењу времена, новца и енергије, и свим нашим мислима, речима и делима да учествујемо потпуније у победи Господа над грехом и смрћу.
Без обзира шта смо чинили у прошлости, без обзира на садашње слабости и изазове, без обзира шта неко мислио или рекао о нама, ми се морамо сетити да је Син Божији победио смрт да би нас увео у вечни живот у Светој Тројици, да нас учини саучесницима божанске природе. Као и Самарјанка, ми морамо признати наше грехове и окренути се Христу у вери, љубави, и нади у нови живот и онда наставити пут учеништва, чак и кад се спотакнемо или кад будемо кушани да одустанемо.
И као што молимо Господа да нам се смилује због наших грехова, ми такође морамо проширити ту милос на друге. Спаситељ је говорио истину са љубављу и поштовањем према Самарјанки, али он јој није судио нити је осуђивао. А сигурно да није дао то никоме од нас да судимо другима.
Света Фотина није заслужила нови живот већ јој је он дат од Христа и Васкрс нам није дат због наших добрих дела. Морамо престати да размишљамо о томе шта је ко заслужио од Бога. Током овог Васкрса, ми знамо да се живот вечни протеже од гроба чисто као последица Господње љубави и милости. Добре вести Васкрса допиру до Самарјанке, жене која је у то време била грешница, па чак и до нас. Па хајде да загрлимо Васкрслог Господа и да постанемо учесници у Његовом животу. Он је васкрсао Фотину и извео је из мрака у светлост; Он ће учинити исто и са нама кад му одговоримо са вером и покајањем: ово су сјајне добре вести васкрсења: Богу хвала за све.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПО ВАСКРСУ- НЕДЕЉА О ИСЦЕЉЕЊУ ОДУЗЕТОГА
Омилије из књиге „Само је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Читање из данашњег Јеванђеља још снажније нам потврђује божанство Васкрслог Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијега.
Јеванђеља која су читана прошлу и претпрошлу седмицу нам говоре о јављањима Васкрслог Господа. Она су била испуњена светлошћу Христовог Васкрсења: чудесна јављања ученицима, Томи, мироносицама. Али данашње јеванђеље почиње суморном, грозном сликом: нема светлости, нема светла. „А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан (Jн 5, 2-5).
Само створите слику овога: тридесет осам година у таквом грозном стању, у болу и мукама, без доктора, без ичије бриге, без лека, а можда чак често и без хране. И овом несрећном човеку све је то дојадило јер је желео да буде здрав. Покушао је да уђе у воду кад се узбурка, али није имао никога да му помогне, закаснио је, па није ни добио исцељење. И тако је прошло тридесет осам година. Зашто је ово људски животни век!
Одједном све се променило. Исус му приђе и рече му: „Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше“ (Jн 5, 8,9).
Шта се десило? Шта се одиграло? Оно што се десило је да је узрок његове болести уклоњен. Христос је открио овај узрок кад је срео тог човека у храму и кад му је рекао: „Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди“ (Jн 5,14). Ево га узрок- грех. Грех је узрок свог зла, свих наших патњи, свих наших болести. Да, грех... само грех. А Христос је једини који може да га уништи, који може да опрости. Али то је под једним условом: „Не греши више“.
Проживљавамо страдалне дане, проживљавамо Христову смрт, смрт Јагњета Божијега, који на Себе прима све грехе света. Ово значи наше грехе, такође. Он, Једини Безгрешни, постаде жртва за нас пред нашим Небеским Оцем. А сада ми смо у Васкршњој радости Васкрслога Христа. И тако седмица за седмицом. Али ми се још увек саплићемо, падамо, грешимо. Али, не клонимо духом; окренимо се Њему.
Бања код Овчијих врата је само сенка онога што Христос учини и што чини. Он сам је извор исцељења и опроштаја. Он сам, као Бог, може да опрости грехе. Окренимо се Њему, и Он ће нам рећи исте речи које је рекао одузетом: „Устани, узми одар свој и ходи“.
И ми ћемо устати и поново ходити у светлу Његовог Васкрсења. Али не заборавимо на речи које је рекао одузетом: „Не греши више“. И не грешимо више јер Христос васкрсе!
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на недељу жена мироносица
Ове недеље, друге недеље по Васкрсу, сећамо се и прослављамо свете жене мироносице, као и Јосифа из Ариматеје и Никодима. А ко су били ови људи? То су били људи који су послужили као пример савршене љубави, храбрости и вере у свог пријатеља Исуса Христа Назарећанина. Кад читамо Јеванђеље, чини нам се као да су они једва и поменути- само у пролазу на путу до Христовог васкрсења. Али какву су веру и љубав према Христу показале жене мироносице! Какву преданост и посвећеност! У најмрачнијем часу, кад су сви напустили Христа, кад се све чинило изгубљеним, ове жене- заједно са Јосифом из Ариматеје - отишле се ризикујући свој живот да узму Христа са Крста, да га са пуно љубави умотају у платно и да Га положе у нови гроб.И кад су се сви крили у страху од Јудеја и моћника, кад су сви напустили Христа, кад је убијен Месија, ова мања група жена ризикује све због љубави према Христу да би га помазале миром и мирисима. И као што је кроз једну жену, кроз Еву, грех ушао у свет, кроз једну жену је такође, Пресвету Богородицу, Бог дошао у свет. А преко ових жена Васкрсење је откривено. На тај начин права љубав, посвећеност и храброст су награђени од Бога. Док су се сви кукавички крили иза закључаних врата, ове жене, верне Христу и из љубави према свом пријатељу, буле су зачуђене да су виделе празан гроб и да су чуле ове речи и то по први пут изговорене: “Он је васкрсао!“
Каква задивљујућа тајна! Ми сви знамо за радост коју осећамо за Васкрс, па колико је тек недокучива радост мироносица кад су угледале Васкрсење Христово. Међутим, без њихове храбрости, нама не би била посведочена ова задивљујућа ствар. Оно што су оне учиниле, ако поразмислите о томе, било је апсолутно задивљујуће. Њихов пријатељ и учитељ управо је био убијен на бруталан, застрашујући начин и то веома јавно. Оне саме су биле осумњичене да су ишле за Њим и биле су у опасности да буду сваког момента ухапшене. Њихови животи су заиста били у опасности. Зашто онда и оне нису побегле? Зашто се и оне нису закључале и забаракадирале иза врата? И зашто би оне отишле до гробнице кад су знале да је улаз био блокиран огромним каменом да га је било немогуће померити. За неки рационални ум, ово би било потпуно лудило. Оне нису очекивале нешто попут Васкрсења. А оно што су оне урадиле било је из чисте љубави и посвећености- упркос ризицима. Колико су оне знале, ништа оне тиме не би добиле, а изгубиле би све. Оне су отишле до гроба из чисте љубави и посвећености Христу.
Какав су нам то оне свима нама дали пример! Ако заиста размислимо о делима ових храбрих жена, зар не можемо рећи да нас њихова храброст и преданост доводи до тога да се постидимо сами себе! За нас Хришћане данас је лако јер живимо у релативно комфорном свету овде на Западу, у САД-у, где се не сусрећемо нити са правим прогоном нити мучеништвом. Ми знамо да је Христос васкрсао и ми већ знамо за Његов празан гроб. Све ове ствари нама су откривене, и за разлику од жена мироносица које крећу по мраку у сусрет првом Васкршњем јутру излажући се опасностима, ми сведочимо већ две хиљаде година о свецима и светињама- доказ Васкрсења, духовно богатство Цркве и плодове живота у Христу. А како смо ми слаби у вери. Колико често је наша приврженост Христу сувопарна и помућена- правимо покрете и изговарамо молитве као да је то неки напоран посао или обавеза. Нама често често- и овде наравно говорим и о себи- недостаје горућа љубав, стаменост душе и чисто, посвећено срце какво су имале ове храбре жене. Њихова вера у Бога одагнала је њихов страх и показала се јачом од свега.
И шта се десило кад су мироносице дошле на гроб? Камен је отклоњен, и све препреке су уклоњене. Нешто ново и чудновато се десило. Нису мироносице биле те које су помазале Христа, већ сам Христос, у Свом васкрсењу, излио је миро на Свој народ кроз Његову Цркву- тајанствено Тело Христово. Од тада, сваки хришћанин треба да буде мироносац. Сав Црквени живот и све Њене свете тајне изливају духовни миро на оне који верују у Њега и који настоје да умру у Христу да би васкрсли са Њим у Његовом васкрсењу. Ово духовно миро није само смисао стицања духовног мириса Светога Духа - милосрђа, понизности, мира, кроткости и слично. Већ и реликвије наших светаца и иконе у цркви луче рајски слаткомирисни миро. То је један веома реалан и опипљив подсетник да је Божија милост присутна у овом свету.
Па ипак, по речима о.Александра Елчанинова: „Као Православци, ми имамо велико благо а опет животаримо у беди“. И ово је духовна беда. Безвољност. Незадовољство. Отврдло срце. Слепо самољубље. Досада. Чак с времена на време можда се плашимо да себе осведочимо или да се јавно изразимо да смо Христови ученици. А то је огромна срамота. Христос је рекао: „Нека ваша светлост светли пред људима“ (Мт 5,16) и „ко се постиди мене и мојих речи и Њега ће се Син човечији постидети кад дође у слави са Својим Оцем и пред анђелима“ (Лк 9,16).
Хајде да сад одбацимо овај срамотни страх и равнодушност и да истински следимо Христа кроз пример жена мироносица. Хајде да напустимо сенке страха и закључане собе и да изађемо у сусрет Христу. Ако то учинимо, ми ћемо као и мироносице схватити да је сав страх уклоњен, да се камен померио и гледаћемо у сјајну и чудесну Христову гробницу. Сав сјај и сумње, страх и безнађе нестаће као магла у светлости излазећег сунца на прво Васкршње јутро, и ми ћемо знати да нема чега да се плашимо јер Христос је васкрсао и Христос је победио свет.
Хајде да опонашамо дивну и храбру веру Светих мироносица, да се никад не плашимо да испунимо Христову вољу и да се никада не плашимо да будемо Христови ученици у овом свету јер Христос је победио!
Молитвама Светих мироносица, о Боже, смилуј се на нас и спаси нас. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Каква задивљујућа тајна! Ми сви знамо за радост коју осећамо за Васкрс, па колико је тек недокучива радост мироносица кад су угледале Васкрсење Христово. Међутим, без њихове храбрости, нама не би била посведочена ова задивљујућа ствар. Оно што су оне учиниле, ако поразмислите о томе, било је апсолутно задивљујуће. Њихов пријатељ и учитељ управо је био убијен на бруталан, застрашујући начин и то веома јавно. Оне саме су биле осумњичене да су ишле за Њим и биле су у опасности да буду сваког момента ухапшене. Њихови животи су заиста били у опасности. Зашто онда и оне нису побегле? Зашто се и оне нису закључале и забаракадирале иза врата? И зашто би оне отишле до гробнице кад су знале да је улаз био блокиран огромним каменом да га је било немогуће померити. За неки рационални ум, ово би било потпуно лудило. Оне нису очекивале нешто попут Васкрсења. А оно што су оне урадиле било је из чисте љубави и посвећености- упркос ризицима. Колико су оне знале, ништа оне тиме не би добиле, а изгубиле би све. Оне су отишле до гроба из чисте љубави и посвећености Христу.
Какав су нам то оне свима нама дали пример! Ако заиста размислимо о делима ових храбрих жена, зар не можемо рећи да нас њихова храброст и преданост доводи до тога да се постидимо сами себе! За нас Хришћане данас је лако јер живимо у релативно комфорном свету овде на Западу, у САД-у, где се не сусрећемо нити са правим прогоном нити мучеништвом. Ми знамо да је Христос васкрсао и ми већ знамо за Његов празан гроб. Све ове ствари нама су откривене, и за разлику од жена мироносица које крећу по мраку у сусрет првом Васкршњем јутру излажући се опасностима, ми сведочимо већ две хиљаде година о свецима и светињама- доказ Васкрсења, духовно богатство Цркве и плодове живота у Христу. А како смо ми слаби у вери. Колико често је наша приврженост Христу сувопарна и помућена- правимо покрете и изговарамо молитве као да је то неки напоран посао или обавеза. Нама често често- и овде наравно говорим и о себи- недостаје горућа љубав, стаменост душе и чисто, посвећено срце какво су имале ове храбре жене. Њихова вера у Бога одагнала је њихов страх и показала се јачом од свега.
И шта се десило кад су мироносице дошле на гроб? Камен је отклоњен, и све препреке су уклоњене. Нешто ново и чудновато се десило. Нису мироносице биле те које су помазале Христа, већ сам Христос, у Свом васкрсењу, излио је миро на Свој народ кроз Његову Цркву- тајанствено Тело Христово. Од тада, сваки хришћанин треба да буде мироносац. Сав Црквени живот и све Њене свете тајне изливају духовни миро на оне који верују у Њега и који настоје да умру у Христу да би васкрсли са Њим у Његовом васкрсењу. Ово духовно миро није само смисао стицања духовног мириса Светога Духа - милосрђа, понизности, мира, кроткости и слично. Већ и реликвије наших светаца и иконе у цркви луче рајски слаткомирисни миро. То је један веома реалан и опипљив подсетник да је Божија милост присутна у овом свету.
Па ипак, по речима о.Александра Елчанинова: „Као Православци, ми имамо велико благо а опет животаримо у беди“. И ово је духовна беда. Безвољност. Незадовољство. Отврдло срце. Слепо самољубље. Досада. Чак с времена на време можда се плашимо да себе осведочимо или да се јавно изразимо да смо Христови ученици. А то је огромна срамота. Христос је рекао: „Нека ваша светлост светли пред људима“ (Мт 5,16) и „ко се постиди мене и мојих речи и Њега ће се Син човечији постидети кад дође у слави са Својим Оцем и пред анђелима“ (Лк 9,16).
Хајде да сад одбацимо овај срамотни страх и равнодушност и да истински следимо Христа кроз пример жена мироносица. Хајде да напустимо сенке страха и закључане собе и да изађемо у сусрет Христу. Ако то учинимо, ми ћемо као и мироносице схватити да је сав страх уклоњен, да се камен померио и гледаћемо у сјајну и чудесну Христову гробницу. Сав сјај и сумње, страх и безнађе нестаће као магла у светлости излазећег сунца на прво Васкршње јутро, и ми ћемо знати да нема чега да се плашимо јер Христос је васкрсао и Христос је победио свет.
Хајде да опонашамо дивну и храбру веру Светих мироносица, да се никад не плашимо да испунимо Христову вољу и да се никада не плашимо да будемо Христови ученици у овом свету јер Христос је победио!
Молитвама Светих мироносица, о Боже, смилуј се на нас и спаси нас. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
БЕСЕДА НА ТОМИНУ НЕДЕЉУ (Јн 20, 19-31)
Драга вољена браћо,
Нико не зна време нити чак ни место где ће се Господ вратити да суди живима и мртвима. Из овог разлога, Свети црквени оци не говоре нам да покушамо да надмудримо Бога тако што ћемо предвидети време кад ће се Он јавити. Сасвим супротно, Свети оци се усредсређују на то да нас науче да будемо стално спремни и презни, молећи се, постећи и да све што чинимо чинимо у љубави и вери. Учили су нас да очекујемо изненадан ако не и тренутни долазак Господа нашега.
У последњој глави Откровења, Откровење Светог Јована Богослова речено нам је да морамо у потпуности прихватити блиски долазак Господа нашега Исуса Христа. Штавише, речено нам је да ће наш свет грозно пострадати пре Другог доласка Господа нашега и да ће овај свет бити уништен. Без обзира на то, нека тако буде, ми треба да се у послушности молимо: „Да, дођи, Господе Исусе“ (Откр 22, 20) и дођи што прије.
У 20. глави Јеванђеља по Јовану говори нам се о једном мучном призору апостола који су се послије смрти Господа нашега Исуса Христа скупили у малу мрачну кућу из страха од Јевреја. Они су затворили све прозоре и закључали врата и били су у стању жалости за Господом. Мора да су били дубоко депресивни, љути, разочарани, збуњени и веома уплашени да било шта кажу.
Умјесто да жарко чекају долазак Господа, они су се вјероватно уплашили да ће се овај свијет за њих завршити такође њиховим распећем на крсту. Уместо да устану, да устану са страхом и да се тресу у ишчекивању Господа свога, они су се шћућурили у потпуном мраку и препустили се свом материјалном страху за сопствени живот. Вјероватно да су били толико ужаснути оним што се догодило са њиховим учитељем Исусом Христом да нису могли да поднесу евентуално да би и они прошли кроз исту муку и бол.
Кад им је стигла вест да је Исус жив, вероватно су помислили „ Како је могуће да је тело Исусово у животу устало из мртвих кад су знали да је Његово тело било толико унакажено, изубијано и прободено огромним клиновима и копљем у ребро?“
Јеванђеље нам говори следеће: „А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!“ После показивања руку и ребара својих, Он им опет рече: „Мир вам!“
Онда је Он почео да их причешћује; то је био почетак Велике апостолске мисије у свету. „Као што и мене Отац посла“ Он им рече „и ја шаљем вас“. Исус је онда рекао Својим апостолима „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“. Каква се сјајна ствар десила тог дана, моћ опраштања грехова, моћ пресуђивања дата је апостолима да их преносе са генерације на генерацију, са апостола на апостола.
Међутим, где је био један други апостол, Свети Тома кад се све ово дешавало? Нажалост, то ми не знамо, међутим, како су нам протумачили Свети оци он је био „на страни божанске економије“ која „ није била тамо присутна“.
Било како било, чим су други ученици угледали Светог Тому, они су узвикнули „Видели смо Господа!“. Међутим, ученика који није био присутан Тому није било лако убедити и он је вероватно помислио „ можда је то било варка неког духа“. Свети Тома је онда рекао: „А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати“.
Немојте погрешно да судите Томи, јер можда се он сетио речи свога господара Исуса Христа који је једном објавио: „Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед.
26. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. (Мт 24, 23-27). Свети Тома вероватно није желео да верује док није имао чврст доказ, да би сачувао реч Христову.
Међутим после осам дана, Исусе се опет јавио ученицима исто тако изненада као што је учинио и претходни пут, али овога пута Свети Тома је био присутан. Иако су врата била затворена и није било могуће ући, Исус им се јавио, ни од куда, и стао између њих. Свети Тома вероватно је помислио „сигурно да је то неки дух, визија, лажни христос“. Исус им се обрати: „Мир вам!“ а онда рече Светом Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
Свето црквено предање нам каже да Свети Тома није дотакао Господа, нити је он размишљао о томе након што је видео Господа, зато што је брзо схватио да нису само људска чула потребна да се распозна Истина већ и божанска чула срца, која зовемо вера, обоје је потребно људским чулима да резонују.
Да бисмо показали да је вјера срца већа врлина од простог расуђивања разумом, Исус му рече: „ Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше“ (Јн 21,29). Тако да смо браћо блажени ако не видесмо а ипак вјерујемо. Да ли сте примијетили колико се људи скупља широм свијета и узвикује и објављује на сваки Васкрс „Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Ми не видјесмо, а ипак вјерујемо више од 2000 година.
Драга браћо, скептицизам апостола, нарочито апостола Томе није штетан; заправо он је веома користан, ако не и виталан, за цијело хришћанство. Здрава дискреција и добро просуђивање су битни за духовне ствари, а Васкрсење Господа нашега није изузетак.
У световном смислу Свети Тома је познат као Неверни Тома, али у Првославној хришћанској Цркви он је познат као Верујући Тома.
Из овог разлога апостоли су морали да буду сигурни да је Исус устао из мртвих да објави ИСТИНУ, која је БЕЗ СУМЊЕ да бисм ми могли да верујемо без сумње да је „Исус Месија, Син Божији, и да кроз веровање (ми) имамо живот у Њему“. Према томе, нека бисмо били благословени, имајући веру која долази из срца, душе, а не од људских чула која се ослањају само на разум.
Нека би милост Господа нашега Исуса Христа била са свима нама. Амин.
аутор:Космас Дамианидес /извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Нико не зна време нити чак ни место где ће се Господ вратити да суди живима и мртвима. Из овог разлога, Свети црквени оци не говоре нам да покушамо да надмудримо Бога тако што ћемо предвидети време кад ће се Он јавити. Сасвим супротно, Свети оци се усредсређују на то да нас науче да будемо стално спремни и презни, молећи се, постећи и да све што чинимо чинимо у љубави и вери. Учили су нас да очекујемо изненадан ако не и тренутни долазак Господа нашега.
У последњој глави Откровења, Откровење Светог Јована Богослова речено нам је да морамо у потпуности прихватити блиски долазак Господа нашега Исуса Христа. Штавише, речено нам је да ће наш свет грозно пострадати пре Другог доласка Господа нашега и да ће овај свет бити уништен. Без обзира на то, нека тако буде, ми треба да се у послушности молимо: „Да, дођи, Господе Исусе“ (Откр 22, 20) и дођи што прије.
У 20. глави Јеванђеља по Јовану говори нам се о једном мучном призору апостола који су се послије смрти Господа нашега Исуса Христа скупили у малу мрачну кућу из страха од Јевреја. Они су затворили све прозоре и закључали врата и били су у стању жалости за Господом. Мора да су били дубоко депресивни, љути, разочарани, збуњени и веома уплашени да било шта кажу.
Умјесто да жарко чекају долазак Господа, они су се вјероватно уплашили да ће се овај свијет за њих завршити такође њиховим распећем на крсту. Уместо да устану, да устану са страхом и да се тресу у ишчекивању Господа свога, они су се шћућурили у потпуном мраку и препустили се свом материјалном страху за сопствени живот. Вјероватно да су били толико ужаснути оним што се догодило са њиховим учитељем Исусом Христом да нису могли да поднесу евентуално да би и они прошли кроз исту муку и бол.
Кад им је стигла вест да је Исус жив, вероватно су помислили „ Како је могуће да је тело Исусово у животу устало из мртвих кад су знали да је Његово тело било толико унакажено, изубијано и прободено огромним клиновима и копљем у ребро?“
Јеванђеље нам говори следеће: „А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!“ После показивања руку и ребара својих, Он им опет рече: „Мир вам!“
Онда је Он почео да их причешћује; то је био почетак Велике апостолске мисије у свету. „Као што и мене Отац посла“ Он им рече „и ја шаљем вас“. Исус је онда рекао Својим апостолима „Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“. Каква се сјајна ствар десила тог дана, моћ опраштања грехова, моћ пресуђивања дата је апостолима да их преносе са генерације на генерацију, са апостола на апостола.
Међутим, где је био један други апостол, Свети Тома кад се све ово дешавало? Нажалост, то ми не знамо, међутим, како су нам протумачили Свети оци он је био „на страни божанске економије“ која „ није била тамо присутна“.
Било како било, чим су други ученици угледали Светог Тому, они су узвикнули „Видели смо Господа!“. Међутим, ученика који није био присутан Тому није било лако убедити и он је вероватно помислио „ можда је то било варка неког духа“. Свети Тома је онда рекао: „А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати“.
Немојте погрешно да судите Томи, јер можда се он сетио речи свога господара Исуса Христа који је једном објавио: „Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед.
26. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. (Мт 24, 23-27). Свети Тома вероватно није желео да верује док није имао чврст доказ, да би сачувао реч Христову.
Међутим после осам дана, Исусе се опет јавио ученицима исто тако изненада као што је учинио и претходни пут, али овога пута Свети Тома је био присутан. Иако су врата била затворена и није било могуће ући, Исус им се јавио, ни од куда, и стао између њих. Свети Тома вероватно је помислио „сигурно да је то неки дух, визија, лажни христос“. Исус им се обрати: „Мир вам!“ а онда рече Светом Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
Свето црквено предање нам каже да Свети Тома није дотакао Господа, нити је он размишљао о томе након што је видео Господа, зато што је брзо схватио да нису само људска чула потребна да се распозна Истина већ и божанска чула срца, која зовемо вера, обоје је потребно људским чулима да резонују.
Да бисмо показали да је вјера срца већа врлина од простог расуђивања разумом, Исус му рече: „ Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше“ (Јн 21,29). Тако да смо браћо блажени ако не видесмо а ипак вјерујемо. Да ли сте примијетили колико се људи скупља широм свијета и узвикује и објављује на сваки Васкрс „Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Ми не видјесмо, а ипак вјерујемо више од 2000 година.
Драга браћо, скептицизам апостола, нарочито апостола Томе није штетан; заправо он је веома користан, ако не и виталан, за цијело хришћанство. Здрава дискреција и добро просуђивање су битни за духовне ствари, а Васкрсење Господа нашега није изузетак.
У световном смислу Свети Тома је познат као Неверни Тома, али у Првославној хришћанској Цркви он је познат као Верујући Тома.
Из овог разлога апостоли су морали да буду сигурни да је Исус устао из мртвих да објави ИСТИНУ, која је БЕЗ СУМЊЕ да бисм ми могли да верујемо без сумње да је „Исус Месија, Син Божији, и да кроз веровање (ми) имамо живот у Њему“. Према томе, нека бисмо били благословени, имајући веру која долази из срца, душе, а не од људских чула која се ослањају само на разум.
Нека би милост Господа нашега Исуса Христа била са свима нама. Амин.
аутор:Космас Дамианидес /извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
ВАСКРШЊА ПРОПОВЕД
Не морам да држим проповед на Васкрс
Наравно да не значи да ако су сви позвани на гозбу да ће се сви одазвати. И то треба на један уврнут, строг начин да поново увери сву нашу фундаменталистичку браћу. Другим речима, ми Православци не учимо да ће се сви спасти.
У недељу је Васкрс и ја вам гарантујем да управо сада, по целом Тексасу, пастири већ размишљају о беседи коју ће проповедати. Након свега, на Васкрс, за већину народа то је највеће присуство у цркви у годину: људи који нису били на служби месецима појављују се е недеље, и тада увек има доста посетилаца, па вечина пастира нарочито вредно ради на својој Васкршњој беседи.
Али ја не морам да проповедам на Васкршњу недељу. Није то као да ћу узети слободан дан. У светој Православној цркви, главна Васкршња служба траје три сата и она долази на крају седмице која укључује двадесет две друге службе. Међутим, православни свештеници никада не проповедају на Васкршњу недељу; уместо тога, ми читамо присутном народу проповед коју је написао један од највећих беседника свих времена, архиеписком Свети Јован Златоусти.
Свети Јован Златоусти написао је једну посебну беседу пре око 1600 година. А разлог зашто 360 милиона нас Православаца још увек слуша ту исту проповед свакога Васкрса је због тога што ју је Свети Јован Златоусти утврдио; он је дословно рекао све што је било потребно рећи о овој теми. Према томе, како бисмо рекли, зашто мењати или препакивати нешто што је већ савршено?
Сад бисте помислили да је једна беседа која обухвата све што је потребно рећи заиста веома, веома дуга и веома, веома досадна; међутим, потребно је само пет минута да се прочита ова беседа, а такође се у њој налази поздравни и отпоздравни дијалог који је заправо јако забаван: постоји неколико места где свештеник чита стих а присутни народ понавља тај исти стих. А оно што чини ову беседу веома посебном је начин на који је Свети Јован Златоусти описао наше спасење.
У основи, Свети Јован Златоусти упоређује рај са једном великом гозбом. Наравно, то је слика која се појављује у Светом Писму. Али оно што чини библијску речиту слику још снажнијом је чињеница да ми, у нашем светом Православљу, увек прослављамо Васкрс уз обилан заједнички оброк. Тако да, док сви ми слушамо проповед Светог Јована Златоустог, ми такође мислимо о гозби у којој ћемо уживати кад се служба заврши.
Међутим, Свети Јован Златоусти наглашава да су сви позвани на Васкршњу гозбу. Овако он каже у својој беседи:
„Стога уђите сви у радост Господа свога; и први и други плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се сви! Теле је угојено, нека нико не изађе гладан; сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство! Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба!“
Видите овде је једна одлична ствар: оно што је истинито за наше Васкршње славље је такође истинито за Велику гозбу у Рају: сви су позвани. Не треба да будете савршени; не треба да будете присталица неких одређених идеја; не треба да усвојите неку посебну етикету; не треба да се одрекнете одређених људи; не треба да кажете исправне речи; не треба да следите одређена правила. Све што треба је да се одазовете.
То је сада чисто јеванђеље. И та је порука једнако узбудљива и једнако застрашујућа као што је била када ју је Исус Христос први пут објавио. Заправо, у ово време, она чак застрашује нас Православце- због чега је заправо, бар ја тако мислим, у Својој мудрости, Црква одлучила пре много година да се ова проповед Светог Јована Златоустог чита сваке године на централној прослави у току године: да бисмо се на тај начин, сви ми Православци једном годишње суочили са чињеницом да је апсолутно свако, без изузетка, позван на Гозбу у Царству небеском.
Наравно да не значи да ако су сви позвани на гозбу да ће се сви одазвати. И то треба на један уврнут, строг начин да поново увери сву нашу фундаменталистичку браћу. Другим речима, ми Православци не учимо да ће се сви спасти. Неки људи неће се одазвати гозби због поноса; неки људи ће се држати по страни због стида. Постоји и група људи која неће учествовати у гозби јер су или превише лењи или превише заузети. А биће и група људи која неће бити присутна једноставно јер не желе да их повезују са онима који би вероватно били тамо.
Према томе,у светом Православљу, доктрина пакла је сигурна. Међутим, управо због тога што је Господ наш и Господар наш учинио на Васкрс, нико- ни један једини од нас- икада треба да иде тамо. А како је Свети Јован Златоусти обухватио ту поруку кроз једну беседу без премца, беседу која је заиста за сва времена, ја ћу опет последњи пут сада цитирати овог светог архијереја:
„Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“
Наравно, сви сте позвани да нам се придружите на Васкршњу недељу.
Видите детаље на нашем веб порталу.
А без обзира да ли се појавили овог Васкрса или ако не успете да дођете, до наше заједничке гозбе у Царству небеском, било како било, видећемо се на Гозби.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор:http://www.pravmir.com/don-t-preach-easter/
Наравно да не значи да ако су сви позвани на гозбу да ће се сви одазвати. И то треба на један уврнут, строг начин да поново увери сву нашу фундаменталистичку браћу. Другим речима, ми Православци не учимо да ће се сви спасти.
У недељу је Васкрс и ја вам гарантујем да управо сада, по целом Тексасу, пастири већ размишљају о беседи коју ће проповедати. Након свега, на Васкрс, за већину народа то је највеће присуство у цркви у годину: људи који нису били на служби месецима појављују се е недеље, и тада увек има доста посетилаца, па вечина пастира нарочито вредно ради на својој Васкршњој беседи.
Али ја не морам да проповедам на Васкршњу недељу. Није то као да ћу узети слободан дан. У светој Православној цркви, главна Васкршња служба траје три сата и она долази на крају седмице која укључује двадесет две друге службе. Међутим, православни свештеници никада не проповедају на Васкршњу недељу; уместо тога, ми читамо присутном народу проповед коју је написао један од највећих беседника свих времена, архиеписком Свети Јован Златоусти.
Свети Јован Златоусти написао је једну посебну беседу пре око 1600 година. А разлог зашто 360 милиона нас Православаца још увек слуша ту исту проповед свакога Васкрса је због тога што ју је Свети Јован Златоусти утврдио; он је дословно рекао све што је било потребно рећи о овој теми. Према томе, како бисмо рекли, зашто мењати или препакивати нешто што је већ савршено?
Сад бисте помислили да је једна беседа која обухвата све што је потребно рећи заиста веома, веома дуга и веома, веома досадна; међутим, потребно је само пет минута да се прочита ова беседа, а такође се у њој налази поздравни и отпоздравни дијалог који је заправо јако забаван: постоји неколико места где свештеник чита стих а присутни народ понавља тај исти стих. А оно што чини ову беседу веома посебном је начин на који је Свети Јован Златоусти описао наше спасење.
У основи, Свети Јован Златоусти упоређује рај са једном великом гозбом. Наравно, то је слика која се појављује у Светом Писму. Али оно што чини библијску речиту слику још снажнијом је чињеница да ми, у нашем светом Православљу, увек прослављамо Васкрс уз обилан заједнички оброк. Тако да, док сви ми слушамо проповед Светог Јована Златоустог, ми такође мислимо о гозби у којој ћемо уживати кад се служба заврши.
Међутим, Свети Јован Златоусти наглашава да су сви позвани на Васкршњу гозбу. Овако он каже у својој беседи:
„Стога уђите сви у радост Господа свога; и први и други плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се сви! Теле је угојено, нека нико не изађе гладан; сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство! Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба!“
Видите овде је једна одлична ствар: оно што је истинито за наше Васкршње славље је такође истинито за Велику гозбу у Рају: сви су позвани. Не треба да будете савршени; не треба да будете присталица неких одређених идеја; не треба да усвојите неку посебну етикету; не треба да се одрекнете одређених људи; не треба да кажете исправне речи; не треба да следите одређена правила. Све што треба је да се одазовете.
То је сада чисто јеванђеље. И та је порука једнако узбудљива и једнако застрашујућа као што је била када ју је Исус Христос први пут објавио. Заправо, у ово време, она чак застрашује нас Православце- због чега је заправо, бар ја тако мислим, у Својој мудрости, Црква одлучила пре много година да се ова проповед Светог Јована Златоустог чита сваке године на централној прослави у току године: да бисмо се на тај начин, сви ми Православци једном годишње суочили са чињеницом да је апсолутно свако, без изузетка, позван на Гозбу у Царству небеском.
Наравно да не значи да ако су сви позвани на гозбу да ће се сви одазвати. И то треба на један уврнут, строг начин да поново увери сву нашу фундаменталистичку браћу. Другим речима, ми Православци не учимо да ће се сви спасти. Неки људи неће се одазвати гозби због поноса; неки људи ће се држати по страни због стида. Постоји и група људи која неће учествовати у гозби јер су или превише лењи или превише заузети. А биће и група људи која неће бити присутна једноставно јер не желе да их повезују са онима који би вероватно били тамо.
Према томе,у светом Православљу, доктрина пакла је сигурна. Међутим, управо због тога што је Господ наш и Господар наш учинио на Васкрс, нико- ни један једини од нас- икада треба да иде тамо. А како је Свети Јован Златоусти обухватио ту поруку кроз једну беседу без премца, беседу која је заиста за сва времена, ја ћу опет последњи пут сада цитирати овог светог архијереја:
„Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“
Наравно, сви сте позвани да нам се придружите на Васкршњу недељу.
Видите детаље на нашем веб порталу.
А без обзира да ли се појавили овог Васкрса или ако не успете да дођете, до наше заједничке гозбе у Царству небеском, било како било, видећемо се на Гозби.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор:http://www.pravmir.com/don-t-preach-easter/
ЦВЕТНА НЕДЕЉА: ГОСПОД ЈЕ БЛИЗУ
( Филипљанима 4,4-9)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
У данашњем Јеванђељу помиње се Лазар који је умро и помиње се вечера која се даје оном који је устао из мртвих. Тако да су улазак У јерусалим и васкрсење Лазара баш пуно и повезани. Заправо, исти тропар се пева за оба празника.
Јуче смо прослављали васкрсење Лазарево васкрсење, и да будем искрен сматрам да је васкрсење Лазарево много важнији празник. Наравно, овај данашњи празник (Цвети) се сматра Великим Господњим празником, и на овај празник једемо рибу, а на Лазареву суботу једе се само икра. Можда ћете само на основу тога помислити да је Улазак у Јерусалим важнији.
Међутим устајање Лазара из мртвих тиче се васкрсења. Улазак у Јерусалим је о Цару који долази Свом народу, јашући на магарету, а страшне ствари ће се десити следеће седмице. Али васкрснуће Лазарево, то је нешто што се у потпуности односи на наше васкрснуће.
Можда ово нисте знали: Јевереји су сматрали да после четири дана проведена у гробу нема повратка назад. Можда после три дана би нека особа и могла устати из мртвих. Али после четири дана то се сматрало потпуно безнадежним. Лазар је био четири дана мртав, па ипак га је Господ васкрсао.
А да будем искрен са вама, као ваш пастир рећу вам ово на очињски начин: Већина вас не чује причу о васкрсењу Лазревом у току црквене године. Ви дођете на Цветну недељу али не дођете на Лазареву суботу. Нисте јуче дошли на Литургију када се читала цела глава 11 по Јовану. А то је моного важније, јер се то истински односи на вас.
Сад ми је жао што ће све ово за вас мало изгледати неповезано, али да будем искрен, заиста сам уморан, веома је напорно све одрадити, па данас заиста уопште нисам размишљао о беседи због тога што су искрсле неке ствари ноћас и јутрос. Тако да ћу вам само рећи оно што ми је на срцу.
Оно што ми је на срцу је да имамо доста палми и доста врба, грана за које се држимо. Тако да и ми подражавамо Израиљеву децу. Али већина те Израељске деце одбацили су Месију. И вероватно већина, сигурно један велики део људи који су Православци неће ући у Царство Небеско зато што не теже за Царством Небеском. Они повремено одлазе у цркву, али не теже за Царством Небеским.
Тако да кад видим све те гране, и кад држим те гране, помислим: Да ли ћу ја бити тај који ће се одрећи Бога или ћу Га утврдити начином на који живим свој живот?
Тако да кад држите ове гране, надам се да ће та помисао доћи и до вас такође и да ћете и ви укорити себе због тога што не живите као Хришћани и да ћете одлучити да се потрудите јаче, да се потрудите боље.
Већина људи кад помисле да треба да се јаче потруде то би рекли у контексту Православља: „Од сада ћу постити“. Или „Ићу чешће у цркву...“ Ми себе меримо тим стварима. Мислим да треба јаче да се потрудите покушавајући да волите Бога свим срцем својим, да волите ближњег свог. Да пажљиво читате Свето Писмо, да се пажљиво молите а не да само повремено дођете у цркву и живите свој живот. На та начин ја мислим да се јаче потрудите.
Сад ће све друге ствари доћи са тим, пост ће помоћи, долазак у цркву ће помоћи, али најважнија ствар је да се држите за те гране, да имате у свом срцу жељу да се приближите Богу.
А сад Посланица- рекао сам вам да ће ово бити неповезано. Говорио сам вам о Лазару. Сад ћу вам говорити о Посланици. Обично нисам такав. Али данас сам измућкан као мућкалица за фарбу.
У Посланици се каже: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“. Он наставља даље речима : „Господ је близу.“ Мислим да је због тога одабрана ова посланица, због тога што Господ долази у Јерусалим не баш као земаљски Цар; он долази кротак, на магарчету, младунцу магарице.
Неки Цар би дошао на коњу са свим својим војницима испред себе и поред себе и иза и са великом виком и узвицима колико је он велики.
Било је овде и вике и узвика. Узвикивали су Осана, што значи Бог спасава.
Према томе, Господ је близу. Тако смо и ми сада, у нашем уму, ми смо управо пред страдањем Господа нашега. Наравно, за седам дана, ако тачно бројите седмицу ми нећемо у овом моменту бити у цркви. Ми ћемо се спремати, у нади устати и спремити се Агапе вечерње јер смо већ прославили Васкрсење. Према томе то је само за седам дана.
Господ је дошао у Јерусалим свечано. Људи су узвикивали:“Осана!“ Стављали су простирке на земљу. Стављали су гране дрвећа и палми на земљу прихватајући Га као свог Цара и победитеља. Он те ноћи није остао у Јерусалиму. Свети Јован каже да се вратио и преноћио негде у близину, у Витанији. А разлог је био тај што у Јерусалиму након свега тога Он није био прихваћен од стране људе. Владајућа класа мрзела Га је и желела је да Га убије.
Тако да је Он био у Јерусалиму и изван њега током тог периода пре Његовог страдања, у понедељак, уторак и среду и он је ухапшен у четвртак.
Господ је близу. Шта то значи за вас и за мене? Историјски гледано, кад је Господ ушао у Јерусалим све ове фанфаре биле су зло које се десило наредних дана. Људи су ковали заверу да Га убију. Јуда се договарао да Га се одрекне за 30 сребрењака. Лажи су се говориле и дланови трљали и људи подмићивали. И склапана су пријатељства зла, између Ирода и Кајафе.
Господ је близу. Каже се- радујте се. Шта то онда значи за нас? Да смо ми ови људи, да ли бисмо се ми радовали, да ли бисмо се ми прилеили уз Господа? Држите гранчице у својим рукама. Нека вам Господ помогне да се истински прилепите уз Господа, да се борите и следите Заповести, а не само да испуњавате формалности везане за своју веру.
(Ево још неповезаности). Кад сам био дете, васпитаван сам као римокатолик, а то је заиста значило само да будем добар Католик, што је значило да идем у цркву недељом. Није било нечега више од тога. Мој отац није био верник. Он је рекао да верује у „Неко биће горе“. Тако да се религија нје примењивала у нашој кући, али сигурно да су постојале неке спољашње ствари као што су Цветна недеља и Чиста среда и слично. АА што се мене тиче, за мене то није имало баш много смисла јер ми је деловало као да у томе нема душе.
А кад сам постао Православац, једна од најтежих ствари за мене била је сагледати све те ствари онако како их ми Православци гледамо, гледати их и рећи „то су бесмислени обичаји“. Јер управо тако људи ван Цркве мисле о стварима које ми радимо. Они мисле да је помазање уљем бесмислен обичај, да је добијање благослова од свештеника бесмислен обичај, држање палмових гранчица у руци и тако даље су само бесмислени обичаји и људска традиција.
Кад сам постао Православац видео сам значај и дубоко значење ових ствари. Док држите ове гранчице у руци, треба да мислите: Какво ћу дете Озраељско ја бити? Да ли ћу бити оно које каже Распни Га? Или ћу бити оно које Га воли и следи Његов пут крста? То је веома важно. Не постоји ништа бесмислено у држању ових ствари. Анђели виде да их држите. Бог види да их држите. Па шта кажете? Да ли кажете да ћте Га следити? Или кажете да ћете доћи просто што је данас велики црквени празник?
Веома је важно да имате срца у свему што радите. И због тога је овде и Посланица Филипљанима. „Радујте се свагда у Господу и опет велим, радујте се. Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“
Наравно, Господ је увек близу. Он не мора да иде кроз Јерусалим да би нам био близу. Он је увек са нама. Он све види. Он све разуме. Он у свему помаже.
И зашто треба да се радујемо Господу? Па, Свети Павле каже- не брините ни о чему. То је мало застарело. У основи значи: Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Према томе смисао нашег живота је Имати мир Божији у свом срцу.
Дакле, ви држите гранчице. Да ли сте смирени? Да ли покушавате да будете смирени? Ово је важно. Треба да дате изјаву одмах. Треба да се држите своје изјаве. Треба да се борите само да познате Бога. Само је то важно. Све остало нестаје. И мир Божији који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша. По дефиницији ми чак не можемо да разумемо како то изгледа што превазилази сваки ум. Али то је у потпуности много боље од овог мира који сад имамо. То је у потпуности много боље од овог света који сад имамо. Свет је пун жалости. Чак иако имате радости у свету, ипак има толико пуно жалости. Ако не директно у вашем личном животу, у животу оних које волите или које познајете или чак у животу оних које не познајете, ви знате да постоје грозне ствари које се дешавају у овом свету. Нема много мира у свету.
Али док држимо гранчице, за само неколико дана Господ ће бити ухапшен. Он ће бити бичован. Пљуваће Га. Богохулиће на Њега. Носиће Свој Крст. Скинуће га и распети на Крсту, људи ће бацати ствари на Њега, натераће га да пије оцат. И коцку ће бацати за Његову хаљну док Он умире. Само за неколико дана.
И док држимо гранчице у Апостолу се каже Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Па како се то дешава? То је за мене тајна Само знам да нам Бог помаже да стекнемо мир, али ми морамо да се боримо за то.
Тако да док вас гледам док држите ганчице, моја пастирска молитва за вас је да се борите да познате Бога у свему и да се борите да будете смирена особа и да је мир Божији са вама. То се може десити.
Хајде сад опет да се мало вратимо на Јеванђеље о Лазару. Као што Мајк Даум каже, понекад идем заобилазним путем. Па, има доста заобилазних путева у овом нашем разговору, јер је, као што рекох мало неповезан.
Кад је Исус дошао у Витанију, Лазар је већ био четири дана мртав. Марија и Марта волеле су пуно свог брата и оне су волеле и Господа; оне су Га добро познавале, оне су знале да Он може да исцели Лазара. Оне су знале да Он може да дигне Лазара из мртвих, али та тачка могућности је превазиђена. Он је био мртав више од три дана. Он је био мртав четири дана.
Марта долази Исусу и каже: „Господе, да си био овде, мој брат не би умро“. А Он јој говори да ће бити васкрснут. А Марта каже да зна да ће бити васкрснут у последњи дан. А онда Исус каже: „Ја сам Васкрсење и Живот; да ли верујеш у то“. Она каже да. Али не верује у потпуности. Скоро да верује.
Зар то није и у вашеем животу? Зар нисте скоро па верници? Зар не верујете 99%, али увек постоји неки делић можда да не верујете? Делић вас који размишља на тај начин да нисте један од оних којима ће се нешто добро десити?
Онда она зове Марију и оне иду до гроба и Господ говори „Отворите гроб“ а Марта која је управо разговарала са Господом каже „Господе, он је четири дана мртав, заудара“ А Господ јој рече „Не рекох ти ја да верујеш?“ Они отворише гроб и наравно Лазар изађе у увезан у покрове. А онда му они скинуше покрове и ево га жив и здрав Лазар. Устао из мртвих после четири дана.
Мислим да овај опширан извештај који нам даје Јован о васкрсавању Лазара је због тога што ми имамо проблем да верујемо да ће нам се заиста добре ствари десити. Ми имамо проблем да верујемо да ћемо икада престати да се љутимо, да престанемо да будемо изнервирани од стране наших вољених. Па, почнимо да се више молимо. Ми мислимо да ће ствари у нашем животу остати; оне су ту данима; оне су дуго ту; оне су четири дана мртве: оне се неће побољшати. Али оне ће се побољшати. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Све што нам треба је само да се молимо, боримо, постимо, да будемо Хришћани, да одбацимо ствари које нису Хришћанске. Да изменимо приоритете. То је тешко.
Управо смо данас имали једно крштење. То је тек почетак за овог младог човека. То је радостан догађај, али у суштини, може се рећи да је то ко кад Мајкл држи палмове гранчице говорећи Осана. Добро, сад после крштења он ће показати да ли воли Бога на основу тога како живи. Све су могућности отворене. Све могућности су ту; сад је до њега. Да ли ће да живи као Хришћанин или не?
Нека би нам Бог помогао да одржимо своје обећање док машемо палмовим и врбиним гранчицама. То је прелеп призор. Али нека то буде наш исказ, да ми желимо мир Божији који превазилази сваки ум. И онда ће нам Бог помоћи. Нека вам Бог помогне у свему. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: http://www.orthodox.net/sermons/great-lent-sunday-06_2014-04-13+the-lord-is-at-hand_philippians4-4-9.html
У данашњем Јеванђељу помиње се Лазар који је умро и помиње се вечера која се даје оном који је устао из мртвих. Тако да су улазак У јерусалим и васкрсење Лазара баш пуно и повезани. Заправо, исти тропар се пева за оба празника.
Јуче смо прослављали васкрсење Лазарево васкрсење, и да будем искрен сматрам да је васкрсење Лазарево много важнији празник. Наравно, овај данашњи празник (Цвети) се сматра Великим Господњим празником, и на овај празник једемо рибу, а на Лазареву суботу једе се само икра. Можда ћете само на основу тога помислити да је Улазак у Јерусалим важнији.
Међутим устајање Лазара из мртвих тиче се васкрсења. Улазак у Јерусалим је о Цару који долази Свом народу, јашући на магарету, а страшне ствари ће се десити следеће седмице. Али васкрснуће Лазарево, то је нешто што се у потпуности односи на наше васкрснуће.
Можда ово нисте знали: Јевереји су сматрали да после четири дана проведена у гробу нема повратка назад. Можда после три дана би нека особа и могла устати из мртвих. Али после четири дана то се сматрало потпуно безнадежним. Лазар је био четири дана мртав, па ипак га је Господ васкрсао.
А да будем искрен са вама, као ваш пастир рећу вам ово на очињски начин: Већина вас не чује причу о васкрсењу Лазревом у току црквене године. Ви дођете на Цветну недељу али не дођете на Лазареву суботу. Нисте јуче дошли на Литургију када се читала цела глава 11 по Јовану. А то је моного важније, јер се то истински односи на вас.
Сад ми је жао што ће све ово за вас мало изгледати неповезано, али да будем искрен, заиста сам уморан, веома је напорно све одрадити, па данас заиста уопште нисам размишљао о беседи због тога што су искрсле неке ствари ноћас и јутрос. Тако да ћу вам само рећи оно што ми је на срцу.
Оно што ми је на срцу је да имамо доста палми и доста врба, грана за које се држимо. Тако да и ми подражавамо Израиљеву децу. Али већина те Израељске деце одбацили су Месију. И вероватно већина, сигурно један велики део људи који су Православци неће ући у Царство Небеско зато што не теже за Царством Небеском. Они повремено одлазе у цркву, али не теже за Царством Небеским.
Тако да кад видим све те гране, и кад држим те гране, помислим: Да ли ћу ја бити тај који ће се одрећи Бога или ћу Га утврдити начином на који живим свој живот?
Тако да кад држите ове гране, надам се да ће та помисао доћи и до вас такође и да ћете и ви укорити себе због тога што не живите као Хришћани и да ћете одлучити да се потрудите јаче, да се потрудите боље.
Већина људи кад помисле да треба да се јаче потруде то би рекли у контексту Православља: „Од сада ћу постити“. Или „Ићу чешће у цркву...“ Ми себе меримо тим стварима. Мислим да треба јаче да се потрудите покушавајући да волите Бога свим срцем својим, да волите ближњег свог. Да пажљиво читате Свето Писмо, да се пажљиво молите а не да само повремено дођете у цркву и живите свој живот. На та начин ја мислим да се јаче потрудите.
Сад ће све друге ствари доћи са тим, пост ће помоћи, долазак у цркву ће помоћи, али најважнија ствар је да се држите за те гране, да имате у свом срцу жељу да се приближите Богу.
А сад Посланица- рекао сам вам да ће ово бити неповезано. Говорио сам вам о Лазару. Сад ћу вам говорити о Посланици. Обично нисам такав. Али данас сам измућкан као мућкалица за фарбу.
У Посланици се каже: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“. Он наставља даље речима : „Господ је близу.“ Мислим да је због тога одабрана ова посланица, због тога што Господ долази у Јерусалим не баш као земаљски Цар; он долази кротак, на магарчету, младунцу магарице.
Неки Цар би дошао на коњу са свим својим војницима испред себе и поред себе и иза и са великом виком и узвицима колико је он велики.
Било је овде и вике и узвика. Узвикивали су Осана, што значи Бог спасава.
Према томе, Господ је близу. Тако смо и ми сада, у нашем уму, ми смо управо пред страдањем Господа нашега. Наравно, за седам дана, ако тачно бројите седмицу ми нећемо у овом моменту бити у цркви. Ми ћемо се спремати, у нади устати и спремити се Агапе вечерње јер смо већ прославили Васкрсење. Према томе то је само за седам дана.
Господ је дошао у Јерусалим свечано. Људи су узвикивали:“Осана!“ Стављали су простирке на земљу. Стављали су гране дрвећа и палми на земљу прихватајући Га као свог Цара и победитеља. Он те ноћи није остао у Јерусалиму. Свети Јован каже да се вратио и преноћио негде у близину, у Витанији. А разлог је био тај што у Јерусалиму након свега тога Он није био прихваћен од стране људе. Владајућа класа мрзела Га је и желела је да Га убије.
Тако да је Он био у Јерусалиму и изван њега током тог периода пре Његовог страдања, у понедељак, уторак и среду и он је ухапшен у четвртак.
Господ је близу. Шта то значи за вас и за мене? Историјски гледано, кад је Господ ушао у Јерусалим све ове фанфаре биле су зло које се десило наредних дана. Људи су ковали заверу да Га убију. Јуда се договарао да Га се одрекне за 30 сребрењака. Лажи су се говориле и дланови трљали и људи подмићивали. И склапана су пријатељства зла, између Ирода и Кајафе.
Господ је близу. Каже се- радујте се. Шта то онда значи за нас? Да смо ми ови људи, да ли бисмо се ми радовали, да ли бисмо се ми прилеили уз Господа? Држите гранчице у својим рукама. Нека вам Господ помогне да се истински прилепите уз Господа, да се борите и следите Заповести, а не само да испуњавате формалности везане за своју веру.
(Ево још неповезаности). Кад сам био дете, васпитаван сам као римокатолик, а то је заиста значило само да будем добар Католик, што је значило да идем у цркву недељом. Није било нечега више од тога. Мој отац није био верник. Он је рекао да верује у „Неко биће горе“. Тако да се религија нје примењивала у нашој кући, али сигурно да су постојале неке спољашње ствари као што су Цветна недеља и Чиста среда и слично. АА што се мене тиче, за мене то није имало баш много смисла јер ми је деловало као да у томе нема душе.
А кад сам постао Православац, једна од најтежих ствари за мене била је сагледати све те ствари онако како их ми Православци гледамо, гледати их и рећи „то су бесмислени обичаји“. Јер управо тако људи ван Цркве мисле о стварима које ми радимо. Они мисле да је помазање уљем бесмислен обичај, да је добијање благослова од свештеника бесмислен обичај, држање палмових гранчица у руци и тако даље су само бесмислени обичаји и људска традиција.
Кад сам постао Православац видео сам значај и дубоко значење ових ствари. Док држите ове гранчице у руци, треба да мислите: Какво ћу дете Озраељско ја бити? Да ли ћу бити оно које каже Распни Га? Или ћу бити оно које Га воли и следи Његов пут крста? То је веома важно. Не постоји ништа бесмислено у држању ових ствари. Анђели виде да их држите. Бог види да их држите. Па шта кажете? Да ли кажете да ћте Га следити? Или кажете да ћете доћи просто што је данас велики црквени празник?
Веома је важно да имате срца у свему што радите. И због тога је овде и Посланица Филипљанима. „Радујте се свагда у Господу и опет велим, радујте се. Благост ваша нека буде позната свим људима. Господ је близу.“
Наравно, Господ је увек близу. Он не мора да иде кроз Јерусалим да би нам био близу. Он је увек са нама. Он све види. Он све разуме. Он у свему помаже.
И зашто треба да се радујемо Господу? Па, Свети Павле каже- не брините ни о чему. То је мало застарело. У основи значи: Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Према томе смисао нашег живота је Имати мир Божији у свом срцу.
Дакле, ви држите гранчице. Да ли сте смирени? Да ли покушавате да будете смирени? Ово је важно. Треба да дате изјаву одмах. Треба да се држите своје изјаве. Треба да се борите само да познате Бога. Само је то важно. Све остало нестаје. И мир Божији који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша. По дефиницији ми чак не можемо да разумемо како то изгледа што превазилази сваки ум. Али то је у потпуности много боље од овог мира који сад имамо. То је у потпуности много боље од овог света који сад имамо. Свет је пун жалости. Чак иако имате радости у свету, ипак има толико пуно жалости. Ако не директно у вашем личном животу, у животу оних које волите или које познајете или чак у животу оних које не познајете, ви знате да постоје грозне ствари које се дешавају у овом свету. Нема много мира у свету.
Али док држимо гранчице, за само неколико дана Господ ће бити ухапшен. Он ће бити бичован. Пљуваће Га. Богохулиће на Њега. Носиће Свој Крст. Скинуће га и распети на Крсту, људи ће бацати ствари на Њега, натераће га да пије оцат. И коцку ће бацати за Његову хаљну док Он умире. Само за неколико дана.
И док држимо гранчице у Апостолу се каже Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Па како се то дешава? То је за мене тајна Само знам да нам Бог помаже да стекнемо мир, али ми морамо да се боримо за то.
Тако да док вас гледам док држите ганчице, моја пастирска молитва за вас је да се борите да познате Бога у свему и да се борите да будете смирена особа и да је мир Божији са вама. То се може десити.
Хајде сад опет да се мало вратимо на Јеванђеље о Лазару. Као што Мајк Даум каже, понекад идем заобилазним путем. Па, има доста заобилазних путева у овом нашем разговору, јер је, као што рекох мало неповезан.
Кад је Исус дошао у Витанију, Лазар је већ био четири дана мртав. Марија и Марта волеле су пуно свог брата и оне су волеле и Господа; оне су Га добро познавале, оне су знале да Он може да исцели Лазара. Оне су знале да Он може да дигне Лазара из мртвих, али та тачка могућности је превазиђена. Он је био мртав више од три дана. Он је био мртав четири дана.
Марта долази Исусу и каже: „Господе, да си био овде, мој брат не би умро“. А Он јој говори да ће бити васкрснут. А Марта каже да зна да ће бити васкрснут у последњи дан. А онда Исус каже: „Ја сам Васкрсење и Живот; да ли верујеш у то“. Она каже да. Али не верује у потпуности. Скоро да верује.
Зар то није и у вашеем животу? Зар нисте скоро па верници? Зар не верујете 99%, али увек постоји неки делић можда да не верујете? Делић вас који размишља на тај начин да нисте један од оних којима ће се нешто добро десити?
Онда она зове Марију и оне иду до гроба и Господ говори „Отворите гроб“ а Марта која је управо разговарала са Господом каже „Господе, он је четири дана мртав, заудара“ А Господ јој рече „Не рекох ти ја да верујеш?“ Они отворише гроб и наравно Лазар изађе у увезан у покрове. А онда му они скинуше покрове и ево га жив и здрав Лазар. Устао из мртвих после четири дана.
Мислим да овај опширан извештај који нам даје Јован о васкрсавању Лазара је због тога што ми имамо проблем да верујемо да ће нам се заиста добре ствари десити. Ми имамо проблем да верујемо да ћемо икада престати да се љутимо, да престанемо да будемо изнервирани од стране наших вољених. Па, почнимо да се више молимо. Ми мислимо да ће ствари у нашем животу остати; оне су ту данима; оне су дуго ту; оне су четири дана мртве: оне се неће побољшати. Али оне ће се побољшати. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Све што нам треба је само да се молимо, боримо, постимо, да будемо Хришћани, да одбацимо ствари које нису Хришћанске. Да изменимо приоритете. То је тешко.
Управо смо данас имали једно крштење. То је тек почетак за овог младог човека. То је радостан догађај, али у суштини, може се рећи да је то ко кад Мајкл држи палмове гранчице говорећи Осана. Добро, сад после крштења он ће показати да ли воли Бога на основу тога како живи. Све су могућности отворене. Све могућности су ту; сад је до њега. Да ли ће да живи као Хришћанин или не?
Нека би нам Бог помогао да одржимо своје обећање док машемо палмовим и врбиним гранчицама. То је прелеп призор. Али нека то буде наш исказ, да ми желимо мир Божији који превазилази сваки ум. И онда ће нам Бог помоћи. Нека вам Бог помогне у свему. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: http://www.orthodox.net/sermons/great-lent-sunday-06_2014-04-13+the-lord-is-at-hand_philippians4-4-9.html
Света Марија Египћанка: БЕСЕДА на Пету недељу Васкршњег поста
Црква која од бивших проститутки, убица и прељубника ствара свеце је у исто време и реална у смислу наших искварених живота и оптимистична да постоји нада за свакога од нас да се исправи и живи по вери због милости Господа Исуса
Христа.
Ми понекад заборавимо да је потребна једна посебна врста храбрости да прихватимо истину о себи, нарочито кад је истина болна или кад нам се тражи нешто што не желимо да дамо. Нико нас не може натерати да направимо духовне промене у свом
животу, па нам је тим пре потребно више бистрине и храбрости да препознамо истину и да одговоримо на њу.
Данас се сећамо Свете Марије Египћанке која је имала храбрости да призна да је била развратница и да онда уради све што је требало да се исправи. Кад ју је невидљива сила спречила да уђе у Храм гроба Господњег у Јерусалиму, она је молила пресвету Богородицу за помоћ, ушла у цркву да се поклони Часном Крсту и да се повинује
божанској заповести да проведе остатак свог живота у покајању и стогом аскетизму као пустињакиња у пустињи. Кад се монах Зосима срео са њом 50 година касније, био је задивљен њеном светошћу. Али као и сви свеци, она је била свесна само својих грехова и своје непрекидне потребе за Божијом милошћу.
Ученици Христови Јаков и Јован су много мање били свесни истине о себе кад су молили Исуса Христа за привилегована места у Царству Небеском. Господ је непосредно пре тога говорио ученицима да ће страдати, умрети и васкрснути али ова
двојица су наставила са размишљањима о светским стварима неког политичког царства на земљи и хтели да се дочепају моћи. Спаситељ их је исправио говорећи им да не знају шта траже јер пут у Царство Небеско захтева несебичну жртву себе Богу, испијање чаше и подвргавање крштењу патње и смрти. То је и Христов пут „јер и Син човечији
не дође да му служе, већ да служи, и да положи Свој живот за многе“.
Потребна је дубока духовна храброст да се суочимо са истином да живимо насупрот Божијој вољи. Није било лако ученицима гладним моћи да се одрекну свог политичког сна и да науче како да следе Господа Који доноси спасење свету својим Часним Крстом
и празним гробом. Није било лако огромној грешници као што је била Света Марија Египћанка да се одрекне свог комфорног и испуњеног задовољствима живота да се каје у пустињи. И није лако ни за кога од нас да спозна истину о сопственим падовима, слабостима, навикама учињених речју, мислима и делу које нам стоје као препрека на
путу светости.
Потребно је нарочите храбрости да се то учини, али ми морамо преузети на себе тежак посао отварања очију наших душа и предузети неопходне кораке да бисмо лично учествовали у Христовом исцељењу и снази. Наравно, ми никада не заслужујемо Божију милост али ми морамо сарађивати са Њим спознајући све оно што себи чинимо и кајући се у понизности најбоље што умемо. Он нам све то омогућава; и што се понизније кајемо ми се више отварамо Његовој милости и сили преображења.
Црква која од бивших проститутки, убица и прељубника ствара свеце је у исто време и реална у смислу наших искварених живота и оптимистична да постоји нада за свакога од нас да се исправи и живи по вери због милости Господа Исуса Христа. Али ми морамо имати храбрости да искрено препознамо наше ломове, болести, несавршености а онда да имамо снагу да кренемо корацима који су често болни али који су нам неопходни да преусмеримо наш живот ка Царству Небеском. Ми вероватно да нећемо морати да проведемо 50 година у пустињи као Света Марија Египћанка или да нас Господ исправља лицем-у-лице као Јакова и Јована, али попут њих морамо имати понизну снагу која нам је неопходна за спознају напетости измађу духовне болести и нашег циља- благословеног живота у који смо позвани. То је напетост и борба у којој ћемо наћи свје спасење ако имамо храбрости да прихватимо истину о себи и онда учинити оно што морамо да бисмо се окренули стварима око себе учествујући потпуније у Христовом животу.
Како смо близу краја Васкршњег поста, бар је свако од нас бар нешто научио о сопственом духовном стању. Можда се боримо са сопственим страстима које од нас узимају оно најбоље. Можда чак нисмо ни покушали да се молимо, постимо или да се на неки други начин одрекнемо себе нити да постанемо великодушни према онима којима је помоћ потребна. Можда нисмо истински тражили опроштај, помирење нити се кајали. Без обзира на то, треба да нам свима буде јасно да је исцељење и снага која нам је потребна ван наших сопствених моћи јер сви смо ми слаби, болесни и лако нас је одвратити. Препознати то није срамота, већ је то једноставно лекција који су научили сви велики грешници који су се дозвали разуму и кранули на пут дому свом.
Пре него што кренемо путем до крста на Цвети, има још времена да испитамо наше душе бруталном искреношћу, исповедањем и покајањем и да предузмемо кораке које можемо да следимо Исуса Христа. Он је створио свеце од проститутки и моћних трговаца. Он ће то учинити и са нама, само ако се храбро покајемо искрено и у понизности. Да, постоји нада чак и за тебе и мене кроз понизно покајање које нам доноси Божију милост.
о. Филип Лемастерс
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / Извор
Христа.
Ми понекад заборавимо да је потребна једна посебна врста храбрости да прихватимо истину о себи, нарочито кад је истина болна или кад нам се тражи нешто што не желимо да дамо. Нико нас не може натерати да направимо духовне промене у свом
животу, па нам је тим пре потребно више бистрине и храбрости да препознамо истину и да одговоримо на њу.
Данас се сећамо Свете Марије Египћанке која је имала храбрости да призна да је била развратница и да онда уради све што је требало да се исправи. Кад ју је невидљива сила спречила да уђе у Храм гроба Господњег у Јерусалиму, она је молила пресвету Богородицу за помоћ, ушла у цркву да се поклони Часном Крсту и да се повинује
божанској заповести да проведе остатак свог живота у покајању и стогом аскетизму као пустињакиња у пустињи. Кад се монах Зосима срео са њом 50 година касније, био је задивљен њеном светошћу. Али као и сви свеци, она је била свесна само својих грехова и своје непрекидне потребе за Божијом милошћу.
Ученици Христови Јаков и Јован су много мање били свесни истине о себе кад су молили Исуса Христа за привилегована места у Царству Небеском. Господ је непосредно пре тога говорио ученицима да ће страдати, умрети и васкрснути али ова
двојица су наставила са размишљањима о светским стварима неког политичког царства на земљи и хтели да се дочепају моћи. Спаситељ их је исправио говорећи им да не знају шта траже јер пут у Царство Небеско захтева несебичну жртву себе Богу, испијање чаше и подвргавање крштењу патње и смрти. То је и Христов пут „јер и Син човечији
не дође да му служе, већ да служи, и да положи Свој живот за многе“.
Потребна је дубока духовна храброст да се суочимо са истином да живимо насупрот Божијој вољи. Није било лако ученицима гладним моћи да се одрекну свог политичког сна и да науче како да следе Господа Који доноси спасење свету својим Часним Крстом
и празним гробом. Није било лако огромној грешници као што је била Света Марија Египћанка да се одрекне свог комфорног и испуњеног задовољствима живота да се каје у пустињи. И није лако ни за кога од нас да спозна истину о сопственим падовима, слабостима, навикама учињених речју, мислима и делу које нам стоје као препрека на
путу светости.
Потребно је нарочите храбрости да се то учини, али ми морамо преузети на себе тежак посао отварања очију наших душа и предузети неопходне кораке да бисмо лично учествовали у Христовом исцељењу и снази. Наравно, ми никада не заслужујемо Божију милост али ми морамо сарађивати са Њим спознајући све оно што себи чинимо и кајући се у понизности најбоље што умемо. Он нам све то омогућава; и што се понизније кајемо ми се више отварамо Његовој милости и сили преображења.
Црква која од бивших проститутки, убица и прељубника ствара свеце је у исто време и реална у смислу наших искварених живота и оптимистична да постоји нада за свакога од нас да се исправи и живи по вери због милости Господа Исуса Христа. Али ми морамо имати храбрости да искрено препознамо наше ломове, болести, несавршености а онда да имамо снагу да кренемо корацима који су често болни али који су нам неопходни да преусмеримо наш живот ка Царству Небеском. Ми вероватно да нећемо морати да проведемо 50 година у пустињи као Света Марија Египћанка или да нас Господ исправља лицем-у-лице као Јакова и Јована, али попут њих морамо имати понизну снагу која нам је неопходна за спознају напетости измађу духовне болести и нашег циља- благословеног живота у који смо позвани. То је напетост и борба у којој ћемо наћи свје спасење ако имамо храбрости да прихватимо истину о себи и онда учинити оно што морамо да бисмо се окренули стварима око себе учествујући потпуније у Христовом животу.
Како смо близу краја Васкршњег поста, бар је свако од нас бар нешто научио о сопственом духовном стању. Можда се боримо са сопственим страстима које од нас узимају оно најбоље. Можда чак нисмо ни покушали да се молимо, постимо или да се на неки други начин одрекнемо себе нити да постанемо великодушни према онима којима је помоћ потребна. Можда нисмо истински тражили опроштај, помирење нити се кајали. Без обзира на то, треба да нам свима буде јасно да је исцељење и снага која нам је потребна ван наших сопствених моћи јер сви смо ми слаби, болесни и лако нас је одвратити. Препознати то није срамота, већ је то једноставно лекција који су научили сви велики грешници који су се дозвали разуму и кранули на пут дому свом.
Пре него што кренемо путем до крста на Цвети, има још времена да испитамо наше душе бруталном искреношћу, исповедањем и покајањем и да предузмемо кораке које можемо да следимо Исуса Христа. Он је створио свеце од проститутки и моћних трговаца. Он ће то учинити и са нама, само ако се храбро покајемо искрено и у понизности. Да, постоји нада чак и за тебе и мене кроз понизно покајање које нам доноси Божију милост.
о. Филип Лемастерс
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / Извор
Беседа на четврту недељу Васкршњег поста
„И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми. И кад год га ухвати ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! А Исус видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: Душе нијеми и глухи, ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истјерати? И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће“(Мк 9,17-31) .
Као Хришћани, ми често доживљавамо иста разочарања попут овог о данађњем Јеванђељу о оцу чије је дете било запоседнуто демоном као и разочарања ученика. Много пута људи дођу у цркву тражећи помоћ од Бога у својим молитвама, али њихове молитве остају неуслишене. И пуно пута ми као Хришћани желимо да помогнемо некој породици којој је потребна велика помоћ, па ипак нисмо способни да им обезбедимо ту духовну помоћ која им је неопходна, а ми их гледамо како клону у свом болу упркос нашим најбољим напорима да им помогнемо.
У овој данашњој јеванђељској причи Исус говори ученицима да је једини начин да се реше духовни проблеми постом и молитвом. Ова јеванђељска прича даје нам се у ово доба године зато што смо у Васкршњем посту где би требало да појачамо молитву и пост. А у данашњој лекцији научићемо да су пост и молитва чин љубави према другима. Данашње јеванђеље не похваљује самоодрицање као средство спасавања сопствене душе, већ као средство истеривања злих духова из света. Не постимо ми због сопствених себичних интереса- да бисмо стекли сопствено спасење; ми постимо да бисмо помогли својој браћи да се ослободе демонског утицаја. Пост у овом случају не односи се на „МЕНЕ“. Он се односи на Божију љубав према свету, и да се неки циљеви достизања Царства Божијег могу испунити само кроз појачану молитву и пост. Нама се овде представља контраинтуитивна идеја да живети за свет значи молити се и постити.
Ове четврте недеље Васкршњег поста сећамо се Светог Јована Лествичника који је написао књигу о лествицама рајским. То је симболична слика која нам служи да се сетимо као Хришћани да овде привремено боравимо. Цео Васкршњи пост је једно путовање, молитва и пост и милосрђе и покајање- то су начини нашег путовања ка нашем одредишту: Царству Божијем.
Треба да се сетимо у Васкршњем посту да живимо у свету Пада, у свету у ком су грех и смрт још увек доминантни играчи. Треба да се сетимо да свет у коме живимо није Рај где је Бог ставио прве људе, чак није ни свет из ког су Адам и Ева прогнани, јер наш свет је свет после Великог потопа и пуно тога нас дели од раја и Адама и Еве. Овај свет, такође, није Царство Божије: знаци тога су смрт и изопаченост и патња.
Тако да смо ми на привременом путовању кроз време и место које нити је наш првобитно дом нити наше коначно одредиште. Ми треба активно да путујемо кроз ово време и место и опет вас подсећам да то значи покајање, исповедање, великодушност и давање милостиње, праштање дугима, тражење опроштаја, молитва, пручавање Светог писма, пост и усредсређивање на љубав према Богу и ближњима.
Стварност овог нашег духовног путовања на земљи је да ми не видимо целокупну слику онога шта се дешава, оно шта се едешава нити оно што тек треба да дође. Ми знамо да је Исус Син Божији који је дошао у свет и сишао у Ад, место смрти. Он је устао из мртвих и вазнео се на небо. Христос нам открива да постоји сјајнија реалност: то је место одкле Он долази и место на које се Он вратио после Свог земаљског живота. И Он нам открива да ни место смрти није наше коначно одредиште. Христос нам открива да ми обично видимо само један делић укупног свемира који је Бог створио. Због тога често имамо проблем због своје неспособности да разумемо шта се дешаа у свету.
Ми једино можемо да посматрамо свет Пада, свет у којем су смрт и земљотреси и цунами и нуклеарна топљена заузела место. То је свет у којем још увек владају силе које се супростављају Богу. У Посланици Јеврејима 2,14 каже се да је ђаво тај који има власт над смрћу. Ми не можемо испунити Божију вољу кроз смрт- нити абортусе, капиталним кажњавањем, бомбардовањем непријатеља до потчињености. Смрт је непријатељ Бога и човечанста. Смрт чак и није пут у рај: израз „умри и иди у рај“ не јавља се у Новом завету.
Бог уништава и смрт и ђавола. Свет Пада није свет правде. Људи умир неправедно кроз догађаје где то није њихова кривица. Ово је свет у којем људи доносе смрт једни другима да би имали контролу једни над другима. То нас подсећа на то да живимо у свету Пада, јер још једном кађе се у Посланици Јееврејима 2, 14 да ђаво има власт над смрћу.
Ми привремено путујемо кроз овај свет. Ми имамо моћ да трансформишемо сопствени живот према Јеванђељу- не живимо ми ослањајући се на моћ смрти, него на моћ која уништава смрт.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /
Извор: https://frted.wordpress.com/2011/04/05/sermon-for-the-4th-sunday-of-great-lent-2011/
А он одговарајући рече: О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! А Исус видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: Душе нијеми и глухи, ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истјерати? И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће“(Мк 9,17-31) .
Као Хришћани, ми често доживљавамо иста разочарања попут овог о данађњем Јеванђељу о оцу чије је дете било запоседнуто демоном као и разочарања ученика. Много пута људи дођу у цркву тражећи помоћ од Бога у својим молитвама, али њихове молитве остају неуслишене. И пуно пута ми као Хришћани желимо да помогнемо некој породици којој је потребна велика помоћ, па ипак нисмо способни да им обезбедимо ту духовну помоћ која им је неопходна, а ми их гледамо како клону у свом болу упркос нашим најбољим напорима да им помогнемо.
У овој данашњој јеванђељској причи Исус говори ученицима да је једини начин да се реше духовни проблеми постом и молитвом. Ова јеванђељска прича даје нам се у ово доба године зато што смо у Васкршњем посту где би требало да појачамо молитву и пост. А у данашњој лекцији научићемо да су пост и молитва чин љубави према другима. Данашње јеванђеље не похваљује самоодрицање као средство спасавања сопствене душе, већ као средство истеривања злих духова из света. Не постимо ми због сопствених себичних интереса- да бисмо стекли сопствено спасење; ми постимо да бисмо помогли својој браћи да се ослободе демонског утицаја. Пост у овом случају не односи се на „МЕНЕ“. Он се односи на Божију љубав према свету, и да се неки циљеви достизања Царства Божијег могу испунити само кроз појачану молитву и пост. Нама се овде представља контраинтуитивна идеја да живети за свет значи молити се и постити.
Ове четврте недеље Васкршњег поста сећамо се Светог Јована Лествичника који је написао књигу о лествицама рајским. То је симболична слика која нам служи да се сетимо као Хришћани да овде привремено боравимо. Цео Васкршњи пост је једно путовање, молитва и пост и милосрђе и покајање- то су начини нашег путовања ка нашем одредишту: Царству Божијем.
Треба да се сетимо у Васкршњем посту да живимо у свету Пада, у свету у ком су грех и смрт још увек доминантни играчи. Треба да се сетимо да свет у коме живимо није Рај где је Бог ставио прве људе, чак није ни свет из ког су Адам и Ева прогнани, јер наш свет је свет после Великог потопа и пуно тога нас дели од раја и Адама и Еве. Овај свет, такође, није Царство Божије: знаци тога су смрт и изопаченост и патња.
Тако да смо ми на привременом путовању кроз време и место које нити је наш првобитно дом нити наше коначно одредиште. Ми треба активно да путујемо кроз ово време и место и опет вас подсећам да то значи покајање, исповедање, великодушност и давање милостиње, праштање дугима, тражење опроштаја, молитва, пручавање Светог писма, пост и усредсређивање на љубав према Богу и ближњима.
Стварност овог нашег духовног путовања на земљи је да ми не видимо целокупну слику онога шта се дешава, оно шта се едешава нити оно што тек треба да дође. Ми знамо да је Исус Син Божији који је дошао у свет и сишао у Ад, место смрти. Он је устао из мртвих и вазнео се на небо. Христос нам открива да постоји сјајнија реалност: то је место одкле Он долази и место на које се Он вратио после Свог земаљског живота. И Он нам открива да ни место смрти није наше коначно одредиште. Христос нам открива да ми обично видимо само један делић укупног свемира који је Бог створио. Због тога често имамо проблем због своје неспособности да разумемо шта се дешаа у свету.
Ми једино можемо да посматрамо свет Пада, свет у којем су смрт и земљотреси и цунами и нуклеарна топљена заузела место. То је свет у којем још увек владају силе које се супростављају Богу. У Посланици Јеврејима 2,14 каже се да је ђаво тај који има власт над смрћу. Ми не можемо испунити Божију вољу кроз смрт- нити абортусе, капиталним кажњавањем, бомбардовањем непријатеља до потчињености. Смрт је непријатељ Бога и човечанста. Смрт чак и није пут у рај: израз „умри и иди у рај“ не јавља се у Новом завету.
Бог уништава и смрт и ђавола. Свет Пада није свет правде. Људи умир неправедно кроз догађаје где то није њихова кривица. Ово је свет у којем људи доносе смрт једни другима да би имали контролу једни над другима. То нас подсећа на то да живимо у свету Пада, јер још једном кађе се у Посланици Јееврејима 2, 14 да ђаво има власт над смрћу.
Ми привремено путујемо кроз овај свет. Ми имамо моћ да трансформишемо сопствени живот према Јеванђељу- не живимо ми ослањајући се на моћ смрти, него на моћ која уништава смрт.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /
Извор: https://frted.wordpress.com/2011/04/05/sermon-for-the-4th-sunday-of-great-lent-2011/
ПоклаЊАње Часном Крсту: Беседа на трећу недељу Васкршњег поста која се још зове и Крстопоклона недеља
Јеврејима 4, 14-5:6 Мк 8 34-9:1
Било какав тежак изазов да имате, увек је надахњујуће да знате да сте на пола пута до краја. То може бити нека трка, школска година, пројекат или задатак: ако сте дошли до половине знате да коначно можете да достигнете свој циљ.
Ми смо на половини Васкршњег поста, а данас нас црква позива да обратимо пажњу на велики симбол победе, велики знак наде, Часни Крст Господњи. Током овоземаљске службе Господа Исуса Христа, наравно да нико није био надахнут крстом јер је он био застрашујући инструмент погубљења. Крст није био знак поштовања и сигурно да нико није ни помислио да ће Месија Божији страдати на њему.
Било је изузетно шокирајуће када је Спаситељ рекао својим ученицима да ће Он бити одбачен, мучен, да ће умрети и опет васкрснути. Када га је Свети Петар покушао да одговори, Христос га је назвао „сотоном“ и рекао да он мисли на оно што је људско, а не Божије. Онда је Господ рекао својим ученицима оно што они нису желели да чују. Они такође морају узети на себе свој крст и дати своје животе; то је начин уласка у благословено спасоносно Небеско царство.
Тешка истина коју је Исус Христос изнео својим ученицима била је и то да ме не скачемо унапред од среће у празну гробницу. Ми прво морамо ићи са нашим Господом са сопственим крстом; ми такође морамо умрети да бисмо васкрсли. А та непопуларна истина је да свако од нас од првог до последњег треба да умре својим сагрешењима, да умре ономе чему смо се изопачили, својим везама, нашем овоземаљском свету. Син Божији нуди Себе из чисте послушности Светој Тројици, узимајући на Себе свеобухватне последице греха и смрти да би на ужасан начин био погубљен; Он то чини из љубави према нама. И на тај начин он нам отвара пут ка Царству Небеском, у вечни живот, за тебе, мене и цело човечанство; заиста, за читаву креацију.
А тај пут је Крст, јер ако желимо да делимо радост Његовог васкрсења, Његове победе над смрћу, ми морамо да учествујемо у тој борби, болу, и жртви распећа. Ми морамо да распнемо наше навикнуте мисли, речи, и дела која нас воде до служења самом себи уместо Богу и ближњем. Морамо да убијемо у себи гордост, самољубље и ропство задовољствима. Ако не разапнемо ове страсти, наше душе биће толико болесне, мрачне, слабе да деле славу васкрсења. Као и Свети Петар, ми мислимо на људско, не на Божије, без обзира на то колико се претварамо пред другима да смо верујући или морални.
А стварност је таква да нам не недостају могућности да преузмемо на себе свој крст. Кад се боримо да одолимо искушењу, кад се болимо против гневних помисли према онима који су се огрешили о нас или нас на неки начин изнервирали, кад подносимо дубоку тугу и разочарања са вером у Бога и Његову милост, онда узимамо на себе свој крст.
На сву срећу, ми не морамо да идемо са сопственим крстом сами. Без обзира на то што смо све време под искушењем, Спаситељ наш није некакав странац нашим искушењима, патњи, болу, и смрти. Он са нама саосећа у нашој борби јер је он издржао све те борбе. Он је буквално био прикован за крст, умро, сахрањен, спустио се у Ад да би донео радост вечног живота палим, слабим, несавршеним људима као што смо ви и ја кроз Своје славно васкрсење у трећи дан. А да би смо следили Њега у радости Васкрса, ми слично Њему морамо узети свој крст на себе.
Па како смо у другој половини Васкршњег, хајде да упримо своје очи у награду која нам следи, гледајући у велики трофеј Спаситељеве победе над грехом и смрћу- Часном Крсту, кроз који је радост ушла у цео свет. А чак иако је то једна борба у којој нико од нас није нешто нарочито добар, оставимо на страну сопствене приоритете и опседнутости и узмимо на себе сопствени крст кроз молитву, пост, опраштање, поправљање лоших међусобних односа, будимо великодушни према онима којима нешто треба. Хајде да предамо своје животе кроз послушност Оцу небеском, прихватајући бол и борбу која је пред нама да бисмо исправили своје животе на најбољи могући начин. И без обзира на то какво бреме носимо, без обзира на страхове и неуспехе, будимо у Васкршњој радости. Исус Христос учествовао је у смрти да би нам дао Свој живот, а и ми морамо учествовати у Његовој смрти да бисмо делили славно Његово васкрсење. Па хајде да се одрекнемо себе, да узмемо свој крст и да Га следимо. Јер само то је пут до велелепне светлости и вечног благословеног Царства небеског.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Било какав тежак изазов да имате, увек је надахњујуће да знате да сте на пола пута до краја. То може бити нека трка, школска година, пројекат или задатак: ако сте дошли до половине знате да коначно можете да достигнете свој циљ.
Ми смо на половини Васкршњег поста, а данас нас црква позива да обратимо пажњу на велики симбол победе, велики знак наде, Часни Крст Господњи. Током овоземаљске службе Господа Исуса Христа, наравно да нико није био надахнут крстом јер је он био застрашујући инструмент погубљења. Крст није био знак поштовања и сигурно да нико није ни помислио да ће Месија Божији страдати на њему.
Било је изузетно шокирајуће када је Спаситељ рекао својим ученицима да ће Он бити одбачен, мучен, да ће умрети и опет васкрснути. Када га је Свети Петар покушао да одговори, Христос га је назвао „сотоном“ и рекао да он мисли на оно што је људско, а не Божије. Онда је Господ рекао својим ученицима оно што они нису желели да чују. Они такође морају узети на себе свој крст и дати своје животе; то је начин уласка у благословено спасоносно Небеско царство.
Тешка истина коју је Исус Христос изнео својим ученицима била је и то да ме не скачемо унапред од среће у празну гробницу. Ми прво морамо ићи са нашим Господом са сопственим крстом; ми такође морамо умрети да бисмо васкрсли. А та непопуларна истина је да свако од нас од првог до последњег треба да умре својим сагрешењима, да умре ономе чему смо се изопачили, својим везама, нашем овоземаљском свету. Син Божији нуди Себе из чисте послушности Светој Тројици, узимајући на Себе свеобухватне последице греха и смрти да би на ужасан начин био погубљен; Он то чини из љубави према нама. И на тај начин он нам отвара пут ка Царству Небеском, у вечни живот, за тебе, мене и цело човечанство; заиста, за читаву креацију.
А тај пут је Крст, јер ако желимо да делимо радост Његовог васкрсења, Његове победе над смрћу, ми морамо да учествујемо у тој борби, болу, и жртви распећа. Ми морамо да распнемо наше навикнуте мисли, речи, и дела која нас воде до служења самом себи уместо Богу и ближњем. Морамо да убијемо у себи гордост, самољубље и ропство задовољствима. Ако не разапнемо ове страсти, наше душе биће толико болесне, мрачне, слабе да деле славу васкрсења. Као и Свети Петар, ми мислимо на људско, не на Божије, без обзира на то колико се претварамо пред другима да смо верујући или морални.
А стварност је таква да нам не недостају могућности да преузмемо на себе свој крст. Кад се боримо да одолимо искушењу, кад се болимо против гневних помисли према онима који су се огрешили о нас или нас на неки начин изнервирали, кад подносимо дубоку тугу и разочарања са вером у Бога и Његову милост, онда узимамо на себе свој крст.
На сву срећу, ми не морамо да идемо са сопственим крстом сами. Без обзира на то што смо све време под искушењем, Спаситељ наш није некакав странац нашим искушењима, патњи, болу, и смрти. Он са нама саосећа у нашој борби јер је он издржао све те борбе. Он је буквално био прикован за крст, умро, сахрањен, спустио се у Ад да би донео радост вечног живота палим, слабим, несавршеним људима као што смо ви и ја кроз Своје славно васкрсење у трећи дан. А да би смо следили Њега у радости Васкрса, ми слично Њему морамо узети свој крст на себе.
Па како смо у другој половини Васкршњег, хајде да упримо своје очи у награду која нам следи, гледајући у велики трофеј Спаситељеве победе над грехом и смрћу- Часном Крсту, кроз који је радост ушла у цео свет. А чак иако је то једна борба у којој нико од нас није нешто нарочито добар, оставимо на страну сопствене приоритете и опседнутости и узмимо на себе сопствени крст кроз молитву, пост, опраштање, поправљање лоших међусобних односа, будимо великодушни према онима којима нешто треба. Хајде да предамо своје животе кроз послушност Оцу небеском, прихватајући бол и борбу која је пред нама да бисмо исправили своје животе на најбољи могући начин. И без обзира на то какво бреме носимо, без обзира на страхове и неуспехе, будимо у Васкршњој радости. Исус Христос учествовао је у смрти да би нам дао Свој живот, а и ми морамо учествовати у Његовој смрти да бисмо делили славно Његово васкрсење. Па хајде да се одрекнемо себе, да узмемо свој крст и да Га следимо. Јер само то је пут до велелепне светлости и вечног благословеног Царства небеског.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
(Друга недеља Васкршњег поста) (МК 2, 1-12)
Физичка и духовна болест
Када нешто иде по добру, лако је живети као Православац. Молитва не представља терет. Лако је постити. Великодушно дајемо милостињу. Не узнемиравају нас наше грешне жеље.
Смисао бола у нашем животу
(Друга недеља Васкршњег поста) (МК 2, 1-12)
У данашњем читању Јеванђеља по Марку, чули смо о исцељењу узетога; стање које се односи на парализованост, ослабљене мишиће и могућим подрхтавањем. Он представља све нас парализоване сопственим гресима, ослабљене овоземаљским
мислима и начином живота, нестабилне у свему. Када нешто иде по добру, лако је живети као Православац. Молитва не представља терет. Лако је постити. Великодушно дајемо милостињу. Не узнемиравају нас наше грешне жеље. Али када наиђу потешкоће, као што је кад се разболимо, ствари су другачије. Тешко је молити се. Пост представља изазов. Ми тад не мислимо о другима, мислимо само на себе. Често се препустимо слабостима, користећи болест као изговор. Свети оци нас уче да откријемо ко смо заиста у времену искушења и недаће, као што је болест. Наметнуте су нам околности, пред нама су изазови а то нам открива ко смо заиста ми. У овом случају одузетог човека, претпостављамо да је он схватио своје стање, па да је због тога био упућен на Господа да му помогне. Ако смо мудри, учинићемо исто кадгод да се нађемо у тешким околностима.
Господ наш не исцељује одмах човека, већ му најпре опрашта његова сагрешења. Ми обично не волимо то да разматрамо, али обично постоји веза између нашег физичког и духовног стања; и кад смо болесни духовно, видећемо да се то одражава такође и на физичку болест. Наравно, увек треба да размотримо како живимо, да се исповедимо и покајемо оног момента кад смо открили да смо се сагрешили; треба да захваљујемо Богу за тешке околности које нам показују ко смо ми и колико још треба да порадимо на томе да постанемо особа какву нас Бог жели. Када је тело одузетог исцељено, Господ му каже да узме одар свој и ходи. Чинећи то, човек нам показује да је он заиста исцељен; а овде нам се даје на знање да су заиста и његови греси опроштени. Тако је и са нама. Кад испитујемо свој живот, кајемо се, исповедамо своје грехе, Бог нам такође обећава да ће и наши греси бити опроштени. Уздањем у Божију милост, ми такође треба да узмемо одар свој и да ходимо- а то је да
бисмо показали на делу као и на речима да смо се променили, да су наше душе исцељене. Треба да постоји нешто другачије у ономе што смо, у ономе што кажемо и у ономе што радимо након што смо се покајали и исповедили. Ако ништа није другачије,
требало би да се преиспитамо да ли смо се истински покајали, да ли смо исповедили све и опет, ако нешто пронађемо да се покајемо и исповедимо- и да постанемо
другачији.
Кроз овај наш Васкршњи пост, овај период припреме за прослављање васкрсења Господњег, Његове победе над смрћу за рад нас, умолимо Бога да нам да Своју милост да видимо наше болести и наше слабости и наше пороке; умолимо га за милост да се покајемо и исповедимо; умолимо га да нам опрости и да нас исцели; преузмимо на себе труд живљења живота по Христу да бисмо сви видели славу Божију и спасење наших душа.
свештеник JOHN MCCUEN
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Када нешто иде по добру, лако је живети као Православац. Молитва не представља терет. Лако је постити. Великодушно дајемо милостињу. Не узнемиравају нас наше грешне жеље.
Смисао бола у нашем животу
(Друга недеља Васкршњег поста) (МК 2, 1-12)
У данашњем читању Јеванђеља по Марку, чули смо о исцељењу узетога; стање које се односи на парализованост, ослабљене мишиће и могућим подрхтавањем. Он представља све нас парализоване сопственим гресима, ослабљене овоземаљским
мислима и начином живота, нестабилне у свему. Када нешто иде по добру, лако је живети као Православац. Молитва не представља терет. Лако је постити. Великодушно дајемо милостињу. Не узнемиравају нас наше грешне жеље. Али када наиђу потешкоће, као што је кад се разболимо, ствари су другачије. Тешко је молити се. Пост представља изазов. Ми тад не мислимо о другима, мислимо само на себе. Често се препустимо слабостима, користећи болест као изговор. Свети оци нас уче да откријемо ко смо заиста у времену искушења и недаће, као што је болест. Наметнуте су нам околности, пред нама су изазови а то нам открива ко смо заиста ми. У овом случају одузетог човека, претпостављамо да је он схватио своје стање, па да је због тога био упућен на Господа да му помогне. Ако смо мудри, учинићемо исто кадгод да се нађемо у тешким околностима.
Господ наш не исцељује одмах човека, већ му најпре опрашта његова сагрешења. Ми обично не волимо то да разматрамо, али обично постоји веза између нашег физичког и духовног стања; и кад смо болесни духовно, видећемо да се то одражава такође и на физичку болест. Наравно, увек треба да размотримо како живимо, да се исповедимо и покајемо оног момента кад смо открили да смо се сагрешили; треба да захваљујемо Богу за тешке околности које нам показују ко смо ми и колико још треба да порадимо на томе да постанемо особа какву нас Бог жели. Када је тело одузетог исцељено, Господ му каже да узме одар свој и ходи. Чинећи то, човек нам показује да је он заиста исцељен; а овде нам се даје на знање да су заиста и његови греси опроштени. Тако је и са нама. Кад испитујемо свој живот, кајемо се, исповедамо своје грехе, Бог нам такође обећава да ће и наши греси бити опроштени. Уздањем у Божију милост, ми такође треба да узмемо одар свој и да ходимо- а то је да
бисмо показали на делу као и на речима да смо се променили, да су наше душе исцељене. Треба да постоји нешто другачије у ономе што смо, у ономе што кажемо и у ономе што радимо након што смо се покајали и исповедили. Ако ништа није другачије,
требало би да се преиспитамо да ли смо се истински покајали, да ли смо исповедили све и опет, ако нешто пронађемо да се покајемо и исповедимо- и да постанемо
другачији.
Кроз овај наш Васкршњи пост, овај период припреме за прослављање васкрсења Господњег, Његове победе над смрћу за рад нас, умолимо Бога да нам да Своју милост да видимо наше болести и наше слабости и наше пороке; умолимо га за милост да се покајемо и исповедимо; умолимо га да нам опрости и да нас исцели; преузмимо на себе труд живљења живота по Христу да бисмо сви видели славу Божију и спасење наших душа.
свештеник JOHN MCCUEN
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Беседа на прву недељу Часног поста
Прве недеље Часног поста наша Света црква прославља победу Православља, победу исправне вере, која је често саплитана јересима и која је заувек успостављена. Због тога се ова недеља зове и Недеља православља. Већ од самог почетка Хришћанства појављивале су се јереси. Сами Христови апостоли упозоравали су савременике- па и нас кроз њих- о опасностима од лажних учитеља.
Свети апостол Петар, у својој Другој саборној посланици пише следеће: „ А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине.“ (2 Петр. 1-2).
Кад се Свети апостол вратио у Палестину из Грчке, зауставио се у Ефесу. Тамо се обратио становницима тог града: „ Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (ДАП 20, 29-30).
Било је доста таквих лажних учитеља у првим вековима хришћанства. Неке јереси потресале су Цркву неколико векова, као што су, на пример, Аријева, Македонијева, Евтихијева, Диоскорова, и Несторијева, као и иконоборачка. Ове јереси биле су узрок многих немира у Цркви и довеле су је до великих невоља. Многи мученици и исповедници пролили су своју крв у одбрани праве вере у борби против лажних учитеља и јереси.
Било је такође великих патријарха који су доживели прогон и често су били изгнани. Свети Флавијан, Патријарх константинопољски, на пример, на синоду којим је преседавао Диоскор („лоповски синод“) толико је претучен да је после три дана преминуо.
Последња у низу јереси, иконоборство, довела је до најозбиљнијих проблема у Православној цркви. Ова јерес јавила се први пут за време владавине Лава Исавријанца, који је дошао на престо 717. године. Он је то чинио уз помоћ војске, у којиј је било много противника онима који су указивали поштовање иконама. Како је он желео да удовољи војсци, он је спровео окрутан прогон над онима који су поштовали иконе. Овај прогон наставио се и за време владавине цара Константина Копронима, који је од Лава наследио трон.
Његово име значи Балега, јер је обавио велику нужду у фонтани за крштавање. Пуно година ова два цара која су била на власти доносила су велике невоље Цркви. После њих дошли су други иконоборачки цареви који су наставили посао својих предходника и годинама задавали муке Цркви.
Не могу се описати искушења кроз која је Црква прошла у периоду иконоборачког раскола, нарочито монаси, који су били највише на удару због поштовања светих икона. Иконоборачки цареви затворили су многе манастире и цркве где су биле иконе и претворили их у складишта. Са монасима су поступали веома окрутно: вадили су им очи, одсецали нос, разбијали иконе о њихове главе. Ужареним гвожђем пржили су прсте иконописцима.
Прогон није престајао све док на престо није дошла царица Јелена, премда и тад не у потпуности. 787. године Јелена сазива Седми Васељенски сабор, којим је установљено Православно учење које се тиче часног поштовања светих икона. Али чак и после овог синода, постојали су цареви који су били иконоборци, као што је, на пример, Михаило и други. Ова јерес је коначно разбијена за време владавине богобојажљиве царице Теодоре, кад је сазван још један синод 842.год. у Константинопољу, којим се потврдило Православно учење. Овај синод анатемисао је све оне који су се усудили да кажу да је поштовање светих икона равно идолопоклонству и да су православни хришћани пагани.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор:https://pemptousia.com/2017/03/homily-on-the-1st-sunday-in-lent-part-1/
Свети апостол Петар, у својој Другој саборној посланици пише следеће: „ А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине.“ (2 Петр. 1-2).
Кад се Свети апостол вратио у Палестину из Грчке, зауставио се у Ефесу. Тамо се обратио становницима тог града: „ Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (ДАП 20, 29-30).
Било је доста таквих лажних учитеља у првим вековима хришћанства. Неке јереси потресале су Цркву неколико векова, као што су, на пример, Аријева, Македонијева, Евтихијева, Диоскорова, и Несторијева, као и иконоборачка. Ове јереси биле су узрок многих немира у Цркви и довеле су је до великих невоља. Многи мученици и исповедници пролили су своју крв у одбрани праве вере у борби против лажних учитеља и јереси.
Било је такође великих патријарха који су доживели прогон и често су били изгнани. Свети Флавијан, Патријарх константинопољски, на пример, на синоду којим је преседавао Диоскор („лоповски синод“) толико је претучен да је после три дана преминуо.
Последња у низу јереси, иконоборство, довела је до најозбиљнијих проблема у Православној цркви. Ова јерес јавила се први пут за време владавине Лава Исавријанца, који је дошао на престо 717. године. Он је то чинио уз помоћ војске, у којиј је било много противника онима који су указивали поштовање иконама. Како је он желео да удовољи војсци, он је спровео окрутан прогон над онима који су поштовали иконе. Овај прогон наставио се и за време владавине цара Константина Копронима, који је од Лава наследио трон.
Његово име значи Балега, јер је обавио велику нужду у фонтани за крштавање. Пуно година ова два цара која су била на власти доносила су велике невоље Цркви. После њих дошли су други иконоборачки цареви који су наставили посао својих предходника и годинама задавали муке Цркви.
Не могу се описати искушења кроз која је Црква прошла у периоду иконоборачког раскола, нарочито монаси, који су били највише на удару због поштовања светих икона. Иконоборачки цареви затворили су многе манастире и цркве где су биле иконе и претворили их у складишта. Са монасима су поступали веома окрутно: вадили су им очи, одсецали нос, разбијали иконе о њихове главе. Ужареним гвожђем пржили су прсте иконописцима.
Прогон није престајао све док на престо није дошла царица Јелена, премда и тад не у потпуности. 787. године Јелена сазива Седми Васељенски сабор, којим је установљено Православно учење које се тиче часног поштовања светих икона. Али чак и после овог синода, постојали су цареви који су били иконоборци, као што је, на пример, Михаило и други. Ова јерес је коначно разбијена за време владавине богобојажљиве царице Теодоре, кад је сазван још један синод 842.год. у Константинопољу, којим се потврдило Православно учење. Овај синод анатемисао је све оне који су се усудили да кажу да је поштовање светих икона равно идолопоклонству и да су православни хришћани пагани.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор:https://pemptousia.com/2017/03/homily-on-the-1st-sunday-in-lent-part-1/
Беседа на СИРОПУСНУ НЕДЕЉУ (НЕДЕЉА ПРАШТАЊА, опросну недељуили како се у народу још назива и Сирна, Бела
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас је велики дан у Православној цркви! Данас је Опросна недеља. Не могу вам описати колико је данашњи дан важан, и колико је кључна данашња порука за ваше спасење. Сутра је Чисти понедељак. То је први дан Васкршњег поста, први дан нашег пута кроз четрдесетодневни пост који се завршава Страсном седмицом и невероватном радошћу прославе васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа на Васкрс. 47 дана од данашњег дана ми ћемо се окупљати у цркви, сви ми са незапаљеном свећом у руци. Биће највећа тама унутра, сва светла ће бити погашена. Једино светло биће уљана лампа на олтарском столу, а онда ће свештенослужитељи упалити једну свећу, и неки од окупљених људи у цркви приће да упале своје свеће о свећу коју држи свештеник.Онда ће они дати своје свеће онима који седе на црквеним столицама, и пламен ће се преносити од једне до друге особе све док, и пре него што смо свесни тога, свако од нас не буде држао запаљену свећу и док се цела црква не окупа нежном светлошћу свећа док ми поново објављујемо, певајући по први пут у нашој сад новој цркви Христос се роди! ‘Christos Anesti!’ Christos Voskres!’ ‘Chirstos Inviat!’ ‘Christ is Risen!’
Васкршњи пост је једно изузетно духовно време и Васкрсење је заиста нешто невероватно. Прослава Васкрсења у Православној цркви је једно богато искуство, чак и за оне који су први пут крочили у цркву. Али обећавам вам да ако ако дозволите да прослава Васкрсења буде врхунац једног искреног и усредсеђеног напора током Васкршњег поста, ако се заиста задубимо у све оно што нам се нуди за богослужење током Васкршњег поста и Страсне седмице, ако проведемо Васкршњи пост и Страсну седмицу у покајању, тежећи да омекшамо своје срце и ум по Јеванђељу, онда ће прослава Васкрса допрти до једне нове дубине у нашим душама. Знаћемо, на један нов начин, дубину љубави Божије.
Сутра почињемо са Васкршњим постом. Ако је Христово васкрсење коначна победа, а Васкршњи пост је као Супер куп у нашем духовном животу, онда бисмо рекли да је данас ово разговор у свлачионици пред утакмицу. Црква је наш тренер. Тренер даје кључну поруку, једна ствар коју морамо да имамо на уму током утакмице, да изађемо као победници. Шта нам тренер каже? Која је то ствар која коју ће нам омогућити тај терен, тај део која нам је потребна за победу? То је опроштај! Морамо да тражимо опроштај и морамо да дајемо опроштај. То је веома једноставно рећи али је јако тешко урадити. Прочитајте Исусове заповести у данашњем Јеванђељу.
„Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша“. Моћне, застрашујуће речи, које не треба олако схватити. Критериј за наше спасење је давати и тражити опроштај, препуштајући се Милости Божијој. Након свега, зар то није оно за шта се молимо у Господњој молитви: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. То нису само речи нити имају нека плитка значења. То је наша узвишена молитва Свемогућем Господу Богу. Нама је неопходно да тражимо опроштај од Бога. Нама је неопходно да тражимо опроштај од оних према којима смо сагрешили, и нама је неопходно да опростимо онима који су се огрешили о нас. Без опраштања, нема ни спасења.
И као што сам већ рекао, опраштање није тако једноставно па како онда да се поставимо у такво стање милости? Само чудом. Само ако се сјединимо са Богом, ако позовемо Његову вољу у наше животе. А како ћемо то учинити? То ћемо учинити кроз молитву, слушајући Његове речи, примајући Његову милост кроз црквене свете тајне, а то је оно у чему је суштинна Васкршњег поста. Сад је време да преуредимо свој живот. Сад је време да окренемо срце и ум на Царство Божије. И да погледамо у све могућности које нам Црква обезбеђује да бисмо једноставно то урадили.
Средом ће се служити вечерња Литургија преосвећених дарова праћена 101 лекцијом Православља и дискусијама заједно са оброцима Васкршњег поста. Такође имаћемо Поздравне службе петком и наравно годишње спуштање завесе у посту, овог пута од стране Џемса Скедроса, професора на колеџу Часног Крста. Све детаље имате на Интернет страници и у недељном билтену. Молим вас, дођите и проведите мало више времена са Богом. Отворите своје срце Христу. Васкршњи пост и Васкрс су право време за то!
Сада желим да вас замолим да дубоко, дубоко удахнете. Задржите дах. Сад издахните... Нека све изађе. Да ли осећате олакшање? Ми смо се навикли да се дрђимо ината и гнева. Навикнути смо да се закачимо за оно што нас вређа. Толико је ослобађајуће кад то истерамо из себе! Толика је радост кад опраштамо. Кад је Господ Исус Христос умирао у несносним смртним боловима на Крсту, како се он молио?
„Опрости им, Оче, јер не знају шта чине.“
Да ли постоји још нешто што можемо урадити за Васкрс што је још значајније и духовније од слушања Господа и од тога да истински, из дубине нашег срца опростимо онима који су се сагрешили од нас? Данас је дан да опростите и да вам се опрости, па кад објавимо Његово васкрсење, истина те објаве ће продрети у наша срца и просветлити наш живот.
Јеванђеље по Матеју 6, 14-21
Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,
Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. (Зач. 18). Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Данас је велики дан у Православној цркви! Данас је Опросна недеља. Не могу вам описати колико је данашњи дан важан, и колико је кључна данашња порука за ваше спасење. Сутра је Чисти понедељак. То је први дан Васкршњег поста, први дан нашег пута кроз четрдесетодневни пост који се завршава Страсном седмицом и невероватном радошћу прославе васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа на Васкрс. 47 дана од данашњег дана ми ћемо се окупљати у цркви, сви ми са незапаљеном свећом у руци. Биће највећа тама унутра, сва светла ће бити погашена. Једино светло биће уљана лампа на олтарском столу, а онда ће свештенослужитељи упалити једну свећу, и неки од окупљених људи у цркви приће да упале своје свеће о свећу коју држи свештеник.Онда ће они дати своје свеће онима који седе на црквеним столицама, и пламен ће се преносити од једне до друге особе све док, и пре него што смо свесни тога, свако од нас не буде држао запаљену свећу и док се цела црква не окупа нежном светлошћу свећа док ми поново објављујемо, певајући по први пут у нашој сад новој цркви Христос се роди! ‘Christos Anesti!’ Christos Voskres!’ ‘Chirstos Inviat!’ ‘Christ is Risen!’
Васкршњи пост је једно изузетно духовно време и Васкрсење је заиста нешто невероватно. Прослава Васкрсења у Православној цркви је једно богато искуство, чак и за оне који су први пут крочили у цркву. Али обећавам вам да ако ако дозволите да прослава Васкрсења буде врхунац једног искреног и усредсеђеног напора током Васкршњег поста, ако се заиста задубимо у све оно што нам се нуди за богослужење током Васкршњег поста и Страсне седмице, ако проведемо Васкршњи пост и Страсну седмицу у покајању, тежећи да омекшамо своје срце и ум по Јеванђељу, онда ће прослава Васкрса допрти до једне нове дубине у нашим душама. Знаћемо, на један нов начин, дубину љубави Божије.
Сутра почињемо са Васкршњим постом. Ако је Христово васкрсење коначна победа, а Васкршњи пост је као Супер куп у нашем духовном животу, онда бисмо рекли да је данас ово разговор у свлачионици пред утакмицу. Црква је наш тренер. Тренер даје кључну поруку, једна ствар коју морамо да имамо на уму током утакмице, да изађемо као победници. Шта нам тренер каже? Која је то ствар која коју ће нам омогућити тај терен, тај део која нам је потребна за победу? То је опроштај! Морамо да тражимо опроштај и морамо да дајемо опроштај. То је веома једноставно рећи али је јако тешко урадити. Прочитајте Исусове заповести у данашњем Јеванђељу.
„Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша“. Моћне, застрашујуће речи, које не треба олако схватити. Критериј за наше спасење је давати и тражити опроштај, препуштајући се Милости Божијој. Након свега, зар то није оно за шта се молимо у Господњој молитви: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. То нису само речи нити имају нека плитка значења. То је наша узвишена молитва Свемогућем Господу Богу. Нама је неопходно да тражимо опроштај од Бога. Нама је неопходно да тражимо опроштај од оних према којима смо сагрешили, и нама је неопходно да опростимо онима који су се огрешили о нас. Без опраштања, нема ни спасења.
И као што сам већ рекао, опраштање није тако једноставно па како онда да се поставимо у такво стање милости? Само чудом. Само ако се сјединимо са Богом, ако позовемо Његову вољу у наше животе. А како ћемо то учинити? То ћемо учинити кроз молитву, слушајући Његове речи, примајући Његову милост кроз црквене свете тајне, а то је оно у чему је суштинна Васкршњег поста. Сад је време да преуредимо свој живот. Сад је време да окренемо срце и ум на Царство Божије. И да погледамо у све могућности које нам Црква обезбеђује да бисмо једноставно то урадили.
Средом ће се служити вечерња Литургија преосвећених дарова праћена 101 лекцијом Православља и дискусијама заједно са оброцима Васкршњег поста. Такође имаћемо Поздравне службе петком и наравно годишње спуштање завесе у посту, овог пута од стране Џемса Скедроса, професора на колеџу Часног Крста. Све детаље имате на Интернет страници и у недељном билтену. Молим вас, дођите и проведите мало више времена са Богом. Отворите своје срце Христу. Васкршњи пост и Васкрс су право време за то!
Сада желим да вас замолим да дубоко, дубоко удахнете. Задржите дах. Сад издахните... Нека све изађе. Да ли осећате олакшање? Ми смо се навикли да се дрђимо ината и гнева. Навикнути смо да се закачимо за оно што нас вређа. Толико је ослобађајуће кад то истерамо из себе! Толика је радост кад опраштамо. Кад је Господ Исус Христос умирао у несносним смртним боловима на Крсту, како се он молио?
„Опрости им, Оче, јер не знају шта чине.“
Да ли постоји још нешто што можемо урадити за Васкрс што је још значајније и духовније од слушања Господа и од тога да истински, из дубине нашег срца опростимо онима који су се сагрешили од нас? Данас је дан да опростите и да вам се опрости, па кад објавимо Његово васкрсење, истина те објаве ће продрети у наша срца и просветлити наш живот.
Јеванђеље по Матеју 6, 14-21
Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,
Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. (Зач. 18). Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
БЕСЈЕДА НА МЕСОПУСНУ НЕДЕЉУ
Зашто постоји Суд? (Мт 25, 31-46)
Пре доласка Васкршњег поста, Црква нам даје приказ сјајног и застрашујућег Страшног Христовог Суда свету да би нас подстакла да волимо Бога и човека. У подучавању овога, о.Томас даје одговор на древно питање: „Зашто је потребно да нам се суди?“
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Слава Господу Исусу Христу! (Вечна слава!)
Ако сте на Фејбуку, знате да то може бити прилично занимљиво место, а под „занимљиво“ мислим да ћете понекад видети доста чудних ствари, а понекад такође има и изненађења. Ја сам упознат са овим- ја имам пуно Фејсбук пријатеља који слушају наше проповеди и Пут, људе које никада нисам заиста упознао, већ људе који то слушају- попут овог младића који каже да је био у веома суровом суседству, просјаци су га често питали да им да новац, а он је знао да им тај новац у стварности је некад завршавао за дрогу. Просјак је рекао: „Молим те, потребан ми је новац одмах!“. А он му рече:“О, не могу. Не могу ти то дати. Немам ништа код себе.“ И рече да је мало и слагао; имао је нешто мало новца код себе. Он је рекао да је просјак отишао, и док је одмицао, он погледа задњи део његове мајице на којем је била велика слика Христа распетог, и он рече да га је та слика погодила и одмах је помислио на читање Јеванђеља тога дана о облачењу и помагању сиромашнима, храњењу гладних јер се све то чини за Христа јер сиромашан може да је Христос који нам долази и тражи помоћ.
Ми желимо данас да говоримо у контексту Јеванђеља да бисмо одговорили на једно основно питање. Шта је Суд? Зашто долази до њега? Зашто нам мора бити суђено? И какав нам то Бог чини? Зашто Он суди нама?
Прво: Зашто постоји Суд? Ако се сетите почетка Јеванђеља, у њему се каже „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје“. Зашто постоји Суд? Да открије ко је заиста Христос, и да је Он Бог. Суд је природна последица Христовог откривања. Да ли се сећате Преображења кад Исус узима његова три најважнија ученика- Петра, Јакова и Јоана- и одводи их, каже се, на једно високо место, где им је открио славу Своју, односно само делић славе који су они могли поднети, само оно што су заправо могли поднети као људска бића. А ако знате слику Преображења, она је веома драматична јер се Христос открива у свој Својој слави, и ореол је око Њега, ученици падају, лежу. Они не могу
толико да поднесу.
Суд се дешава зато што је у свом првом доласку Христос се одрекао Своје славе. Другим речима, дошао је нама, дао нам да одлучимо. Дајући нам бреме, да волимо Бога, у Старом завету кроз Законе, поштовање Закона, а у Новом завету, када Христос долази, ми следимо Бога кроз веру; ми га следимо кроз љубав. Ми одличујемо да је Христос онај који каже за себе да нема никакве друге доказе осим исцељења људи он нас учи истини и подиже себе из мртвих. Али када га погледате, морате га распознати; морате га погледати и разлулити оно што чујете и оно што сведочите, а не баш много на основу тога што видите ко је он.
Али његов други долазак се разликује од првог доласка. Он не долази једноставно појављујући се као човек већ се каже да долази „у својој слави са са анђелима“. Па, зашто постоји Суд? Суд постоји једноставно да би се коначно Христос разоткрио целом свету, а тај Суд је на неки начин оно што бисмо ми назвали конзумацја свих ствари. Христос не само да се видљиво открива него и искуствено. Он ослобађа своју славу да би била преовлађујуча у целокупној креацији, кроз све и свакога. А то је ово просто присуство славе Божије која постаје нама Суд.
Још једна ствар: Зашто постоји Суд? Следећи стих: „И сабраће се пред њим сви народи,“ што значи сви људи било где „и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.“. Зашто постоји Суд? Суд постоји да би се јасно показала светост Божија кроз веру у Христа, чињењем и делима захваљујући нашем крштењу и свему што оно захтева, нашу сопствену светост. Због тога ми тако пажљиво украшавамо нашу цркву иконографијом: да бисмо били окружени онима који су отишли пре нас и који су нам показали пут светости. Са свим тим свецима, са многима нисмо упознати, треба да се упознамо, да покажемо да је сама светост нешто што је потребно и нама.
Јуче су можда неки од вас прочитали о у бившем епископу Даласу, држава Тексас, једном од најплоднијих и најутицајнијих и највреднијих епископа наше Православне цркве у Америци, архиепископ Димитрије, који је преминуо, који је умро пре пет година... а како је наш стога православна традиција, он није балзамован кад је преминуо; наша стога православна традиција то не дозвољава. Међутим, он је преминуо, сахрањен је без балзамовања, а јуче су ексхумирали његово тело да би га пренели у крипту која је спремљена у оквиру црквеног дворишта. Ексхумирано је његово тело- он је умро пре пет година- отворили су гроб, а његово тело је било у потпуности нетрулежно. Није иструлило; није пропао. А ово је један од многих знакова светости, али није само то у питању. Постоје сведочења о предивним стварима које је он чинио и гостопримству које је указивао другим људима и усрдности коју је показивао онима које није ни знао и како је био срчан према онима који су желели да пригле Христа у истини и како је поделио своје имање са онима који су били сиромашни. А то је управо ова потврда светости коју видимо у појединцима као што су свеци који украшавају наше зидове и они свеци који још нису канониовани.
Зашто имамо Суд? Да би се показала Божија свветост у људима. Па се кађе да ће он раздвојити све људе као што раздваја овце, односно оне који распознају глас Пастира, оне који су послушни Пастиру, оне који слуушају и следе Пастира, од јаради, јер су јарад они који су тврдоглави, они који не желе да слушају, они који желе све по своме. Можемо да размислимо о свим овим стварима, и можемо да размислимо о Суду и да то захтева откривање славе Божије коју доживљавамо, а то захтева откривање светости Бога и светости која ће људе Божије раздвојити једне од других.
А крајња суштина је у следећем: Какав нам Бог то чини? Какав... Неки људи би помислили да је то неко чудовиште и рекли би „Идете кроз живот, веома је тешко, разбољевате се, губите људе, губите посао, неправда вам се чини, људи се убијају, обезглављују се, и нда на крају свега суди вам се!“ То је попут овога: Какав Бог нам то чини? А одговор је: То је Бог који нас воли, који нас толико воли да је постао један од нас да би нам показао да је заправо могуће живети у послушности према Богу.
Да ли сте чули за прокимен пре Посланице овог јутра? То је посебан прокимен само за данас; није уобичајен тон 7. У ему се каже: „Велик је Господ, обилан у моћи“ Дакле? Суд. Али се не зауставља овде. Каже: „Његов разум је немерљив“ Његово разумевање нас, наше ситуације, постајући један од нас; његово разумевање људских услова је немерљиво, оно је изван наше способности схватања.
Али желео бих да нешто приметите у овом Јеванђељу, што је веома ефективно, да се покаже зашто је Суд љубав. Узгред речено, има пуно светаца, нарочито ако прочитате... Овога јутра ставио сам у билтен неке важне записе о Божијем гневу, шта то значи. Овај појам Суда је заиста о Божијој љубави. А у Јеванђељу овог јутра, у два различита стиха: стих 34: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.“ Примите Царство припремљено за вас. Бог припрема Царство Божије за нас! За оне који га воле. Он нам љубав узвраћа припремајући нам Царство. Чули смо чак у Јеванђељу прошле недеље, како нас он дочекује, ставља нам прстен на руку, сандале на ноге, даје најлепшу хаљину, убија угојено теле- све то за нас.
А онда се каже, у стиху 41: „Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ За кога? За вас? Не. „Припремљеним за ђавола и његове анђеле“. Другим речима, Христос не припрема пакао за нас! То није за нас- ако верујемо, ако слушамо, ако деламо, ако препознајемо Бога у другој особи, у човеку којем је нешто потребно. Пакао није за вас. Пакао је за ђавола, а Бог нас толико воли да Он не припрема пакао за нас. Па коначно би се могло рећи да је Суд наша сопствена одлука. Он је последица наше одлуке; он је последица нашег чињења.
А рај и пакао су иста ствар. Заправо, Божија љубав. И питање је: Како ћете примити Божију љубав? Како ћете примити Божије присуство? Да ли ће вам се то допасти? Да ли то очекујете? Као што Апостол Павле каже у Другој посланици Тимотеју: „Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов.“- слушајте- „али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов.“ Све који са љубављу очекују.
Сад знам- ми то кажемо неколико пута на Литургији и у другим службама- каже се да ћемо се сви ми бранити, рећи ћемо: „пред страшном Христовом столицом на Суду“. Зар не? Ми то кажемо. Ми то сви знамо. Слушамо то хиљаду пута. А то је страшно, а то фантастично, али за оне који воле Бога, ми морамо да волимо Његов долазак; ми морамо да очекујемо Његов долазак; ми морамо да чекамо његов долазак, и морамо да користимо термин који су користили у раној Цркви. Каже се: „Маран ата! Дођи, Господе Исусе! Дођи, спаси нас од пропасти света. Доведи нас у Царство Твоје“. И због тога Бог, сваке недеље и на свакој Литургији, долази нама и испуњава нас собом да бисмо могли да имамо предукус онога што нам је припремио.
Па зашто постоји Суд? Суд постоји да би се открила слава Божија и да би открила Његова светост у људима. А зашто Бог то чини? Бог то чини јер нас воли и он жели да будемо заувек са Њим. Драга браћо и сестре у Христу, имамо једну седмицу до Васкршњег поста. Хајде да се замислимо над овим стварима који нам Црква даје да о њима размишљамо. Хајде да искористимо време Васкршњег поста, које почиње за седам дана, да му се приближимо тако да би нас Он на тај велики Дан убројао међу оне који воле Његов долазак.
Њему који је наш живот, са Оцем и Светим Духом, нека је слава, част, и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин! Слава Господу Исусу Христу! извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Пре доласка Васкршњег поста, Црква нам даје приказ сјајног и застрашујућег Страшног Христовог Суда свету да би нас подстакла да волимо Бога и човека. У подучавању овога, о.Томас даје одговор на древно питање: „Зашто је потребно да нам се суди?“
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Слава Господу Исусу Христу! (Вечна слава!)
Ако сте на Фејбуку, знате да то може бити прилично занимљиво место, а под „занимљиво“ мислим да ћете понекад видети доста чудних ствари, а понекад такође има и изненађења. Ја сам упознат са овим- ја имам пуно Фејсбук пријатеља који слушају наше проповеди и Пут, људе које никада нисам заиста упознао, већ људе који то слушају- попут овог младића који каже да је био у веома суровом суседству, просјаци су га често питали да им да новац, а он је знао да им тај новац у стварности је некад завршавао за дрогу. Просјак је рекао: „Молим те, потребан ми је новац одмах!“. А он му рече:“О, не могу. Не могу ти то дати. Немам ништа код себе.“ И рече да је мало и слагао; имао је нешто мало новца код себе. Он је рекао да је просјак отишао, и док је одмицао, он погледа задњи део његове мајице на којем је била велика слика Христа распетог, и он рече да га је та слика погодила и одмах је помислио на читање Јеванђеља тога дана о облачењу и помагању сиромашнима, храњењу гладних јер се све то чини за Христа јер сиромашан може да је Христос који нам долази и тражи помоћ.
Ми желимо данас да говоримо у контексту Јеванђеља да бисмо одговорили на једно основно питање. Шта је Суд? Зашто долази до њега? Зашто нам мора бити суђено? И какав нам то Бог чини? Зашто Он суди нама?
Прво: Зашто постоји Суд? Ако се сетите почетка Јеванђеља, у њему се каже „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје“. Зашто постоји Суд? Да открије ко је заиста Христос, и да је Он Бог. Суд је природна последица Христовог откривања. Да ли се сећате Преображења кад Исус узима његова три најважнија ученика- Петра, Јакова и Јоана- и одводи их, каже се, на једно високо место, где им је открио славу Своју, односно само делић славе који су они могли поднети, само оно што су заправо могли поднети као људска бића. А ако знате слику Преображења, она је веома драматична јер се Христос открива у свој Својој слави, и ореол је око Њега, ученици падају, лежу. Они не могу
толико да поднесу.
Суд се дешава зато што је у свом првом доласку Христос се одрекао Своје славе. Другим речима, дошао је нама, дао нам да одлучимо. Дајући нам бреме, да волимо Бога, у Старом завету кроз Законе, поштовање Закона, а у Новом завету, када Христос долази, ми следимо Бога кроз веру; ми га следимо кроз љубав. Ми одличујемо да је Христос онај који каже за себе да нема никакве друге доказе осим исцељења људи он нас учи истини и подиже себе из мртвих. Али када га погледате, морате га распознати; морате га погледати и разлулити оно што чујете и оно што сведочите, а не баш много на основу тога што видите ко је он.
Али његов други долазак се разликује од првог доласка. Он не долази једноставно појављујући се као човек већ се каже да долази „у својој слави са са анђелима“. Па, зашто постоји Суд? Суд постоји једноставно да би се коначно Христос разоткрио целом свету, а тај Суд је на неки начин оно што бисмо ми назвали конзумацја свих ствари. Христос не само да се видљиво открива него и искуствено. Он ослобађа своју славу да би била преовлађујуча у целокупној креацији, кроз све и свакога. А то је ово просто присуство славе Божије која постаје нама Суд.
Још једна ствар: Зашто постоји Суд? Следећи стих: „И сабраће се пред њим сви народи,“ што значи сви људи било где „и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.“. Зашто постоји Суд? Суд постоји да би се јасно показала светост Божија кроз веру у Христа, чињењем и делима захваљујући нашем крштењу и свему што оно захтева, нашу сопствену светост. Због тога ми тако пажљиво украшавамо нашу цркву иконографијом: да бисмо били окружени онима који су отишли пре нас и који су нам показали пут светости. Са свим тим свецима, са многима нисмо упознати, треба да се упознамо, да покажемо да је сама светост нешто што је потребно и нама.
Јуче су можда неки од вас прочитали о у бившем епископу Даласу, држава Тексас, једном од најплоднијих и најутицајнијих и највреднијих епископа наше Православне цркве у Америци, архиепископ Димитрије, који је преминуо, који је умро пре пет година... а како је наш стога православна традиција, он није балзамован кад је преминуо; наша стога православна традиција то не дозвољава. Међутим, он је преминуо, сахрањен је без балзамовања, а јуче су ексхумирали његово тело да би га пренели у крипту која је спремљена у оквиру црквеног дворишта. Ексхумирано је његово тело- он је умро пре пет година- отворили су гроб, а његово тело је било у потпуности нетрулежно. Није иструлило; није пропао. А ово је један од многих знакова светости, али није само то у питању. Постоје сведочења о предивним стварима које је он чинио и гостопримству које је указивао другим људима и усрдности коју је показивао онима које није ни знао и како је био срчан према онима који су желели да пригле Христа у истини и како је поделио своје имање са онима који су били сиромашни. А то је управо ова потврда светости коју видимо у појединцима као што су свеци који украшавају наше зидове и они свеци који још нису канониовани.
Зашто имамо Суд? Да би се показала Божија свветост у људима. Па се кађе да ће он раздвојити све људе као што раздваја овце, односно оне који распознају глас Пастира, оне који су послушни Пастиру, оне који слуушају и следе Пастира, од јаради, јер су јарад они који су тврдоглави, они који не желе да слушају, они који желе све по своме. Можемо да размислимо о свим овим стварима, и можемо да размислимо о Суду и да то захтева откривање славе Божије коју доживљавамо, а то захтева откривање светости Бога и светости која ће људе Божије раздвојити једне од других.
А крајња суштина је у следећем: Какав нам Бог то чини? Какав... Неки људи би помислили да је то неко чудовиште и рекли би „Идете кроз живот, веома је тешко, разбољевате се, губите људе, губите посао, неправда вам се чини, људи се убијају, обезглављују се, и нда на крају свега суди вам се!“ То је попут овога: Какав Бог нам то чини? А одговор је: То је Бог који нас воли, који нас толико воли да је постао један од нас да би нам показао да је заправо могуће живети у послушности према Богу.
Да ли сте чули за прокимен пре Посланице овог јутра? То је посебан прокимен само за данас; није уобичајен тон 7. У ему се каже: „Велик је Господ, обилан у моћи“ Дакле? Суд. Али се не зауставља овде. Каже: „Његов разум је немерљив“ Његово разумевање нас, наше ситуације, постајући један од нас; његово разумевање људских услова је немерљиво, оно је изван наше способности схватања.
Али желео бих да нешто приметите у овом Јеванђељу, што је веома ефективно, да се покаже зашто је Суд љубав. Узгред речено, има пуно светаца, нарочито ако прочитате... Овога јутра ставио сам у билтен неке важне записе о Божијем гневу, шта то значи. Овај појам Суда је заиста о Божијој љубави. А у Јеванђељу овог јутра, у два различита стиха: стих 34: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.“ Примите Царство припремљено за вас. Бог припрема Царство Божије за нас! За оне који га воле. Он нам љубав узвраћа припремајући нам Царство. Чули смо чак у Јеванђељу прошле недеље, како нас он дочекује, ставља нам прстен на руку, сандале на ноге, даје најлепшу хаљину, убија угојено теле- све то за нас.
А онда се каже, у стиху 41: „Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ За кога? За вас? Не. „Припремљеним за ђавола и његове анђеле“. Другим речима, Христос не припрема пакао за нас! То није за нас- ако верујемо, ако слушамо, ако деламо, ако препознајемо Бога у другој особи, у човеку којем је нешто потребно. Пакао није за вас. Пакао је за ђавола, а Бог нас толико воли да Он не припрема пакао за нас. Па коначно би се могло рећи да је Суд наша сопствена одлука. Он је последица наше одлуке; он је последица нашег чињења.
А рај и пакао су иста ствар. Заправо, Божија љубав. И питање је: Како ћете примити Божију љубав? Како ћете примити Божије присуство? Да ли ће вам се то допасти? Да ли то очекујете? Као што Апостол Павле каже у Другој посланици Тимотеју: „Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов.“- слушајте- „али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов.“ Све који са љубављу очекују.
Сад знам- ми то кажемо неколико пута на Литургији и у другим службама- каже се да ћемо се сви ми бранити, рећи ћемо: „пред страшном Христовом столицом на Суду“. Зар не? Ми то кажемо. Ми то сви знамо. Слушамо то хиљаду пута. А то је страшно, а то фантастично, али за оне који воле Бога, ми морамо да волимо Његов долазак; ми морамо да очекујемо Његов долазак; ми морамо да чекамо његов долазак, и морамо да користимо термин који су користили у раној Цркви. Каже се: „Маран ата! Дођи, Господе Исусе! Дођи, спаси нас од пропасти света. Доведи нас у Царство Твоје“. И због тога Бог, сваке недеље и на свакој Литургији, долази нама и испуњава нас собом да бисмо могли да имамо предукус онога што нам је припремио.
Па зашто постоји Суд? Суд постоји да би се открила слава Божија и да би открила Његова светост у људима. А зашто Бог то чини? Бог то чини јер нас воли и он жели да будемо заувек са Њим. Драга браћо и сестре у Христу, имамо једну седмицу до Васкршњег поста. Хајде да се замислимо над овим стварима који нам Црква даје да о њима размишљамо. Хајде да искористимо време Васкршњег поста, које почиње за седам дана, да му се приближимо тако да би нас Он на тај велики Дан убројао међу оне који воле Његов долазак.
Њему који је наш живот, са Оцем и Светим Духом, нека је слава, част, и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин! Слава Господу Исусу Христу! извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Беседа на Недељу о блудноме сину
Цена загрљаја:
И рече: Човјек неки имађаше два сина,И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.
(Лк 15,11-32)
Ова прича нас најпре позива на то да размислимо ко смо? Отац у овој причи је Отац Небески, али које место ми заузимамо? Господ нам је дао део свог имања које смо примили кроз дарове: живот, плодове земље, мир, сунце, снег, познанике, децу, и наше родитеље. А ми расипамо наш иметак као блудни син.
Ми често користимо сва добра која нам је Господ дао без икаквог размишљања и веома често се понашамо прилично нечасно према Оцу Небеском. То се дешава кад поставимо сто а заборавимо да се прекрстимо пре јела или да прочитамо „Оче наш“, једну кратку молитву, мада знамо да без Бога на овом столу не би стајало ништа. Сматрамо нормалним да имамо могућност да купимо одећу и намирнице, да одведемо децу у школу, да идемо негде аутобусом. Ми то сматрамо као део нормалног живота, заборављајући Чијим смо благословом све ово стекли. Ипак савршено добро знамо да ова времена нису одувек била таква, знамо како су наши преци живели. Да ли су они могли да отворе фрижидер и да из њега узму флашу млека? Није било фрижидера, аутомобила нити мобилних телефона. Неки од нас су живели у том времену. Или сетимо се Другог светског рата, кад нам је било забрањено и да изађемо вани. Бомбе су падале, а кора хлеба се делила на четири дела. Али људи брзо забораве невоље и лако се навикну на добре ствари. А што је најважније ми заборављамо на Бога, постајемо баш као и овај млађи син који је добио део свог имања. Ми расипамо имање које нам је дато, не размишљајући ни да ли смо га заслужили.
Са старијим сином постоји један други проблем. Он изгледа да се држи свих заповести и ради све што је изгледало као исправно у свом животу, али његово срце није на правом месту. У свом том труду, оно као да је остало бесно и огорчено. Он сматра да једном кад је испунио све што се од њега тражило да то значи да је он праведан. И да свако ко не испуни то исто треба да одмах буде кажњен. Понекад се сви ми понашамо тако. Људи ми кажу:“ Погледај, Баћушка, овог богатог бизнисмена- купио је јахту, он је грешник. Зашто Бог не казни такве људе?“ Старији син заправо каже ту исту ствар: он је живео блудно, зашто га Отац онда не казни? Па уместо тога му приређује и гозбу.
Али Отац Небески нас воли какви год да смо: без обзира да ли смо попут старијег сина, који на први поглед чини све што је исправно, али завиди другима, или је бесан, или огорчен свима, или смо попут млађег сина који расипа све и не помишља на Онога који је власник свега на овом свету. Тај син каже:“ Време је да се вратим Оцу!“ Креће кући, не очекујући ништа јер је примио већ све. Црква је такође у том погледу јасна да треба да се вратимо Оцу Небеском, да се окренемо од нашег блудног живота. Треба чешће да се сетимо Бога. Постоји један период који се зове Велики васкршњи пост. Ми бисмо тад требало да се више молимо, приносећи своју жртву Богу кроз пост у виду хране, сводећи забаву на минимум, и учествујући чешће у Божанској литургији.
Велики пост је време покајања, време уједињавања човека са Богом. Треба да будемо попут оног сина који је пред оцем пао на колена и који је рекао: „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих!“ Јер чак ни слуге Оца Небеског не живе лоше.
протојереј Виталиј Јакимчук
Извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
И рече: Човјек неки имађаше два сина,И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.
(Лк 15,11-32)
Ова прича нас најпре позива на то да размислимо ко смо? Отац у овој причи је Отац Небески, али које место ми заузимамо? Господ нам је дао део свог имања које смо примили кроз дарове: живот, плодове земље, мир, сунце, снег, познанике, децу, и наше родитеље. А ми расипамо наш иметак као блудни син.
Ми често користимо сва добра која нам је Господ дао без икаквог размишљања и веома често се понашамо прилично нечасно према Оцу Небеском. То се дешава кад поставимо сто а заборавимо да се прекрстимо пре јела или да прочитамо „Оче наш“, једну кратку молитву, мада знамо да без Бога на овом столу не би стајало ништа. Сматрамо нормалним да имамо могућност да купимо одећу и намирнице, да одведемо децу у школу, да идемо негде аутобусом. Ми то сматрамо као део нормалног живота, заборављајући Чијим смо благословом све ово стекли. Ипак савршено добро знамо да ова времена нису одувек била таква, знамо како су наши преци живели. Да ли су они могли да отворе фрижидер и да из њега узму флашу млека? Није било фрижидера, аутомобила нити мобилних телефона. Неки од нас су живели у том времену. Или сетимо се Другог светског рата, кад нам је било забрањено и да изађемо вани. Бомбе су падале, а кора хлеба се делила на четири дела. Али људи брзо забораве невоље и лако се навикну на добре ствари. А што је најважније ми заборављамо на Бога, постајемо баш као и овај млађи син који је добио део свог имања. Ми расипамо имање које нам је дато, не размишљајући ни да ли смо га заслужили.
Са старијим сином постоји један други проблем. Он изгледа да се држи свих заповести и ради све што је изгледало као исправно у свом животу, али његово срце није на правом месту. У свом том труду, оно као да је остало бесно и огорчено. Он сматра да једном кад је испунио све што се од њега тражило да то значи да је он праведан. И да свако ко не испуни то исто треба да одмах буде кажњен. Понекад се сви ми понашамо тако. Људи ми кажу:“ Погледај, Баћушка, овог богатог бизнисмена- купио је јахту, он је грешник. Зашто Бог не казни такве људе?“ Старији син заправо каже ту исту ствар: он је живео блудно, зашто га Отац онда не казни? Па уместо тога му приређује и гозбу.
Али Отац Небески нас воли какви год да смо: без обзира да ли смо попут старијег сина, који на први поглед чини све што је исправно, али завиди другима, или је бесан, или огорчен свима, или смо попут млађег сина који расипа све и не помишља на Онога који је власник свега на овом свету. Тај син каже:“ Време је да се вратим Оцу!“ Креће кући, не очекујући ништа јер је примио већ све. Црква је такође у том погледу јасна да треба да се вратимо Оцу Небеском, да се окренемо од нашег блудног живота. Треба чешће да се сетимо Бога. Постоји један период који се зове Велики васкршњи пост. Ми бисмо тад требало да се више молимо, приносећи своју жртву Богу кроз пост у виду хране, сводећи забаву на минимум, и учествујући чешће у Божанској литургији.
Велики пост је време покајања, време уједињавања човека са Богом. Треба да будемо попут оног сина који је пред оцем пао на колена и који је рекао: „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих!“ Јер чак ни слуге Оца Небеског не живе лоше.
протојереј Виталиј Јакимчук
Извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Неговање понизности: Омилије на Недељу цариника и фарисеја (Лк 18, 10-14)
Неговање понизности: Омилије на Недељу цариника и фарисеја (Лк 18, 10-14)
Постоје извесни проблеми које треба јасно препознати и у потпуности им се обратити зато што си они тако важни, толико су фундаментални за наш живот у Христу. Постоје нека искушења тако суптилна, упорна и опасна да ми увек морамо бити у потпуности на опрезу јер она имају моћ да униште наше душе. Данас се позивамо на опрез над поносом, који нас обично води до тога да лутамо далеко од пута који води у Царство небеско а да то и не знамо.
У причи о царинику и фарисеју, ми се сусрећемо са човеком коме бисмо вероватно требало да се дивимо на основу тога како он живи свој живот. Он је исправан у опхођењу са другима, не чини прељубу, пости и даје милостињу. Он изгледа као узор праведности. Али он чини једну фаталну грешку која га у духовном смислу уништава. То је, наравно, понос који је исказао у својој праведности осуђивањем других људи, нарочито цариника или порезника који је тај исти дан био са њим у Храму.
Као и Закхеј, овај цариник био је издајник свог народа због тога што је узимао порез од своје браће Јевреја да би платио римској окупаторској војсци. Он је зарађивао за свој живот узимајући више него што се тражило и на тај начин живео од те разлике. Он је био варалица и сарадник државних непријатеља. Не постоји ништа чему бисмо могли да се задивимо гледајући споља његов живот. Ко не би дошао у искушење да гледа на такву особу са омаловажавањем? Али овај човек имао је једну огромну врлину која га је духовно исцелила. То је, наравно, понизност коју је показао тако што није поглед смео да упери ка небу, већ се једноставно молио из свог срца док се био у своја прса говорећи: “Боже, смилуј се на мене грешног“. Господ објашњава кључну разлику између ова два човека на овај начин: „Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“. Фарисеј је понижен због тежине свог поноса, док је Господ узвисио бедног цариника због његове понизности.
Данас почињемо са периодом припреме од три седмице пред Велики васкршњи пост, који ове године почиње 11.марта (26. Фебруара по јулијанском календару). Пост нас припрема да следимо нашег Господа до Свог крста и празног гроба. Ово је покајнички период који нам обезбеђује огромне шансе за исцељење наших душа. Али ако задржимо дух овог фарисеја, придржавање поста нас неће довести блииже Христу; заиста, имаће сасвим супротан ефекат. Јер је могуће учествовати у служби и молити се код куће хвалећи себе на начин на који је то чинио и овај фарисеј, а онда ми не служимо Богу него себи. То се зове идолатрија. Могуће је криво се молити и учествовати у служби у цркви на начин на који уздижемо себе а понижавамо друге где исто тако упадамо у замку да сопственом праведношћу осуђујемо друге. Могуће је уништити духовну корист од поста, дајући сиромашнима или примењујући духовну дисциплину са поносом. Ми ћемо тиме више себи нашкодити ако будемо имали такав приступ. Духовне дисциплине нису начин да се покаже Богу колико смо ми добри нити да нас учине да се осећамо бољима; уместо тога, оне нам помажу да отворимо очи наших душа ка истини да смо сви ми велики грешници и да у потпуности зависимо од Господње милости и наклоности.
Ово је важна лекција не само док се припремамо за Васкршњи пост, већ за сваки дан нашег живота. Ми се суочавамо са искушењима све време да често себе сматрамо анђелима а да на друге гледамо као да су демони. То можда чинимо у односу са неким људима који су нас повредили или које нарочито не волимо, можда чак из доброг разлога. Некад се то односи на људе или на групе које и не знамо лично, али које нас терају да их мрзимо или их се плашимо из неког одређеног разлога. Не поричући да је штета учињена или да постоје ризици у свету каквим га познајемо, никада не смемо допустити да наша срца и душе буду обузете самоправедним осуђивањем као да је савршено добро за нас да славимо колико смо велики насупрот томе што су други покварени. Ако смо икад и помислили на то како неки заслужују осуду а да ми заслужујемо награду за лепо понашање, онда ми постајемо као овај фарисеј.
Хвала Богу, онда, да имамо периоде у којима се интензивира духовна борба, као што су Велики васкршњи пост. Јер не постоји ништа јасније од тога да нам покаже у каквом је стању наша душа. Периоди појачане молитве чине нас свесним колико смо далеко од Бога у црквеној служби или у свакоднневном животу. Покушавајући да се усредсредимо на молитву ми често одлутамо мислима које је некад немогуће контролисати. Нешто слично се дешава кад кренемо да постимо. Позив да се суздржавамо од богате и најзадовољавајуће хране често нам открије да смо усредсређени на то да једноставно не можемо више да живимо без меса, сира и друге богате хране. И чак и кад једемо лакше оброке, остају искушења да ли да их одбацимо. Подсетник да великодушно дамо сиромашнима плаши нас тога да ми не осиромашимо ако помогнемо, чак и мало, онима којима је помоћ потребна. Ми такоо једноставно оправдамо сопствена расипништва док остали гладују или им недостају основне ствари. Другим речима, духовне дисциплине поста зову нас на понизност управо због тога што откривају наше духовне слабости и ломове. Оне нам показују наш понос зато што смо опседнути тиме да стављамо сопствене жеље испред Божије воље, и увек налазимо некога кога ћемо да омаловажимо да бисмо се ми боље осећали. Кад се боримо са овим и другим духовним дисциплинама, оне нам помажу да стекнемо мало духовне чистоте којом је био благословен цариник који је знао сопствени грех тако добро да је молитва његовог срца била једноставно: „Боже, смилуј се на мене грешног“.
Тешка истина лежи у томе да мо никада нећемо узрасти у Христу уколико свесно не предузмемо кораке који нам помажу да растемо у понизности, који нам помажу да пригрлимо истину где стојимо пред Господом. Видети истину не значи имати представу о себи или о Богу. Уместо тога, то значи стицање духовног здравља да постанемо потпуније јединствене личности које је Он створио по Свом лику и обличју. Наравно да смо позвани на светост, али светост није у сагласности са тим да ми себе сматрамо светим. Права светост значи постати као Христос, Чија понизност није имала граница, чак и на Крсту и у гробу. А како нас Он поозива да будемо савршени као наш Отац Небески, нама је увек потребна Његова милост и милосрђе док идемо ка бесконачном циљу да никада не можемо рећи да смо у потпуности упознати са њим и да смо овладали њим.
Кључна разлика између ова два човека у данашњем јеванђељу је да је фарисеј био толико духовно слеп да је заправо сматрао да је све учинио баш као што Бог тражи. Он се чак моли самом себи. Очигледно да он сматра да му није потребан опроштај и правда се обожавањем себе и осуђивањем других. Његова вера је разблажена, у крајњој линији један вид идолатрије који је усредсређен да хвали свој сопствени живот. Цариник је сушта супротност, усредсређен само на сопствену потребу за Божијом милошћу за њега највећег грешника. Док правимо планове у току Васкршњег поста за појачану молитву, духовно читање, пост, давање милостиње, опроштај и покајање, треба да се усредсредимо да се клонимо било ког облика самооправдавања и било ког облика осуђивања других. Треба да што више пригрлимо духовност Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Треба да у нашем свакодневном животу тражимо могућност да ставимо потребе других изнад сопствених потреба, да живимо за друге а не једноставно само за себе. И када се боримо и доживимо неуспех да постигнемо оно што нам је дато за циљ, треба да клекнемо у понизности као цариник без икаквог изговора, без пребацивања кривице, без осуђивања неког другог из ма ког разлога. Треба да научимо да видимо себе као највеће грешнике који немају шта дати Господу осим молбе за милост и да се са понизном одлучношћу окренемо од греха и окренемо ка Њему сваког дана свог живота.
Наше запаљене страсти кушаће нас да брзо одустанемо од молитве, поста, давање милостиње и других дисциплина које су нам тешке. Ако учинимо напредак у било којој дисциплини, вероватно ћемо доћи у искушење да паднемо у грех поноса. Треба да се припремимо за чудне мисли и жеље које ће покушати да нам одвуку пажњу. Треба да будемо спремни да се боримо, али управо кроз борбу ми ћемо стећи понизност која ће нам отворити душе ка исцелитељској моћи Господа који је Себе понизио на крсту, у гробу, у Аду да би се уздигао у слави и победио сваки грех. А ако желимо да будемо део славе Његовог васкрсења, онда се морамо понизити распињући страсти, умирући греху, и чинећи све што можемо да уништимо грех поноса у нашим душама. Другим речимо, ми морамо убити фарисеја у нама и неговати духовну чистоту цариника ако желимо да следимо Христа у Његовом распећу и да угледамо сјајну светлост празног гроба. Једини начин да то учинимо је да будемо на месту понизног цариника који је знао да је он највећи грешник. Нека би сви ми следили његов благословен пример у току овогодишњег Васкршњег поста.
аутор: Филип Лемастерс, свештеник и професор теологије и етике
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Постоје извесни проблеми које треба јасно препознати и у потпуности им се обратити зато што си они тако важни, толико су фундаментални за наш живот у Христу. Постоје нека искушења тако суптилна, упорна и опасна да ми увек морамо бити у потпуности на опрезу јер она имају моћ да униште наше душе. Данас се позивамо на опрез над поносом, који нас обично води до тога да лутамо далеко од пута који води у Царство небеско а да то и не знамо.
У причи о царинику и фарисеју, ми се сусрећемо са човеком коме бисмо вероватно требало да се дивимо на основу тога како он живи свој живот. Он је исправан у опхођењу са другима, не чини прељубу, пости и даје милостињу. Он изгледа као узор праведности. Али он чини једну фаталну грешку која га у духовном смислу уништава. То је, наравно, понос који је исказао у својој праведности осуђивањем других људи, нарочито цариника или порезника који је тај исти дан био са њим у Храму.
Као и Закхеј, овај цариник био је издајник свог народа због тога што је узимао порез од своје браће Јевреја да би платио римској окупаторској војсци. Он је зарађивао за свој живот узимајући више него што се тражило и на тај начин живео од те разлике. Он је био варалица и сарадник државних непријатеља. Не постоји ништа чему бисмо могли да се задивимо гледајући споља његов живот. Ко не би дошао у искушење да гледа на такву особу са омаловажавањем? Али овај човек имао је једну огромну врлину која га је духовно исцелила. То је, наравно, понизност коју је показао тако што није поглед смео да упери ка небу, већ се једноставно молио из свог срца док се био у своја прса говорећи: “Боже, смилуј се на мене грешног“. Господ објашњава кључну разлику између ова два човека на овај начин: „Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“. Фарисеј је понижен због тежине свог поноса, док је Господ узвисио бедног цариника због његове понизности.
Данас почињемо са периодом припреме од три седмице пред Велики васкршњи пост, који ове године почиње 11.марта (26. Фебруара по јулијанском календару). Пост нас припрема да следимо нашег Господа до Свог крста и празног гроба. Ово је покајнички период који нам обезбеђује огромне шансе за исцељење наших душа. Али ако задржимо дух овог фарисеја, придржавање поста нас неће довести блииже Христу; заиста, имаће сасвим супротан ефекат. Јер је могуће учествовати у служби и молити се код куће хвалећи себе на начин на који је то чинио и овај фарисеј, а онда ми не служимо Богу него себи. То се зове идолатрија. Могуће је криво се молити и учествовати у служби у цркви на начин на који уздижемо себе а понижавамо друге где исто тако упадамо у замку да сопственом праведношћу осуђујемо друге. Могуће је уништити духовну корист од поста, дајући сиромашнима или примењујући духовну дисциплину са поносом. Ми ћемо тиме више себи нашкодити ако будемо имали такав приступ. Духовне дисциплине нису начин да се покаже Богу колико смо ми добри нити да нас учине да се осећамо бољима; уместо тога, оне нам помажу да отворимо очи наших душа ка истини да смо сви ми велики грешници и да у потпуности зависимо од Господње милости и наклоности.
Ово је важна лекција не само док се припремамо за Васкршњи пост, већ за сваки дан нашег живота. Ми се суочавамо са искушењима све време да често себе сматрамо анђелима а да на друге гледамо као да су демони. То можда чинимо у односу са неким људима који су нас повредили или које нарочито не волимо, можда чак из доброг разлога. Некад се то односи на људе или на групе које и не знамо лично, али које нас терају да их мрзимо или их се плашимо из неког одређеног разлога. Не поричући да је штета учињена или да постоје ризици у свету каквим га познајемо, никада не смемо допустити да наша срца и душе буду обузете самоправедним осуђивањем као да је савршено добро за нас да славимо колико смо велики насупрот томе што су други покварени. Ако смо икад и помислили на то како неки заслужују осуду а да ми заслужујемо награду за лепо понашање, онда ми постајемо као овај фарисеј.
Хвала Богу, онда, да имамо периоде у којима се интензивира духовна борба, као што су Велики васкршњи пост. Јер не постоји ништа јасније од тога да нам покаже у каквом је стању наша душа. Периоди појачане молитве чине нас свесним колико смо далеко од Бога у црквеној служби или у свакоднневном животу. Покушавајући да се усредсредимо на молитву ми често одлутамо мислима које је некад немогуће контролисати. Нешто слично се дешава кад кренемо да постимо. Позив да се суздржавамо од богате и најзадовољавајуће хране често нам открије да смо усредсређени на то да једноставно не можемо више да живимо без меса, сира и друге богате хране. И чак и кад једемо лакше оброке, остају искушења да ли да их одбацимо. Подсетник да великодушно дамо сиромашнима плаши нас тога да ми не осиромашимо ако помогнемо, чак и мало, онима којима је помоћ потребна. Ми такоо једноставно оправдамо сопствена расипништва док остали гладују или им недостају основне ствари. Другим речима, духовне дисциплине поста зову нас на понизност управо због тога што откривају наше духовне слабости и ломове. Оне нам показују наш понос зато што смо опседнути тиме да стављамо сопствене жеље испред Божије воље, и увек налазимо некога кога ћемо да омаловажимо да бисмо се ми боље осећали. Кад се боримо са овим и другим духовним дисциплинама, оне нам помажу да стекнемо мало духовне чистоте којом је био благословен цариник који је знао сопствени грех тако добро да је молитва његовог срца била једноставно: „Боже, смилуј се на мене грешног“.
Тешка истина лежи у томе да мо никада нећемо узрасти у Христу уколико свесно не предузмемо кораке који нам помажу да растемо у понизности, који нам помажу да пригрлимо истину где стојимо пред Господом. Видети истину не значи имати представу о себи или о Богу. Уместо тога, то значи стицање духовног здравља да постанемо потпуније јединствене личности које је Он створио по Свом лику и обличју. Наравно да смо позвани на светост, али светост није у сагласности са тим да ми себе сматрамо светим. Права светост значи постати као Христос, Чија понизност није имала граница, чак и на Крсту и у гробу. А како нас Он поозива да будемо савршени као наш Отац Небески, нама је увек потребна Његова милост и милосрђе док идемо ка бесконачном циљу да никада не можемо рећи да смо у потпуности упознати са њим и да смо овладали њим.
Кључна разлика између ова два човека у данашњем јеванђељу је да је фарисеј био толико духовно слеп да је заправо сматрао да је све учинио баш као што Бог тражи. Он се чак моли самом себи. Очигледно да он сматра да му није потребан опроштај и правда се обожавањем себе и осуђивањем других. Његова вера је разблажена, у крајњој линији један вид идолатрије који је усредсређен да хвали свој сопствени живот. Цариник је сушта супротност, усредсређен само на сопствену потребу за Божијом милошћу за њега највећег грешника. Док правимо планове у току Васкршњег поста за појачану молитву, духовно читање, пост, давање милостиње, опроштај и покајање, треба да се усредсредимо да се клонимо било ког облика самооправдавања и било ког облика осуђивања других. Треба да што више пригрлимо духовност Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Треба да у нашем свакодневном животу тражимо могућност да ставимо потребе других изнад сопствених потреба, да живимо за друге а не једноставно само за себе. И када се боримо и доживимо неуспех да постигнемо оно што нам је дато за циљ, треба да клекнемо у понизности као цариник без икаквог изговора, без пребацивања кривице, без осуђивања неког другог из ма ког разлога. Треба да научимо да видимо себе као највеће грешнике који немају шта дати Господу осим молбе за милост и да се са понизном одлучношћу окренемо од греха и окренемо ка Њему сваког дана свог живота.
Наше запаљене страсти кушаће нас да брзо одустанемо од молитве, поста, давање милостиње и других дисциплина које су нам тешке. Ако учинимо напредак у било којој дисциплини, вероватно ћемо доћи у искушење да паднемо у грех поноса. Треба да се припремимо за чудне мисли и жеље које ће покушати да нам одвуку пажњу. Треба да будемо спремни да се боримо, али управо кроз борбу ми ћемо стећи понизност која ће нам отворити душе ка исцелитељској моћи Господа који је Себе понизио на крсту, у гробу, у Аду да би се уздигао у слави и победио сваки грех. А ако желимо да будемо део славе Његовог васкрсења, онда се морамо понизити распињући страсти, умирући греху, и чинећи све што можемо да уништимо грех поноса у нашим душама. Другим речимо, ми морамо убити фарисеја у нама и неговати духовну чистоту цариника ако желимо да следимо Христа у Његовом распећу и да угледамо сјајну светлост празног гроба. Једини начин да то учинимо је да будемо на месту понизног цариника који је знао да је он највећи грешник. Нека би сви ми следили његов благословен пример у току овогодишњег Васкршњег поста.
аутор: Филип Лемастерс, свештеник и професор теологије и етике
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа о царинику и фарисеју
Посланица: 2 Тим 3,10; Јеванђеље: Лк 18, 10-14
Данас нам је изнесена прича о царинику и фарисеју. Још једном, Христос Бог учи нас једну важној лекцију указујући на то да нисмо опрезни. Овде, као и у претходној лекцији о покајању и преобраћању Закхеја, цариник је у центру пажње, дајући пример понизности која је неопходна за однос са Њим.
Цариник сматра себе грешником- толиким грешником да пред Богом се не усуђује дићи поглед ка небу. Он је савијен до земље- душом и телом, отворено исповедајући своје грехе. Као и блудница која помазује Христова стопала, отворено плачући над својим гресима, цариник такође налази милост у Богу. Цар Давид нас подсећа на ову истину о Богу у свом покајничком 50. псалму „срце скрушено и смирено Бог неће понизити“. Ипак је много лакше бити као фарисеј. Сви ми смо понекад такви: усредсређујемо се на то да нешто „радимо“ на својој вери, на свом знању, етничком црквеном наслеђу, до тога да искључујемо унутрашње значење, нашу заједницу и однос са Богом, која једино може напредовати у понизности и љубави према Богу и ближњима.
Сада, да будемо јасни овде: фарисеј се не осуђује, јер пости два пута седмично или због тога што даје свој десетак. Све ово од нас се тражи: сви верујући православци позвани су да тако чине. Међутим, није то у питању, већ пре његов хвалисави дух, објављивање на сва звона шта он чини, сматрајући да ће те ствари оправдати његово самовеличање, да ће тиме заслужити милост у Бога. Између осталог, то су греси фарисејеви. Изрека из Приче Соломонових 27,2 подсећа нас да никада не треба себе да хвалимо већ „нека те хвали ближњи твој а не уста твоја“.
Слично томе, ми такође можемо сагрешити као овај фарисеј ако, у нашем покајању и исповести, тражимо да умањимо свој грех и да се оправдамо пред Богом за грехе које смо починили- пребацујући кривицу на неког другог или је бар спирајући, умањујући своју одговорност за грехе које смо починили.
Крајњи грех фарисејев је осуђивање цариника поред себе. Фарисеј не може да погледа у цариниково срце, али он му суди на основу његовог занимања или прошлих грехова без упућивања на покајање и опроштај који нам свима Бог нуди.
Многи људи погрешно разумеју фарисејев грех, опомињући друге једноставно да не „осуђују“. То је тачно: увек морамо имати на уму да је Бог наш судија, да ми не можемо видети у срце неког човека, и да нама самима треба покајање када судимо другима. У исто време, ипак, ми морамо пазити да се не огрешимо у другој крајњости, која је управо исто толико подла као и намере овог фарисеја овде. Ми живимо у култури која екстремно релативизује где је највећи „грех“ који можете починити рећи некоме да је његов начин живота лош, да су његова дела грешна или штетна по њих и по друге. Исти ти људи који осуђују у исто време су криви за то што су поносно преосетљиви или према себи или према другима, или обоје. Док су „толерантни“ на деструктивно понашање других, било да су то речи или мисли, они су брзи да загунђају или да замере било коме ко доведе у питања њихове идеје или дела, или који настоје да их задрже или их сматрају одговорним за њихове речи или дела. Бог нас позива да препознамо грех кад га уочимо, кад видимо непоштовање или застрањивање са Божијег пута, са односом и заједницом са Њим. У Старом завету, Бог опет и опет упозорава свој народ „клоните се зла“. У Новом завету, Заповести се понављају и све што је телесно се осуђује, а, иако се се знало, неће бити некажњене у Цркви.
Грехе које фарисеј набраја: изнуђивање, прељуба, неправда- све је то зло, али Бог жели да опрости онима који осећају кривицу за грехе и који се кају искрено срцем својим- као што то чини цариник. Ако Бог опрости једном човеку нашем брату, који је створен по Његовом лику, ко смо ми онда да осуђујемо тог брата или сестру? Боље речено, ко смо ми уопште да осуђујемо људе. Истина је да никада не смемо да осуђујемо грешника. Пре смо позвани да тежимо д излечимо од греха себе и друге, са својим или њиховим вечним спасењем на видику. Стајати по страни и ништа не рећи и не чинити док се неко одељује од Божијег пута или се понаша на такав начин да се одваја од Бога, или повређује себе или друге, сасвим је супротно правој љубави. Сасвим супротно, то постаје на неки начин наш сраман суд и осуђивање тог појединца.
Па, зашто онда потурамо леђа за неке који су сами одговорни, зашто изазивамо оне који греше или их позивамо на покајање? Можда је то наш поносити страх од њиховог или друштвеног неодобравања; ми се више плашимо човека него Бога; ми више волимо да се „уклопимо“ него да истински волимо људе око нас, људе који су створени по лику Божијем и који су позвани да се исцеле и да буду свети заједно са нама.
Истина је да ћемо у суочавању са грехом бити осуђивани, етикетирани или ћемо наћи на јаку осуду масе ма колико тежили да говоримо истину са љубављу. Данашња Посланица нас је подсетила да ово треба да очекујемо; да је такво одбацивање и патња зарад Јеванђеља не само очекивана већ је и део нашег крста за то што смо следбеници Исуса Христа, део љубави према ближњем у Царству Божијем.
Док очекујемо Велики васкршњи пост, клонимо се осуђивања оних који су око нас, како они посте или шта они раде. Усредсредимо се на Христа и на нашу потребу да растемо у понизности. У исто време, говоримо истину с љубављу онима око нас, очистимо се од сопствених грехова и одбијмо да будемо део релативизма или зла које се дешава у нашем друштву, него уместо тога будимо живи сведоци Христове љубави, моћи, исцељења и славе, да би нам се и други придружили у покајању, да би научили да буду мртви свету а да живе за Христа.
аутор:о.Robert Miclean Православна црква у Америци (ОЦА) 5.2.2012.године
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Данас нам је изнесена прича о царинику и фарисеју. Још једном, Христос Бог учи нас једну важној лекцију указујући на то да нисмо опрезни. Овде, као и у претходној лекцији о покајању и преобраћању Закхеја, цариник је у центру пажње, дајући пример понизности која је неопходна за однос са Њим.
Цариник сматра себе грешником- толиким грешником да пред Богом се не усуђује дићи поглед ка небу. Он је савијен до земље- душом и телом, отворено исповедајући своје грехе. Као и блудница која помазује Христова стопала, отворено плачући над својим гресима, цариник такође налази милост у Богу. Цар Давид нас подсећа на ову истину о Богу у свом покајничком 50. псалму „срце скрушено и смирено Бог неће понизити“. Ипак је много лакше бити као фарисеј. Сви ми смо понекад такви: усредсређујемо се на то да нешто „радимо“ на својој вери, на свом знању, етничком црквеном наслеђу, до тога да искључујемо унутрашње значење, нашу заједницу и однос са Богом, која једино може напредовати у понизности и љубави према Богу и ближњима.
Сада, да будемо јасни овде: фарисеј се не осуђује, јер пости два пута седмично или због тога што даје свој десетак. Све ово од нас се тражи: сви верујући православци позвани су да тако чине. Међутим, није то у питању, већ пре његов хвалисави дух, објављивање на сва звона шта он чини, сматрајући да ће те ствари оправдати његово самовеличање, да ће тиме заслужити милост у Бога. Између осталог, то су греси фарисејеви. Изрека из Приче Соломонових 27,2 подсећа нас да никада не треба себе да хвалимо већ „нека те хвали ближњи твој а не уста твоја“.
Слично томе, ми такође можемо сагрешити као овај фарисеј ако, у нашем покајању и исповести, тражимо да умањимо свој грех и да се оправдамо пред Богом за грехе које смо починили- пребацујући кривицу на неког другог или је бар спирајући, умањујући своју одговорност за грехе које смо починили.
Крајњи грех фарисејев је осуђивање цариника поред себе. Фарисеј не може да погледа у цариниково срце, али он му суди на основу његовог занимања или прошлих грехова без упућивања на покајање и опроштај који нам свима Бог нуди.
Многи људи погрешно разумеју фарисејев грех, опомињући друге једноставно да не „осуђују“. То је тачно: увек морамо имати на уму да је Бог наш судија, да ми не можемо видети у срце неког човека, и да нама самима треба покајање када судимо другима. У исто време, ипак, ми морамо пазити да се не огрешимо у другој крајњости, која је управо исто толико подла као и намере овог фарисеја овде. Ми живимо у култури која екстремно релативизује где је највећи „грех“ који можете починити рећи некоме да је његов начин живота лош, да су његова дела грешна или штетна по њих и по друге. Исти ти људи који осуђују у исто време су криви за то што су поносно преосетљиви или према себи или према другима, или обоје. Док су „толерантни“ на деструктивно понашање других, било да су то речи или мисли, они су брзи да загунђају или да замере било коме ко доведе у питања њихове идеје или дела, или који настоје да их задрже или их сматрају одговорним за њихове речи или дела. Бог нас позива да препознамо грех кад га уочимо, кад видимо непоштовање или застрањивање са Божијег пута, са односом и заједницом са Њим. У Старом завету, Бог опет и опет упозорава свој народ „клоните се зла“. У Новом завету, Заповести се понављају и све што је телесно се осуђује, а, иако се се знало, неће бити некажњене у Цркви.
Грехе које фарисеј набраја: изнуђивање, прељуба, неправда- све је то зло, али Бог жели да опрости онима који осећају кривицу за грехе и који се кају искрено срцем својим- као што то чини цариник. Ако Бог опрости једном човеку нашем брату, који је створен по Његовом лику, ко смо ми онда да осуђујемо тог брата или сестру? Боље речено, ко смо ми уопште да осуђујемо људе. Истина је да никада не смемо да осуђујемо грешника. Пре смо позвани да тежимо д излечимо од греха себе и друге, са својим или њиховим вечним спасењем на видику. Стајати по страни и ништа не рећи и не чинити док се неко одељује од Божијег пута или се понаша на такав начин да се одваја од Бога, или повређује себе или друге, сасвим је супротно правој љубави. Сасвим супротно, то постаје на неки начин наш сраман суд и осуђивање тог појединца.
Па, зашто онда потурамо леђа за неке који су сами одговорни, зашто изазивамо оне који греше или их позивамо на покајање? Можда је то наш поносити страх од њиховог или друштвеног неодобравања; ми се више плашимо човека него Бога; ми више волимо да се „уклопимо“ него да истински волимо људе око нас, људе који су створени по лику Божијем и који су позвани да се исцеле и да буду свети заједно са нама.
Истина је да ћемо у суочавању са грехом бити осуђивани, етикетирани или ћемо наћи на јаку осуду масе ма колико тежили да говоримо истину са љубављу. Данашња Посланица нас је подсетила да ово треба да очекујемо; да је такво одбацивање и патња зарад Јеванђеља не само очекивана већ је и део нашег крста за то што смо следбеници Исуса Христа, део љубави према ближњем у Царству Божијем.
Док очекујемо Велики васкршњи пост, клонимо се осуђивања оних који су око нас, како они посте или шта они раде. Усредсредимо се на Христа и на нашу потребу да растемо у понизности. У исто време, говоримо истину с љубављу онима око нас, очистимо се од сопствених грехова и одбијмо да будемо део релативизма или зла које се дешава у нашем друштву, него уместо тога будимо живи сведоци Христове љубави, моћи, исцељења и славе, да би нам се и други придружили у покајању, да би научили да буду мртви свету а да живе за Христа.
аутор:о.Robert Miclean Православна црква у Америци (ОЦА) 5.2.2012.године
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
37. недеља по Духовима- Закхејева недеља
Лк 19, 1-10 "И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега.
И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат.И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста.И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође.А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека.
А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.
Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.
Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено. Господ заплењује најмоћнија ђавоља пловила и уништава његове градове. Видите како Господ не само да царинике преобраћа у своје ученике већ Он чак узима једног као заточеника- да би га спасао- старешину цариника, Закхеја. Нема сумње да је цариник неко на кога се гледа с гнушањем: замислите са колико више гнушања се гледа на старешину цариник који је најпокваренији од свију? Јер цариници зарађују за свој живот ни из каквог другог извора до суза сиромашних.Али чак ни старешина цариника није презрен од Господа. За показану јаку жељу да види Исуса он добија спасење. Он је јако желео да види Исуса, што је и разлог зашто се попео на платана, али и пре него што је угледао Исуса, Господ је њега већ видео. На исти начин, Господ нас увек предухитри само ако Он види да ми јарко желима и да имамо вољу. Кад Господ угледа Закхеја, Он му рече да сиђе брзо јер има намеру да борави у његовом дому. А Закхеј није спор у својој послушности- кад нам Христос нешто нареди, не смемо оклевати-већ сићи и са радошћу Га примити, чак упркос мрмљању многих људи.
Хајде да видимо како Закхеј убира корист од Христовог уласка у његову кућу. Он каже Пола имања даћу сиромасима. Да ли видите његов занос? Он почиње да дели безгранично, не даје мало, већ све што има. Чак и оно што је задржао, задржао је да би могао да да онима о које се огрeшио. Из овога смо научили да нема никакве користи за човека који даје милостињу од онога што је неправедно стекао и који игнорише оне које је преварио у стицању тог новца. Погледајте шта Закхеј ради с тим новцем: ако је некога оштетио он му враћа четвороструко, на тај начин враћајући одштету свакоме кога је оштетио. То је право давање милостиње. Не само да он враћа одштету, већ то чини са каматом. То је у складу са законом, који рописује да лопов треба да врати четвороструко. Ако боље размотримо, схватамо да Закхеју ништа није остало од његовог новца. Пола је дао сиромасима, а друга половина је остала њему коју је четвороструко вратио онима које је оштетио. Али како старешина цариника зарађује преваром и изнудом, и како он плаћа четвороструко онима које је оштетио, следи да је он лишио себе свега што је имао.Из овога видимо да је његово размишљање и више од онога што закон прописује јер он постаје јеванђељски ученик јер он воли ближњега свога више од себе. А оно штоо је обећао, он је и учино: он није рекао „Даћу пола, и вратићу четвороструко“ већ уместо тога он каже Гле, дајем и враћам- Јер је он чуо као Соломон каже Не реци долазим други пут, сутра ћу дати. (Изреке. 3:28). Христос му објављује добру вест о његовом спасењу. Под домом овим Он мисли на Закхеја, јер Господ не би назвао грађевину без душе син божији. Јасно је да Господ назива господарем ове куће сином Аврамовим, јер Закхеј је као патријарх у два погледа: он верује и вера му се прими у правду, а што се тиче новца са њим поступа великодушно према сиромасима. Огледајте како Господ каже да је Закхеј сада син Авраамов и да у његовом садашњем опхођењу Господ види сличност са Авраамом. Господ не каже да је Закхеј одувек био Авраамов син, већ да је он сад Авраамов син. Пре тога, кад је он био старешина цариника, он није имао никакву сличност неком праведнику, па му он није могао бити син. Да би утишао оне који су се жалили Господу да је он гост једном грешнику, Он каже Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.
Ово је објашњење буквалног значења тих речи; али лакше је разумети ове свари у неком другом, кориснијем смислу. Свако ко је старешина међу злоћама мали је у духовном расту, јер су тело и дух у супротности једно са другим, из овог разлога он не може да види Исуса у гомили. Он је окружен мноштвом страсти и овоземаљских брига, да он није у могућности да види Исуса који дела, који се креће и хода. Такав човек не може да препозна хришћанска дела онаква каква она јесу- Христоса који делује и који се креће у нама. Али такав човек који никад није видео Исуса како пролази и који не може да опази Христа у хришћанским делима, некад ће се променити од занемаривања доћи ће до смисла. Онда ће се он попети на смоквино дрво, превазиће сва задовољства. Поставши вишим него што је био и уздижући се се у своје срце (Пс 83, 6), њега Исус види и он види Исуса и Господ му каже Брзо, сиђи, што значи „Кроз покајање уздигао си се у виши живот; сиђи сада у понизности да те понос и високоумље не би довели до пада. Пожури, понизи се. Ако се понизиш, онда ми ваља бити у дому твом, јер је неопходно да ја пребивам у дому понизног човека. На кога ћу погледати ако нећу на оног ко је понизан и кротак, ко дрхти од Мојих речи? (Ис 66, 2). Такав човек даје половину свог имања да се лиши демона. Јер наша је грађа двострука: тело и дух. Праведан човек даје све телесно правим сиромасима, демонима који су лишени свакога добра. Али он не испушта своју духовну грађу, као што је Господ рекао ђаволу за Јова Ево дајем ти у руке све што он има, али не дирај његову душу (Јов 1, 12) А ако он узме нешто од човека на основу лажних оптужби, он му враћа четвороструко. Из тога следи да ако се човек покаје и следи пут који је другачији од оног злог пута, Он исцељује његове бивше грехе помоћу четири врлине (храбрости, разборитости, праведности и самоконтроле) и на тај начин он добија спасење и назива се Авраамовим сином. Као и Авраам, он иде из своје земље и од рода свог од својих прошлих греха и из куће свога оца (Пост 12, 1), што значи да одлази од старог себе и одриче се свог претходног стања. Сам он је дом свог оца, ђавола. Према томе, кад одлази од дома свог оца, то је онда кад одлази од себе и мења се, кад проналази спасење, као што је и Авраам.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат.И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста.И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође.А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека.
А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.
Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.
Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено. Господ заплењује најмоћнија ђавоља пловила и уништава његове градове. Видите како Господ не само да царинике преобраћа у своје ученике већ Он чак узима једног као заточеника- да би га спасао- старешину цариника, Закхеја. Нема сумње да је цариник неко на кога се гледа с гнушањем: замислите са колико више гнушања се гледа на старешину цариник који је најпокваренији од свију? Јер цариници зарађују за свој живот ни из каквог другог извора до суза сиромашних.Али чак ни старешина цариника није презрен од Господа. За показану јаку жељу да види Исуса он добија спасење. Он је јако желео да види Исуса, што је и разлог зашто се попео на платана, али и пре него што је угледао Исуса, Господ је њега већ видео. На исти начин, Господ нас увек предухитри само ако Он види да ми јарко желима и да имамо вољу. Кад Господ угледа Закхеја, Он му рече да сиђе брзо јер има намеру да борави у његовом дому. А Закхеј није спор у својој послушности- кад нам Христос нешто нареди, не смемо оклевати-већ сићи и са радошћу Га примити, чак упркос мрмљању многих људи.
Хајде да видимо како Закхеј убира корист од Христовог уласка у његову кућу. Он каже Пола имања даћу сиромасима. Да ли видите његов занос? Он почиње да дели безгранично, не даје мало, већ све што има. Чак и оно што је задржао, задржао је да би могао да да онима о које се огрeшио. Из овога смо научили да нема никакве користи за човека који даје милостињу од онога што је неправедно стекао и који игнорише оне које је преварио у стицању тог новца. Погледајте шта Закхеј ради с тим новцем: ако је некога оштетио он му враћа четвороструко, на тај начин враћајући одштету свакоме кога је оштетио. То је право давање милостиње. Не само да он враћа одштету, већ то чини са каматом. То је у складу са законом, који рописује да лопов треба да врати четвороструко. Ако боље размотримо, схватамо да Закхеју ништа није остало од његовог новца. Пола је дао сиромасима, а друга половина је остала њему коју је четвороструко вратио онима које је оштетио. Али како старешина цариника зарађује преваром и изнудом, и како он плаћа четвороструко онима које је оштетио, следи да је он лишио себе свега што је имао.Из овога видимо да је његово размишљање и више од онога што закон прописује јер он постаје јеванђељски ученик јер он воли ближњега свога више од себе. А оно штоо је обећао, он је и учино: он није рекао „Даћу пола, и вратићу четвороструко“ већ уместо тога он каже Гле, дајем и враћам- Јер је он чуо као Соломон каже Не реци долазим други пут, сутра ћу дати. (Изреке. 3:28). Христос му објављује добру вест о његовом спасењу. Под домом овим Он мисли на Закхеја, јер Господ не би назвао грађевину без душе син божији. Јасно је да Господ назива господарем ове куће сином Аврамовим, јер Закхеј је као патријарх у два погледа: он верује и вера му се прими у правду, а што се тиче новца са њим поступа великодушно према сиромасима. Огледајте како Господ каже да је Закхеј сада син Авраамов и да у његовом садашњем опхођењу Господ види сличност са Авраамом. Господ не каже да је Закхеј одувек био Авраамов син, већ да је он сад Авраамов син. Пре тога, кад је он био старешина цариника, он није имао никакву сличност неком праведнику, па му он није могао бити син. Да би утишао оне који су се жалили Господу да је он гост једном грешнику, Он каже Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.
Ово је објашњење буквалног значења тих речи; али лакше је разумети ове свари у неком другом, кориснијем смислу. Свако ко је старешина међу злоћама мали је у духовном расту, јер су тело и дух у супротности једно са другим, из овог разлога он не може да види Исуса у гомили. Он је окружен мноштвом страсти и овоземаљских брига, да он није у могућности да види Исуса који дела, који се креће и хода. Такав човек не може да препозна хришћанска дела онаква каква она јесу- Христоса који делује и који се креће у нама. Али такав човек који никад није видео Исуса како пролази и који не може да опази Христа у хришћанским делима, некад ће се променити од занемаривања доћи ће до смисла. Онда ће се он попети на смоквино дрво, превазиће сва задовољства. Поставши вишим него што је био и уздижући се се у своје срце (Пс 83, 6), њега Исус види и он види Исуса и Господ му каже Брзо, сиђи, што значи „Кроз покајање уздигао си се у виши живот; сиђи сада у понизности да те понос и високоумље не би довели до пада. Пожури, понизи се. Ако се понизиш, онда ми ваља бити у дому твом, јер је неопходно да ја пребивам у дому понизног човека. На кога ћу погледати ако нећу на оног ко је понизан и кротак, ко дрхти од Мојих речи? (Ис 66, 2). Такав човек даје половину свог имања да се лиши демона. Јер наша је грађа двострука: тело и дух. Праведан човек даје све телесно правим сиромасима, демонима који су лишени свакога добра. Али он не испушта своју духовну грађу, као што је Господ рекао ђаволу за Јова Ево дајем ти у руке све што он има, али не дирај његову душу (Јов 1, 12) А ако он узме нешто од човека на основу лажних оптужби, он му враћа четвороструко. Из тога следи да ако се човек покаје и следи пут који је другачији од оног злог пута, Он исцељује његове бивше грехе помоћу четири врлине (храбрости, разборитости, праведности и самоконтроле) и на тај начин он добија спасење и назива се Авраамовим сином. Као и Авраам, он иде из своје земље и од рода свог од својих прошлих греха и из куће свога оца (Пост 12, 1), што значи да одлази од старог себе и одриче се свог претходног стања. Сам он је дом свог оца, ђавола. Према томе, кад одлази од дома свог оца, то је онда кад одлази од себе и мења се, кад проналази спасење, као што је и Авраам.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
ПРИЧА О ЗАКХЕЈУ- БЕСЕДА НА 37. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА
Лк 19, 1-9: "Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“.
Данашње Јеванђеље, почетак 19 главе Јеванђеља по Луки, почиње да означи успон ка Великом посту. Закхеј је био цариник. У 14. Глави ми се сусрећемо са једним другим цариником. Том приликом цариник је послужио као неко ко је супротност фарисеју. Фарисеји су веровали да је њихов целокупан однос са Богом требало да се заснива на томе да живе по Божијим законима. Они су веровали у Божију правду и послушност закону. Фарисеји су имали веома јасне законе о ритуалима чистоће и испуњавању слова закона. За једног фарисеја, један цариник био је нешто нечисто. Сетићете се приче из Јеванђеља о царинику и фарисеју како фарисеј хвали себе да је послушан закону. Заиста, он се захваљује Богу што није као други људи-изнуђивачи, неправедници, прељубници нити као овај цариник који се моли поред њега. Док он осуђује цариника, цариник који се не усуђује чак ни да погледа ка небу бије се у своја прса говорећи: Боже смилуј се на мене грешног.
Закхеј је био такође богат. Ми се сусрећемо са још једним богаташем у 18. глави Јеванђеља по Луки. У овом Јеванђељу млади богаташ пита Христа шта треба да учини да задобије живот вечни. Христос му одговара да треба да се држи закона. Незадовољан овим одговором млади богаташ поново поставља питање Христу који му говори да прода све што има, да раздели сиромасима и да крене са њим. Даље у причи се каже да млади богаташ постаје тужан јер беше веома богат. Једноставно он није спреман да следи Христову реч.
Сад обратимо пажњу на Закхеја да видимо какву лекцију можемо да извучемо из ове јеванђељске приче. Чини ми се да је Захкеј, који је већ чуо за Исуса, јако желео да га упозна. Очигледно је да се знало у читавој околини за овог славног исцелитеља, учитеља, чудотворца и харизматичног вођу људи кога нису занимале материјалне ствари и који је учио о Царству небеском. Али Закхеј није желео само да зна за њега, он је желео да га упозна. Чули смо да како је био мали растом потрчао је напред и попео се на смокву да би могао да види свог учитеља. Христос зове Закхеја именом. Замислите
какво је изненађење цариника који чује како га Христос зове именом и да му говори да сиђе са дрвета јер жели да буде у његовом дому.
Овај човек је тражио начин да иницира лични сусрет. Желео је да оде изван тога да зна нешто о Христу до тога да зна Христа. Колико нас у данашње време након што чује о Христовој речи каже у своме срцу да желим лични сусрет са Христом. Желим да у свомсрцу разговарам са Христом. Чудесна је ствар за нас да тражимо ту врсту личног сусрета са Христом. Такође, мора да је Закхеј био зачуђен да га Христос зна по имену пре него што га је упознао. Међутим, како је Бог све у свему и ништа није скривено од Њега, Бог зна све о нама, ко смо и какве ће наше одлуке бити пре него што смо се и
зачели у мајчиној утроби. Према томе, исто као што је Закхејево име било познато Христу, тако ће и нас Христос позвати именом на општем васкрснућу.
Имајте у виду да Христос каже јер ми данас ваља бити у дому твом. Он говори Закхеју да му се отвори. А шта Закхеј ради? Одмах силази са дрвета и са радошћу прима Христа. У Закхеју нема ни претварања ни лукавства. Нема извештачене формалности. Чим му је речено да сиђе он оставља свој понос, преузима плашт понизности и као мало дете радосно креће у загрљај учитељу. За разлику од фарисеја, Закхеј не тражи спас кроз понос да је послушан закону, већ тражи спас у Христовом лику.
Има овде једна лекција коју је немогуће сачувати уколико немате однос заснован на љубави са Христом. Без обзира колико смо побожни, исправни или послушни закону све док нисмо спремни да имамо лични сусрет са Христом трпећемо неуспех.
Једноставно се не можемо спасавати искључиво помоћу својих сопствених дела. Такође, морамо имати веру у Христа.
Фарисеј се жали на Христа који је гост код једног грешника. Чини ми се да смо сви грешници. Ако је то жалба онда би жалба била на месту али онда бисмо сви били осуђени без икакве наде. Међутим, Закхеј исповеда свој грех делећи своје богатство на тај начин што ће пола свог иметка дати сиромасима а ако је коме закинуо вратиће му четвороструко. Пред нама је човек који некад није могао да се контролише у стицању свог иметка. Чак и пре него што је упознао Христа он је знао да треба да буде хришћанин, наиме да дели љубав. Ево човека који је признао да је био управитељ свега што је имао. Као управитељ он је одређивао како да се користи иметак тако што је он контролисао друге људе. Фарисеј је дао 10% свог иметка дао је сиромашнима- овај човек даје 50%, што је заиста изнад и изван онога што од њега тражи закон. Јасно је да чинећи то он нам даје пример како треба да живимо изван онога што захтева закон од нас, да делимо са онима који су сиромашни и што је још важније да се у потпуности предамо да живимо онако као што Христос од нас жели.
Кад нас Христос зове да му данас ваља бити у дому нашем, колико нас га радосно дочека широм раширених руку? Понекад ми помислимо да нам је то наметање и неправедан захтев да се растанемо од свог иметка. Некако сматрамо да бити хришћанин значи препустити своје обавезе Христу на тај начин што ћемо доћи у цркву. То је погрешно. Бити Хришћанин значи живети живот у Христу и живети литургију и након литургије. Нисмо позвани да се једноставно добро осећамо само док смо у цркви. Након свега, када ти Христос каже да му данас ваља бити у дому твом, да ли му залупиш врата или му потрчиш у загрљај као Закхеј?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / ИЗВОР
Данашње Јеванђеље, почетак 19 главе Јеванђеља по Луки, почиње да означи успон ка Великом посту. Закхеј је био цариник. У 14. Глави ми се сусрећемо са једним другим цариником. Том приликом цариник је послужио као неко ко је супротност фарисеју. Фарисеји су веровали да је њихов целокупан однос са Богом требало да се заснива на томе да живе по Божијим законима. Они су веровали у Божију правду и послушност закону. Фарисеји су имали веома јасне законе о ритуалима чистоће и испуњавању слова закона. За једног фарисеја, један цариник био је нешто нечисто. Сетићете се приче из Јеванђеља о царинику и фарисеју како фарисеј хвали себе да је послушан закону. Заиста, он се захваљује Богу што није као други људи-изнуђивачи, неправедници, прељубници нити као овај цариник који се моли поред њега. Док он осуђује цариника, цариник који се не усуђује чак ни да погледа ка небу бије се у своја прса говорећи: Боже смилуј се на мене грешног.
Закхеј је био такође богат. Ми се сусрећемо са још једним богаташем у 18. глави Јеванђеља по Луки. У овом Јеванђељу млади богаташ пита Христа шта треба да учини да задобије живот вечни. Христос му одговара да треба да се држи закона. Незадовољан овим одговором млади богаташ поново поставља питање Христу који му говори да прода све што има, да раздели сиромасима и да крене са њим. Даље у причи се каже да млади богаташ постаје тужан јер беше веома богат. Једноставно он није спреман да следи Христову реч.
Сад обратимо пажњу на Закхеја да видимо какву лекцију можемо да извучемо из ове јеванђељске приче. Чини ми се да је Захкеј, који је већ чуо за Исуса, јако желео да га упозна. Очигледно је да се знало у читавој околини за овог славног исцелитеља, учитеља, чудотворца и харизматичног вођу људи кога нису занимале материјалне ствари и који је учио о Царству небеском. Али Закхеј није желео само да зна за њега, он је желео да га упозна. Чули смо да како је био мали растом потрчао је напред и попео се на смокву да би могао да види свог учитеља. Христос зове Закхеја именом. Замислите
какво је изненађење цариника који чује како га Христос зове именом и да му говори да сиђе са дрвета јер жели да буде у његовом дому.
Овај човек је тражио начин да иницира лични сусрет. Желео је да оде изван тога да зна нешто о Христу до тога да зна Христа. Колико нас у данашње време након што чује о Христовој речи каже у своме срцу да желим лични сусрет са Христом. Желим да у свомсрцу разговарам са Христом. Чудесна је ствар за нас да тражимо ту врсту личног сусрета са Христом. Такође, мора да је Закхеј био зачуђен да га Христос зна по имену пре него што га је упознао. Међутим, како је Бог све у свему и ништа није скривено од Њега, Бог зна све о нама, ко смо и какве ће наше одлуке бити пре него што смо се и
зачели у мајчиној утроби. Према томе, исто као што је Закхејево име било познато Христу, тако ће и нас Христос позвати именом на општем васкрснућу.
Имајте у виду да Христос каже јер ми данас ваља бити у дому твом. Он говори Закхеју да му се отвори. А шта Закхеј ради? Одмах силази са дрвета и са радошћу прима Христа. У Закхеју нема ни претварања ни лукавства. Нема извештачене формалности. Чим му је речено да сиђе он оставља свој понос, преузима плашт понизности и као мало дете радосно креће у загрљај учитељу. За разлику од фарисеја, Закхеј не тражи спас кроз понос да је послушан закону, већ тражи спас у Христовом лику.
Има овде једна лекција коју је немогуће сачувати уколико немате однос заснован на љубави са Христом. Без обзира колико смо побожни, исправни или послушни закону све док нисмо спремни да имамо лични сусрет са Христом трпећемо неуспех.
Једноставно се не можемо спасавати искључиво помоћу својих сопствених дела. Такође, морамо имати веру у Христа.
Фарисеј се жали на Христа који је гост код једног грешника. Чини ми се да смо сви грешници. Ако је то жалба онда би жалба била на месту али онда бисмо сви били осуђени без икакве наде. Међутим, Закхеј исповеда свој грех делећи своје богатство на тај начин што ће пола свог иметка дати сиромасима а ако је коме закинуо вратиће му четвороструко. Пред нама је човек који некад није могао да се контролише у стицању свог иметка. Чак и пре него што је упознао Христа он је знао да треба да буде хришћанин, наиме да дели љубав. Ево човека који је признао да је био управитељ свега што је имао. Као управитељ он је одређивао како да се користи иметак тако што је он контролисао друге људе. Фарисеј је дао 10% свог иметка дао је сиромашнима- овај човек даје 50%, што је заиста изнад и изван онога што од њега тражи закон. Јасно је да чинећи то он нам даје пример како треба да живимо изван онога што захтева закон од нас, да делимо са онима који су сиромашни и што је још важније да се у потпуности предамо да живимо онако као што Христос од нас жели.
Кад нас Христос зове да му данас ваља бити у дому нашем, колико нас га радосно дочека широм раширених руку? Понекад ми помислимо да нам је то наметање и неправедан захтев да се растанемо од свог иметка. Некако сматрамо да бити хришћанин значи препустити своје обавезе Христу на тај начин што ћемо доћи у цркву. То је погрешно. Бити Хришћанин значи живети живот у Христу и живети литургију и након литургије. Нисмо позвани да се једноставно добро осећамо само док смо у цркви. Након свега, када ти Христос каже да му данас ваља бити у дому твом, да ли му залупиш врата или му потрчиш у загрљај као Закхеј?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / ИЗВОР
Прича о слепцу- Беседа на 36. недељу по Духовима)
У име Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога. Амин.
Христос васкрсе!
Исус доноси светлост у векове таме у данашњем читању Јеванђеља. Он чини много више од простог давања вида слепцу; он отвара очи својим ученицима за једну важну истину о Богу. Ученици га питају: „Ко сагреши, овај човек или његови родитељи па се роди слеп?“ То
је питање које се рађа из погрешног разумевања и сујеверја, из вековног покушаја човечанства да да смисао некој недаћи, чија је суштина да се верује у то да неко негде мора бити крив.
У умовима древних људи цео свет и све у њему је микроуређено од стране богова. Свака олуја била је догађај који се директно приписује боговима: киша, сунце, жетва,здравље, срећа, болест, све је то била област неког божанства. Нека божанства морала су да буду задужена да обезбеде да добра судбина влада боговима коју су морали пажљиво неговати. Ови богови су били веома угледни чувари. Религија је била
више магија. Ако желите одређени резултат онда поднесете одређену жртву или изведете неки ритуал. Ако то не учините онда богови постају љути и осветољубиви! Не желите да наљутите богове. Наравно, разлика између тих богова и хришћанског Бога је да се хришћански Бог не може наљутити. То је оно што се крије иза питања које су ученици поставили. Неко мора да је сагрешио па се овај јадан човек морао родити слепим. Сигурно се Бог наљутио да је то био узрок да овај слепац пати као што је патио. Али их Исус исправља: „Не сагреши ни он, ни његови родитељи, већ то би да би се на њему јавила дела Божија“ Овде морамо бити опрезни да не начинимо још једну грешку. Да ли је Бог створио
патњу да би себе учинио бољим? Другим речима, да ли смо ми само пиони за божански, хировити и неодољиви супер его који нас користи? Одговор је не. У Исусу видимо манифестацију Божије природе и намеру да исцељује, исправља, да нас воли у потпуности и несебично. Нема зле намере у Богу, нема ега који тражи своје на рачун своје творевине. Хришћански Бог није Зевс нити Молох ни Вал чија се расположења мењају попут ветра и чији су поступци неуобичајено себични. Многи људи се понашају као да Бог Отац није ништа бољи од ових митолошких богова, и заправо ништа бољи од оних најбољих међу смртницима. Исус у овом Јеванђељу, као што то обично и ради, мења разговор осветљујући истином нашу таму. Његов одговор је једноставан. Уместо да покуша да схвати зашто и због чега једноставно пита, шта могу ја да урадим да ублажим патњу коју видим и да дам славу Богу?
Нема потребе да окривљујемо или осуђујемо ситуације у којим се налазимо у животу. Кад се сусретнемо са недаћама у туђим животима, не треба да покушавамо да испитујемо зашто и због чега. Шта год да одлучимо биће ништа више од самоугађајуће фантазије. То је мимо оне суштине коју нам Исус показује. Оно што је важно то је да се сусретнемо са свачим и са свима који нам долазе са оном истом љубављу и саосећањем које видимо кад наш Господ исцељује слепца.
Још више од тога, треба да буде став који би требало да применимо подјенако на себе кад западнемо у неку недаћу, да ли је то грех или очај или болест. Уместо осуђивања и суђења себи, а то чак ни Бог не чини, требало би применити милосрђе и саосећање на нашу напаћену душу.У сваком несрећном догађају постоји нешто важно да се научи и могућност духовног раста. Чак и грех може бити прилика за благослов ако се са њим
поступа саосећањем и мудрошћу. Сетимо се једне изреке која је истинита, како се опходимо према себи тако се опходимо и према другима. Ако смо груби и не праштамо себи, онда ћемо бити исти према ближњима. Свет и његови људи су гладни истине и живог Бога. Не дајите им фантазије, сујеверје и неистине.
протојереј ANTONY HUGHES /мај 2007.године/извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Христос васкрсе!
Исус доноси светлост у векове таме у данашњем читању Јеванђеља. Он чини много више од простог давања вида слепцу; он отвара очи својим ученицима за једну важну истину о Богу. Ученици га питају: „Ко сагреши, овај човек или његови родитељи па се роди слеп?“ То
је питање које се рађа из погрешног разумевања и сујеверја, из вековног покушаја човечанства да да смисао некој недаћи, чија је суштина да се верује у то да неко негде мора бити крив.
У умовима древних људи цео свет и све у њему је микроуређено од стране богова. Свака олуја била је догађај који се директно приписује боговима: киша, сунце, жетва,здравље, срећа, болест, све је то била област неког божанства. Нека божанства морала су да буду задужена да обезбеде да добра судбина влада боговима коју су морали пажљиво неговати. Ови богови су били веома угледни чувари. Религија је била
више магија. Ако желите одређени резултат онда поднесете одређену жртву или изведете неки ритуал. Ако то не учините онда богови постају љути и осветољубиви! Не желите да наљутите богове. Наравно, разлика између тих богова и хришћанског Бога је да се хришћански Бог не може наљутити. То је оно што се крије иза питања које су ученици поставили. Неко мора да је сагрешио па се овај јадан човек морао родити слепим. Сигурно се Бог наљутио да је то био узрок да овај слепац пати као што је патио. Али их Исус исправља: „Не сагреши ни он, ни његови родитељи, већ то би да би се на њему јавила дела Божија“ Овде морамо бити опрезни да не начинимо још једну грешку. Да ли је Бог створио
патњу да би себе учинио бољим? Другим речима, да ли смо ми само пиони за божански, хировити и неодољиви супер его који нас користи? Одговор је не. У Исусу видимо манифестацију Божије природе и намеру да исцељује, исправља, да нас воли у потпуности и несебично. Нема зле намере у Богу, нема ега који тражи своје на рачун своје творевине. Хришћански Бог није Зевс нити Молох ни Вал чија се расположења мењају попут ветра и чији су поступци неуобичајено себични. Многи људи се понашају као да Бог Отац није ништа бољи од ових митолошких богова, и заправо ништа бољи од оних најбољих међу смртницима. Исус у овом Јеванђељу, као што то обично и ради, мења разговор осветљујући истином нашу таму. Његов одговор је једноставан. Уместо да покуша да схвати зашто и због чега једноставно пита, шта могу ја да урадим да ублажим патњу коју видим и да дам славу Богу?
Нема потребе да окривљујемо или осуђујемо ситуације у којим се налазимо у животу. Кад се сусретнемо са недаћама у туђим животима, не треба да покушавамо да испитујемо зашто и због чега. Шта год да одлучимо биће ништа више од самоугађајуће фантазије. То је мимо оне суштине коју нам Исус показује. Оно што је важно то је да се сусретнемо са свачим и са свима који нам долазе са оном истом љубављу и саосећањем које видимо кад наш Господ исцељује слепца.
Још више од тога, треба да буде став који би требало да применимо подјенако на себе кад западнемо у неку недаћу, да ли је то грех или очај или болест. Уместо осуђивања и суђења себи, а то чак ни Бог не чини, требало би применити милосрђе и саосећање на нашу напаћену душу.У сваком несрећном догађају постоји нешто важно да се научи и могућност духовног раста. Чак и грех може бити прилика за благослов ако се са њим
поступа саосећањем и мудрошћу. Сетимо се једне изреке која је истинита, како се опходимо према себи тако се опходимо и према другима. Ако смо груби и не праштамо себи, онда ћемо бити исти према ближњима. Свет и његови људи су гладни истине и живог Бога. Не дајите им фантазије, сујеверје и неистине.
протојереј ANTONY HUGHES /мај 2007.године/извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Беседа на недељу по Богојављењу (34. по Духовима) - Беседа на АПОСТОЛСКО ЧИТАЊЕ (Еф 4,7-13)
У данашњем одломку из Посланице Ефесцима, апостол Павле поново подсећа на јединство верних и њихово духовно савршенство.
Изнад свега, апостол Павле жели да одстрани било какав вид љубоморе који би могао да постоји међу хришћанима због различитих дарова је Бог дао свакоме од нас. Сви ми знамо из личног искуства како је лако бити завидан на некога, нарочито на оне који се својим даровима разликују од нас. Завист нас често доводи до тога да покушавамо да омаловажимо ту особу и да је натерамо да се осећа нижом од нас. Ако неким случајем та особа начини неку грешку, ми смо склони да искористимо прилику да то преувеличамо да бисмо умањили или евентуално нашкодили њеној доброј репутацији. Колико често ми то видимо у данашњем друштву, у породици и родбини! Где има љубоморе међу хришћанима, између осталих зала, мир је нарушен и јединство Цркве је повређено. Из тог разлога, Богонадахнути апостол Павле објашњава да су нам ови дарови, као што сама реч „дар“ наговештава, дати од Христа. Наш Господ даје нам свима по Својој мудрости, дар који је прикладан за сваку особу. Изван тога не би требало да се тиче било ког хришћанина на који начин друштво вреднује или класификује тај дар, да ли га оно види вишим или нижим. Хришћанин је садржина дарова које је примио. Најважнија ствар је користити се њима на најбољи могући начин.
Хајде да се присетимо приче о талантима. У овој причи видимо човека који даје таланте слугама својим: „И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи“ (Мт 25, 15). Његова намера је да слуге искористе таланте које су добили на добар начин. Посебно обратите пажњу на речи: “свакоме према његовој моћи“. Дарови од Бога дати стварају и одговорност. Што веће дарове добијемо, више одговорности имамо. Уместо да будемо љубоморни на дарове других људи, било би нам боље да добро искористимо према сопственим способностима оно што нам је Христос дао. Чак иако је то што смо добили мало, знамо из ове приче да ћемо сви добити исту награду од Христа. Господ је изговорио исте речи онима који су добили два таланта и онима који су добили десет таланата: „А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт 25, 21-23).
У наставку апостол објашњава да ови дарови нису дати за личну корист нити да се њима хвалишемо, већ за један посебан циљ. Бог нас обилато дарује на разне начине. Нарочито овде (у овом одломку), апостол помиње дарове који се дарују у Цркви. Они су дати да духовно опреме хришћане, за сазидање тијела Христова (стих 12). И апостол Павле помиње да Господ наш једне даде за апостоле, друге за пророке, а неке за јеванђелисте. Он даје у свако доба онима које Он изабра, дар пастира и учитеља (епископе и учитеље), да духовно воде верујуће и да их подуче истини вере. То је због тога да би се верујући боље спознали Сина Божијега, да би појачали своју веру у Њега и заједницу једни са другима.
Ово је одувек била најдубља жеља Великог Апостола Цркве коју је основао; да се стално увећава у међусобном заједништву, а не да буде узнемирен онима који покушавају да раскину то заједништво. Он пише Филипљанима: „Само живите као што се пристоји јеванђељу Христову, да вас видим кад дођем или ако вам не дођем да чујем за вас да стојите у једноме духу и једнодушно борите се за вјеру јеванђеља, И ни у чем да се не плашите од противника; које је њима знак погибли а вама спасенија, и то од Бога“ (Фил 1, 27-28).
Желео бих да ову данашњу беседу завршим речима којима се апостол Павле обраћа Филипљанима подстичући их на заједништво: „Ако, дакле, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени“ (Фил 2, 1-2). Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
извор
Изнад свега, апостол Павле жели да одстрани било какав вид љубоморе који би могао да постоји међу хришћанима због различитих дарова је Бог дао свакоме од нас. Сви ми знамо из личног искуства како је лако бити завидан на некога, нарочито на оне који се својим даровима разликују од нас. Завист нас често доводи до тога да покушавамо да омаловажимо ту особу и да је натерамо да се осећа нижом од нас. Ако неким случајем та особа начини неку грешку, ми смо склони да искористимо прилику да то преувеличамо да бисмо умањили или евентуално нашкодили њеној доброј репутацији. Колико често ми то видимо у данашњем друштву, у породици и родбини! Где има љубоморе међу хришћанима, између осталих зала, мир је нарушен и јединство Цркве је повређено. Из тог разлога, Богонадахнути апостол Павле објашњава да су нам ови дарови, као што сама реч „дар“ наговештава, дати од Христа. Наш Господ даје нам свима по Својој мудрости, дар који је прикладан за сваку особу. Изван тога не би требало да се тиче било ког хришћанина на који начин друштво вреднује или класификује тај дар, да ли га оно види вишим или нижим. Хришћанин је садржина дарова које је примио. Најважнија ствар је користити се њима на најбољи могући начин.
Хајде да се присетимо приче о талантима. У овој причи видимо човека који даје таланте слугама својим: „И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи“ (Мт 25, 15). Његова намера је да слуге искористе таланте које су добили на добар начин. Посебно обратите пажњу на речи: “свакоме према његовој моћи“. Дарови од Бога дати стварају и одговорност. Што веће дарове добијемо, више одговорности имамо. Уместо да будемо љубоморни на дарове других људи, било би нам боље да добро искористимо према сопственим способностима оно што нам је Христос дао. Чак иако је то што смо добили мало, знамо из ове приче да ћемо сви добити исту награду од Христа. Господ је изговорио исте речи онима који су добили два таланта и онима који су добили десет таланата: „А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт 25, 21-23).
У наставку апостол објашњава да ови дарови нису дати за личну корист нити да се њима хвалишемо, већ за један посебан циљ. Бог нас обилато дарује на разне начине. Нарочито овде (у овом одломку), апостол помиње дарове који се дарују у Цркви. Они су дати да духовно опреме хришћане, за сазидање тијела Христова (стих 12). И апостол Павле помиње да Господ наш једне даде за апостоле, друге за пророке, а неке за јеванђелисте. Он даје у свако доба онима које Он изабра, дар пастира и учитеља (епископе и учитеље), да духовно воде верујуће и да их подуче истини вере. То је због тога да би се верујући боље спознали Сина Божијега, да би појачали своју веру у Њега и заједницу једни са другима.
Ово је одувек била најдубља жеља Великог Апостола Цркве коју је основао; да се стално увећава у међусобном заједништву, а не да буде узнемирен онима који покушавају да раскину то заједништво. Он пише Филипљанима: „Само живите као што се пристоји јеванђељу Христову, да вас видим кад дођем или ако вам не дођем да чујем за вас да стојите у једноме духу и једнодушно борите се за вјеру јеванђеља, И ни у чем да се не плашите од противника; које је њима знак погибли а вама спасенија, и то од Бога“ (Фил 1, 27-28).
Желео бих да ову данашњу беседу завршим речима којима се апостол Павле обраћа Филипљанима подстичући их на заједништво: „Ако, дакле, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени“ (Фил 2, 1-2). Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
извор
БЕСЕДА НА 34. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА
ИСУСОВО ПОНАШАЊЕ (МТ 4, 12-17)
„ А када чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју“.
Начин на који се Христос опходио према људима није увек исти. Он је Себе пројављивао на различите начине. Осим тога, Христос се оваплотио и објавио се људима; на тај начин откривена је Његова мудрост да би Његов живот постао пример за нас који треба следити, као што је приметио Палама. Начин на који је Он реаговао зависио је од ситуације која се појавила. Нити је био тактичан, нити је шта радио из личног интереса, већ је све радио у циљу нашег спасења. Понекад би причао са понизношћу у погледу Своје личности, док би неки други пут открио Своју Божанску природу. Некад ни Он дошао у Јерусалим и причао пред мноштвом људи о стварима од великог значаја, док би неки пут, опет се повукао и сакрио у Галилеју да избегне злобу Својих непријатеља и хапшење. Таква једна ситуације је описана у данашњем Јеванђељу.
Зашто се Господ повукао у Галилеју?
Његов одлазак се десио након хапшења Јована Крститеља (Мт 4,12). Један од разлога је да Исус није желео да буде изложен јавности и да је гледао да припреми Своје ученике за Своје страдање. Други разлог је тај да час његовог распећа још није дошао а он је чекао прави час: „не да би избегао страдање јер због тога је и дошао“ (Кирило Александријски). Значи, то није било због тога што се Господ плашио па се дао у бег од тешкоћа Своје мисије, већ зато што је поступао разумно и чекао право време да буде распет“ (Јн 12,27). Да су Њега распели пре времена, велики део Његових дела био би уништен. Његов бег није био кукавички већ здраворазумски. Није било сврхе излагати Себе беспотребној опасности у то време.
Да ли је Хришћанима дозвољено да претерују?
Пример Господа нашега да избегне беспотребну изложеност опасности говори нам пуно тога. Не треба ништа чинити што вас излаже било аквом претеривању. У духовном смислу, ми не треба да будемо ни конзервативци ни либерали. Чак и код световних ствари треба да се понашамо суздржано. Треба увек ићи средњим путем који нам је дала Црква.
Још неколико примера. Погледајмо пост. Неки се строго држе правила, док други, вероватно већина, не држе га уопште. Свети Исидор Пелусиуотски каже да мора постојати „тачна вага“, тј. да ствари морамо да меримо онако како треба. Не треба да тапшемо онима који се изгладњују зато што ће их то одвести до безвољности и пада. Нити треба охрабрити прождрљивост јер ће то довести до расипништва. Начин на који се ми вежбамо у духовним врлинама мора бити у складу са нашом снагом, ако желимо да учинимо духовни напредак. Људи који су се тек упознали са Христом трчали су стрмоглаво у духовни живот, а онда кад изгубе тај први жар враћају се својим претходним навикама и постају још гори: „и буде потоње горе човјеку ономе од првога“ (Мт 12, 45).
Исто важи и за друге ствари. Не треба гледати свуда у непријатеље Цркве, али не треба бити попустљив према онима који је нападају и клевећу. Постоји средњи пут у духовном животу. Ми треба да будемо разборити у опхођењу са другим људима па да схватимо када је најбоље време да говоримо са њима о Христу и духовним стварима. У супротном, могли бисмо направити више штете него користи.
Пријатељи моји, хајде да се научимо из Христове личности да бисмо постали Божији људи, разумни и способни да судимо. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Начин на који се Христос опходио према људима није увек исти. Он је Себе пројављивао на различите начине. Осим тога, Христос се оваплотио и објавио се људима; на тај начин откривена је Његова мудрост да би Његов живот постао пример за нас који треба следити, као што је приметио Палама. Начин на који је Он реаговао зависио је од ситуације која се појавила. Нити је био тактичан, нити је шта радио из личног интереса, већ је све радио у циљу нашег спасења. Понекад би причао са понизношћу у погледу Своје личности, док би неки други пут открио Своју Божанску природу. Некад ни Он дошао у Јерусалим и причао пред мноштвом људи о стварима од великог значаја, док би неки пут, опет се повукао и сакрио у Галилеју да избегне злобу Својих непријатеља и хапшење. Таква једна ситуације је описана у данашњем Јеванђељу.
Зашто се Господ повукао у Галилеју?
Његов одлазак се десио након хапшења Јована Крститеља (Мт 4,12). Један од разлога је да Исус није желео да буде изложен јавности и да је гледао да припреми Своје ученике за Своје страдање. Други разлог је тај да час његовог распећа још није дошао а он је чекао прави час: „не да би избегао страдање јер због тога је и дошао“ (Кирило Александријски). Значи, то није било због тога што се Господ плашио па се дао у бег од тешкоћа Своје мисије, већ зато што је поступао разумно и чекао право време да буде распет“ (Јн 12,27). Да су Њега распели пре времена, велики део Његових дела био би уништен. Његов бег није био кукавички већ здраворазумски. Није било сврхе излагати Себе беспотребној опасности у то време.
Да ли је Хришћанима дозвољено да претерују?
Пример Господа нашега да избегне беспотребну изложеност опасности говори нам пуно тога. Не треба ништа чинити што вас излаже било аквом претеривању. У духовном смислу, ми не треба да будемо ни конзервативци ни либерали. Чак и код световних ствари треба да се понашамо суздржано. Треба увек ићи средњим путем који нам је дала Црква.
Још неколико примера. Погледајмо пост. Неки се строго држе правила, док други, вероватно већина, не држе га уопште. Свети Исидор Пелусиуотски каже да мора постојати „тачна вага“, тј. да ствари морамо да меримо онако како треба. Не треба да тапшемо онима који се изгладњују зато што ће их то одвести до безвољности и пада. Нити треба охрабрити прождрљивост јер ће то довести до расипништва. Начин на који се ми вежбамо у духовним врлинама мора бити у складу са нашом снагом, ако желимо да учинимо духовни напредак. Људи који су се тек упознали са Христом трчали су стрмоглаво у духовни живот, а онда кад изгубе тај први жар враћају се својим претходним навикама и постају још гори: „и буде потоње горе човјеку ономе од првога“ (Мт 12, 45).
Исто важи и за друге ствари. Не треба гледати свуда у непријатеље Цркве, али не треба бити попустљив према онима који је нападају и клевећу. Постоји средњи пут у духовном животу. Ми треба да будемо разборити у опхођењу са другим људима па да схватимо када је најбоље време да говоримо са њима о Христу и духовним стварима. У супротном, могли бисмо направити више штете него користи.
Пријатељи моји, хајде да се научимо из Христове личности да бисмо постали Божији људи, разумни и способни да судимо. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Обрезање Господа Исуса Христа - Сећање на Светог Василија Великог
У име Оца и Сина и Светога Духа,
На данашњи дан прослављамо доста тога, а један од тих празника је Обрезање Христово које се догодило на осми дан од Његовог рођења. Овај празник није се славио у доба раног Хришћанства, већ је настао касније. Данас такође прослављамо и узношење на небо Светог Василија Великог, празник који је успостављен пре него што је успоставњен празник Обрезања. Ово знамо по томе јер се према Црквеном календару тад већ служила Литургија Светог Василија Великог.Светом Василију се заправо давало првенство, што је мало чудно, али то је било због тога што је у то време Свети Василије Велики био изузетно важан за Цркву. Ми данас у исто време славимо празник Обрезања, за који се може рећи да је придодат, али који није био приоритетан. То је још један од оних православних парадокса- али тако нам је како нам је.
За нас је данас важно да прослављамо Обрезање Господње,Његово поштовање Закона и поштовање Закона целе његове породице. Он се гајио на Мојсијевим обичајима као и сваки Јеврејин тога доба. Он је растао у побожној породици. Ми разумемо да су се они недвосмислено држали Законна тога времена јер Спаситељ је дошаоиз дугог низа генерација- четрнаест пута три, људи који су трпели велике муке зарад Обећања Оваплоћења Спаситеља. Сви ови људи су веровали Богу упркос томе што су толико дуго чекали испуњење Обећања. Чак иако, како апостол Павле каже у једном од својих дела, нису знали шта ће доћи, они су ипак веровали Богу, онако како је и Авраам веровао. Авраам је толико веровао Богу чак иако се то некад косило са људском логиком. Он нам је дао пример како да верујемо у Бога. Заправо, има толико пуно људи пре Христа који су на сличан начин били верни љубави Божијој- Богу кога су познавали али Кога нису могли видети. Сада видимо Бога у Оваплоћеном Христу. ООн живи Свој живот у складу са Законом. Али, као што видимо у Јеванђељу, Он је живео у складу са духом Закона, а не увек у складу са речима Закона. Он је поставио ствари у исправну перспективу.
На основу речи Закона, људи су се држали суботе: било је изузетно важно поштовати закон да се у суботу не ради. Сва правила која из тога исходе служе да осигурају људима да они ни случајно не раде било коју врсту посла у суботу. Као што нам Господ каже, а каже нам и Апостол, људи су толико били презаузети држањем ситних правила да су заборавили да је субота начињена за човека а не човек зарад суботе. Шта је субота? То је дан у седмици кад би требало да одморимо. Наравно, данас, дан одмора је скоро у потпуности заборављен. Данас нам није стало да одмарамо, а то није добро. За нас је важно да научимо да нас Господ усмерава на одмор и да ми треба редовно да се одмарамо, на неки начин. Све ово што говорим вама, такође говорим и себи јер ја до данашњег дана још нисам научио како да то чиним.
На основу Јеванђеља које смо данас чули, Господ је растао у покорности Закону. Они су у Јерусалиму били били покорни Закону када су га Његови родитељи изгубили, а онда су се врстили назад да га траже. Нашли су га у Храму Господњем где је он разговарао са старешинама храма. Он је волео да буде у Храму Господњем. То је увек било основно обележје православних Хришћана током протеклих две хиљаде година. Људи воле да буду у храму Господњем. Они воле да долазе у храм Господњи да се моле, да служе Богу- да буду у Његовом присуству. У неким деловима света цркве никада нису закључане уопште (за разлику од Северне Америке где постоји тенденција да ће неке цркве бити све време закључане), људи иду у цркву; пале свеће, стоје тамо, моле се неко време. Људи једноставно воле да буду у присуству Господњем у храму Господњем.
У Северној Америци у данашње време, а и уопштено на Западу, људи се све мање „плаше“ Бога. Постоји један нездрав страх од Бога, на неки начин, када они читају Јеванђеље и када праве исту грешку коју људи праве више од хиљаду година, па и више. Људи некако не могу да прихвате да се Господ снисходио примивши на себе људско тело, живећи као људско биће, у потпуности, а да је опет истовремено остао Бог у потпуности, и да нам је дозволио да га убијемо, као што се и догодило, да би устао из мртвих трећега дана да би победио грех и смрт.Многим људима је било тешко то да разумеју и сада им је тешко. Па на тај начин они покушавају да ограниче Христа на неки начин, на то да је он само једно људско биће или просто да философирају да би Њега учинили прихватљивијим свом разумевању. Међутим, Бог се не може ограничити на овакав начин. Бог није овако ограничен. Ако је Бог изабрао да Себе снисходи, Бог је Бог, и Он може учинити шта жели. А Његова је жеља била да Себе снисходи, да постане човек нас ради да би нас спасао од себе самих. Заиста, то је оно Што је он чинио- спасавао нас је себе самих.То је мера Његове љубави према нама. А опет, још људи имају потешкоћа да схвате да Бог може да нас толико воли. А Он нас је толико волео, и воли нас.
Битно је разумети да нам је Спаситељ, одгајајући се као људско биће, дао пример какви треба да будемо, да живимо у потпуном складу са Богом. Он нам је показао пут. Па ако нам то није довољно, Његова Мајка, такође је следила овај љубљени пут послушања Божије воље, и на сличан начин нам показала како се треба покорити Божијој вољи. Она је рекла једно велико Да Богу. То велико Да увек доноси живот. То доноси такође и патњу. Али свако ко прати Бога у овом свету пати јер принц таме није срећан кад светлост засија у мраку.Прочитајмо Јеванђеље по Јовану, глава прва. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.У нашем животу важно ј да имамо на уму да смо ми Хришћани који носећи Христа су светлост која сија у тами. Ми имамо Христову светлост, па иако имамо потешкоће у нашем животу, све је то повезано са том истом супротности светлости. И остали Хришћани су такође често патили јер су сијали Христовом светлошћу у тами. На сличан начин ми треба да будемо охрабрени Спаситељем јер је Он са нама. Јер ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте (Гал. 3:27). Он је са нама, Он ће бити са нама. Он ће нас штитити.
Свети Василије Велики, кога данас прослављамо, је такође једно такво светло које је морало патити. Он није страдао мученичком смрћу, али је имао веома тежак живот, и без обзира на све, у то време, био је веран Христу у друштву које није било Хришћанско. Па ипак, 1700 година после његове смрти, он је један од највећих носилаца светлости и најсјајнији пример Православним хришћанима. Господ би исто то учинио и за вас, и за мене. Он ће донети светлост у нас и кроз вас, и кроз мене, али ми морамо да верујемо. Овде у месту Н, скоро је незамисливо да ова парохија постане пример Православног живљења, овде у овој заједници. Па и поред тога Господ је изабрао верујући народ који поново овде долази, обнавља тај живот и обнавља видљивим присуством. Господ је са нама. Он ће нас благословити. У току је потпун преображај, и Господ то благосиља. Господ ће наставити са јачањем и благосиљањем оних који се труде за Њега.
Важно је ѕа ѕа вас, за мене, да увек Спаситеља држимо у свом срцу и у свом уму у љубави. Да увек будемо спремни да одговоримо брзо, да вршимо Његову вољу, као Свети Херман Аљашки који је рекао (што сви ми морамо научити да кажемо, а и да живимо о томе): „Од овога дана, од овога часа, од овога минута, хајде да волимо Бога изнад свега, и да извршимо Његову свету вољу“, величајући Оца и Сина и Светога Духа, сада, и увек и у векове векова. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: http://www.pravmir.com/article_1210.html
На данашњи дан прослављамо доста тога, а један од тих празника је Обрезање Христово које се догодило на осми дан од Његовог рођења. Овај празник није се славио у доба раног Хришћанства, већ је настао касније. Данас такође прослављамо и узношење на небо Светог Василија Великог, празник који је успостављен пре него што је успоставњен празник Обрезања. Ово знамо по томе јер се према Црквеном календару тад већ служила Литургија Светог Василија Великог.Светом Василију се заправо давало првенство, што је мало чудно, али то је било због тога што је у то време Свети Василије Велики био изузетно важан за Цркву. Ми данас у исто време славимо празник Обрезања, за који се може рећи да је придодат, али који није био приоритетан. То је још један од оних православних парадокса- али тако нам је како нам је.
За нас је данас важно да прослављамо Обрезање Господње,Његово поштовање Закона и поштовање Закона целе његове породице. Он се гајио на Мојсијевим обичајима као и сваки Јеврејин тога доба. Он је растао у побожној породици. Ми разумемо да су се они недвосмислено држали Законна тога времена јер Спаситељ је дошаоиз дугог низа генерација- четрнаест пута три, људи који су трпели велике муке зарад Обећања Оваплоћења Спаситеља. Сви ови људи су веровали Богу упркос томе што су толико дуго чекали испуњење Обећања. Чак иако, како апостол Павле каже у једном од својих дела, нису знали шта ће доћи, они су ипак веровали Богу, онако како је и Авраам веровао. Авраам је толико веровао Богу чак иако се то некад косило са људском логиком. Он нам је дао пример како да верујемо у Бога. Заправо, има толико пуно људи пре Христа који су на сличан начин били верни љубави Божијој- Богу кога су познавали али Кога нису могли видети. Сада видимо Бога у Оваплоћеном Христу. ООн живи Свој живот у складу са Законом. Али, као што видимо у Јеванђељу, Он је живео у складу са духом Закона, а не увек у складу са речима Закона. Он је поставио ствари у исправну перспективу.
На основу речи Закона, људи су се држали суботе: било је изузетно важно поштовати закон да се у суботу не ради. Сва правила која из тога исходе служе да осигурају људима да они ни случајно не раде било коју врсту посла у суботу. Као што нам Господ каже, а каже нам и Апостол, људи су толико били презаузети држањем ситних правила да су заборавили да је субота начињена за човека а не човек зарад суботе. Шта је субота? То је дан у седмици кад би требало да одморимо. Наравно, данас, дан одмора је скоро у потпуности заборављен. Данас нам није стало да одмарамо, а то није добро. За нас је важно да научимо да нас Господ усмерава на одмор и да ми треба редовно да се одмарамо, на неки начин. Све ово што говорим вама, такође говорим и себи јер ја до данашњег дана још нисам научио како да то чиним.
На основу Јеванђеља које смо данас чули, Господ је растао у покорности Закону. Они су у Јерусалиму били били покорни Закону када су га Његови родитељи изгубили, а онда су се врстили назад да га траже. Нашли су га у Храму Господњем где је он разговарао са старешинама храма. Он је волео да буде у Храму Господњем. То је увек било основно обележје православних Хришћана током протеклих две хиљаде година. Људи воле да буду у храму Господњем. Они воле да долазе у храм Господњи да се моле, да служе Богу- да буду у Његовом присуству. У неким деловима света цркве никада нису закључане уопште (за разлику од Северне Америке где постоји тенденција да ће неке цркве бити све време закључане), људи иду у цркву; пале свеће, стоје тамо, моле се неко време. Људи једноставно воле да буду у присуству Господњем у храму Господњем.
У Северној Америци у данашње време, а и уопштено на Западу, људи се све мање „плаше“ Бога. Постоји један нездрав страх од Бога, на неки начин, када они читају Јеванђеље и када праве исту грешку коју људи праве више од хиљаду година, па и више. Људи некако не могу да прихвате да се Господ снисходио примивши на себе људско тело, живећи као људско биће, у потпуности, а да је опет истовремено остао Бог у потпуности, и да нам је дозволио да га убијемо, као што се и догодило, да би устао из мртвих трећега дана да би победио грех и смрт.Многим људима је било тешко то да разумеју и сада им је тешко. Па на тај начин они покушавају да ограниче Христа на неки начин, на то да је он само једно људско биће или просто да философирају да би Њега учинили прихватљивијим свом разумевању. Међутим, Бог се не може ограничити на овакав начин. Бог није овако ограничен. Ако је Бог изабрао да Себе снисходи, Бог је Бог, и Он може учинити шта жели. А Његова је жеља била да Себе снисходи, да постане човек нас ради да би нас спасао од себе самих. Заиста, то је оно Што је он чинио- спасавао нас је себе самих.То је мера Његове љубави према нама. А опет, још људи имају потешкоћа да схвате да Бог може да нас толико воли. А Он нас је толико волео, и воли нас.
Битно је разумети да нам је Спаситељ, одгајајући се као људско биће, дао пример какви треба да будемо, да живимо у потпуном складу са Богом. Он нам је показао пут. Па ако нам то није довољно, Његова Мајка, такође је следила овај љубљени пут послушања Божије воље, и на сличан начин нам показала како се треба покорити Божијој вољи. Она је рекла једно велико Да Богу. То велико Да увек доноси живот. То доноси такође и патњу. Али свако ко прати Бога у овом свету пати јер принц таме није срећан кад светлост засија у мраку.Прочитајмо Јеванђеље по Јовану, глава прва. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.У нашем животу важно ј да имамо на уму да смо ми Хришћани који носећи Христа су светлост која сија у тами. Ми имамо Христову светлост, па иако имамо потешкоће у нашем животу, све је то повезано са том истом супротности светлости. И остали Хришћани су такође често патили јер су сијали Христовом светлошћу у тами. На сличан начин ми треба да будемо охрабрени Спаситељем јер је Он са нама. Јер ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте (Гал. 3:27). Он је са нама, Он ће бити са нама. Он ће нас штитити.
Свети Василије Велики, кога данас прослављамо, је такође једно такво светло које је морало патити. Он није страдао мученичком смрћу, али је имао веома тежак живот, и без обзира на све, у то време, био је веран Христу у друштву које није било Хришћанско. Па ипак, 1700 година после његове смрти, он је један од највећих носилаца светлости и најсјајнији пример Православним хришћанима. Господ би исто то учинио и за вас, и за мене. Он ће донети светлост у нас и кроз вас, и кроз мене, али ми морамо да верујемо. Овде у месту Н, скоро је незамисливо да ова парохија постане пример Православног живљења, овде у овој заједници. Па и поред тога Господ је изабрао верујући народ који поново овде долази, обнавља тај живот и обнавља видљивим присуством. Господ је са нама. Он ће нас благословити. У току је потпун преображај, и Господ то благосиља. Господ ће наставити са јачањем и благосиљањем оних који се труде за Њега.
Важно је ѕа ѕа вас, за мене, да увек Спаситеља држимо у свом срцу и у свом уму у љубави. Да увек будемо спремни да одговоримо брзо, да вршимо Његову вољу, као Свети Херман Аљашки који је рекао (што сви ми морамо научити да кажемо, а и да живимо о томе): „Од овога дана, од овога часа, од овога минута, хајде да волимо Бога изнад свега, и да извршимо Његову свету вољу“, величајући Оца и Сина и Светога Духа, сада, и увек и у векове векова. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: http://www.pravmir.com/article_1210.html
САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ , 8. ЈАНУАР
О томе како треба гледати на невоље - Архимандрит Кирил (Павлов)
У име Оца, Сина и Светог Духа!
Драга браћо и сестре, данас славимо други дан великог празника Христовог рођења. Овај дан се назива дан Сабор Пресвете Богородице, јер су се у старини, другог дана благдана Христовог рођења, први хришћани окупљали у храмовима како би прославили Богородицу, која је Земљи подарила Спаситеља Свијета. Она је била узрок нашег спасења. Својом понизношћу, послушношћу Божјој вољи, чистоти и светој чедности, била је удостојена да постане Мајка Христа, Божјег Сина.
Данас Црква слави Јосифа Заручника, пророка и цара Давида, и Јакова брата Господњег, који ће касније постати први епископ јерусалимске цркве.
Читање јеванђеља за данас сасвим поучно говори о бјекству Свете породице у Египат. Св. јеванђелист Матеј каже: "А пошто они отиду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: устани, узми дијете и матер његову па бјежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дијете да га погуби. И он уставши узе дијете и матер његову ноћу и отиде у Мисир.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.Тада се зби што је казао пророк Јеремија говорећи:Глас у Рами чу се, плач, и ридање, и јаукање много: Рахиља плаче за својом дјецом, и неће да се утјеши, јер их нема.А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Мисиру.И рече: устани, и узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу дјетињу.И он уставши, узе дијете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву.Али чувши да Архелај царује у Јудеји мјесто Ирода оца својега, побоја се онамо ићи; него примивши у сну заповијест, отиде у крајеве Галилејске.И дошавши онамо, намјести се у граду који се зове Назарет, да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати (Мт 2, 13-23).
Исусово бјекство у Египат, по налогу анђела Господњег, да га сачува од смрти коју је Ирод смислио за Њега, даје нам и примјер да слиједимо путеве наших живота.
Такође, ми се можемо сусрести, у различитим облицима, са нечим сличним ономе што се догодило нашем Спаситељу - тј.са опасношћу и прогонством. Када предвидимо неку опасност за наш живот или пријетњу нашем здрављу или благостању, не бисмо смјели без страха трчати у опасност. Свети Божији Закон и здрав разум налажу да се побринемо да сачувамо свој живот и благостање као Божије дарове; они нас обавезују да држимо дистанцу од предвиђених опасности, ако то не иде против наших моралних обавеза - за које треба радо жртвовати све, чак и свој живот. Али када то није случај, морамо учинити оно што је учинио наш Спаситељ - не скакати у опасности, избјегавати их колико год је то могуће, не очекујући да ће неки изненадни инструмент божанског Провиђења пасти одозго и спасити нас, него радије искористимо оно што имамо.
Неки кажу: “Предајем се Божјој вољи упркос опасностима. Ако је Богу драго, онда ће ме спасити. “Зар Божји Син није имао чуда да би се спасио од Ирода? Чак и овдје, ако је Он желио, могао је осигурати више од дванаест легија анђела у своју одбрану, али је умјесто тога искористио природна средства: његова мајка и Јосиф бјеже, попут најмањих од синова човјечјих, у Египат и тако спасавају Себе. Исто бисмо требали учинити и ми - користити природна средства, а не искушавати Господа са очекивањима заштите чуда и знакова, који се дистрибуишу само у случајевима екстремне потребе.
И друго, посматрајући Божанско дијете које бјежи ради безбједности у Египат, и размишљајући о тешкоћама које су повезане са овим путовањима за Њега, Његову мајку и старца Јосифа, треба да схватимо дух храбрости и стрпљења и одагнамо мисао која сугерише да жалости и невоље нису добре за нас, да нам нису природне. Требало би да знамо да ко год жели да ради за Господа и да му служи, напротив, према мудром Сираху, припреми своју душу за искушење (Сир 2, 1).
Требали бисмо знати да је прави хришћанин увијек спреман ратник и подвижник, да га чекају одмор и награде - о чему је апостол Павле рекао: "Око није видјело, нити је уво чуло, нити је ушло у срце човјечје" (1 Кор 2, 1). Али гдје га то чека? Не овдје на земљи, већ тамо, на небу. Овдје имамо “многе невоље праведника” (Пс 34, 19), и "трпљењем својим спасавајте душе своје", као што каже Спаситељ (Лк 21,19).
Имајући све ово на уму, употпуњавајмо свој подвиг спасења "гледајући на начелника вјере и свршитеља Исуса, који мјесто одређене себи радости претрпље крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране пријестола Божијега" (Јевр 12, 2). Њему слава, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.
архимандрит Кирил (Павлов). Проповиједи (Света Тројица - Св. Сергијева Лавра, 2003)
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Драга браћо и сестре, данас славимо други дан великог празника Христовог рођења. Овај дан се назива дан Сабор Пресвете Богородице, јер су се у старини, другог дана благдана Христовог рођења, први хришћани окупљали у храмовима како би прославили Богородицу, која је Земљи подарила Спаситеља Свијета. Она је била узрок нашег спасења. Својом понизношћу, послушношћу Божјој вољи, чистоти и светој чедности, била је удостојена да постане Мајка Христа, Божјег Сина.
Данас Црква слави Јосифа Заручника, пророка и цара Давида, и Јакова брата Господњег, који ће касније постати први епископ јерусалимске цркве.
Читање јеванђеља за данас сасвим поучно говори о бјекству Свете породице у Египат. Св. јеванђелист Матеј каже: "А пошто они отиду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: устани, узми дијете и матер његову па бјежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дијете да га погуби. И он уставши узе дијете и матер његову ноћу и отиде у Мисир.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.Тада се зби што је казао пророк Јеремија говорећи:Глас у Рами чу се, плач, и ридање, и јаукање много: Рахиља плаче за својом дјецом, и неће да се утјеши, јер их нема.А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Мисиру.И рече: устани, и узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу дјетињу.И он уставши, узе дијете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву.Али чувши да Архелај царује у Јудеји мјесто Ирода оца својега, побоја се онамо ићи; него примивши у сну заповијест, отиде у крајеве Галилејске.И дошавши онамо, намјести се у граду који се зове Назарет, да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати (Мт 2, 13-23).
Исусово бјекство у Египат, по налогу анђела Господњег, да га сачува од смрти коју је Ирод смислио за Њега, даје нам и примјер да слиједимо путеве наших живота.
Такође, ми се можемо сусрести, у различитим облицима, са нечим сличним ономе што се догодило нашем Спаситељу - тј.са опасношћу и прогонством. Када предвидимо неку опасност за наш живот или пријетњу нашем здрављу или благостању, не бисмо смјели без страха трчати у опасност. Свети Божији Закон и здрав разум налажу да се побринемо да сачувамо свој живот и благостање као Божије дарове; они нас обавезују да држимо дистанцу од предвиђених опасности, ако то не иде против наших моралних обавеза - за које треба радо жртвовати све, чак и свој живот. Али када то није случај, морамо учинити оно што је учинио наш Спаситељ - не скакати у опасности, избјегавати их колико год је то могуће, не очекујући да ће неки изненадни инструмент божанског Провиђења пасти одозго и спасити нас, него радије искористимо оно што имамо.
Неки кажу: “Предајем се Божјој вољи упркос опасностима. Ако је Богу драго, онда ће ме спасити. “Зар Божји Син није имао чуда да би се спасио од Ирода? Чак и овдје, ако је Он желио, могао је осигурати више од дванаест легија анђела у своју одбрану, али је умјесто тога искористио природна средства: његова мајка и Јосиф бјеже, попут најмањих од синова човјечјих, у Египат и тако спасавају Себе. Исто бисмо требали учинити и ми - користити природна средства, а не искушавати Господа са очекивањима заштите чуда и знакова, који се дистрибуишу само у случајевима екстремне потребе.
И друго, посматрајући Божанско дијете које бјежи ради безбједности у Египат, и размишљајући о тешкоћама које су повезане са овим путовањима за Њега, Његову мајку и старца Јосифа, треба да схватимо дух храбрости и стрпљења и одагнамо мисао која сугерише да жалости и невоље нису добре за нас, да нам нису природне. Требало би да знамо да ко год жели да ради за Господа и да му служи, напротив, према мудром Сираху, припреми своју душу за искушење (Сир 2, 1).
Требали бисмо знати да је прави хришћанин увијек спреман ратник и подвижник, да га чекају одмор и награде - о чему је апостол Павле рекао: "Око није видјело, нити је уво чуло, нити је ушло у срце човјечје" (1 Кор 2, 1). Али гдје га то чека? Не овдје на земљи, већ тамо, на небу. Овдје имамо “многе невоље праведника” (Пс 34, 19), и "трпљењем својим спасавајте душе своје", као што каже Спаситељ (Лк 21,19).
Имајући све ово на уму, употпуњавајмо свој подвиг спасења "гледајући на начелника вјере и свршитеља Исуса, који мјесто одређене себи радости претрпље крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране пријестола Божијега" (Јевр 12, 2). Њему слава, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.
архимандрит Кирил (Павлов). Проповиједи (Света Тројица - Св. Сергијева Лавра, 2003)
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
БЕСЕДА НА 32. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА
„Дело једног јеванђелисте“ је дело којим се шире добре вести. Свако од нас мора бити проповедник, ширећи Христово Јеванђеље по свету- не само речима, него изнад свега целокупним својим начином живота са циљем и тежњом одласка у сусрет Богу и тражењу Царства Божијег. Према томе, ми треба да постанемо пример другима, а то је служба о којој Апостол Павле говори у својој Другој посланици Тимотеју.
Мк 1, 1-8 Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега.
Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.
После празника рођења Христовог, приближава нам се празник Господњег крштења. У раним вековима, ово је био један празник: Богојављење, празник на који су се сећали и Спаситељевог крштења и почетка Његове проповеди. Крајем четвртог века Рођење и Крштење почело је да се слави посебно.
Данас, негде између ова два празника, ми смо чули почетак Јеванђеља по Марку, у ком се говори о Јовану Крститељу и крај Друге посланице Тимотеју, коју је написао Апостол Павле непосредно пред свој мученички свршетак овоземаљског живота (2 Тим 4, 1-8).
Какав је однос између ова два данашња читања? Мислим да оба говоре о вери у Бога као једном путу, Вера је пут којим се ми приближавамо Богу, и пут којим се Гпспод приближава нама.Проповедање Јеванђеља почиње речима којима се Јован Крститељ обраћа људима: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. А Апостол Павле каже: Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. "Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах" (2 Тим 4, 6-7). „Трка“ значи трчање: Апостол се овде служи сликом једног тркача на дуге стазе који достиже свој циљ и побеђује на такмичењу. Тако да смо данас чули и о почетку и о крају тог пута, и о круни која је припремљена за свакога за свакога ко се не спотакне и падне на тој покретној траци духовног живота већ ко достигне свој циљ. А циљ је сам Господ.
Почетак хришћанског живота, који ми морамо свакодневно уређивати, је покајање. Речи Јована Крститеља "Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 3,2)- речи су којима се он обраћа свима нама. Ове речи не треба разумети у смислу да се Царство Божије приближава хронолошки, већ пре да је оно увек са нама, да је увек спремно да дође и усели се у нас. Једино је питање да ли смо ми спремни да се Царство Божије усели у нас и да га прихватимо у себе. Јер они који остају изван Царства Божијег неће бити они које је Господ осудио за њихове грехе, већ пре ће бити они који нису желели или нису нашли снаге да следе до краја овај пут све до капија Царства Божијег, то си они који су одустали на пола пута. Треба да то имамо на уму, чак иако смо на том путу, да постоји опасност да не дођемо до Царства Божијег, да се спотакнемо, да не дођемо до њега ни да га достигнемо. Апостол Павле каже: А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. (2 Тим. 4, 5). „Дело једног јеванђелисте“ је дело којим се шире добре вести. Свако од нас мора бити проповедник, ширећи Христово Јеванђеље по свету- не само речима, него изнад свега целокупним својим начином живота са циљем и тежњом одласка у сусрет Богу и тражењу Царства Божијег. Према томе, ми треба да постанемо пример другима, а то је служба о којој Апостол Павле говори у својој Другој посланици Тимотеју.
На почетку овог пута који нас води од Рођења до Васкрсења, Црква нас данас подсећа на тај почетак који морамо свакодневно уређивати кроз покајање и одлуку да морамо тражити Царство Божије. Црква нас такође подсећа да је Христос увек са нама, да је Царство Божије увек близу нас, а да само од нас зависи да ли ћемо достићи циљ и да ли ћемо до краја следити тај пут и примити круну коју је Господ Исус Христос припремио за свакога од нас.
Митрополит Хиларион Алфејев
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Мк 1, 1-8 Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега.
Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.
После празника рођења Христовог, приближава нам се празник Господњег крштења. У раним вековима, ово је био један празник: Богојављење, празник на који су се сећали и Спаситељевог крштења и почетка Његове проповеди. Крајем четвртог века Рођење и Крштење почело је да се слави посебно.
Данас, негде између ова два празника, ми смо чули почетак Јеванђеља по Марку, у ком се говори о Јовану Крститељу и крај Друге посланице Тимотеју, коју је написао Апостол Павле непосредно пред свој мученички свршетак овоземаљског живота (2 Тим 4, 1-8).
Какав је однос између ова два данашња читања? Мислим да оба говоре о вери у Бога као једном путу, Вера је пут којим се ми приближавамо Богу, и пут којим се Гпспод приближава нама.Проповедање Јеванђеља почиње речима којима се Јован Крститељ обраћа људима: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. А Апостол Павле каже: Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. "Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах" (2 Тим 4, 6-7). „Трка“ значи трчање: Апостол се овде служи сликом једног тркача на дуге стазе који достиже свој циљ и побеђује на такмичењу. Тако да смо данас чули и о почетку и о крају тог пута, и о круни која је припремљена за свакога за свакога ко се не спотакне и падне на тој покретној траци духовног живота већ ко достигне свој циљ. А циљ је сам Господ.
Почетак хришћанског живота, који ми морамо свакодневно уређивати, је покајање. Речи Јована Крститеља "Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 3,2)- речи су којима се он обраћа свима нама. Ове речи не треба разумети у смислу да се Царство Божије приближава хронолошки, већ пре да је оно увек са нама, да је увек спремно да дође и усели се у нас. Једино је питање да ли смо ми спремни да се Царство Божије усели у нас и да га прихватимо у себе. Јер они који остају изван Царства Божијег неће бити они које је Господ осудио за њихове грехе, већ пре ће бити они који нису желели или нису нашли снаге да следе до краја овај пут све до капија Царства Божијег, то си они који су одустали на пола пута. Треба да то имамо на уму, чак иако смо на том путу, да постоји опасност да не дођемо до Царства Божијег, да се спотакнемо, да не дођемо до њега ни да га достигнемо. Апостол Павле каже: А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. (2 Тим. 4, 5). „Дело једног јеванђелисте“ је дело којим се шире добре вести. Свако од нас мора бити проповедник, ширећи Христово Јеванђеље по свету- не само речима, него изнад свега целокупним својим начином живота са циљем и тежњом одласка у сусрет Богу и тражењу Царства Божијег. Према томе, ми треба да постанемо пример другима, а то је служба о којој Апостол Павле говори у својој Другој посланици Тимотеју.
На почетку овог пута који нас води од Рођења до Васкрсења, Црква нас данас подсећа на тај почетак који морамо свакодневно уређивати кроз покајање и одлуку да морамо тражити Царство Божије. Црква нас такође подсећа да је Христос увек са нама, да је Царство Божије увек близу нас, а да само од нас зависи да ли ћемо достићи циљ и да ли ћемо до краја следити тај пут и примити круну коју је Господ Исус Христос припремио за свакога од нас.
Митрополит Хиларион Алфејев
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
31.НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА
Христос се роди! Величајте Га! Омилије Православне цркве на Божић
Посланица Галатима 4, 4-7 Јеванђеље по Матеју 2, 1-12
Христос се роди! Величајте Га!
Велики празник Божић коначно је стигао и какав је то диван и чудесан благослов. Јер се Вечна Реч Божија оваплоти, беспомоћно новорођенче положено је у јасле. Анђели певају њему у славу. Понизни пастири и странци мудраци му се клањају. Млада девица постаје мајка, не неког обичног сина, већ Сина Божијег. А цареви дрхте од страха, јер ће ово новорођенче донети на земљу Царство које није од овога света.
Добра вест је што је Исус Христос рођен на овај дан, не да нам суди нити да нас уништи, него да нас спасе и благослови. Он је Други Адам у којем се пад првог Адама поправља. Постајучи један од нас, он нас доводи Божијем животу Ми смо створени као свети, савршени, ми се одгајамо за живот вечни у Њему.
Господ Наш понизно и тихо доноси огромну радост свету. Он не долази у овоземаљском царском сјају, војном моћи неког генерала, нити у материјалном комфору богатства. Уместо тога, он узима најниже, најугроженије место за Себе: рађа се у пећини која је служила као амбар неке породице која је живела у време угњетавања под Римским царством и Иродовој окрутности. Ускоро ће Јосиф узети Богородицу и малог Исуса да их води у Египат у ноћи, бежећи од злобног, убилачког цара. Какав тежак, понизан начин за долазак у овај мрачан и опасан свет.
Али ако застанемо да размислимо о слави Господњег оваплоћења, не би требало уопште да будемо изненађени. Шта значи Бесмртном да се преобуче у смртно? Шта значи Ономе ко је увео цео свет у биће да постане део створеног? Шта значи Цару универзума да се понизи царевима овоземаљским? Да будемо јасни: то значи понизност и несебичност, подношење љубави која је ван моћи нашег разумевања. Јер Господ наш, Бог и Спаситељ није неки рационални појам који треба дефинисати него Особа чији живот ми треба да делимо. А да бисмо могли да делимо Његов живот, он нас уводи у Свој, освећујући сваки тренутак људског искуства, сваки тренутак нашег живота, буквално све од главе до пете што не садржи Њега.
Мудраци и пастири нам показују како треба одреаговати на ову невероватно добру вест да је Бог постао људско биће: они му се клањају. Хајде да и ми следимо њихов пример овог Божића тако што ћемо нашим животима служити Богу, отварајући се славној трансформацији Оваплоћења Сина Божијега. Јер Христос се роди, мир и радост Царства Божијега са нама су иако ми живимо и дишемо у овоземаљском свету.Христос се роди, и ми га срећемо у сваком људском бићу, нарочит у сиромасима, беднима, беспомоћнима и изгнанима. Христос се роди, а ми смо позвани да будемо учесницима вечног живота за који смо створени.
Да, заиста су дивне ове вести. А једине границе Божићног благослова су оне које ми сами у себе сместимо. Јер Онај који долази у понизности, кротко, мирољубиво новорођенче у јаслама никада нас не тера ни на што. Тајна Божанске љубави оваплотила се за наше спасење.
Нека би овог Божића били као Пресвета Богородица која прими Христа са радошћу, као стари Јосиф Његов верни заштитник, као чудна комбинација пастира и персијских звездара који су се Њему први поклонили. Нека бисмо Њему пожелели добродошлицу у наш живот, јер нас је Он већ увео у Свој.
Христос се роди! Величајмо га!
о. Филип ЛеМастерс, свештеник и професор хришћанске теологије и етике
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Посланица Галатима 4, 4-7 Јеванђеље по Матеју 2, 1-12
Христос се роди! Величајте Га!
Велики празник Божић коначно је стигао и какав је то диван и чудесан благослов. Јер се Вечна Реч Божија оваплоти, беспомоћно новорођенче положено је у јасле. Анђели певају њему у славу. Понизни пастири и странци мудраци му се клањају. Млада девица постаје мајка, не неког обичног сина, већ Сина Божијег. А цареви дрхте од страха, јер ће ово новорођенче донети на земљу Царство које није од овога света.
Добра вест је што је Исус Христос рођен на овај дан, не да нам суди нити да нас уништи, него да нас спасе и благослови. Он је Други Адам у којем се пад првог Адама поправља. Постајучи један од нас, он нас доводи Божијем животу Ми смо створени као свети, савршени, ми се одгајамо за живот вечни у Њему.
Господ Наш понизно и тихо доноси огромну радост свету. Он не долази у овоземаљском царском сјају, војном моћи неког генерала, нити у материјалном комфору богатства. Уместо тога, он узима најниже, најугроженије место за Себе: рађа се у пећини која је служила као амбар неке породице која је живела у време угњетавања под Римским царством и Иродовој окрутности. Ускоро ће Јосиф узети Богородицу и малог Исуса да их води у Египат у ноћи, бежећи од злобног, убилачког цара. Какав тежак, понизан начин за долазак у овај мрачан и опасан свет.
Али ако застанемо да размислимо о слави Господњег оваплоћења, не би требало уопште да будемо изненађени. Шта значи Бесмртном да се преобуче у смртно? Шта значи Ономе ко је увео цео свет у биће да постане део створеног? Шта значи Цару универзума да се понизи царевима овоземаљским? Да будемо јасни: то значи понизност и несебичност, подношење љубави која је ван моћи нашег разумевања. Јер Господ наш, Бог и Спаситељ није неки рационални појам који треба дефинисати него Особа чији живот ми треба да делимо. А да бисмо могли да делимо Његов живот, он нас уводи у Свој, освећујући сваки тренутак људског искуства, сваки тренутак нашег живота, буквално све од главе до пете што не садржи Њега.
Мудраци и пастири нам показују како треба одреаговати на ову невероватно добру вест да је Бог постао људско биће: они му се клањају. Хајде да и ми следимо њихов пример овог Божића тако што ћемо нашим животима служити Богу, отварајући се славној трансформацији Оваплоћења Сина Божијега. Јер Христос се роди, мир и радост Царства Божијега са нама су иако ми живимо и дишемо у овоземаљском свету.Христос се роди, и ми га срећемо у сваком људском бићу, нарочит у сиромасима, беднима, беспомоћнима и изгнанима. Христос се роди, а ми смо позвани да будемо учесницима вечног живота за који смо створени.
Да, заиста су дивне ове вести. А једине границе Божићног благослова су оне које ми сами у себе сместимо. Јер Онај који долази у понизности, кротко, мирољубиво новорођенче у јаслама никада нас не тера ни на што. Тајна Божанске љубави оваплотила се за наше спасење.
Нека би овог Божића били као Пресвета Богородица која прими Христа са радошћу, као стари Јосиф Његов верни заштитник, као чудна комбинација пастира и персијских звездара који су се Њему први поклонили. Нека бисмо Њему пожелели добродошлицу у наш живот, јер нас је Он већ увео у Свој.
Христос се роди! Величајмо га!
о. Филип ЛеМастерс, свештеник и професор хришћанске теологије и етике
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
30. НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА - Искушење богатства (Лк 18, 18-27) - Архимандрит Никанор Карајанис
Читањем данашњег Јеванђеља о младом богаташу пред нама је постављено једно искушење. Христове речи наводе нас да застанемо да размислимо: оне изгледају окрутне, јер Исус тражи од богаташа да превазиђе преданост овом моћном земаљском свету. „Продај све што имаш и дај сиромасима... и пођи за мном“.
Трагање за богатством је један нормалан циљ за многе људе. Они тврде да је то основ њиховог благостања. Док је све то релативно, сигурно је да не можемо замислити живот без новца, јер то значи да нам је он потребан да задовољимо основне људске потребе. Али новац, као и многе друге ствари и вредности у нашем животу, је мач са оштрице две, двосмислен и непоуздан. Он има свој позитиван и негативан значај, зависно од нашег става према њему. Једна иста ствар може бити клетва за једну особу а благослов за неку другу особу; за некога може бити извор спасења а за другога узрок његовог пада. Новац је добар када унапређује наш живот и када постаје олакшавајуће средство за оне којима је потребан. Међутим, он може да постане преовладавајућа страст, немилосрдна и неугасива жеља која нас угњетава.
Став и понашање овог младог богаташа нам то потврђује. Њега је новац завезао за земљу, упркос некаквим његовим добрим намерама и осећајима за духовно.У тој критичној тачки, он, ипак, мора да изабере између Бога и његове зависности од света. Христов захтев је апсолутан. Он тражи нешто изнад и ван наших очекиваних, формалних обавеза. Он жели превазилажење, савршенство, унутрашњу слободу, самоодрицање и жртву, да би искушао потврду људске вере. Или још више од тога, да човек осети своју слабост и „зависност“ од нечега, јер Христос већ унапред то зна. Али овај млади богаташ не може да изађе из канџи богатства. „угојио се, удебљао и раширио; па заборави на Бога“ (Поновљени закони 32,15). И онда су се његове илузије и самозаваравање срушили јер је схватио да је његова вера површна. А то је због тога што његова вера није покривала нити цео његов живот нити срж његовог постојања. Центар његовог постојања и његовог живота био је његов сопствени его, а не Бог, као што је он мислио. Уместо Бога он би поставио нешто створено- богатство-да би на тај начин служењем томе он заправо служио самом себи. То је разлог због кога није могао да се одрекне свог богатства, јер би то за њега значило одрицање дела самога себе.
Страст за обогаћивањем
Горућа жеља за стицањем и поседовањем што више материјалних добара не препознаје разлику између религиозних и нерелигиозних људи. То је страст, и као таква, утиче на свакога, јер је то симптом наше заједничке природе која је пала у грех. Тај нагон који опседа људе да стичу богатство знак је не само претераног егоизма, него такође и осећаја несигурности, неизвесности и страха. Људи тврде да је будућност непозната, живот непредвидив а наша егзистенција је нестална и крха. Пошто је све то тако, изгледа да су овоземаљска добра једина подршка која нуди извесност и сигурност. Постоје приоритети у животу па би било од користи имати их, за наше сопствено добро. Природно, то би био погрешан утисак и погрешан пут у нашем животу. Христос нам прилично јасно говори да је наша зависност од новца идолатрија, која нас усмерава, покорава и на крају угњетава.
Христове су речи не суди и не осуђуј ништа и никога. Оно што смо овде рекли и разумели једноставно је начин да помогнемо и да нам се помогне. Јеванђеље нам показује савршенство, које лежи у превазилажењу овоземаљских добара и сличних ствари. Оно нам изгледа као нереалан, идеалистички циљ. Али ми смо позвани да се понизимо, да живимо уравнотеженим животом и да не придајемо овоземаљским добрима и сличним стварима више од њихове вредности. Ми морамо да откријемо апсолутну вредност нашег живота, Бога, а и такође и друге људе, који од Њега долазе и који се Њему враћају. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Трагање за богатством је један нормалан циљ за многе људе. Они тврде да је то основ њиховог благостања. Док је све то релативно, сигурно је да не можемо замислити живот без новца, јер то значи да нам је он потребан да задовољимо основне људске потребе. Али новац, као и многе друге ствари и вредности у нашем животу, је мач са оштрице две, двосмислен и непоуздан. Он има свој позитиван и негативан значај, зависно од нашег става према њему. Једна иста ствар може бити клетва за једну особу а благослов за неку другу особу; за некога може бити извор спасења а за другога узрок његовог пада. Новац је добар када унапређује наш живот и када постаје олакшавајуће средство за оне којима је потребан. Међутим, он може да постане преовладавајућа страст, немилосрдна и неугасива жеља која нас угњетава.
Став и понашање овог младог богаташа нам то потврђује. Њега је новац завезао за земљу, упркос некаквим његовим добрим намерама и осећајима за духовно.У тој критичној тачки, он, ипак, мора да изабере између Бога и његове зависности од света. Христов захтев је апсолутан. Он тражи нешто изнад и ван наших очекиваних, формалних обавеза. Он жели превазилажење, савршенство, унутрашњу слободу, самоодрицање и жртву, да би искушао потврду људске вере. Или још више од тога, да човек осети своју слабост и „зависност“ од нечега, јер Христос већ унапред то зна. Али овај млади богаташ не може да изађе из канџи богатства. „угојио се, удебљао и раширио; па заборави на Бога“ (Поновљени закони 32,15). И онда су се његове илузије и самозаваравање срушили јер је схватио да је његова вера површна. А то је због тога што његова вера није покривала нити цео његов живот нити срж његовог постојања. Центар његовог постојања и његовог живота био је његов сопствени его, а не Бог, као што је он мислио. Уместо Бога он би поставио нешто створено- богатство-да би на тај начин служењем томе он заправо служио самом себи. То је разлог због кога није могао да се одрекне свог богатства, јер би то за њега значило одрицање дела самога себе.
Страст за обогаћивањем
Горућа жеља за стицањем и поседовањем што више материјалних добара не препознаје разлику између религиозних и нерелигиозних људи. То је страст, и као таква, утиче на свакога, јер је то симптом наше заједничке природе која је пала у грех. Тај нагон који опседа људе да стичу богатство знак је не само претераног егоизма, него такође и осећаја несигурности, неизвесности и страха. Људи тврде да је будућност непозната, живот непредвидив а наша егзистенција је нестална и крха. Пошто је све то тако, изгледа да су овоземаљска добра једина подршка која нуди извесност и сигурност. Постоје приоритети у животу па би било од користи имати их, за наше сопствено добро. Природно, то би био погрешан утисак и погрешан пут у нашем животу. Христос нам прилично јасно говори да је наша зависност од новца идолатрија, која нас усмерава, покорава и на крају угњетава.
Христове су речи не суди и не осуђуј ништа и никога. Оно што смо овде рекли и разумели једноставно је начин да помогнемо и да нам се помогне. Јеванђеље нам показује савршенство, које лежи у превазилажењу овоземаљских добара и сличних ствари. Оно нам изгледа као нереалан, идеалистички циљ. Али ми смо позвани да се понизимо, да живимо уравнотеженим животом и да не придајемо овоземаљским добрима и сличним стварима више од њихове вредности. Ми морамо да откријемо апсолутну вредност нашег живота, Бога, а и такође и друге људе, који од Њега долазе и који се Њему враћају. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
МОЋ ЉУБАВИ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА
Наш отац међу свецима, Николај, био је јединац у имућних родитеља, а у хришћанску веру увео га је његов стриц (такође се звао Николај), који је био епископ града Патаре, где је Свети Николај рођен. Када су његови родитељи преминули, Николај је разделио своје богато наследство сиромашнима и отишао у манастир који је основао његов стриц. Управо га је и његов стриц замонашио и он га је и рукоположио за свештеника. Током свог живота, Николај је био чувен по својој љубави и милосрђу, по чудима која је творио и за време свог живота и након упокојења. Део његовог завештања може се видети у нашој средини чак и данас. Многи народи, укључујући Русе, гледају на њега као на заштитника њихове земље и људи, а више од 1200 цркава носи име у његову част, укључујући 400 у Великој Британији- више од било ког другог светитеља. Процењује се да су га западни уметници одсликавали много више од било ког другог свеца, после Пресвете Богородице. Многи људи не увиђају да „симпатични стари вилењак“ обучен у црвено који се вози саоницама које вуку ирваси има своје утемељење у овом светитељу „Santa Claus“ је англикализована верзија холандског „Sinter Klausa“ што значи Свети Никола.
Већина нас је упозната са извесним деловима живота Светог Николе. Вероватно је најпознатија прича о томе како светац у тајности обезбеђује новац породицама којима сиромаштво прети да дају своје ћерке у проституцију. У неким причама, он спушта злато кроз димњак и оно падне у чарапе тих ћерки које су окачене поред камина да се суше- да поштеди породицу такве грозне одлуке. Многи од нас знају такође, и на неки начин и уживају у причи о томе како је Свети Николај у налету беса ударио по лицу јеретика Арија- према неким верзијама, он га је ударио по носу- на Васељенском сабору у Никеји 325. године. Можда чак знате и за то како је у два одвојена случаја, Свети Николај интервенисао да се поштеде три човека која су неправедно осуђена на смрт: једном када се суочио са начелником округа који је дао мито да се тројица људи прогласе кривим; и опет када се јавио у сну цару Константину да су тројица дворских чиновника невина од оптужби које су им се натоварале. У оба случаја, осуђеници су били ослобођени.
Док су нам све ове приче познате, изгледа да су нам мање познати неки детаљи везани за живот овог светитеља, детаљи који који чине да се његова дела прославе као и у овим причама. Која је снага потребна да се суочиш са властима, ризикујеш утамничење или чак и смрт- а Свети Николај сигурно да је страдао за веру током прогона царева Диоклецијана и Максимијана- да би се спасли невини животи? Која снага је потребна да се супротставиш тада популарном погрешном учењу да би се одбранила хришћанска вера? Која снага- а то је нарочито одлучујуће у данашњем свету- омогућава да се одупреш богатству и имовини и да разделиш богатство? Само је једна снага у могућности да учини ове ствари: снага љубави према Богу у Исусу Христу, која тече кроз оне који воле Бога изнад свега, и чија љубав тече према свима у Богу, чинећи их изворима Божје љубави за свакога од нас и за свакога око њих.
Ако не волимо Бога, нећемо довести себе у опасност да се боримо против неправде, да поштедимо друге мука нити да спасемо невине животе. Ако не волимо Бога, ми нећемо устати против погрешног учења; чак ћемо пре направити неки компромис са таквим учењима и праксама које нису у сагласности са Православном црквом и вером. Ако не волимо Бога, онда ми истински не можемо волети ни једни друге онако како би требало; а ствари овога света које нас привлаче и држе нам пажњу- богатство, слава, част, моћ, задовољство- оне нас поробљавају и држе нас даље од уздизања ка небу, онако како се уздигао Свети Николај, који је живео као анђео на земљи међу другим људима.
Светог Николаја многи воле, јер је он преобилно волео. Његова љубав према Богу натерала га је да окрене леђа свету, да се одрекне своје имовине и да не тражи никакве почасти света. Његова љубав према Богу довела га је до тога да буде послушан, у тражењу усамљеничког живота, Бог га је водио да живи живот међу људима. Његова љубав према Богу довела га је до тога да нас он све воли- а у својој љубави према нама да тражи право и правду за нас и да нам да дарове љубави.
Браћо и сестре, нека бисмо ми волели једни друге као што нас Христос воли- јер је Он страдао и живот дао због Своје љубави према нама. Нека бисмо волели једни друге као што нас воли Свети Николај и да се помолимо за благодат да следимо пример његовог живота.
Свети јерарше, оче Николаје, моли Бога за нас!
аутор:О. Џон МекКен/ извор
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
29. недеља по Духовима- Омилије пред Божићни пост о сјећању на Бога
Браћо и сестре, сви смо ми добили највеће дарове: нови живот у Исусу Христу. Захваљујући нашем крштењу у Христа, ми се у Христа обукосмо и постасмо наследници заједно са њим. Христос Бог непрестано излива на нас Своју милост. Он нас благосиља, шаље нам исцељење кроз Своју цркву,призива нас на виши, вечни циљ и даје смисао нашем животу. Он нам даје заједницу са Собом. Он нас позива да Га примимо у себе, да Њиме нахранимо наше вечне душе тако да бисмо могли бити са Њим у вечности.
Доста милости коју Бог излива над нама ми не примећујемо. Исто се може рећи и за Његову заштиту, дубину Његове љубави и опраштање наших грехова. А ми све ово узимамо здраво за готово.
Исус је исцелио десет губаваца у данашњем Јеванђељу: само се један вратио да да Богу славу и да му се захвали. Сви ми примамо Христов позив, Његов позив за нови живот у Њему. Свима нам је понуђено обожење, сви смо кренули путем исцељења који се зове живот са Богом кроз наш раст у светости и повећано учешће у Његовом вечном животу: све даље и даље у Његово Царство. Да ли смо ми доступни за Његов живот, Његово исцељење, ово обожење?
Христос објављује:“Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт 11,12). Тумачење Светог Јована Златоустог може се овако сумирати: ми треба да имамо такву искрену жељу за Христом да не дозволимо ничему да стане између нас и нашег новог живота у Христу за који смо ми сви позвани.
Колико напорно се борите? Колико жарко желите да се препустите Христу и Цркви, њеним ученицима, послушању и покоравању Богу? Колико сте вољни да растете у познању и љубави за Христа? Да бисмо одагнали сумњу, недоумице, недостатак вере и борбу са тим, помолимо се Богу. Да ли се редовно исповедате? Да ли се припремате да примите Његову пречисту и свету Крв и Тело: „лек за бесмртност“ на Светом Причешћу? Ако не, шта вас задржава?
Када нам недостаје вера, када нас презаузетост овим светом и учешће у њему одвлачи, треба јаче да се молимо да бисмо били способни за молитву. Изгледа прилично једноставно, али ми сви знамо каква борба то може бити. Али нема околишања: ми морамо да се молимо да научимо да се молимо, да бисмо били у могућности да се боримо против свега што нас одвлачи и против изопачености зла.Добра ствар је што је ова битка, ова борба, управо један део нашег исцељења кроз обожење које је вама и мени потребно ако желимо да наследимо живот са Богом у Његовом Царству. Битка за живот за Бога, рећи да Богу и не греху и секуларизму (где смо поделили наш живот са и без Бога)је крст, то је део нашег одрицања себе и држање Христа, дозвољавање Христу да уђе у нас и исцели нас и да нас опреми да будемо у заједници са Њим, не само недељом, него чак, једном или два пута дневно када се молимо молитвама Свете Цркве, довођењем себе у сталну заједницу са Богом где Он никад није веома удаљен од наших мисли и нашег срца, наше савести, нашег језика- нас целих, тела и душе.
Против било ког греха да се боримо, увек постоји исцељење: нико није изван Божије исцелитељске моћи. Са Богом све је могуће. Али како да дођемо до исцељења ако смо кренули сопственим путем, како да будемо у заједници са Богом кроз Христа и Духа Светога ако је Бог само додирни део нашег ужурбаног живота? Шта је лек за све то што узимамо здраво за готово од Бога?
Разлика између једног губавца који се вратио Христу и других девет, који су се исцелили, али су заборавили на Христа је у ЗАХВАЛНОСТИ. Много пута, наше заборављање на Бога а према томе и на наше душе, долази од недостатка захвалности, недостатак сећања на Божију милост и милосрђе, Његовом непрекидном делању у нашим животима, обожавању нас, Он нам опрашта, храни нас, чува нас.
Како је пост подсетник на молитву, па једна молитва рађа више молитви; то појачава нашу глад и жеђ за Богом а само Он нам може то испунити, очистити нас, исцелити нас и спасти нас. Охрабрујем вас да овога месеца прочитате Житија Светих као део припреме за христов долазак. Чинећи то, ви и ја негујемо захвалност и ми смо подстакнути у настојању да живимо за Христа.
У овој светој припреми за Божићни пост, дата нам је шанса да се сетимо на Божје милосрђе према нама док се ми припремамо за Христов поновни долазак: да нас исцели, ојача, оснажи да живимо са више вере у Божјој слави. Пригрлите Божију љубав и исцељење које вам долази током Божићног поста и придружите ми се у настојању да однегујемо дух захвалности Богу и сећање на Њега.
На овај начин, даћемо одговор Христу који нас зове па ћемо се онда на тај начин ви и ја моћи срести са Христом на гозби Његовог рођења, растимо, припремајмо се да бисмо постали наследници вечног живота са Њим.
Христос међу нама!
Отац Роберт Миклин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Доста милости коју Бог излива над нама ми не примећујемо. Исто се може рећи и за Његову заштиту, дубину Његове љубави и опраштање наших грехова. А ми све ово узимамо здраво за готово.
Исус је исцелио десет губаваца у данашњем Јеванђељу: само се један вратио да да Богу славу и да му се захвали. Сви ми примамо Христов позив, Његов позив за нови живот у Њему. Свима нам је понуђено обожење, сви смо кренули путем исцељења који се зове живот са Богом кроз наш раст у светости и повећано учешће у Његовом вечном животу: све даље и даље у Његово Царство. Да ли смо ми доступни за Његов живот, Његово исцељење, ово обожење?
Христос објављује:“Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт 11,12). Тумачење Светог Јована Златоустог може се овако сумирати: ми треба да имамо такву искрену жељу за Христом да не дозволимо ничему да стане између нас и нашег новог живота у Христу за који смо ми сви позвани.
Колико напорно се борите? Колико жарко желите да се препустите Христу и Цркви, њеним ученицима, послушању и покоравању Богу? Колико сте вољни да растете у познању и љубави за Христа? Да бисмо одагнали сумњу, недоумице, недостатак вере и борбу са тим, помолимо се Богу. Да ли се редовно исповедате? Да ли се припремате да примите Његову пречисту и свету Крв и Тело: „лек за бесмртност“ на Светом Причешћу? Ако не, шта вас задржава?
Када нам недостаје вера, када нас презаузетост овим светом и учешће у њему одвлачи, треба јаче да се молимо да бисмо били способни за молитву. Изгледа прилично једноставно, али ми сви знамо каква борба то може бити. Али нема околишања: ми морамо да се молимо да научимо да се молимо, да бисмо били у могућности да се боримо против свега што нас одвлачи и против изопачености зла.Добра ствар је што је ова битка, ова борба, управо један део нашег исцељења кроз обожење које је вама и мени потребно ако желимо да наследимо живот са Богом у Његовом Царству. Битка за живот за Бога, рећи да Богу и не греху и секуларизму (где смо поделили наш живот са и без Бога)је крст, то је део нашег одрицања себе и држање Христа, дозвољавање Христу да уђе у нас и исцели нас и да нас опреми да будемо у заједници са Њим, не само недељом, него чак, једном или два пута дневно када се молимо молитвама Свете Цркве, довођењем себе у сталну заједницу са Богом где Он никад није веома удаљен од наших мисли и нашег срца, наше савести, нашег језика- нас целих, тела и душе.
Против било ког греха да се боримо, увек постоји исцељење: нико није изван Божије исцелитељске моћи. Са Богом све је могуће. Али како да дођемо до исцељења ако смо кренули сопственим путем, како да будемо у заједници са Богом кроз Христа и Духа Светога ако је Бог само додирни део нашег ужурбаног живота? Шта је лек за све то што узимамо здраво за готово од Бога?
Разлика између једног губавца који се вратио Христу и других девет, који су се исцелили, али су заборавили на Христа је у ЗАХВАЛНОСТИ. Много пута, наше заборављање на Бога а према томе и на наше душе, долази од недостатка захвалности, недостатак сећања на Божију милост и милосрђе, Његовом непрекидном делању у нашим животима, обожавању нас, Он нам опрашта, храни нас, чува нас.
Како је пост подсетник на молитву, па једна молитва рађа више молитви; то појачава нашу глад и жеђ за Богом а само Он нам може то испунити, очистити нас, исцелити нас и спасти нас. Охрабрујем вас да овога месеца прочитате Житија Светих као део припреме за христов долазак. Чинећи то, ви и ја негујемо захвалност и ми смо подстакнути у настојању да живимо за Христа.
У овој светој припреми за Божићни пост, дата нам је шанса да се сетимо на Божје милосрђе према нама док се ми припремамо за Христов поновни долазак: да нас исцели, ојача, оснажи да живимо са више вере у Божјој слави. Пригрлите Божију љубав и исцељење које вам долази током Божићног поста и придружите ми се у настојању да однегујемо дух захвалности Богу и сећање на Њега.
На овај начин, даћемо одговор Христу који нас зове па ћемо се онда на тај начин ви и ја моћи срести са Христом на гозби Његовог рођења, растимо, припремајмо се да бисмо постали наследници вечног живота са Њим.
Христос међу нама!
Отац Роберт Миклин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
28. НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА - Исцељење слепог човека (ЛК 18,35-43)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Данас се сећамо Светог Антонија Великог и такође читамо о слепцу коме је Исус рекао:“Твоја вера те спасла“.
Како ми можемо знати да је он имао вере осим тога што му је то Господ рекао? Ми јасно можемо да видимо његову веру на основу четири ствари. Као прво, кад је он чуо да неко долази, он је чуо мноштво људи, па рече „Ко је овде?“ а кад они рекоше „Исус“, он је показао своју веру у Њега. Он му рече: „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“. То показује да га је он препознао као Месију, зато што је написано у пророчанству да ће Месија доћи из колена Давидова. Он је викао „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“, а мноштво људи му је говорило „Ућути“, покушавајући да га ућутка.
Али он је наставио да виче: то је још један знак вере. И онда Господ свестан гомиле и човека који излази пред Њега и који стоји пред Њим, рече: „Шта желиш да ти учиним?“. Он показује његову веру једноставно постављајући директно питање шта му је потребно, шта он жели. И Господ му рече: „Твоја вера те спасла“. И њему се поврати вид. И онда, још један знак вере, шта је он учинио после исцељења? Он иђаше за Њим и хвалише Бога.
Сад, браћо и сестре, да ли ми имамо такву веру? Овај човек беше телесни слепац, али сигурно не и духовни. Али, нажалост, код нас је обрнута ствар. Ми видимо очима, али не видимо добро нашом душом. Ми не препознајемо Богочовека Месију као Цара и Господа у свему што чинимо, у свему што смо, и у нашим слабостима и у нашим снагама. Ми смо превише заборавни.
Гомила људи је ућуткавала слепца. Ко је та гомила? У овом случају, вероватно да су то били неки добронамерни људи, вероватно апостоли који су били ту у гомили. Али то такође и значи да су то чинили и олоши, гомила, демони, свет. Свет говори да оно што чинимо је лудост. Олоши, гомила, они нам говоре да ми нисмо довољно „отворени“. Они нам кажу да се превише строго држимо овога и онога и неких других ствари, или да смо чак фанатични, отпадници и стотине других погрдних имена. У свим овим стварима цео свет се у потпуности бори против наше вере, говорећи нам да ућутимо.
Да ли ми слушамо свет? Узмимо најједноставнији пример, ми се плашимо да се прекрстимо када имамо пословни ручак пред пословним партнерима. Или ми једноставно нађемо оправдање за погрешне и глупаве приоритете. Неко ми је једном написао: „ Идем на свадбу код пријатеља и није до мене да ће она бити у току Васкршњег поста. Биће много, много Васкршњих постова, али мој пријатељ се жени једном у животу“. Тај човек слуша мноштво људи, слуша гомилу, не виче непрекидно: „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“.
А да ли ми тражимо ствари које су нам потребне? Како старим, све више схватам лекцију о тражењу ствари које су нам потребне. Тражите их. Многи од вас-већина вас- када исповедате нешто што вам ствара тешкоће, ја вам кажем „молите се против тог греха“. Да ли се гневите? Да ли се молите и да ли тражите од Бога помоћ против вашег гнева? Онда како очекујете да ће вам бити боље? Да ли имате нечисте мисли? Да ли тражите од Бога да вас очисти? Да ли стојите пред великом иконом Мајке Божје, као што сам вас саветовао и као што вас је Митрополит саветовао, и да ли је молите да посредује за вас, Њу, која је најчистија, да и ви постанете чисти? Да ли има тешкоћа у породици? Да ли долазе недаће? Да ли молите Бога за помоћ, или просто изговорите прописане три молитве ујутру и онда се искључите и препустите се осталим дневним активностима?
Тражите од Бога шта вам је потребно, браћо и сестре. Али то што тражите морате тражити са вером, а део те вере састоји се такође и у томе на који начин реагујете после тога кад вам Бог да оно што сте од Њега тражили. Угледајте се на пример овога слепца који ће да вас подучи. Наравно да је Господ у Својој свемогућности знао да ће га овај човек хвалити. Он је знао све видове њгове вере: од његове вере да је он Син Божији до његове истрајности у исповедању и упорности у преклињању, и до његове захвалности после тога. Како ми реагујемо?Нама је дат непроцењив бисер. Ми тако често заборављамо да се захвалимо Богу, тако често.
Имам нешто да вам кажем што је јако лично и што сам чувао за после Литургије, али што је прикладно сада. Пун сам захвалности Богу због тога што је Христина имала операцију ове седмице, у среду. Није то била веома компликована операција. Сада све то делује лако, веома „рутински“ отворити некога и пробадати га изнутра, и заврнути шрафић у њено срце. Сада све то делује рутински, веома једноставно, када се упореди са неким другим операцијама. Па ипак, то је извршено над мојом ћерком, а ја сам био забринут и брижан, а за Христину, код које се испољавала срчана мана, то је трајало четири и по године. А кажем вам нешто искрено; научио сам нешто о изражавању захвалности Богу јер су то биле четири и по дражесне године, веома дражесне године. Али ми скоро да их и нисмо проживели, делио нас је минут да их не проживимо. Четири и по дражесне године. И нека нам Бог подари још четрдесет и педесет и шездесет година! Али чак и да не проживимо још ових четрдесет, ја се искрено захваљујем Богу за ове четири и по године.
Желим да вам кажем да волим своју децу неизмерно, али сам научио да их ценим кад сам видео како се лако и брзо један од њихових живота може угасити. А Христина наставља да живи свој живот и признајем, чини ме веома поносним и веома срећним, и мислим да се много, много пута осврнем на период пре четири и по године, на један врео јулски дан кад је она скоро умрла, и како све ово што сада има, сав тај очински понос и сво то искуство не бих имао да се све то није десило. Био бих много сиромашније, а и моја породица би била много сиромашнија због тога. Тако сам научио да се захвалим Богу за нешто попут овога, да је Христина скоро отишла, али да је она сада са нама. Хвала Богу за ова медицинска достигнућа која су је спасла. Некад нас Бог спасава путем чистих чуда која нико не може да разуме, а неки други пут Он положи своје руке на хирурге да они изведу нека друга чуда.
Да ли постоји нешто у вашем животу на чему треба да се захвалите Богу? Веома лако заборављамо колико је Бог добар. Веома лако нас обузму наши животи. Све се тако закомпликује, лако нам се пажња одвраћа, али шта је заиста важно? Божија милост преплавља нас, присваја нас, моли се, живи са онима које волимо, ради на нашем спасењу. Срећу је веома лако достигнути само ако имамо веру у Бога. Али само не заборавите да захвалите Богу за све оно што вам Он даје, за оне које волите, за милост коју вам показује водећи вас у цркву, помажући вам. Морате се сетити да се помолите, да би Бог и за вас могао да каже да имате вере. И такође не заборавите, на основу тога колико је Бог милостив, на основу онога што чини вама, да имате вере у то да ће вам Он помоћи у свим стварима.
Тражите од Бога ствари које су вам битне. Не тривијалности! Говоримо о стварима које дотичу ваше срце, које горе у вама.Тражите од Њега те ствари, као овај слепац. Њему је био потребан вид, он га је и затражио. Шта је вама потребно? За чим жудите? Дубоко у свом срцу за чим заиста жудите? Требало би да се надам да је прва и најбитнија ствар познање Бога, у својој чистоти и светости. Требало би да се надам да ћете молити Бога за ове ствари; сигурно у молитвама које су већ написане. Али знајте да су наше молитве некад нешто што само механички прочитамо. Због тога би требало да читамо јутарње и вечерње молитве. Апсолутно.. Али ако имате потешкоће што их изговарате механички, тражите од Бога шта вам је потребно.
Имам среће што сам на послу близу пруге која се ретко користи, премда користи се довољно често да видим воз како пролази и ломи све пред собом. Ходам тим пригама и молим се за ручком, у већини случајева за ручком.То ми даје шансу да се правилно молим. Једноставно растеретим душу око ствари које ме се тичу као оца, пастира, пријатеља, око људи за које знам да пате, људе које бескрајно волим, људе за које ме боли срце. Покушавам да се молим. Не молим се толико добро као што би требало нити тако често колико би требало. Понекад се препустим дневној досади, тешкоћама, да бих дошао до тога да сам заборавио да ручам и да све што сам појео су неколико бомбоница емс анд емс из кутијице коју је неко оставио, и то је то. Онда, одједном схватим да је 4:00 или 5:00, да је време да се крене кући. Пропустио сам прилику да покажем своју веру тако што ћу молити Бога за помоћ.
Не пропустите овакве прилике, браћо и сестре. Ми не знамо колко нам је времена још остало. Сетите се да се захвалите Богу за све дражесне ствари које вам је Он дао. И сетите се да Га замолите за ствари које су вам потребне, као што је и овај слепац, који нам је сигурно свима узор. Нека би нам Бог помогао да живимо по вери, да се захваљујемо Богу за све што нам је дао, да Га молимо за помоћ, без обзира на то шта ће на то свет рећи, или шта људи кажу, пријатељи или породица. Живите са вером, браћо и сестре. Живите као што је и овај слепац живео. Тражите од Бога шта вам је неопходно и онда му се захвалите за све ствари које вам је Он дао. Нека бисмо имали вид и увид да истинске видимо како је дражесан Бог. Амин.
*Христина има „синдром дугог QT интервала“. То је обично недијагностиковано стање, до своје прве манифестације. То доводи до тога да срце у фаталну вентрикуларну аритмију, што доводи до вентрикуларне фибрилације и смрти врло брзо. Може се лечити лековима бета-блокатора, али у неким случајевима ови лекови нису ефикасни или изгубе афективност током времена. У овом случају се код пацијента имплантира пејсмејкер / дефибрилатор (обично у левом прсном мишићу, а електрично олово се зашрафи у срце, како би се открио поремећај аритмије и спречио га, или у случају аритмије која доводи до фибрилације, да дефибрилује срце и да изазове нормалне откуцаје.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Како ми можемо знати да је он имао вере осим тога што му је то Господ рекао? Ми јасно можемо да видимо његову веру на основу четири ствари. Као прво, кад је он чуо да неко долази, он је чуо мноштво људи, па рече „Ко је овде?“ а кад они рекоше „Исус“, он је показао своју веру у Њега. Он му рече: „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“. То показује да га је он препознао као Месију, зато што је написано у пророчанству да ће Месија доћи из колена Давидова. Он је викао „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“, а мноштво људи му је говорило „Ућути“, покушавајући да га ућутка.
Али он је наставио да виче: то је још један знак вере. И онда Господ свестан гомиле и човека који излази пред Њега и који стоји пред Њим, рече: „Шта желиш да ти учиним?“. Он показује његову веру једноставно постављајући директно питање шта му је потребно, шта он жели. И Господ му рече: „Твоја вера те спасла“. И њему се поврати вид. И онда, још један знак вере, шта је он учинио после исцељења? Он иђаше за Њим и хвалише Бога.
Сад, браћо и сестре, да ли ми имамо такву веру? Овај човек беше телесни слепац, али сигурно не и духовни. Али, нажалост, код нас је обрнута ствар. Ми видимо очима, али не видимо добро нашом душом. Ми не препознајемо Богочовека Месију као Цара и Господа у свему што чинимо, у свему што смо, и у нашим слабостима и у нашим снагама. Ми смо превише заборавни.
Гомила људи је ућуткавала слепца. Ко је та гомила? У овом случају, вероватно да су то били неки добронамерни људи, вероватно апостоли који су били ту у гомили. Али то такође и значи да су то чинили и олоши, гомила, демони, свет. Свет говори да оно што чинимо је лудост. Олоши, гомила, они нам говоре да ми нисмо довољно „отворени“. Они нам кажу да се превише строго држимо овога и онога и неких других ствари, или да смо чак фанатични, отпадници и стотине других погрдних имена. У свим овим стварима цео свет се у потпуности бори против наше вере, говорећи нам да ућутимо.
Да ли ми слушамо свет? Узмимо најједноставнији пример, ми се плашимо да се прекрстимо када имамо пословни ручак пред пословним партнерима. Или ми једноставно нађемо оправдање за погрешне и глупаве приоритете. Неко ми је једном написао: „ Идем на свадбу код пријатеља и није до мене да ће она бити у току Васкршњег поста. Биће много, много Васкршњих постова, али мој пријатељ се жени једном у животу“. Тај човек слуша мноштво људи, слуша гомилу, не виче непрекидно: „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене“.
А да ли ми тражимо ствари које су нам потребне? Како старим, све више схватам лекцију о тражењу ствари које су нам потребне. Тражите их. Многи од вас-већина вас- када исповедате нешто што вам ствара тешкоће, ја вам кажем „молите се против тог греха“. Да ли се гневите? Да ли се молите и да ли тражите од Бога помоћ против вашег гнева? Онда како очекујете да ће вам бити боље? Да ли имате нечисте мисли? Да ли тражите од Бога да вас очисти? Да ли стојите пред великом иконом Мајке Божје, као што сам вас саветовао и као што вас је Митрополит саветовао, и да ли је молите да посредује за вас, Њу, која је најчистија, да и ви постанете чисти? Да ли има тешкоћа у породици? Да ли долазе недаће? Да ли молите Бога за помоћ, или просто изговорите прописане три молитве ујутру и онда се искључите и препустите се осталим дневним активностима?
Тражите од Бога шта вам је потребно, браћо и сестре. Али то што тражите морате тражити са вером, а део те вере састоји се такође и у томе на који начин реагујете после тога кад вам Бог да оно што сте од Њега тражили. Угледајте се на пример овога слепца који ће да вас подучи. Наравно да је Господ у Својој свемогућности знао да ће га овај човек хвалити. Он је знао све видове њгове вере: од његове вере да је он Син Божији до његове истрајности у исповедању и упорности у преклињању, и до његове захвалности после тога. Како ми реагујемо?Нама је дат непроцењив бисер. Ми тако често заборављамо да се захвалимо Богу, тако често.
Имам нешто да вам кажем што је јако лично и што сам чувао за после Литургије, али што је прикладно сада. Пун сам захвалности Богу због тога што је Христина имала операцију ове седмице, у среду. Није то била веома компликована операција. Сада све то делује лако, веома „рутински“ отворити некога и пробадати га изнутра, и заврнути шрафић у њено срце. Сада све то делује рутински, веома једноставно, када се упореди са неким другим операцијама. Па ипак, то је извршено над мојом ћерком, а ја сам био забринут и брижан, а за Христину, код које се испољавала срчана мана, то је трајало четири и по године. А кажем вам нешто искрено; научио сам нешто о изражавању захвалности Богу јер су то биле четири и по дражесне године, веома дражесне године. Али ми скоро да их и нисмо проживели, делио нас је минут да их не проживимо. Четири и по дражесне године. И нека нам Бог подари још четрдесет и педесет и шездесет година! Али чак и да не проживимо још ових четрдесет, ја се искрено захваљујем Богу за ове четири и по године.
Желим да вам кажем да волим своју децу неизмерно, али сам научио да их ценим кад сам видео како се лако и брзо један од њихових живота може угасити. А Христина наставља да живи свој живот и признајем, чини ме веома поносним и веома срећним, и мислим да се много, много пута осврнем на период пре четири и по године, на један врео јулски дан кад је она скоро умрла, и како све ово што сада има, сав тај очински понос и сво то искуство не бих имао да се све то није десило. Био бих много сиромашније, а и моја породица би била много сиромашнија због тога. Тако сам научио да се захвалим Богу за нешто попут овога, да је Христина скоро отишла, али да је она сада са нама. Хвала Богу за ова медицинска достигнућа која су је спасла. Некад нас Бог спасава путем чистих чуда која нико не може да разуме, а неки други пут Он положи своје руке на хирурге да они изведу нека друга чуда.
Да ли постоји нешто у вашем животу на чему треба да се захвалите Богу? Веома лако заборављамо колико је Бог добар. Веома лако нас обузму наши животи. Све се тако закомпликује, лако нам се пажња одвраћа, али шта је заиста важно? Божија милост преплавља нас, присваја нас, моли се, живи са онима које волимо, ради на нашем спасењу. Срећу је веома лако достигнути само ако имамо веру у Бога. Али само не заборавите да захвалите Богу за све оно што вам Он даје, за оне које волите, за милост коју вам показује водећи вас у цркву, помажући вам. Морате се сетити да се помолите, да би Бог и за вас могао да каже да имате вере. И такође не заборавите, на основу тога колико је Бог милостив, на основу онога што чини вама, да имате вере у то да ће вам Он помоћи у свим стварима.
Тражите од Бога ствари које су вам битне. Не тривијалности! Говоримо о стварима које дотичу ваше срце, које горе у вама.Тражите од Њега те ствари, као овај слепац. Њему је био потребан вид, он га је и затражио. Шта је вама потребно? За чим жудите? Дубоко у свом срцу за чим заиста жудите? Требало би да се надам да је прва и најбитнија ствар познање Бога, у својој чистоти и светости. Требало би да се надам да ћете молити Бога за ове ствари; сигурно у молитвама које су већ написане. Али знајте да су наше молитве некад нешто што само механички прочитамо. Због тога би требало да читамо јутарње и вечерње молитве. Апсолутно.. Али ако имате потешкоће што их изговарате механички, тражите од Бога шта вам је потребно.
Имам среће што сам на послу близу пруге која се ретко користи, премда користи се довољно често да видим воз како пролази и ломи све пред собом. Ходам тим пригама и молим се за ручком, у већини случајева за ручком.То ми даје шансу да се правилно молим. Једноставно растеретим душу око ствари које ме се тичу као оца, пастира, пријатеља, око људи за које знам да пате, људе које бескрајно волим, људе за које ме боли срце. Покушавам да се молим. Не молим се толико добро као што би требало нити тако често колико би требало. Понекад се препустим дневној досади, тешкоћама, да бих дошао до тога да сам заборавио да ручам и да све што сам појео су неколико бомбоница емс анд емс из кутијице коју је неко оставио, и то је то. Онда, одједном схватим да је 4:00 или 5:00, да је време да се крене кући. Пропустио сам прилику да покажем своју веру тако што ћу молити Бога за помоћ.
Не пропустите овакве прилике, браћо и сестре. Ми не знамо колко нам је времена још остало. Сетите се да се захвалите Богу за све дражесне ствари које вам је Он дао. И сетите се да Га замолите за ствари које су вам потребне, као што је и овај слепац, који нам је сигурно свима узор. Нека би нам Бог помогао да живимо по вери, да се захваљујемо Богу за све што нам је дао, да Га молимо за помоћ, без обзира на то шта ће на то свет рећи, или шта људи кажу, пријатељи или породица. Живите са вером, браћо и сестре. Живите као што је и овај слепац живео. Тражите од Бога шта вам је неопходно и онда му се захвалите за све ствари које вам је Он дао. Нека бисмо имали вид и увид да истинске видимо како је дражесан Бог. Амин.
*Христина има „синдром дугог QT интервала“. То је обично недијагностиковано стање, до своје прве манифестације. То доводи до тога да срце у фаталну вентрикуларну аритмију, што доводи до вентрикуларне фибрилације и смрти врло брзо. Може се лечити лековима бета-блокатора, али у неким случајевима ови лекови нису ефикасни или изгубе афективност током времена. У овом случају се код пацијента имплантира пејсмејкер / дефибрилатор (обично у левом прсном мишићу, а електрично олово се зашрафи у срце, како би се открио поремећај аритмије и спречио га, или у случају аритмије која доводи до фибрилације, да дефибрилује срце и да изазове нормалне откуцаје.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
БЕСЕДА НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА- ВАСКРСАВАЊЕ ЈАИРОВЕ КЋЕРИ
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре у Христу,
Данашње Јеванђеље нам говори о сржи Новога завета- о победи Исуса Христа. Исус Христос нам показује да је дошао на земљу да победи зло и патњу која се на земљи јавила као последица сагрешења првих људи. Спаситељ наш односи победу над најзастрашујућим болестима и смрти што је сасвим супротно ономе на који су начин те људске недаће дошле. Свето Писмо нас учи да су болести и смрт последица уништења јединства између људи и Бога на самом почетку људске историје; Исус Христос силази у наш свет да обнови ову везу која је прекинута падом човека. Без икакве сумње, најопакија болест је она која нема краја и која не може да се излечи. Данашње Јеванђеље нам говори о болести једне жене која је потрошила сав свој иметак на лечење а да није пронашла одговарајући лек... Доктори одбијају да је излече.
Такође ће се већина сложити да је најгора смрт она смрт која се деси на почетку живота, смрт детета. Данас сте чули у Светом Писму о изненадној смрти дванаестогодишње девојчице. И како Исус Христос побеђује ове болести и смрт? Болесна жена, након што је изгубила наду у овоземаљске лекове, са вером дотиче се Исусове хаљине- и опет постаје здрава! Веома је занимљиво да то ради самовољно и тајно, као што је и Ева у тајности посегла рукама ка забрањеном воћу... Али овога пута имамо обрнути покрет; Ева кршећи Божију вољу, оделила је себе и њене потомке од Небескога Оца, док ова болесна жена из Јеванђеоске приче покушава да успостави везу са Њим и, да на тај начин поврати своје здравље. Бог нас није створио да будемо бедни; Он никада није желео да будемо несрећни нити да се разболимо, нити да умремо. Болесна жена дотиче се Исуса Христа и добија од Њега моћ живота. Ова Божанска Сила побеђује њену дугогодишњу болест... Њеном вером у Бога, Небескога Исцелитеља, она поново постаје здрава и читава.
Да би вратио девојчицу из мртвих, Господ наш Исус Христос улази у дом њеног оца Јаира, старешине у синагоги, који га је позвао да дође. У присуству само неколико сведока Исус узима девојчицу за њену беживотну руку и говори јој:„Талита куми- што значи: Девојчице, теби говорим, устани!“ (Мк 5, 41). Девојчица, сасвим супротно непослушној Еви, послушна је Богу. Она устаје из кревета и узима да једе. Смрт одлази од ње, као сенка, а живот се поново у њу враћа... Ова прича јасно нас учи лекцији да ако желимо да будемо здрави и имамо вечни живот, треба увек да будемо послушни нашем Богу, и да се повинујемо Његовим Старозаветним Заповестима које су у сагласности са Његовим Новозаветним учењем. Ми увек треба да будемо са Христом у Његовој Светој Цркви! Хајде да га бескрајно додирујемо и да се стално миримо са Богом кроз целивање и поклањање Његовом Часном Крсту. Хајде да позовемо Исуса Христа да уђе у дом нашега срца у тренутку Светог Причешћа Бесмртним Тајнама Његовог Светог Тела и Драгоцене Крви на Светој Литургији. Амин.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре у Христу,
Данашње Јеванђеље нам говори о сржи Новога завета- о победи Исуса Христа. Исус Христос нам показује да је дошао на земљу да победи зло и патњу која се на земљи јавила као последица сагрешења првих људи. Спаситељ наш односи победу над најзастрашујућим болестима и смрти што је сасвим супротно ономе на који су начин те људске недаће дошле. Свето Писмо нас учи да су болести и смрт последица уништења јединства између људи и Бога на самом почетку људске историје; Исус Христос силази у наш свет да обнови ову везу која је прекинута падом човека. Без икакве сумње, најопакија болест је она која нема краја и која не може да се излечи. Данашње Јеванђеље нам говори о болести једне жене која је потрошила сав свој иметак на лечење а да није пронашла одговарајући лек... Доктори одбијају да је излече.
Такође ће се већина сложити да је најгора смрт она смрт која се деси на почетку живота, смрт детета. Данас сте чули у Светом Писму о изненадној смрти дванаестогодишње девојчице. И како Исус Христос побеђује ове болести и смрт? Болесна жена, након што је изгубила наду у овоземаљске лекове, са вером дотиче се Исусове хаљине- и опет постаје здрава! Веома је занимљиво да то ради самовољно и тајно, као што је и Ева у тајности посегла рукама ка забрањеном воћу... Али овога пута имамо обрнути покрет; Ева кршећи Божију вољу, оделила је себе и њене потомке од Небескога Оца, док ова болесна жена из Јеванђеоске приче покушава да успостави везу са Њим и, да на тај начин поврати своје здравље. Бог нас није створио да будемо бедни; Он никада није желео да будемо несрећни нити да се разболимо, нити да умремо. Болесна жена дотиче се Исуса Христа и добија од Њега моћ живота. Ова Божанска Сила побеђује њену дугогодишњу болест... Њеном вером у Бога, Небескога Исцелитеља, она поново постаје здрава и читава.
Да би вратио девојчицу из мртвих, Господ наш Исус Христос улази у дом њеног оца Јаира, старешине у синагоги, који га је позвао да дође. У присуству само неколико сведока Исус узима девојчицу за њену беживотну руку и говори јој:„Талита куми- што значи: Девојчице, теби говорим, устани!“ (Мк 5, 41). Девојчица, сасвим супротно непослушној Еви, послушна је Богу. Она устаје из кревета и узима да једе. Смрт одлази од ње, као сенка, а живот се поново у њу враћа... Ова прича јасно нас учи лекцији да ако желимо да будемо здрави и имамо вечни живот, треба увек да будемо послушни нашем Богу, и да се повинујемо Његовим Старозаветним Заповестима које су у сагласности са Његовим Новозаветним учењем. Ми увек треба да будемо са Христом у Његовој Светој Цркви! Хајде да га бескрајно додирујемо и да се стално миримо са Богом кроз целивање и поклањање Његовом Часном Крсту. Хајде да позовемо Исуса Христа да уђе у дом нашега срца у тренутку Светог Причешћа Бесмртним Тајнама Његовог Светог Тела и Драгоцене Крви на Светој Литургији. Амин.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
21. недеља по Духовима
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре у Христу данас смо у Јеванђељу чули познату причу о сејачу. Господ Наш завршава ову причу речима „Ко има уши да чује, нека чује.“ (Лк 8, 8). Исус каже ово да би указао онима који су присутни на дубље значење ове приче од оног које нам је површно дато; управо на семе које се расипа и расте.
Ученици ово схватају ово и питају: „Шта значи ова прича?“ (Лк 8, 9). Господ им на ово питање одговара: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде и чујући не разумеју“. (Лк 8, 10)
У овом одговору Господ Исус Христос прави разлику између Својих следбеника и оних који само чују Његову реч и виде Његова дела. Бог је излио Своју милост на оне који су изабрали да Га следе. Када изаберемо да следимо Њега наше духовне очи се отварају да бисмо могли спознати тајне Царства Небеског. Као Христовим следбеницима Бог нам се много пута обраћа и то веома директно. Јеванђеље по Јовану подсећа нас на Христов последњи разговор са Својим ученицима пре Његове смрти: „Ово вам говорих у причама: али долази време када вам нећу више говорити у причама.“ (Јн 16,25)
Које је дубље значење ове приче?
„Изађе сејач да сеје семе своје“ (Лк 8, 5), почетак је приче. Сејач је Господ Наш и Спаситељ Исус Христос који креће из вечности Свога постојања са Оцем и Духом Светим да би ушао у свет времена. Оваплоћена Реч Божија, Исус Христос, изаше у Свој свет. Свет који је Он створио ни из чега као што је описано у Књизи Постања.
Поље на које је изашао Господ Наш је поље људских душа. Он је изашао на поље људских душа да посади спасоносно семе. Бог жели наше спасење као што Апостол Павле каже у својој Посланици Тимотеју; Он „жели да да се сви људи спасу, и да дођемо до спознаје истине“ (1 Тим 2, 4). Поред свега тога, Бог „не жели да нико погине, већ да се сви покајемо“ (2 Пет 3,9). Семе спасења сеје се у људске душе кроз Христово учење.
Прича нам говори о томе да су три семена изгубљена. Прича постаје јаснија тиме што тај неуспех тог семена није до сејача него до земље на коју оно пада. Нама је потребно да имамо вољу да сарађујемо са Богом да бисмо примили спасење. То значи да ми морамо напустити сопствену вољу и следити Христа да бисмо примили спасење. Дат нам је пример тога када Господ позива Своје ученике Јакова и Јована. Они напуштају свој посао и свог оца Христа ради када им Он каже речи:“ Пођите са мном“ (Мт 8, 22)
Изгубљено семе у овој причи не значи да Бог неће имати користи од објављивања Своје речи онима који је не примају. Ми само треба да се сетимо приче о једном таланту који Господ даје и опет прима назад тај талант. То нам се даље показује када Исус шаље Своје ученике на проповед дајући им следећа упутства: „И ако је кућа достојна, доћи ће мир на њу: али ако није достојна, вратиће се мир вама.“ (Мт 10, 13)
Па драга браћо и сестре у Христу будимо добра земља која прима Божије спасење да бисмо могли имати уши да чујемо и очи да видимо тајне Царства Божијега. Амин.
Беседа о. Милана Медаковића, у Српској православној цркви Свете Тројице, Јоунгстовн, Охајо на 21. недељу после Духова 2009.године
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф/ извор
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре у Христу данас смо у Јеванђељу чули познату причу о сејачу. Господ Наш завршава ову причу речима „Ко има уши да чује, нека чује.“ (Лк 8, 8). Исус каже ово да би указао онима који су присутни на дубље значење ове приче од оног које нам је површно дато; управо на семе које се расипа и расте.
Ученици ово схватају ово и питају: „Шта значи ова прича?“ (Лк 8, 9). Господ им на ово питање одговара: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде и чујући не разумеју“. (Лк 8, 10)
У овом одговору Господ Исус Христос прави разлику између Својих следбеника и оних који само чују Његову реч и виде Његова дела. Бог је излио Своју милост на оне који су изабрали да Га следе. Када изаберемо да следимо Њега наше духовне очи се отварају да бисмо могли спознати тајне Царства Небеског. Као Христовим следбеницима Бог нам се много пута обраћа и то веома директно. Јеванђеље по Јовану подсећа нас на Христов последњи разговор са Својим ученицима пре Његове смрти: „Ово вам говорих у причама: али долази време када вам нећу више говорити у причама.“ (Јн 16,25)
Које је дубље значење ове приче?
„Изађе сејач да сеје семе своје“ (Лк 8, 5), почетак је приче. Сејач је Господ Наш и Спаситељ Исус Христос који креће из вечности Свога постојања са Оцем и Духом Светим да би ушао у свет времена. Оваплоћена Реч Божија, Исус Христос, изаше у Свој свет. Свет који је Он створио ни из чега као што је описано у Књизи Постања.
Поље на које је изашао Господ Наш је поље људских душа. Он је изашао на поље људских душа да посади спасоносно семе. Бог жели наше спасење као што Апостол Павле каже у својој Посланици Тимотеју; Он „жели да да се сви људи спасу, и да дођемо до спознаје истине“ (1 Тим 2, 4). Поред свега тога, Бог „не жели да нико погине, већ да се сви покајемо“ (2 Пет 3,9). Семе спасења сеје се у људске душе кроз Христово учење.
Прича нам говори о томе да су три семена изгубљена. Прича постаје јаснија тиме што тај неуспех тог семена није до сејача него до земље на коју оно пада. Нама је потребно да имамо вољу да сарађујемо са Богом да бисмо примили спасење. То значи да ми морамо напустити сопствену вољу и следити Христа да бисмо примили спасење. Дат нам је пример тога када Господ позива Своје ученике Јакова и Јована. Они напуштају свој посао и свог оца Христа ради када им Он каже речи:“ Пођите са мном“ (Мт 8, 22)
Изгубљено семе у овој причи не значи да Бог неће имати користи од објављивања Своје речи онима који је не примају. Ми само треба да се сетимо приче о једном таланту који Господ даје и опет прима назад тај талант. То нам се даље показује када Исус шаље Своје ученике на проповед дајући им следећа упутства: „И ако је кућа достојна, доћи ће мир на њу: али ако није достојна, вратиће се мир вама.“ (Мт 10, 13)
Па драга браћо и сестре у Христу будимо добра земља која прима Божије спасење да бисмо могли имати уши да чујемо и очи да видимо тајне Царства Божијега. Амин.
Беседа о. Милана Медаковића, у Српској православној цркви Свете Тројице, Јоунгстовн, Охајо на 21. недељу после Духова 2009.године
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф/ извор
21. недеља по Духовима - Прича о Сејачу /Лк 8, 5-15/
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 21.недеља по Духовима, а то је такође и дан када се сећамо Светих отаца Седмог Васељенског сабора. Овај Сабор установио је оно што је Црква одувек знала а тиче се светих икона.
Данас, читамо причу о Сејачу, која нам је јако позната, коју знају чак и људи који нису Хришћани. Многе ове приче су заиста део наше културе. Људи чак користе библијску терминологију а да то и не знају.
Како ове приче делују на нас? Постоји једно унутрашње значење и једно спољашње значење ових прича.
Зашто је Господ говорио у причама? Зашто је говорио о стварима са скривеним значењем? Свети оци нам објашњавају да када нешто пажљиво и дубоко сагледате, када је потребан напор да би се то сагледало, онда ће се у вама развити више разумевања о томе. Ако вам се нешто да на готово и ако нема напора у спознаји тога, онда ви то јако мало разумете.
Овај принцип можемо видети чак и у световном животу. Погледајте, данас људи једва да читају и пишу јер је ово доба у којем се налазимо доба телевизије. Они добијају бесплатне информације и потребно им је јако мало напора да сами нешто открију..
Приче су нам такође дате и због тога што Бог не жели недостојнима да открије ствари због којих ће бити осуђени. Човек мора да се преиспита да ли је способан да уђе у дубоко значење ових ствари, а Бог ће нам судити за то што знамо. Бог ће нам судити и за оно што не знамо. Ако смо ИЗАБРАЛИ да то не знамо. Бог ће нам исто тако судити и ако нешто знамо а то не чинимо или смо изабрали да будемо незналице у смислу побожности. Ако смо ми слободном вољом одлучили да нешто не знамо, а ово се дешава кад год не покушамо да потражимо знање Божијих заповести и да их применимо у животу, онда ће нам Бог изрећи пресуду у Судњи дан, чак иако покушамо да се оправдамо да нешто нисмо знали.
Које је унутрашње и спољње значење ове приче? Има доста објашњења везаних за ову причу, чак и у самом јеванђељском тексту. То је један од ретких делова Јеванђеља где нам Господ Наш тумачи дубље значење Његове приче. Апостоли му прилазе, као што су му прилазили много пута, и говоре му да уопште не разумеју. Он им ово појашњава, јер је значење ове приче веома важно.
„Гле, изађе Сејач да сеје.“
Ко је Сејач? Нико други до Господ Исус Христос. Водите рачуна када читате Свето Јеванђеље- свака реч има своје значење. Сејач ИЗАЂЕ да посеје своје семе. Он није изашао из куће на фарми и почео да ради- овај „излазак“ је оваплоћење Сина Божијег. Семе је реч Божија, оне речи које је Он говорио.
Док је он сејао, семе је падало на разна места, покрај пута, на каменита места, међу трње и на земљу добру. Семе је „пало“; није бачено. Падало је свуда равномерно, а та места су људске душе. Онај који је постојао пре свега, Исус Христос, понизио се да буде један од нас нама раван, да постане човек. И он је посејао своју науку по читавом свету, једнако и бесплатно за све људе. Она је доступна свима.
У овој причи описане су четири врсте људи, где су тројица од четворице страдали. Цело човечанство обухваћено је овим категоријама, а већина пострада. Ова истина важи како у наше доба као што је важила у свако доба. Већина људи не наследи Царство Божије јер они нису добра земља. Па ипак, Господ Спаситељ сеје Своје семе, и опет даје шансу човеку да Га прихвати и да се држи Његових заповести.
Сетите се приче о талантима и човека са једним талантом- Господ је знао да он неће употребити свој талант. Сетите се шта је талант? То је милост Божија, која нам омогућава да чинимо добра дела, да поштујемо Његове заповести и да што више научимо о Њему.
Човек са једним талантом је као земља поред пута. Птице небеске одмах позобаше ту реч из његовог срца јер он истински не вероваше у њу. Сви ми познајемо такве људе, који у себи немају никакву веру. Место поред пута је тврдо и сабијено. Никакво семе не допире у њега, оно се или спере или остане тамо да буде плен птицама небеским.
Птице небеске су демони, који уграбе ту реч из човечијег срца, али само због тога јер ју је човек оставио тамо негде, незаштићену и није пазио на њу. Демони не могу узети реч из срца ако је држите близу себе, само ако не негујете ту реч.
Према томе, ови људи покрај пута немају никаквог удела у спасењу јер се никада нису ни потрудили да верују.
Неко семе паде на каменито место, а када израсте увену јер немаше довољно влаге у себи. Да ли сте икада били на пропланку? То је подручје на коме се налази танак слој земље преко кречњачких стена, а само неке врсте биљака могу тамо да расту. Где је суша, све умире, осим само неколико веома издржљивог дрвећа. Тамо има веома мало земље, у веома малој количини, али ипак има довољно земље да би се задржало нешто влаге, што је неопходно за Христову науку. Постоји мало знања, нема пуно борбе ни жеље, и у најгорем смислу најмањи су покушаји, таква особа вене и страда.
Неки људи су на трновитој земљи. Трње се рашири око жита, речи Божије. Ово трње подави оне који се држаше заповести. Оно подави науку Божију, јер се ми окрећемо од Бога, нашем трњу, штагод да је оно, да ли је то богатство, светске бриге, удовољавање чулима, наш понос, наш страх, амбиција. Постоје стотине начина на који се човек може окренути од Христа, чак иако је Хришћанин.
Да ли се сећате приче о пшеници и кукољу? Овај кукољ је исти као и ово трње. Кукољ расте упоредо са пшеницом, осим за човека који има слободу одлучивања и знање, а то је наравно, Бог Човек, Исус Христос, а такви људи су понекад не разликују од правих Хришћана. Они иду у цркву, имају породице, дају прилоге, и чине у спољашњем смислу све што треба чинити, осим тога што у њима нема живота. Где је њихово благо, ту је и њихово срце, а њихово благо није Христос, па Христос и није са њима. Ови људи који су међу трњем немају Христа, чак иако себе зову Хришћанима.
А неко семе, мала количина семена, паде на добру земљу. И рашири се и донесе плод. Свети Лука каже да донесе стоструки плод, а Свети Матеј такође говорећи о овој причи указује на то да је Господ дао још неке податке. Неко семе донесе род по тридесет, неко по шездесет а неко по сто, јер ни сви Светитељи нису исти. Не извршује свако реч Божију у истом степену нити на исти начин.
Претпостављам да су то добре вести за мене јер тренутно не могу себе да замислим да ћу постати Светитељ. Не треба да мислим на тај начин јер Бог може променити човека, само ако се човек препусти Богу. Свакако, ако нико од нас не живи са мишљу да полаже узвишено право да је Светитељ, Бог има места за нас у дому Свом, јер станови су разни, само ако ми учинимо напор да живимо по Његовим заповестима.
Рекао сам ово већ много пута; успех није тако битан као што је битан напор. Ако учините неки напор, онда на крају, парадоксално, бићете успешан јер ће Бог примити ваше покајање, и наградиће вас, некога по тридесет, некога по шездесет, некога по сто. Нека би нам свима Бог дао да примимо по сто. Нека би сви ми били као онај човек који је добио пет таланата и радио на њима и увећао их на десет, а онда нека би нам Господ дао Своју бесконачну милост.
Сад, да видимо, како можемо бити добра земља? Зар то није оно што треба да научимо из ове приче? Шта је добра земља? Добра земља се пажљиво обрађује, и копа, и разбија се грумен земље, и лепо се обради, и дода се ђубриво, залије се, и огради се тако да животиње не долазе на њу. Чува се, нико не може да украде плодове које она доноси. То укључује и известан напор. То се једноставно не дешава „само од себе“.
Прошле године, обрађивао сам своју парцелу јер сам желео да нешто засадим. Ове године нисам водио рачуна о њој и нисам садио, то се чак не може НАЗВАТИ добром земљом, а то је БИЛА ВЕОМА ДОБРА земља када сам је обрађивао, па ми се то тако вратило.
Иста ствар ће се десити и са нама. Ако не водимо рачуна о семену које усађујемо у себе, преобратићемо се о оног човека какви смо били пре и дозволићемо корову да расте у нама. То ће нас угушити. Чак иако у нама није зачет коров- семе корова је у ваздуху, зар не? Тако је и са демонима. Коров може да дође и на добру земљу у ма које време и море се стално вадити и искоренити веома пажљиво.
Може бити веома болно чупати сав тај коров, нарочито трње и чкаље, зато што су они оштри и могу да нас посеку да прокрваримо. Без обтира на све, ми морамо то да радимо, да ишчупамо сав коров и чкаље ако себе сматрамо добром земљом, ако смо заиста ЧАК и почели да будемо добра земља!
Спаситељ наш каже за оне који су на доброј земљи: „А на доброј земљи су они који су искреног и чистог срца, чувши реч држе је у себи и стрпљиво доносе род“.
Постоје неке речи које нам представљају проблем у разумевању (ја понекад имам проблем са тим): „Чувши реч, ДРЖЕ је и СТРПЉИВО доносе плод“. Стпљење је најтежа реч у нашем језику. Хришћани живе са стрпљењем са издржљивошћу. Онај ко издржи до краја биће спасен. Ми само знамо за почетак. И заиста, ако је неки део наше душе добра земља, хајде да и од осталог дела душе начинимо добру земљу, да пажљиво радимо са њом, мукотрпним радом. И док чистимо све делове наше душе, обратимо пажњу на места која смо очистили да не би коров дошао и подавио нас.
Како ћемо то да учинимо? Тај задатак је ван наших способности! Апостол Павле нам то говори на један чудесан начин. Он каже:
„Јер ја законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех, а живим не више ја него живи у мени Христос, а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволе и предаде себе за мене.“
Чудесне, величанствене речи! Нека би то важило и у нашим животима. Нека би сви ми говорили да више не живимо ми него да Христос живи у нама. Нека би сви ми живели по вери јер је то једини начин да се постигне наш задатак. А који је наш задатак? Да познамо Христа, зар не? Зар то није оно што нам данашње Јеванђеље говори? Спаситељ наш молио се свом Небеском Оцу непосредно пре него што ће кренути да пострада за спасење душа наших, а Он каже: „А ово је вечни живот да познају Тебе јединог истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“.
Шта је знање? Знање је присност. Знање је ... љубав. Знати Бога је волети Га, и дати све Њему.
Ми видимо доказ овакве љубави чак и у нашим међусобним људским односа. Љубав мужа према жени, или детета према оцу или мајци, нарочито љубав малог детета, та савршена љубав.
Али баш као и код детета које није више тако присно са својим родитељима кад уради нешто лоше- оно се неко време не појављује у истој соби где су родитељи, не жели да разговара са њима, погиње главу, пресеца везе са њима због осећаја кривице- тако је и са нама, ако се не држимо Божијих заповести. Онда нећемо бити у стању да узвикнемо „Ава, Оче“, јер ће нам због стида бити погнута глава. Наравно, кажем да то већина људи не ради јер не може да поднесе ту врсту срама. Уместо тога, они једноставно напусте Бога. Они буду угушени бригама, или пожудама или страстима, бескорисним приоритетима, или чак постану још гори, увену, и немају вере ни у што. То се дешава већини људи.
Надам се да ћемо у нашој цркви, опростите ми на изразу, имати „лудачку срећу“. Надам се да ћемо сви бити сви бити добра земља, али знам да је једини начин да то буде могуће ако се боримо- појединачно или заједно. Морамо се једни за друге молити, помагати једни другима, и онда, из нашег угла, у сопственој соби, дозивати Бога сваки дан, тражећи од Њега да нам помогне да се изборимо са свим страстима, са свим греховима које чинимо. Чак иако смо слаби, ми имамо жељу да променимо своје ставове.
Да ли знате да сваки грех, чак и сваки чин проистиче из помисли? Све што чинимо проистиче из помисли. Ми одлучимо да нешто урадимо, а онда то и урадимо, да ли је то добро или лоше. Морамо променити наше мисли. Тако Апостол Павле каже:
„А даље, браћо, год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите“.
Вежбајте се! Па сада, ако желите да будете добра земља, не смете по њој бацати смеће. Морате додати ствари које чисте од лоших мисли, трачарења, осуђивања других. Сигурно да вам на памет може пасти још ствари које су у вашем срцу и које утичу на ту добру земљу. А ако је земља запуштена, и ми једноставно одемо, не бринући се о њој, она постаје земља поред пута. Постаје тешка и семе не може више да продре у њу, а оно што је у њој умире или никада не проклија. Тако да имамо доста посла да урадимо, драга браћо и сестре. Морамо нашу земљу стално пажљиво неговати. И морамо имати стрпљења.
Постоје две стране стрпљења. Једна је да морамо бити стрпљиви у вези наше животне позиције, нашег статуса, количином новца који зарађујемо, са потешкоћама са којим се суочавамо. Не смемо псовати Бога нити му говорити да треба да имамо ово или оно. То је једна врста стрпљења.
Постоји још једна врста- веома важна врста стрпљења. Дозволите Богу да дела! Потребно је причекати да Бог дела. Ми не знамо колико нам је времена преостало, али време које имамо је нешто што нам је Бог дозволио. Он ће искористити сваки тренутак тог времена да нас усаврши Па ако имамо проблем са нашим гресима, ако свакога дана западамо у неку невољу, онда СВАКИ ДАН покајте се за то и будите стрпљиви.
Имајте људски дух, али не будите као неко дете које бежи од греха, или које пре бежи од спознаје тог греха, јер ће он увек бити са вама док га не победите. Суочите се са њим. Суочите се са мачем и штитом, са штитником и са вером. На крају, Бог ће вас ослободити. Десиће се то. То је загарантовано. Ако се човек бори да спозна Божије заповести, Он ће их открити. То је у потпуности извесно јер ћете у својој борби извршавати Његове заповести.
Па будите стрпљиви, обрађујте своју земљу сваки дан, сваки тренутак. Међутим, будите опрезни и не судите. Ово је тешка лекција, за коју нам је потребно доста времена да је научимо- да сами не судимо, и да погледамо у грехе које чинимо и да кажемо да никада не можемо боље. Неке ствари учинимо боље, а у неким стварима Бог нам помаже и опрашта нам чак иако смо нешто горе урадили демони не могу узети од нас да смо деца Најузвишенијег.
У могућности смо да узвикнемо „Ава Оче“ само ако се боримо да живимо у Христу. Бог живи у нама. Он нас просвећује. Он нам помаже чак иако смо грешници. Па ако он долази нама и нуди нам БЕСПЛАТНО Своју милост и милосрђе, ко смо онда ми, да у свом поносу и ароганцији кажемо „да ту нема довољно милости и милосрђа. Ја не могу да се променим“? Сваки човек може да се промени. Свако може величанствено да се промени само ако дозволи Богу да га промени, али за то је потребно време, доста времена.
Убеђен сам, да сте као и ја, и да сте уморни од својих грехова. Они нас претоварају, они су као сидро , они могу да посеку и да повреде. А опет, на неки чудан и изопачен начин, они су нам драги. Они мора да су нам драги на неки начин, али Бог разуме, и Он ће нам помоћи ако ми учинимо неки напор, ако смо стрпљиви.
Нико од нас у овом тренутку није земља поред пута јер ми бар покушавамо да будемо Хришћани. Неки од нас су камен, а неки могу бити и трње. Бог зна, а ово ће нам на крају све бити откривено. Чак иако имате мало земљишта у себи сада, и чак иако се давите у трњу и бригама, Бог ће вам помоћи да постанете добра земља. Он ће помоћи било ком човеку да постане добра земља. Он није особа која се обазире ни на једну особу специјално. Сваком човеку који жели Божију милост биће дата, бесплатно. Па прихватите Божију милост и стисните је у своје срце. Држите је унутра и негујте, и будите добра земља, и Бог ће вас спасти. Амин.
Јеванђеље по Луки 8, 5-15
- Изађе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде покрај пута, и погази се и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. – Говорећи ово повика:
- Ко има уши да чује, нека чује!
А ученици његови питаху га говорећи:
- Шта значи ова прича?
А он рече:
-Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде и чујући не разумеју. А ова прича значи:- Семе је реч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. А које је на камену то су они који када чују са радошћу примају реч; и ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења отпадну. А које у трње пада, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.- Ово говорећи повика:- Ко има уши да чује, нека чује!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 21.недеља по Духовима, а то је такође и дан када се сећамо Светих отаца Седмог Васељенског сабора. Овај Сабор установио је оно што је Црква одувек знала а тиче се светих икона.
Данас, читамо причу о Сејачу, која нам је јако позната, коју знају чак и људи који нису Хришћани. Многе ове приче су заиста део наше културе. Људи чак користе библијску терминологију а да то и не знају.
Како ове приче делују на нас? Постоји једно унутрашње значење и једно спољашње значење ових прича.
Зашто је Господ говорио у причама? Зашто је говорио о стварима са скривеним значењем? Свети оци нам објашњавају да када нешто пажљиво и дубоко сагледате, када је потребан напор да би се то сагледало, онда ће се у вама развити више разумевања о томе. Ако вам се нешто да на готово и ако нема напора у спознаји тога, онда ви то јако мало разумете.
Овај принцип можемо видети чак и у световном животу. Погледајте, данас људи једва да читају и пишу јер је ово доба у којем се налазимо доба телевизије. Они добијају бесплатне информације и потребно им је јако мало напора да сами нешто открију..
Приче су нам такође дате и због тога што Бог не жели недостојнима да открије ствари због којих ће бити осуђени. Човек мора да се преиспита да ли је способан да уђе у дубоко значење ових ствари, а Бог ће нам судити за то што знамо. Бог ће нам судити и за оно што не знамо. Ако смо ИЗАБРАЛИ да то не знамо. Бог ће нам исто тако судити и ако нешто знамо а то не чинимо или смо изабрали да будемо незналице у смислу побожности. Ако смо ми слободном вољом одлучили да нешто не знамо, а ово се дешава кад год не покушамо да потражимо знање Божијих заповести и да их применимо у животу, онда ће нам Бог изрећи пресуду у Судњи дан, чак иако покушамо да се оправдамо да нешто нисмо знали.
Које је унутрашње и спољње значење ове приче? Има доста објашњења везаних за ову причу, чак и у самом јеванђељском тексту. То је један од ретких делова Јеванђеља где нам Господ Наш тумачи дубље значење Његове приче. Апостоли му прилазе, као што су му прилазили много пута, и говоре му да уопште не разумеју. Он им ово појашњава, јер је значење ове приче веома важно.
„Гле, изађе Сејач да сеје.“
Ко је Сејач? Нико други до Господ Исус Христос. Водите рачуна када читате Свето Јеванђеље- свака реч има своје значење. Сејач ИЗАЂЕ да посеје своје семе. Он није изашао из куће на фарми и почео да ради- овај „излазак“ је оваплоћење Сина Божијег. Семе је реч Божија, оне речи које је Он говорио.
Док је он сејао, семе је падало на разна места, покрај пута, на каменита места, међу трње и на земљу добру. Семе је „пало“; није бачено. Падало је свуда равномерно, а та места су људске душе. Онај који је постојао пре свега, Исус Христос, понизио се да буде један од нас нама раван, да постане човек. И он је посејао своју науку по читавом свету, једнако и бесплатно за све људе. Она је доступна свима.
У овој причи описане су четири врсте људи, где су тројица од четворице страдали. Цело човечанство обухваћено је овим категоријама, а већина пострада. Ова истина важи како у наше доба као што је важила у свако доба. Већина људи не наследи Царство Божије јер они нису добра земља. Па ипак, Господ Спаситељ сеје Своје семе, и опет даје шансу човеку да Га прихвати и да се држи Његових заповести.
Сетите се приче о талантима и човека са једним талантом- Господ је знао да он неће употребити свој талант. Сетите се шта је талант? То је милост Божија, која нам омогућава да чинимо добра дела, да поштујемо Његове заповести и да што више научимо о Њему.
Човек са једним талантом је као земља поред пута. Птице небеске одмах позобаше ту реч из његовог срца јер он истински не вероваше у њу. Сви ми познајемо такве људе, који у себи немају никакву веру. Место поред пута је тврдо и сабијено. Никакво семе не допире у њега, оно се или спере или остане тамо да буде плен птицама небеским.
Птице небеске су демони, који уграбе ту реч из човечијег срца, али само због тога јер ју је човек оставио тамо негде, незаштићену и није пазио на њу. Демони не могу узети реч из срца ако је држите близу себе, само ако не негујете ту реч.
Према томе, ови људи покрај пута немају никаквог удела у спасењу јер се никада нису ни потрудили да верују.
Неко семе паде на каменито место, а када израсте увену јер немаше довољно влаге у себи. Да ли сте икада били на пропланку? То је подручје на коме се налази танак слој земље преко кречњачких стена, а само неке врсте биљака могу тамо да расту. Где је суша, све умире, осим само неколико веома издржљивог дрвећа. Тамо има веома мало земље, у веома малој количини, али ипак има довољно земље да би се задржало нешто влаге, што је неопходно за Христову науку. Постоји мало знања, нема пуно борбе ни жеље, и у најгорем смислу најмањи су покушаји, таква особа вене и страда.
Неки људи су на трновитој земљи. Трње се рашири око жита, речи Божије. Ово трње подави оне који се држаше заповести. Оно подави науку Божију, јер се ми окрећемо од Бога, нашем трњу, штагод да је оно, да ли је то богатство, светске бриге, удовољавање чулима, наш понос, наш страх, амбиција. Постоје стотине начина на који се човек може окренути од Христа, чак иако је Хришћанин.
Да ли се сећате приче о пшеници и кукољу? Овај кукољ је исти као и ово трње. Кукољ расте упоредо са пшеницом, осим за човека који има слободу одлучивања и знање, а то је наравно, Бог Човек, Исус Христос, а такви људи су понекад не разликују од правих Хришћана. Они иду у цркву, имају породице, дају прилоге, и чине у спољашњем смислу све што треба чинити, осим тога што у њима нема живота. Где је њихово благо, ту је и њихово срце, а њихово благо није Христос, па Христос и није са њима. Ови људи који су међу трњем немају Христа, чак иако себе зову Хришћанима.
А неко семе, мала количина семена, паде на добру земљу. И рашири се и донесе плод. Свети Лука каже да донесе стоструки плод, а Свети Матеј такође говорећи о овој причи указује на то да је Господ дао још неке податке. Неко семе донесе род по тридесет, неко по шездесет а неко по сто, јер ни сви Светитељи нису исти. Не извршује свако реч Божију у истом степену нити на исти начин.
Претпостављам да су то добре вести за мене јер тренутно не могу себе да замислим да ћу постати Светитељ. Не треба да мислим на тај начин јер Бог може променити човека, само ако се човек препусти Богу. Свакако, ако нико од нас не живи са мишљу да полаже узвишено право да је Светитељ, Бог има места за нас у дому Свом, јер станови су разни, само ако ми учинимо напор да живимо по Његовим заповестима.
Рекао сам ово већ много пута; успех није тако битан као што је битан напор. Ако учините неки напор, онда на крају, парадоксално, бићете успешан јер ће Бог примити ваше покајање, и наградиће вас, некога по тридесет, некога по шездесет, некога по сто. Нека би нам свима Бог дао да примимо по сто. Нека би сви ми били као онај човек који је добио пет таланата и радио на њима и увећао их на десет, а онда нека би нам Господ дао Своју бесконачну милост.
Сад, да видимо, како можемо бити добра земља? Зар то није оно што треба да научимо из ове приче? Шта је добра земља? Добра земља се пажљиво обрађује, и копа, и разбија се грумен земље, и лепо се обради, и дода се ђубриво, залије се, и огради се тако да животиње не долазе на њу. Чува се, нико не може да украде плодове које она доноси. То укључује и известан напор. То се једноставно не дешава „само од себе“.
Прошле године, обрађивао сам своју парцелу јер сам желео да нешто засадим. Ове године нисам водио рачуна о њој и нисам садио, то се чак не може НАЗВАТИ добром земљом, а то је БИЛА ВЕОМА ДОБРА земља када сам је обрађивао, па ми се то тако вратило.
Иста ствар ће се десити и са нама. Ако не водимо рачуна о семену које усађујемо у себе, преобратићемо се о оног човека какви смо били пре и дозволићемо корову да расте у нама. То ће нас угушити. Чак иако у нама није зачет коров- семе корова је у ваздуху, зар не? Тако је и са демонима. Коров може да дође и на добру земљу у ма које време и море се стално вадити и искоренити веома пажљиво.
Може бити веома болно чупати сав тај коров, нарочито трње и чкаље, зато што су они оштри и могу да нас посеку да прокрваримо. Без обтира на све, ми морамо то да радимо, да ишчупамо сав коров и чкаље ако себе сматрамо добром земљом, ако смо заиста ЧАК и почели да будемо добра земља!
Спаситељ наш каже за оне који су на доброј земљи: „А на доброј земљи су они који су искреног и чистог срца, чувши реч држе је у себи и стрпљиво доносе род“.
Постоје неке речи које нам представљају проблем у разумевању (ја понекад имам проблем са тим): „Чувши реч, ДРЖЕ је и СТРПЉИВО доносе плод“. Стпљење је најтежа реч у нашем језику. Хришћани живе са стрпљењем са издржљивошћу. Онај ко издржи до краја биће спасен. Ми само знамо за почетак. И заиста, ако је неки део наше душе добра земља, хајде да и од осталог дела душе начинимо добру земљу, да пажљиво радимо са њом, мукотрпним радом. И док чистимо све делове наше душе, обратимо пажњу на места која смо очистили да не би коров дошао и подавио нас.
Како ћемо то да учинимо? Тај задатак је ван наших способности! Апостол Павле нам то говори на један чудесан начин. Он каже:
„Јер ја законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех, а живим не више ја него живи у мени Христос, а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволе и предаде себе за мене.“
Чудесне, величанствене речи! Нека би то важило и у нашим животима. Нека би сви ми говорили да више не живимо ми него да Христос живи у нама. Нека би сви ми живели по вери јер је то једини начин да се постигне наш задатак. А који је наш задатак? Да познамо Христа, зар не? Зар то није оно што нам данашње Јеванђеље говори? Спаситељ наш молио се свом Небеском Оцу непосредно пре него што ће кренути да пострада за спасење душа наших, а Он каже: „А ово је вечни живот да познају Тебе јединог истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“.
Шта је знање? Знање је присност. Знање је ... љубав. Знати Бога је волети Га, и дати све Њему.
Ми видимо доказ овакве љубави чак и у нашим међусобним људским односа. Љубав мужа према жени, или детета према оцу или мајци, нарочито љубав малог детета, та савршена љубав.
Али баш као и код детета које није више тако присно са својим родитељима кад уради нешто лоше- оно се неко време не појављује у истој соби где су родитељи, не жели да разговара са њима, погиње главу, пресеца везе са њима због осећаја кривице- тако је и са нама, ако се не држимо Божијих заповести. Онда нећемо бити у стању да узвикнемо „Ава, Оче“, јер ће нам због стида бити погнута глава. Наравно, кажем да то већина људи не ради јер не може да поднесе ту врсту срама. Уместо тога, они једноставно напусте Бога. Они буду угушени бригама, или пожудама или страстима, бескорисним приоритетима, или чак постану још гори, увену, и немају вере ни у што. То се дешава већини људи.
Надам се да ћемо у нашој цркви, опростите ми на изразу, имати „лудачку срећу“. Надам се да ћемо сви бити сви бити добра земља, али знам да је једини начин да то буде могуће ако се боримо- појединачно или заједно. Морамо се једни за друге молити, помагати једни другима, и онда, из нашег угла, у сопственој соби, дозивати Бога сваки дан, тражећи од Њега да нам помогне да се изборимо са свим страстима, са свим греховима које чинимо. Чак иако смо слаби, ми имамо жељу да променимо своје ставове.
Да ли знате да сваки грех, чак и сваки чин проистиче из помисли? Све што чинимо проистиче из помисли. Ми одлучимо да нешто урадимо, а онда то и урадимо, да ли је то добро или лоше. Морамо променити наше мисли. Тако Апостол Павле каже:
„А даље, браћо, год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите“.
Вежбајте се! Па сада, ако желите да будете добра земља, не смете по њој бацати смеће. Морате додати ствари које чисте од лоших мисли, трачарења, осуђивања других. Сигурно да вам на памет може пасти још ствари које су у вашем срцу и које утичу на ту добру земљу. А ако је земља запуштена, и ми једноставно одемо, не бринући се о њој, она постаје земља поред пута. Постаје тешка и семе не може више да продре у њу, а оно што је у њој умире или никада не проклија. Тако да имамо доста посла да урадимо, драга браћо и сестре. Морамо нашу земљу стално пажљиво неговати. И морамо имати стрпљења.
Постоје две стране стрпљења. Једна је да морамо бити стрпљиви у вези наше животне позиције, нашег статуса, количином новца који зарађујемо, са потешкоћама са којим се суочавамо. Не смемо псовати Бога нити му говорити да треба да имамо ово или оно. То је једна врста стрпљења.
Постоји још једна врста- веома важна врста стрпљења. Дозволите Богу да дела! Потребно је причекати да Бог дела. Ми не знамо колико нам је времена преостало, али време које имамо је нешто што нам је Бог дозволио. Он ће искористити сваки тренутак тог времена да нас усаврши Па ако имамо проблем са нашим гресима, ако свакога дана западамо у неку невољу, онда СВАКИ ДАН покајте се за то и будите стрпљиви.
Имајте људски дух, али не будите као неко дете које бежи од греха, или које пре бежи од спознаје тог греха, јер ће он увек бити са вама док га не победите. Суочите се са њим. Суочите се са мачем и штитом, са штитником и са вером. На крају, Бог ће вас ослободити. Десиће се то. То је загарантовано. Ако се човек бори да спозна Божије заповести, Он ће их открити. То је у потпуности извесно јер ћете у својој борби извршавати Његове заповести.
Па будите стрпљиви, обрађујте своју земљу сваки дан, сваки тренутак. Међутим, будите опрезни и не судите. Ово је тешка лекција, за коју нам је потребно доста времена да је научимо- да сами не судимо, и да погледамо у грехе које чинимо и да кажемо да никада не можемо боље. Неке ствари учинимо боље, а у неким стварима Бог нам помаже и опрашта нам чак иако смо нешто горе урадили демони не могу узети од нас да смо деца Најузвишенијег.
У могућности смо да узвикнемо „Ава Оче“ само ако се боримо да живимо у Христу. Бог живи у нама. Он нас просвећује. Он нам помаже чак иако смо грешници. Па ако он долази нама и нуди нам БЕСПЛАТНО Своју милост и милосрђе, ко смо онда ми, да у свом поносу и ароганцији кажемо „да ту нема довољно милости и милосрђа. Ја не могу да се променим“? Сваки човек може да се промени. Свако може величанствено да се промени само ако дозволи Богу да га промени, али за то је потребно време, доста времена.
Убеђен сам, да сте као и ја, и да сте уморни од својих грехова. Они нас претоварају, они су као сидро , они могу да посеку и да повреде. А опет, на неки чудан и изопачен начин, они су нам драги. Они мора да су нам драги на неки начин, али Бог разуме, и Он ће нам помоћи ако ми учинимо неки напор, ако смо стрпљиви.
Нико од нас у овом тренутку није земља поред пута јер ми бар покушавамо да будемо Хришћани. Неки од нас су камен, а неки могу бити и трње. Бог зна, а ово ће нам на крају све бити откривено. Чак иако имате мало земљишта у себи сада, и чак иако се давите у трњу и бригама, Бог ће вам помоћи да постанете добра земља. Он ће помоћи било ком човеку да постане добра земља. Он није особа која се обазире ни на једну особу специјално. Сваком човеку који жели Божију милост биће дата, бесплатно. Па прихватите Божију милост и стисните је у своје срце. Држите је унутра и негујте, и будите добра земља, и Бог ће вас спасти. Амин.
Јеванђеље по Луки 8, 5-15
- Изађе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде покрај пута, и погази се и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. – Говорећи ово повика:
- Ко има уши да чује, нека чује!
А ученици његови питаху га говорећи:
- Шта значи ова прича?
А он рече:
-Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде и чујући не разумеју. А ова прича значи:- Семе је реч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. А које је на камену то су они који када чују са радошћу примају реч; и ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења отпадну. А које у трње пада, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.- Ово говорећи повика:- Ко има уши да чује, нека чује!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор
Погледај и беседу: На спомен отаца VII Васељенског сабора - Jeромонаха Игнатиjа (Шестаков)
Двадесета недеља по Духовима- Васкрсавање сина Наинске удовице Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“,
Проповеди Архиепископа Андреја (Римаренка)
Христос, окружен Својим апостолима и мноштвом људи, кретао се ка капијама града Наина. И баш у то време, у том граду Наин креће погребна поворка. Износи се млади човек, син јединац Наинске удовице. Замислите мајчинску патњу: јединац, љубљени, нада њене старости. Кроз шта пролази мајка? Али баш у то време, Христос, са мноштвом људи и Његовим апостолима, приближио се поворци на путу. Он прилази ближе и ближе. Он иде истим путем којим износе преминулог младића. Он гледа мајчинску патњу, прилази јој и каже: „Не плачи“ (Лк 7,13). Ко може, ко има право да каже ове речи једној мајци поред синовљевог мртвачког сандука? Само Он, јер је он победио смрт. Носачи сандука су се зауставили. Христос узе младића за руку и рече: „Устани!“ (Лк 7, 14). И Он га врати мајци.
Да ли можете да замислите шта мајка доживљава? Мир који је она имала пре смрти њеног сина , тај мир не само да је поново успостављен већ читав њен живот је оживљен. Осим свог сина, она је видела моћ васкрсења. А све се ово десило јер се Христос затекао на путу ком се кретала поворка. Христов пут, упокојени мора да прође овим Христовим путем, а на Христовом путу не може бити жалости. То је једноставно тако. У обраћању „Не плачи“, Христос обнваља унутрашњу снагу коју је он већ ставио на починак. Вероватно ће године проћи и овај младић ће отићи на исти начин. Али суштина није у томе. Овде је суштина да се мир јавио у срцу, јачајући ту особу у спољашњем постојању.
Можда грешим. Можда је начин на који размишљам погрешан. У реду, онда хајде да
прочитамо Апостол за данас, па ћете онда видети да ли говорим истину. О чему се говори у данашњем Апостолу? Говори се о Апостолу Павлу, док је он још био Савле.
Ево шта каже: „А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовестио, није од човека, нити га ја примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.“
(Гал 1, 11-12). Како је ово откривено? Откривено је на следећи начин: Павле (Савле) био је прави фарисеј и чекао је долазак Месије. Али каквог Месију су Јевреји у то време очекивали? Јевреји су били под римском влашћу, и извесна равнотежа успостављена је између јеврејских законодаваца и царева. А јеврејски народ је чекао долазак Месије; они су видели Месију као цара који ће их ослободити од римске власти и подићи им светског поглавара- цара. Фарисеј Савле мислио је о томе на сличан начин. Он је веровао да ће се то догодити овако: да ће јеврејски Месија доћи и да ће дати њима, Јеврејима, превласт у свету. И све што је радио, радио је ревносно. Он је и ревносно чекао Месију, и управо због тога што је са таквом ревношћу чекао Месију а
није знао нити разумео да је Христос Месија, у том моменту прогањао је оно што му се чинило да је Назаретска секта, баш у том моменту Христос му се јавио, управо због тога јер је он тражио Христа. И баш овде, у том тренутку, Савле се преобраћа у Павла Хришћанина. Јеванђеље се њему открило. И ево опет имамо пут којим иде Месија. Овим Месијиним путу ишао је Павле. И управо због искреног кретања ка спасењу,
њему се откри Истина.
Тако је и са нама, браћо и сестре. Ми такође треба да знамо којим путем идемо. Хришћански пут је основ на којем се Христов пут открива. А Христов пут је Црква. У њеној Благодати која постоји у свим светим тајнама, у свим чинодејствима Цркве, у свим молитвама, у свему што нам се даје за посвећење. А ова Благодат која је у Цркви и у нама је. Она се изражава у сваком чинодејству. Обичајима, на један посебан начин, у Светом Причешћу, у овом Дрвету Живота које нам је дато да обновимо своју природу
да би били обожени. То је пут којим морамо да идемо. Ако смо на том путу, онда, верујте ми, неће бити
такве недаће као што је ова сада. Као што је Господ рекао Наинској удовици: „Не плачи!“, сада и нама он шапуће: „Не плачи!“ Само не напуштај овај пут истинског Хришћанства. Одржи се у молитви, држи се у животу онога што Света Црква прописује, имај на уму Оца, Сина и Светога Духа, тајну смрт и тајну живота. Види како живот тече: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, Недеља (Васкрсење).
(*У руском језику недеља се зове Воскресениа- што значи Васкрс). Крај свему је Васкрсење.
Живите по Божијој милости и нека вас Господ никад не напусти.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор
Проповеди Архиепископа Андреја (Римаренка)
Христос, окружен Својим апостолима и мноштвом људи, кретао се ка капијама града Наина. И баш у то време, у том граду Наин креће погребна поворка. Износи се млади човек, син јединац Наинске удовице. Замислите мајчинску патњу: јединац, љубљени, нада њене старости. Кроз шта пролази мајка? Али баш у то време, Христос, са мноштвом људи и Његовим апостолима, приближио се поворци на путу. Он прилази ближе и ближе. Он иде истим путем којим износе преминулог младића. Он гледа мајчинску патњу, прилази јој и каже: „Не плачи“ (Лк 7,13). Ко може, ко има право да каже ове речи једној мајци поред синовљевог мртвачког сандука? Само Он, јер је он победио смрт. Носачи сандука су се зауставили. Христос узе младића за руку и рече: „Устани!“ (Лк 7, 14). И Он га врати мајци.
Да ли можете да замислите шта мајка доживљава? Мир који је она имала пре смрти њеног сина , тај мир не само да је поново успостављен већ читав њен живот је оживљен. Осим свог сина, она је видела моћ васкрсења. А све се ово десило јер се Христос затекао на путу ком се кретала поворка. Христов пут, упокојени мора да прође овим Христовим путем, а на Христовом путу не може бити жалости. То је једноставно тако. У обраћању „Не плачи“, Христос обнваља унутрашњу снагу коју је он већ ставио на починак. Вероватно ће године проћи и овај младић ће отићи на исти начин. Али суштина није у томе. Овде је суштина да се мир јавио у срцу, јачајући ту особу у спољашњем постојању.
Можда грешим. Можда је начин на који размишљам погрешан. У реду, онда хајде да
прочитамо Апостол за данас, па ћете онда видети да ли говорим истину. О чему се говори у данашњем Апостолу? Говори се о Апостолу Павлу, док је он још био Савле.
Ево шта каже: „А дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовестио, није од човека, нити га ја примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.“
(Гал 1, 11-12). Како је ово откривено? Откривено је на следећи начин: Павле (Савле) био је прави фарисеј и чекао је долазак Месије. Али каквог Месију су Јевреји у то време очекивали? Јевреји су били под римском влашћу, и извесна равнотежа успостављена је између јеврејских законодаваца и царева. А јеврејски народ је чекао долазак Месије; они су видели Месију као цара који ће их ослободити од римске власти и подићи им светског поглавара- цара. Фарисеј Савле мислио је о томе на сличан начин. Он је веровао да ће се то догодити овако: да ће јеврејски Месија доћи и да ће дати њима, Јеврејима, превласт у свету. И све што је радио, радио је ревносно. Он је и ревносно чекао Месију, и управо због тога што је са таквом ревношћу чекао Месију а
није знао нити разумео да је Христос Месија, у том моменту прогањао је оно што му се чинило да је Назаретска секта, баш у том моменту Христос му се јавио, управо због тога јер је он тражио Христа. И баш овде, у том тренутку, Савле се преобраћа у Павла Хришћанина. Јеванђеље се њему открило. И ево опет имамо пут којим иде Месија. Овим Месијиним путу ишао је Павле. И управо због искреног кретања ка спасењу,
њему се откри Истина.
Тако је и са нама, браћо и сестре. Ми такође треба да знамо којим путем идемо. Хришћански пут је основ на којем се Христов пут открива. А Христов пут је Црква. У њеној Благодати која постоји у свим светим тајнама, у свим чинодејствима Цркве, у свим молитвама, у свему што нам се даје за посвећење. А ова Благодат која је у Цркви и у нама је. Она се изражава у сваком чинодејству. Обичајима, на један посебан начин, у Светом Причешћу, у овом Дрвету Живота које нам је дато да обновимо своју природу
да би били обожени. То је пут којим морамо да идемо. Ако смо на том путу, онда, верујте ми, неће бити
такве недаће као што је ова сада. Као што је Господ рекао Наинској удовици: „Не плачи!“, сада и нама он шапуће: „Не плачи!“ Само не напуштај овај пут истинског Хришћанства. Одржи се у молитви, држи се у животу онога што Света Црква прописује, имај на уму Оца, Сина и Светога Духа, тајну смрт и тајну живота. Види како живот тече: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, Недеља (Васкрсење).
(*У руском језику недеља се зове Воскресениа- што значи Васкрс). Крај свему је Васкрсење.
Живите по Божијој милости и нека вас Господ никад не напусти.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор
Недеља 20. по Духовима
Омилије, св. Владика Николај
Јеванђеље о Господу Васкрситељу /Лука 7, 11-16. Зач. 30.
Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти? Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт? Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје?
Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до последњег рођеног човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима.Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10, 28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну.
Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети. Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш (Јез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући.
Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се у данашњем јеванђељу.
У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни чуло ни видело у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека.
Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом.
И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете којом смо целога века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота - мирисом неба или смрадом греха.
Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце виде пастира, нити су сметене нити су расејане. Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и зато су расејани, то јест свак себи постаје пастир и свак иде својим путем. Кад би људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то - не би се ни знало за смрт у свету! - Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила савршено осамљена. А где је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући у друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама. Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога живога.
Не плачи! теши Господ ожалошћену мајку. То говори Онај који не мисли као многи од нас, да је душа умрлога дечка отишла у гроб пре одласка тела, Онај који зна где је душа умрлога; Онај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене оне који плачу - јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним. Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље; али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот.
Па кад је плач тако користан, у хришћанском смислу, зашто онда Господ говори мајци умрлога детета: не плачи? То је опет један сасвим различит случај. Ова жена плакала је као она која нема наду; и уз то она није плакала за гресима свога детета нити за својим сопственим гресима, него за телесним губитком свога детета, за његовим тобожњим уништењем, и за вечним растанком с њим. Међутим ту је био присутан Син Божји, властитељ живих и умрлих. У Његовом присуству није требало плакати, као што се у Његовом присуству није морало постити. Кад су фарисеји пребацивали Господу, како Његови ученици не посте као што чине Јованови ученици, Господ је одговорио: можете ли сватове натерати да посте док је женик с њима (Лк. 5, 33-34)? Исто тако: зар треба неко да плаче у присуству Животворца, у чијем царству не постоје мртви него само живи? Али ожалошћена удовица не познаје Христа нити силу Божју. Она тугује за својим јединцем безнадежним туговањем, каквим су туговали у то време сви остали Јевреји као и Јелини, који или нису ни имали или су изгубили веру у васкрсење мртвих. На ту њену безумну тугу из незнања ражали се милосрдни Господ, и рече јој: не плачи! Не рече јој Он да не плаче у оном смислу у ком многи и данас говоре ке плачи, ожалошћенима за својим умрлим, то јест: не плачи, јер га плачем не можеш повратити! таква је судба! сви ћемо ми тим путем! То је неутешна утеха, коју ми дајемо другима, но која ни нас не теши кад нам долази од других. Друго мисли Христос кад каже жени: не плачи! Он мисли, не плачи, јер Ја сам ту! А Ја сам пастир свију оваца, и ниједна се овца не може сакрити од Мене, а да Ја не знам где је. Твој син није умро онако како ти замишљаш, него му се само душа раставила од тела. Ја имам власт над његовом душом као и над телом. И због твоје жалости и из незнања и неверовања, као и због незнања и неверовања свега овога око тебе, Ја ћу поново саставити душу детињу са његовим телом, и повратити га поново у живот, не толико због њега колико због тебе и због овога народа. Да би ви сви веровали, да Живи Бог бди над људима, и да сам Ја Онај који је требао доћи као Месија и Спаситељ света. - У томе смислу, дакле, Господ говори мајци: не плачи! И пошто је изрекао ову реч, тада је приступио делу. И приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! Прихватити се до мртваца или до мртвачких ствари сматрало се код Јевреја нечистим, и било је забрањено. Та је забрана имала свога смисла док се Бог у Израиљу поштовао и живот људски ценио изнад свега на земљи. Но кад се смањило право богопоштовање као и поштовање живота људског, тада су многе заповести, па и ова међу њима, постале као сујеверице, и протрчале су на прво место мимо главне заповести Божје. Тако је било, на пример, и са обрезањем тела и нерадом у Суботу. Дух ових заповести био се сасвим изгубио, и место духа остало је обожавање форми или слова заповести. Христос је повраћао дух и живот тих заповести, но срце народних старешина, чувара закона Божјега, толико је било потамнело и одрвенило, да су они хтели убити Христа зато што је у Суботу лечио болеснике (Јов. 5, 16)! Њима је Субота била важнија него човек, чак важнија него ли и сам Син Божји. Но Господ се није освртао на срдњу старешина; Он је продужавао истицати сваком приликом, да је живот и спасење човечје душе важније од старих умртвљених предања и обичаја. То је Он хтео намерно истаћи и овом приликом, прихвативши се противзаконо за сандук мртваца. Но чудо васкрсења, које је Господ овом приликом извео, тако је било поражавајуће, да немоћне старешине јеврејске нису смеле овом приликом отворити уста да учине свој приговор.
Момче, теби говорим, устани! Господ Исус заповеда мртвацу од Свог имена, а не као пророци Илија и Јелисеј, који су се молили Богу да Бог васкрсне мртве. Оно су биле слуге Бога Живога, а ово је Његов Син Јединородни. Својом божанском влашћу, дакле, заповеда Господ дечку да оживи и да се дигне. Теби говорим! Тим речима - које Господ није употребио ни при једном другом васкрсењу мртваца - хоће Он да покаже и нагласи да Он ово дело чини искључиво по Својој божанској моћи. Хоће тиме да покаже да он има власт над мртвима као и над живима. Јер ово чудо није се десило по вери мајке тога момчета, као у случају васкрсења кћери кнеза Јаира; нити је пак ико из те поворке за мртвацем очекивао овако моћно чудо, као што је био случај са васкрсењем Лазара. Не; нити је се ово чудо десило по нечијој вери, нити по нечијем ишчекивању, него искључиво по моћној речи Господа Исуса.
И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој. Чу твар свога Создатеља и послуша заповест. Она иста божанска моћ, која је првобитно духнула животворни дах у прашину и од прашине створила човека, дејствовала је и сада, да мртав прах оживи: да крв проради и очи прогледају, и уши прочују, и језик проговори, и кости са месом ставе се у покрет. Где је да је била тада душа умрлога дечка, она је чула глас свога Старешине, и на мах се вратила у тело, да заједно са телом изврши заповест Његову. Позна поданик глас Цара свога, и одазва се. Дечко се исправи и седе у сандук, и стаде говорити. Зашто одмах отпоче говорити? Да не мисле људи да је то нека волшебна опсена, да не мисле да је то нека авет ушла у његово тело и исправила га у сандуку. Треба сви да чују глас и речи оживљенога, да не би ни најмање сумње било, да је то он, а не неко други у њему. Из истог тог разлога Господ узима дечка из сандука и предаје га матери његовој - и даде га матери његовој. Када га мајка позна и прими, и загрли, онда ће ишчезнути страх и сумња и код осталих присутних. Још га Господ узима Својим рукама и предаје мајци зато да би јој показао, да јој га даје као дар, и сада као и онда када га је она родила. Живот је дар Божји. Живот сваког човека дарује Бог из Своје руке. И не гнуша се Бог ниједног створеног човека, да га узме за руку и упути у овај земаљски, времени живот. Још и зато узима Господ васкрсло дете и предаје га мајци, да јој покаже, да јој Он није узалуд рекао: не плачи! Кад јој је то рекао, Он је већ мислио да јој пружи утеху не само тим речима, које је жалосна мајка могла чути тога дана од многих познаника, него једним делом које представља неочекивану и савршену утеху. И најзад, још и зато Господ чини то тако, да би нас поучио, да кад чинимо неко добро дело треба да га чинимо по могућству лично, пажљиво и благодушно; а не преко других, и не небрижљиво, и не с досадом, колико само да се што пре отресемо онога коме чинимо дело милосрђа. Посмотрите, колико има красоте и љубави у свакој речи и у сваком покрету Господа и Спаса нашега! Он и овом приликом, као и увек пре и после овога, показује, да је не само савршен сваки дар Божји, него је савршен и начин на који Бог дар дарује.
А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој. Христос је успео Својим пажљивим поступањем са дететом и мајком да отклони страх од немани и волшебства, али је зато ипак остао страх. Но тај страх је био добар, пошто је то био страх од Бога и изазивао је хваљење и слављење Бога. Народ говори о Христу као о великом пророку. Народ је очекивао великог пророка, кога је Бог још Мојсеју обећао послати народу Израиљском (5. Мој. 18, 18). Овај народ још се није могао уздићи до појма о Христу као Сину Божјем. Но добро се могао дух овога народа, дух толико помрачен и згњечен од стране народних старешина, уздићи и до схватања Христа Господа као великог пророка. Да су се народне старешине из Јерусалима, које су исто овако гледале чудеса Христова, и то многобројна, могле уздићи бар до овог схватања простога народа, они би се уздржали од страшног злочина осуде и убиства Сина Божјега. Но свак је чинио чуда свога рода према своме духу и срцу: Христос је мртвима повраћао живот, а старешине јеврејске су и живима одузимали живот. Оно је био Човекољубац, а ово човекоубице и - богоубице. Оно је био Чудотворац добра; а ови су били чудотворци зла. Но на крају крајева ове опаке старешине нису ником могли одузети живот до себи самима. И сви пророци, које су они побили, остали су вавек живи и код Бога и код људи, док су остали скривени као змије у сенци тих пророка, да путују из покољења у покољење и да од сваког покољења примају осуду и проклетство. Исто тако, убивши Христа они нису убили Њега но себе. Онај који је тако лако васкрсавао друге, васкрсао је и самога Себе, и појавио се на небу и на земљи као највећа светлост, која што се више гаси све се више разбуктава и све јасније светли. Том светлошћу ми сви живимо и дишемо и радујемо се. Та ће Светлост над светлостима још једном, и то ускоро, објавити се земљи и свима живим и мртвим. То ће бити онда када Господ Исус дође да закључи историју људску, да васкрсне мртве из гробова, и да суди свима људским бићима, која су живела на земљи, почев од Адама па све до закључка времена. Тада ће се још једном, и то у највећој мери, обистинити речи Спаситељеве. заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је дошао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Чудо васкрсења сина удовице у Наину и десило се колико из милосрћа према ожалошћеној мајци толико још и да помогне нашој вери у последње и свеопште васкрсење, чудо над свима чудима, у правду над сваком правдом, и у радост над сваком радошћу. Господу Исусу слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Омилије, св. Владика Николај
Омилије, св. Владика Николај
Јеванђеље о Господу Васкрситељу /Лука 7, 11-16. Зач. 30.
Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти? Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт? Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје?
Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до последњег рођеног човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима.Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10, 28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну.
Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети. Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш (Јез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући.
Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се у данашњем јеванђељу.
У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни чуло ни видело у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека.
Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом.
И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете којом смо целога века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота - мирисом неба или смрадом греха.
Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце виде пастира, нити су сметене нити су расејане. Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и зато су расејани, то јест свак себи постаје пастир и свак иде својим путем. Кад би људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то - не би се ни знало за смрт у свету! - Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила савршено осамљена. А где је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући у друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама. Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога живога.
Не плачи! теши Господ ожалошћену мајку. То говори Онај који не мисли као многи од нас, да је душа умрлога дечка отишла у гроб пре одласка тела, Онај који зна где је душа умрлога; Онај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене оне који плачу - јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним. Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље; али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот.
Па кад је плач тако користан, у хришћанском смислу, зашто онда Господ говори мајци умрлога детета: не плачи? То је опет један сасвим различит случај. Ова жена плакала је као она која нема наду; и уз то она није плакала за гресима свога детета нити за својим сопственим гресима, него за телесним губитком свога детета, за његовим тобожњим уништењем, и за вечним растанком с њим. Међутим ту је био присутан Син Божји, властитељ живих и умрлих. У Његовом присуству није требало плакати, као што се у Његовом присуству није морало постити. Кад су фарисеји пребацивали Господу, како Његови ученици не посте као што чине Јованови ученици, Господ је одговорио: можете ли сватове натерати да посте док је женик с њима (Лк. 5, 33-34)? Исто тако: зар треба неко да плаче у присуству Животворца, у чијем царству не постоје мртви него само живи? Али ожалошћена удовица не познаје Христа нити силу Божју. Она тугује за својим јединцем безнадежним туговањем, каквим су туговали у то време сви остали Јевреји као и Јелини, који или нису ни имали или су изгубили веру у васкрсење мртвих. На ту њену безумну тугу из незнања ражали се милосрдни Господ, и рече јој: не плачи! Не рече јој Он да не плаче у оном смислу у ком многи и данас говоре ке плачи, ожалошћенима за својим умрлим, то јест: не плачи, јер га плачем не можеш повратити! таква је судба! сви ћемо ми тим путем! То је неутешна утеха, коју ми дајемо другима, но која ни нас не теши кад нам долази од других. Друго мисли Христос кад каже жени: не плачи! Он мисли, не плачи, јер Ја сам ту! А Ја сам пастир свију оваца, и ниједна се овца не може сакрити од Мене, а да Ја не знам где је. Твој син није умро онако како ти замишљаш, него му се само душа раставила од тела. Ја имам власт над његовом душом као и над телом. И због твоје жалости и из незнања и неверовања, као и због незнања и неверовања свега овога око тебе, Ја ћу поново саставити душу детињу са његовим телом, и повратити га поново у живот, не толико због њега колико због тебе и због овога народа. Да би ви сви веровали, да Живи Бог бди над људима, и да сам Ја Онај који је требао доћи као Месија и Спаситељ света. - У томе смислу, дакле, Господ говори мајци: не плачи! И пошто је изрекао ову реч, тада је приступио делу. И приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! Прихватити се до мртваца или до мртвачких ствари сматрало се код Јевреја нечистим, и било је забрањено. Та је забрана имала свога смисла док се Бог у Израиљу поштовао и живот људски ценио изнад свега на земљи. Но кад се смањило право богопоштовање као и поштовање живота људског, тада су многе заповести, па и ова међу њима, постале као сујеверице, и протрчале су на прво место мимо главне заповести Божје. Тако је било, на пример, и са обрезањем тела и нерадом у Суботу. Дух ових заповести био се сасвим изгубио, и место духа остало је обожавање форми или слова заповести. Христос је повраћао дух и живот тих заповести, но срце народних старешина, чувара закона Божјега, толико је било потамнело и одрвенило, да су они хтели убити Христа зато што је у Суботу лечио болеснике (Јов. 5, 16)! Њима је Субота била важнија него човек, чак важнија него ли и сам Син Божји. Но Господ се није освртао на срдњу старешина; Он је продужавао истицати сваком приликом, да је живот и спасење човечје душе важније од старих умртвљених предања и обичаја. То је Он хтео намерно истаћи и овом приликом, прихвативши се противзаконо за сандук мртваца. Но чудо васкрсења, које је Господ овом приликом извео, тако је било поражавајуће, да немоћне старешине јеврејске нису смеле овом приликом отворити уста да учине свој приговор.
Момче, теби говорим, устани! Господ Исус заповеда мртвацу од Свог имена, а не као пророци Илија и Јелисеј, који су се молили Богу да Бог васкрсне мртве. Оно су биле слуге Бога Живога, а ово је Његов Син Јединородни. Својом божанском влашћу, дакле, заповеда Господ дечку да оживи и да се дигне. Теби говорим! Тим речима - које Господ није употребио ни при једном другом васкрсењу мртваца - хоће Он да покаже и нагласи да Он ово дело чини искључиво по Својој божанској моћи. Хоће тиме да покаже да он има власт над мртвима као и над живима. Јер ово чудо није се десило по вери мајке тога момчета, као у случају васкрсења кћери кнеза Јаира; нити је пак ико из те поворке за мртвацем очекивао овако моћно чудо, као што је био случај са васкрсењем Лазара. Не; нити је се ово чудо десило по нечијој вери, нити по нечијем ишчекивању, него искључиво по моћној речи Господа Исуса.
И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој. Чу твар свога Создатеља и послуша заповест. Она иста божанска моћ, која је првобитно духнула животворни дах у прашину и од прашине створила човека, дејствовала је и сада, да мртав прах оживи: да крв проради и очи прогледају, и уши прочују, и језик проговори, и кости са месом ставе се у покрет. Где је да је била тада душа умрлога дечка, она је чула глас свога Старешине, и на мах се вратила у тело, да заједно са телом изврши заповест Његову. Позна поданик глас Цара свога, и одазва се. Дечко се исправи и седе у сандук, и стаде говорити. Зашто одмах отпоче говорити? Да не мисле људи да је то нека волшебна опсена, да не мисле да је то нека авет ушла у његово тело и исправила га у сандуку. Треба сви да чују глас и речи оживљенога, да не би ни најмање сумње било, да је то он, а не неко други у њему. Из истог тог разлога Господ узима дечка из сандука и предаје га матери његовој - и даде га матери његовој. Када га мајка позна и прими, и загрли, онда ће ишчезнути страх и сумња и код осталих присутних. Још га Господ узима Својим рукама и предаје мајци зато да би јој показао, да јој га даје као дар, и сада као и онда када га је она родила. Живот је дар Божји. Живот сваког човека дарује Бог из Своје руке. И не гнуша се Бог ниједног створеног човека, да га узме за руку и упути у овај земаљски, времени живот. Још и зато узима Господ васкрсло дете и предаје га мајци, да јој покаже, да јој Он није узалуд рекао: не плачи! Кад јој је то рекао, Он је већ мислио да јој пружи утеху не само тим речима, које је жалосна мајка могла чути тога дана од многих познаника, него једним делом које представља неочекивану и савршену утеху. И најзад, још и зато Господ чини то тако, да би нас поучио, да кад чинимо неко добро дело треба да га чинимо по могућству лично, пажљиво и благодушно; а не преко других, и не небрижљиво, и не с досадом, колико само да се што пре отресемо онога коме чинимо дело милосрђа. Посмотрите, колико има красоте и љубави у свакој речи и у сваком покрету Господа и Спаса нашега! Он и овом приликом, као и увек пре и после овога, показује, да је не само савршен сваки дар Божји, него је савршен и начин на који Бог дар дарује.
А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој. Христос је успео Својим пажљивим поступањем са дететом и мајком да отклони страх од немани и волшебства, али је зато ипак остао страх. Но тај страх је био добар, пошто је то био страх од Бога и изазивао је хваљење и слављење Бога. Народ говори о Христу као о великом пророку. Народ је очекивао великог пророка, кога је Бог још Мојсеју обећао послати народу Израиљском (5. Мој. 18, 18). Овај народ још се није могао уздићи до појма о Христу као Сину Божјем. Но добро се могао дух овога народа, дух толико помрачен и згњечен од стране народних старешина, уздићи и до схватања Христа Господа као великог пророка. Да су се народне старешине из Јерусалима, које су исто овако гледале чудеса Христова, и то многобројна, могле уздићи бар до овог схватања простога народа, они би се уздржали од страшног злочина осуде и убиства Сина Божјега. Но свак је чинио чуда свога рода према своме духу и срцу: Христос је мртвима повраћао живот, а старешине јеврејске су и живима одузимали живот. Оно је био Човекољубац, а ово човекоубице и - богоубице. Оно је био Чудотворац добра; а ови су били чудотворци зла. Но на крају крајева ове опаке старешине нису ником могли одузети живот до себи самима. И сви пророци, које су они побили, остали су вавек живи и код Бога и код људи, док су остали скривени као змије у сенци тих пророка, да путују из покољења у покољење и да од сваког покољења примају осуду и проклетство. Исто тако, убивши Христа они нису убили Њега но себе. Онај који је тако лако васкрсавао друге, васкрсао је и самога Себе, и појавио се на небу и на земљи као највећа светлост, која што се више гаси све се више разбуктава и све јасније светли. Том светлошћу ми сви живимо и дишемо и радујемо се. Та ће Светлост над светлостима још једном, и то ускоро, објавити се земљи и свима живим и мртвим. То ће бити онда када Господ Исус дође да закључи историју људску, да васкрсне мртве из гробова, и да суди свима људским бићима, која су живела на земљи, почев од Адама па све до закључка времена. Тада ће се још једном, и то у највећој мери, обистинити речи Спаситељеве. заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је дошао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Чудо васкрсења сина удовице у Наину и десило се колико из милосрћа према ожалошћеној мајци толико још и да помогне нашој вери у последње и свеопште васкрсење, чудо над свима чудима, у правду над сваком правдом, и у радост над сваком радошћу. Господу Исусу слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Омилије, св. Владика Николај
Беседа у Недељу 20. по Педесетници
Свети Јустин Ћелијски
Да Господ Христос није донео лек за смрт, не би нам био потребан. Шта ће овоме роду људском, шта ће човеку Бог који не може да нас спасе од смрти? Не требају нам такви богови! И заиста, да Господа Христа није у овоме свету, овај свет би био једна непрекидна пратња, пратња, а у сандуцима мртвачким: ја, ти, сваки човек, свако људско биће. Смрт, гној, змијарник… Ето судбине људи без Христа на овој планети! Шта, зар би човек могао без самоубиства завршити живот на овоме свету? Ако је смрт последња реч коју Бог даје човеку, не треба такав Бог у овоме свету. Не треба ни живот нама! Шта ће нам живот! Живот је подсмех и мучилиште.
Да, такви су сви богови, осим Господа Христа. Сви лажни богови који су били пре Њега, а ево и данас их има после Њега, и биће их до Страшнога Суда. Све су то лажни богови, они богови који не могу човека да спасу од смрти. Само је Истинити Бог онај који може да победи смрт, који теби и мени осигурава бесмртни Живот Вечни. Све је друго лаж: лажа и паралажа. Погледајте, какви се све спаситељи овом свету нуде и јављају. А све робље смрти, а све гњиде смрти, стенице смрти. И они обећавају слободу, а сами су робови смрти. Они обећавају и прокламују истину, а сами су робови лажи. Има ли веће лажи за човека него служити лажним боговима у овоме свету, служити лажној науци европској, служити лажној философији, лажној техници, лажним фабрикама, лажној цивилизацији, лажној култури? Шта је то? Шта нам ви нудите место Христа? Смрт, покољ, лаж, распећа, земљотресе! То нудите ви, лажни богови, који хоћете трулеж и гној, да замените Господа Христа у овоме свету.
А гле, само Он васкрсао и|з мртвих, само Он победио смрт. Не само то, него као Истинити Бог, Истинити Човек, осигурао Вечни Живот свакоме човеку: и мени, и теби, и сваком људском бићу. И све те силе, васкрсне силе које човека препорађају и рађају, које га васкрсавају из мртвих, васкрсавају из свих мртвих, све је то Господ Благи оставио у Цркви Својој да нас васкрсава из наших смрти, да нам осигурава Живот Вечни, да нас кроз капију смрти одводе у Царство Небеско. „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан“, објављује Благи Спаситељ.
Гле, данашња Света Недеља и њено Свето Еванђеље, ето, казује нам ту једину потребну истину за човека и род људски у овоме свету. Казује нам то што је једино потребно човеку. Чули сте Свето Еванђеље – прича наша земаљска, прича свакодневна. Пратња, у сандуку јединац син, мајка удовица. Има ли ишта страшније за призор, за ум твој и мој, за очи моје и твоје? Јединац син, смрт га узела, мајка удовица, сама под страшним мрачним небом. Цео овај свет гробница, цео овај свет мртвачки сандук за једну мајку… Али шта је то, шта се то дешава код улаза, код капије градске? Пратња, жалост, смрт, а за Исусом маса народа, безброј људи. Благи Господ угледа пратњу, приђе и ојађеној мајци рече: „Не плачи“. Сажали му се: Шта је ово, ја сам човека створио за бесмртност, као да вели Господ Благи. Ја сам створио човека за Живот Вечни, а гле, како смрт краде јединца мајци удовици. Сажали му се. Његова Божанска уста изрекоше утеху: „Не плачи“. Приђе ковчегу, дохвати га се и рече младићу: „Теби говорим, момче, устај!“. И устаде младић. И даде га матери својој.
Шта је то? Ко се то јавио на овој несрећној земљи? Ко се јавио у нашој великој и огромној гробници земаљској? Земља, цела земља је једна огромна гробница у којој труле наши преци, у којој ћемо иструлити и ја и ти, и сви ми, да није Њега, Чудесног Господа Исуса, да нам осигура бесмртан Живот Вечни, да осигура и телу нашем васкрсење из мртвих. Читамо сваки дан „Вјерују““ Чекам васкрсење мртвих! Да, и у гробу тело моје чека васкрсење мртвих; и ја, и ти, тиме живимо у овоме свету, да чекамо васкрсење мртвих. То је радост, једина радост у овоме свету.
То је радост за мајку удовицу, којој Господ васкрсава сина, да покаже да је Он зато дошао у овај свет да победи онога кога нико победити не може – смрт! И да да лек од оне бољке од које нико не може дати лек: лек од смрти! Да, то само Он даје. И кад је васкрсао из мртвих, Он је најзад породио све Своје ученике. Сетите се, то су били прости сељаци, плашљивци, бежали од слушкиња, одрицали се Господа Христа на Велики Четвртак, бежали од Крста Његовог на Велики Петак. Крили се од страха јеврејскога. И гле, када је Господ васкрсао, одједанпут, све је то оживело, све је то кренуло. Куда? У Живот Вечни! Побеђена је смрт, шта ће нам учинити људи? Шта ђаволи? Ко је јачи од Господа Христа кад је Он јачи од смрти?! Онда, заиста само је Он Истинити Бог, и само је Он Једини Истинити Човекољубац, кад је дао роду људскоме победу над смрћу и осигурао Живот Вечни човеку.
Да, и прости и плашљиви рибари Јудејци кренули су кроз цео свет и сами васкрсавајући мртве, сами исцељујући од свих болести, и сами објављујући чудесно Еванђеље Господа Христа. Нову вест, Благу вест: Човек је рођен и створен за бесмртни Живот Вечни. Човек је јачи од смрти само са Христом и само у Њему и Њиме. Човек, човек је створен за Живот Вечни. Брате и сестро, то је Еванђеље Христово, и ништа друго. И ја и ти, и свако људско биће, створени смо за Живот Вечни. Пазимо како живимо! Шта је овај свет? Гробница без Христа.
Он је све те Божанске животворне силе оставио у Цркви Својој. Све нам је дао што нам је потребно за Живот Вечни и за спасење. Пише у Светом Еванђељу Његовоме, да нам је Он даровао све Божанске силе које су потребне нама за Живот Вечни. Живот Вечни, који почиње у овоме свету и продужују се бесконачно у ономе свету. Све Божанске силе, шта је то? Свете Тајне и свете врлине, Свето Крштење, Свето Причешће, Свето Покајање. Шта се збива онда са тобом и са мном? Свето Крштење. Ми се по Светом Еванђељу облачимо у Господа Христа, крстећи се у Њега, Победитеља смрти, у Вечног и
Истинитог Бога. Шта ће нам учинити смрт? Све што је смртно бежи од нас. Сваки ђаво бежи далеко од крштеног човека. То је Свето Крштење. Каква сила, дарована само Васкрслим Господом Христом!
А Свето Причешће? У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог даје Себе теби. Теби! Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати из тебе, све што је смртно мора бежати из тебе. Само је грех та сила која човека претвара у мртво биће. Само је грех страшна сила која умртвљује човека. Господ васкрсао сина неке непознате Наинске удовице, да покаже да Он влада животом и смрћу, да покаже откуда смрт у овоме свету и откуда живот у овоме свету. Живот од Бога, дат људскоме бићу, а смрт од ђавола, смрт од греха. Ђаво помоћу греха, ето, убризгава серум смрти у тебе и у мене. Он непоменик, отров смрти, свеопште смрти и смртности, живи кроз грех. И када је наш прародитељ и наша прамајка, Адам и Ева, учинила грех у Рају, Рај се претворио у пакао, живот се претворио у смрт. Све што је племенито, Божанско, препало се и уплашило од греха. Какав је то незнанац, какво је то страшило, што је ушло у људски свет, што је ушло у људски Рај? Грех = чудовиште! Грех – страхота! Доказ смрт. Одмах је за грехом ушла смрт у овај свет. Одмах су људи постали смртни.
Тако је, брате и сестро, и са мном и с тобом. Чим грех уђе у моју душу, зацари се у њој, бежи из ње све што је бесмртно и вечно. Грех – ђавоља сила, грех смрди, грех разара, грех усмрћује. Ја сав мртав, ако останем у греху. Али Благи Господ је дао лек за сваки грех. Покајање – ето лека од свакога греха, ето лека од сваке смрти. А грех, сваки грех је једна кобна смрт! Кобна смрт. Јер смрт је прво смрт душе, па онда тела. Адам и Ева сагрешили су душом прво, душом се одвојили од Бога, и тада је улетела смрт у тело њихово. Улетела кроз већ умртвљену душу. Сваки грех ствара прво духовну смрт, па онда телесну. И зато је Господ Исус дошао у овај свет да спасе род људски од греха, од тог главног творца смрти у овоме свету, од тог главног непријатеља нашег. Велики и чудесни Светитељ Божји Свети Јован Златоуст, чије свете мошти имамо, писао је једном свом ученику, једној својој ученици, Светој Олимпијади: „Олимпијада, ништа није страшно у овоме свету, осим греха“. Грех јесте највећа страхота за тебе и за мене, човече. Јер њиме, само њиме ја и ти убијамо себе. Њиме ми постајемо самоубице. Када си човек под грехом, не кајеш се, знај, тај твој грех убија тебе! Душа ти пуна, рецимо, мржње према некоме и некима, и ти се не бориш против мржње, ти се не трудиш да по Еванђељу Христовом ишчупаш и избациш из себе тог убицу, ту смрт, него остављаш мржњу у својој души, гле, ти си већ самоубица! Ти си већ осуђен од себе, авај, на вечне муке! Нема пролазне муке. Грех, вечна ђавоља сила, а иза њега вечне муке. Јер грех, шта ради с тобом и са мном? Одваја те од Бога који је и живот, и радост, и блаженство, и уваљује те у смрт, у муку вечну, у пакао. Ми заваравамо себе када сматрамо: Па грех мој није тако велики: крађа – па то није тако страшно; па завист и то није тако страшно; па гњев – и то није тако страшно; па оговарање – и то није тако страшно. А то ђаво нашаптава и теби и мени. И најмањи грех је страшан, и најмањи грех је убица, и најмањи грех има толико силе да тебе одвоји од Бога.
Пази, брате, ушао грех у тебе, спасавај се од њега! Не спасавајући се, ти трпиш убицу у својој души који ће учинити да, кад-тад, одбегнеш од Бога потпуно. Украсти душу потпуно од Бога и ринути у царство зла и смрти – то је мисија греха. Зато, ми хришћани знамо шта је грех, каква је страхота грех. Он је родитељ смрти. Зато је он и најстрашније биће у овоме свету. Да, грех је као биће. Хришћанин се никад неће помирити са њим, никад помирити са грехом, никада рећи: Па ето, ја сам немоћан и слаб па не могу да се ослободим. Не, лаж је. Нема греха у човеку и у свету од кога Господ Христос није јачи. Само ти призови Господа Христа, завапи као Петар: „Помагај, Господе, тонем! Тонем! Тонем у мору мојих грехова!“ И Благи Господ који се непозван сажалио на Наинску удовицу, рећи ће и теби, рећи ће души твојој: „Теби Говорим, устани“, и устаће душа твоја из својих грехова, устаће из свих смрти пред Вечним Господом Христом. Њиме, једино Њиме, само ти не малаксавај, не очајавај, никада не дај места очајању. Ђаво хоће да ти кажеш себи: Ех, пропао сам. Свршено је. Греси су моји јачи од мене. Не, никада греси не могу бити јачи од тебе.
Док је Господа Христа, Истинитог Бога, у Цркви Његовој, над нама и око нас нема греха који је јачи од Њега, нема смрти која је јача од Њега, нема ђавола који је јачи од Њега, нема пакла који је јачи од Њега. Само имајмо веру Божју, како вели сам Спаситељ: „Имајте веру Божју“, и додаје ове чудесне речи: „Заиста вам кажем, све што у својој молитви иштете, верујте да ћете примити, и биће вам“. Ето, браћо, лека, ето скраћеног Еванђеља. Запамтите Његове речи. Оне су у Светом Еванђељу по Марку, глава једанаеста, стих двадесет трећи и двадесет четврти: „Имајте веру у Бога. Све што у својој молитви заштите, верујте да ћете примити, и биће вам“.
Тако и ти. Сковитлају те греси, салетеле те са многих страна страсти, јуришају на твоју душу ђаволи кроз безбројна искушења, а ти осећаш малаксава у теби твоје срце, твоја душа, твоје моћи, тонеш. Прени се! Тргни се! Устани ти који спаваш од грехова – вели Апостол Павле. Устани ти који спаваш у зависти, у мржњи, у пакости, у злоби, у среброљубљу. Устани! Васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос! Васкрсни из мртвих, сам Себе васкрсни. Господ ти је дао силе. Гле, ти патиш од гнева. А ко не пати од гнева? А Господ дао лек против гнева. То је, шта? Кротост, благост. Приморај себе на благост и на кротост.
Ти из неких разлога, погордио си се. Сматраш, е ја сам то, овај није то. Постао си охол и горд. То је ужасан грех. То је страшан убица. А Господ дао и за њега лек. Шта је то? Смирење, смиреност. Смири се, погледај на себе, погледај на своје грехе, уплаши се од граха и реци себи: Пази, овај мој грех, који је у мени неисповеђен, непокајан – па то је мрак, то је пакао, то је смрт моја, то је убица мој! Против њега се треба борити, не против ближњега. На грех свој треба се гњевити, не на ближњег свог. Чим се на неког гњевиш, сети се да прво треба да се гњевиш на своје грехе. А гле, који је то твој дан и мој, и да прође без греха? Који је то твој дан и мој, а да кроз њега не прошетају кроз душу безброј грехова, макар у мислима, макар у осећањима? Смеш ли ти рећи Господу Христу: Ево ме, ја сам чист пред Тобом. Најгоре је то, брате и сестро, када се узгордиш, када помислиш у себи: па ето, ја сам то, ја сам ово. Сети се, приђи Господу Христу и кад Он погледа у тебе, ти ћеш онда видети и сагледати како си бедан и ништаван пред Њим. Како требао да постанеш и порастеш духовни џин, а ти си још кепец пред Њим. Сав пливаш у гресима.
Када сунце обасја ваздух ми видимо најмању прашину, прашиницу у ваздуху. Тако и када Господ Христос баци светлост у твоју душу, ти ћеш онда угледати какве све грехе имаш и колико си грешан. И завапићеш као покајани цариник: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ништа друго нећеш осећати у себи осим тог вапаја. Јер пред тобом је Господ Христос, зар се ти можеш ичим похвалити пред Њим? О, брате и сестро, једино што ми можемо да говоримо тада, сав речник наш је само неколико речи: „Боже, милостив буди мени грешном“.
Да, Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, небеска апотека препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао, пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: „Свето Причешће је лек бесмртности“, лек бесмртности. Причешћујући се гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава у теби сваки грех. Тако је браћо свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности, и Свето Крштење лек од сваке смрти, и Покајање лек од сваког греха, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола.
Вера, ето, све је то врлина, лек од свих лажних богова. Поверовао си у Истинитог Господа Христа – беже од тебе сви лажни богови. Какав диван лек! А љубав еванђелска? О, чудесан лек против твога мрачнога бића, мржње: „Који мрзи брата свога у смрти је“ пише у Светом Еванђељу. У смрти је. А ето, љубав еванђелска даје ти се као лек, да се излечиш од те страшне смрти што се зове мржња. Напрасит си, пргав си, гневљив си? О, заиста страшна болест! Лек: еванђелска кротост, еванђелска смиреност, еванђелска благост. Среброљубив си, душа ти нагиње ка непрекидном стицању имања, и сва заронила у то да ретко кад и додирне небо, ретко осети Бога. Тргни се, брате! То се отров смрти уселио у твоју душу. Та силна бољка, силно запаљење које је захватило твоју душу. Лечи се! Лечи се ванљудским леком! О, сети се благости и кротости Господње: када су Га пљували, Он Цар Неба, Истинити Бог и Господ, трпео је и трпећи победио. Јер подневши Крст за нас, и смрт, Он нас је спасао од смрти. Тако и ми треба да бежимо од сваког греха као од страшног запаљења. Чим неко од нас добије запаљење плућа ми трчимо по лекара, тражимо инјекције. А кад душа добије запаљење од гњева, од гордости, од среброљубља, од мржње, ретко се ми сећамо да треба души дати лека. А у апотеци Небеској, у Цркви Христовој, у изобиљу лекова за све болести душе људске и бића људског.
Каква је чудесна Благовест Господа Исуса Христа, Јединог Истинитог и незаменљивог Бога свих светова за нас људе? Каква Благовест кроз данашње Свето Еванђеље о Наинској удовици и њеном васкрслом сину. Ми хришћани треба да васкрсавамо себе из сваке смрти, свесни, увек свесни да је Господ Христос дао све силе нама у Цркви Својој, да васкрсавамо себе из свих грехова и свих смрти, да победимо сваки грех и сваку смрт. Зато: „Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. Њему, Чудесном Господу, Једином Истинитом Господу у свима световима, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
1966. године у манастиру Ћелије
Свети Јустин Ћелијски
Да Господ Христос није донео лек за смрт, не би нам био потребан. Шта ће овоме роду људском, шта ће човеку Бог који не може да нас спасе од смрти? Не требају нам такви богови! И заиста, да Господа Христа није у овоме свету, овај свет би био једна непрекидна пратња, пратња, а у сандуцима мртвачким: ја, ти, сваки човек, свако људско биће. Смрт, гној, змијарник… Ето судбине људи без Христа на овој планети! Шта, зар би човек могао без самоубиства завршити живот на овоме свету? Ако је смрт последња реч коју Бог даје човеку, не треба такав Бог у овоме свету. Не треба ни живот нама! Шта ће нам живот! Живот је подсмех и мучилиште.
Да, такви су сви богови, осим Господа Христа. Сви лажни богови који су били пре Њега, а ево и данас их има после Њега, и биће их до Страшнога Суда. Све су то лажни богови, они богови који не могу човека да спасу од смрти. Само је Истинити Бог онај који може да победи смрт, који теби и мени осигурава бесмртни Живот Вечни. Све је друго лаж: лажа и паралажа. Погледајте, какви се све спаситељи овом свету нуде и јављају. А све робље смрти, а све гњиде смрти, стенице смрти. И они обећавају слободу, а сами су робови смрти. Они обећавају и прокламују истину, а сами су робови лажи. Има ли веће лажи за човека него служити лажним боговима у овоме свету, служити лажној науци европској, служити лажној философији, лажној техници, лажним фабрикама, лажној цивилизацији, лажној култури? Шта је то? Шта нам ви нудите место Христа? Смрт, покољ, лаж, распећа, земљотресе! То нудите ви, лажни богови, који хоћете трулеж и гној, да замените Господа Христа у овоме свету.
А гле, само Он васкрсао и|з мртвих, само Он победио смрт. Не само то, него као Истинити Бог, Истинити Човек, осигурао Вечни Живот свакоме човеку: и мени, и теби, и сваком људском бићу. И све те силе, васкрсне силе које човека препорађају и рађају, које га васкрсавају из мртвих, васкрсавају из свих мртвих, све је то Господ Благи оставио у Цркви Својој да нас васкрсава из наших смрти, да нам осигурава Живот Вечни, да нас кроз капију смрти одводе у Царство Небеско. „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан“, објављује Благи Спаситељ.
Гле, данашња Света Недеља и њено Свето Еванђеље, ето, казује нам ту једину потребну истину за човека и род људски у овоме свету. Казује нам то што је једино потребно човеку. Чули сте Свето Еванђеље – прича наша земаљска, прича свакодневна. Пратња, у сандуку јединац син, мајка удовица. Има ли ишта страшније за призор, за ум твој и мој, за очи моје и твоје? Јединац син, смрт га узела, мајка удовица, сама под страшним мрачним небом. Цео овај свет гробница, цео овај свет мртвачки сандук за једну мајку… Али шта је то, шта се то дешава код улаза, код капије градске? Пратња, жалост, смрт, а за Исусом маса народа, безброј људи. Благи Господ угледа пратњу, приђе и ојађеној мајци рече: „Не плачи“. Сажали му се: Шта је ово, ја сам човека створио за бесмртност, као да вели Господ Благи. Ја сам створио човека за Живот Вечни, а гле, како смрт краде јединца мајци удовици. Сажали му се. Његова Божанска уста изрекоше утеху: „Не плачи“. Приђе ковчегу, дохвати га се и рече младићу: „Теби говорим, момче, устај!“. И устаде младић. И даде га матери својој.
Шта је то? Ко се то јавио на овој несрећној земљи? Ко се јавио у нашој великој и огромној гробници земаљској? Земља, цела земља је једна огромна гробница у којој труле наши преци, у којој ћемо иструлити и ја и ти, и сви ми, да није Њега, Чудесног Господа Исуса, да нам осигура бесмртан Живот Вечни, да осигура и телу нашем васкрсење из мртвих. Читамо сваки дан „Вјерују““ Чекам васкрсење мртвих! Да, и у гробу тело моје чека васкрсење мртвих; и ја, и ти, тиме живимо у овоме свету, да чекамо васкрсење мртвих. То је радост, једина радост у овоме свету.
То је радост за мајку удовицу, којој Господ васкрсава сина, да покаже да је Он зато дошао у овај свет да победи онога кога нико победити не може – смрт! И да да лек од оне бољке од које нико не може дати лек: лек од смрти! Да, то само Он даје. И кад је васкрсао из мртвих, Он је најзад породио све Своје ученике. Сетите се, то су били прости сељаци, плашљивци, бежали од слушкиња, одрицали се Господа Христа на Велики Четвртак, бежали од Крста Његовог на Велики Петак. Крили се од страха јеврејскога. И гле, када је Господ васкрсао, одједанпут, све је то оживело, све је то кренуло. Куда? У Живот Вечни! Побеђена је смрт, шта ће нам учинити људи? Шта ђаволи? Ко је јачи од Господа Христа кад је Он јачи од смрти?! Онда, заиста само је Он Истинити Бог, и само је Он Једини Истинити Човекољубац, кад је дао роду људскоме победу над смрћу и осигурао Живот Вечни човеку.
Да, и прости и плашљиви рибари Јудејци кренули су кроз цео свет и сами васкрсавајући мртве, сами исцељујући од свих болести, и сами објављујући чудесно Еванђеље Господа Христа. Нову вест, Благу вест: Човек је рођен и створен за бесмртни Живот Вечни. Човек је јачи од смрти само са Христом и само у Њему и Њиме. Човек, човек је створен за Живот Вечни. Брате и сестро, то је Еванђеље Христово, и ништа друго. И ја и ти, и свако људско биће, створени смо за Живот Вечни. Пазимо како живимо! Шта је овај свет? Гробница без Христа.
Он је све те Божанске животворне силе оставио у Цркви Својој. Све нам је дао што нам је потребно за Живот Вечни и за спасење. Пише у Светом Еванђељу Његовоме, да нам је Он даровао све Божанске силе које су потребне нама за Живот Вечни. Живот Вечни, који почиње у овоме свету и продужују се бесконачно у ономе свету. Све Божанске силе, шта је то? Свете Тајне и свете врлине, Свето Крштење, Свето Причешће, Свето Покајање. Шта се збива онда са тобом и са мном? Свето Крштење. Ми се по Светом Еванђељу облачимо у Господа Христа, крстећи се у Њега, Победитеља смрти, у Вечног и
Истинитог Бога. Шта ће нам учинити смрт? Све што је смртно бежи од нас. Сваки ђаво бежи далеко од крштеног човека. То је Свето Крштење. Каква сила, дарована само Васкрслим Господом Христом!
А Свето Причешће? У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог даје Себе теби. Теби! Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати из тебе, све што је смртно мора бежати из тебе. Само је грех та сила која човека претвара у мртво биће. Само је грех страшна сила која умртвљује човека. Господ васкрсао сина неке непознате Наинске удовице, да покаже да Он влада животом и смрћу, да покаже откуда смрт у овоме свету и откуда живот у овоме свету. Живот од Бога, дат људскоме бићу, а смрт од ђавола, смрт од греха. Ђаво помоћу греха, ето, убризгава серум смрти у тебе и у мене. Он непоменик, отров смрти, свеопште смрти и смртности, живи кроз грех. И када је наш прародитељ и наша прамајка, Адам и Ева, учинила грех у Рају, Рај се претворио у пакао, живот се претворио у смрт. Све што је племенито, Божанско, препало се и уплашило од греха. Какав је то незнанац, какво је то страшило, што је ушло у људски свет, што је ушло у људски Рај? Грех = чудовиште! Грех – страхота! Доказ смрт. Одмах је за грехом ушла смрт у овај свет. Одмах су људи постали смртни.
Тако је, брате и сестро, и са мном и с тобом. Чим грех уђе у моју душу, зацари се у њој, бежи из ње све што је бесмртно и вечно. Грех – ђавоља сила, грех смрди, грех разара, грех усмрћује. Ја сав мртав, ако останем у греху. Али Благи Господ је дао лек за сваки грех. Покајање – ето лека од свакога греха, ето лека од сваке смрти. А грех, сваки грех је једна кобна смрт! Кобна смрт. Јер смрт је прво смрт душе, па онда тела. Адам и Ева сагрешили су душом прво, душом се одвојили од Бога, и тада је улетела смрт у тело њихово. Улетела кроз већ умртвљену душу. Сваки грех ствара прво духовну смрт, па онда телесну. И зато је Господ Исус дошао у овај свет да спасе род људски од греха, од тог главног творца смрти у овоме свету, од тог главног непријатеља нашег. Велики и чудесни Светитељ Божји Свети Јован Златоуст, чије свете мошти имамо, писао је једном свом ученику, једној својој ученици, Светој Олимпијади: „Олимпијада, ништа није страшно у овоме свету, осим греха“. Грех јесте највећа страхота за тебе и за мене, човече. Јер њиме, само њиме ја и ти убијамо себе. Њиме ми постајемо самоубице. Када си човек под грехом, не кајеш се, знај, тај твој грех убија тебе! Душа ти пуна, рецимо, мржње према некоме и некима, и ти се не бориш против мржње, ти се не трудиш да по Еванђељу Христовом ишчупаш и избациш из себе тог убицу, ту смрт, него остављаш мржњу у својој души, гле, ти си већ самоубица! Ти си већ осуђен од себе, авај, на вечне муке! Нема пролазне муке. Грех, вечна ђавоља сила, а иза њега вечне муке. Јер грех, шта ради с тобом и са мном? Одваја те од Бога који је и живот, и радост, и блаженство, и уваљује те у смрт, у муку вечну, у пакао. Ми заваравамо себе када сматрамо: Па грех мој није тако велики: крађа – па то није тако страшно; па завист и то није тако страшно; па гњев – и то није тако страшно; па оговарање – и то није тако страшно. А то ђаво нашаптава и теби и мени. И најмањи грех је страшан, и најмањи грех је убица, и најмањи грех има толико силе да тебе одвоји од Бога.
Пази, брате, ушао грех у тебе, спасавај се од њега! Не спасавајући се, ти трпиш убицу у својој души који ће учинити да, кад-тад, одбегнеш од Бога потпуно. Украсти душу потпуно од Бога и ринути у царство зла и смрти – то је мисија греха. Зато, ми хришћани знамо шта је грех, каква је страхота грех. Он је родитељ смрти. Зато је он и најстрашније биће у овоме свету. Да, грех је као биће. Хришћанин се никад неће помирити са њим, никад помирити са грехом, никада рећи: Па ето, ја сам немоћан и слаб па не могу да се ослободим. Не, лаж је. Нема греха у човеку и у свету од кога Господ Христос није јачи. Само ти призови Господа Христа, завапи као Петар: „Помагај, Господе, тонем! Тонем! Тонем у мору мојих грехова!“ И Благи Господ који се непозван сажалио на Наинску удовицу, рећи ће и теби, рећи ће души твојој: „Теби Говорим, устани“, и устаће душа твоја из својих грехова, устаће из свих смрти пред Вечним Господом Христом. Њиме, једино Њиме, само ти не малаксавај, не очајавај, никада не дај места очајању. Ђаво хоће да ти кажеш себи: Ех, пропао сам. Свршено је. Греси су моји јачи од мене. Не, никада греси не могу бити јачи од тебе.
Док је Господа Христа, Истинитог Бога, у Цркви Његовој, над нама и око нас нема греха који је јачи од Њега, нема смрти која је јача од Њега, нема ђавола који је јачи од Њега, нема пакла који је јачи од Њега. Само имајмо веру Божју, како вели сам Спаситељ: „Имајте веру Божју“, и додаје ове чудесне речи: „Заиста вам кажем, све што у својој молитви иштете, верујте да ћете примити, и биће вам“. Ето, браћо, лека, ето скраћеног Еванђеља. Запамтите Његове речи. Оне су у Светом Еванђељу по Марку, глава једанаеста, стих двадесет трећи и двадесет четврти: „Имајте веру у Бога. Све што у својој молитви заштите, верујте да ћете примити, и биће вам“.
Тако и ти. Сковитлају те греси, салетеле те са многих страна страсти, јуришају на твоју душу ђаволи кроз безбројна искушења, а ти осећаш малаксава у теби твоје срце, твоја душа, твоје моћи, тонеш. Прени се! Тргни се! Устани ти који спаваш од грехова – вели Апостол Павле. Устани ти који спаваш у зависти, у мржњи, у пакости, у злоби, у среброљубљу. Устани! Васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос! Васкрсни из мртвих, сам Себе васкрсни. Господ ти је дао силе. Гле, ти патиш од гнева. А ко не пати од гнева? А Господ дао лек против гнева. То је, шта? Кротост, благост. Приморај себе на благост и на кротост.
Ти из неких разлога, погордио си се. Сматраш, е ја сам то, овај није то. Постао си охол и горд. То је ужасан грех. То је страшан убица. А Господ дао и за њега лек. Шта је то? Смирење, смиреност. Смири се, погледај на себе, погледај на своје грехе, уплаши се од граха и реци себи: Пази, овај мој грех, који је у мени неисповеђен, непокајан – па то је мрак, то је пакао, то је смрт моја, то је убица мој! Против њега се треба борити, не против ближњега. На грех свој треба се гњевити, не на ближњег свог. Чим се на неког гњевиш, сети се да прво треба да се гњевиш на своје грехе. А гле, који је то твој дан и мој, и да прође без греха? Који је то твој дан и мој, а да кроз њега не прошетају кроз душу безброј грехова, макар у мислима, макар у осећањима? Смеш ли ти рећи Господу Христу: Ево ме, ја сам чист пред Тобом. Најгоре је то, брате и сестро, када се узгордиш, када помислиш у себи: па ето, ја сам то, ја сам ово. Сети се, приђи Господу Христу и кад Он погледа у тебе, ти ћеш онда видети и сагледати како си бедан и ништаван пред Њим. Како требао да постанеш и порастеш духовни џин, а ти си још кепец пред Њим. Сав пливаш у гресима.
Када сунце обасја ваздух ми видимо најмању прашину, прашиницу у ваздуху. Тако и када Господ Христос баци светлост у твоју душу, ти ћеш онда угледати какве све грехе имаш и колико си грешан. И завапићеш као покајани цариник: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ништа друго нећеш осећати у себи осим тог вапаја. Јер пред тобом је Господ Христос, зар се ти можеш ичим похвалити пред Њим? О, брате и сестро, једино што ми можемо да говоримо тада, сав речник наш је само неколико речи: „Боже, милостив буди мени грешном“.
Да, Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, небеска апотека препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божји, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они га растргли и тако пострадао, пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: „Свето Причешће је лек бесмртности“, лек бесмртности. Причешћујући се гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава у теби сваки грех. Тако је браћо свака Света Тајна Христова, свака Света Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је лек бесмртности, и Свето Крштење лек од сваке смрти, и Покајање лек од сваког греха, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола.
Вера, ето, све је то врлина, лек од свих лажних богова. Поверовао си у Истинитог Господа Христа – беже од тебе сви лажни богови. Какав диван лек! А љубав еванђелска? О, чудесан лек против твога мрачнога бића, мржње: „Који мрзи брата свога у смрти је“ пише у Светом Еванђељу. У смрти је. А ето, љубав еванђелска даје ти се као лек, да се излечиш од те страшне смрти што се зове мржња. Напрасит си, пргав си, гневљив си? О, заиста страшна болест! Лек: еванђелска кротост, еванђелска смиреност, еванђелска благост. Среброљубив си, душа ти нагиње ка непрекидном стицању имања, и сва заронила у то да ретко кад и додирне небо, ретко осети Бога. Тргни се, брате! То се отров смрти уселио у твоју душу. Та силна бољка, силно запаљење које је захватило твоју душу. Лечи се! Лечи се ванљудским леком! О, сети се благости и кротости Господње: када су Га пљували, Он Цар Неба, Истинити Бог и Господ, трпео је и трпећи победио. Јер подневши Крст за нас, и смрт, Он нас је спасао од смрти. Тако и ми треба да бежимо од сваког греха као од страшног запаљења. Чим неко од нас добије запаљење плућа ми трчимо по лекара, тражимо инјекције. А кад душа добије запаљење од гњева, од гордости, од среброљубља, од мржње, ретко се ми сећамо да треба души дати лека. А у апотеци Небеској, у Цркви Христовој, у изобиљу лекова за све болести душе људске и бића људског.
Каква је чудесна Благовест Господа Исуса Христа, Јединог Истинитог и незаменљивог Бога свих светова за нас људе? Каква Благовест кроз данашње Свето Еванђеље о Наинској удовици и њеном васкрслом сину. Ми хришћани треба да васкрсавамо себе из сваке смрти, свесни, увек свесни да је Господ Христос дао све силе нама у Цркви Својој, да васкрсавамо себе из свих грехова и свих смрти, да победимо сваки грех и сваку смрт. Зато: „Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. Њему, Чудесном Господу, Једином Истинитом Господу у свима световима, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
1966. године у манастиру Ћелије