НЕДЈЕЉНА БЕСЈЕДА: ЦАРИНИК И ФАРИСЕЈ /21. фебруар 2021.године/ 33.недјеља по духовима
Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро - како драго! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников
Почео је припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро - како драго! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Аутор протојереј Вјачеслав Резников
БЕСЕДА НА 27. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре у Христу!
У данашњем Јеванђељу чули смо причу о болесној жени коју је исцелио Господ Наш Исус Христос у суботњи дан. Можда ћемо се питати: шта је скривила „жена која имађаше духа немоћи осамнаест година“ (ЛК 13, 10-7). Наша Црква нуди нам један други начин размишљања који је душе-спасоноснији- уместо да се питамо „због које кривице“ и „Зашто?“- питајмо се „ради чега?“
Још у рајском врту, људи се окренуше од Бога, од Његове Божанске радости и вечног Живота, и према томе, као последицу морали су да се суоче са патњама и смрћу. У овом смислу, наравно, свака немоћ, свака патња долази од сотоне, који вара људе. „Човек је рођен у невољи, док варнице лете горе“- каже Свети Јов Дуготрпељиви (Јов 5,7). Исус Христос позива нас на покајање да бисмо спасли наше душе и да не бисмо страдали... Он нас позива да се „предомислимо“, да учинимо неки напор и да изаберемо Живот, а не смрт! Али како је то тешко за нас који „који смо ухваћени у замку сотоне много година“ да започнемо ту борбу! Господ Наш лечи болесну жену и Он нам опрашта грехе не зато што смо ми заслужили тај опроштај, већ зато што је Он Љубав и Његова Љубав грли све нас! Веома је тешко неком човеку, који проживљава недаће сопствених сагрешења, да спозна ову крајњу Божију доброту. Старешина синагоге из данашње Јеванђеоске приче, на пример, покушава да одбрани и потврди буквално спровођење закона. Он чак и не схвата да чинећи то он позива не да се поштује Божији закон, већ његово сопствено разумевање овог закона... Тако дубоко грешећи, старешина синагоге заправо тражи од свих да се повинују и чврсто држе његовог сопственог закона. Значење једне Божије заповести Старог завета је заправо, да је неопходно дати људима један Дан- Дан сећања на Бога. Људима је неопходно омогућити да бар један дан у седмици не живе за себе, него за Бога, и гледано дугорочно- за друге људе, због Божије љубави према другим људима...
Исус Христос дође у овај свет не да прекрши закон, него да га испуни. (Мт 5, 17). Он нас позива на покајање и да променимо наш начин размишљања. Он жели да видимо право значење Божије заповести о суботи, одговарајући тако на приговоре што исцељује на Посвећени Дан: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или свога магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?“ (ЛК 13,15-16).
Жена, која је исцељена од згрчености, добила је од Исуса Христа не само олакшање патњи свог тела, већ такође, као дар Вере, искупљење од мучења њене душе.“И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога“ (Лк 13.13).
Нека би се, браћо и сестре у Христу, увек запамтили да само Исус Христос може да ослободи наше душе бремена наших сагрешења и од ђавољег поробљавања; само Бог поседује моћ да нас исправи. Амин!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре у Христу!
У данашњем Јеванђељу чули смо причу о болесној жени коју је исцелио Господ Наш Исус Христос у суботњи дан. Можда ћемо се питати: шта је скривила „жена која имађаше духа немоћи осамнаест година“ (ЛК 13, 10-7). Наша Црква нуди нам један други начин размишљања који је душе-спасоноснији- уместо да се питамо „због које кривице“ и „Зашто?“- питајмо се „ради чега?“
Још у рајском врту, људи се окренуше од Бога, од Његове Божанске радости и вечног Живота, и према томе, као последицу морали су да се суоче са патњама и смрћу. У овом смислу, наравно, свака немоћ, свака патња долази од сотоне, који вара људе. „Човек је рођен у невољи, док варнице лете горе“- каже Свети Јов Дуготрпељиви (Јов 5,7). Исус Христос позива нас на покајање да бисмо спасли наше душе и да не бисмо страдали... Он нас позива да се „предомислимо“, да учинимо неки напор и да изаберемо Живот, а не смрт! Али како је то тешко за нас који „који смо ухваћени у замку сотоне много година“ да започнемо ту борбу! Господ Наш лечи болесну жену и Он нам опрашта грехе не зато што смо ми заслужили тај опроштај, већ зато што је Он Љубав и Његова Љубав грли све нас! Веома је тешко неком човеку, који проживљава недаће сопствених сагрешења, да спозна ову крајњу Божију доброту. Старешина синагоге из данашње Јеванђеоске приче, на пример, покушава да одбрани и потврди буквално спровођење закона. Он чак и не схвата да чинећи то он позива не да се поштује Божији закон, већ његово сопствено разумевање овог закона... Тако дубоко грешећи, старешина синагоге заправо тражи од свих да се повинују и чврсто држе његовог сопственог закона. Значење једне Божије заповести Старог завета је заправо, да је неопходно дати људима један Дан- Дан сећања на Бога. Људима је неопходно омогућити да бар један дан у седмици не живе за себе, него за Бога, и гледано дугорочно- за друге људе, због Божије љубави према другим људима...
Исус Христос дође у овај свет не да прекрши закон, него да га испуни. (Мт 5, 17). Он нас позива на покајање и да променимо наш начин размишљања. Он жели да видимо право значење Божије заповести о суботи, одговарајући тако на приговоре што исцељује на Посвећени Дан: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или свога магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?“ (ЛК 13,15-16).
Жена, која је исцељена од згрчености, добила је од Исуса Христа не само олакшање патњи свог тела, већ такође, као дар Вере, искупљење од мучења њене душе.“И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога“ (Лк 13.13).
Нека би се, браћо и сестре у Христу, увек запамтили да само Исус Христос може да ослободи наше душе бремена наших сагрешења и од ђавољег поробљавања; само Бог поседује моћ да нас исправи. Амин!
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
26. недеља по Духовима- Јеванђеље о безумном богаташу
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Данас је 26. недеља по Духовима и ми данас читамо краћу причу о жетви богатог човека и као што је то у већем делу Светог Писма и ова прича има дубоко теолошко значење у само ових неколико речи. Прича изгледа једноставна кад се површно прочита. Али заиста има много више у себи од те површинске поруке која је очигледна из ње саме а то је да не треба да се бринемо само о себи и да будемо шкрти нити да се бринемо само о томе како стећи добра у овоземаљском животу.
Господ Наш нам говори ову причу јер је пре тога уследила препирка двојице браће о подели наследства. На тај начин Он је хтео да покаже колико је то сулудо, колико је глупо бринути се о свом богатству.
Он почиње ову причу овако „ У једнога богатог човека роди њива“- он чак и не именује тог богаташа. Ако сте приметили, понекад у овим Јеванђељским причама велики грешници чак немају ни име: као што је и у причи о богаташу и Лазару, овде исто тако о богаташу којему богато роди њива. Његово име се чак и не спомиње. Његово име је избрисано из Књиге живота. То је важно. Можда ће он, кад умре, бити испраћен великом церемонијом, свираће трубе, плаћени ће бити људи који кукају и чупају косу од великог бола над њим, његовој сахрани присуствоваће велика поворка, биће ту и неки познати људи који ће рећи „Био је велики човек...“ и слично. Па, ипак, Бог „не зна“ његово име, анђели не знају његово име, светитељи не знају ко је он.
Нико од нас не би желео да му се обрате са неки, неки богаташ, неки грешник, неко ко не постоји у Царству Небеском. Заиста, ми бисмо сви волели да имамо своје име тамо. Овај безимени, безумни богаташ имаше пуно жита и једну јако родну годину. А он прави огромну грешку. Уместо да да захвалност Богу, чак и пре жетве, он се пита „Шта да чиним?“
То је питање које сви ми постављамо себи „Шта да радим?. Сиромашан човек пита се „Шта да радим? Бедан сам. Немам никаквих залиха. Немам залиха у креденцу. Зима долази а деца ми немају ципеле. Шта да радим?“ а богаташ, који није богат Богом, који има све у изобиљу, каже „Шта да радим?“ Онај који привремено нема ништа и онај који привремено има све, обојица постављају исто питање. Па какво је добро богатство? Какво је добро изобиље осим ако га не разумемо од Кога долази и који је значај изобиља и како га можемо искористити да бисмо задобили Царство Небеско?
Богаташ даље говори „јер немам у шта сабрати летину своју. Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће“ А управо овде прави још већу грешку а ту грешку ми толико често правимо да је неопходно на ово обратити пажњу. Он каже: „ Казаћу души својој – Душо, имаш пуно добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.“ Он се обраћа својој души. Што је души потребна храна? Шоа је души потребно од одеће? Што су души потребне велике житнице? Душа није телесна. Душа општи са Богом. Њој није потребна храна. Он се обраћа души као да је она тело. То је. Заиста, огромна грешка и то је оно што се дешава у нашим животима. Људи дефинишу живот у погледу на задовољство које они имају, у погледу комфора који имају или у погледу сигурности коју они имају. Увек се води брига о телу. Или чак и више од бриге за тело, понекад се чак допушта телу задовољство да чини безакоње или да буде нечисто. Али, увек се све чини за тело.
Богаташ прави грешку која је веома типична за оне који не гледају у Бога и не разумеју сврху свог живота. Његова дуђа и његово тело, он не разуме шта је душа. Што се њега тиче. Његова душа је тело. Све што је овде и сад, све је то само наредни обед, наредна игра, нека врста забаве. То је оно шта је за њега његова душа. А видећемо касније само у једном једином тренутку шта то заиста значи. Страшно је и грозно оно што следи из неразумевања шта је душа а шта тело а шта је сврха живота.
А Бог му рече „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе“. Или да поставимо ово на начин који више одговара „Баш ове ноћи, тражиће ти душу“. „Они“ то су демони. Они ће узети душу и сместити је тамо где она и припада- у понор пакла. Бог не упућује на смрт праведника на овакав начин. Анђели узимају душу праведника и узносе је Богу. Они „не траже“ његову душу, то је против човечије воље. То је природно. А у случају овог богаташа, њему ће тражити душу. Она се одељује од њега јер све што је имао у овом животу било је привремено, лажно, тренутно. А кад је умро, није имао ништа. Није имао ни добрих дела ни добрих мисли. Ништа. На тај начин његова душа је била приклоњена његовом телу. Његова душа постала је телесна по речима Блаженог Теофилакта. И његова душа је била као градић удаљен од њега.
Кажем вам, неће бити већег бола који неки човек може да доживи од тог када се телесна душа одваја одваја од грешног тела у тренутку смрти. Ништа се са тим не може упоредити. Никаква мука, никакво мучење. То је тренутак огромне трагедије за човека који је себи обезбедио много тога али који није могао да разуме то током свих тих својих година.
Постоје и друге ствари које је важно разумети у овој причи. Можда су то само споредне ствари. Једна од њих је кад он каже „Срушићу житнице своје и саградићу веће“. Он је имао житнице у које би могао да смести сву ту храну- у стомаке сиромашних. Ако један човек има више од другога, он је у обавези да да ономе који потребује. Стомаци сиромашних су огромна складишта, бесконачна складишта. И велико је чудо тих складишта да када ставите храну у њих, она никада не пропада. Обично када једемо храну, она иде у стомак и онда се избацује, као што Господ каже „избаци се“. За неколико сати она постаје отпад. Али не и храна која се даје сиромашнима. Не и изобиље које нам Господ даје да делимо са другима.
А ово морате разумети, није ово неко пуко морално учење које нам налаже да треба да дајемо другима. Постоји дубље значење зашто треба да дајемо другима. У сваком случају све је Бог. Управо грешку прави богаташ када каже „Душо, имаш много добра...“. О, богаташу, немаш ти ниједног добра! Све је Божије. А Бог је нешто својега дао теби. Он ти је дао изобиље да би ти могао да даш другима. Тако да морамо разумети да је све Божије. Али много важније је, ако смо заиста добронамерни људи, да схватимо „Шта је сврха нашег живота?“ Богаташ дефинитивно то није разумео. Он је назвао своје тело својом душом. Он уопште није разумео. На крају ове приче, Господ каже „Тако бива ономе који тече своје благо а не богати се Богом“.
Сврха нашег живота је да се богатимо Богом. Господ жели да имамо свега у изобиљу. На једном другом месту каже се „Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, поставиће га над свим имањем својим“. Тако да постоји савршена повезаност у ова два Јеванђеља. Сва Господња добра даће нам се, али она нису сребро ни злато ни храна ни игра ни весеље. Блажени Теофилакт каже да кад богаташ каже „почивај, једи, пиј, весели се“, ова реч „веселити се“ је заправо еуфемизам. Када се људи препуштају пијанству и преједању, весеље је нешто што не бисте желели да видите. То би било нечисто и неморално. Све је то врста блудничења, и све су то врсте убиства, прељуба и сличне ствари. То је весеље за човека који се претрпава задовољствима.
Циљ живота је спознати Бога. Бог нам даје ставри да бисмо ми могли да спознамо Њега. Понекад нам Бог даје изобиље да бисмо могли да га спознамо. Све је од Бога. Према томе, ми смо само Његови управитељи. Ми смо Његове слуге. Ми морамо имати такав став о себи. А онда морамо разумети шта је право благо? Бог нам је дао доста тога материјалног и ми можемо у томе уживати. Наравно да можемо уживати у укусу добре и сочне хране у данима кад нам је то дозвољено и то је потпуно законито. И доста других ствари дао нам је Бог. Али морамо схватити где је наше богатство. Наше богатство је у богаћењу Богом, у имању потпуне вере у Њега. И онда ће нам Он даривати Своја добра. Ми чак ни не можемо да замислимо шта су заиста та добра. Ми само можемо оскудно о њима да говоримо. Језиком се не може изразити оно што нам Бог жели да да. Он ће све то дати човеку који се отвори Њему, који се богати Њиме. Ко слуша Заповести и каже „Желим да то учиним“.
Чак и када човек не може да учини неку Заповест или кад не може у сваком смислу да промени свој живот, он ће, у свом срцу, ако је Хришћанин речи „Желим да се променим. Желим да усмерим свој живот према томе шта је истина, шта је савршено, шта је свето“. На тај начин се човек, без обзира у ком се стању налази, богати Богом. То је сврха нашег живота- спознати Бога, постати као Он у моралном смислу, постати чист и свет. А овај богаташ, безимени, разуздани грешник, то није схватио. Он није разумео ништа од онога што му је Бог дао и шта је сврха његовог живота.
Тако да овде пред собом, браћо и сестре, имамо један лош пример. Морамо учити из лоших примера као што учимо из добрих примера. Ово је пример како не треба живети, како не треба размишљати. Не треба да живимо по телу. Не треба да се упознајемо са телесним у нашем животу. Постоје потрепштине телесне за које се бринемо. Постоје и телесна задовољства која када су законита, могу бити благословена. Али ако се икада препустимо било каквом задовољству, престајемо бити Хришћани. Нисмо ни Хришћани ако мислимо само телесно у животу. Нека нам Бог помогне. Нека нас Бог просвети. Има овде доста дубоког значења. Не могу чак ни да почнем са свим тим дубоким значењима јер немам толико чистоте да све то видим нити речи којима бих то изразио. Али овде има толико дубоког значења. Ова прича се састоји од предавања како живети, какав став заузети. То је дубоко значење ове приче. Нека вам Бог помогне и просвети вас да живите по Богу, да се богатите Богом. Амин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Данас је 26. недеља по Духовима и ми данас читамо краћу причу о жетви богатог човека и као што је то у већем делу Светог Писма и ова прича има дубоко теолошко значење у само ових неколико речи. Прича изгледа једноставна кад се површно прочита. Али заиста има много више у себи од те површинске поруке која је очигледна из ње саме а то је да не треба да се бринемо само о себи и да будемо шкрти нити да се бринемо само о томе како стећи добра у овоземаљском животу.
Господ Наш нам говори ову причу јер је пре тога уследила препирка двојице браће о подели наследства. На тај начин Он је хтео да покаже колико је то сулудо, колико је глупо бринути се о свом богатству.
Он почиње ову причу овако „ У једнога богатог човека роди њива“- он чак и не именује тог богаташа. Ако сте приметили, понекад у овим Јеванђељским причама велики грешници чак немају ни име: као што је и у причи о богаташу и Лазару, овде исто тако о богаташу којему богато роди њива. Његово име се чак и не спомиње. Његово име је избрисано из Књиге живота. То је важно. Можда ће он, кад умре, бити испраћен великом церемонијом, свираће трубе, плаћени ће бити људи који кукају и чупају косу од великог бола над њим, његовој сахрани присуствоваће велика поворка, биће ту и неки познати људи који ће рећи „Био је велики човек...“ и слично. Па, ипак, Бог „не зна“ његово име, анђели не знају његово име, светитељи не знају ко је он.
Нико од нас не би желео да му се обрате са неки, неки богаташ, неки грешник, неко ко не постоји у Царству Небеском. Заиста, ми бисмо сви волели да имамо своје име тамо. Овај безимени, безумни богаташ имаше пуно жита и једну јако родну годину. А он прави огромну грешку. Уместо да да захвалност Богу, чак и пре жетве, он се пита „Шта да чиним?“
То је питање које сви ми постављамо себи „Шта да радим?. Сиромашан човек пита се „Шта да радим? Бедан сам. Немам никаквих залиха. Немам залиха у креденцу. Зима долази а деца ми немају ципеле. Шта да радим?“ а богаташ, који није богат Богом, који има све у изобиљу, каже „Шта да радим?“ Онај који привремено нема ништа и онај који привремено има све, обојица постављају исто питање. Па какво је добро богатство? Какво је добро изобиље осим ако га не разумемо од Кога долази и који је значај изобиља и како га можемо искористити да бисмо задобили Царство Небеско?
Богаташ даље говори „јер немам у шта сабрати летину своју. Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће“ А управо овде прави још већу грешку а ту грешку ми толико често правимо да је неопходно на ово обратити пажњу. Он каже: „ Казаћу души својој – Душо, имаш пуно добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.“ Он се обраћа својој души. Што је души потребна храна? Шоа је души потребно од одеће? Што су души потребне велике житнице? Душа није телесна. Душа општи са Богом. Њој није потребна храна. Он се обраћа души као да је она тело. То је. Заиста, огромна грешка и то је оно што се дешава у нашим животима. Људи дефинишу живот у погледу на задовољство које они имају, у погледу комфора који имају или у погледу сигурности коју они имају. Увек се води брига о телу. Или чак и више од бриге за тело, понекад се чак допушта телу задовољство да чини безакоње или да буде нечисто. Али, увек се све чини за тело.
Богаташ прави грешку која је веома типична за оне који не гледају у Бога и не разумеју сврху свог живота. Његова дуђа и његово тело, он не разуме шта је душа. Што се њега тиче. Његова душа је тело. Све што је овде и сад, све је то само наредни обед, наредна игра, нека врста забаве. То је оно шта је за њега његова душа. А видећемо касније само у једном једином тренутку шта то заиста значи. Страшно је и грозно оно што следи из неразумевања шта је душа а шта тело а шта је сврха живота.
А Бог му рече „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе“. Или да поставимо ово на начин који више одговара „Баш ове ноћи, тражиће ти душу“. „Они“ то су демони. Они ће узети душу и сместити је тамо где она и припада- у понор пакла. Бог не упућује на смрт праведника на овакав начин. Анђели узимају душу праведника и узносе је Богу. Они „не траже“ његову душу, то је против човечије воље. То је природно. А у случају овог богаташа, њему ће тражити душу. Она се одељује од њега јер све што је имао у овом животу било је привремено, лажно, тренутно. А кад је умро, није имао ништа. Није имао ни добрих дела ни добрих мисли. Ништа. На тај начин његова душа је била приклоњена његовом телу. Његова душа постала је телесна по речима Блаженог Теофилакта. И његова душа је била као градић удаљен од њега.
Кажем вам, неће бити већег бола који неки човек може да доживи од тог када се телесна душа одваја одваја од грешног тела у тренутку смрти. Ништа се са тим не може упоредити. Никаква мука, никакво мучење. То је тренутак огромне трагедије за човека који је себи обезбедио много тога али који није могао да разуме то током свих тих својих година.
Постоје и друге ствари које је важно разумети у овој причи. Можда су то само споредне ствари. Једна од њих је кад он каже „Срушићу житнице своје и саградићу веће“. Он је имао житнице у које би могао да смести сву ту храну- у стомаке сиромашних. Ако један човек има више од другога, он је у обавези да да ономе који потребује. Стомаци сиромашних су огромна складишта, бесконачна складишта. И велико је чудо тих складишта да када ставите храну у њих, она никада не пропада. Обично када једемо храну, она иде у стомак и онда се избацује, као што Господ каже „избаци се“. За неколико сати она постаје отпад. Али не и храна која се даје сиромашнима. Не и изобиље које нам Господ даје да делимо са другима.
А ово морате разумети, није ово неко пуко морално учење које нам налаже да треба да дајемо другима. Постоји дубље значење зашто треба да дајемо другима. У сваком случају све је Бог. Управо грешку прави богаташ када каже „Душо, имаш много добра...“. О, богаташу, немаш ти ниједног добра! Све је Божије. А Бог је нешто својега дао теби. Он ти је дао изобиље да би ти могао да даш другима. Тако да морамо разумети да је све Божије. Али много важније је, ако смо заиста добронамерни људи, да схватимо „Шта је сврха нашег живота?“ Богаташ дефинитивно то није разумео. Он је назвао своје тело својом душом. Он уопште није разумео. На крају ове приче, Господ каже „Тако бива ономе који тече своје благо а не богати се Богом“.
Сврха нашег живота је да се богатимо Богом. Господ жели да имамо свега у изобиљу. На једном другом месту каже се „Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, поставиће га над свим имањем својим“. Тако да постоји савршена повезаност у ова два Јеванђеља. Сва Господња добра даће нам се, али она нису сребро ни злато ни храна ни игра ни весеље. Блажени Теофилакт каже да кад богаташ каже „почивај, једи, пиј, весели се“, ова реч „веселити се“ је заправо еуфемизам. Када се људи препуштају пијанству и преједању, весеље је нешто што не бисте желели да видите. То би било нечисто и неморално. Све је то врста блудничења, и све су то врсте убиства, прељуба и сличне ствари. То је весеље за човека који се претрпава задовољствима.
Циљ живота је спознати Бога. Бог нам даје ставри да бисмо ми могли да спознамо Њега. Понекад нам Бог даје изобиље да бисмо могли да га спознамо. Све је од Бога. Према томе, ми смо само Његови управитељи. Ми смо Његове слуге. Ми морамо имати такав став о себи. А онда морамо разумети шта је право благо? Бог нам је дао доста тога материјалног и ми можемо у томе уживати. Наравно да можемо уживати у укусу добре и сочне хране у данима кад нам је то дозвољено и то је потпуно законито. И доста других ствари дао нам је Бог. Али морамо схватити где је наше богатство. Наше богатство је у богаћењу Богом, у имању потпуне вере у Њега. И онда ће нам Он даривати Своја добра. Ми чак ни не можемо да замислимо шта су заиста та добра. Ми само можемо оскудно о њима да говоримо. Језиком се не може изразити оно што нам Бог жели да да. Он ће све то дати човеку који се отвори Њему, који се богати Њиме. Ко слуша Заповести и каже „Желим да то учиним“.
Чак и када човек не може да учини неку Заповест или кад не може у сваком смислу да промени свој живот, он ће, у свом срцу, ако је Хришћанин речи „Желим да се променим. Желим да усмерим свој живот према томе шта је истина, шта је савршено, шта је свето“. На тај начин се човек, без обзира у ком се стању налази, богати Богом. То је сврха нашег живота- спознати Бога, постати као Он у моралном смислу, постати чист и свет. А овај богаташ, безимени, разуздани грешник, то није схватио. Он није разумео ништа од онога што му је Бог дао и шта је сврха његовог живота.
Тако да овде пред собом, браћо и сестре, имамо један лош пример. Морамо учити из лоших примера као што учимо из добрих примера. Ово је пример како не треба живети, како не треба размишљати. Не треба да живимо по телу. Не треба да се упознајемо са телесним у нашем животу. Постоје потрепштине телесне за које се бринемо. Постоје и телесна задовољства која када су законита, могу бити благословена. Али ако се икада препустимо било каквом задовољству, престајемо бити Хришћани. Нисмо ни Хришћани ако мислимо само телесно у животу. Нека нам Бог помогне. Нека нас Бог просвети. Има овде доста дубоког значења. Не могу чак ни да почнем са свим тим дубоким значењима јер немам толико чистоте да све то видим нити речи којима бих то изразио. Али овде има толико дубоког значења. Ова прича се састоји од предавања како живети, какав став заузети. То је дубоко значење ове приче. Нека вам Бог помогне и просвети вас да живите по Богу, да се богатите Богом. Амин
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
25. недеља по Духовима- Јеванђеље о Милостивом Самарјанину
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
„И, гле, законик неки устаде и кушајући га рече:
- Учитељу шта ми треба чинити да наследим живот вечни?
А он му рече:
- Шта је написано у Закону? Како читаш?
А он одговарајући рече:
-Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“ (Лк 10, 25-27).
Сетимо се, браћо и сестре, на који начин нам Света Црква износи ово поглавље из Јеванђеља. Сетимо се прошле недеље како Јаир, jеврејски кнез, долази до Христа. Његова kћерка умире и он нигде не може да нађе помоћ. Она је на самрти. И он трчи Христу, пада му пред ноге и моли га за помоћ. Она умире, његова kћерка јединица. Христос иде са њим и Јаир иде са Христом. Можда ово и не траје дуго, али у Јаировом уму чини се да то траје читав живот. Он би требало да буде поред кћерке која умире... али он се нада.Он се нада зато што верује да Христос може да учини нешто велико, да може да исцели нешто што нико до сада није могао. А то је враћање у живот.
Исто је и са нама. Дође неки тренутак када смо свесни да ће неко отићи, отићи у гроб, да ће неко умрети. Умрећу ја, па после мене ћеш ти. Свако од нас мора да очекује овај тренутак. Али ако имате наду у Бога, као што је Јаир, ако се држите скута хаљине његове и ако не отпаднете од Њега упркос свим искушењима, онда ћете несумњиво стићи... стићи ћете где? Па, данашње Јеванђеље нам одговара на питање које је поставио је тај законик: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ Ево где - у Живот Вечни.
То је тај моменат који нам данашње Јеванђеље открива. Како да идемо? Како да се држимо скута Христове хаљине? Како да не испустимо тај скут током читавог пута? А тај пут је веома, веома дугачак. То је наш живот. То значи годинама, за неке од нас пуно година. За неке осамдесет година, за неке деведесет, можда и више. Колико ли тек опасности има на том дугом путу који може да нас одвоји од скута хаљине Христове! Олуја искушења бесни на све стране. Погледајте свој породични живот. Под утицајем неког менталног слепила човек напушта породицу. Због сталних напетости, жена не може више да поднесе живот, и тако даље. А у јавном животу, све те политичке кризе; а у овом грађанском друштву грозни злочини. О Боже, куда ићи? Све што треба да урадимо је као и Јаир, да се држимо Христа, да се држимо Његове хаљине.
Главну ствар не испуштати. Морамо бити постојани. А данашње Јеванђеље даје нам тајну како бити постојан. Будите Милостиви Самарјанин свугде, увек, и према свима. Испитујмо себе. Да ли смо заиста овакви? Били смо окружени децом- да ли смо их научили добрим стварима? Или нам се обратио неки човек који је био на ивици моралног уништења. Да ли смо га подржали у његовој борби против греха? Да ли смо му помогли да се извуче из те мочваре док он тоне у њу? Можда је све што је требало да урадимо не да протегнемо чак ни руку, већ само прст да би се он спасао. Колико има оних којима је потребна само једна реч охрабрења, мала пажња. А ми смо могли то све да дамо. А да ли смо дали, као Милостиви Самарјанин? Ако су одговори на ова питања која постављамо нашој савести не, нисмо помогли- онда, да, ми смо у опасности да се оделимо од скута Христове хаљине. Хајде да пожуримо да то поправимо. Само самилост нас може држати заједно са Христом.
Наша деца имају такозване „млечне“ зубе који сами испадају, а на њихово место расту прави зуби. На сличан начин нам служи и срце. Али то је огрубело, телесно срце- себично срце. Са таквим срцем не можемо ући у Вечни Живот. А као такво неће само од себе отпасти. Ми треба да га одбацимо и да га заменимо са једним новим срцем- не нашим, него Христовим. А сваки пут када помогнемо нашем ближњем и учинимо неки напор, то је као откидање дела нашег срца и давање истог нашем ближњем. А на место овог телесног, грешног срца, Господ ставља у нас Његово срце- Христово срце.
Тако да ми током нашег живота мењамо наше срце једним новим, правим, срцем Христовим. И само тада ће нам се отворити Вечни Живот. Онда нас нико не може одвојити од скута Христове хаљине; а ми ћемо задобити оно што је законик питао Христа- Вечни Живот.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић /извор
БЕСЕДА НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА- ВАСКРСАВАЊЕ ЈАИРОВЕ КЋЕРИ
Омилија из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
Читање Апостола прошле недеље говори нам да се спасавамо Милошћу, а да се Милост прима кроз веру, а то је дар Божији. И овде нам је показано шта је вера на једном упечатљивом примеру. Ево, опет, и данашње Јеванђеље нам говори о вери. Сви ми је поседујемо до неке мере. Али због тога што смо несавршени, наша вера је често изложена искушењима. И што је најстрашније, најстрашније од таквих искушења је смрт неке особе која нам је драга. Мислим да је већина овде присутних већ то преживела, или чак то сад преживљава, ову незалечиву жалост. Али ако није, то је нешто што ће неминовно доћи. Данашње Јеванђеље даје нам класичан пример на који начин то могуће издржати, упркос свим тешкоћама оваквог искуства. А истовремено нам опет показује колико нам је вере потребно. Јер ће нам само кроз веру Бог дати моћ Своје милости да не паднемо духовно у таквом тешком тренутку.
Јаир прилази Христу; његова кћерка је близу смрти. Он пада пред Исусове ноге и моли га да дође у његов дом. Христос се слаже, али људи га стално окружују. На том путу, крвоточива жена је исцељена. Све време тамо се одлаже. Христос се креће споро, веома споро. Можете да замислите кроз шта Јаир пролази. Он моли Христа да пожури. Након свега, то је ствар живота или смрти за његову кћерку. Ако Христос закасни само један минут, могло би да буде касно- његова ћерка би могла да умре. А то се управо догодило. Неко је изашао из куће пред старешину синагоге и рекао му: „Умрла је кћи твоја, не труди учитеља“ (Лк 8, 49) Да, према људском поимању све је готово. Зашто трудити Учитеља? Све је могуће поправити, али не и смрт. Сама смрт је непоправљива. Пред њом чак је и Учитељ немоћан. Да, то би било тако по људском поимању, али не и по Божијем поимању. А Исус, након што чу ово, рече Јаиру: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ (Лк 8,50). А у овом моменту Јаир одбија људско поимање и прихвата Божанско поимање. Сада, пред њим стоји не само Учитељ, већ Спаситељ света. Сина Божијега- Самога Бога. Јер само Бог има моћ над животом и смрћу.
Јаир је у себи прихватио Његове речи: „Не бој се: само веруј!“И управо од овог момента он живи само по овим речима и наставља да следи Христа. Они уђоше у кућу. И опет, две стране: људска страна-„И сви плакаху и јаукаху за њом“. А Христос рече:„Не плачите, није умрла него спава“. Па опет људска страна. „И подсмеваху му се знајући да је умрла“. Али у Јаировој души био је неизрециви мир. Он је имао веру. И вера је победила. „А Он изагнавши све, узе је за руку и зовну-Девојко, устани. И поврати се дух њен и устаде одмах; и он заповеди да јој дају да једе. И задивише се веома родитељи њени“ (Лк 8, 52-55).
Да. Можда ћете рећи да је ово чудо васкрсења, и да се таква чуда данас не дешавају. Истина. Али нам је исто чудо свима обећано. Сваки дан у Символу вере ми читамо: „Чекам васкрсење мртвих“. А то ће се десити, десиће се! Не тако брзо као што се десило Јаиру, али ће се десити! Обратите пажњу на следећи тренутак. Јаир већ зна да је његова ћерка мртва, али истовремено следи Христа и верује Његовим речима. Колико дуго траје тај његов ход у вери није ни важно; оно што је важно је да је он поверовао. Хајде да сви поверујемо у Јеванђељске речи да ће мртви васкрснути; и да као и Јаир следимо Христа у вери. На тајанствен начин, овај Јаиров ход са Христом није се завршио, нити ће се икад завршити. Он се одиграва и сада, а ми сви можемо да учествујемо у њему. Хајде да пожуримо да се придружимо Јаиру. Онда ће се Христове речи: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ односити и на нас. Али да би се то десило, ми се морамо чврсто држати за Христову хаљину и издржати све што нам Бог шаље на нашем животном путу. Јаиров пут наспрам тога изгледа кратак. Наш може бити дуг, веома дуг. Може се протезати до краја нашег живота. Али хајде да верујемо да ће доћи до васкрсења мртвих и да ћемо сви бити сједињени са нашим најмилијима који су већ са Господом.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
Омилија из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја (Римаренка)
Читање Апостола прошле недеље говори нам да се спасавамо Милошћу, а да се Милост прима кроз веру, а то је дар Божији. И овде нам је показано шта је вера на једном упечатљивом примеру. Ево, опет, и данашње Јеванђеље нам говори о вери. Сви ми је поседујемо до неке мере. Али због тога што смо несавршени, наша вера је често изложена искушењима. И што је најстрашније, најстрашније од таквих искушења је смрт неке особе која нам је драга. Мислим да је већина овде присутних већ то преживела, или чак то сад преживљава, ову незалечиву жалост. Али ако није, то је нешто што ће неминовно доћи. Данашње Јеванђеље даје нам класичан пример на који начин то могуће издржати, упркос свим тешкоћама оваквог искуства. А истовремено нам опет показује колико нам је вере потребно. Јер ће нам само кроз веру Бог дати моћ Своје милости да не паднемо духовно у таквом тешком тренутку.
Јаир прилази Христу; његова кћерка је близу смрти. Он пада пред Исусове ноге и моли га да дође у његов дом. Христос се слаже, али људи га стално окружују. На том путу, крвоточива жена је исцељена. Све време тамо се одлаже. Христос се креће споро, веома споро. Можете да замислите кроз шта Јаир пролази. Он моли Христа да пожури. Након свега, то је ствар живота или смрти за његову кћерку. Ако Христос закасни само један минут, могло би да буде касно- његова ћерка би могла да умре. А то се управо догодило. Неко је изашао из куће пред старешину синагоге и рекао му: „Умрла је кћи твоја, не труди учитеља“ (Лк 8, 49) Да, према људском поимању све је готово. Зашто трудити Учитеља? Све је могуће поправити, али не и смрт. Сама смрт је непоправљива. Пред њом чак је и Учитељ немоћан. Да, то би било тако по људском поимању, али не и по Божијем поимању. А Исус, након што чу ово, рече Јаиру: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ (Лк 8,50). А у овом моменту Јаир одбија људско поимање и прихвата Божанско поимање. Сада, пред њим стоји не само Учитељ, већ Спаситељ света. Сина Божијега- Самога Бога. Јер само Бог има моћ над животом и смрћу.
Јаир је у себи прихватио Његове речи: „Не бој се: само веруј!“И управо од овог момента он живи само по овим речима и наставља да следи Христа. Они уђоше у кућу. И опет, две стране: људска страна-„И сви плакаху и јаукаху за њом“. А Христос рече:„Не плачите, није умрла него спава“. Па опет људска страна. „И подсмеваху му се знајући да је умрла“. Али у Јаировој души био је неизрециви мир. Он је имао веру. И вера је победила. „А Он изагнавши све, узе је за руку и зовну-Девојко, устани. И поврати се дух њен и устаде одмах; и он заповеди да јој дају да једе. И задивише се веома родитељи њени“ (Лк 8, 52-55).
Да. Можда ћете рећи да је ово чудо васкрсења, и да се таква чуда данас не дешавају. Истина. Али нам је исто чудо свима обећано. Сваки дан у Символу вере ми читамо: „Чекам васкрсење мртвих“. А то ће се десити, десиће се! Не тако брзо као што се десило Јаиру, али ће се десити! Обратите пажњу на следећи тренутак. Јаир већ зна да је његова ћерка мртва, али истовремено следи Христа и верује Његовим речима. Колико дуго траје тај његов ход у вери није ни важно; оно што је важно је да је он поверовао. Хајде да сви поверујемо у Јеванђељске речи да ће мртви васкрснути; и да као и Јаир следимо Христа у вери. На тајанствен начин, овај Јаиров ход са Христом није се завршио, нити ће се икад завршити. Он се одиграва и сада, а ми сви можемо да учествујемо у њему. Хајде да пожуримо да се придружимо Јаиру. Онда ће се Христове речи: „Не плаши се, само веруј, и биће спасена“ односити и на нас. Али да би се то десило, ми се морамо чврсто држати за Христову хаљину и издржати све што нам Бог шаље на нашем животном путу. Јаиров пут наспрам тога изгледа кратак. Наш може бити дуг, веома дуг. Може се протезати до краја нашег живота. Али хајде да верујемо да ће доћи до васкрсења мртвих и да ћемо сви бити сједињени са нашим најмилијима који су већ са Господом.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић / извор
23. недеља по Духовима- Исцељење Гадаринског бесомучника
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја
(Римарека)
„А човек из кога изађоше демони мољаше га да би са њим био; али га Исус отпусти говорећи:- Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог. И он отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 38-39).
Тако се, браћо и сестре, завршава данашње Јеванђеље у којем, како сте чули, Господ говори исцељеном човеку да открије тајну исцељења Гадаринцима. А то је оно што је он и учинио. Јеванђеље нам не говори како је он то све испричао шта му се све десило; али на основу значења ове Јеванђелске проповеди, могли бисмо у потпуности замислити шта је он говорио и о чему је вероватно говорио. Ево шта је говорио:
Ви Гадаринци ме знате од детињства. Рођен сам међу вама и одрастао међу вама, у вашој Гадаринској земљи, земљи безакоња. Видите шта се десило. Ви нисте живели по Закону који Вам је Бог открио, већ по свом безакоњу. У вашој жељи за богатством и комфору били сте уплетени у грешну трговину, трговину коју Бог није благословио. Узгајали сте свиње. Имали сте читаво крдо свиња, које су према Божијем Закону, сматране нечистим животињама. Бог вас је казнио и дао вас под ђавољу власт. И према несумњивом Божијем промислу, све те демонске силе настаниле су се у мени самом- родио сам вам казну. Од људског бића постао сам звер. Нисам могао да живим у кући- живео сам у забаченом месту, у пећини где су мртваце сахрањивали. Везали сте ме ланцима, ја сам их кидао. У мени није био само један демон већ легион демона; као што сте истински и видели када је Он који ме је излечио дозволио демонима да уђе у крдо свиња, које се бацило са стрмине у језеро и удавило се. Да, сад заиста можете да замислите зашто је т проузроковало толико зла и невоље. Била је у мени огромна сила. Демони су опседали све моје људске страсти и доводили их до монструозног стања. Због тога сам вас дивљачки мрзео, због тога сам желео да вас мучим, да вас уништим. А сада ме је та сила напустила. Молим вас за опроштај. Волим вас сад као браћу желим да вам будем суграђанин. И захвалан сам Ономе Који ме ослободио- Он је мој Спаситељ- Он је мој Бог! И ја вас све призивам Њему. Све што тражите: мир, срећу, радост- све ћете наћи у Царству Небеском. Сви ви који плачете, идите Њему. Он ће вам обрисати сузе. Он ће вам дати више него било какво земаљско богатство. То је оно шт је бивши бесомучник говорио Гадаринцима. Он би могао то исто да каже и нама. И ми не бисмо били изненађени, јер се веома сличне ствари дешавају управо сада. Све новине нам пишу о неким ужасима који се не могу објаснити без учешћа силе зла. А против ове ноћне море изгледа да можемо чути глас човека којега је Христос исцелио: „Имам мир и тишину у души. То ми је Христос дао. Он ће то и вама дати. Похитајте Њему. Моје срце је испуњено слатком грижом савести“. Али наш неповерљиви ум приупитаће: да ли је то тако? А чак и да је тако, колико ће слатка грижа савести трајати? У данашњем читању Апостола дат нам је одговор: “А Бог, који је богат у милости, због велике љубави својом којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом благодаћу сте спасени и са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, ДАР ЈЕ БОЖИЈИ“ (Еф 2, 4-5,8) У овим Апостоловим речима имамо читаво једно откриће. Чули смо о о патњи човека који је поседнут и како је ослобођен од тога Божијом Милошћу. Та иста Милост може се излити и на нас. Али Милост се даје кроз веру. Шта је вера? Да бих вам одговорио на ово питање испричаћу вам један случај из свог студентског живота.
Студирао сам на Политехничком Институту. Истовремено сам био члан хришћанског студентског удружења. Једном смо ми студенти одлучили да позовемо на наш састанак нашег наставника, Оца Џона Егорова, познатог професора теологије. Он би дошао у Лесној, предграђе Санкт Петесбурга, где се налазио наш политехнички институт. Питали смо га да дође да нас посети, али он је одговорио: „Никада нисам био тамо и не знам како да дођем“. Наш пријатељ који га је позвао рекао је: „Оче, једноставно је. Прво одете на станицу и тамо ћете наћи трамвај. Сачекајте трамвај број 20. Нема потребе да питате било кога, само идите до краја. Кондуктер ће рећи: “Политехнички институт- последња станица“. Изађите, станите окренути леђима трамвају и видећете стазу испред себе. Овде, потражите број 6 и ту је двориште, а у дворишту је једна кућа. Идите на други спрат и ми смо ту“. Отац Јован рече: „Седмица је прошла и недеља је дошла. Узео сам свеску, погледао шта сам написао, и одмах сам знао шта морам да урадим. Сетио сам се свега шта ми је ваш пријатељ рекао, и то сам у себи прихватио тако да ми се чинило да сам већ то одрадио. Све сам то одрадио у стварности и ево ме овде са вама“. То је управо оно шта значи вера: прихватити у себи нешто што вам је речено, и то што вам је речено урадите“. Овде у Светом Јеванђељу дата су нам обећања, али и упутства шта морамо да урадимо да бисмо примили ова обећања. Хајде да их примимо са вером. Хајде да извршимо све оно зашто су нам дата упутства у нашем животу и да примимо исту Милост, исти мир, исту радост. Ми ћемо онда примити све што је примио бесомучник кога је Христос излечио. Онда ће се Христове речи односити и на нас: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе Архиепископа Андреја
(Римарека)
„А човек из кога изађоше демони мољаше га да би са њим био; али га Исус отпусти говорећи:- Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог. И он отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 38-39).
Тако се, браћо и сестре, завршава данашње Јеванђеље у којем, како сте чули, Господ говори исцељеном човеку да открије тајну исцељења Гадаринцима. А то је оно што је он и учинио. Јеванђеље нам не говори како је он то све испричао шта му се све десило; али на основу значења ове Јеванђелске проповеди, могли бисмо у потпуности замислити шта је он говорио и о чему је вероватно говорио. Ево шта је говорио:
Ви Гадаринци ме знате од детињства. Рођен сам међу вама и одрастао међу вама, у вашој Гадаринској земљи, земљи безакоња. Видите шта се десило. Ви нисте живели по Закону који Вам је Бог открио, већ по свом безакоњу. У вашој жељи за богатством и комфору били сте уплетени у грешну трговину, трговину коју Бог није благословио. Узгајали сте свиње. Имали сте читаво крдо свиња, које су према Божијем Закону, сматране нечистим животињама. Бог вас је казнио и дао вас под ђавољу власт. И према несумњивом Божијем промислу, све те демонске силе настаниле су се у мени самом- родио сам вам казну. Од људског бића постао сам звер. Нисам могао да живим у кући- живео сам у забаченом месту, у пећини где су мртваце сахрањивали. Везали сте ме ланцима, ја сам их кидао. У мени није био само један демон већ легион демона; као што сте истински и видели када је Он који ме је излечио дозволио демонима да уђе у крдо свиња, које се бацило са стрмине у језеро и удавило се. Да, сад заиста можете да замислите зашто је т проузроковало толико зла и невоље. Била је у мени огромна сила. Демони су опседали све моје људске страсти и доводили их до монструозног стања. Због тога сам вас дивљачки мрзео, због тога сам желео да вас мучим, да вас уништим. А сада ме је та сила напустила. Молим вас за опроштај. Волим вас сад као браћу желим да вам будем суграђанин. И захвалан сам Ономе Који ме ослободио- Он је мој Спаситељ- Он је мој Бог! И ја вас све призивам Њему. Све што тражите: мир, срећу, радост- све ћете наћи у Царству Небеском. Сви ви који плачете, идите Њему. Он ће вам обрисати сузе. Он ће вам дати више него било какво земаљско богатство. То је оно шт је бивши бесомучник говорио Гадаринцима. Он би могао то исто да каже и нама. И ми не бисмо били изненађени, јер се веома сличне ствари дешавају управо сада. Све новине нам пишу о неким ужасима који се не могу објаснити без учешћа силе зла. А против ове ноћне море изгледа да можемо чути глас човека којега је Христос исцелио: „Имам мир и тишину у души. То ми је Христос дао. Он ће то и вама дати. Похитајте Њему. Моје срце је испуњено слатком грижом савести“. Али наш неповерљиви ум приупитаће: да ли је то тако? А чак и да је тако, колико ће слатка грижа савести трајати? У данашњем читању Апостола дат нам је одговор: “А Бог, који је богат у милости, због велике љубави својом којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом благодаћу сте спасени и са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, ДАР ЈЕ БОЖИЈИ“ (Еф 2, 4-5,8) У овим Апостоловим речима имамо читаво једно откриће. Чули смо о о патњи човека који је поседнут и како је ослобођен од тога Божијом Милошћу. Та иста Милост може се излити и на нас. Али Милост се даје кроз веру. Шта је вера? Да бих вам одговорио на ово питање испричаћу вам један случај из свог студентског живота.
Студирао сам на Политехничком Институту. Истовремено сам био члан хришћанског студентског удружења. Једном смо ми студенти одлучили да позовемо на наш састанак нашег наставника, Оца Џона Егорова, познатог професора теологије. Он би дошао у Лесној, предграђе Санкт Петесбурга, где се налазио наш политехнички институт. Питали смо га да дође да нас посети, али он је одговорио: „Никада нисам био тамо и не знам како да дођем“. Наш пријатељ који га је позвао рекао је: „Оче, једноставно је. Прво одете на станицу и тамо ћете наћи трамвај. Сачекајте трамвај број 20. Нема потребе да питате било кога, само идите до краја. Кондуктер ће рећи: “Политехнички институт- последња станица“. Изађите, станите окренути леђима трамвају и видећете стазу испред себе. Овде, потражите број 6 и ту је двориште, а у дворишту је једна кућа. Идите на други спрат и ми смо ту“. Отац Јован рече: „Седмица је прошла и недеља је дошла. Узео сам свеску, погледао шта сам написао, и одмах сам знао шта морам да урадим. Сетио сам се свега шта ми је ваш пријатељ рекао, и то сам у себи прихватио тако да ми се чинило да сам већ то одрадио. Све сам то одрадио у стварности и ево ме овде са вама“. То је управо оно шта значи вера: прихватити у себи нешто што вам је речено, и то што вам је речено урадите“. Овде у Светом Јеванђељу дата су нам обећања, али и упутства шта морамо да урадимо да бисмо примили ова обећања. Хајде да их примимо са вером. Хајде да извршимо све оно зашто су нам дата упутства у нашем животу и да примимо исту Милост, исти мир, исту радост. Ми ћемо онда примити све што је примио бесомучник кога је Христос излечио. Онда ће се Христове речи односити и на нас: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Прича о богаташу и Лазару 22. недеља по Духовима
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недеља по Духовима и данас се сећамо Светог Хиларија Великог. Све ове године ужелели смо се нашег вољеног архиепископа Хиларија који је сада блаженопочивши.
Данас се чита јеванђељска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један.
Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио.
Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабожцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина!
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек- он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега.
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник Пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада бли ван Царства. Царств се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабожци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће.
И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна. А мало су кажњени“...
Брине вас што су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“.
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“. И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“.
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“.
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“.
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском.
Амин.
Јеванђеље по Луки 16, 19-31
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом. И он повика и рече: „ Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. Тада рече: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор
У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недеља по Духовима и данас се сећамо Светог Хиларија Великог. Све ове године ужелели смо се нашег вољеног архиепископа Хиларија који је сада блаженопочивши.
Данас се чита јеванђељска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један.
Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио.
Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабожцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина!
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек- он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега.
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник Пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада бли ван Царства. Царств се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабожци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће.
И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна. А мало су кажњени“...
Брине вас што су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“.
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“. И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“.
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“.
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“.
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском.
Амин.
Јеванђеље по Луки 16, 19-31
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом. И он повика и рече: „ Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. Тада рече: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ А он рече: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор
БЕСЈЕДА НА 19. НЕДЈЕЉУ ПО ДУХОВИМА (Лк 6, 31-36)
Митрополит Писидијски Сотир
Господ наш Исус Христос открио нам је много чудесних истина, које су до тада биле непознате. Многе од њих тичу се нашег односа са другим људима, или у нашем дому или ван њега у друштву. Можда је тешко сетити се свега што опазимо у односу са другим људима. Из овог разлога, Исус, као мудри Учитељ, данас нам је дао Животно Правило, које је због своје огромне вредности добило назив "Златно Правило". Шта каже ово правило?
,,И као што желите да људи чине вама, тако и ви чините љима" (Лк 6,31).
Речи које су једноставне, лаке, разумљиве, кратке и нешто чега свако може да се сети.
У Старом завету стоји:" Оно што мрзите, не чините никоме" (Товија 4, 15). И антички философи су слично подучавали: Не чините другима што не желите да се вама учини. То је негативан поглед на ствар. Исус говори о нечему вишем и вреднијем: Чините другима оно што желите да они чине вама. На пример, ако видите сиромаха који нема за храну и његова деца гладују, размислите о томе: да сте ви на његовом месту, волели бисте да вам неко помогне. Па, учините нешто да помогнете тим људима да не умру од глади! Зар не можете да им дате нешто хране? Покрените се, делајте међу људима које знате, учините тимски напор да изнађете начин да помогнете у овој ситуацији.
Оно што се често дешава је следеће: Ако је та особа којој је нешто потребно ваша родбина или пријатељ, неко кога волите, онда ћете јој ви помоћи у сваком смислу. Међутим, ми смо често равнодушни према другима, јер према њима не осећамо никакву љубав. Ми их сматрамо странцима. То је управо оно што Господ исправља када нам Он говори: " Ако волите оне који вас воле, какву плату примате? Јер и грешници воле оне који њих воле" (стих 32). Чак, ми слушамо о томе да ,,волимо непријатеље своје" (стих 35). Господ од нас тражи не само да волимо оне који нам нису род и који су ван нашег личног круга породице и пријатеља, већ да волимо и непријатеље своје. То је суштинска разлика између Хришћана и оних који нису Хришћани. Они који нису Хришћани неће волети своје непријатеље; они ће применити правило "око за око" ако не учине чак и нешто горе попут ,,мрзи свог непријатеља" (Мт 5, 38 и 43). Али хришћанин је позван да примени нову Христову заповест љубави, нешто што нико никада :није могао да замисли: Да воли цео свет без разлике да ли му је неко пријатељ или непријатељ; да ли вас неко воли или мрзи. И не само да то сентиментално изјавите речима, већ конкретним делима: "чините добро", чак и непријатељима!
Наравно, :није лако бити такав према онима који вам стварају невоље. Овај Боголики узор дао нам је Исус: "Он је добар чак и према незахвалним и злим људима". Ако ми подражавамо Бога у љубави, Исус каже "награда ће ваша бити велика, зваћете се синови Бога вишњег" (стих 35)
Када бисмо могли, браћо и сестре, да замислимо колико нас љубав према свим људима уздиже на тако високо место. Ако то чинимо, сигурно ћемо дати све од себе да заслужимо највећу част, да постанемо деца Свевишњег Бога! Да ли постоји нешто више? Сваки такав напор се исплати, а метод који користимо је једноставан: Примена Златног Правила. Ако имамо неки проблем са неком особом и његовим поступцима, најпре приупитајмо своју савест: Да сам ја у његовој позицији, Шта бих ја желео да та особа учини за мене? Одговор ће ускоро доћи, и ми морамо да учинимо тачно оно што нам савес налаже. То наравно зависи и од тога колико нам је савест чиста, добра и просвећена Светим Духом.
Љубљена браћо и сестре, нека би свој свакодневни живот заснован на Златном Правилу Господа Нашега Исуса Христа, да заслужимо да нас позна Бог Оrап као Своју децу.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор: http://pemptousia.com/2018/09/sermon-on-the-1st-sunday-of-luke-luke-5-1-11/
Митрополит Писидијски Сотир
Господ наш Исус Христос открио нам је много чудесних истина, које су до тада биле непознате. Многе од њих тичу се нашег односа са другим људима, или у нашем дому или ван њега у друштву. Можда је тешко сетити се свега што опазимо у односу са другим људима. Из овог разлога, Исус, као мудри Учитељ, данас нам је дао Животно Правило, које је због своје огромне вредности добило назив "Златно Правило". Шта каже ово правило?
,,И као што желите да људи чине вама, тако и ви чините љима" (Лк 6,31).
Речи које су једноставне, лаке, разумљиве, кратке и нешто чега свако може да се сети.
У Старом завету стоји:" Оно што мрзите, не чините никоме" (Товија 4, 15). И антички философи су слично подучавали: Не чините другима што не желите да се вама учини. То је негативан поглед на ствар. Исус говори о нечему вишем и вреднијем: Чините другима оно што желите да они чине вама. На пример, ако видите сиромаха који нема за храну и његова деца гладују, размислите о томе: да сте ви на његовом месту, волели бисте да вам неко помогне. Па, учините нешто да помогнете тим људима да не умру од глади! Зар не можете да им дате нешто хране? Покрените се, делајте међу људима које знате, учините тимски напор да изнађете начин да помогнете у овој ситуацији.
Оно што се често дешава је следеће: Ако је та особа којој је нешто потребно ваша родбина или пријатељ, неко кога волите, онда ћете јој ви помоћи у сваком смислу. Међутим, ми смо често равнодушни према другима, јер према њима не осећамо никакву љубав. Ми их сматрамо странцима. То је управо оно што Господ исправља када нам Он говори: " Ако волите оне који вас воле, какву плату примате? Јер и грешници воле оне који њих воле" (стих 32). Чак, ми слушамо о томе да ,,волимо непријатеље своје" (стих 35). Господ од нас тражи не само да волимо оне који нам нису род и који су ван нашег личног круга породице и пријатеља, већ да волимо и непријатеље своје. То је суштинска разлика између Хришћана и оних који нису Хришћани. Они који нису Хришћани неће волети своје непријатеље; они ће применити правило "око за око" ако не учине чак и нешто горе попут ,,мрзи свог непријатеља" (Мт 5, 38 и 43). Али хришћанин је позван да примени нову Христову заповест љубави, нешто што нико никада :није могао да замисли: Да воли цео свет без разлике да ли му је неко пријатељ или непријатељ; да ли вас неко воли или мрзи. И не само да то сентиментално изјавите речима, већ конкретним делима: "чините добро", чак и непријатељима!
Наравно, :није лако бити такав према онима који вам стварају невоље. Овај Боголики узор дао нам је Исус: "Он је добар чак и према незахвалним и злим људима". Ако ми подражавамо Бога у љубави, Исус каже "награда ће ваша бити велика, зваћете се синови Бога вишњег" (стих 35)
Када бисмо могли, браћо и сестре, да замислимо колико нас љубав према свим људима уздиже на тако високо место. Ако то чинимо, сигурно ћемо дати све од себе да заслужимо највећу част, да постанемо деца Свевишњег Бога! Да ли постоји нешто више? Сваки такав напор се исплати, а метод који користимо је једноставан: Примена Златног Правила. Ако имамо неки проблем са неком особом и његовим поступцима, најпре приупитајмо своју савест: Да сам ја у његовој позицији, Шта бих ја желео да та особа учини за мене? Одговор ће ускоро доћи, и ми морамо да учинимо тачно оно што нам савес налаже. То наравно зависи и од тога колико нам је савест чиста, добра и просвећена Светим Духом.
Љубљена браћо и сестре, нека би свој свакодневни живот заснован на Златном Правилу Господа Нашега Исуса Христа, да заслужимо да нас позна Бог Оrап као Своју децу.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
Извор: http://pemptousia.com/2018/09/sermon-on-the-1st-sunday-of-luke-luke-5-1-11/
17. недеља по Духовима- Жена Хананејка
Беседа из књиге „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Прошле недеље у Јеванђељу нам је речено да је талант снага коју нам Господ даје да испунимо Његове заповести о љубави према Богу и ближњима.
У данашњем Јеванђељу сцета Црква нам показује примену овог таланта у делима, у животу.Таланат нам је дат да испунимо заповести, али грех нас спречава у испуњењу те заповести. Настаје борба у којој добијамо Христове особине. То је најдубља понизност Хананејке.
Мајка моли за исцељење своје ћерке. Она преклиње Господа: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ (Мт 15,22). Сад погледајте како је Господтестира. Најпре, Он јој не одговара. То чак ни његови ученици не могу да поднесу. Приближавајући му се, они га моле: „Отпусти је, јер виче за нама.“ (Мт 15,23). Али овде, не само да Господ не обраћа пажњу на њу, него је просто одгурује: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мт 15,24).
Зар се и нама не дешава исто? Најпре, изглда као да Господ не чује наше молитве, а онда кроз наше животне околности, као да нас просто одгурује. И колико нас у том тренутку престаје са молитвом. Али не и жена Хананејка. Прилазећи му, она се клања Њему и каже: „Господе, помози ми!“ (Мт 15,25). А Господ? Он упоређује њену директност са псом: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ (Мт 15,26). Немогуће је горе понизити неко људско биће. А она се слаже са тим. „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ (Мт 15,27).
Овде се испуњава победа понизности, овде се распада привидни зид између Господа и жене Хананејке. „O жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа” (Мт 15,28).
„Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ Речи ове жене прошле су векове, допирући данас до нас; и оне дају наду свима који су у потпуности без наде. До нас је да ли ћемо искористити те речи или их занемарити. Да ли смо у стању да се понизимо као што се ова жена понизила? Тај таланат нам је дат; и ако је тако, то значи- да, можемо! Једина ствар је да ми морамо желети да прихватимо ту меру понизности.
Браћо и сестре! Хајде да је прихватимо! Онда ћемо чути одговор Господа: “ Нека ти буде како хоћеш!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Прошле недеље у Јеванђељу нам је речено да је талант снага коју нам Господ даје да испунимо Његове заповести о љубави према Богу и ближњима.
У данашњем Јеванђељу сцета Црква нам показује примену овог таланта у делима, у животу.Таланат нам је дат да испунимо заповести, али грех нас спречава у испуњењу те заповести. Настаје борба у којој добијамо Христове особине. То је најдубља понизност Хананејке.
Мајка моли за исцељење своје ћерке. Она преклиње Господа: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!“ (Мт 15,22). Сад погледајте како је Господтестира. Најпре, Он јој не одговара. То чак ни његови ученици не могу да поднесу. Приближавајући му се, они га моле: „Отпусти је, јер виче за нама.“ (Мт 15,23). Али овде, не само да Господ не обраћа пажњу на њу, него је просто одгурује: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“ (Мт 15,24).
Зар се и нама не дешава исто? Најпре, изглда као да Господ не чује наше молитве, а онда кроз наше животне околности, као да нас просто одгурује. И колико нас у том тренутку престаје са молитвом. Али не и жена Хананејка. Прилазећи му, она се клања Њему и каже: „Господе, помози ми!“ (Мт 15,25). А Господ? Он упоређује њену директност са псом: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ (Мт 15,26). Немогуће је горе понизити неко људско биће. А она се слаже са тим. „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ (Мт 15,27).
Овде се испуњава победа понизности, овде се распада привидни зид између Господа и жене Хананејке. „O жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа” (Мт 15,28).
„Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ Речи ове жене прошле су векове, допирући данас до нас; и оне дају наду свима који су у потпуности без наде. До нас је да ли ћемо искористити те речи или их занемарити. Да ли смо у стању да се понизимо као што се ова жена понизила? Тај таланат нам је дат; и ако је тако, то значи- да, можемо! Једина ствар је да ми морамо желети да прихватимо ту меру понизности.
Браћо и сестре! Хајде да је прихватимо! Онда ћемо чути одговор Господа: “ Нека ти буде како хоћеш!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Писидијски Сотир
Проповед за 18. недељу по Духовима (Лк 5, 1-11)
Чему се прво треба задивити од онога што нам је јеванђелист Лука рекао данас? Људима Галилејцима који су жудели да чују Исусове речи? Они су се окупили на обали Генисаретског језера чим су сазнали да је Исус тамо, они су жудели да Га виде и да Га чују. Његове речи засладиле су њихова срца и дале им мир, снагу и просвећење. Они никада до сада нису чули такве речи! Чак и Његови непријатељи, стражари јеврејских првосвештеника, након што су послати да ухвате Исуса, признали су: „Никада човјек није тако говорио као овај човјек.“ (Јн 7, 46). И уместо да ухапсе Исуса, они су били одушевљени и слушали су га! Хајде да се задивимо једноставношћу Господа који је одлучио да уђе у Симонов (Петров) рибарски чамац да би Га боље видели они који су Га слушали и да би говорио њима.
Или Петрова послушност Исусу, који му је рекао да лови рибу у подне? Искусни риболовац као што је Петар зна да се риба не лови у то доба дана! Можда би се други риболовци смејали или би их подсмевали када би их видели како бацају мреже у ово доба дана. И поред тога, прошле ноћи Петар није могао да улови ниједну рибу, па зар он сад очекује неки улов? Али Петар је спремно послушао Христа! Хајде још да се и задивимо мноштву рибе која је упецана за тако кратко време, и у то доба дана, тако да се не напуни само Петров чамац већ такође и Заведејев чамац, до те мере да су били у опасности да потону.
Петрова реакција је вредна пажње када угледа толико рибе, као у нешто што никада пре није видео. Уместо да се захвали Господу за толики благослов, он му одговара: Иди од мене. Какво је то чудно понашање? Зашто то Петар ради? То постаје јасније овим речима: „Иди од мене Господе, јер ја сам грешан човек!“ (стих 8). Он се осећа грешним и у својој понизности објављује да он није вредан тога да има велику част Господњег присуства у његовом скромном чамцу. Као што јеванђелист Лука објашњава: „ Јер Петар беше, као и сви они са њим запањен оним што су уловили“ (стих 9)
Све је ово за дивљење а између осталог они нас уче нечему веома важном за наш живот. Петар и његове колеге, када су се сами борили целе ноћи да улове нешто, мислили су да су искусни риболовци, који то раде под најбољим условима за риболов, па, ипак, немају од тога никакву корист. Али када имају Христа са собом и када су послушали Његове речи, упркос свим неповољним условима за риболов они су добили много више него што су икада имали у свом животу! Да ли то и нама нешто говори?
Нажалост, Хришћани под утицајем материјалистичког духа овог времена не поштују духовне и моралне вредности Јеванђеља. Они кажу: Не можеш преживети у данашњем свету на јеванђелским речима, треба да се такмичиш са другима користећи иста средства која и они користе. Која су то средства? Она су нам добро позната: лажи, преваре, крађе, зеленаштво, обмане, неиспуњена обећања, уцене, и многе друге које су довеле људски род у овакву грозну ситуацију! Гледамо пад многих. Због профитирања, неки постају заробљеници са разбијеним породицама и суочавајући се са друштвеним претњама. Они су изложени психолошким проблемима и што је још горе, они губе своју душу. Апостол Павле пише о њима: "Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло“ (Рим 2, 9) на први поглед може се учинити да они добијају и напредују, али на крају лоше заврше. Има једна изрека: „Лажов и лопов ликују само прве године“. Али они који поступају у складу са Христовим примером, они поштују и слушају Његову вољу: „А слава и част и мир свакоме који чини добро“ пише Апостол Павле у Посланици Римљанима (2, 10).
Браћо и сестре, нека би нам увек пред очима био Исус са Петром и два чамца пуна рибе и запамтите ово: Ако имамо Христа поред нас и чинимо све по Његовим речима, уживаћемо у благослову који нико други не може да нам да.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор:http://pemptousia.com/
Проповед за 18. недељу по Духовима (Лк 5, 1-11)
Чему се прво треба задивити од онога што нам је јеванђелист Лука рекао данас? Људима Галилејцима који су жудели да чују Исусове речи? Они су се окупили на обали Генисаретског језера чим су сазнали да је Исус тамо, они су жудели да Га виде и да Га чују. Његове речи засладиле су њихова срца и дале им мир, снагу и просвећење. Они никада до сада нису чули такве речи! Чак и Његови непријатељи, стражари јеврејских првосвештеника, након што су послати да ухвате Исуса, признали су: „Никада човјек није тако говорио као овај човјек.“ (Јн 7, 46). И уместо да ухапсе Исуса, они су били одушевљени и слушали су га! Хајде да се задивимо једноставношћу Господа који је одлучио да уђе у Симонов (Петров) рибарски чамац да би Га боље видели они који су Га слушали и да би говорио њима.
Или Петрова послушност Исусу, који му је рекао да лови рибу у подне? Искусни риболовац као што је Петар зна да се риба не лови у то доба дана! Можда би се други риболовци смејали или би их подсмевали када би их видели како бацају мреже у ово доба дана. И поред тога, прошле ноћи Петар није могао да улови ниједну рибу, па зар он сад очекује неки улов? Али Петар је спремно послушао Христа! Хајде још да се и задивимо мноштву рибе која је упецана за тако кратко време, и у то доба дана, тако да се не напуни само Петров чамац већ такође и Заведејев чамац, до те мере да су били у опасности да потону.
Петрова реакција је вредна пажње када угледа толико рибе, као у нешто што никада пре није видео. Уместо да се захвали Господу за толики благослов, он му одговара: Иди од мене. Какво је то чудно понашање? Зашто то Петар ради? То постаје јасније овим речима: „Иди од мене Господе, јер ја сам грешан човек!“ (стих 8). Он се осећа грешним и у својој понизности објављује да он није вредан тога да има велику част Господњег присуства у његовом скромном чамцу. Као што јеванђелист Лука објашњава: „ Јер Петар беше, као и сви они са њим запањен оним што су уловили“ (стих 9)
Све је ово за дивљење а између осталог они нас уче нечему веома важном за наш живот. Петар и његове колеге, када су се сами борили целе ноћи да улове нешто, мислили су да су искусни риболовци, који то раде под најбољим условима за риболов, па, ипак, немају од тога никакву корист. Али када имају Христа са собом и када су послушали Његове речи, упркос свим неповољним условима за риболов они су добили много више него што су икада имали у свом животу! Да ли то и нама нешто говори?
Нажалост, Хришћани под утицајем материјалистичког духа овог времена не поштују духовне и моралне вредности Јеванђеља. Они кажу: Не можеш преживети у данашњем свету на јеванђелским речима, треба да се такмичиш са другима користећи иста средства која и они користе. Која су то средства? Она су нам добро позната: лажи, преваре, крађе, зеленаштво, обмане, неиспуњена обећања, уцене, и многе друге које су довеле људски род у овакву грозну ситуацију! Гледамо пад многих. Због профитирања, неки постају заробљеници са разбијеним породицама и суочавајући се са друштвеним претњама. Они су изложени психолошким проблемима и што је још горе, они губе своју душу. Апостол Павле пише о њима: "Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло“ (Рим 2, 9) на први поглед може се учинити да они добијају и напредују, али на крају лоше заврше. Има једна изрека: „Лажов и лопов ликују само прве године“. Али они који поступају у складу са Христовим примером, они поштују и слушају Његову вољу: „А слава и част и мир свакоме који чини добро“ пише Апостол Павле у Посланици Римљанима (2, 10).
Браћо и сестре, нека би нам увек пред очима био Исус са Петром и два чамца пуна рибе и запамтите ово: Ако имамо Христа поред нас и чинимо све по Његовим речима, уживаћемо у благослову који нико други не може да нам да.
За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф
извор:http://pemptousia.com/
Беседа на 16. недељу по Матеју и 16. недељу по Духовима
Откривање сопствених таланата и живота за Царство Небеско: Беседа на 16. недељу по Матеју и 16. недељу по Духовима у Православној цркви /2 Кор 6, 1-10; Мт 25, 14-30
О. Филип Л Мастер /
Кад берзански послови скачу или падају, скоро сви чују о томе и многи на то обраћају пажњу. А они који су инвестирали новац на берзи заиста то примете. Разлог њиховог интересовања је јасан: њихово богатство расте или се смањује. А људи обично не улажу да би смањили сопствену имовину, не, они желе да је повећају.
Данашње јеванђеље излаже сличну ситуацију. Три слуге примише огромну суму новца, названу талантима, од господара који оде на дуг пут. Он је проницљив послован човек и он очекује од њих да они искористе на најбољи могући начин оно што им је он поверио. Један је тако паметно уложио својих пет таланата да је од њих добио десет. Други који је добио два таланта учинио је исто и зарадио још два. Они су обојица удвостручили свој новац и зарадили похвалу свог господара кад се он вратио. Али трећи слуга, који је добио само један талант, није био баш тако добар управитељ. Из страха да би могао изгубити и оно мало што је добио, он је просто закопао новац у земљу и није на њему ништа зарадио. Господар га је онда укорио зато новац није дао мењачима и зарадио на њему. Тако да господар узе његов таланат и дао га првом слуги. Пред крај приче, ми чујемо „јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“.
Исус Христос се користи овом причом о улагању новца као подсетником важности да будемо продуктивни управитељи свега онога што нам Господ даје. Сам наш живот и сви наши благослови и способности долазе нам од Господа. Он нас је за свагда начинио по Његовом лицу и обличју, Он нас позива да улажемо себе на начине који нам омогућавају да израстемо у Његове синове и кћери. Он нас позива у изобилан живот који доноси плодове за Царство Небеско, који благосиља друге, и зрачи светлошћу светости по целом свету.
Међутим, већина нас се вероватно пита да ли је то заиста могуће нама. Можда смо ми истрошени практичним изазовима како само преживети један дан да нам је тешко да замислимо да наше борбе имају неки много већи значај. Можда сматрамо да само оно што раде моћни, богати и славни људи има неки утицај на свет на неки смислени начин. Можда ми замишљамо да је светост могућа само за људе који немају проблема и који ништа не раде погрешно. Може бити да су наши претходни напори да узрастемо у вери некако разочаравајући или фрустрирајући, да смо од тога одустали. Могу да замислим да многи од нас се идентификују са кукавичким слугом који има толико мало вере у добит да једноставно закопавамо свој талант у земљу.
То би можда био неки практичан одговор, али заправо је све сасвим супротно томе; то све доводи ни до чега осим слабости и губитка. Попут неке особе која не може физички да се помери дуги временски период и због тога брзо губи на мишићној маси и снази, било каква способност, таленат или дар који смо добили постаје слабији што их мање употребљавамо. Никада нећемо успети ако играмо на сигурно тако што стагнирамо. Ништа у животу не остаје исто временом, и ако ми активно не користимо наш дар који доноси плодове у било каквим околностима са којима се суочавамо, ми ћемо завршити горим него што смо почели.
Оно што свети апостол Павле пише Коринћанима у данашњој посланици односи се на све нас, без обзира да ли имамо један или десет таланата, без обзира шта мислимо о томе да ли се на нашу садашњу ситуацију нарочито може спровести да постанемо један велики канал благослова за било кога. Као што свети апостол Павле каже: „ Ево, сад је најпогодније вријеме; ево, сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6,2) . Ако ћемо бити верни управитељи, ми морамо да започнемо са нашим животима онаквим какви су сада. Чекати да све постане савршено, да имамо времена, енергије и богатства значи да ћемо запасти да будемо плен неке илузије, јер живот у овом свету никад неће бити без својих изазова. Кукавички управитељи ће увек налазити разлоге за страх и закопаће своје таланте у земљу. Што више то практикујемо да радимо, то ће све теже бити да улажемо у себе на начин који доноси плодове за Царство Небеско. То није ништа друго него лаж и обмана.
Сетите се да је свети апостол Павле трпео батинања, тамничење, нападе на сопствени живот, бродолом, и многе друге потешкоће пре него што је умро као мученик. Он није чекао да живот постане у потпуности миран и тих пре него што је почео да служи Богу и да благосиља своје ближње. Он описује живот апостола „ као жалошћени, а увијек радосни; као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све посједују“ (2 Кор 6,10).
Ми вероватно још то не видимо, али наши путеви су крајње исти као и његови. Без обзира колико тужни, болесни, фрустрирани или лишени нечега можемо бити, Господ нас ипак зове да улажемо свој живот у светост за благослов и спасење света. Ми вероватно да то нећемо учинити у толико очигледној мери као што је свети апостол Павле, али то није важно. Слуга са само једним талантом ипак је позван да буде веран у ономе што има као и онај који је добио десет таланата. Свидело нам се или не, ми имамо живот у овом свету онакав какав га имамо. Ми не можемо рећи неку чаробну реч и постати неко други нити променити ништа у својој прошлости. Међутим, ми можемо бити верни управитељи садашњости ако испуњавамо свој идентитет као они Богом благословени и позвани да постану благослов другима као знак Његове љубави, милости и светости.
Без обзира колико пуно или мало новца неко има, основни принципи прављења буџета и планирања за будућност су исти. То је такође истинито и за живот у Христу. Без обзира на детаље, ми ћемо сви уложити себе за изобилни живот Царства Небеског кроз заједничке и добро познате праксе, као што су: молитва, пост, великодушност према онима којима нешто треба, покајање, читање Светог писма, живота светаца и других душекорисних списа и чињење свега што смо у могућности да учинимо у служби Цркве и према ближњима. Ми не морамо да будемо милијардери да бисмо живели животима испуњеним изобилним благословом нити да бисмо благословили друге у неком дубљем смислу. Ми не морамо да будемо духовни суперхероји да бисмо били верни управитељи сопствених таланата и одиграли своју улогу у испуњавању Божје сврхе за овај свет. Ми једноставно треба да понудимо само оно што можемо да понудимо Господу у послушности и да Њему препустимо остало.
Нико други не може чувати нити улагати ваш новац; ви то треба да радите. Нико други не може постати верни управитељ вашег живота и благослова; ви то морате да учините. Избор са којим се сви ми суочавамо је да ли бити кукавица у страху од неуспеха тако што ћемо закопати сопствени талант у земљу, ослабити себе, и одбити да урадимо бар оно што можемо за исцељење и преображење света. Или ћемо на солидан начин уложити сопствене талане, без обзира колико их много или мало имали, и узрасти у изобилном животу за који нас је Бог створио по свом лику и обличју? За разлику од финансијских ствари, овде нема разлике међу онима који имају много у овом свету и онима који немају. Једина разлика је да ли ћемо приложити сопствени смерни живот Господу као хлеб и вино Светог причешћа. Ако тако учинимо, добићемо заузврат бесконачно више од онога што смо приложили на почетку. А наш живот у овом свету, без обзира на спољашње детаље, постаће онда икона Царства Небеског, доносећи плод по „тридесет, шездесет и сто“ (Мк 4,8). Па сад, који то проницљив пословни човек не би пожелео такву стопу повраћаја?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
О. Филип Л Мастер /
Кад берзански послови скачу или падају, скоро сви чују о томе и многи на то обраћају пажњу. А они који су инвестирали новац на берзи заиста то примете. Разлог њиховог интересовања је јасан: њихово богатство расте или се смањује. А људи обично не улажу да би смањили сопствену имовину, не, они желе да је повећају.
Данашње јеванђеље излаже сличну ситуацију. Три слуге примише огромну суму новца, названу талантима, од господара који оде на дуг пут. Он је проницљив послован човек и он очекује од њих да они искористе на најбољи могући начин оно што им је он поверио. Један је тако паметно уложио својих пет таланата да је од њих добио десет. Други који је добио два таланта учинио је исто и зарадио још два. Они су обојица удвостручили свој новац и зарадили похвалу свог господара кад се он вратио. Али трећи слуга, који је добио само један талант, није био баш тако добар управитељ. Из страха да би могао изгубити и оно мало што је добио, он је просто закопао новац у земљу и није на њему ништа зарадио. Господар га је онда укорио зато новац није дао мењачима и зарадио на њему. Тако да господар узе његов таланат и дао га првом слуги. Пред крај приче, ми чујемо „јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“.
Исус Христос се користи овом причом о улагању новца као подсетником важности да будемо продуктивни управитељи свега онога што нам Господ даје. Сам наш живот и сви наши благослови и способности долазе нам од Господа. Он нас је за свагда начинио по Његовом лицу и обличју, Он нас позива да улажемо себе на начине који нам омогућавају да израстемо у Његове синове и кћери. Он нас позива у изобилан живот који доноси плодове за Царство Небеско, који благосиља друге, и зрачи светлошћу светости по целом свету.
Међутим, већина нас се вероватно пита да ли је то заиста могуће нама. Можда смо ми истрошени практичним изазовима како само преживети један дан да нам је тешко да замислимо да наше борбе имају неки много већи значај. Можда сматрамо да само оно што раде моћни, богати и славни људи има неки утицај на свет на неки смислени начин. Можда ми замишљамо да је светост могућа само за људе који немају проблема и који ништа не раде погрешно. Може бити да су наши претходни напори да узрастемо у вери некако разочаравајући или фрустрирајући, да смо од тога одустали. Могу да замислим да многи од нас се идентификују са кукавичким слугом који има толико мало вере у добит да једноставно закопавамо свој талант у земљу.
То би можда био неки практичан одговор, али заправо је све сасвим супротно томе; то све доводи ни до чега осим слабости и губитка. Попут неке особе која не може физички да се помери дуги временски период и због тога брзо губи на мишићној маси и снази, било каква способност, таленат или дар који смо добили постаје слабији што их мање употребљавамо. Никада нећемо успети ако играмо на сигурно тако што стагнирамо. Ништа у животу не остаје исто временом, и ако ми активно не користимо наш дар који доноси плодове у било каквим околностима са којима се суочавамо, ми ћемо завршити горим него што смо почели.
Оно што свети апостол Павле пише Коринћанима у данашњој посланици односи се на све нас, без обзира да ли имамо један или десет таланата, без обзира шта мислимо о томе да ли се на нашу садашњу ситуацију нарочито може спровести да постанемо један велики канал благослова за било кога. Као што свети апостол Павле каже: „ Ево, сад је најпогодније вријеме; ево, сад је дан спасења!“ (2 Кор. 6,2) . Ако ћемо бити верни управитељи, ми морамо да започнемо са нашим животима онаквим какви су сада. Чекати да све постане савршено, да имамо времена, енергије и богатства значи да ћемо запасти да будемо плен неке илузије, јер живот у овом свету никад неће бити без својих изазова. Кукавички управитељи ће увек налазити разлоге за страх и закопаће своје таланте у земљу. Што више то практикујемо да радимо, то ће све теже бити да улажемо у себе на начин који доноси плодове за Царство Небеско. То није ништа друго него лаж и обмана.
Сетите се да је свети апостол Павле трпео батинања, тамничење, нападе на сопствени живот, бродолом, и многе друге потешкоће пре него што је умро као мученик. Он није чекао да живот постане у потпуности миран и тих пре него што је почео да служи Богу и да благосиља своје ближње. Он описује живот апостола „ као жалошћени, а увијек радосни; као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све посједују“ (2 Кор 6,10).
Ми вероватно још то не видимо, али наши путеви су крајње исти као и његови. Без обзира колико тужни, болесни, фрустрирани или лишени нечега можемо бити, Господ нас ипак зове да улажемо свој живот у светост за благослов и спасење света. Ми вероватно да то нећемо учинити у толико очигледној мери као што је свети апостол Павле, али то није важно. Слуга са само једним талантом ипак је позван да буде веран у ономе што има као и онај који је добио десет таланата. Свидело нам се или не, ми имамо живот у овом свету онакав какав га имамо. Ми не можемо рећи неку чаробну реч и постати неко други нити променити ништа у својој прошлости. Међутим, ми можемо бити верни управитељи садашњости ако испуњавамо свој идентитет као они Богом благословени и позвани да постану благослов другима као знак Његове љубави, милости и светости.
Без обзира колико пуно или мало новца неко има, основни принципи прављења буџета и планирања за будућност су исти. То је такође истинито и за живот у Христу. Без обзира на детаље, ми ћемо сви уложити себе за изобилни живот Царства Небеског кроз заједничке и добро познате праксе, као што су: молитва, пост, великодушност према онима којима нешто треба, покајање, читање Светог писма, живота светаца и других душекорисних списа и чињење свега што смо у могућности да учинимо у служби Цркве и према ближњима. Ми не морамо да будемо милијардери да бисмо живели животима испуњеним изобилним благословом нити да бисмо благословили друге у неком дубљем смислу. Ми не морамо да будемо духовни суперхероји да бисмо били верни управитељи сопствених таланата и одиграли своју улогу у испуњавању Божје сврхе за овај свет. Ми једноставно треба да понудимо само оно што можемо да понудимо Господу у послушности и да Њему препустимо остало.
Нико други не може чувати нити улагати ваш новац; ви то треба да радите. Нико други не може постати верни управитељ вашег живота и благослова; ви то морате да учините. Избор са којим се сви ми суочавамо је да ли бити кукавица у страху од неуспеха тако што ћемо закопати сопствени талант у земљу, ослабити себе, и одбити да урадимо бар оно што можемо за исцељење и преображење света. Или ћемо на солидан начин уложити сопствене талане, без обзира колико их много или мало имали, и узрасти у изобилном животу за који нас је Бог створио по свом лику и обличју? За разлику од финансијских ствари, овде нема разлике међу онима који имају много у овом свету и онима који немају. Једина разлика је да ли ћемо приложити сопствени смерни живот Господу као хлеб и вино Светог причешћа. Ако тако учинимо, добићемо заузврат бесконачно више од онога што смо приложили на почетку. А наш живот у овом свету, без обзира на спољашње детаље, постаће онда икона Царства Небеског, доносећи плод по „тридесет, шездесет и сто“ (Мк 4,8). Па сад, који то проницљив пословни човек не би пожелео такву стопу повраћаја?
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор
15. недеља по Духовима
Шта је Хришћанство? Земљани судови /15. недеља по Духовима / 2 Кор 4,6-15 Мт 22, 35-46
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво.
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет.
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође, највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као Хришћани. Живети као Хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави Хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо.
Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо.
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи.
Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво.
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет.
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође, највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као Хришћани. Живети као Хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави Хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо.
Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо.
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи.
Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 14. недељу по Духовима
О онима који су позвани на Свадбу: Беседа на 14. недељу по Духовима
Митрополит Иларион Алфејев
Управо смо чули од Господа причу о онима који су позвани на свадбу (Мт 22, 1-14), причу о томе како Бог позива људе на Своју трпезу, али људи- из једног или другог разлога- одбише да се одазову на Божји позив.
Као и друге Исусове приче и ова има тумачење на неколико нивоа. Она се најпре односи на Јевреје, којима је Бог вековима слао пророке, које су они одбацивали да би касније одбацили и Вољеног Сина Божјег, Који је дошао да спасе тај народ. Али у ширем смислу ова прича говори о многим другим народима. Бог не зове само Јевреје, већ у различитим периодима Он такође зове многе друге народе, које Он жели да учини Богоносним народима, али они или не одговарају на Божји позив или се испостави да нису вредни тог позива. А народ није неки апстрактан појам: народ смо сви ми, свако од нас. И све што се дешава у неком народу одражава се на свакога од нас; и, обрнуто, све што се дешава нама одражава се на тај народ у целини. Из овога следи још једно значење ове приче: она се односи на сваку особу посебно, на свакога од нас.
Ми смо често неспособни да одговоримо на Божји позив. Долази недеља, а ми, или из лењости и немара, или због хладног и отврдлог срца, не идемо у цркву, одлажући одлазак у цркву за следећу недељу. Ми одбијамо Божји позив кад се, долазећи на Божанску Литургију, не учествујемо Светим Тајнама, на сличан начин због лењости или немарности, или због тога што се нисмо припремили за Свето причешће или нисмо прочитали тражено молитвено правило. А припрема за примање Христових Светих Тајни није само ствар читања молитава. Ми треба да сее припремимо за учешће у Божјој трпези цео свој живот. Апостол Павле каже: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп 2,5). А припрема за примање Светих Тајни Христових лежи баш у свакоме од нас имајући ово на уму. То је „свадбено рухо“ о којем ова прича говори. Господ зове свакога од нас, али ми не треба само да се одазовемо на овај позив и да дођемо на свадбу било како. Ми треба да проведемо читав свој живот у испуњавању Христових заповести, у добрим делима, у молитви и покајању спремајући се за Свето причешће.
Ми немамо право да примимо Христове Свете Тајне ако немамо на уму да су оне у Христу Исусу. Христос је та слика коју морамо следити. Немамо право да се приближимо Христовим Светим Тајнама ако смо кивни на некога или ако смо ми сами некога увредили. Господ каже: „ Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе,
24. Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој» (Мт 5, 23-24). Сваки пут кад се приближава недеља, треба да се запитамо: да ли прилазимо Богу мирне савести и у миру са ближњима? Да ли смо спремни да приступимо Христовим Светим Тајнама или не? Да ли носимо у себи ум који је у Исусу Христу, односно, до које мере наш живот подражава живот Христа, Оваплоћеног Бога? Ако примамо Христове Свете Тајне без помирења са Богом, са самим собом, и са нашим ближњима, онда се и нама може десити иста ствар која се десила човеку који је дошао на свадбу без свадбеног руха. Цар, видевши овог чоека рече: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт 22,13).
Наша читава судбина зависи од тога како се обраћамо и како приступамо Богу: да ли ћемо бити бачени у „таму најкрајњу“ где је „ плач и шкргут зуба“ или ћемо заслужити обећано Царство Небеско? Наша судбина је одлучена кад ми, чувши Божији позив, одговоримо на њега или не и кад водимо рачуна о свом „ свадбеном руху“ или не. А овај позив је непрестан. Сваког минута, свакога часа, свакога дана нашег живота ми слушамо Божји позив, и у сваком нам датом тренутку правимо избор између добра и зла, између Бога и ђавола, између светлости и таме- избора од којег зависи наша будућност. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Иларион Алфејев
Управо смо чули од Господа причу о онима који су позвани на свадбу (Мт 22, 1-14), причу о томе како Бог позива људе на Своју трпезу, али људи- из једног или другог разлога- одбише да се одазову на Божји позив.
Као и друге Исусове приче и ова има тумачење на неколико нивоа. Она се најпре односи на Јевреје, којима је Бог вековима слао пророке, које су они одбацивали да би касније одбацили и Вољеног Сина Божјег, Који је дошао да спасе тај народ. Али у ширем смислу ова прича говори о многим другим народима. Бог не зове само Јевреје, већ у различитим периодима Он такође зове многе друге народе, које Он жели да учини Богоносним народима, али они или не одговарају на Божји позив или се испостави да нису вредни тог позива. А народ није неки апстрактан појам: народ смо сви ми, свако од нас. И све што се дешава у неком народу одражава се на свакога од нас; и, обрнуто, све што се дешава нама одражава се на тај народ у целини. Из овога следи још једно значење ове приче: она се односи на сваку особу посебно, на свакога од нас.
Ми смо често неспособни да одговоримо на Божји позив. Долази недеља, а ми, или из лењости и немара, или због хладног и отврдлог срца, не идемо у цркву, одлажући одлазак у цркву за следећу недељу. Ми одбијамо Божји позив кад се, долазећи на Божанску Литургију, не учествујемо Светим Тајнама, на сличан начин због лењости или немарности, или због тога што се нисмо припремили за Свето причешће или нисмо прочитали тражено молитвено правило. А припрема за примање Христових Светих Тајни није само ствар читања молитава. Ми треба да сее припремимо за учешће у Божјој трпези цео свој живот. Апостол Павле каже: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп 2,5). А припрема за примање Светих Тајни Христових лежи баш у свакоме од нас имајући ово на уму. То је „свадбено рухо“ о којем ова прича говори. Господ зове свакога од нас, али ми не треба само да се одазовемо на овај позив и да дођемо на свадбу било како. Ми треба да проведемо читав свој живот у испуњавању Христових заповести, у добрим делима, у молитви и покајању спремајући се за Свето причешће.
Ми немамо право да примимо Христове Свете Тајне ако немамо на уму да су оне у Христу Исусу. Христос је та слика коју морамо следити. Немамо право да се приближимо Христовим Светим Тајнама ако смо кивни на некога или ако смо ми сами некога увредили. Господ каже: „ Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе,
24. Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој» (Мт 5, 23-24). Сваки пут кад се приближава недеља, треба да се запитамо: да ли прилазимо Богу мирне савести и у миру са ближњима? Да ли смо спремни да приступимо Христовим Светим Тајнама или не? Да ли носимо у себи ум који је у Исусу Христу, односно, до које мере наш живот подражава живот Христа, Оваплоћеног Бога? Ако примамо Христове Свете Тајне без помирења са Богом, са самим собом, и са нашим ближњима, онда се и нама може десити иста ствар која се десила човеку који је дошао на свадбу без свадбеног руха. Цар, видевши овог чоека рече: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт 22,13).
Наша читава судбина зависи од тога како се обраћамо и како приступамо Богу: да ли ћемо бити бачени у „таму најкрајњу“ где је „ плач и шкргут зуба“ или ћемо заслужити обећано Царство Небеско? Наша судбина је одлучена кад ми, чувши Божији позив, одговоримо на њега или не и кад водимо рачуна о свом „ свадбеном руху“ или не. А овај позив је непрестан. Сваког минута, свакога часа, свакога дана нашег живота ми слушамо Божји позив, и у сваком нам датом тренутку правимо избор између добра и зла, између Бога и ђавола, између светлости и таме- избора од којег зависи наша будућност. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 13. Недељу по Духовима
„ Да су само чекали“ Беседа на 13. Недељу по Духовима
Дејвид Константин Рајт
Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и † отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: *Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим (Мт 21, 33-42).
У име Оца и сина и Светога Духа, Амин.
На 13. недељу по Духовима Црква нам приказује Христову причу о злим виноградарима. Сад, историјски гледано, ова прича се односи на старозаветна царства Јудеја и Израиља и како се они понашају- или, боље речено, како се недолично понашају- у свом савезном односу са Богом. Требало је да ови људи покажу своје добре плодове које је Бог очекивао од њих, али они то нису. А кад Бог посла своје слуге пророке да се обрачунају са њима за тај недостатак и да их поново позову на пут на којој ће производити такве плодове, они су били – као што је Свети Теофилакт Охридски у Бугарској примећује у једном свом коментару-„ злостављани на разне начине од стране земљопосједника, односно лажних пророка и лажних учитеља тих времена. Једног су претукли, као што су то учинили Мики када га је Седек ударио по чељусти; другог су убили, као што су учинили и Захарија [отац Претече Светог Јована Крститеља] између храма и олтара; Други су каменовали, као што су то учинили свештенику Захарији сину , син Јоде, првосвештеника“.
Међутим, у метафоричком смислу, значење ове приче односи се на све и свакога од нас јер и ми такође живимо у савезном односу са Богом; ми често не успевамо да произведемо у себи и покажемо добре плодове хришћанског живота- радост у живој усрдности, у давању несебичне службе другима ( а у том давању добијању заузврат мноштва благослова). И све док не осакаћујемо и не убијамо људе које је Бог поставио на нашем путу да нас призову да се вратимо исправном животу, ми чинимо оно што је можда и горе, а то је да те људе не сматрамо ни за шта. Јер прогон и убијање пророка бар значи да смо их приметили. Али, са друге стране, колико пута ми једноставно изаберемо да игноришемо или да не искористимо људе и прилике које Бог шаље на наш пут као наш подсетник и има намеру да нам поврати један испуњујући живот са давањем добрих плодова у њему.
Постоји пуно различитих путева у нашем животу на којима нам недостају знаци или на којима не успевамо да дамо добре плодове. Ја ћу се усредсредити на један посебан пут који је дат у контексту ове приче. Кад је домаћин послао свог сина злим виноградарима они рекоше: „Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“ Оно што чини овај разлог још зашпањујућим је да је целокупан циљ људског постојања у животу заједница завета Божијега, Старом завету Цркве и Новом, је управо подела наследства Сина Божијега. Теоза, обожење, узвишено позивање човечанства, значи ништа друго до тога да ми постанемо- како кажу Свети Оци- милошћу све оно што је Бог по својој природи, осим у истоветности те природе. Ми смо позвани да будемо богови по усиновљену, синови Бога по усиновљењу. Тако да је овде иронија у томе да зли виноградари желе да убију Сина због нечега што би већ и сами добили да су чекали. И то је њихова кључна грешка као што је много пута и наша. Ми смо нестрпљиви; прерано тежимо ка нечему за шта још нисмо спремни. Пошто трчимо пред руду, често завршимо озбиљно искомпромитовани или чак упропастимо добру ствар за коју је требало сачекати.
У Светом писму су забележене и друге приче попут ове: прича о блудном сину, кад он тражи пола свог наследства, он не краде нити присваја нешто што већ неће бити његово. Али иако Христос не каже у овој причи управо зашто је блудни син расипао своје имање на раскалашни живот, није тешко замислити да је то било због тога што је био незрео, неспособан да обузда своје жеље и да управља својим богатством... он није био спреман да прими наследство које је тражио.
То управо видимо у фундаменталном, исконском греху целог човечанства. У причи Стварања и пада у Постању, Адаму и Еви је речено да не једу са Дрвета познања добра и зла, сад то дрво било управо ту усред Врта у којем је све створено добро и неискварено. То значи, такође да је и то Дрво добро. И може се претпоставити да би они могли да једу са тог дрвета кад буду били спремни за то, јер су они створени баш како је Сатан рекао да кад би они јели са њега: „ постали бисте као богови, знајући шта је добро и зло.“ Али они нису били спремни, и тако желећи божанство пре времена то их је довело до одвајања од Бога и непријатељства једних против других, духовне и физичке смрти која је била последица- а не казна- за њихов грех.
Ово је можда најтежи и накомпликованији пут на којем нам недостају ознаке и на којем не успевамо да дамо добре плодове у нашим животима. Ствари које су истински погрешне или грешне често се лако виде, чак иако их није тако лако не чинити, али ситуације у којима је сам циљ добар али тајминг није добар, то је тешко јер ми исувише често допустимо својим жељама да нам се нађу на путу разлучивања кад је време истински право а кад није. Треба да се искрено молимо Богу, онда да причамо са другима, било да је то духовни отац или духовна мајка, Хришћански брат или сестра, или близак и поверљив пријатељ, да искористимо наше личне пророке које нам Бог шаље на наш пут да са нама размотре нашу ситуацију, да бисмо стекли мудрост и трезвеност на нашем животном путу и давали добре плодове, да би се свако од нас као човек у телу и душ спасао и обожио. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Дејвид Константин Рајт
Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и † отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: *Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим (Мт 21, 33-42).
У име Оца и сина и Светога Духа, Амин.
На 13. недељу по Духовима Црква нам приказује Христову причу о злим виноградарима. Сад, историјски гледано, ова прича се односи на старозаветна царства Јудеја и Израиља и како се они понашају- или, боље речено, како се недолично понашају- у свом савезном односу са Богом. Требало је да ови људи покажу своје добре плодове које је Бог очекивао од њих, али они то нису. А кад Бог посла своје слуге пророке да се обрачунају са њима за тај недостатак и да их поново позову на пут на којој ће производити такве плодове, они су били – као што је Свети Теофилакт Охридски у Бугарској примећује у једном свом коментару-„ злостављани на разне начине од стране земљопосједника, односно лажних пророка и лажних учитеља тих времена. Једног су претукли, као што су то учинили Мики када га је Седек ударио по чељусти; другог су убили, као што су учинили и Захарија [отац Претече Светог Јована Крститеља] између храма и олтара; Други су каменовали, као што су то учинили свештенику Захарији сину , син Јоде, првосвештеника“.
Међутим, у метафоричком смислу, значење ове приче односи се на све и свакога од нас јер и ми такође живимо у савезном односу са Богом; ми често не успевамо да произведемо у себи и покажемо добре плодове хришћанског живота- радост у живој усрдности, у давању несебичне службе другима ( а у том давању добијању заузврат мноштва благослова). И све док не осакаћујемо и не убијамо људе које је Бог поставио на нашем путу да нас призову да се вратимо исправном животу, ми чинимо оно што је можда и горе, а то је да те људе не сматрамо ни за шта. Јер прогон и убијање пророка бар значи да смо их приметили. Али, са друге стране, колико пута ми једноставно изаберемо да игноришемо или да не искористимо људе и прилике које Бог шаље на наш пут као наш подсетник и има намеру да нам поврати један испуњујући живот са давањем добрих плодова у њему.
Постоји пуно различитих путева у нашем животу на којима нам недостају знаци или на којима не успевамо да дамо добре плодове. Ја ћу се усредсредити на један посебан пут који је дат у контексту ове приче. Кад је домаћин послао свог сина злим виноградарима они рекоше: „Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“ Оно што чини овај разлог још зашпањујућим је да је целокупан циљ људског постојања у животу заједница завета Божијега, Старом завету Цркве и Новом, је управо подела наследства Сина Божијега. Теоза, обожење, узвишено позивање човечанства, значи ништа друго до тога да ми постанемо- како кажу Свети Оци- милошћу све оно што је Бог по својој природи, осим у истоветности те природе. Ми смо позвани да будемо богови по усиновљену, синови Бога по усиновљењу. Тако да је овде иронија у томе да зли виноградари желе да убију Сина због нечега што би већ и сами добили да су чекали. И то је њихова кључна грешка као што је много пута и наша. Ми смо нестрпљиви; прерано тежимо ка нечему за шта још нисмо спремни. Пошто трчимо пред руду, често завршимо озбиљно искомпромитовани или чак упропастимо добру ствар за коју је требало сачекати.
У Светом писму су забележене и друге приче попут ове: прича о блудном сину, кад он тражи пола свог наследства, он не краде нити присваја нешто што већ неће бити његово. Али иако Христос не каже у овој причи управо зашто је блудни син расипао своје имање на раскалашни живот, није тешко замислити да је то било због тога што је био незрео, неспособан да обузда своје жеље и да управља својим богатством... он није био спреман да прими наследство које је тражио.
То управо видимо у фундаменталном, исконском греху целог човечанства. У причи Стварања и пада у Постању, Адаму и Еви је речено да не једу са Дрвета познања добра и зла, сад то дрво било управо ту усред Врта у којем је све створено добро и неискварено. То значи, такође да је и то Дрво добро. И може се претпоставити да би они могли да једу са тог дрвета кад буду били спремни за то, јер су они створени баш како је Сатан рекао да кад би они јели са њега: „ постали бисте као богови, знајући шта је добро и зло.“ Али они нису били спремни, и тако желећи божанство пре времена то их је довело до одвајања од Бога и непријатељства једних против других, духовне и физичке смрти која је била последица- а не казна- за њихов грех.
Ово је можда најтежи и накомпликованији пут на којем нам недостају ознаке и на којем не успевамо да дамо добре плодове у нашим животима. Ствари које су истински погрешне или грешне често се лако виде, чак иако их није тако лако не чинити, али ситуације у којима је сам циљ добар али тајминг није добар, то је тешко јер ми исувише често допустимо својим жељама да нам се нађу на путу разлучивања кад је време истински право а кад није. Треба да се искрено молимо Богу, онда да причамо са другима, било да је то духовни отац или духовна мајка, Хришћански брат или сестра, или близак и поверљив пријатељ, да искористимо наше личне пророке које нам Бог шаље на наш пут да са нама размотре нашу ситуацију, да бисмо стекли мудрост и трезвеност на нашем животном путу и давали добре плодове, да би се свако од нас као човек у телу и душ спасао и обожио. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 12. недељу по Духовима
Беседа на 12. недељу по Духовима
Свештеника Ентонија Кониариса
Мт 19, 16-26: И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот, држи заповијести.
Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, *иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.
А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти?А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.
Неки човек случајно се оклизну и паде са литице. Док је падао ухвати се за грану неког дрвета и задржа се ту. Поче да се моли као никада до сада: ,,Господе, спаси ме! Господе, Господе!” Одједном му Господ одговори: ,, Да?” Човек замоли: ,,Спаси ме, Господе!”
,, Идеш ли у цркву?”, успита Господ.
,, Ишао сам кад само могао, али обећавам да више нећу пропуштати одлазак у цркву ако ме спасеш”
,, Држиш ли се Десет Божјих заповести?”
,, Да, колико могу. Обећавам да ћу их се дословно држати ако ме спасеш”
,, Да ли се свакодневно молиш?”
,, Да, Господе, само ме склони са ове литице и бићу најбољи молитвеник на свету”
,, Да ли си великодушно давао прилог мојој Цркви?”
,, Да, мислим да јесам, али даваћу још великодушније у будућности. Само ме склони са ове литице”
,, Да ли Ми верујеш?”
,, Да, Господе, наравно да Ти верујем- у потпуности”.
,, Онда пусти грану”.
Ослободите се људских штака за које се држите. Замените их чврстим држањем за Бога.
Ослободите се греха који вас је запоседнуо. Изгледа да смо се навикли на сопствене грехове да се осећамо комотно са њима да одбијамо да их се ослободимо.
Ослободимо се мржње. Колико пута чујемо како људи говоре: ,, Учинићу све за Тебе, Господе, али ми само немој тражити да опростим то и то”.
Ослободимо се алкохолизма. Пре извесног времена била је нека конвенција Друштва анонимних алкохоличара у хотелу Лимингтон. Три хиљаде лепо обучених, достојанствених људи били су на банкету- сви они су били бивши алкохоличари. Прво су били замољени да устану они који су успели да не пију алкохол годину дана. Затим они са две године, онда са три. Један мој пријатељ свештеник који је био тамо рекао ми је да је то био најинспиративнији призор који је видео. Сви ови људи су враћени из смрти у живот јер су се ослободили те гране, флаше и поуздали су се у Бога.
Богати младић у данашњем Јеванђељу прилази Исусу тражећи вечни живот. Знајући да је његов опседајући грех љубав према новцу, Исус прописује лек:,, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном”. Јеванђеље нам говори да ,, када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије!”. Другим речима, колико је тешко онима који су се везали за своје богатство, и тако постали робови својих материјалних добара, да не могу да их се ослободе јер су њихова материјална добра постала њихов бог. Попут богатог младића из данашњег јеванђеља, колико данас има оних који желе све што им Христос нуди: опроштај, мир, сигурност у вечни живот са Богом- али не желе да се ослободе својих лажних богова, својих опседајућих грехова.
Тако да нас Господ данас пита:
,, Да ли ми верујете?”
Ми одговарамо:
,, Да, Господе, верујемо Ти?”
,, Онда се ослободите”, Он каже. ,, Ослободите се демона, ослободите се смрти која је у вама”
Ми му молитвено одговарамо:
,, Господе, препуштамо се поверењу у Тебе да ћеш нас вратити у живот”.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Свештеника Ентонија Кониариса
Мт 19, 16-26: И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот, држи заповијести.
Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, *иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.
А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти?А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.
Неки човек случајно се оклизну и паде са литице. Док је падао ухвати се за грану неког дрвета и задржа се ту. Поче да се моли као никада до сада: ,,Господе, спаси ме! Господе, Господе!” Одједном му Господ одговори: ,, Да?” Човек замоли: ,,Спаси ме, Господе!”
,, Идеш ли у цркву?”, успита Господ.
,, Ишао сам кад само могао, али обећавам да више нећу пропуштати одлазак у цркву ако ме спасеш”
,, Држиш ли се Десет Божјих заповести?”
,, Да, колико могу. Обећавам да ћу их се дословно држати ако ме спасеш”
,, Да ли се свакодневно молиш?”
,, Да, Господе, само ме склони са ове литице и бићу најбољи молитвеник на свету”
,, Да ли си великодушно давао прилог мојој Цркви?”
,, Да, мислим да јесам, али даваћу још великодушније у будућности. Само ме склони са ове литице”
,, Да ли Ми верујеш?”
,, Да, Господе, наравно да Ти верујем- у потпуности”.
,, Онда пусти грану”.
Ослободите се људских штака за које се држите. Замените их чврстим држањем за Бога.
Ослободите се греха који вас је запоседнуо. Изгледа да смо се навикли на сопствене грехове да се осећамо комотно са њима да одбијамо да их се ослободимо.
Ослободимо се мржње. Колико пута чујемо како људи говоре: ,, Учинићу све за Тебе, Господе, али ми само немој тражити да опростим то и то”.
Ослободимо се алкохолизма. Пре извесног времена била је нека конвенција Друштва анонимних алкохоличара у хотелу Лимингтон. Три хиљаде лепо обучених, достојанствених људи били су на банкету- сви они су били бивши алкохоличари. Прво су били замољени да устану они који су успели да не пију алкохол годину дана. Затим они са две године, онда са три. Један мој пријатељ свештеник који је био тамо рекао ми је да је то био најинспиративнији призор који је видео. Сви ови људи су враћени из смрти у живот јер су се ослободили те гране, флаше и поуздали су се у Бога.
Богати младић у данашњем Јеванђељу прилази Исусу тражећи вечни живот. Знајући да је његов опседајући грех љубав према новцу, Исус прописује лек:,, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном”. Јеванђеље нам говори да ,, када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије!”. Другим речима, колико је тешко онима који су се везали за своје богатство, и тако постали робови својих материјалних добара, да не могу да их се ослободе јер су њихова материјална добра постала њихов бог. Попут богатог младића из данашњег јеванђеља, колико данас има оних који желе све што им Христос нуди: опроштај, мир, сигурност у вечни живот са Богом- али не желе да се ослободе својих лажних богова, својих опседајућих грехова.
Тако да нас Господ данас пита:
,, Да ли ми верујете?”
Ми одговарамо:
,, Да, Господе, верујемо Ти?”
,, Онда се ослободите”, Он каже. ,, Ослободите се демона, ослободите се смрти која је у вама”
Ми му молитвено одговарамо:
,, Господе, препуштамо се поверењу у Тебе да ћеш нас вратити у живот”.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Беседа на 11. недељу по Духовима
„ И опрости нам дугове наше“: Беседа на 11. недељу по Духовима
Митрополит Иринеј (Алфејев)
Неки човек је дуговао цару огромну суму новца: 10000 таланата. Али кад је цар хтео да му он врати новац, испоставило се да он нема ништа чиме би могао платити и цар му опрости његов дуг. Овај човек, схватајући озбиљност своје финансијске ситуације, одлучи да узме новац од својих дужника. Наишавши на једног човека који му је дуговао 100 динара, он га ухвати и стаде давити, захтевајући да му врати дуг (Мт 18, 23-35)
Ова прича, коју у више наврата слушамо и читамо, учи нас неколико ствари. Прва ствар је чињеница да смо сви ми дужници пред Богом, а дуг свакога од нас је веома огроман. А једини разлог зашто ми не отплаћујемо овај дуг је тај Господ никада не тражи, за разлику од овог човека, да се обрачуна са нама. Кад би Господ одлучио да му отплатимо свој дуг, кад би било урачунато колико нам је таланата Он дао а које смо ми искористили заиста и колико смо их узалуд потрошили, онда, наравно, не бисмо имали никакав изговор за своју неспремност да испунимо дело Божије, за своју невољност да следимо Јеванђеље, за своју неспособност да искористимо добијене таланте који су нам поклоњени, за своју пасивност и лењост.
Друго, ова Господња прича показује нам како заиста ретко себе сматрамо дужницима Божјим. Заборављајући да је свако од нас добио од Господа мноштво великих и малих дарова, узимајући те дарове здраво за готово, ми увек тражимо од Бога нешто више и, ако не добијемо то што желимо, постајемо увређени и изнервирани. Ми сматрамо да, поред ових 10000 таланата које нам је Господ већ дао, Треба да од Господа да добијемо још таланата а ако их не добијемо осећамо се увређеним и превареним. Након свега, проблем није у тме да нам је дато мало већ су нам дата богатства која ми нисмо пустили у промет, већ смо их закопали у земљу, па према томе, не само да она не доносе добит већ и немамо довољно да бисмо били сигурни да ћемо исплатити своје дугове.
Треће, ова прича коју смо чули данас говори о нашем односу према ближњима. Господ нам даје веома много, аа ми дајемо ближњима веома мало. Господ великодушно дели Своју милост и Своје дарове, а ми завидимо људима на новцу, стварима, времену и пажњи; ми се плашимо узалудног трошења таланата који су нам дати, заборављајући да ако их не ставимо у промет они ће се испоставити као бескорисни папирићи. Господ нам је дао таланте не да чувамо своје богатство за себе већ да их делимо са ближњима.
Господ нам опрашта дугове наше, али и ми морамо опростити дужницима својим. У молитви Оченаш, ми свакодневно понављамо: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Па ако имамо права да са овим захтевом станемо пред Богом, ми треба да заборавимо на дуг других људи према нама већ да се сетимо искључиво сопствених дугова које ми другима дугујемо. Господ нам опрашта све наше дугове; Он има довољно милосрђа, милости и љубави да опрости сваки грех, али под једним условом: да и ми такође опростимо људима. Све је у животу међусобно повезано, па према томе ако очекујемо опроштај и милост од Бога, онда би требало да сами покажемо милост кју треба да дамо онима који су близу и далеко.
Хајде да добро прсудимо ову причу. И ако нема никога коме нисмо могли да опростимо, хајде да му опростимо. Ако нам је неко дужник, хајде да му опростимо дуг, да би милост и милосрђе Божје увек било са нама. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Митрополит Иринеј (Алфејев)
Неки човек је дуговао цару огромну суму новца: 10000 таланата. Али кад је цар хтео да му он врати новац, испоставило се да он нема ништа чиме би могао платити и цар му опрости његов дуг. Овај човек, схватајући озбиљност своје финансијске ситуације, одлучи да узме новац од својих дужника. Наишавши на једног човека који му је дуговао 100 динара, он га ухвати и стаде давити, захтевајући да му врати дуг (Мт 18, 23-35)
Ова прича, коју у више наврата слушамо и читамо, учи нас неколико ствари. Прва ствар је чињеница да смо сви ми дужници пред Богом, а дуг свакога од нас је веома огроман. А једини разлог зашто ми не отплаћујемо овај дуг је тај Господ никада не тражи, за разлику од овог човека, да се обрачуна са нама. Кад би Господ одлучио да му отплатимо свој дуг, кад би било урачунато колико нам је таланата Он дао а које смо ми искористили заиста и колико смо их узалуд потрошили, онда, наравно, не бисмо имали никакав изговор за своју неспремност да испунимо дело Божије, за своју невољност да следимо Јеванђеље, за своју неспособност да искористимо добијене таланте који су нам поклоњени, за своју пасивност и лењост.
Друго, ова Господња прича показује нам како заиста ретко себе сматрамо дужницима Божјим. Заборављајући да је свако од нас добио од Господа мноштво великих и малих дарова, узимајући те дарове здраво за готово, ми увек тражимо од Бога нешто више и, ако не добијемо то што желимо, постајемо увређени и изнервирани. Ми сматрамо да, поред ових 10000 таланата које нам је Господ већ дао, Треба да од Господа да добијемо још таланата а ако их не добијемо осећамо се увређеним и превареним. Након свега, проблем није у тме да нам је дато мало већ су нам дата богатства која ми нисмо пустили у промет, већ смо их закопали у земљу, па према томе, не само да она не доносе добит већ и немамо довољно да бисмо били сигурни да ћемо исплатити своје дугове.
Треће, ова прича коју смо чули данас говори о нашем односу према ближњима. Господ нам даје веома много, аа ми дајемо ближњима веома мало. Господ великодушно дели Своју милост и Своје дарове, а ми завидимо људима на новцу, стварима, времену и пажњи; ми се плашимо узалудног трошења таланата који су нам дати, заборављајући да ако их не ставимо у промет они ће се испоставити као бескорисни папирићи. Господ нам је дао таланте не да чувамо своје богатство за себе већ да их делимо са ближњима.
Господ нам опрашта дугове наше, али и ми морамо опростити дужницима својим. У молитви Оченаш, ми свакодневно понављамо: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Па ако имамо права да са овим захтевом станемо пред Богом, ми треба да заборавимо на дуг других људи према нама већ да се сетимо искључиво сопствених дугова које ми другима дугујемо. Господ нам опрашта све наше дугове; Он има довољно милосрђа, милости и љубави да опрости сваки грех, али под једним условом: да и ми такође опростимо људима. Све је у животу међусобно повезано, па према томе ако очекујемо опроштај и милост од Бога, онда би требало да сами покажемо милост кју треба да дамо онима који су близу и далеко.
Хајде да добро прсудимо ову причу. И ако нема никога коме нисмо могли да опростимо, хајде да му опростимо. Ако нам је неко дужник, хајде да му опростимо дуг, да би милост и милосрђе Божје увек било са нама. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Десета недеља по Духовима- Исцељење бесомучног младића
Беседа из књиге „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)
Као што нам је јеванђеље на прошлу недељу говорило о бури на Галилејском мору, на исти начин данашње јеванђеље нам говори о једној бури, само о једној бури која је још страшнија. Вратимо се тамо, тамо су били таласи мора, али овде... саслушајмо шта каже отац дечака Христу: „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (Мт 17,15). Тамо, Петар излази из чамца на којем су апостоли пловили. Обратите пажњу да га Христос није послао као што је послао све ученике преко мора. Већ сам Петар, испуњен дивљењем вере угледавши Христа како се креће по таласима, тражи дозволу да учини исто. И шта се дешава? Он посумња и поче да тоне. А Христос му рече: „ Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31).
А шта нам говори данашње јеванђеље? У данашњем јеванђељу, отац бесомучног сина најпре га доводи Христовим ученицима. Њима је дата моћ да истерују демоне и да лече болести; изгледа да то иде са њиховом послушношћу. А, ипак, нема ни нема ни наговештаја од исцељења. А кад се отац у великој жалости обрати Господу, Христос љутито узвикну: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 17-21).
То је вера! Али где да нађемо такву веру? Само у Цркви. Апостоли, пловећи у чамцу због послушности Христу, упркос бури, не посумњаше. Њихов чамац имао је бокове који су их штитили од притисака таласа; имао је дно које их је делило од воде; имао је кормило које их је водило. На исти начин брод Цркве има све што је неопходно за пловидбу морем живота, кроз буре, до друге обале Вечног Живота.
Као што је у дну чамца његов темељ, тако је и у броду Цркве темељ Христовог учења које указује како живети кроз Блаженства (Мт 5, 3-11). Сиромаштво духа, плакање над гресима (то је покајање), кроткост, глад и жеђ за правдом, милосрђем, чистота срца, миротворство, страдање за истину- то је темељ Црквеног брода. А његови бокови су апостолска правила. Ово је све што Црква преноси на Своје апостоле, што је у највећем делу опет утемељено у Светом Писму а делимично се чува у ризницама Црквеног предања.
А какво благо носи Црквени брод? То су седам Светих тајни Цркве које све имају утемељење у Светом Писму. Дела апостолска нам говоре о служби свештеника и ђакона одакле нам долази Света тајна свештенства (Дап 6,3, 5-7). У Свом првом јављању по Васкрсењу, Христос дуну у апостоле и рече: ,, Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23). Овде се налази основа Свете тајне исповести. Исусове речи на Тајној вечери: ,, ово чините за мој спомен” (Лк 22,19); и сва поглавља Јованова где се говори о Хлебу Живота- то је успостављање Свете тајне причешћа (Јн 6, 32-58). Учење апостола Павла о односу између мужа и жене говори о светости Свете тајне брака (1 Кор 7,2-17; Еф 5, 22-33). У Јаковљевој посланици дата су упутства о помазању уљем болесних и о молитви вере за њих (Јак 5, 14-15). И тако је са свим светим тајнама. А има и још тога: све што је Црква успоставила долази од самога Господа. Овде, у данашњем јеванђељу, говори се о неопходности поста и молитве. А Христос је Тај који то говори Својим ученицима. У Православној Цркви нема ничега измишљеног или додатог од стране неког човека; нити има ичега одузетог, скраћеног од Христовог учења и учења Његових апостола.
,, Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Друга саборна и апостолска Црква не постоји на земљи.
Па, хајде да пажљиво чувамо наш Црквени брод. Да га никад не напустимо. Он има све за нас. Он има такође ову чудесну веру која чак помера горе, а са таквом вером ништа није немогуће. Он ће нас водити кроз животне буре и довешће нас на обалу Вечног Живота.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Као што нам је јеванђеље на прошлу недељу говорило о бури на Галилејском мору, на исти начин данашње јеванђеље нам говори о једној бури, само о једној бури која је још страшнија. Вратимо се тамо, тамо су били таласи мора, али овде... саслушајмо шта каже отац дечака Христу: „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (Мт 17,15). Тамо, Петар излази из чамца на којем су апостоли пловили. Обратите пажњу да га Христос није послао као што је послао све ученике преко мора. Већ сам Петар, испуњен дивљењем вере угледавши Христа како се креће по таласима, тражи дозволу да учини исто. И шта се дешава? Он посумња и поче да тоне. А Христос му рече: „ Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31).
А шта нам говори данашње јеванђеље? У данашњем јеванђељу, отац бесомучног сина најпре га доводи Христовим ученицима. Њима је дата моћ да истерују демоне и да лече болести; изгледа да то иде са њиховом послушношћу. А, ипак, нема ни нема ни наговештаја од исцељења. А кад се отац у великој жалости обрати Господу, Христос љутито узвикну: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 17-21).
То је вера! Али где да нађемо такву веру? Само у Цркви. Апостоли, пловећи у чамцу због послушности Христу, упркос бури, не посумњаше. Њихов чамац имао је бокове који су их штитили од притисака таласа; имао је дно које их је делило од воде; имао је кормило које их је водило. На исти начин брод Цркве има све што је неопходно за пловидбу морем живота, кроз буре, до друге обале Вечног Живота.
Као што је у дну чамца његов темељ, тако је и у броду Цркве темељ Христовог учења које указује како живети кроз Блаженства (Мт 5, 3-11). Сиромаштво духа, плакање над гресима (то је покајање), кроткост, глад и жеђ за правдом, милосрђем, чистота срца, миротворство, страдање за истину- то је темељ Црквеног брода. А његови бокови су апостолска правила. Ово је све што Црква преноси на Своје апостоле, што је у највећем делу опет утемељено у Светом Писму а делимично се чува у ризницама Црквеног предања.
А какво благо носи Црквени брод? То су седам Светих тајни Цркве које све имају утемељење у Светом Писму. Дела апостолска нам говоре о служби свештеника и ђакона одакле нам долази Света тајна свештенства (Дап 6,3, 5-7). У Свом првом јављању по Васкрсењу, Христос дуну у апостоле и рече: ,, Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23). Овде се налази основа Свете тајне исповести. Исусове речи на Тајној вечери: ,, ово чините за мој спомен” (Лк 22,19); и сва поглавља Јованова где се говори о Хлебу Живота- то је успостављање Свете тајне причешћа (Јн 6, 32-58). Учење апостола Павла о односу између мужа и жене говори о светости Свете тајне брака (1 Кор 7,2-17; Еф 5, 22-33). У Јаковљевој посланици дата су упутства о помазању уљем болесних и о молитви вере за њих (Јак 5, 14-15). И тако је са свим светим тајнама. А има и још тога: све што је Црква успоставила долази од самога Господа. Овде, у данашњем јеванђељу, говори се о неопходности поста и молитве. А Христос је Тај који то говори Својим ученицима. У Православној Цркви нема ничега измишљеног или додатог од стране неког човека; нити има ичега одузетог, скраћеног од Христовог учења и учења Његових апостола.
,, Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Друга саборна и апостолска Црква не постоји на земљи.
Па, хајде да пажљиво чувамо наш Црквени брод. Да га никад не напустимо. Он има све за нас. Он има такође ову чудесну веру која чак помера горе, а са таквом вером ништа није немогуће. Он ће нас водити кроз животне буре и довешће нас на обалу Вечног Живота.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Девета недеља по Духовима: Усидрени у Христу
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан.
,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мт 14, 22-34).
Духовна као и материјална вечера којом је Христос нахранио гомилу људи који су га пратили се завршила. Пет хиљада људи (без жена и деце) били су задовољни Његовим учењем и храном. Остаци су сачувани да би се задовољила глад на неком другом месту.
Христос је покушао да убеди људе да је дошло време његовог одласка. Желео је да буде сам, како би поразговарао са Својим Небеским Оцем. Гомила људи је отишла, а Христови ученици су ушли у своју малу лађу и отишли на отворено море. Христос је отишао сам на гору да се помоли. Он се молио, да би нас научио нашој најважнијој дужности. О, ви синови човечији који се не молите! Зашто не видите да живите као неразумне животиње! Отворите странице Свете Библије. Тамо ћете пронаћи пуно великих људи који су се молили целог свог живота. Отворите Нови завет, тамо ћете наћи да се сам Господ наш, у данима победе и радости, у данима људског искушења, чак и умирући на крсту за наше грехове, молио! Јеванђелиста нам каже да је Он провео највећи део дана старајући се о потребама људи. Увече би био исцрпљен. Али Он се никада није обазирао на исцрпљеност. Он клечи. Он се моли. Хајде да се са псалмопојцем помолимо: ,, Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја! У тјескоби дај ми простор; смилуј се на ме и услиши молитву моју. Синови човјечији, докле ће слава моја бити у срамоти? Докле ћете љубити ништавило и тражити лажи? Знајте да Господ дивно чува светога својега; Господ чује кад га зовем.” (Пс 4, 1-3)
Са којим другим оружјем осим молитвом можемо се борити против антихриста који нас тако неумољиво гони? ,, Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, *и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.” (1 Јн 2,18)
Док се Христос моли у тишини на врху горе, доле на језеру наставља да се одвија образац свакодневног живота. Ученици, у својој малој лађи, крећу се по мору. Милује их вечерњи ветар. Пут постаје пријатнији са поветарцем. Ученици размењују мисли о свом Учитељу и Његовим најновијим натприродним делима. Касније, Он ће им објавити да је Он Син Божји. Јуда ће највероватније размишљати о томе како да прода ове чудесне остатке од вечере да би узео нешто новца. Одједном, читав призор се мења. Олуја. Свакодневна појава на Галилејском мору. Огромни таласи разјапили су своје похотљиве чељусти да прогутају целу малу рибарску лађу заједно са путницима. Ученици не могу да контолишу лађу; ветар је против њих. Њихово сањарење се грубо разбило. Они дозивају “ПОМОЋ”: “Господе, спаси нас! Изгинусмо!”
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан. Понекад је море веома мирно, као да се наш живот одвија глатко. Неки други пут, сасвим неочекивано, окруже нас олује нашег живота, баш као што су и морски таласи ухватили у замку беспомоћне ученике. Бол је присутан свугде, од краљевских палата до просјачких колиба. Баш као што је и морска со присутна свугде у читавом океану, тако је и са људским болом.
Ученици се узалуд боре против таласа. Господ не умирује таласе одмах. Зашто? Свети Јован Златоусти даје нам одговор: „ Господ одлаже брзо спасење да би нас научио да кад пролазимо кроз тугу и болове, ми треба да настојимо да их храбро подносимо, пре него да га молимо да нас одмах ослободи од њих“. Одговорићемо речима пророка Јеремије: „Али, Господе, ти ме познајеш, разгледаш ме и окушао си срце моје како је према теби; одвуци их као овце на клање, и приправи их за дан кад ће се убити“ (Јер 12,3). Господ зна да ништа тако не тера човека да се тако брзо окрене Њему за помоћ и утеху као несрећа, нарочито кад је изненадна. На тај начин, ми можемо разумети зашто су и најсветији људи у Библији били кушани и искушавани, да би у ватри искушења били очишћени попут злата.
Погледајте, Христос силази са горе. Он хода по узбурканом мору. Ученици не знају да је то њихов вољени Учитељ. Они вероватно мисле да је то нека врста морске утваре. Њихова ситуација се погоршава. Свети Јован Златоусти пише о томе да се њему чини, да кадгод тражимо да се ослободимо неке несреће, као да се та несрећа умножава, а наша тешка ситуација постаје гора. Межутим, треба да имамо на уму да победа увек припада Христу. Потребно нам је да имамо вере и поверења у Њега. Наше патње су нека врста несавршене копије Његових патњи. Свети апостол Павле пише: ,, Да као што су *страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша…Сада се радујем у својим страдањима *за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” ( 2 Кор 1,5; Кол 1,24). Коначно, Господ наш се појављује пред Својим преплашеним ученицима: ,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!”. У овом тренутку, призор се поново мења. Гдегод је Христос, страх нестаје. Опасност постаје радост. Тамо где продиру сунчеви зраци праведности, тама нестаје. У тренутку кад Христос улази у лађу, ветар се повлачи. Лађа је, драги читаоци, наш дом, наше срце. Ако сте уморени олујним морским таласима, прихватите Христа- не само као посетиоца већ као личног Спаситеља и Чувара сопственог живота. С пуно поштовања падните му пред ноге и попут апостола Петра исповедите своје учеништво: “Ти си Христос, Син Бога живога!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мт 14, 22-34).
Духовна као и материјална вечера којом је Христос нахранио гомилу људи који су га пратили се завршила. Пет хиљада људи (без жена и деце) били су задовољни Његовим учењем и храном. Остаци су сачувани да би се задовољила глад на неком другом месту.
Христос је покушао да убеди људе да је дошло време његовог одласка. Желео је да буде сам, како би поразговарао са Својим Небеским Оцем. Гомила људи је отишла, а Христови ученици су ушли у своју малу лађу и отишли на отворено море. Христос је отишао сам на гору да се помоли. Он се молио, да би нас научио нашој најважнијој дужности. О, ви синови човечији који се не молите! Зашто не видите да живите као неразумне животиње! Отворите странице Свете Библије. Тамо ћете пронаћи пуно великих људи који су се молили целог свог живота. Отворите Нови завет, тамо ћете наћи да се сам Господ наш, у данима победе и радости, у данима људског искушења, чак и умирући на крсту за наше грехове, молио! Јеванђелиста нам каже да је Он провео највећи део дана старајући се о потребама људи. Увече би био исцрпљен. Али Он се никада није обазирао на исцрпљеност. Он клечи. Он се моли. Хајде да се са псалмопојцем помолимо: ,, Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја! У тјескоби дај ми простор; смилуј се на ме и услиши молитву моју. Синови човјечији, докле ће слава моја бити у срамоти? Докле ћете љубити ништавило и тражити лажи? Знајте да Господ дивно чува светога својега; Господ чује кад га зовем.” (Пс 4, 1-3)
Са којим другим оружјем осим молитвом можемо се борити против антихриста који нас тако неумољиво гони? ,, Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, *и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.” (1 Јн 2,18)
Док се Христос моли у тишини на врху горе, доле на језеру наставља да се одвија образац свакодневног живота. Ученици, у својој малој лађи, крећу се по мору. Милује их вечерњи ветар. Пут постаје пријатнији са поветарцем. Ученици размењују мисли о свом Учитељу и Његовим најновијим натприродним делима. Касније, Он ће им објавити да је Он Син Божји. Јуда ће највероватније размишљати о томе како да прода ове чудесне остатке од вечере да би узео нешто новца. Одједном, читав призор се мења. Олуја. Свакодневна појава на Галилејском мору. Огромни таласи разјапили су своје похотљиве чељусти да прогутају целу малу рибарску лађу заједно са путницима. Ученици не могу да контолишу лађу; ветар је против њих. Њихово сањарење се грубо разбило. Они дозивају “ПОМОЋ”: “Господе, спаси нас! Изгинусмо!”
Ни данашња јеванђељска лекција није без дубоког значења. Има тајанствене символике која се крије у реалности овог догађаја. У овој причи видим људски живот у огледалу. Море је наш кратки живот. Лађа је свако од нас. Олује су бројни догађаји и искушења у нашем животу, болови и невоље са којима се сусрећемо сваки дан. Понекад је море веома мирно, као да се наш живот одвија глатко. Неки други пут, сасвим неочекивано, окруже нас олује нашег живота, баш као што су и морски таласи ухватили у замку беспомоћне ученике. Бол је присутан свугде, од краљевских палата до просјачких колиба. Баш као што је и морска со присутна свугде у читавом океану, тако је и са људским болом.
Ученици се узалуд боре против таласа. Господ не умирује таласе одмах. Зашто? Свети Јован Златоусти даје нам одговор: „ Господ одлаже брзо спасење да би нас научио да кад пролазимо кроз тугу и болове, ми треба да настојимо да их храбро подносимо, пре него да га молимо да нас одмах ослободи од њих“. Одговорићемо речима пророка Јеремије: „Али, Господе, ти ме познајеш, разгледаш ме и окушао си срце моје како је према теби; одвуци их као овце на клање, и приправи их за дан кад ће се убити“ (Јер 12,3). Господ зна да ништа тако не тера човека да се тако брзо окрене Њему за помоћ и утеху као несрећа, нарочито кад је изненадна. На тај начин, ми можемо разумети зашто су и најсветији људи у Библији били кушани и искушавани, да би у ватри искушења били очишћени попут злата.
Погледајте, Христос силази са горе. Он хода по узбурканом мору. Ученици не знају да је то њихов вољени Учитељ. Они вероватно мисле да је то нека врста морске утваре. Њихова ситуација се погоршава. Свети Јован Златоусти пише о томе да се њему чини, да кадгод тражимо да се ослободимо неке несреће, као да се та несрећа умножава, а наша тешка ситуација постаје гора. Межутим, треба да имамо на уму да победа увек припада Христу. Потребно нам је да имамо вере и поверења у Њега. Наше патње су нека врста несавршене копије Његових патњи. Свети апостол Павле пише: ,, Да као што су *страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша…Сада се радујем у својим страдањима *за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” ( 2 Кор 1,5; Кол 1,24). Коначно, Господ наш се појављује пред Својим преплашеним ученицима: ,,Не бојте се, ја сам, не плашите се!”. У овом тренутку, призор се поново мења. Гдегод је Христос, страх нестаје. Опасност постаје радост. Тамо где продиру сунчеви зраци праведности, тама нестаје. У тренутку кад Христос улази у лађу, ветар се повлачи. Лађа је, драги читаоци, наш дом, наше срце. Ако сте уморени олујним морским таласима, прихватите Христа- не само као посетиоца већ као личног Спаситеља и Чувара сопственог живота. С пуно поштовања падните му пред ноге и попут апостола Петра исповедите своје учеништво: “Ти си Христос, Син Бога живога!”
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Беседа на Осму недељу по Духовима
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Кад се Спаситељ са својим ученицима повукао на једно усамљено место близу Витсаиде, маса људи је то чула и, напуштајући градове отишла за Њим. Остављајући своје дневне бриге, заборављајући на јело и пиће, ови људи су уживали слушајући Божију науку о Исусу Христу. Вече је падало, али нико није желео да напусти ово место. Онда су ученици питали Спаситеља да отпусти народ да могу да оду до села да купе себи нешто хране. Али Господ се понаша другачије. Он не само да даје људима духовну храну која им је преко била неопходна, већ и земаљски хлеб.
Пре овог догађаја, Христос је изводио чуда само над болеснима, а сад он чини добра дела да људи, по речима Светих Отаца, не би требало да буду обични посматрачи чуда које се изводи над другима већ да се и њима самима да овај дар. Овим чудом Христос је оправдао Своје речи: ,, Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати”.
Данас нас све Црква позива да видимо да је живот чудесан. Свети Оци кажу да је чудо умножавања хлебова истом Божјом силом која сваке године умножава семена посејана по земљи и као и у првим данима стварања заповеда земљи да даје своје плодове. На тај начин, чака семена баченог на земљу даће вам снопове. То је Божје чудо и то је наше учешће у Божјем чуду.
У данашњем Јеванђељу нам је дата слика Цркве. Овде, Поглавар Цркве је Христос, Њен оснивач, ту су и апостоли, пастири које је поставио Христос, ту су и људи. И овде је важно нагласити речи Светог Писма: рекавши апостолима: ,, дајте им ви да једу” Исус преломивши хлебове ,,даде их ученицима, а ученици народу”, ми се сећамо Христових речи које је рекао својим ученицима на Тајној вечери ,, чините ово мени у спомен”. У оба случаја Христос као да наглашава да је Црква основана од Њега и да мора бити Апостолска. Како се Тројице, дан силаска Светога Духа на апостоле и цела Христова апостолска црква одвијају под заповешћу Спаситеља, они (апостоли) духовно хране цео свет, хране свакога који тражи Бога и Његову Истину оним даровима које је Христос дао Цркви: речју Божијом, светим тајнама, молитвом за цело човечансттво. Ви и ја припадамо Апостолској Цркви као живе ћелије Христовог тела, нека би Велики Пастир свакоме од нас помогао да припадамо не само физички Његовом Телу- Његовој Црви, већ нека би и нађе душе живеле у њој. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Кад се Спаситељ са својим ученицима повукао на једно усамљено место близу Витсаиде, маса људи је то чула и, напуштајући градове отишла за Њим. Остављајући своје дневне бриге, заборављајући на јело и пиће, ови људи су уживали слушајући Божију науку о Исусу Христу. Вече је падало, али нико није желео да напусти ово место. Онда су ученици питали Спаситеља да отпусти народ да могу да оду до села да купе себи нешто хране. Али Господ се понаша другачије. Он не само да даје људима духовну храну која им је преко била неопходна, већ и земаљски хлеб.
Пре овог догађаја, Христос је изводио чуда само над болеснима, а сад он чини добра дела да људи, по речима Светих Отаца, не би требало да буду обични посматрачи чуда које се изводи над другима већ да се и њима самима да овај дар. Овим чудом Христос је оправдао Своје речи: ,, Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати”.
Данас нас све Црква позива да видимо да је живот чудесан. Свети Оци кажу да је чудо умножавања хлебова истом Божјом силом која сваке године умножава семена посејана по земљи и као и у првим данима стварања заповеда земљи да даје своје плодове. На тај начин, чака семена баченог на земљу даће вам снопове. То је Божје чудо и то је наше учешће у Божјем чуду.
У данашњем Јеванђељу нам је дата слика Цркве. Овде, Поглавар Цркве је Христос, Њен оснивач, ту су и апостоли, пастири које је поставио Христос, ту су и људи. И овде је важно нагласити речи Светог Писма: рекавши апостолима: ,, дајте им ви да једу” Исус преломивши хлебове ,,даде их ученицима, а ученици народу”, ми се сећамо Христових речи које је рекао својим ученицима на Тајној вечери ,, чините ово мени у спомен”. У оба случаја Христос као да наглашава да је Црква основана од Њега и да мора бити Апостолска. Како се Тројице, дан силаска Светога Духа на апостоле и цела Христова апостолска црква одвијају под заповешћу Спаситеља, они (апостоли) духовно хране цео свет, хране свакога који тражи Бога и Његову Истину оним даровима које је Христос дао Цркви: речју Божијом, светим тајнама, молитвом за цело човечансттво. Ви и ја припадамо Апостолској Цркви као живе ћелије Христовог тела, нека би Велики Пастир свакоме од нас помогао да припадамо не само физички Његовом Телу- Његовој Црви, већ нека би и нађе душе живеле у њој. Амин.
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор
Седма недеља по Духовима- Беседа о исцељењу два слепца
Сведоци смо, кроз данашње Јеванђеље, исцељења двојице слепаца. А кроз овај сусрет који доноси животну промену где је Христова моћ потпуно очигледна, ми боље разумемо шта је исцељење и спасење.
Одазивајући се на њихову молбу, милостиви Бог. Једини истинити Човекољубац, Исус Христос, дозвољава двојици слепаца да му приступе и Он их исцељује. Али Исус не изводи ово велико чудо насумице. Као и код исцељења одузетог прошле недеље где смо научили лекцију о вери и исцељењу која се и овде може применити на нашу потребу за Христовим исцељењем.
Да парафразирамо Светог Јована Златоустог, Христос не трчи свуда за онима којима је исцељење потребно, да не би неко помислио да је исцељен из хвалисавости. Не, овде се нешто више ради: Христово исцељење претпоставља учешће, сарадњу од стране оних који се исцељују. Баш као што и наш однос и заједница са Њим захтева наше учешће, по дефиницији: узвраћену љубав, чин покајања и одбацивања сопствене воље, па такође наше исцељење указује на један реципрочан однос. Заправо, у већини исцељења која видимо у Јеванђељу, они којима је потребно исцељење лично траже исцељење од Христа. Другим речима, они желе да се исцеле. Они довољно желе сопствено исцељење да траже Христа, да му се поверавају, да признају своју потребу за Њим. Они довољно желе своје исцељење да корачају у вери, препознајући да је само Бог вредан њиховог поверења.
Двојица слепаца траже Исуса; иду за Њим вичући: “Помилуј нас, сине Давидов!”. Ова двојица знају ко је Извор милости; они знају да само Бог може да да такву милост, такво милосно исцељење.
Да би искушао њихову веру, Исус их чак и поред таквог показивања вере пита: “ Вјерујете ли да то могу учинити?”. А они му одговарају: “ Да, Господе”. А обратите пажњу како им Христос одговара: “ По вјери вашој нека вам буде”.
Да ли видите учешћће њихових душа, однос који Христос Бог развија између њих и Себе? Њихова одлука, њихова воља, била је спремна на исцељење њиховог физичког недостатка, њиховог слепила, али је захтевала њихову велику веру: захтевала је “око” вере (унутрашње око) и душевну снагу.
Чак и још увек, и дана, Исус не исцељује свакога; не прима свако физичко исцељење. То остаје тајна. Према некима, као што је Свети апостол Павле који моли Бога да му одсрани “ жалац у тијелу”, Божији одговор је: “Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2 Кор 12, 9). Другим речима, има нечега у том “жалцу” који је био “потребан” Светом апостолу Павлу да би он имао веру у Божју снагу, да буде понизан пред Њим, да служи Богу у огромној мери у којој је служио, преобраћајући читаве народе Истини Божјој и Његовом спасењу.
Док наше физичко исцељење неопходно укључује нашу вољу, то обрнуто важи и за нашу душу: духовно исцељење наше душе укључује наше тело, нашу одлуку, наше учешће.
Кад дође до исцељења наше вечне душе, ми знамо да Бог то жели изнад свега: Он све позива на спасење од греховне болести, духовне болести. Истина је да смо сви ми у некој мери оболели од греха, ми смо “дела у напретку” као што каже Свети апостол Павле ми морамо: “ градити спасење своје са страхом и трепетом” (Фил, 2,12) ако желимо да узрастемо у односу и заједници са Богом, да будемо обожени и да нађемо духовно исцељење које је спасење у Христу.
А Бог нам даје сигуран и прописан пут ка нашем исцељењу, нашем расту и спасењу кроз Своју Цркву. Он нас учи како да се молимо у Цркви, он нас храни Светим тајнама помоћу Цркве, он нам даје Исповест кроз Цркву као средство очишћења, да бисмо ми могли да да се научимо да му себе више поверавамо, Њему који је Највећи Лекар. А помоћу овог “оруђа” ми напредујемо у познању и љубави Божјој.
Овај напредак у познању и љубави Божјој значи бити увек дејствујући никад “статичан”, никад status quo. Да би били обожени, ми не можемо бити неактивни Хришћани који седе „заваљени у фотељу“. Лако је упасти у рутину, више се ослањајући на сопствена мишљења и начине него на Цркву, слушајући културу уместо Христа, својевољно тумачити Православље, али то није хришћанство и неће нас довести до исцељења које нам је неопходно.
Једно од најважнијих оруђа које нам Христос даје у Својој Цркви је да пронађемо исцељење од духовних болести је Света тајна Покајања: Исповест и потом примање Светог причешћа. Из овог разлога, Света Црква охрабрује нас да се често исповедамо да бисмо могли да уживамо у благодатима честог узимања Светог причешћа, које се још и назива “ Леком бесмртности” јер укључује у себе самога Христа и исцељење сопствене душе, али само ако га примимо са вером, кроз припрему и очишћење, који су само по себи део овог Лека. Исповест и Причест, како нас Црква учи, иду руку под руку.
Молитвама за узимање Светог причешћа претходи исповест и очишћење као припрема за достојно примање Христовог пречистог Тела и Крви. И тако кроз све ово, ми видимо да наше исцељење у души захтева нешто нашег материјалног тела, времена, енергије, богослужења, молитава, нашег искреног покајања из срца и окретање ка Христу Богу као што су учинила два слепца узвикнувши: “Господе, смилуј се на нас”.
Силом Светога Духа који делује у Светој тајни исповести, ми се учимо узроцима наших грехова који су проузроковали да се спотакнемо, који нас и друге растужују, наш понос и лажно ослањање на себе; ми растемо у поверењу у сопствени идентитет и сопствену вредност у Христу, ми почињемо да дубље сагледавамо сопствене душе до сржи наших борби, страсти и самовоље које нам не дају напред. Исповест је истински дар од Бога. Али ова врста душевне потраге захтева понизност и нашу спремност на исцељење од Бога, наша спремност је неопходна. Ми треба да проводимо време у молитви, самоиспитивању, богослужењу, да бисмо добили највише од ове Свете тајне и исцељење и раст које нам Бог даје кроз њу.
Наша стална спремност да будемо исцељении, да напредујемо у сопственом исцељењу је саставни део нашег спасења. Ми се спасавамо нашом вером која се јавља кроз наше деловање и дела, живећи по сопственој вери. Вера и дела иду руку под руку, како нас учи Свети апостол Јаков. Ми не можемо стајати по страни у борби са грехом и бити непослушни ономе што нас Христос учи кроз Своју Цркву. Христос је упитао слепце: “Вјерујете ли да могу то учинити?”. Дато нам је како ако желимо да то искористимо.
Моја молитва за све овде је да користимо оруђе нашег спасења која нам Христос даје кроз Своју Цркву за наш раст, за наше исцељење, за наше спасење. До растемо, појединачно и заједнички у нашем одразу Христа и Царства Небеског, а други ће , такође, следећи наш пример, наћи своје исцељење и спасење у Христу. Нека бисмо сви ми узрасли у ставу душе и сарадњи тела да следе Христа са свим оним што имамо, да га сви ми, дозивамо као ова два слепца: “Господе, смилуј се на нас”, знајући да је Он Господ који нас воли и заиста има милости за наше душе.
О. Роберт Миклин
Православна црква Светих арханђелаН, едеља, 11.08.2013.
Исцељење двојице слепаца Рим, 15,1-7 Мт, 9,27-35
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Одазивајући се на њихову молбу, милостиви Бог. Једини истинити Човекољубац, Исус Христос, дозвољава двојици слепаца да му приступе и Он их исцељује. Али Исус не изводи ово велико чудо насумице. Као и код исцељења одузетог прошле недеље где смо научили лекцију о вери и исцељењу која се и овде може применити на нашу потребу за Христовим исцељењем.
Да парафразирамо Светог Јована Златоустог, Христос не трчи свуда за онима којима је исцељење потребно, да не би неко помислио да је исцељен из хвалисавости. Не, овде се нешто више ради: Христово исцељење претпоставља учешће, сарадњу од стране оних који се исцељују. Баш као што и наш однос и заједница са Њим захтева наше учешће, по дефиницији: узвраћену љубав, чин покајања и одбацивања сопствене воље, па такође наше исцељење указује на један реципрочан однос. Заправо, у већини исцељења која видимо у Јеванђељу, они којима је потребно исцељење лично траже исцељење од Христа. Другим речима, они желе да се исцеле. Они довољно желе сопствено исцељење да траже Христа, да му се поверавају, да признају своју потребу за Њим. Они довољно желе своје исцељење да корачају у вери, препознајући да је само Бог вредан њиховог поверења.
Двојица слепаца траже Исуса; иду за Њим вичући: “Помилуј нас, сине Давидов!”. Ова двојица знају ко је Извор милости; они знају да само Бог може да да такву милост, такво милосно исцељење.
Да би искушао њихову веру, Исус их чак и поред таквог показивања вере пита: “ Вјерујете ли да то могу учинити?”. А они му одговарају: “ Да, Господе”. А обратите пажњу како им Христос одговара: “ По вјери вашој нека вам буде”.
Да ли видите учешћће њихових душа, однос који Христос Бог развија између њих и Себе? Њихова одлука, њихова воља, била је спремна на исцељење њиховог физичког недостатка, њиховог слепила, али је захтевала њихову велику веру: захтевала је “око” вере (унутрашње око) и душевну снагу.
Чак и још увек, и дана, Исус не исцељује свакога; не прима свако физичко исцељење. То остаје тајна. Према некима, као што је Свети апостол Павле који моли Бога да му одсрани “ жалац у тијелу”, Божији одговор је: “Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2 Кор 12, 9). Другим речима, има нечега у том “жалцу” који је био “потребан” Светом апостолу Павлу да би он имао веру у Божју снагу, да буде понизан пред Њим, да служи Богу у огромној мери у којој је служио, преобраћајући читаве народе Истини Божјој и Његовом спасењу.
Док наше физичко исцељење неопходно укључује нашу вољу, то обрнуто важи и за нашу душу: духовно исцељење наше душе укључује наше тело, нашу одлуку, наше учешће.
Кад дође до исцељења наше вечне душе, ми знамо да Бог то жели изнад свега: Он све позива на спасење од греховне болести, духовне болести. Истина је да смо сви ми у некој мери оболели од греха, ми смо “дела у напретку” као што каже Свети апостол Павле ми морамо: “ градити спасење своје са страхом и трепетом” (Фил, 2,12) ако желимо да узрастемо у односу и заједници са Богом, да будемо обожени и да нађемо духовно исцељење које је спасење у Христу.
А Бог нам даје сигуран и прописан пут ка нашем исцељењу, нашем расту и спасењу кроз Своју Цркву. Он нас учи како да се молимо у Цркви, он нас храни Светим тајнама помоћу Цркве, он нам даје Исповест кроз Цркву као средство очишћења, да бисмо ми могли да да се научимо да му себе више поверавамо, Њему који је Највећи Лекар. А помоћу овог “оруђа” ми напредујемо у познању и љубави Божјој.
Овај напредак у познању и љубави Божјој значи бити увек дејствујући никад “статичан”, никад status quo. Да би били обожени, ми не можемо бити неактивни Хришћани који седе „заваљени у фотељу“. Лако је упасти у рутину, више се ослањајући на сопствена мишљења и начине него на Цркву, слушајући културу уместо Христа, својевољно тумачити Православље, али то није хришћанство и неће нас довести до исцељења које нам је неопходно.
Једно од најважнијих оруђа које нам Христос даје у Својој Цркви је да пронађемо исцељење од духовних болести је Света тајна Покајања: Исповест и потом примање Светог причешћа. Из овог разлога, Света Црква охрабрује нас да се често исповедамо да бисмо могли да уживамо у благодатима честог узимања Светог причешћа, које се још и назива “ Леком бесмртности” јер укључује у себе самога Христа и исцељење сопствене душе, али само ако га примимо са вером, кроз припрему и очишћење, који су само по себи део овог Лека. Исповест и Причест, како нас Црква учи, иду руку под руку.
Молитвама за узимање Светог причешћа претходи исповест и очишћење као припрема за достојно примање Христовог пречистог Тела и Крви. И тако кроз све ово, ми видимо да наше исцељење у души захтева нешто нашег материјалног тела, времена, енергије, богослужења, молитава, нашег искреног покајања из срца и окретање ка Христу Богу као што су учинила два слепца узвикнувши: “Господе, смилуј се на нас”.
Силом Светога Духа који делује у Светој тајни исповести, ми се учимо узроцима наших грехова који су проузроковали да се спотакнемо, који нас и друге растужују, наш понос и лажно ослањање на себе; ми растемо у поверењу у сопствени идентитет и сопствену вредност у Христу, ми почињемо да дубље сагледавамо сопствене душе до сржи наших борби, страсти и самовоље које нам не дају напред. Исповест је истински дар од Бога. Али ова врста душевне потраге захтева понизност и нашу спремност на исцељење од Бога, наша спремност је неопходна. Ми треба да проводимо време у молитви, самоиспитивању, богослужењу, да бисмо добили највише од ове Свете тајне и исцељење и раст које нам Бог даје кроз њу.
Наша стална спремност да будемо исцељении, да напредујемо у сопственом исцељењу је саставни део нашег спасења. Ми се спасавамо нашом вером која се јавља кроз наше деловање и дела, живећи по сопственој вери. Вера и дела иду руку под руку, како нас учи Свети апостол Јаков. Ми не можемо стајати по страни у борби са грехом и бити непослушни ономе што нас Христос учи кроз Своју Цркву. Христос је упитао слепце: “Вјерујете ли да могу то учинити?”. Дато нам је како ако желимо да то искористимо.
Моја молитва за све овде је да користимо оруђе нашег спасења која нам Христос даје кроз Своју Цркву за наш раст, за наше исцељење, за наше спасење. До растемо, појединачно и заједнички у нашем одразу Христа и Царства Небеског, а други ће , такође, следећи наш пример, наћи своје исцељење и спасење у Христу. Нека бисмо сви ми узрасли у ставу душе и сарадњи тела да следе Христа са свим оним што имамо, да га сви ми, дозивамо као ова два слепца: “Господе, смилуј се на нас”, знајући да је Он Господ који нас воли и заиста има милости за наше душе.
О. Роберт Миклин
Православна црква Светих арханђелаН, едеља, 11.08.2013.
Исцељење двојице слепаца Рим, 15,1-7 Мт, 9,27-35
Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Исцељени за пут дејствујуће вере: Беседа на шесту недељу по Духовима
Исцељени за пут дејствујуће вере: Беседа на шесту недељу по Духовима и шесту недељу Матејеву у православној цркви
Рим 12, 6-14/ Мт 9,1-8
Сигурно да има доста људи који су слабо заинтересовани за Хришћанску веру јер им се Хришћанство за које они знају не чини другачијим од било које друге вере. То се олако може искористити као изговор да се не верује, али такође је савршено разумљиво да људе не привлачи нешто што им се не чини другачијим у позитивном смислу.
Свети апостол Павле у данашњој посланици појашњава да морамо спретно користити дарове дате нам од Господа, што је други начин израза да морамо бити дејствујуће верни, без обзира на то какве су наше способности. Они који прате његов савет неће се једноставно уклопити у већину о било којем времену да се ради, већ ће уместо тога постати живе иконе онога што за људе значи Божје спасење. Апостол нас позива да будемо искрени у показивању љубави, милости и части ближњима ако се држимо тога шта је добро и да не дозволимо злу никакво место у свом животу. Он нас подучава како да одговоримо на тешке изазове са надом, стрпљењем и молитвом. И баш као што је Христос учио, Свети апостол Павле нас подсећа “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните”. Покорност оваквом учењу захтева дубоку преданост која се протеже из дубине наше душе до сваке мисли, речи и дела. А то није нешто што смо достигли нашом сопственом снагом већ као одговор на нашу веру кроз милост нашег Спаситеља.
Данашње Јеванђеље даје нам јасну илустрацију тога шта значи сусрести се са Господом на овакав начин. Христос не само да опрашта грехе одузетом него даје и видљив доказ скептицима о Својој божанској власти омогућујући човеку да устане, узме одар свој и ходи. Христово исцељење човекове душе није било неки невидљиви чин који је потпуно одвојен од остатка човековог живота. Његово чудесно оздрављење било је видљив знак његове обнове целокупног људског бића као Божије слике и обличја. Господ је обновио његову слободу, његову снагу и његову целовитост у отеловљеној личности. И заповедио му је како да живи на основу онога што никада није могао сопственом снагом: да устане, узме одар свој и оде дому свом.
Да ли ми то препознајемо или не, воља је Господња за све и за свакога од нас. Он долази да исцели нашу поквареност, да нас ојача да не бисмо у слабости били робови сопствених греха и страсти и да нам омогући да учествујемо у потпуности у Његовој обнови људске личности кроз божанску слику и обличје Новог Адама. Чак нам и Спаситељ, који је устао телом из гроба и вазнео се на небеса, омогућава да му верно служимо у овом нашем сопственом телу кроз практичне изазове света оваквог каквог га познајемо. Он се није задовољио опраштањем грехова одузетом већ га је оснажио и наредио му да прихвати нови живот. Он то исто чини и нама, позивајући нам да тражимо живот у светости, живот који показује свету исцељење сваке димензије наше људскости.
Сутра почиње двонедељни Госпојински пост, када одајемо почаст крају земаљског живота Пресвете Богородице. Уздржавајући се од најбогатије и најпријатније хране и посвећујући се молитви и покајању, ми тражимо да следимо њен пример говорећи:” Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој речи”. Богородица је то рекла Архангелу Гаврилу кад јој је он објавио да ће постати дева мајка Сина Божјег. И она је живела тако до краја свог живота, на јединствен начин дочекујући Христа у свом животу као Његов Живи Храм. Кад је напустила овај живот својим успењем, Мајка Божја следила је свог Сина- као цела, отеловљена особа- у Царство Небеско. Она је први Хришћански узор који ми тражимо да следимо.
Нажалост, многи од нас имају вишегодишње искуство у томе да се не угледају на Богородицу. Уместо да се посветимо молитви и чистоти, ми наш ум и срце пунимо искушењем да се вежемо за неке ствари. Те ствари можда нису саме по себи лоше, али у нашем поквареном стању ми успостављамо један несвет однос према њима. Чинећи то ми једноставно слабимо и то нас чии одузетим пред салетајућим гресима. Чак и кад решимо да нешто не чинимо или да не кажемо, ми то свакако учинимо. Чак и кад нам је мрско одређено понашање, често нам недостаје снага да то престанемо да чинимо. Кад је такав случај ми смо попут одузетог који се сусреће са Христом, лежећи беспомоћно у постељи свог греха.
Кад је одузет доведен до Христа, Христос му не каже одмах да устане. Он му најпре опрашта грехе. Ово је кључна ствар јер наше спасење се не налази у то
Рим 12, 6-14/ Мт 9,1-8
Сигурно да има доста људи који су слабо заинтересовани за Хришћанску веру јер им се Хришћанство за које они знају не чини другачијим од било које друге вере. То се олако може искористити као изговор да се не верује, али такође је савршено разумљиво да људе не привлачи нешто што им се не чини другачијим у позитивном смислу.
Свети апостол Павле у данашњој посланици појашњава да морамо спретно користити дарове дате нам од Господа, што је други начин израза да морамо бити дејствујуће верни, без обзира на то какве су наше способности. Они који прате његов савет неће се једноставно уклопити у већину о било којем времену да се ради, већ ће уместо тога постати живе иконе онога што за људе значи Божје спасење. Апостол нас позива да будемо искрени у показивању љубави, милости и части ближњима ако се држимо тога шта је добро и да не дозволимо злу никакво место у свом животу. Он нас подучава како да одговоримо на тешке изазове са надом, стрпљењем и молитвом. И баш као што је Христос учио, Свети апостол Павле нас подсећа “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните”. Покорност оваквом учењу захтева дубоку преданост која се протеже из дубине наше душе до сваке мисли, речи и дела. А то није нешто што смо достигли нашом сопственом снагом већ као одговор на нашу веру кроз милост нашег Спаситеља.
Данашње Јеванђеље даје нам јасну илустрацију тога шта значи сусрести се са Господом на овакав начин. Христос не само да опрашта грехе одузетом него даје и видљив доказ скептицима о Својој божанској власти омогућујући човеку да устане, узме одар свој и ходи. Христово исцељење човекове душе није било неки невидљиви чин који је потпуно одвојен од остатка човековог живота. Његово чудесно оздрављење било је видљив знак његове обнове целокупног људског бића као Божије слике и обличја. Господ је обновио његову слободу, његову снагу и његову целовитост у отеловљеној личности. И заповедио му је како да живи на основу онога што никада није могао сопственом снагом: да устане, узме одар свој и оде дому свом.
Да ли ми то препознајемо или не, воља је Господња за све и за свакога од нас. Он долази да исцели нашу поквареност, да нас ојача да не бисмо у слабости били робови сопствених греха и страсти и да нам омогући да учествујемо у потпуности у Његовој обнови људске личности кроз божанску слику и обличје Новог Адама. Чак нам и Спаситељ, који је устао телом из гроба и вазнео се на небеса, омогућава да му верно служимо у овом нашем сопственом телу кроз практичне изазове света оваквог каквог га познајемо. Он се није задовољио опраштањем грехова одузетом већ га је оснажио и наредио му да прихвати нови живот. Он то исто чини и нама, позивајући нам да тражимо живот у светости, живот који показује свету исцељење сваке димензије наше људскости.
Сутра почиње двонедељни Госпојински пост, када одајемо почаст крају земаљског живота Пресвете Богородице. Уздржавајући се од најбогатије и најпријатније хране и посвећујући се молитви и покајању, ми тражимо да следимо њен пример говорећи:” Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по твојој речи”. Богородица је то рекла Архангелу Гаврилу кад јој је он објавио да ће постати дева мајка Сина Божјег. И она је живела тако до краја свог живота, на јединствен начин дочекујући Христа у свом животу као Његов Живи Храм. Кад је напустила овај живот својим успењем, Мајка Божја следила је свог Сина- као цела, отеловљена особа- у Царство Небеско. Она је први Хришћански узор који ми тражимо да следимо.
Нажалост, многи од нас имају вишегодишње искуство у томе да се не угледају на Богородицу. Уместо да се посветимо молитви и чистоти, ми наш ум и срце пунимо искушењем да се вежемо за неке ствари. Те ствари можда нису саме по себи лоше, али у нашем поквареном стању ми успостављамо један несвет однос према њима. Чинећи то ми једноставно слабимо и то нас чии одузетим пред салетајућим гресима. Чак и кад решимо да нешто не чинимо или да не кажемо, ми то свакако учинимо. Чак и кад нам је мрско одређено понашање, често нам недостаје снага да то престанемо да чинимо. Кад је такав случај ми смо попут одузетог који се сусреће са Христом, лежећи беспомоћно у постељи свог греха.
Кад је одузет доведен до Христа, Христос му не каже одмах да устане. Он му најпре опрашта грехе. Ово је кључна ствар јер наше спасење се не налази у то