Сазнај новости из
хришћанског свијета
27. априла 2024. године православна црква слави Лазареву суботу - Врбицу, празник који традиционално пада у суботу, осам дана прије Васкрса. У црквеном календару, овај покретни празник, је директно повезан са празником Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвјетном недјељом), који се слави наредног дана. На овај дан вјерници се сјећају Христовог чуда васкрсења његовог пријатеља Лазара. Јеванђеоска прича о четвородневном Лазару добро је позната сваком хришћанину. Овај догађај је описан у 11. глави Јеванђеља по Јовану. Када је Христос сазнао да је његов пријатељ Лазар болестан, није одмах отишао к њему у Витанију. Када је стигао, Лазар је већ био мртав четири дана и лежао је у погребној пећини. Подсјетимо се само зашто се зове Четвородневни. Чињеница је да су након Лазареве смрти прошла четири дана. Исус Христос долази у Витанију тек четвртог дана ради његовог васкрсења. Изостављајући све детаље из приче у вези са Мартом и Маријом, вриједи напоменути да је, према схвтању старих Јевреја, душа три дана присутна са тијелом, трудећи се да поново уђе у њега, али га онда заувијек напушта. Помињање четири дана у овом контексту има за циљ да нагласи да је Лазарева смрт била коначна и неопозива. На путу до Лазаревог гроба, Исус је плакао, а "онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше". Када је стигао до Лазаревог гроба Христос је наредио да се уклони камен који је затварао улаз у пећину и позвао га "иза гласа: Лазаре! изиђи напоље". И Лазар је изаашао из гроба: "обавијен платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га". Богослови придају нарочиту важност Исусовој тузи и сузама због Лазара. Ово се сматра једним од доказа двоструке Христове природе. У израиљској историји било је случајева када су пророци васкрсавали мртве. Али да васкрсне четвородневног мртвог човјека, који је већ почео да се распада - то је могао да учини само Месија, посебни Божји изабраник. Вијест о овом чуду брзо се проширила међу Јеврејима. Тада су главни свештеници и фарисеји одлучили да убију Исуса: "Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.
О праведном Лазару сачувано је врло мало података и у њима има много противрјечности. Чак и о самом чуду васкрсења Лазара, само јеванђелист Јован пише. Могуће је да Лазар није поменут због страха да би га Јевреји могли убити, јер како приповиједа Јован Богослов: „А главари свештенички договорише се да и Лазара убију“ (Јн 12, 10). Послије васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ, па је умро 63. године нове послије Христа. Преподобни Теодор Студит помиње да је Лазар био епископ, али не прецизира гдје тачно. Прве информације о боравку Лазара на Кипру налазе се у бесједи Јована Еебејског, гдје пише да је Лазар постао епископ на острву Кипар у граду Китија -старо име данашњег града Ларнаке. Ларнака, што на грчком језику значи гробница (Ларнакс), добила је име управо по другој Лазаревој гробници. Свети Димитрије Ростовски пише да је Лазар дошао на Кипар током прогона јерусалимске цркве, започетог након убиства Светог првомученика и архиђакона Стефана.
Традиционално се сматра да су Лазара за епископа хиротонисали апостоли Павле и Варнава (45. године), који су проповиједали на Кипру; неки подаци помињу да га је апостол Петар хиротонисао.
Каже се за Лазара да се никада више није насмијао након свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Након смрти епископа Лазара (63. године) сахранили су локални становници у Китији. У V вијеку на мјесту његовог сахрањивања саграђен је велики храм, гдје је уређен силазак до Лазаревог гроба. Током арапских рација храм је уништен, а мјештани су на његовом мјесту изградили малу капелу. Око 902. године на мјесту капеле откривен је мермерни саркофаг са моштима и натписом: „Лазар Четвородневни и Христов пријатељ“. Цар Византије Лав VI Мудри пренио је дио моштију Лазаревих у главни град царства - Константинопољ, а на мјесту гдје су пронађене подигао је величанствени храм у којем се чувао остатак моштију. У Цариграду се мошти Лазара нису дуго задржале, убрзо су премјештене у посебно саграђени храм у част праведног Лазара код Константинопоља у области Топи, касније је овај храм по царевом наређењу постао манастир. О даљој историји моштију, превезенених у Цариград није познато, помиње се да су зазидани у олтарски зид храма у који су стигли. Многи ходочасници и очевици тих догађаја писали су о многим чудима која су се догодила у близини моштију праведног Лазара.
О другом дијелу моштију, који је остао у Китији на Кипру, постоје подаци и помињања до 1837. године. Римски путник Пјетро Дела Вале (1625), помиње да су се, из моштију праведног Лазара у Китији, свакодневно дешавала чуда и исцјељења. 1837. године мошти су вјероватно уклоњене у крипту испод олтара храма, гдје су пронађене 1972. године у мермерној гробници током рада након пожара 1970. године. Једно од најважнијих предања о праведном Лазару је прича о посјети Пресвете Богородице њему на Кипру. Говори се да је Лазар, желећи да види Дјеву Марију, послао брод по њу. Пресвета Богородица и апостол Јован Богослов који ју је пратио, на захтјев Лазара, кренули су пут њега. Прво је њихов брод олуја однијела на Атос, али су потом сигурно стигли на Кипар. Пресвета Богородица поклонила је Лазару архијерејски омофор и наруџбине које је Она сашила.
Са именом праведног Лазар повезано је предање о поријеклу Сланог језера у близини Китије. Предање каже: Лазар је видио два завађена брата у близини језера и на његову молитву језеро је пресушило и напунило се сољу. Послије тога, ово предање је добило много верзија. Према најраспрострањенијој верзији, коју је забиљежио Франческо Суријано (1485), на мјесту језера некада су били виногради. Када је Лазар, трпећи жеђ, затражио од власника, који је носио корпу грожђа прекривену платном, један грозд, одговорио је да у корпи има соли. Након тога виногради су се претворили у неплодно слано језеро. 27. априла 2024.. године наша Црква се сјећа васкрсења праведног Лазара - (Лазарева субота-Врбица). За ову прилику спремили смо причу о овом догађају, дизајнирану за читање са дјецом (од 9 година). На обалама ријеке Јордан рано ујутро је тихо. Птице још увиjек спавају у гнијездима и не пјевају своје пјесме. Само ће повремено велика риба репом ударити у воду преко које се топе угрушци ноћне магле. Тог раног часа појавио се човјек на обали Јордана. Напустио је село Витанију чак и по мраку, како би имао времена да дође у Галадску земље прије заласка сунца. Ријеку је могао прећи помоћу каменог моста који су саградили Римљани. Али до њега је био дуг пут, а путник се силно журио. Хладно слегнувши раменима (било је рано прољеће, ваздух се ноћу охладио, а ујутро је било прохладно), свукао се, уредно завезао одјећу у чврст чвор и пажљиво ушао у хладну воду. Убрзо су на површини ријеке били видљиви само његова глава и сноп одјеће, који је држао изнад воде. А сада је на другој страни. Након мало чекања док се вода на тијелу не осуши, обукао се и брзо се удаљио од ријеке. Путник није имао никакве ствари, није имао терета, чак ни залихе хране. Био је то гласник. Носио је само поруку коју је требало хитно пренијети славном исцјелитељу и учитељу праведности Исусу. Али ова порука је била тешка. Неколико недјеља раније, Исус и Његови ученици напустили су Јерусалим. Ту су Јевреји жељели да убију Исуса јер је себе назвао Сином Божјим. Након што су прешли Јордан, Исус и његови ученици су се једно вријеме настанили у подручју званом Галад. У ово вријеме догодила се катастрофа о којој је гласник журио да обавијести Исуса. Исусов пријатељ по имену Лазар тешко се разболио. Видјевши да ниједан уобичајени лијек не може помоћи, Лазарове сестре су хитно опремиле слугу и послале га преко Јордана к Исусу. Уосталом, могао је да излијечи било коју болест - слијепима је враћао вид, чистио губавце и дизао парализоване на ноге. Наравно, сада је опасно за њега да се врати у близину Јерусалима. Али Лазар му је пријатељ! Зар Исус неће прискочити у помоћ ономе кога толико воли? Тек у подне уморни гласник је стигао до села у којем су боравили Исус и ученици. Али када је пренио своју тужну вијест о Лазаревој болести, Исус се понашао чудно. Умјесто да одмах напусти све и да спасе свог пријатеља, Он је само рекао: - „Ова болест није на смрт него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“. Гласник је нахрањен, затим је добио залихе воде за пут и кренуо је назад на повратно путовање. А Исус је остао тамо гдје је био. Ученици му нису ништа рекли о овоме. Сви су схватили да је одлазак у Витанију, која је била близу Јерусалима, смртно опасан, јер Јевреји нису заборавили на своју одлуку да ухвате Христа. Међутим, два дана касније, Исус је изненада рекао: - "Хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја идем да га пробудим". Запрепашћени ученици су га упитали: - Учитељу, колико дуго Јевреји желе да те убију? А сад опет идеш тамо ... Исус је објаснио: - Наш пријатељ Лазар је заспао. Пробудићу га. - "Господе! ако је заспао, устаће" Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви повјерујете. Него хајдемо к њему". Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за вријеме болести је добар знак оздрављења. Ученици су се следили у неодлучности. А онда је један од њих, по имену Тома, схватајући опасности којем је био изложен њихов Учитељ, рекао: - Идемо и умријећемо са Њим.
- "Да, Господе! ја вјерујем да си Ти Христос Син Божији који је дошао у свијет". Рекавши ово, отишла је и кришом позвала сестру Марију: - Учитељ је овдје и зове те. Сестре нису жељеле да Јевреји који су се окупили код њих знају за Исусов долазак, да га не би довели у опсаност. Зато је Марија, не рекавши никоме ништа, на брзину устала и отишла к Њему. Али Јевреји, који су били с њом у кући и тјешили је, видећи да је Марија изашла, кренули су за њом вјерујући да је отишла у гробну пећину Лазареву да тамо плаче. Марија је, дошавши тамо гдје је Исус разговарао са њеном сестром, пала пред његове ноге и рекла му: - "Господе! Да си ти био овдје, мој брат не би умро". Исус Христос видјевши Марију и пристигле Јудеје са њом како плачу, и Сам се растужио духом и рекао:- Гдје сте га положили? Сестре су одговориле: - Господе! Дођи да видиш. Тада је Исус заплакао и отишао до Лазаровог гроба. Јевреји су га погледавши рекли: - Види како га је волио ... Међутим, неки од њих, чак и у тако тешком тренутку, нису могли да се одупру злоби и са подсмјехом су рекли: - Зар овај чудотворац, који је слијепима отворио очи, није могао то да учини да и Лазар не умре? Исус је, бришући сузе, али настављајући да тугује, дошао до гроба. Била је то пећина чији је улаз био покривен великим каменом. Исус се, обраћајући се Јеврејима, рекао: - Уклоните камен. Сестра покојног, Марта, рече Му: - Господе! Нема потребе да се то ради, јер је наш брат већ умро прије четири дана! Исус јој рече: - Зар ти нисам рекао да ћеш, ако вјерујеш, видјети славу Божију? Јевреји су у почетку били огорчени на ове ријечи. Али тада су одлучили: учиниће како Он каже. Ако не учини чудо, каменоваће га до смрти управо овдје. Одвалили су камен од пећине у којој је лежао покојник и почели да чекају - шта ће бити даље. Исус је подигао очи ка небу и рекао: - "Оче! благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао Мене". Рекавши ово, повика из свег гласа: - "Лазаре! Изађи напоље". Из гробнице су се чули звуци, као да се неко тамо креће. Тренутак касније, одатле је изашао покојни Лазар, сав обавијен по рукама и ногама пеленама за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји облачили умрле). Сви присутни су дахтали и устукнули видећи овај невјероватни призор. Ужас и радосно дивљење наизмјенично су се смјењивали на њиховим лицима. Исус се окренуо запрепашћеним Јеврејима и рекао: - „Разријешите га и пустите нека иде". Након овога, многи од Јевреја који су дошли к Марији и видјели шта је Исус учинио повјеровали су у Њега. А онда се глас народа, о томе шта се догађало, почео проносити од куће до куће, од села до села широм читаве јудејске земље. Историја њиховог народа пажљиво је сачувала случајеве када су велики пророци васкрсавали мртве. Али још увијек нико није успио да васкрсне четвородневног, већ заударајућег мртвиг човјека. Тако се потврдило да је, овај галилејски проповједник, заиста Син Божији! А у исто вријеме, јеврејски првосвештеници окупили су се на савјет (синедрион) , одлучивши да убију Лазара, којег је Он васкрсао, заједно са Исусом ... ***Свако је тих дана ишао својим путем. Лазар је морао да избјегне подмукли јеврејски план, побјегне на острво Кипар, постане тамо епископ и поново умре у старости. Исус је отишао у страдање, смрт на крсту и вјечну славу свог васкрсења, а Његови непријатељи у вјечну срамоту. Васкрс се приближавао. Напомена: Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево (Лазареву суботу), празнује св. Православна Црква у суботу шесте недјеље Великог Поста (дан уочи Цвјетне Недјеље - Цвијети). 1.Провјери своје знање о ВАСКРСЕЊУ ЛАЗАРЕВОМ кроз квиз 2. ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО -попуни празна поља 3.ПРОЧИТАЈ ПРИЧУ О ВАСКРСЕЊУ ЛАЗАРЕВОМ У ДЈЕЧИЈОЈ БИБЛИЈИ4. ПОГЛЕДАЈ Видео причУ о Васкрсењу Лазарево
|
„Лествица“ светог Јована састоји се од 30 глава-степеница, од којих свака одговара одређеној врлини или пороку. На лествици нема посљедњег корака: крај успона је љубав и „никада нећемо престати да успијевамо у њој, ни у садашњем, ни у будућем вијеку“. | Недуго прије смрти, Јован се повукао од управљања манастиром и повукао се у своју пештеру у подножју Синаја. Данас је у близини црква у част светог Јована Лествичника. Цртежи Наталије Кондратове /извор: фома.ру/ припрема и превод: вјеронаука.нет |
Свети Ипатије је примио од Бога дар чудеса; исцељивао је разне болести и изгонио демоне. У једном селу је горку воду која је потекла са планинског извора претворио у слатку; а другдје је на његову молитву из земље потекао извор вреле воде која је зарастала. Једне мрачне ноћи, када је шетао поред ријеке, у води се појавио пламен, показујући му пут како не би скренуо и пао у ријеку.
Такође, убио је страшну змију. Током владавине Констанција (владао од 337. до 361. године), који је владао након смрти брата Константина, огромна змија се увукла у царски дворац. Опколила је царску ризницу у којој је било пуно злата и другог блага, зауставила се на улазу у ову собу и никоме није дозволила да уђе у њу. Цар Констанције се згрозио због тога и послао је да кажу Божјем светитељу Ипатију да дође у Цариград, јер је име светог прослављено због чуда која је учинио благодаћу Христовом. Цар је светитеља поздравио са почастима, поклонио се до земље и замолио га да својом молитвом одагна змију из царске ризнице, коју ниједна људска сила није могла одагнати. И многи други духовници покушавали су да је отјерају молитвом, али без успјеха. А светитељ рече цару о томе:
„Цару, чак и ако је наша молитва немоћна, твоја вјера неће бити узалудна пред Богом“.
Затим је, падајући на земљу, предуго молио. Тада свети Ипатије, узевши жезло, оде у царску палату. Народ и цар, обузети страхом и трепетом, гледали су у даљину и, видећи да змија не излази (а дан се већ приближавао вечери), помислили су да је већ убила свеца, као што се догодило некима. А свети Ипатије, подигавши очи ка небу и призивајући Господа у помоћ, стави жезло у змијска уста ријечима:
- У име мог Господа Исуса Христа, прати ме! Змија је, гризући жезло, пратила свеца као везана заробљеница.
Затим је изашао из царске ризнице и, водећи змију, обишао читав хиподром и пијачни трг. Народ, угледавши је, ухваћену за крај жезла и вучену светитељем, био је згрожен и задивљен. И било је превише застрашујуће - њена дужина је била око шездесет лаката (лакат - мјера дужине једнака 46,2 цм, прим.прев.). Кад се приближио огњеној пећи, која је горела великим пламеном, светац рече змији:
„У име Христа, Кога ја, недостојни, проповиједам, заповедам ти да уђеш у овај огањ!
Тада је страшна змија, појурила у ватрену пећ, у којој је изгорела.
Тада је цар захвалио Богу и Његовом добротвору, којег је поштовао као свог оца. Наредио је да његов чик буде насликан на дасци и тај лик држаше цар у своме дворцу као оружје против сваке супостатне силе.
Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападпут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут c друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб св. Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Св. Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. год.
Самоиницијативном организацијом, интересовањем и учешћем, уз захвалност свима који су исказали спремност за подршку и пружили помоћ при реализацији овог усавршавања, вјероучитељи наше Епархије, упркос бројним унутарнаставним и ваннаставним изазовима, показали су спремност и проактиван став при суочавању са тим изазовима, а na користи својих ученика.
Бранислав Рајковић, ђакон
Ову изјаву, пуну цитата из Светог писма и Светих Отаца, потписали су игумани и игуманије 35 манастира широм Грчке, укључујући и светогорске манастире Ксиропотам, Дохијар, Каракал, Филотеј и Констамонит.
Док се јавно не покају, релевантни народни посланици неће бити добродошли у манастире чије су игуманије и игуманије потписале изјаву, а ако својом вољом посјете ове манастире, тамо им неће бити указане почасти.
Игуманије и игуманије грчких манастира истакли су да се њихов став неће промијенити све док поменути парламентарци „не донесу јавно и активно покајање (чему се надамо и молимо) и предузму одговарајуће кораке за укидање срамног закона“. Истовремено, аутори саопштења напомињу да је њихова одлука „израз човјекољубља, љубави и људског поштовања, како за њих, тако и за грађане који су их изабрали да заступају њихове интересе. Због тога што су јавно прекршили Закон и вољу Божију и народну, они су јавно прекорени, оптужени и осуђени.” Обраћајући се вјерницима, монаси су их позвали да „остану чврсти и непоколебљиви у очувању апостолског и светоотачког предања наше Цркве“.
Подсјетимо, средином фебруара ове године, упркос протестима Грчке православне цркве, као и народним скуповима, у Грчкој су легализовани истополни бракови. Након тога, три митрополије Грчке православне цркве су одмах одлучиле од причешћа све локалне посланике који су гласали за легализацију истополних бракова и усвајање дјеце од таквих парова. Након тога, први пут у посљедњих 161 годину, Предстојатељ Грчке Православне Цркве није позвао предсједника државе на прославу Недјеље Православља. Припремио вјеронаука.нет на основу писања vimaorthodoxias.g
Предање каже да су св. Спасе и Спаса су били брат и сестра, сирочад, који су побјегли од Турака и настанили се на неприступачним теренима. Свети Спаса је отишао у пећинску цркву у Вишном, гдје је провела свој подвижнички живот и гдје се упокојила. Дуго послије њене смрти, једне непроспаване ноћи, светитељка се јавила жени по имену Марија, хришћанки из Белице која је била непокретна, тражећи милост за покој њене душе: „Реци Вишанима да скупе моје кости, јер немам мир!” Појавивши се по други пут, Марија је стекла чудну снагу и заједно са својим братом кренули су у мрак да пронађу мошти. И у том тренутку, док је превијала мошти да их однесе у цркву у селу, испунила се радошћу, корак јој је постао лак, а њено болно и укочено држање постало је необично окретно и лако.
Света Стефанида Скадарска Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница која је рођена у Враки код Скадра. Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани. Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас!
Тропар, глас 8:
Кћери Тишине * главу твоју венац нетљени краси * Христа љубљеног Женика твога. * Њему се од детињства сва предајући * небеску мудрост си задобила * и схвативши трулеж и сујету света, * Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: * „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету * нека се обрће – преврће * мене (с) Христом нико раставити неће.“
Кондак Кондак, глас 8.
Богомудра мати преподобномученице Стефанида * језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: * „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“
Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска
СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКАУ град Скадар на рјеци Бојани
Ђе су многи никли великани
Рода Србског и Србске државе
Кога памте и у коме славе
Живог Бога и Свеце његове
Стасаваће чедо што ће нове
Духовности упознати тајне
А у крилу Цркве Православне
Дивно дјете као дар Господа
Бјеше Стевка од Ђуричић рода
Ова душа родила се млада
Баш у Враку близу Скадра града
Још од ране њезине младости
Земаљских се одрекла сладости
И ка Богу живот управила
Не би ли му боље послужила
Кад јој седам година бијаше
То дијете радошћу сијаше
Своју душу безазлену чисту
Предала је на чување Христу
Пошто сама научи да чита
Са духовном храном душу пита
У кућици поред дома свога
Господа је прослављала Бога
Ништа земно привукло је није
Са молитвом дивну душу грије
А тамо ће Богу се молити
Па ће сами Господ дозволити
Да упозна дивног свјетилника
То је Виктор Скадарски Владика
Којему ће душу отворити
А он ће јој исповједник бити
И на прави пут је упутити
Многи тада неће ни слутити
Какав бисер међу њима сија
Код Светог ће ићи Василија
Да се њему моли Светитељу
Не би ли кој услишио жељу
Да невјеста Христова постане
И да живот цијели остане
Свјетлост што ће у тами да сјаји
Да се млади диве нараштаји
У та тешка и ратна времена
Жеља јој је била услишена
Ратни вихор када је дувао
Сами Господ с неба је чувао
Те проводи у молитви дане
И Христове прима Свете Тајне
У рату је многе помагала
И храну им бесплатно давала
Ал’ зло врјеме дође и невоља
Свуд је мука ђе је Богомоља
Те су тако из Скадра бијела
Породице и Црква цијела
Прогоњени од власти новије
Ни Владика Виктор оста није
Но је мора Скадар оставити
У Дечане живот наставити
А Стевкина породица тада
Морала је склонити се из града
Те у Клину дође код Дреновца
Стевка свога духовнога оца
Предат хтјела забораву није
Пише писма с њима душу грије
Попут сваког духовнога чеда
Владики се стално исповједа
Пишући му шта јој је на души
Христу служи образа не суши
Но му топле молитве приноси
Ни са чим се млада не узноси
Ту се види каквим духом дише
Ту стремљења свога срца пише
И тако је служила Господу
А на понос и на украс роду
Из свега се могло виђет тога
Какво има надање на Бога
Јеванђељски били су примјери
Колико је предала се вјери
Живој вјери у Господа Христа
И каквим јој сјајем душа блиста
Да је била вјере огледало
Из тих списа њених се сазнало
И тако је живот проводила
Да би само Христу угодила
И тако је за једну прилику
У Дечане видјела Владику
Николаја Велимировића
Тога орла што духовног пића
Давао је и многе напаја
Ко Епископ Охридскога краја
Он ће њену вјеру препознати
И у Битољ к себи је позвати
Монахиња поста Стефанида
Бога моли срца ране вида
Сиротиште ђе Богдај бијаше
Стефанида ко драгуљ сијаше
И не може човјек исписати
Какав живот она ће живјети
То је била тајна срца њена
А вјера је држаше пламена
Ал’ ће и ту поднијети муке
Од злокобне зликовачке руке
Пребили су ову испосницу
И за Христа Бога Мученицу
Те ће тако и живот скончати
И мало се о том може знати
Душа чиста пострада за Христа
Те у Царству Небеском заблиста
Дивна дјева Васкрслога Христа
Којему је себе посветила
И чистотом себе осветила
А њезино име се разгласи
Кад Дечански дадоше монаси
Њена писма свом брату у Христу
Теологу Радовићу Ристу
Те се мога умирити није
Све док њено не среди житије
Митрополит наш Амфилохије
Те је ова Светитељка нова
Баш из Враке рода Србинова
Заблистала као звијезда Рајска
Ко Битољска Врачка и Скадарска
Мученица која сјајем блиста
Код Господа Цара Славе Христа.
12. април 2024. године у Никшићу
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић
(Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник)
+++
ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ!
Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била.
Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање.
Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.
Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год
+++
ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ
Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже христу , изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна.
Митрополит Амфилохије Радовић
Резултати епархијских такмичењa и списак учесника Републичког такмичења из Православне вјеронауке
10/4/2024
УЧЕСНИЦИ РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ШКОЛСКА 2023/24
РЕЗУЛТАТИ ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ
Епархија: Бањалучка
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Свети Сава“ Козарска Дубица
Епархија: Бихаћко-петровачка
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Дринић“ Дринић
Митрополија: Дабробосанска
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Вук Караџић“ Власеница
Епархија: Зворничко-тузланска
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина
Епархија: Захумско-херцеговачка и приморска
Школа домаћин: ЈУ Основна школа „Његош“ Берковићи
Loading...
Архива
April 2024
March 2024
February 2024
January 2024
December 2023
November 2023
October 2023
September 2023
August 2023
July 2023
June 2023
May 2023
April 2023
March 2023
February 2023
January 2023
December 2022
November 2022
October 2022
September 2022
August 2022
July 2022
June 2022
May 2022
April 2022
March 2022
February 2022
January 2022
December 2021
November 2021
October 2021
September 2021
August 2021
July 2021
June 2021
May 2021
April 2021
March 2021
February 2021
January 2021
December 2020
November 2020
October 2020
September 2020
August 2020
July 2020
June 2020
May 2020
April 2020
March 2020
February 2020
January 2020
December 2019
November 2019
October 2019
September 2019
August 2019
July 2019
June 2019
May 2019
April 2019
March 2019
February 2019
January 2019
December 2018
November 2018
October 2018
September 2018
August 2018
July 2018
June 2018
May 2018
April 2018
March 2018
February 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
September 2017
August 2017
July 2017
June 2017
May 2017
April 2017
March 2017
February 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
August 2016
July 2016
June 2016
May 2016
April 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
August 2015
July 2015
June 2015
May 2015
April 2015
March 2015
February 2015
January 2015
December 2014
November 2014
October 2014
September 2014
August 2014
July 2014
June 2014
May 2014
April 2014
March 2014
February 2014
January 2014
December 2013
November 2013
October 2013
September 2013
August 2013
July 2013
June 2013
May 2013
April 2013
March 2013
November 1999
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|