27. априла 2024. године православна црква слави Лазареву суботу - Врбицу, празник који традиционално пада у суботу, осам дана прије Васкрса. У црквеном календару, овај покретни празник, је директно повезан са празником Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвјетном недјељом), који се слави наредног дана. На овај дан вјерници се сјећају Христовог чуда васкрсења његовог пријатеља Лазара. Јеванђеоска прича о четвородневном Лазару добро је позната сваком хришћанину. Овај догађај је описан у 11. глави Јеванђеља по Јовану. Када је Христос сазнао да је његов пријатељ Лазар болестан, није одмах отишао к њему у Витанију. Када је стигао, Лазар је већ био мртав четири дана и лежао је у погребној пећини. Подсјетимо се само зашто се зове Четвородневни. Чињеница је да су након Лазареве смрти прошла четири дана. Исус Христос долази у Витанију тек четвртог дана ради његовог васкрсења. Изостављајући све детаље из приче у вези са Мартом и Маријом, вриједи напоменути да је, према схвтању старих Јевреја, душа три дана присутна са тијелом, трудећи се да поново уђе у њега, али га онда заувијек напушта. Помињање четири дана у овом контексту има за циљ да нагласи да је Лазарева смрт била коначна и неопозива. На путу до Лазаревог гроба, Исус је плакао, а "онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше". Када је стигао до Лазаревог гроба Христос је наредио да се уклони камен који је затварао улаз у пећину и позвао га "иза гласа: Лазаре! изиђи напоље". И Лазар је изаашао из гроба: "обавијен платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га". Богослови придају нарочиту важност Исусовој тузи и сузама због Лазара. Ово се сматра једним од доказа двоструке Христове природе. У израиљској историји било је случајева када су пророци васкрсавали мртве. Али да васкрсне четвородневног мртвог човјека, који је већ почео да се распада - то је могао да учини само Месија, посебни Божји изабраник. Вијест о овом чуду брзо се проширила међу Јеврејима. Тада су главни свештеници и фарисеји одлучили да убију Исуса: "Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.
О праведном Лазару сачувано је врло мало података и у њима има много противрјечности. Чак и о самом чуду васкрсења Лазара, само јеванђелист Јован пише. Могуће је да Лазар није поменут због страха да би га Јевреји могли убити, јер како приповиједа Јован Богослов: „А главари свештенички договорише се да и Лазара убију“ (Јн 12, 10). Послије васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ, па је умро 63. године нове послије Христа. Преподобни Теодор Студит помиње да је Лазар био епископ, али не прецизира гдје тачно. Прве информације о боравку Лазара на Кипру налазе се у бесједи Јована Еебејског, гдје пише да је Лазар постао епископ на острву Кипар у граду Китија -старо име данашњег града Ларнаке. Ларнака, што на грчком језику значи гробница (Ларнакс), добила је име управо по другој Лазаревој гробници. Свети Димитрије Ростовски пише да је Лазар дошао на Кипар током прогона јерусалимске цркве, започетог након убиства Светог првомученика и архиђакона Стефана.  Гроб из којег је Господ васкрсао светог Лазара у Витинији
Традиционално се сматра да су Лазара за епископа хиротонисали апостоли Павле и Варнава (45. године), који су проповиједали на Кипру; неки подаци помињу да га је апостол Петар хиротонисао.
Каже се за Лазара да се никада више није насмијао након свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Након смрти епископа Лазара (63. године) сахранили су локални становници у Китији. У V вијеку на мјесту његовог сахрањивања саграђен је велики храм, гдје је уређен силазак до Лазаревог гроба. Током арапских рација храм је уништен, а мјештани су на његовом мјесту изградили малу капелу. Око 902. године на мјесту капеле откривен је мермерни саркофаг са моштима и натписом: „Лазар Четвородневни и Христов пријатељ“. Цар Византије Лав VI Мудри пренио је дио моштију Лазаревих у главни град царства - Константинопољ, а на мјесту гдје су пронађене подигао је величанствени храм у којем се чувао остатак моштију. У Цариграду се мошти Лазара нису дуго задржале, убрзо су премјештене у посебно саграђени храм у част праведног Лазара код Константинопоља у области Топи, касније је овај храм по царевом наређењу постао манастир. О даљој историји моштију, превезенених у Цариград није познато, помиње се да су зазидани у олтарски зид храма у који су стигли. Многи ходочасници и очевици тих догађаја писали су о многим чудима која су се догодила у близини моштију праведног Лазара.  Гроб Светог на Кипру
О другом дијелу моштију, који је остао у Китији на Кипру, постоје подаци и помињања до 1837. године. Римски путник Пјетро Дела Вале (1625), помиње да су се, из моштију праведног Лазара у Китији, свакодневно дешавала чуда и исцјељења. 1837. године мошти су вјероватно уклоњене у крипту испод олтара храма, гдје су пронађене 1972. године у мермерној гробници током рада након пожара 1970. године. Једно од најважнијих предања о праведном Лазару је прича о посјети Пресвете Богородице њему на Кипру. Говори се да је Лазар, желећи да види Дјеву Марију, послао брод по њу. Пресвета Богородица и апостол Јован Богослов који ју је пратио, на захтјев Лазара, кренули су пут њега. Прво је њихов брод олуја однијела на Атос, али су потом сигурно стигли на Кипар. Пресвета Богородица поклонила је Лазару архијерејски омофор и наруџбине које је Она сашила.
Са именом праведног Лазар повезано је предање о поријеклу Сланог језера у близини Китије. Предање каже: Лазар је видио два завађена брата у близини језера и на његову молитву језеро је пресушило и напунило се сољу. Послије тога, ово предање је добило много верзија. Према најраспрострањенијој верзији, коју је забиљежио Франческо Суријано (1485), на мјесту језера некада су били виногради. Када је Лазар, трпећи жеђ, затражио од власника, који је носио корпу грожђа прекривену платном, један грозд, одговорио је да у корпи има соли. Након тога виногради су се претворили у неплодно слано језеро.
|
