Свети мученик Теодот живио је у Анкири Галатијској у трећем вијеку. Био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у вријеме цара Диоклецијана. Свети Теодот је примио од Господа дар исцјељења и исцјељивао је болеснике полагањем руку на њих. Помагао је цркву и сахрањивао тијела светих мученика. Тако је сахранио и тијела 7 дјевојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тијела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посјечен је 303. године.  Погубљење се догодило, али олуја која се подигла спријечила је војнике да спале тијело мученика. Војници, сједећи у шатору, остали су да чувају тијело. У то вријеме, свештеник Педимент је ишао оближњим путем, водећи магарца са товаром вина из свог винограда. У близини мјеста гдје је лежало тијело светог Теодота, магарац је изненада пао. Војници су му помогли да га подигну и рекли су Педименту да чувају тијело погубљеног хришћанина Теодота. Свештеник је схватио да га је Господ својим Промислом довео овдје. Положио је свете остатке на магарца и однио их на мјесто које је Свети Теодот назначио за своје сахрањивање и са чашћу их положио у земљу. Послије тога, подигао је цркву на овом мјесту. 

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије састао се са Предсједником Републике Српске г. Милорадом Додиком, у сриједу 29. маја 2024. године, у Палати Предсједника у Бањалуци. Предсједник Додик и Епископ Сергије разговарали су о текућим питањима у Цркви и друштву. Његово Преосвештенство Епископ Сергије је позвао Предсједника Додика на освећење новообновљеног манастира Рмња које се планира извршити у септембру текуће године. Предсједник Додик је обећао даљу подршку у обнови манастира Рмња и Епархије бихаћко-петровачке саопштено је из канцеларије Епископа бихаћко-петровачког. 
Предсједник РС је на свом Икс налогу написао:
"Сусрет с епископом бихаћко-петровачким Сергијем био је прилика да ме владика информише о радовима на обнови средњовјековног манастира Рмањ и припремама за освећење, које је планирано за септембaр. Улога Епархије је посебно значајна у контексту очувања српског народа у Федерацији БиХ".

У недјељу 26.маја 2024. године Предсједник Републике Српске посјетио је Његово Преосвештенство епископа бањалучког г. Јефрема.
​"Честитао сам данас епископу бањалучком Јефрему унапређење у архиепископа и митрополита бањалучког одлуком Светог архијерејског сабора. Разговарали смо и о другим актуелним темама из живота Српске православне цркве и Републике Српске" написао је, на свом "Икс" налогу, Предсједник Републике Српске.

Свети Синод Руске Православне Цркве је, 30. маја 2024. године, на свом засиједању констатовао немогућност саслуживања петорицом (од којих су тројица чланови Св.Синода) архијереја Бугарске православне цркве, који су 19 маја 2024. године ступили у црквено општење са представницима тзв. ПЦУ у манастиру Живоносни источник у Истанбулу. Ово је објављено на сајту patriarchia.ru.
„Свети Синод Руске Православне Цркве изразио је дубоку тугу због чињенице да су присуствовали архијереји Бугарске православне цркве: митрополит пловдивски Николај, митрополит старозагорски Кипријан и доростолски Јаков, епископ велички Сионије и епископ смољански Висарион у саслужењу са представницима једне од украјинских расколничких група, што је нанијело озбиљну штету односима између Руске и Бугарске православне цркве“, наводи се у одлуци Синода. Напомиње се да су учесници састанка констатовали немогућност саслуживања са поменутим архијерејима, који су ступили у црквено општење са представницима ПЦУ.

Снажно невријеме захватило је главни град Бугарске, Софију. 30. маја 2024. године. Током грмљавине, гром је ударио у дрво у дворишту Софијске митрополије Бугарске православне цркве,
Гром је ударио у дрво у дворишту Софијске митрополије у улици Калојан, гдје се налази зграда Светог синода бугарске цркве. 
Гром је одсјекао врх стабла од 30 метара, које је засађено седамдесетих година на захтјев тадашњег патријарха бугарског Максима. 

Свети апостол Андроник, апостол из реда 70-рице и његова помоћница у апостолским трудовима, света Јунија, били су рођаци апостола Павла (као што сам Павле пише  посланици Римљанима 16, 7). Вриједно су радили, проповиједајући Јеванђеље незнабошцима, како апостол Павле помиње у Посланици Римљанима: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа“ (Рим 16, 7). Свети Андроник је хиротонисан за епископа Паноније, али проповијед њега и свете Јуније проширила се и у друге земље, далеко изван граница  његове епархије. Напорима светих Андроника и Јуније основана је Црква Христова, пагани су се окренули богопознању, многи незнабожачки храмови су престали да постоје, а умјесто њих настале су хришћанске цркве. Из службе у част ових светитеља познато је да су они претрпјели мучеништво за Име Христово.​
У 5. вијеку, за вријеме царева Флавија Аркадија (395—408) и Хонорија (393 –423), њихове свете мошти су пронађене у Евгенији, близу Цариграда заједно са моштима других мученика. Благочестиви клирик Никола добио је откривење да се међу 17 мученика налазе и мошти светог апостола Андроника. У XII вијеку је цар Андроник I (владао од 1183. до 1185) саградио величанствени храм у част апостола Андроника.

​У послијеподневним часовима 30. маја 2024. године, у вишевјековном Патријаршијском манастиру Светог Ђорђа у Старом Каиру, успјешно је завршен трећи састанак XVIII пленарне сједнице Међународне мјешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Лутеранске свјетске федерације (LWF). Пленарна Међународна мјешовита комисија за вођење богословског дијалога између Лутеранске свјетске федерације и Православне Цркве отворена је у Каиру 25. маја 2024. године. У овом значајном дијалогу, са Свјетском лутеранском федерацијом, учествовали су представници Цариградске, Александријске, Антиохијске патријаршије, Српске и Грузијске православне црркве, представници аутокефалних цркава: Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Чешко-Словачке. За вријеме рада Комисије, од стране игумана архимандрита Дамаскиноса Алазрај, члановима је приређен обилазак Музеја, Римске куле, параклиса Светог Патријаршијског манастира Светог Георгија и гробова светих новомученика Гаврила и Кирмидоли. Обилазак је завршен парастосом који је служио митрополит перистерски Григорије на гробовима Патријараха.

Да подсјетимо, Контакти између Васељенског Патријарха Јеремије II (Транос) и лутеранских професора Универзитета у Тибингену, у Њемачкој, почели су у Европи у вријеме Реформације у 16. вијеку. Из тог разлога, дијалог има историјску позадину. Садашњи званични разговори између Лутеранске свјетске федерације и Православне Цркве започели су 1981. године у Еспоу, у Финској, након три године припремних састанака.

Преполовљење Педесетнице – означава половину, средину тј. средњи временски период између два највећа празника - Васкрса и Духова (Тројице, Педесетнице) који се празнује 50. дан послије Васкрса и, такорећи, повезује их. Празнује се у сриједу 4. недјеље по Васкрсу (25 дана прије Духова, Педесетнице). Ово је древни хришћански празник, који помиње Св. Јован Златоусти. Нажалост, у народној побожности смисао овог празника је потпуно нестао, а људи се некако и не труде да дођу у цркву и да се удубе у богослужење овог празника, који је по свом садржају веома дубок, а по црквеном типику, веома важан. На данашњи дан се сјећамо једног догађаја из Спаситељевог живота, када "...већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше" (Јн 7, 14-36). Празник сјеница (шатора)- Сукот- један је од три велика јеврејска празника, уз Пасху и Педесетницу. Трајао је седам дана и завршавао се у осми дан, који се назива посебно светим и великим (Јн 7, 37). Празник је установљен у знак сјећања на 40-годишње лутање Јевреја по Арапској пустињи на путу из Египта у Обећану земљу, а посебно у знак сјећања на шатор који је Бог показао Мојсију на гори Скиније, на слици од којих је Мојсије поставио шатор. Народ је све вријеме овог празника излазио из својих кућа и живио у сјеницама или шаторима направљеним од зелених грана дрвећа, и ово вријеме проводио весело у сјеницама, забављајући се пред Господом (Лев 23, 39-43.). Током овог празника приношене су многе жртве. Свештеник би отишао на извор Силоам и сакупио воду у златну посуду. Вративши се у храм уз звуке труба, кимвала и возгласа, помијешао би воду са вином и излио је на западну страну олтара пјевајући ријечи пророка Исаије: „С радошћу ћете црпсти воду из извора овога спасења“ (Ис 12.3). Ово је подсјећало Јевреје на обиље воде у пустињи, када је Мојсије ударио штапом о стијену и из ње се отворио извор. Али главни значај ове Тајне био је у томе што је она наговијестила долазак у свијет Месије, односно Господа Исуса Христа.

Силоамски извор, из којег се сакупљала вода, био је мали резервоар, напајан млазом воде који је текао испод храмског брда. Књига пророка Исаије помиње воде Силоама које тихо теку. Они симболизују царство Давидово, као и долазеће царство Христово, које, за разлику од бучних и бурних царстава земаљских, долази у свијет и пребива у њему тихо, ћутке и непримјетно. Осим тога, тихо текуће воде Силоама значе и Самог Христа – кротког, смиреног срца, који је дошао на свијет тихо и непримјетно од људи.
Занимљиво је да сама ријеч „силоам“ значи „послат“, што се, наравно, директно односи на Месију, кога Отац шаље у свијет да спасе свијет. Чињеница да је вода из Силоама изливена испред олтара значила је да ће очекивани Месија принијети самога себе као жртву помирења.
Осим тога, Силоамска вода је такође симболизовала надолазећу тајну хришћанског крштења, у којој човјек почиње да јасно види за Бога и за вјечни живот. Подсјетимо се јеванђељске епизоде ​​када је Христос послао слијепца да се умије у Силоамској бањи, а он је, умивши се, одмах прогледао: "И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући".
Може се рећи да је празник сјеница, био празник воде живе, која је Господа Христа некада спасила од смрти у пустињи. Али ова земаљска вода била је само праобраз воде небеске, воде вјечног живота, под којом се подразумијева благодатно учење Христово и благодатни дарови Духа Светога. „Ко је жедан нека дође к мени и пије!" (Јн. 7, 37), каже Христос посљедњег дана празника. Сви ми, као древни Израиљ, лутамо по пустињи овога свијета и, да не бисмо у њој пропали од духовне жеђи, потребан нам је спасоносни извор дарова Божијих, који се вјерујућој души дају кроз Христа. Вода коју нам Он даје је Благодат Духа Светога, која човјека сједињује са Богом и даје му живот вјечни и вјечне благослове. Ово је права небеска вода, која је једина способна да утоли жеђ људске душе, способна да јој пружи савршену, никад исцрпљену засићеност. А у стицању ове Благодати, у јединству са Богом, лежи управо највиши циљ и смисао хришћанског живота.

​Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. вијека, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.
Волио је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, гдје је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавјештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Извор: Радио Светигора

Теодор Блажени је био један од омиљених ученика Пахомија Великог. Теодор је био син богатих и племенитих родитеља. Рођен је око 316. године у Египту. Био је омиљено дијете своје мајке због своје интелигенције и побожности.Од малена је горио љубављу према Богу.  Када је имао дванаест година, отишао је у школу на очев захтјев. Недалеко од села у коме су живјели Теодорови родитељи био је манастир. Овде је сваки брат живио одвојено од осталих, у својој ћелији. Са четрнаест година отишао је у манастир Тавенисиот код преподобног Пахомија, желећи да служи Господу. Ускоро су га сви завољели због његове интелигенције, побожности и скромности. Велики подвижник га је прихватио, видећи у њему истинско звање за монашки живот. А младић, ојачан Божијом благодаћу, радо је подносио све врсте трудова и свакојака лишавања и из дана у дан напредовао на путу светости. Касније - након смрти светог Пахомија - Теодор је постао игуман манастира. Умро је око 368 године. Теодора Блаженог одликовало је широко познавање Светог писма.

Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот. Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!”
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца. Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

1451. године султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море. Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града.
За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну.
Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши  негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је  три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.

​Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан  обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. 
Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била
разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг.
Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium»  - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ...
Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна,  у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. 
На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ...

Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. од незнабожачких родитеља и стекао је добро световно образовање. Од младости је имао добре особине, био је чедан и разуман. Када је Пахомије имао 20 година, био је позван у војску цара Константина који се борио против Максенција..
Регрути су смјештени у зграду градске тамнице под заштитом стражара. Локални хришћани су долазили са залихама хране, хранили војнике и марљиво их служили. Када је младић сазнао да ови људи то чине због свог Бога, испуњавајући Његову заповијест да воли друге, то је дубоко дирнуло његову чисту душу. Пахомије је обећао да ће постати хришћанин. Враћајући се из војске послије побједе, Пахомије је примио свето крштење, настанио се у забаченом селу Шенесит и одмах почео да води строг аскетски живот. Осјетивши потребу за духовним учитељем, обратио се тиваидском пустињаку Паламону, старац га је примио с љубављу и почео је ревносно да се подвргава монашким подвизима по узору на свог учитеља.
Одвојивши се од свог учитеља Авве Паламона, с којим је у подвизавању провео око десет година, Пахомије је на источној обали ријеке Нил, у селу Тавениса (Горња Тиваида), основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа.​Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота.
​Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак примјер за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други. Од дјела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких правила), са 192 кратке ставке, подијељене на четири дијела (правила и упутства, правила и епитимије, правила и закони и уредбе).  Поред тога, Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11 Писама. 

Свети мученик Исидор живио је у III вијеку на острву Хиос. Био је поријеклом из Александрије.
​Током владавине цара Трајана Деција (249-251), Свети Исидор, пошто је био висок, снажне конституције, присилно одведен у војску и прибројан у пук војсковође Нумерија Од малих ногу био је хришћанин и провео је живот постећи, молећи се и чинећи добра дјела, те избјегавајући све паганске обичаје.  Један царски едикт заповиједао је да сви војници морају да поштују и приносе жртве римским пагансим боговима. Они који се нису повиновали одредби требали су бити предати на мучење и смрт. Центурион је извијестио војсковођу Нумерија да је Исидор хришћанин. Током испитивања пред Нумеријем, свети Исидор је неустрашиво исповиједио вјеру у Христа Спаситеља и одбио да принесе жртву идолима. Нумерије је наговарао светитеља да избјегне мучење и да се покори царевој вољи, али свети Исидор је одговорио: да се покорава само вољи вјечног Бога, Христа Спаситеља, и да га се никада неће одрећи.
„Чак и ако убијете моје тијело, немате моћи над мојом душом“. Имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који живи у мени и сада и биће са мном након моје смрти; и сам сам у Њему и пребиваћу у Њему и нећу престати да исповиједам Његово свето име док је мој дух у тијелу.
Војвода је прво наредио да Исидора туку воловским жилама, а затим су му одсјекли језик. Али и без језика, Исидор је говорио и исповиједао име Христово кроз Дух Божији. У међувремену, војводу је Бог казнио и изненада је занијемио, али није дошао к себи. Дао је знак да Исидору одсијеку главу. То се догодило 251. године.

У четвртак 23.маја ученици ЈУ ОШ „Вук Стефановић Караџић“ Бања Лука, заједно са својим учитељицама и вјероучитељем, посјетили су Саборни Храм Христа Спаситеља и Храм Свете Тројице у Бања Луци. У Саборном Храму Христа Спаситеља, дочекани од свештеника, ученици су имали прилику да се упознају са историјом и богослужбеним животом храма. После добијеног благослова ученици су наставили даљу посету Храму Свете Тројице. У Храму Свете Тројице су имали прилику да чују житије Светога Платона Бањалучког и да се поклоне његовим моштима. У порти храма ученицима је било приређено мало послужење и тиме је завршена њихова посјета. Посебну захвалност дугујемо учитељицама и управи школе, као и свештеницима при храмовима без чије помоћи реализација оваквих посјета не би била могућа. Вјероучитељ Милан Трифуновић

Веза са Васкрсом током претходне три недјеље (Свијетла, Антипасха, Недјеља Мироносица) сасвим је очигледна. Али зашто се изненада у недјељу четврте недјеље по Васкрсу сјећамо приче о исцјељењу раслабљеног од стране Христа? Чињеница је да је четврта недјеља „екватор“ између Васкрса и Педесетнице, празника силаска Светог Духа на апостоле. У овој недјељи слави се Преполовљење, тj. на пола пута смо од Педесетнице, или Дана силаска Светог Духа. И све догађаје након својеврсног „екватора“ и прије овог великог празника Црква прославља утолико што су се збили баш у вријеме јеврејске Педесетнице.​
Али, вратимо се јеванђеоској причи! Током 38 година, каже Јеванђеље (Јн 5, 1-16), раслабљени (парализовани) патио је од своје болести. Христос га проналази како лежи у Овчијој бањи у Јерусалиму. Овчија бања, или која се звала јеврејски Витезда, највјероватније су два вјештачка резервоара (басена) ископана још у 7. вијеку прије Христа на Овчјим вратима у Јерусалим (кроз које су у град довођене жртвене животиње; поред њих је постојала и пијаца на којој се могла купити овца за жртва - отуда и назив). ​Једном годишње Анђео Господњи ... "силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао". У нади за овим чудом многи болесници су лежали около. Међу њима је и овај човјек. Христос му је, прилазећи, питао: „Хоћеш ли да будеш здрав?“. Болесник му је одговорио: „Да, Господе, немам човјека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше...". 

Света Гликерија претрпјела је мучеништво за вјеру Христову у другом вијеку током прогона хришћана од стране цара Антонина (138-161). Потицала је из племићке породице, отац Макарије био је градоначелник Рима, касније се преселио у трачки град Тројанопољ. Света Гликерија је рано изгубила оца и мајку. Приближивши се хришћанима, окренула се правој вјери и свакодневно посјећивала храм Божији.
Владар Тројанопоља Савин, добивши царско наређење за приморавање хришћана на жртвовање идола, одредио је за становнике града дан општег обожавања идола Зевса. Света Гликерија чврсто је одлучила да страда за Христа и рекла је хришћанима о својој намјери, замолила их да се моле да јој Господ пошаље чврстину да издржи муке. На Зевсов празник, света Гликерија, нацртавши знак крста на свом челу, појавила се у храму показујући свима свети крст уписан на челу. Усрдно се молила Богу да Он просвети незнабошце и сруши камени идол Зевса. Изненада се зачу грмљавина, статуа Зевса срушила се на под и разбила на ситне комаде. У бијесу, гувернер Савин и свештеници наредили су народу да каменује свету Гликерију, али бачено камење није додирнуло светитељку. Света Гликерија је била затворена, гдје јој је дошао хришћански свештеник Филократ и ојачао мученицу за подвиг који је био пред њом. Намјесник ју је у тамници мучио глађу. Али Гликерију је хранио анђео Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву свијетлу. Тамничар Лаодикије видјевши то чудо повјерова у Христа и одмах га посјекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, гдје је остала неповријеђена. Најзад су је бацили пред лавове, гдје света дјева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Епископ Дометије и ираклијски хришћани сахранили су свету мученицу Гликерију. Из њених моштију потекло је миро. 

Св. Епифаније кипарски  (око 310/320 - 403), познат по свом животу, учењу и чудима, био је син сиромашних јеврејских земљорадника који су живјели у Феникији, тачније селу Висандуку, недалеко од града Никеје. Оца је изгубио као дијете (када је имао 10 година), а мајка је вриједно радила да би издржавала двоје дјеце, сина и кћерку. Живјели су у великом сиромаштву, било је дана када нису имали ни хљеба. Постао је хришћанин нако што је видио монаха по имену Лукијан како даје своју одјећу просјаку. Погођен монаховом милошћу, Епифаније је затражио да буде упућен у хришћанство. Увидјевши силу вјере Христове крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. Након крштења повукао се  у манастир који је уредио његов духовник Лукијан. У манастиру сеподвизавао под вођством искусног старца Илариона, бавио се преписком грчких књига, успијевајући у монашком животу. За своје подвиге свети Епифаније је удостојен даром чудотворства, али да би избјегао људску славу, повукао се из манастира у пустињу Спанидрион. Тамо су га заробили разбојници и држали у заточеништву три мјесеца. Својом бесједом о покајању, светац је једног од припадника банде разбојника привео светој вјери у Истинитог Бога. Кад су пустили светог подвижника, разбојник је кренуо са њим. Свети Епифаније га је одвео у свој манастир и крстио именом Јован. Од тада је постао одани ученик светог Епифанија и пажљиво је записивао живот и чуда свог учитеља. 
Доцннје оснује засебан манастир гдје се прочуо по цијелој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. У 60 години постао је епископ града Саламина, и као епископ управљао је црквом Божјом 55 година. Живио је укупно 115 година,Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требао по жељи царевој и царичиној да осуди св. Јована Златоуста. Приспевши у Цариград он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио c царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: ,,Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: „страдалниче Јоване, одолијевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до мјеста, у које те прогоне". – И оба ова цветитељска иророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста Епифаније тајом сједе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; a Златоуста отјера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај уз пут умре. Упокоји се св. Епифаније 403. године.Епифаније је био веома образован, знао је пет језика - грчки, латински, јеврејски, египатски и сиријски - и написао је неколико духовних књига од којих је иајпозпатија "Ковчежић" (грчки: Панарион), у којем су изложене и побијене 80 јереси. Седми васељенски сабор назвао је светог Епифанија оцем и учитељем Цркве.

Чувајте се квасца фарисејског и садукејског – прилично позната јеванђеоска изрека. Ову фразу Христос прооизноси у Јеванђељу по Матеју. Ево како нам се то описује у Јеванђељу:
„И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише да узму хљебове. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они мишљаху у себи говорећи: то је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске“ (Мт 16, 6-12).
Читајући ове стихове можемо осјетити да Христос говори ученицима о нечему што они једини разумију. Чини се да се значење чита између редова, иначе како би апостоли одједном разумјели ријечи Христове када он поново понавља реченицу: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" Чињеница је да је међу Јеврејима ријеч "квасац" значила неколико ствари одједном.
Квасац се могао наћи у сваком јеврејском дому. Било је то мало парче ферментисаног теста које је сачувано од претходног печења и коришћено за прављење квасног хљеба. Тако су ученици Христови мислили да ријеч квасац означава хљеб, који ће морати да купе. Што се тиче помињања фарисеја и садукеја, који су били непријатељски расположени према Христу и Његовим сљедбеницима, апостоли су вјероватно мислили да их је овим фигуративним изразом Исус упозорио да не једу локалну храну. Чињеница је да су крајеви магдалски, гдје су Христос и Његови ученици прешли, били насељени углавном паганима, са којима се Јевреји гнушали да комуницирају, а још више да примају храну од њих.
Дакле, апостоли су одлучили да их Христос, примијетивши одсуство хљеба, опомиње да не купују нечисти пагански хљеб. Како пише архимандрит Јануарије (Ивлев), „није сасвим јасно зашто је њихов Учитељ квасац назвао „фарисејски и садукејски“. Али ученици или нису придавали никакав значај овим ријечима, пропуштајући их мимо ушију, или су, знајући негативан однос Исуса према фарисејима и садукејима, разумјели Његове ријечи на овај начин: хљеб на овој обали није добар, подсјећа на непријатељски расположене фарисеје и садукеје. Међутим, Исус разуме предмет размишљања ученика и замјера им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Да би нагласио да сада не говоримо о хљебу, Он подсјећа ученике како је са пет хљебова нахранио пет хиљада људи. Христос, такорећи, тражи да се не брине о храни, јер Он сам може да се побрине за то. Сада, отклонивши сумње ученика, Он поново понавља: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" . И апостоли коначно схватају значење његових ријечи.
Чињеница је да је ријеч "квасац" имала још једно значење - индиректно. Квас који је ферментирао тесто могао је лако да иструне и почне да смрди, посебно у локалним врућим условима. Стога су Јевреји повезивали квасац са нечистим, грешним стварима. У припреми за празник Васкрс, на примјер, куће су потпуно очишћене од трагова квасца, а умјесто квасног хљеба пекли су се бесквасни колачи. Такво предање је Бог завјештао Мојсију: Од четрнаестог дана првог мјесеца, од вечери једите бесквасни хљеб до вечери двадесет првог дана истог мјесеца; седам дана неће бити квасца у вашим кућама... (Изл 12,18-19 ).
Квасац, посебно онај стари, постао је метафора за нешто зло и порочно, и често се у том смислу помиње у светим текстовима. На примјер, Прва посланица Коринћанима: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине“ (1 Кор 5,8 ), Посланица Галатима: „Мало квасца укисели све тијесто“ (Гал 5,9 ).
Апостоли су наравно били свјесни овог значења ријечи квасац. На крају су схватили да их Христос не учи да се боје нечистог хљеба, већ лошег утицаја фарисеја и садукеја, који су до недавно досађивали Христу својим провокативним питањима и захтјевима да им покаже знак са неба . А ако то схватимо шире, Христос нас учи да се чувамо лажних учења, упозорава на гријех и лицемерје.
Превод вјеронаука.нет/извор: фома.ру

Врховна рада Украјине*, 22. маја 2024. године, није успјела да у другом читању поднесе на разматрање приједлог закона о забрани Украјинске православне цркве (УПЦ), пошто није прикупљен потребан број потписа. Ово је саопштила посланица Ирина Герашченко. Како преноси ТВ канал "Рада", успјели су да прикупе нешто више од 100 потписа од потребних 226. У уторак су фракције "Европска солидарност" и "Голос" у Врховној ради покренуле прикупљање потписа како би на разматрање у другом читању поднијеле приједлог закона који регулише дјелатност вјерских организација.
Рада је усвојила нацрт закона у првом читању у октобру 2023. године, али од тада није могла да настави са његовим разматрањем. Прикупљање потписа врши се анонимно, али је Герашченко за то што није било могуће прикупити довољан број окривио пропредсједничку фракцију "Слуга народа" и посланике који су раније били чланови странке "Опозициона платформа - За живот", забрањене у Украјини. Предсједник Раде, представник фракције "Слуга народа" Руслан Стефанчук оптужио је опозиционе посланике "Европска солидарноста" и "Голос" да крше прописе покушавајући да самостално покрену разматрање закона. Неколико посланика из фракција „Европска солидарност“ и „Голос“ у Врховној ради блокирало је 21. маја говорницу парламента, захтијевајући да се на расправу изнесе приједлог закона о забрани канонске Украјинске православне цркве (УПЦ). Засиједање је прекинуто. Дана 19. октобра прошле године, Врховна рада је у првом читању подржала приједлог закона који је припремила влада у име предсједника земље Владимира Зеленског са циљем забране УПЦ. Од тада није утврђено вријеме гласања о закону у другом завршном читању. 

*Врховна рада Украјине- једнодомно народно представништво Украјине- које се састоји до 450 посланика и једини је законодавни орган власти државе. Врховна рада формира владу земље — Кабинет министара Украјине — и нагледа њене дјелатности.

Једног од дванаесторице апостола Господа Исуса Христа Симона Зилота (Кананита) наша црква прославља 23. маја. У апостолском списку код Матеја (10, 4) и Марка (3, 18) носи надимак Кананит, док се код Луке у оба његова списа наводи као Зилот (Лк 6, 15; Дап 1,13), и то углавном на десетом мјесту. Подаци у Јеванђељима о Симону Кананиту крајње су оскудни. Помиње се у списку апостола у Јеванђељу по Матеју (Мт 10, 4), Марку (Мк 3, 18), Луки (Лк 6, 15), а такође и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). Зове се Симон Зилот или Симон Кананит да би се разликовао од Симона Петра. 
Апостол Симон, рођен у Кани Галилејској, био је син праведног Јосифа Заручника, брат Господњи у тијелу. Према Црквеном предању, био је онај женик из Кане, на чијој свадби је присуствовао Господ Христос с Богомајком. Господ је у кући Симоновој учинио своје прво чудо (Јн 2, 1-11) - претворио је воду у вино током свадбеног весеља. Погођен таквим чудом, Симон је свим срцем и душом вјеровао у Исуса Христа као обећаног Спаситеља и, оставивши све, кренуо је за Њим.  Његов надимак је Зилот (јеврејски аналог је Кананит), тј. ревнитељ, добио је због снаге вјере у Христа и жеље да Му служи. Према другој верзији, могао је бити члан политичког и вјерског покрета Зилота који је постојао у Јудеји.
Послије Вазнесења Спаситеља и силаска Светог Духа на апостоле, Свети Симон је проповиједао Јеванђеље у Јудеји, Египту, Либији и Британији. Мученички је страдао у Абхазији. Према црквеном предању, тамо је мученички умро и разапет након тешких мучења. То се догодило у вријеме римског цара Трајана (96-117). Симон Зилот је сахрањен у Никопсији код Сукхумија. У деветнаестом вијеку, на мјесту његових подвига, у близини планине Иверскаја, основан је новоатонски манастир Симона Кананита. Пећина у којој се свети апостол подвизавао сачувана је до данас. Мошти светог апостола почивају у Ватикану у базилици Светог Петра.  Дио руке св. Апостола Симона Кананита од 1971. године чува у кивоту у цркви Сф. Импарати - Подеану у Букурешту.

21. и  22. маја 2024. године, у Саборном храму Св. Николаја Чудотворца у Бјалистоку, одржане су прославе посвећене његовом заштитнику Св. Николају архиепископу Мирликијског. Овогодишња слава храма спојена је са епархијским прославама у вези са 100. годишњицом аутокефалности Пољске православне цркве.
Божанственом Литургијом началствовао је Предстојатељ Пољске Православне Цркве Његово Блаженство Сава, Митрополит варшавски и све Пољске. Непосредно уочи почетка св. литургије, митрополит Сава је освештао спомен-плочу у част 100 година од добијања аутокефалности Православне цркве у Пољској. Након св. литургије служен је молебан на којем су узнесене захвалне молитве за 100. годишњицу административне независности Цркве у Пољској.

По ријечима представника Цариградске патријаршије, посјета патријарха Вартоломеја Румунији и Бугарској помоћи ће јачању јединства Православне цркве. 
Епископ Цариградске патријаршије, митрополит лаодикијски Теодорит рекао је да је Румунска православна црква позвала патријарха Вартоломеја у Букурешт да присуствује свечаности поводом 100. годишњице аутокефалности.

​Захтјеви Цариградске патријаршије према Македонској православној цркви - Охридској архиепископији неприхватљиви су, изјавио је архиепископ охридски и македонски Стефан.
Иако је МПЦ-ОА добила томос о аутокефалности од своје Матице Српске Патријаршије у јуну 2022. године, њену самосталност нису признале све Помјесне Цркве, укључујући Цариградску Патријаршију и Цркву Грчку, које су обје, као проблем, посебно истакле назив Цркве — „македонски“ пошто је Македонија и назив једног региона у Грчкој. Цариград такође очекује да МПЦ жртвује своје вишеструке епархије у дијаспори. Међу одређеним хеленофонским црквама и неким другим јерарсима постоји став да истинску аутокефалност може дати само Константинопољ.
На питање новинара када ће Македонска црква добити томос од Фанара, Предстојатељ МПЦ-ОА Његово Блаженство Архиепископ охридско-македонски Стефан, одговорио је ријечима апостола Павла: „Кад дође вријеме". „Не можемо са сигурношћу да предвидимо да ли ће се то догодити сутра или прекосутра"... али МПЦ-ОА у међувремену наставља да гради односе са другим Помјесним Црквама.
„Ако нам дају томос, ми ћемо то прихватити, али услови који се постављају су за нас неприхватљиви“, рекао је Архиепископ, односно „одрицање од назива Македонска православна црква“, одрицање од македонске дијаспоре и признање украјинске цркве коју признаје Цариград“.
„Имамо своје име; оно припада нама и ником другом и зато нико не треба да тражи од нас да се одрекнемо свог имена, а то је Македонска православна црква-Охридска архиепископија, дакле садржи два имена“, рекао је он.
„Када се други православни народи одрекну своје дијаспоре, онда ћемо и ми размотрити своју, али ће то питање бити тешко ријешено или позитивно одговориемо на захтјев Васељенске патријаршије“, закључио је он.
Архиеп. Стефан је, у интервјуу 2022. године, рекао да су цркве које говоре грчки добродошле да их називају Охридском архиепископијом ако желе, али ће МПЦ и даље себе називати пуним именом Македонска православна црква-Охридска архиепископија.
Неколико других архијереја МПЦ изразило је исто увјерење као и архиеп. Стефан у новијим изјавама, укључујући митрополите дебарског и кичевског Тимотеја, повардарског Агатангела и преспанско и пелагонског Петра.
Са своје стране, Македонски Свети синод је у фебруару 2023. најавио да ће наставити да брани и подржава и свој аутокефални статус и своје име.
***
Да подсјетимо, аутокефалност Македонске цркве признају: Руска, Пољска, Украјинска, Бугарска и Румунска православна црква, поред Српске правослвне цркве која ју је дала, док Цркве у Константинопољу, Грчкој, Антиохији, Грузији и Албанији признају Македонску цркву као канонску, али не и аутокефалну. Архијереји и свештенство МПЦ такође су саслуживали са архијерејима и свештенством из Јерусалимске патријаршије и Православне Цркве у Америци, иако се њихови Синоди нису званично позабавили тим питањем. До сада није било синодалних одлука нити саслужења архијереја или свештенства Александријске патријаршије и Кипарске православне цркве

Патријарх московски и све Русије Кирил наложио је молитву за српски народ и она ће у свим руским црквама бити служена у предстојећој ноћи.
- Наложио сам да се у свим руским црквама у отаџбини и расијању у ноћи између 22. и 23. маја служи свеноћно бдeније за спас нашег братског српског народа - рекао је патријарх Кирил, преносе Новости. 
Игуман Хиландара Методије са монасима молиће се код иконе Тројеручице испред које се увијек моле у озбиљним искушењима за српску државу и народ речено је Танјугу у Српској православној цркви. Највећи број цркава у Србији и дијаспори звониће тог дана и упутити молитве за спасење српске државе и народа.

Пренос моштију Светог Николе у ​​Бари празник је у православним црквама (осим Грчке) у част преноса моштију Светог Николе Чудотворца из Мире у Ликији у град Бари (Италија) 1087.године. Прославља се 9. (22) маја. Трговци из Барија превезли су мошти Светог Николе из Мале Азије у Италију, спасивши их од уништења од стране Турака, а такође, желећи да имају светињу у свом граду. У исто вријеме успјели су да  буду бржи од својих конкурената - Венецијанаца, који су, такође, хтјели да донесу светињу у свој град. 
Осмог маја бродови су стигли у Бари, а ускоро су се добре вијести прошириле градом. Сутрадан, 9. маја, мошти Светог Николе свечано су пренесене  у цркву Светог Стефана која је била недалеко од мора. Прославу преноса светиње пратила су бројна чудесна исцјељења болесника, која су побудила још веће поштовање према великом светитељу Божјем. 
У Барију су свештенство и бројни вјерници свечано дочекали светитељеве мошти.  Годину дана касније саграђена је црква у име Светог Николе коју је осветио папа Урбан II. Од тада светиња стално почива у Барију. 
Догађај у вези са преносом моштију Светог Николе изазвао је посебно поштовање Чудотворца и обиљежен је успостављањем посебног празника 9 (22). маја. Прво су празник преноса моштију Светог Николе славили само становници италијанског града Барија. У другим земљама хришћанског Истока и Запада то није прихваћено, упркос чињеници да је пренос моштију био надалеко познат. Грчка црква није успоставила прославу овог сјећања, јер је губитак моштију светитеља за њу био тужан догађај. Руска православна црква почела је да прославља пренос моштију Светог Николе из града Мире (Ликија) у град Бари (9/22. маја)  након 1087. године, на основу дубоког, већ утврђеног поштовања великог светитеља Божијег од стране руског народа. Тренутно се око 65% моштију Светог Николе Чудотворца налази у базилици Светог Николе у Барију под престолом олтара крипте. Преостали дио моштију могао би се наћи у разним црквама широм свијета, а посебно у Венецији, с обзиром на чињеницу да су Венецијанци 1099/1100.године, такође, напредовали до Мире и отели кости неких људи сахрањених у древној базилици Св. Николе. Реконструкција моштију, коју је 1988. године урадио професор Луиђи Мартино, приказује човјека средње висине.