Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије састао се са Предсједником Републике Српске г. Милорадом Додиком, у сриједу 29. маја 2024. године, у Палати Предсједника у Бањалуци. Предсједник Додик и Епископ Сергије разговарали су о текућим питањима у Цркви и друштву. Његово Преосвештенство Епископ Сергије је позвао Предсједника Додика на освећење новообновљеног манастира Рмња које се планира извршити у септембру текуће године. Предсједник Додик је обећао даљу подршку у обнови манастира Рмња и Епархије бихаћко-петровачке саопштено је из канцеларије Епископа бихаћко-петровачког. 
Предсједник РС је на свом Икс налогу написао:
"Сусрет с епископом бихаћко-петровачким Сергијем био је прилика да ме владика информише о радовима на обнови средњовјековног манастира Рмањ и припремама за освећење, које је планирано за септембaр. Улога Епархије је посебно значајна у контексту очувања српског народа у Федерацији БиХ".

У недјељу 26.маја 2024. године Предсједник Републике Српске посјетио је Његово Преосвештенство епископа бањалучког г. Јефрема.
​"Честитао сам данас епископу бањалучком Јефрему унапређење у архиепископа и митрополита бањалучког одлуком Светог архијерејског сабора. Разговарали смо и о другим актуелним темама из живота Српске православне цркве и Републике Српске" написао је, на свом "Икс" налогу, Предсједник Републике Српске.

Свети Синод Руске Православне Цркве је, 30. маја 2024. године, на свом засиједању констатовао немогућност саслуживања петорицом (од којих су тројица чланови Св.Синода) архијереја Бугарске православне цркве, који су 19 маја 2024. године ступили у црквено општење са представницима тзв. ПЦУ у манастиру Живоносни источник у Истанбулу. Ово је објављено на сајту patriarchia.ru.
„Свети Синод Руске Православне Цркве изразио је дубоку тугу због чињенице да су присуствовали архијереји Бугарске православне цркве: митрополит пловдивски Николај, митрополит старозагорски Кипријан и доростолски Јаков, епископ велички Сионије и епископ смољански Висарион у саслужењу са представницима једне од украјинских расколничких група, што је нанијело озбиљну штету односима између Руске и Бугарске православне цркве“, наводи се у одлуци Синода. Напомиње се да су учесници састанка констатовали немогућност саслуживања са поменутим архијерејима, који су ступили у црквено општење са представницима ПЦУ.

Снажно невријеме захватило је главни град Бугарске, Софију. 30. маја 2024. године. Током грмљавине, гром је ударио у дрво у дворишту Софијске митрополије Бугарске православне цркве,
Гром је ударио у дрво у дворишту Софијске митрополије у улици Калојан, гдје се налази зграда Светог синода бугарске цркве. 
Гром је одсјекао врх стабла од 30 метара, које је засађено седамдесетих година на захтјев тадашњег патријарха бугарског Максима. 

​У послијеподневним часовима 30. маја 2024. године, у вишевјековном Патријаршијском манастиру Светог Ђорђа у Старом Каиру, успјешно је завршен трећи састанак XVIII пленарне сједнице Међународне мјешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Лутеранске свјетске федерације (LWF). Пленарна Међународна мјешовита комисија за вођење богословског дијалога између Лутеранске свјетске федерације и Православне Цркве отворена је у Каиру 25. маја 2024. године. У овом значајном дијалогу, са Свјетском лутеранском федерацијом, учествовали су представници Цариградске, Александријске, Антиохијске патријаршије, Српске и Грузијске православне црркве, представници аутокефалних цркава: Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Чешко-Словачке. За вријеме рада Комисије, од стране игумана архимандрита Дамаскиноса Алазрај, члановима је приређен обилазак Музеја, Римске куле, параклиса Светог Патријаршијског манастира Светог Георгија и гробова светих новомученика Гаврила и Кирмидоли. Обилазак је завршен парастосом који је служио митрополит перистерски Григорије на гробовима Патријараха.

Да подсјетимо, Контакти између Васељенског Патријарха Јеремије II (Транос) и лутеранских професора Универзитета у Тибингену, у Њемачкој, почели су у Европи у вријеме Реформације у 16. вијеку. Из тог разлога, дијалог има историјску позадину. Садашњи званични разговори између Лутеранске свјетске федерације и Православне Цркве започели су 1981. године у Еспоу, у Финској, након три године припремних састанака.

У четвртак 23.маја ученици ЈУ ОШ „Вук Стефановић Караџић“ Бања Лука, заједно са својим учитељицама и вјероучитељем, посјетили су Саборни Храм Христа Спаситеља и Храм Свете Тројице у Бања Луци. У Саборном Храму Христа Спаситеља, дочекани од свештеника, ученици су имали прилику да се упознају са историјом и богослужбеним животом храма. После добијеног благослова ученици су наставили даљу посету Храму Свете Тројице. У Храму Свете Тројице су имали прилику да чују житије Светога Платона Бањалучког и да се поклоне његовим моштима. У порти храма ученицима је било приређено мало послужење и тиме је завршена њихова посјета. Посебну захвалност дугујемо учитељицама и управи школе, као и свештеницима при храмовима без чије помоћи реализација оваквих посјета не би била могућа. Вјероучитељ Милан Трифуновић

Чувајте се квасца фарисејског и садукејског – прилично позната јеванђеоска изрека. Ову фразу Христос прооизноси у Јеванђељу по Матеју. Ево како нам се то описује у Јеванђељу:
„И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише да узму хљебове. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они мишљаху у себи говорећи: то је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске“ (Мт 16, 6-12).
Читајући ове стихове можемо осјетити да Христос говори ученицима о нечему што они једини разумију. Чини се да се значење чита између редова, иначе како би апостоли одједном разумјели ријечи Христове када он поново понавља реченицу: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" Чињеница је да је међу Јеврејима ријеч "квасац" значила неколико ствари одједном.
Квасац се могао наћи у сваком јеврејском дому. Било је то мало парче ферментисаног теста које је сачувано од претходног печења и коришћено за прављење квасног хљеба. Тако су ученици Христови мислили да ријеч квасац означава хљеб, који ће морати да купе. Што се тиче помињања фарисеја и садукеја, који су били непријатељски расположени према Христу и Његовим сљедбеницима, апостоли су вјероватно мислили да их је овим фигуративним изразом Исус упозорио да не једу локалну храну. Чињеница је да су крајеви магдалски, гдје су Христос и Његови ученици прешли, били насељени углавном паганима, са којима се Јевреји гнушали да комуницирају, а још више да примају храну од њих.
Дакле, апостоли су одлучили да их Христос, примијетивши одсуство хљеба, опомиње да не купују нечисти пагански хљеб. Како пише архимандрит Јануарије (Ивлев), „није сасвим јасно зашто је њихов Учитељ квасац назвао „фарисејски и садукејски“. Али ученици или нису придавали никакав значај овим ријечима, пропуштајући их мимо ушију, или су, знајући негативан однос Исуса према фарисејима и садукејима, разумјели Његове ријечи на овај начин: хљеб на овој обали није добар, подсјећа на непријатељски расположене фарисеје и садукеје. Међутим, Исус разуме предмет размишљања ученика и замјера им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Да би нагласио да сада не говоримо о хљебу, Он подсјећа ученике како је са пет хљебова нахранио пет хиљада људи. Христос, такорећи, тражи да се не брине о храни, јер Он сам може да се побрине за то. Сада, отклонивши сумње ученика, Он поново понавља: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" . И апостоли коначно схватају значење његових ријечи.
Чињеница је да је ријеч "квасац" имала још једно значење - индиректно. Квас који је ферментирао тесто могао је лако да иструне и почне да смрди, посебно у локалним врућим условима. Стога су Јевреји повезивали квасац са нечистим, грешним стварима. У припреми за празник Васкрс, на примјер, куће су потпуно очишћене од трагова квасца, а умјесто квасног хљеба пекли су се бесквасни колачи. Такво предање је Бог завјештао Мојсију: Од четрнаестог дана првог мјесеца, од вечери једите бесквасни хљеб до вечери двадесет првог дана истог мјесеца; седам дана неће бити квасца у вашим кућама... (Изл 12,18-19 ).
Квасац, посебно онај стари, постао је метафора за нешто зло и порочно, и често се у том смислу помиње у светим текстовима. На примјер, Прва посланица Коринћанима: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине“ (1 Кор 5,8 ), Посланица Галатима: „Мало квасца укисели све тијесто“ (Гал 5,9 ).
Апостоли су наравно били свјесни овог значења ријечи квасац. На крају су схватили да их Христос не учи да се боје нечистог хљеба, већ лошег утицаја фарисеја и садукеја, који су до недавно досађивали Христу својим провокативним питањима и захтјевима да им покаже знак са неба . А ако то схватимо шире, Христос нас учи да се чувамо лажних учења, упозорава на гријех и лицемерје.
Превод вјеронаука.нет/извор: фома.ру

Врховна рада Украјине*, 22. маја 2024. године, није успјела да у другом читању поднесе на разматрање приједлог закона о забрани Украјинске православне цркве (УПЦ), пошто није прикупљен потребан број потписа. Ово је саопштила посланица Ирина Герашченко. Како преноси ТВ канал "Рада", успјели су да прикупе нешто више од 100 потписа од потребних 226. У уторак су фракције "Европска солидарност" и "Голос" у Врховној ради покренуле прикупљање потписа како би на разматрање у другом читању поднијеле приједлог закона који регулише дјелатност вјерских организација.
Рада је усвојила нацрт закона у првом читању у октобру 2023. године, али од тада није могла да настави са његовим разматрањем. Прикупљање потписа врши се анонимно, али је Герашченко за то што није било могуће прикупити довољан број окривио пропредсједничку фракцију "Слуга народа" и посланике који су раније били чланови странке "Опозициона платформа - За живот", забрањене у Украјини. Предсједник Раде, представник фракције "Слуга народа" Руслан Стефанчук оптужио је опозиционе посланике "Европска солидарноста" и "Голос" да крше прописе покушавајући да самостално покрену разматрање закона. Неколико посланика из фракција „Европска солидарност“ и „Голос“ у Врховној ради блокирало је 21. маја говорницу парламента, захтијевајући да се на расправу изнесе приједлог закона о забрани канонске Украјинске православне цркве (УПЦ). Засиједање је прекинуто. Дана 19. октобра прошле године, Врховна рада је у првом читању подржала приједлог закона који је припремила влада у име предсједника земље Владимира Зеленског са циљем забране УПЦ. Од тада није утврђено вријеме гласања о закону у другом завршном читању. 

*Врховна рада Украјине- једнодомно народно представништво Украјине- које се састоји до 450 посланика и једини је законодавни орган власти државе. Врховна рада формира владу земље — Кабинет министара Украјине — и нагледа њене дјелатности.

21. и  22. маја 2024. године, у Саборном храму Св. Николаја Чудотворца у Бјалистоку, одржане су прославе посвећене његовом заштитнику Св. Николају архиепископу Мирликијског. Овогодишња слава храма спојена је са епархијским прославама у вези са 100. годишњицом аутокефалности Пољске православне цркве.
Божанственом Литургијом началствовао је Предстојатељ Пољске Православне Цркве Његово Блаженство Сава, Митрополит варшавски и све Пољске. Непосредно уочи почетка св. литургије, митрополит Сава је освештао спомен-плочу у част 100 година од добијања аутокефалности Православне цркве у Пољској. Након св. литургије служен је молебан на којем су узнесене захвалне молитве за 100. годишњицу административне независности Цркве у Пољској.

По ријечима представника Цариградске патријаршије, посјета патријарха Вартоломеја Румунији и Бугарској помоћи ће јачању јединства Православне цркве. 
Епископ Цариградске патријаршије, митрополит лаодикијски Теодорит рекао је да је Румунска православна црква позвала патријарха Вартоломеја у Букурешт да присуствује свечаности поводом 100. годишњице аутокефалности.

​Захтјеви Цариградске патријаршије према Македонској православној цркви - Охридској архиепископији неприхватљиви су, изјавио је архиепископ охридски и македонски Стефан.
Иако је МПЦ-ОА добила томос о аутокефалности од своје Матице Српске Патријаршије у јуну 2022. године, њену самосталност нису признале све Помјесне Цркве, укључујући Цариградску Патријаршију и Цркву Грчку, које су обје, као проблем, посебно истакле назив Цркве — „македонски“ пошто је Македонија и назив једног региона у Грчкој. Цариград такође очекује да МПЦ жртвује своје вишеструке епархије у дијаспори. Међу одређеним хеленофонским црквама и неким другим јерарсима постоји став да истинску аутокефалност може дати само Константинопољ.
На питање новинара када ће Македонска црква добити томос од Фанара, Предстојатељ МПЦ-ОА Његово Блаженство Архиепископ охридско-македонски Стефан, одговорио је ријечима апостола Павла: „Кад дође вријеме". „Не можемо са сигурношћу да предвидимо да ли ће се то догодити сутра или прекосутра"... али МПЦ-ОА у међувремену наставља да гради односе са другим Помјесним Црквама.
„Ако нам дају томос, ми ћемо то прихватити, али услови који се постављају су за нас неприхватљиви“, рекао је Архиепископ, односно „одрицање од назива Македонска православна црква“, одрицање од македонске дијаспоре и признање украјинске цркве коју признаје Цариград“.
„Имамо своје име; оно припада нама и ником другом и зато нико не треба да тражи од нас да се одрекнемо свог имена, а то је Македонска православна црква-Охридска архиепископија, дакле садржи два имена“, рекао је он.
„Када се други православни народи одрекну своје дијаспоре, онда ћемо и ми размотрити своју, али ће то питање бити тешко ријешено или позитивно одговориемо на захтјев Васељенске патријаршије“, закључио је он.
Архиеп. Стефан је, у интервјуу 2022. године, рекао да су цркве које говоре грчки добродошле да их називају Охридском архиепископијом ако желе, али ће МПЦ и даље себе називати пуним именом Македонска православна црква-Охридска архиепископија.
Неколико других архијереја МПЦ изразило је исто увјерење као и архиеп. Стефан у новијим изјавама, укључујући митрополите дебарског и кичевског Тимотеја, повардарског Агатангела и преспанско и пелагонског Петра.
Са своје стране, Македонски Свети синод је у фебруару 2023. најавио да ће наставити да брани и подржава и свој аутокефални статус и своје име.
***
Да подсјетимо, аутокефалност Македонске цркве признају: Руска, Пољска, Украјинска, Бугарска и Румунска православна црква, поред Српске правослвне цркве која ју је дала, док Цркве у Константинопољу, Грчкој, Антиохији, Грузији и Албанији признају Македонску цркву као канонску, али не и аутокефалну. Архијереји и свештенство МПЦ такође су саслуживали са архијерејима и свештенством из Јерусалимске патријаршије и Православне Цркве у Америци, иако се њихови Синоди нису званично позабавили тим питањем. До сада није било синодалних одлука нити саслужења архијереја или свештенства Александријске патријаршије и Кипарске православне цркве

Патријарх московски и све Русије Кирил наложио је молитву за српски народ и она ће у свим руским црквама бити служена у предстојећој ноћи.
- Наложио сам да се у свим руским црквама у отаџбини и расијању у ноћи између 22. и 23. маја служи свеноћно бдeније за спас нашег братског српског народа - рекао је патријарх Кирил, преносе Новости. 
Игуман Хиландара Методије са монасима молиће се код иконе Тројеручице испред које се увијек моле у озбиљним искушењима за српску државу и народ речено је Танјугу у Српској православној цркви. Највећи број цркава у Србији и дијаспори звониће тог дана и упутити молитве за спасење српске државе и народа.

У уторак 21. маја 2024. године,већ традиционално, на дан када наша Црква моливено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, свештеник Георгиј Сергејев, који брине о рускојезичним вјерницима на територији Републике Турске, служио је Свету Литургију у храму на мјесту погреба светог апостола у турском граду Селчуку код Ефеса. 
На Литургији су се молили и Светим Христовим Тајнама причестили бројни ходочасници, који су дошли из Москве, Лондона, Истанбула, Измира, Кушадасија и Дидима.
На сугубој јектенији прочитана је молитва за Свету Русију. На крају Литургије прота Георгије је произнео бесједу те се захвалио Министарству културе и туризма Турске на дозволи за обављање богослужења и Руском друштву културе „Солжењицин“ и његовом предсједнику на помоћи у организацији поклоничког путовања вјерника.

​Панагија Какавиотиса је, вјероватно, једина црква на свијету без крова...Бијели зидови, плава врата - и нема вјештачког крова над главом.
Налази се у пећини на острву Лимнос (у антици називан Лемнос,-грчко острво које се налази у сјеверним Егејима) у Грчкој и посвећена је Богородици. Налази се у близини села Танос, 4 км југоисточно од луке Мирине, која је главни град острва. Црква се налази на надморској висини од око 260 м у стијени, на врху планине Какавос. Процјењује се да је црква саграђена 1300. године и изабрали су је монаси пустињаци да се ту подвизавају. 1305. године црква је постала власништво манастира Мегисти Лавра, када су монаси из Агиос Ефстратиос (мало острво у близини Лимноса), који су припадали манастиру, настанили су се у капели да би се заштитили од турских препада.  Годинама касније, монаси су умрли, а преостали пустињак је одлучио да напусти Лимнос и оде на Свету Гору. 
Предање каже да је посљедњи монах прије одласка на Свету Гору пронашао локалног побожног пастира и повјерио му икону Пресвете Богородице „Родон Амарант“. Монах је замолио пастира да икону донесе у цркву сваког Васкршњег уторка.
Удубљење стијене ствара природно скровиште за богослужење које се служи сваког Васкршњег уторка, јединог дана када се службено служи у овој малој цркви јединствене естетике. Тог дана чувена икона „Родон Амарант“ доноси се до стијене, кроз камене степенице. А током године икона буде код једне породице из села Контиас. На Васкршњи уторак се овдје окупљају вјерници - и локални становници и ходочасници који пристижу из цијелог свијета - и испред поштоване иконе Царице небеске, служи се божанствена литургија. Ова традиција је и данас жива.
Овај скривени драгуљ има упечатљиву локацију одакле се пружа импресиван поглед на море и планине Лимноса. Најбоље вријеме за посјету је увече када је капела поплављена природним свјетлом. Потребно је 20 минута хода земљаним путем од краја асфалтног пута, због чега је ова капела често одредиште за пјешачење на острву. Причу припремио сајт вјеронаука.нет

Стара српска престоница Призрен, на југу Метохије, има чак 33 српске православне цркве у граду и околини, од којих је већина активна јер је Епархија рашко-призренска заједно са Призренцима и верницима из целог света успела да обнови многе од њих и врати им богослужбени живот, након оштећења које су претрпеле од Албанаца 1999. и 2004. године.
У самом граду је некада живело 12.000 Срба, а сада их је свега десетак и 27 ученика чувене Призренске богословије, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, која је била спаљена и затим обновљена, наводи се у репортажи Тањуга. Међу њима је и црква Богородица Љевишка у Призрену, која је делимично обновљена након што је била спаљена. Окружена је бодљикавом жицом, пошто је једна од најугроженијих светиња на Косову и на листи је зашитћене културне баштине Унеска.Уз благослов владике рашко-призренског Теодосија, Призренци и остали верни народ су 1. јула 2020. основали Одбор за обнову призренских светиња. Они су обновили, на пример, цкрву Светог Пантелејмона, затим делимично цркву Светог Николе (Рајкова црква) и очекује се да цео посао буде завршен овог лета. Ту је и обновљени Саборни храм Светог Ђорђа, а у истом дворишту је и црква Светог Ђорђа Руновића, затим цркве Свете Недеље, Светог Спаса, Светог Николе (Тутићева црква), затим Светих врача Козме и Дајмана.У околини је обновљена и црква у селу Богошевце и друге цркве у Средачкој жупи, српској енклави са девет засеока. Делимично је обновљен и манастир Светих архангела у Душановом граду надомак Призрена и друге светиње.У Призрену живе и двојица свештеника са својим породицама, са укупно четворо деце, отац Владан Вукомановић, старешина цркве Богородица Љевишка и призренски парох Јован Радић, старешина Саборног храма Светог Ђорђа, као и заменик ректора Призренске богословије отац Исидор и професор отац Никита. Старешина цркве Богородица Љевишка отац Владан Вукомановић каже за Тањуг да нажалост у Призрену има свега пет или шест верника који долазе у ту светињу, али да су се захваљујући обнови Призренске богословије стекли услови да се врати активан литургијски живот. 
“И цркве Богородица Љевишка и Светог Ђорђе су активне, дакле и у једној и у другој цркви се служи литургија. И поред наших богослова на тим литургијама су присутни и малобројни Срби који живе у граду Призрену, што за њих представља својеврсно охрабрење и подршку да и даље остану на овим просторима”, рекао је Вукомановић. Подсетио је да је црква Богородица Љевишка уврштена 2006. године на Унескову листу као културни споменик од изузетног значаја. Вукомановић истиче да је то задужбина краља Милутина из 1307. и да је црква изграђена на култном месту, где се налазио византијски храм из 10. века.
“Оно што се преписује краљу Милутину заправо јесте спољашња припрата, као и параклиси са леве и десне стране. Што се тиче значајнијих фресака, истакао бих фреску Богородице Љевишке, на којој видимо Мајку Божју, како на свом крилу држи Господа Исуса Христа, спаситеља и избавитеља света, и једну корпицу. Та корпицу је заправо оно што чујемо у молитви за благорастворење ваздуха и за изобиље плодова земаљских. Из те корпе Господ Христос вади све оне дарове који су неопходни роду људском”, рекао је Вукомановић.
Додаје да се на фресци види како Исус из те корпе вади хлебове и храни гладне, што је вероватно повезано са улогом коју је имала црква у седмом веку. Каже да је друга веома значајна фреска Христа – призренског хранитеља, односно чувара, која је у “3Д технологији”.
“Њена прва карактеристика је да, са које год стране да приђемо, Господ нас гледа, а друга карактеристика јесте да у јануару када је лепо време, када долази до укрштања сунчевих зрака, хитон или риза Христова се пројављује у различитим нијансама плаве боје. По мишљењу византолога, на фрески Христа – призренског хранитеља је осликан један од најлепших Господњих ликова”, рекао је Вукомановић.
На једној фрески је, додаје, ктиторски портрет краља Милутина који је приказан у својој природној величини и у пуној мушкој снази, у четрдесетим годинама, за разлику од других приказа, где се обично ктитори цркава и манастира приказују у скрушеном положају, где у рукама држе своје задужбене и приносе их Христу..Призренка Јасмина Савић, која се вратила из Крагујевца у свој родни Призрен, каже да у том граду са околином имају 33 живе цркве и истакла да је за њих црква база и место које је разгорело ту готово угашену искру српства у Призрену.
“Рођена сам Призренка и увек волим да истакнем да човек не може бирати место где ће се родити, а ја сам имала срећу да се родим у једном од најлепших градова, у Призрену. Након завршене основне школе са породицом одлазим у Крагујевац где сам живела више од 40 година. Сплетом породичних околности у последњих десетак година све чешће сам долазила и прошле године 12. маја сам одлучила да се вратим и да поново будем Призренка”, рекла је Савић.
Каже да је повратком богослова у тај град и обновом цркава почео да се враћа црквени живот у Призрен.
“Нас има мало, свега десетак од 12.000 Срба који су некада живели, али се надамо да ће временом неки порушени мостови поново да се изграде”, рекла је она и изразила очекивање да ће Срби и сви остали почети да се враћају у тај град.
Нагласила је да су Призренци увек били посебни и да су се увек међусобно уважавали и заједно славили све празнике.
“Морамо да се потрудимо сви да се заједнички живот врати на наше просторе. Црква је нама база и захваљујући цркви, пре свега мислим на његово преосвештенство владику Теодосија који је заиста дао немерљив допринос, обновивши и Богословију и све цркве и који се заиста брине о народу на овим просторима, па тако и у Призрену, ми знамо да било шта да се деси – ми имамо свој други дом. Црква је свима нама друга кућа и породица и захваљујући томе ми заиста имамо ту неку сигурност”, рекла је она.
Призрен је, иначе, како каже, увек био својеврстан културни центар, препознатљив по лепоти женских ручних радова и то умеће се преносило генерацијама.
Уз благослов владике Теодосија и захваљујући његовом ангажовању и подршци Канцеларије за КиМ, припрема се покретање кројачке радионице Епархије рашко – призренске у Великој Хочи. Ту ће се израђивати ствари за потребе цркве, али и сувенири – мајце, мараме и слично. Призренци истичу да ће то бити веома важно не само за очување српског културног наслеђа већ и запошљавање жена, које ће имати прилику да уз промоцију рукотворина обезбеде себи бољу егзистенцију.
“Жеља нам је да оживимо традицију и покажемо изузетне радове вредних косовских жена, који ће, сигурна сам, красити домове широм света. Радујем се што све више ходочасника након посете Призрену жели поново да дође, а поједини и да би волели ту и да живе. Призрен – као место вере и љубави, нада се да ће се то ускоро и остварити”, нагласила је Савић.
Иначе, Призрен је у време цара Душана Силног био једна од три царске српске престонице, заједно са Скопљем и градом Сером у Грчкој.
ИЗВОР: Покрет за одбрану Косова и Метохије

.Јерарси Православне цркве у Словачкој* осуђују покушај атентата на премијера Словачке и моле се за његов потпуни опоравак. Премијер Роберт Фицо (59) упуцан је пет пута у сриједу у граду Хандлова. Пребачен је хеликоптером у оближњу болницу и његово стање се стабилизовало током ноћи, иако остаје критично. Директорка болнице у Банској Бистрици Миријам Лапуникова рекла је да је операција Роберта Фица трајала пет сати и да су у њу била укључена два тима.
​
Његово преосвештенство Митрополит прешовски Растислав, поглавар Православне цркве Чешких земаља и Словачке, и Његово преосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Јурај издали су сљедеће саопштење:
Са забринутошћу и болом примили смо вијест о покушају атентата на премијера Словачке Републике. Ово је страшан, неприхватљив и несхватљив чин који снажно осуђујемо. Као хришћани, молимо се на сваком богослужењу за нашу земљу, њене лидере и све људе који у њој живе. У овом тренутку, поред наших редовних молитви, додајемо молитве за спасење живота и брз опоравак једног од највиших представника Словачке Републике - премијера Роберта Фица. Молимо све свештенике и вјернике Православне цркве у Словачкој за ову молитву и позивамо све оне који не уздижу вриједност својих мишљења изнад вриједности људског живота и који се сјећају ријечи нашег Спаситеља: "Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути" (Мт 26, 52). Извори:вјеронаука.нет и orthochristian.com

*Православна црква чешких земаља и Словачке је помјесна и аутокефална црква са достојанством митрополије. Налази се на 14. мјесту у диптиху.

​Света Ирина је живјела у другој половини I - почетком II вијека и била је кћерка Ликинија, владара града Магедона у Македонији. Пошто је рођена од родитеља незнабожаца дали су јој и незнабожачко име Пенелопа по граду Магедону (римска провинција Памфилија). Још у младости ​Ирина је повјеровала у Христа, а њен учитељ Апелијан јој је често причао о хришћанству.  Према предању, крстио ју је апостол Тимотеј, ученик апостола Павла. Желећи да свој живот посвети Богу, света Ирина је одбила брак.
Истражујући све дубље хришћанску вјеру, света Ирина је почела да убјеђује своје родитеље да постану хришћани. Ликиније, Иринин отац, који је испрва благонаклоно слушао њене ријечи, затим се огорчио на њу, а када је она одбила да се поклони идолима, бацио ју је под ноге дивљих коња. Не дотакнувши мученицу, коњи су јурнули на Ликинија и смрвили га. Када је молитвом светитељке оживио, он и цијела његова породица повјероваше у Христа, а са њим повјерова и 3000 људи.
Након овога света Ирина поче смјело да проповиједа о Христу међу становницима Македоније, због чега је много пута била подвргнута понижењу и страдању.
По наређењу владара Седекије, они су или бацили свету Ирину у јарак са змијама, или покушали да је тестером испиле, или је везали за воденичко коло. Иринине муке биле су праћене чудесним знацима који су многе привукли вјери у Христа. И сам мучитељ Ваводон је повјеровао у Христа и крстио се. Укупно је Ирина преобратила више од 10.000 пагана.
Као што видимо, жене су већ у апостолско вријеме играле изузетну улогу не само у животу хришћанских заједница, већ и у ширењу хришћанства. Напори и енергија коју жене троше на мисионарски рад су невјероватне. Довољно је подсјетити се сада прослављене великомученице Ирине, као и равноапостолне кнегиње Олге, царице Јелене, цариице Тамаре, Свете Нине, просветитељке Грузије, које су унијеле хришћанство у своје земље, и многе, многе друге.
Жена је увијек активно учествовала у животу Цркве, носећи многа различита послушања, која је вршила са великом ревношћу и марљивошћу.
Али шта жена може да уради данас? Какву улогу она може да игра?

Прије свега, да морално утиче на дјецу и породицу. Жена је мајка и њена прва одговорност је подизање дјеце. Васпитати од дјетињства у православној вјери и побожности, поставити моралне смјернице и традиције – све је то огроман посао и лежи на плећима жена.
Активна љубав привлачи жене да помажу ван куће и породице – у домовима сирочади, старих и болесних. Ово такође остаје њихово мјесто служења.
Историја нам показује да нема вјернијих бранилаца Цркве у данима невоља и прогона од жена. Они без страха присуствују богослужењима, постиђују прогонитеље, и храбро бране светиње. Жене су у безбожна времена кришом крштавале дјецу и криле прогоњену дјецу у својим домовима. Зато се улога жене у заштити Цркве и борби против њених непријатеља тешко може прецијенити.
Зато се помолимо великомученици Ирини да подари стрпљење и разборитост свим женама да наставе своје служење на добро Цркве и ближњих. 

Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом. То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.
Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2 Мој 39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “ (Прва књига Дневника 15,16).
Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.ло
Ритмичке кости
Стих из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ може се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10, 5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.
Кимвал
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1 Мој 4,21, 31,27; Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.
Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Упркос тренутном државном прогону против ње, Свети Успенско-Кијево печерска лавра прославила је 16.(3.маја) маја преподобног и богоносног оца Светог Теодосија Кијево-печерског (+1074). Ове године обиљежава се 950. годишњица упокојења оснивача монашког живота у древној Русији и игумана Кијевске пећине од 1062. до 1074. године. 
Богослужења су отпочела уочи празника Малим вечерњем и акатистом Светом Теодосију у храму Светог Агапита, саопштавају из Лавре.
Касније увече, Свеноћно бденије служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније, Његово Преосвештенство Митрополит Нижински и Прилучки Климент, Његово Преосвештенство Епископ Вишњевски Спиридон, свештенство манастира и гостујуће свештенство.
Сљедећег јутра служене су и две Литургије, укључујући и пећинску цркву која носи име Светог Теодосија, коју је служио његов имењак архимандрит Теодосије. Литургију у храму Светог Агапита служило је пет архијереја предвођени Митрополитом Антонијем. Молитве за мир (сугуба јектенија) у Украјини биле су узнесене на свим богослужењима. Затим је служен молебан и величаније препододобном Светом Теодосију.
Богослужења у храму Светог Агапита биле су преношене уживо. Извори: вјеронаука.нет и сајт Кијево-печерске лавре
Погледајте свеноћно бденије!

На празник св. Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима, након свете Литургије је отворен хуманитарни базар етно секције „Херцеговачки вез“ коју похађају ученице основне школе „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ из Требиња. Секција је формирана у септембру школске 2023/24. године као резултујућа активност радионице веза коју је организовао Фонд вјероучитеља наше епархије и у почетној фази оснивања финансијски  и логистички подржао рад секције.
Руководиоци секције су наставница Гордана Кандић и вјероучитељица Мирјана Зиројевић, а секцију похађа 15 ученица. Чланице секције су ручно извезле око 200 радова херцеговачке покрстице, ошвице и змијањског веза  који су изложени на базару. На базару је прикупљено 1700 КМ, а сав приход ће бити подијељен ученицима 5. и 8. разреда школе „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ из вишедјетних породица за одлазак у школу у природи и петодневну екскурзију (укупно 12 ученика). Новчана помоћ ће бити уручена родитељима ученика  у петак, 17.маја у 10:00 у просторијама школе. Овим путем се захваљујемо свима који су  несебично помогли рад секције и организовање хуманитарног базара: Управи школе и директору Милораду Надаждину, колегама, родитељима чланова секције, возачима Веселину, Богдану и Стеву, а посебну захвалност дугујемо хуманим људима и организацијама које су подржали наш рад финансијски, едукативно, логистички  као и изобилном љубављу према очувању нашег духовног, културног и материјалног насљеђа, старих заната  и вјештина рукодеља:
Игуманији Павли и сестринству Петропавловог манастира,
Фонду вјероучитеља епархије Захумско-херцеговачке и Приморске,
Задужбини „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња,
Фондацији „Свети Архангели“ из Београда,
Госпођи Свјетлани Марковић и атељеу „Фотини“ из Бања Луке,
Удружењу жена „Васила“ из Требиња,
Господину Павлу Ратковићу из Требиња.
Професору Марку Попадићу из Требиња,
Госпођици Наташи Зиројевић из Невесиња,
Госпођи Миљи Тупањанин из Требиња.
„ШТО ГОД ТКАШ ВЕЗУЈ КОНЦЕ ЗА НЕБО“

вјероучитељица Мирјана Зиројевић

На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које је свечано и молитвено почело 14. маја 2024. године саборном Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: банатског Никанора, новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, британско-скандинавског Доситеја, жичког Јустина, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игнатија, милешевског Атанасија, диселдорфског и немачког Григорија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, горњокарловачког Герасима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, аустралијско-новозеландског Силуана, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, будимљанско-никшићког Методија, захумско-херцеговачког Димитрија, шабачког Јеротеја, западноевропског Јустина, ремезијанског Стефана, мохачког Дамаскина, марчанског Саве, хумског Јована, хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, јегарског Нектарија, липљанског Доситеја и топличког Петра, Архимандрита Данила, директора Патријаршијске Управне канцеларије, Архимандрита Нектарија, секретара Светог Архијерејског Синода, бројног свештенства, ђаконства у молитвеном присуству Преосвећене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, аустријско-швајцарског Андреја и умировљеног средњоевропског Константина, као и Њ.К.В. Принца Наследника Филипа, монаштва и верног народа. После прочитаног јевађељског зачала са благословом Његове Светости присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игнатије. На крају Свете Литургије Патријарх Порфирије служио је чин призива Светог Духа, а потом се обратио сабраним архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу пригодном беседом. ИЗВОР: ТВ ХРАМ

На Васкрсни уторак, 7. маја 2024. године, Руска православна црква прославила је 25. годишњицу канонизације Свете Матроне, једне од најпоштованијих светитељки 20. вијека. Света Матрона се често назива „осмим стубом Руске цркве“ и позната је по непрекидном низу чуда и услишаних молитви.
Прослава Васкрсног уторка одржана је у Свето-покровском манастиру у Москви, у којем се њене мошти чувају од 1998. године. Манастир је 2023. године прославио 25 година од обретења њених моштију. Светом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит Каширски Теогност, предсједник Синодалног одјељења за манастире и монаштво, саопштавају из одјељења.
По доласку у манастир, архијереј се поклонио моштима Свете Матроне, а затим је одслужио Литургију у храму Васкрсења Господњег са локалним свештенством, међу којима је био и протојереј Данијел Андрејук, настојатељ представништва Православне Цркве у Америци у Москви. Током богослужења узнесене су посебне молбе и молитве за Свету Русију.

У организацији вјероучитеља средњих школа града Добоја, уз сарадњу са управама школа и свештенством храма св.апостола Петра и Павла и храма Рођења Пресвете Богородице, по други пут у СШЦ Добој одржана "Васкршња туцијада".
Поводом овог догађаја одржано је такмичење за најјаче и најљепше украшено васкршње јаје.
Ученици су на диван начин кроз пјесму и игру показали радост и величину највећег хришћанског празника Васкрса.
У категорији за најјаче васкршње јаје прва 4 мјеста освојили су ученици : 1.Анастасија Гојковић (Гимназија "Јован Дучић Добој )
2. Небојша Ђурић (Саобраћајна и електро школа Добој)
3. Тамара Нарић (Саобраћајна и електро школа Добој)
4. Лука Јовић (Техничка школа Добој)
У категорији за најљепше украшено васкршње јаје прва 4 мјеста освојили су ученици:
1. Валентина Стојановић (Техничка школа Добој)
2.Теодора Поповић (Гимназија "Јован Дучић" Добој)
3.Михаела Момчичевић (Гимназија "Јован Дучић" Добој)
4. Јована Јелић (Угоститељска и трговинска школа Добој)

Никола Поповић,
вјероучитељ

У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Српске православне Цркве, а по Благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризотома, Предсједника КО СПЦ,  11. маја 2024. године у Oсновној школи „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. На такмичењу су учествовали ученици 7. разреда основне школе, а на такмичење се пласирало 19 ученика са подручја читаве Републике Српске. Побједници Републичког такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/24. годину су ученици Лука Бошњак из ОШ „Доситеј Обрадовић“ Бања Лука и Вук Чолић из ОШ „Десанка Максимовић“ Трн (Лакташи) који су освојили по 94 бода од могућих 100 бодова. Друго мјесто су заузели ученици Никола Спасојевић из ОШ „Доситеј Обрадовић“ Суво Поље (Бијељина) и Урош Радић из ОШ „Свети Сава“ Љубиње са освојена 93 бода, док је треће мјесто освојила ученица Маја Кичић из ОШ „Милош Дујић“ Челинац са освојених 89 бодова. 
По завршетку тестирања ученика бодовани су тестови, проглашени побједници, а потом су подијељена признања и поклони свим ученицима и вјероучитељима, а затим су додијељене дипломе и награде ученицима који су освојили прва три мјеста.
Послије додјеле награда у Етно селу Станишић Бијељина организован је заједнички ручак за све ученике, вјероучитеље и госте. На крају, може се закључити да су ученици на Републичком такмичењу показали изузетне резултате, а да је организација самог такмичења у ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина одлично припремљена, а исто тако и реализована. 
ЗВАНИЧНИ РЕЗУЛТАТИ ТАКМИЧЕЊА

сродна вијест: РЕЗУЛТАТИ ЕПАРХИЈСКИХ ТАКМИЧЕЊA И СПИСАК УЧЕСНИКА РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ

Велика световасилијевска литија у којој је више стотина вјерника кренула је данас испред Саборног храма Преображења Господњег у Требињу до манастира у Мркоњићима, поводом прославе празника Светог Василија Острошког и Тврдошког.
Литија у којој је много младих и дјеце кренула је испред требињског Саборног храма након молитве и благослова свештенства, а у манастир у Мркоњићима треба да стигне до 18.00 часова на вечерњу службу. 
Вјерници учествују у литији до Мркоњића, родном селу Светог Василија Острошког како би заједно прославили празник великог светитеља и чудотворца и поклонили се моштима Свете Ане, мајке Светог Василија, чије се мошти налазе у овом манастиру. Требињски свештеник Велимир Kовач обративши се вјерницима прије поласка рекао је да је ова литија ходочашће у част и славу Светог Василија, заступника свих.
„Литија је увијек молитвени ход и посвећивање времена Богу и освећивање простора којим идемо, а важно је да га завршимо са богослужењем“, рекао је отац Велимир. 
Требињац Саша Андрић, који је у литију кренуо са супругом и сином Василијем, каже да им то много значи и да су понијели и ђечија колица ако се дјечак умори да могу да наставе са тим светим ходом до Мркоњића. 
Требињка Милица Ијачић, која је у литију кренула у инвалидским колицима, рекла је да Свети Василије бди над Херцеговином као једна велика љубав и да сви желе да буду дио ове лијепе литије.
Она је подсјетила да је ово прва литија након претходне која је ишла до Мркоњића прије неколико година због одбране светиња у Црној Гори.
Ведрана Kрстовић је на овај свети пут први пут кренула са сином, истичући да јој то много значи.
„Kренула сам у литију за сву обољелу дјецу јер желим да сви оздраве, као и да се захвалим Светом Василију који нас никада не оставља и да се поклоним моштима његове мајке, Свете Ане“, рекла је Kрстовићева. Извор: Радио Требиње

У манастиру Осовица код Српца, у  петак 10. маја 2024. године, након вечерњег богослужења (почело у 17.00 часова) свечано је откривен јединствени споменик у част Мајке, урађен у сврху подсјећања на вјечне, небеске вриједности, од којих је најважнија очување породице! Споменик у част мајке је, на иницијативу игумана архимандрита Теофила, израдио академски сликар Вујадин Малешевић из Дервенте. Споменик у част мајке монументалног је изгледа, изливен у ливници "Антал" из Суботице која је позната по стогодишњој радној традицији. Споменик су открила дјеца, а свечаности су, осим бројних вјерника и свештенства, присуствовали: предсједник Републике Српске Милорад Додик, министар финансија Српске Зора Видовић, министар енергетике и рударства Петар Ђокић, потпредсједник Народне скупштине Ања Љубојевић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. 
Предсједник Републике Српске Милорад Додик захвалио је игуману Теофилу на идеји и истрајности да се овакав споменик нађе у манастиру Осовица. Додик је рекао да овај споменик свједочи колико је у животу важна породица, мајка и жена.
“Нема живота без жене, нема живота без здраве породице, уколико то угрозимо све смо угрозили”, рекао је Додик.
Он је истакао да српски народ баштини традицију која је управо везана за породицу, окупљање и заједницу, наводећи да идеје либерализма имају за циљ да ослабе ту заједницу.
“Стуб свих наших тежњи и живота јесте жена”, поручио је Додик.
Предсједник Српске је рекао да ће наставити да подржава изградњу комплекса манастира Осовица. Игуман Теофил истакао је на свечаности да је породица црква у малом. 
“Обавеза свих нас је да поштујемо мајку, јер је мајка та преко које нам Бог даје живот. Природно је да споменик мајки буде уз манастир гдје се одаје част Богомајци и тамо гдје се молимо за све наше мајке”, рекао је игуман Теофил. 
Он је захвалио вајару Вујадину Малешевићу из Дервенте, који је на његову иницијативу израдио споменик. Министар енергетике и рударства Српске Петар Ђокић рекао је да је споменик мајци у манастиру Осовица јединствен у православном свијету. 
“Ово ће бити мјесто молитве, али и поклоњења, прије свега, мајци и изражавања највећег могућег поштовања према мајци и породици. Вјерујем да ће ово бити култно мјесто за наш православни народ у које ће долазити и људи из свих крајева свијета”, рекао је Ђокић.
Споменик у част мајке монументалног је изгледа. Изливен је у ливници “Антал” из Суботице која је позната по стогодишњој радној традицији. На уређењу спомен-комплекса и саме скулптуре учествовали су многи својим личним залагањима.
Манастир Осовица налази се у подножју планине Мотајице, тридесетак километара од Српца. 
Обнова манастирског комплекса почела је након што су археолози утврдили да је на том мјесту био манастир из 1330. године, који су Турци срушили и опустошили 1695. године. Претпоставља се да је то била задужбина краља Драгутина, о чему постоје и документа из те године са печатом на старословенском језику, на којима пише “Благовијести пресвете Богородице – Осовица”. Свештеник Славиша Топић и Верољуб Малетић пронашли су 2003. године темеље историјског манастира Осовица, да би 2008. године на Ваведење Пресвете Богородице епископ бањалучки Јефрем освештао привремени манастирски конак са капелом. Године 2009. изграђени су темељи саборног манастирског храма Благовијести Пресвете Богородице, као и темељи конака са зимском капелом Светог великомученика Прокопија. Саборни храма Благовијести Пресвете Богородице у манастирском комплексу Осовица освештан је крајем јула 2017. године. Извор: вјеронаука.нет, Ртрс и Бл портал