Сазнај новости из
хришћанског свијета
Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противрјечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али скоро 4 хиљаде година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ... Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21). Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању. Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру /Цртежи Наталије Кондратове / Помен праведног Јова православна црква прославља 19. маја. Име Јов изводи се од јеврејског коријена ајв и са семантичког становишта може да означава неколико ствари: 1. означава питање – гдје је божански отац и 2. означава епитет – онај који је омражен, прогоњен, завађен. Праведни Јов је живио 2000 - 1500 година прије Христовог рођења у земљи Уз, у сјеверној Арабији. Његов живот, патња и подвиг вјере описани су у Књизи о Јову, која се налази у Старом завјету. Књига о Јову је једина књига Светог писма Старог завјета, у којој се уопште не помињу ни Израиљ, ни Мојсијев закон, ни Света земља, ни Јерусалим. Проблем је подигнут на нови ниво: то није само историја појединачних људи или народа, то је нешто универзално. Ова књига говори о различитим начинима вјере и о њеној кризи. Не, о промјени разних философских и теолошких конструкција, већ о личној кризи вјере као повјерењу у Бога. Јов је био праведан не због награде или из страха од казне, већ прије свега зато што је вјеровао Богу и тражио добар однос с Њим. И одједном се на њега обрушило нешто што би, чини се, било незамисливо да човјек преживи ... Праведни Јов је био побожан и богобојажљив човјек и био је толико предан Богу да је на поклон добио многе бенефиције: богатство, стоку, имања и велику породицу. Такође, је био веома цијењен у друштву. Према Светом писму, једног дана се сатана појавио пред Богом заједно са анђелима. На питање да ли је видио праведног Јова, који је био стран било каквом пороку, Сатана је одговорио да се Јов понаша тако јер га Бог штити и умножава његово богатство, и да ће ако Он пошаљу недаће на њега, престати да Га благосиља. Затим, да би доказао да Јовова праведност не зависи од материјалног богатства и срећног живота, и да би тестирао самог Јова, Бог га је предао Сатани, забранивши му само да му дира душу. Послије тога је за Светог Јова започео дуг период тешких искушења. Између осталог, изгубио је све богатство, дјецу, а касније се и тешко разболио. Дуготрпљиви Јов био је присиљен да живи издвојен од друштва, пријатељи су се окренули од њега, чак је и његова жена мрмљала против њега, савјетујући га да хули на Бога и да умре. Упркос свим искушењима, праведни Јов није увриједио Бога, већ је наставио да се моли и прихвата Његову вољу. Јов је прихватао да је оно што му се догодило Божја воља, али није схавтао зашто. Проклињао је дан када је рођен, али није клео Бога. Три пријатеља Вилдад, Елифас и Зофар посјетили су Јова и тврдили да је згријешио када је изазвао толику несрећу. Упркос њиховим неумољивим аргументима и притиску да призна своје гријехе Јов је остао чврст, а пријатељи су се коначно умирили. Затим, Елијуј, који је био неодлучан да говори због своје младости, истиче да ако је Јов крив за било што, онда је то због самоправедности, јер је у брањењу своје праведности и тражењу Божјих разлога поставио себе изнад Бога. Након ове интервенције Елијуја, Јов је имао визију Бога који се појавио из вихора и прекоријева Јова због испитивања његових разлога. Бог наставља показујући колико је земља пуна чуда и мистерија у које Јов не може продријети, те какви су монструозни процеси на дјелу (Бехемонт и Левијатан су познате немани из јеврејских митова – Јов 40, 20-28 и 41, 1-25) које Јов не може контролисати. Као резултат, Сатана је постиђен, а дуготрпљиви Јов је награђен. Бог му је вратио здравље и дао му двоструко више него раније. Умjесто дјеце коју је изгубио, Јов је поново добио седам синова и три кћерке. Имање му је удвостручено. Јов умире стар и задовољан. Након претрпљене патње, Јов живи још 140 година, а укупно - 248 година. Према тумачењима светих отаца, праведни Јов представља Господа Исуса Христа, који је страдао за спасење људи, а затим се прославио у Свом славном Васкрсењу. Више о овој теми прочитај овдје! Трећа недјеља по Васкрсу посвећена је женама - првим свједоцима Христовог Васкрсења и зато се назива „Недјеља мироносица“. Међутим, ова недјеља није посвећена само тим женама, већ и двојици тајних ученика Исуса Христа, који су под окриљем ноћи долазили да Га слушају. То су Јосиф Ариматејски и Никодим, који су учествовали у погребу Господњем. Обојица су били чланови Синедриона, али, наравно, нису учествовали у суђењу Христовом. И прије Његове осуде, Никодим је покушао да одбрани свог Учитеља, говорећи: „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?“ (Јн 7, 50). Али га нису послушали. Након Христовог распећа на Голготи, Никодим и Јосиф се више нису скривали: Јосиф се усудио да дође Пилату и затражи да му да тијело покојног Учитеља. Добивши ову дозволу, заједно са Никодимом, скинули су тијело Спаситељецо са крста и пренијели га у Гетсимански врт, у гроб који је Јосиф раније припремио за себе. Тако се испунило оно што је предсказао пророк Исаија, који је живио у 8. вијеку прије нове Христа: „Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима његовијем“ (Ис 53, 9). Морамо знати да гроб у древној јеврејској традицији није имао никакве везе са четири даске и поклопцем (тј. сандук-као што се то ради код нас): сахрањивани су у природним или вјештачки исклесаним пећинама, а улаз, обично веома мали, био је затворен великим каменом. "А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота” (Јн 19, 31), -на јеврејском – „шабат”(посљедњи дан у седмици), Јосиф и Никодим су успјели да измоле од Пилата дозволу да скину и положе Његово израњавано тијело у гроб. По свједочењу јеванђелисте Јована, Никодим је донио скупоцјена мирисна уља којима су натопили платном, обавили их око Христа и положили га у гроб до првог дана у седмици (недјеља)...: "А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса" (Јн 19, 39-40). У тишини, прошла је страшна, безнадежна, разорна субота ... И рано у зору, неколико жена је отишло да испуне своју посљедњу дужност према Учитељу - према предању, да помажу тијело мирисним уљима (можда нису знали да је Никодим ово већ учинио). Јеванђелисти који описују ову епизоду не дају нам тачан списак оних који су донијели миро за Господа. Сва четворица једногласно међу њима помињу Марију Магдалину. Јеванђелист Марко међу жене мироносице наводи Саломију (мајка апостола Јакова и Јована, синова Зеведејевих) и Марију Јаковљеву (мајка Јакова, једног од седамдесет апостола). Јеванђелист Лука овом списку додаје Јовану (жена Хузе, једног од службеника на двору галилејског Ирода Антипе) и пише:и други са њима . Предање Цркве каже да су међу „осталима“ биле и сестре Марта и Марија (њиховог брата Лазара Христос је васкрсао из мртвих уочи самих Својих страдања), Марија Клеопова и Сузана (Лк 8, 1-3) . Јеванђеље прећуткује како су апостоли Христови провели ту суботу након Распећа, нити говори гдје су били рано ујутру у недјељу и зашто им се жене мироносице нису обратиле за помоћ. Јеванђелист Марко нам о њима наводи ријечи, „И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху“ (Мк 16,10). Заиста, тешко је замислити размјере ове муке и збуњености... Али усред неподношљивог бола и слома свих нада, неколико жена, не спотичући се о аргументима ума, отишло је од срца до ковчега. зором. Али шта је сљедеће? Ко ће нам одвалити камен са врата гроба?.. Појединости догађаја се донекле разликују међу јеванђелистима, али се поуздано зна шта је дочекало жене мироносице у Гетсиманском врту: одваљени велики и тешки камен лежао је са стране, гробница је била празна, а на мјесту погреба налазио се само покров и марама којима је била покривена глава, посебно пресавијени. Прва нагађања жена: "Тијело је украдено, однесено!" Али жене мироносице се избављају од ових сумњи појавом анђела. Јеванђелист каже да је његов изглед био као муња. И ријечи које је рекао погодиле су ништа мање него његов изглед: „Што тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде; сјетите се како вам каза док бјеше још у Галилеји“ (Лк 24, 5). И сада, са мјешавином радости и страха, мироносице трче са овом поруком апостолима... „Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8). Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест. Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања. За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу. Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу. Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор У недјeљу, 19. маја 2024. године, наша црква молитвено се сјећа светих жена мироносица које су слиједиле Христа и које су прве сазнале за Његово васкрсење као и Светих и праведних Јосифа и Никодима. У Светом писму, међу женама мироносицама, помиње се неколико побожних жена: „Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија, Јована и друге с њима“. У Синаксару Недјеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сузана. Укратко о свакој мироносици: -Сва четворица јеванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истјерао седам демона. -Марија Јаковљева, мајка Јакова и Јосије - Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. -Јована, била жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ, такође, исцјелио од тешке болести. Марија и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк 16,1; Лк 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Те жене су, заједно са апостолима, неуморно слиједиле Христа током Његове проповиједи Јеванђеља. Оне су, такође, служили првој хришћанској заједници са својим имањима. Када су Господа исмијавали и разапињали на Крсту, на Голготи, жене мироносице су кренуле за њим, за разлику од већине апостола који су се разбјежали. Не скривајући се, стајале су и плакале у под Крстом Спаситељевим. Трећег дана након распећа, у недјељу ујутру, жене мироносице дошле су у Христов гроб да би Његово тијело помазале мирисним уљем - миром (смирном). Помазање тијела покојника тамјаном била је уобичајена традиција на Блиском Истоку. Када су жене дошле до гроба, откриле су да је камен који је прекривао улаз у пећину склоњен, гробно мјесто је било празно, а анђео је сједио на његовој ивици. Божији гласник је обавијестио жене да је Спаситељ васкрсао, након чега су похитале у град да о томе кажу апостолима. Једна од светих жена, Марија Магдалина, вратила се у пећину са апостолима Јованом и Петром. Не нашавши ни Христа ни анђела, апостоли су убрзо у чуду отишли, док је Марија остала у гробу. Одједном јој се јавио васкрсли Господ, али га она није препознала. Тек када ју је Спаситељ назвао њеним именом, Марија Магдалина је препознала Спаситеља. Христос је заповиједио да свједочи о свом васкрсењу, што је Марија, према предању, учинила стигавши овом поруком до самог римског цара Тиберија.
Сродне странице:
|
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|