Градоначелник Њујорка Ерик Адамс прогласио је понедјељак, 26. фебруар 2024. године за Дан српске баштине "означавајући дубоко поштовање српско-америчких односа и признао историјски допринос српских заједница друштвеном, економском и културно ткиво Њујорка“, саопштила је епархија источноамеричка.
Ово је био први такав дан у историји српско-америчких односа у Њујорку. Међу бројним званицама присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј.
„Проглашење Дана српске баштине 26. фебруара има додатну симболику, с обзиром да на исти дан Српска православна црква слави Дан Светог Симеона или Стефана Немање, родоначелника лозе Немањића, српског средњовјековног династичара. породице“, пише на сајту епархије. Церемонија је одржана у срцу Њујорка у Боулинг Грин парку, уз истовремено симболично подизање америчке и српске заставе и интонирање химни обе земље. Српско фолклорно друштво "Опанчићи" извело је и традиционалне српске пјесме и игре. Говорници, међу којима је био и генерални конзул В. Божовић, говорили су о улози америчких Срба у развоју Њујорка. Дан српске баштине поклопио се са сталним постављањем српске заставе на зграду Генералног конзулата Србије на Менхетну.

 У Вијећници Банског двора, у четвртак 29.2. 2024. године, са почетком у 19.00 часова уприличена је додјела књижевне награде "Станко Ракита" аутору о. Игору Мијатовићу, а у сарадњи са Удружењем књижевника Републике Српске, Подружница Бања Лука.

У младости је Онисим - (грчки Ονησιμος ; латински  Онесимус, што значи „користан“- касније један од  из 70 -рице апостола) био роб Филимона, хришћанина племићке породице који је живио у граду Колос у Фригијској регији. Крив за нешто пред својим господаром и плашећи се казне, свети Онисим је побјегао у Рим, али тамо је, као одбјегли роб, завршио у тамници. У тамници се састао са апостолом Павлом, који је био у ланцима, просвећен од њега и примио свето крштење. У затвору је Онисим „служио као син“ апостола Павла (Фил 1, 10). Апостол Павле га, такође, помиње у Посланици Колошанима (Кол  4,  9 ), називајући Онисима „вјерним и вољеним братом“. Апостол Павле, који је лично познавао светог Филимона, написао му је писмо пуно љубави, молећи га да опрости одбјеглом сужњу и прихвати га као брата; са овим писмом послао је светог Онисима свом господару лишавајући се помоћи која му је била преко потребна. Свети Филимон, примивши писмо, не само да је опростио Онисиму, већ га је и ослободио, шаљући га назад у Рим апостолу Павлу. Након тога је свети Филимон хиротонисан за епископа града Газе (датуми прослављања: 4. јануар, 19. фебруар и 22. новембар). Након смрти апостола Павла, Свети Онисим служио је апостолима до њихове смрти и од њих је постао епископ. Послије њихове смрти проповиједао је Јеванђеље у многим земљама и градовима: у Шпанији, Карпетанији, у Колосу, у Патри. У дубокој старости свети Онисим је заузео епископски престо у Ефесу, послије апостола Тимотеја. Када су Св. Игњатија Богоносца одвели у Рим на погубљење, епископ Онисим му је изашао у сусрет са неким хришћанима, како то свети Игњатије помиње у својој посланици Ефесцима. Током владавине цара Трајана, свети Онисим је ухапшен и изведен на суд пред судијом Тертулом. Светитеља је држао у затвору 18 дана, а затим га послао у затвор у град Путиола. Послије извјесног времена Тертул је позвао затвореника и, увјеривши се да свети Онисим и даље чврсто исповиједа своју вјеру у Христа, подвргао га је свирепом каменовању, након чега су светитељу мачем одсјекли главу. Тијело мученика узела је нека племенита жена  и положиила  у сребрни ковчег. Било је то око 109.године.

У организацији Одјељења за образовање Владе Брчко Дистрикта и Актива вјероучитеља Православне вјеронауке, 24. фебруара 2024. године одржано је међушколско (општинско) такмичење ученика 7 (седмих) и 9 (деветих) разреда који похађају наставу Православне вјеронауке у Брчко дистрикту.
Учествовао је 31 ученик из свих школа у којима се предаје православна вјеронаука у наведеним разредима.
Овогодишње теме биле су:
„Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона” за седми разред, док је за девети тема била: „Нема љепше вјере од хришћанске“. 
Постигнути су следећи резултати:
VII РАЗРЕД:
1.Јована Бојић, ЈУ Десета ОШ Бијела; вјероучитељ, г. Недељко Томић,
2. Анђела Шиљеговић, ЈУ Четврта ОШ Брчко; вјероучитељ, протођакон Велибор Симић,
3. Анастасија Илић, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, ђакон Јован Рикановић, 
IX РАЗРЕД:
1. Теодора Лазукић, ЈУ Друга ОШ Брчко, вјероучитељ, г. Александар Симић,
2. Лазар Опарница, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, ђакон Немања Мијатовић,
3. Алекса Спасојевић, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, Славомир Рађен; 
Ученици седмог разреда настављају такмичење на епархијском (регионалном) нивоу. Велику захвалност изражавамо колективу ЈУ Треће ОШ у Брчком, на изузетном домаћинству. Такође захвалност дугујемо и Архијерејском намјеснику брчанском, високопречасном протојереју-ставрофору Миодрагу Тошићу, који је заједно са свим црквеним општинама са подручја Дистрикта Брчко обезбиједио и уручио награде за све такмичаре.
Координатор за Православну вјеронауку протојереј Драган Поповић
Извор: ЕпархијаЗТ

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ филососије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину. 862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године. Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи  донијели у Италију.

На дан Светог Симеона Мироточивог оца Светог Саве, 26 фебруара 2024. године, у Дому културе у Босанском Петровцу, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског господина Сергија, одржана је осма Светосавска академија „С љубављу Светом Сави, Богу и роду“. У препуном Дому културе, ученици Мјешовите средње школе Босански Петровац, те Основне школе "Ахмет Хромаџић" у Босанском Петровцу, заједно са члановима Етно групе Небеска Крајина и КУД "Грмеч", своју љубав према Светом Сави, Богу и роду, преточили су у стихове, пјесме, рецитале, игру и пјесму, те да тако показали да су Савина и Симеонова духовна чеда, на Савином путу, Савином љубављу вођени и утврђени у Светосавској традицији, богољубљу и човјекољубљу. Светосавску бесједу изговорио је протопрезвитер Јован Бањац, старјешина храма Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу, указавши на значај Светитељског лика и дјела Светог Симеона, утемељивача српске средњовековне династије Немањића и његовог сина Светога Саве, првог архиепископа српског учитеља и просветитеља, те је пренио благослове и поздраве Његовог Преосвештенства епископа бихаћко-петровачког и рмањског господина Сергија. Присутне је поздравио и предсједавајући општинског вијећа Босански Петровац, Немања Давидовић, који је том приликом поручио: "У духу светосавља и предстојећег Васкршњег поста, вечерас, са овог мјеста поручујем да све оно што желимо другом и другачијем Бог врати управо нама и праве моралне вриједности и поруке јесу вриједности и поруке братољубља и љубави према ближњем". На Светосавској академији уз низ пјесама и рецитација ученика Основне школе "Ахмет Хромаџић", предвиђених вјероучитељем Бојаном Митрићем, премијерно је изведен драмски одломак „Свети Сава помаже сиромашној породици “ у извођењу чланова драмске секције ученика православне вјеронауке у Мјешовитој средњој школи Босански Петровац. Чланови Етно-групе ученика Мјешовите средње школе "Небеска Крајина" извели су, поред осталих и пјесму "Знаш ли роде мили, гдје су света мјеста"? Чланови Културно-умјетничког друштва "Грмеч" из Дринића представили су се сплетом игара са Грмеча.

Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке. Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170. године. Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године, морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172., 1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу;  Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом, када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину. Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље. Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године.Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана. Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година. Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном, од које су се догодила многа чуда. Године 1204. Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро. Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

У организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и БиХ и Педагошког завода Републике Српске, 24. фебруара 2024. године, у Културном центру Источно Ново Сарајево, одржано је стручно савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке, који наставу изводе у средњим школама.
На самом почетку семинара, обратио се у домаћинском и организационом духу, ђакон митрополита дабробосанског Хризостома, а као члан Катихетског одбора Вукота Вишњевац и најавио предаваче прве сесије, замоливши као модератор овог дијела семинара за отворене дискусије.  
Присутним предавачима и вјероучитељима прво се обратио Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Г. Хризостом, предсједник Катихетског одбора и домаћин овогодишњег семинара. Са радошћу пастирског духа отворио је савјетовање, професорима у свештеничком чину, цивилима - вјероучитељима, вјероучитељицама, пожелио благослов и истрајност у овом „божанском призиву“ да надахњујући једне са другима, образујемо и изградимо још више свој лик педагога - Христовог проповједника, да зрачимо и дјеламо, међу дјецом повјереном, као и колегама професорима у зборницама, пратећи вријеме и потребе у којем наша дјеца живе и одрастају .  
Прво излагање припало је професору протојереју–ставрофору др Владимиру Ступару, који је говорио на тему: „Педагошки–васпитни карактер професора Православне вјеронауке“, тј. о теми лика и личности православног вјероучитеља, његовог личног додатног образовања и напредовања у вјери. Прихватање своје несавршености и непрекидног подвига према своме призиву и звању Искрена љубав Божија у срцу вјероучитеља, украшава лик вјероучитеља и даје му предност, да знањем теолошким, образовним дјелује на дјецу и благодатним даровима, тиме постајући вјероучитељ и свједок Бога дјеци и ван учионице.
Сљедеће обраћање припало је директору РПЗ, госпођи Слађани Танасић, а тема је: „Брига о адолосцентима –заједничка одговорност и обавеза професора и ученика". Она је истакла кризу идентитета данашње омладине, њиховог проналаска себе, наглог сазријевања, физичког, али не и психичког. У брзини времена, технолошке зависности или преоптерећености, родитељског радничког статуса, недостаје вријеме да пазимо на нашу дјецу. Наставник, којем је стало до ђака, постаје омиљен професор. Дјеца, у овом периоду сазријевајући преиспитују све, тражећи свој прави ауторитет. 
​
Цитирајући закон Републике Српске о образовању члан 2. Став 1.: „ Да је васпитање и образовање дјелатност од општег друштвеног интереса“ директорица РПЗ, истакла важност одговорности цјелокупног друштва, свих институција, од медија, за сазријевање и подизање наше дјеце. Она је још истакла и препоручила да нам недостаје разумијевања и пажње у школама, да свој позив родитељски пазимо и водимо, посебно велико залагање и пажња према дјеци очекује се од вјероучитеља. 
У другом дијелу семинара, обратио се професор др Димитрије Ћеранић, који је говорећи на тему: „Комуникација професора и ученика и њена снага“ поставио јасне знаке комуникације, саобраћања, износећи веома упечатљиво и бесједничи даровито, системе вриједности нашег вјероучитеља и наше дјеце. Ослањајући се на етимологију многих наших црквено-просвјетних ријечи и значења у суштинском, православном, васпитном смислу. Професор је изнио суштину важности васпитања дјеце као цјелокупног васпитања, умног, физичког и душевног. Резимирао је суштину дужности на часу према дјеци, тумачећи сваку тачку: чување, подизање, васпитање, образовање, подсјећајући вјероучитеље на вриједности које ђаци цијене: искреност, праведност, љубав.  
Из искуства породичног правника, али и личног опита вјере изнио је низ корисних примјера библијских вриједности и наших српских традиционалних обичаја, који могу бити од користи у предавању вјеронауке. 
Послије се обратила професорица др Биљана Сладоје Бошњак предавањем на тему: „Васпитна снага образовања“, истакнувши кроз презентацију, да је васпитање и идеал личности, што друштво тражи. Комплексност образовања и васпитања, од породице, друштва. Настава је процес гдје се налази и васпитање и образовање, интелектуална или материјална сфера, а да је образовање ужи појам од васпитања. Правећи разлике кроз васпитне вриједности других држава, као и стандарног учења педагошког предавања о васпитању, указала је част, васпитном систему вјеронауке, који даје „светост“ васпитању, образовању и снагу која све то држи цјеловито истинито у личности предавача и ђака.  
Панел дискусију на тему: „Искуство и свједочење професора Православне вјеронауке“ водио је модератор протопрезвитер Зоран Миловац, са својим учесницима: Предраг Вујић (Епархија бихаћко–петровачка), Дејан Крагуљ (Епархија бањалучка), ђакон Славиша Тубин (Зворничко-тузланска епархија), ђакон Срђан Новаковић (Дабробосанска митрополија) и вјероучитељица Ивана Хрњез (Захумско-херцеговачка и приморска епархија). 
Чуло се доста искрених и зрелих ставова свих учесника, кроз дискусију на ову тему. Препоруке вјероучитељима и завршну ријеч дао је др Славољуб Лукић, инспектор и просвјетни савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС.  
Свако предавање праћено је дискусијом, у којој су учествовали вјероучитељи. Након предавања за све присутне учеснике припремљена је заједничка трпеза љубави у парохијској сали храма Светог великомученика Георгија у Миљевићима-Источно Сарајево. Члан Катихетског Одбора Протопрезвитер Зоран Миловац

На данашњи дан, 25. фебруара 1851. године у Рисну, који је био под аустроугарском влашћу, у највећој тајности изведен је “Горски вијенац”. Било је то прво извођење “Горског вијенца” за Његошева живота, и прво извођење у Боки Которској на српском језику, коју је, како се претпоставља, организовао Вук Врчевић, један од Његошевих секретара и вјерних сарадника.
Вук Врчевић је био сакупљач народних лирских пјесама и сарадник Вука Караџића. Његови оригинални радови, као и сакупљене народне умотворине објављени су у петнаестак посебних књига. Вук Врчевић се родио у Рисну 1811. године од оца Стефана и мајке Тоде. Отац Стефан је био писар и учитељ у Рисну, па је прво образовање (италијански језик и математику) Вук Врчевић добио је од свог оца. 
Као дјечак је радио и помогао свом оцу у општинској писарници. Послије једне свађе са оцем, прешао је у Будву. Ту је почео да се бави трговином и научио је њемачки језик. Нови црногорски владика Петар II Петровић Његош му је понудио посао владичиног писара на Цетињу, али Врчевићу родитељи нијесу дозволили да ступи у владичину службу. Упознао се са Вуком Караџићем приликом Вукове посјете Црној Гори. Од тада се дописивао и сарађивао са Вуком на сакупљању народних лирских пјесама. Био је трговац, општински писар и учитељ у Будви, Грбљу, родном Рисну и Котору. Године 1836. Вук Врчевић на Његошев позив је дошао у манастир Маине гдје је преписивао дјело Његошево „Слободијаду“ које је Његош намјеравао да посвети руском пријестолонаследнику Александру. Своје прво дјело Вук Врчевић је штампао 1839. године у Српско-далматинском магазину. Године 1852. Вук Врчевић на Цетињу је постао секретар књазу Данилу Петровићу. Поред секретарског посла књаз Данило га је одредио и за свог учитеља за италијански језик. Врчевић је од 1855. године до 1861. године радио у Задру код гувернера Лазара Мамуле. Од 1861. године постављен је за аустријског вицеконзула у Требињу. Сарађивао је са Луком Вукаловићем за вријеме буна у Херцеговини. Био је сарадник новина „Црногорац“ и „Глас Црногорца“. Послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, конзул у Требињу није био потребан Аустроугарској, па се Врчевић пензионисао и прешао да живи у Дубровник до краја живота. Умро је 1882. године у Дубровнику. Врчевић је био почасни члан Српског ученог друштва, одликован орденом књаза Данила I и орденом Фрање Јосифа.
Извор: Светигора 

Драга браћо и сестре,
​У данима 1-3. марта биће одржан низ догађаја и разговора, у којима ће учествовати многе истакнуте личности и јавни посленици а нама драги гости и пријатељи, на којима ће се говорити о богословском и пастирском раду Владике Атанасија и о значају његовог лика и дјела. У недјељу, 3. марта више Архијереја СПЦ и других помјесних Цркви служиће Божанствену Литургију и Парастос, у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу.
У наставку представљамо програм:
Петак, 1. март
Културни центар Требиње
18.30 часова – Отварање изложбе фотографија Епископа Атанасија: Дете – парче неба на земљи
Аутор: настојатељ манастира Дужи јеромонах Теофил
19.30 часова – Прва сесија: Светосавска и Световасилијевска Херцеговинa
Учесници: господин мр Момчило Голијанин, господин Јово Марић, госпођа Сенка Дурутовић, госпођа професор др Љерка Јефтић
Модератор: господин др Здравко Зубац
Субота, 2. март
Културни центар – Требиње
18.30 часова – Промоција другог издања књиге Владике Атанасија: Аскетика
Учесници: Епископ Западноамерички Максим, отац Милорад Средојевић
19.30 часова – Друга сесија: Огледало, загонетка и личност,
Разговор са Митрополитом Месогеје и Лавреотике Николајем (Хаџиниколау)
Модератор: отац Игор Зиројевић /Превод: госпођица Маја Рашовић
Недјеља, 3. март
Саборни храм Светог Преображења Господњег у Требињу
9:00 часова – Божанствена Литургија; у наставку Парастос блаженоупокојеном Владики Атанасију
Културни центар – Требиње
19:30 часова – Трећа сесија: Живо предање у Цркви
Учесници: Митрополит Крушевско-Демирхисарски Јован, Митрополит Дабробосански Хризостом, Епископ Будимљанско-Никшићки Методије, игуман Светих Архангела код Призрена архимандрит Михаило
Модератор: професор ПБФ др Раде Кисић
Добро дошли!
Извор: Епархија ЗХиП, 20. фебруар 2024

Кошаркаш и велики хуманитарац Никола Миротић (игра за Олимпију Милано на позицији крилног центра) са породицом је посјетио Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. Искористио је искусни крилни центар паузу која се отворила након националних купова да оде на Косово и Метохију и да обиђе српске светиње. Познато је да је Миротић велики вјерник и виђали смо га у разним манастирима и црквама претходних година, а сада се упутио у Призрен. Сликао се са ученицима богословије и на богослужењу, видјели смо га како помаже у свакодневном раду монасима, свештеницима и ученицима, али је наравно било времена и за мало кошарке. 
“Кошаркаш Никола Миротић са породицом током дана посјетио је нашу школу и са ученицима учествовао у неким од њихових дневних активности. Била је ово прилика и да се опроба у бацању тројки”, наводи се у објави Призренске богословије на Фејсбуку.

Дана 25. фебруара 2024. године у индијском граду Котаиам (држава Керала) одржане су манифестације поводом обиљежавања 1950. годишњице мученичке смрти светог апостола Томе. 
Помен светог апостола Томе хришћани на малабарској обали Индије прослављају на посебан начин, јер... свети апостол је тамо стигао 52. године и основао прву црквену општину у тим мјестима, преноси сајт моспат.ру. У име Руске православне цркве у прослави учествовали су: предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополит волоколамски Антоније,  јеромонах Стефан (Игумнов), секретар за међухришћанске односе Одјељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и секретар предсједавајућег ОСЦП-а ђакон Николај Васин. Прослава је почела богослужењем које су предводили Предстојатељ Маланкарске Православне Сиријске Цркве, Његова Светост Католикос Василије Мар Тома Матеј III и чланови Светог Синода ове Цркве.
Затим је улицама Котаиама прошла литија великог броја свештенства и лаика. Кулминација прославе била је на централном градском стадиону, гдје је било присутно више од 100.000 ходочасника. Католикос Василије Мар Тома Матеј III је у свом говору посебно пожелио добродошлицу митрополиту волоколамском Антонију, истакавши да је Руска православна црква дуги низ деценија вјерни пријатељ индијских хришћана. Предстојатељ Маланкарске цркве, такође, је од срца захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на личној пажњи за развој дијалога између двије Цркве. У име Предстојатеља Руске Православне Цркве присутнима се обратио и поздравио учеснике прославе Митрополит волоколамски Антоније. Он је указао на значај Светог апостола Томе за Индију: „Када су дванаесторица најближих ученика нашег Господа почела да проповедијају Јеванђеље по цијелом лицу земље, апостол Тома је прешао најдаљи пут и стигао на Малабарску обалу Хиндустана. Тамо је, поставши  рибар људи  (Мт 4,19), бацио мрежу и добио богат улов. Као и остали апостоли, свети Тома  је са великом снагом свједочио васкрсење Господа Исуса Христа  (ДАП 4,33). Основао је хришћанску заједницу на индијском тлу која и данас постоји“.
Апостол Тома је, како је нагласио митрополит Антоније, заштитник индијског народа, који је претрпио многа искушења током скоро двије хиљаде година дуге историје хришћанства у Индији. Архипастир је додао да су, упркос интервенцији многих страних сила, индијски хришћани успјели да сачувају свој идентитет, литургијско предање и језик. У закључку, предсједавајући Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије је захвалио Предстојању Маланкарске цркве на позиву упућеном Руској Православној Цркви да учествује у прославама и поклонио икону Спаситеља Његовој Светости и Маланкарској цркви.Припремио: vjeronauka.net

Васкршњи пост је нешто више од поста, а сам пост је више од хране. Овај принцип лежи у срцу Посног  Триода, главне књиге химни Васкршњег поста. Васкршњи пост је без сумње најсадржајнији и најистакнутији период црквене године. Великопосне службе, духовне поуке Триода и библијска читања за овај позивају нас да поједноставимо свој живот и уронимо у ’озарену тугу’ покајања. Написан за побожног хришћанина, Триод је пун упозорења против гордости и лицемерја - крајњих духовних грехова којима су верујући људи тако подложни.
Православни пост почиње на „Чисти понедељак“, седам недеља пре Пасхе, када православни хришћани прослављају Васкрсење Господње. Али пре него што пост започне, најављује се унапред, а ова припрема за Васкршњи пост врши се пре свега преко Великопосног Триода, који се појављује у богослужбеном животу Цркве три недеље пре Васкршњег поста, у недељу митра (цариника) и фарисеја. Химне Триода остају редовна карактеристика литургијског живота Цркве до краја Страдалне недеље.
Није случајно да најављивање поста започиње у недељу цариника и фарисеја. Не само химне Триода, већ и одређена читања Јеванђеља и Посланице за овај период, играју важну улогу у припреми православних хришћана за Васкршњи пост. Поуке читавог литургијског живота Цркве од ове тачке упозоравају православне хришћане да избегавају лицемерни пост, да посте духовно и телесно, да се уздржавају од неправди, од гордости и од осуђивања других.
Прва лекција је данашње читање Јеванђеља, а главна химна за дан одјекује јеванђељском лекцијом:
Клонимо се гордог фарисејског говора; и научимо се понизности цариника, завапимо Спаситељу: буди милостив према нама, јер си ти једини спреман да опростиш “.
Упозорење да се клонимо гордости не даје нам се само речима, већ и практично. У већини среда и петака током године, православни хришћани посте - то јест, уздржавају се од меса и млечних производа, а обично и од рибе, вина и уља - али током седмице након недеље цариника и фарисеја, ови посни дани се укидају. Многи православни хришћани греше мислећи да смо током те недеље ослобођени поста да бисмо ждерали месо и млечне пре почетка Васкршњег поста, али то уопште није разлог. Заиста, да је то био разлог, Црква би наредне недеље - недеље пре Сиропусне недеље (када почнемо да се уздржавамо од меса, али настављамо да једемо млечне производе док се припремамо за аскетске подвиге Васкршњег поста) одредила разрешење ових посних дана. Разлог због којег Црква разрешава пост средом и петком у недељи након Недеље цариника и фарисеја је тај што нас упозорава да не подражавамо фарисеја који се хвали пред Богом: „Постим два пута недељно“. Зато нас Црква подсећа - не само поукама Јеванђеља и Триода, већ и заповешћу да се не пости у тој недељи - да је боље не постити и бити понизан него постити и бити горд.
Тако нам Недеља цариника и фарисеја даје прву лекцију Великог поста: физички пост је средство за постизање циља, а не сам циљ. Ако нас наш пост чини гордим и арогантним, боље је да уопште не постимо.

​То је нешто чега треба да се подсетимо у периоду пре почетка поста. Подсетили смо да пост пре свега мора бити уздржање од греха. Узмимо за пример ову химну која се чује само неколико дана пре Великог поста:
 „Узалуд се радујеш што не једеш, душо! Јер се уздржаваш од хране, али од страсти ниси очишћена. Ако немаш жељу за усавршењем, бићеш презрена као лаж у Божјим очима, бићеш упоређена са злим демонима који никада не једу! Ако останеш у греху, имаћеш бескористан пост; зато и даље непрестано тежи да стојиш пред Распетим Спаситељем, радије  да будеш разапета са Оним који је разапет ради тебе “
Поново се подсећамо да пошћење није циљ и крај Васкршњег поста. Ако пост није средство за усавршавање нашег духовног живота, ако се уздржавамо од хране, али не и од греха, онда нисмо бољи од ђавола! Демони не једу, али због тога нису ближе Богу. Због тога само недељу дана пре Великог поста слушамо лекцију из Прве посланице Светог Павла Коринћанима, „Храна нас неће приближити Богу“ (1 Кор 8, 8). Ово одјекује у Триоду:
 „Царство Божије није храна и пиће, већ правда и уздржање у светости“.
Усмерени ка побожном хришћанском послушању, химне поста не престају да понављају упозорење које је Христос дао својим апостолима: „Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско “(Мт 5, 20). Морамо се уздржавати не само од хране, већ и од критиковања и осуђивања других, од клевете и оговарања, од гордости и сујете. Триод ово јасно објашњава:
„Док телесно постимо, браћо, постимо и духовно. Разрешимо сваку везу безакоња. Покидајмо сваку неправедну везу. Поделимо хлеб гладнима и угостимо их у своје домове оне који немају кров над главом, како бисмо добили велику милост од Христа, Бога нашега “.
„Држимо пост прихватљив и угодан Господу. Истински пост је уклањање од сваког зла, владање језиком, уздржање од беса, уздржање од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства. Ако се одрекнемо ових ствари, онда је  наш пост истинит и угодан Богу “.
„Дођите, верни, и у светлости извршимо дела Божја; ходајмо оскрено као по дану. Одбацимо сваку неправедну оптужбу против свог ближњега, не стављајући му на пут никакав узрок спотицања. Оставимо по страни телесна задовољства и повећајмо духовне дарове своје душе. Дајмо хлеб онима којима је потребно и приближимо се Христу, вапајући скрушено: Боже наш, смилуј нам се “.
„Период светог поста је близу. Започнимо га добрим делима; јер је речено, пост није за свађе и расправе “.
Ове химне су надахнуте строгим упозорењем које нам је дато у Старом завету (Ис 58, 4-7):
„ Ето, постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Такав ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли *да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“.
Значајно је да дан уочи Великог поста чујемо ову читање из посланице Светог Павла:
,, Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.  Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи “(Римљ 14, 3-4).

Иако нас Црква позива да постимо, она, такође, упозорава оне који посте да не осуђују оне који то не чине; а они који не посте да не осуђују оне који то чине. Јер док Црква свима нуди опште правило поста (без меса, млечних производа, а најчешће и рибе, вина или уља), није реално очекивати да ће сви моћи да посте истом строгошћу. Различити услови живота и здравља играју улогу у нечијем аскетском напору. Важно није колико строго постимо, већ у којој мери пост, ако уопште постоји, побољшава наш духовни живот и да ли постимо у складу са сопственим снагама и способностима. Старија жена са многим здравственим проблемима не може постити тако строго као младић на врхунцу своге физичке моћи, али то не чини први пост мање вредним од другог. Старица се може само уздржавати од меса, док се младић уздржава и од млека и рибе, али старица једе штедљиво и једноставно, даје оно мало новца што има сиромашнима, проводи много сати у молитви и не критикује и не осуђује други; док младић, све време поштујући правила исхране у посту, ждере сојин сир, ракове, гамборе и слично, троши новац на себе, а не даје другима, а ипак критикује друге због тога што нису постили. Такав „пост“ уопште не служи духовној сврси.
Стога нас Триод поново упућује строго упозорење о доношењу пресуда онима који не посте или који постију мање строго од нас.
„Добро размисли, душо моја: да ли постиш? Не презири свог ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Не осуђуј свог брата“
Због тога период Триода - период припреме за Велики пост - започиње поуком о понизности, уз Причу о царинику и фарисеју. Пост се тако најављује као потрага за смирењем, што је почетак истинског покајања, и корен и снага великопосног напора.
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Град / Извор 

​Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почиње припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ 
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако  Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Превод: вјеронаука.нет/ Аутор протојереј Вјачеслав Резников

Недјељу 25. фебруара 2024. године, православна црква је посветила царинику и фарисеју. Почетку Великог поста претходи припремни период од четири недјеље, током којег хришћани постепено одбијају разне врсте хране и појачавају своја молитвена дјела.
Прва недјеља - о царинику и фарисеју - посвећена је јеванђеоској параболи, у којој Господ Исус Христос објашњава да је грешник који оплакује своје гријехе Богу угоднији од праведника који презире грешнике. 
Они повлаче аналогију са животом људи: неки су у дјелима праведни, али склони поносном фарисејству (лицемјерству). Други су грешни у свом начину живота, али су понизни и склони искреном - попут цариника - покајању. Христова прича о фарисеју и царинику налази се у јеванђељу по Луки:

Ко су фарисеји?
Фарисеји су јеврејски вјерски покрет и политичка странка чије име потиче од грчке ријечи Φαρισαιος што највјероватније значи „„одвојен“, „издвојен“. Из јеванђеља по Матеју сазнајемо да су фарисеји вољели што су их људи звали: „учитељима“ (Мт  23, 7).
У вријеме Господа Исуса Христа они углавном нису заузимали високе положаје, али су за јеврејски народ остали духовне вође и власт. Постојала је  пословица: „Кад би само двоје људи стигло на небо, онда би један од њих био фарисеј“.
Ко су фарисеји у Библији?
Фарисеји су вјеровали у духове и васкрсење мртвих (ДАП 23, 6, 24,15 и даље), поред закона (који су се трудили да испуне као вољу Божију (Фил 3, 5), држали су многе спољне уредбе и заповијести, којима су допунили закон. Према Јосифу Флавију, за разлику од аристократских садукеја, фарисеји су били веома популарни у народу и њихов утицај на масе био је веома велики („чак и ако кажу нешто против цара и првосвештеника, одмах ће им  повјеровати ”.
Од самог почетка проповиједи Св. Јована Крститеља и Господа Исуса Христа, фарисеји су у јеванђељима приказани као главни њихови критичари. Фарисеји шаљу делегацију Јовану Крститељу питајући га на основу чега крштава. У Библији се фарисеји помињу у књигама Новог завјета и у основи се противе Исусу Христу, испитују га, не прихватајући његово учење. Укупно у јеванђељима истраживачи броје око 19 перикопа (одломака из јеванђеља), које садрже расправу између Исуса и фарисеја. Једно од неслагања између Исуса и неких фарисеја било је око богатства. Међу фарисејима, као и међу осталим Јеврејима, била је раширена идеја да је богатство доказ Божје наклоности човјеку, док је Исус поучавао: „Не можете служити Богу и мамону". У једној од својих прича приказао је богаташа у паклу и просјака Лазара, који је „ желио да се храни мрвицама које су падале са богаташевог стола“-отишао у наручје Аврамово. Материјално богатство у Исусовим учењима мало вриједи, а жеља за повећањем богатства представља опасност за човјека. Богатство може бити препрека служењу другима (прича о богатом младићу-  Мт 19, 16-24). Према Исусу, „лакше је камили да прође кроз иглене уши него да богати човјек уђе у Царство Божије“. У исто вријеме рекао је:  „Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју“ (Мт  6,  2 ). Његове ријечи о лицемјерима у синагогама, такође, би се могле сматрати директном алузијом на фарисеје, јер су фарисеји уживали значајан утицај у синагогама . У исто вријеме, многи тумачи вјерују да се оптужба за љубав према новцу више односила на садукеје него на саме фарисеје.
Исус Христос је упозорио своје ученике да се "чувају квасца фарисејског и садукејског" (Мт 16,11 и даље), јер су се они више ослањали на своју праведност него на Бога (Јн 3, 8-10). Многа правила и конвенције фарисеја отуђивале су их од држања воље Божје (Мт 15,1 и даље) и довеле до несвјесног, али опасног лицемерја (Мт 6,5,16; 23, 5-7; Лк 18, 11).  Исус им зато говори "тешко вама лицемјери...". Називао их је окреченим гробовима који су споља лијепи а изнутра трули.
Слика фарисеја је врло живо представљена у Христовој параболи о царинику и фарисеју (Лк 18, 9-15), који су ушли у јерусалимски храм да се моле. Христос оправдава цариника који је понизно и једноставно признао своју грешност и само је тражио од Бога милост. Нема оправдања за фарисеја, који се хвалио да се строго повиновао закону и у својој охолости се усудио да се стави изнад цариника, којег је сматрао грешним човјеком. 
Однос између Христа и фарисеја није био ограничен на конфронтацију. Неки фарисеји позвали су Христа својим кућама (Лк 7,36, 11,37, 14.1).
Међу фарисејима су били Савле (будући апостол Павле), Никодим (Јн 3,10), који је касније, заједно са Јосифом из Ариматеје, скинуо тијело Господа Исуса Христа са крста и организовао његову сахрану, као и Гамалил (ДАП 5, 34).
Сукоби између Исуса и фарисеја према Јеванђељима 
-Фарисеји негодују због чињенице да Исус лијечи у све дане, не искључујући суботу (Мк  3, 1-6)
-Исус је оптужен за богохуљење након што је парализованом човјеку рекао: „Опраштају ти се гријеси“ (Лк  5, 21)
-Када је Исус истјерао зле духове фарисеји говораху: "Помоћу кнеза демонског изгони демоне" (Мт  9,34  Мт  12,24 и др.)
-Исусове ученике питају зашто њихов учитељ једе и пије са цариницима и грешницима (Мт  9,11).
Заједно са ученицима Јована Крститеља, они питају Исуса зашто његови ученици не посте док :"ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте?" (Мт 9,14)
-Када су Исусови ученици у суботу чупали класје жита, питали су Исуса зашто нису држали суботу (Мт 12, 2)
-Питају Исуса зашто његови ученици не поштују традицију старијих и једу хљеб неопраних руку (Мт  15, 1)
-Искушавање Христа радозналим тражењем знака: "Тада одговорише неки од књижевника и фарисеја говорећи: Учитељу, хоћемо од тебе знак да видимо" (Мт 12, 38, Мт 16, 11).
-„Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините;он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини “ (Јн 8, 44).
-Они покушавају да убију Исуса кад каже да је био прије Аврама: Исус им је рекао: "Заиста, заиста вам кажем: прије него Авраам настаде, Ја јесам.  Тада узеше камење да баце на њега; а Исус се сакри, и изиђе из храма, па прође између њих и тако отиде (Јн  8,58 -59).
-Прича о злим виноградарима, која открива убиство Сина Божијег од стране фарисеја и њихових сарадника: А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово."...И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумјеше да о њима говори" (Мт  21, 45).
-Христово велико изобличавање фарисеја: "Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну... (Мт  23)

​Митар је порезник. У новозавјетно вријеме, Јудеја је била једна од провинција Римског царства. Порезе и дажбине није прикупљала држава, већ закупци појединих области. Да би то урадили, ангажовали су посебне службенике - митаре (по правилу, из локалног становништва). Држава је унапријед одредила износе дажбина, а њима одговорни закупци и порезници су се обогатили тиме што су узимали више. Наравно, митари (цариници, порезници) нису били вољени у свим провинцијама царства. Такође, Јевреји су вјеровали да су се митари оскрнавили, пошто су редовно комуницирали са незнабошцима. Ријеч „Митар“ била је веома блиска схватању „грешника“ (Мт 5,46 и даље; 9,10 и даље; 11, 19; 21,31; Лк 5,30; 7,34). Према Талмуду, Јеврејин који је постао цариник сматран је изопштеним из израелског друштва (Види Мт 18,17). Христос, који је дошао да позове грешнике на покајање (Мт 9, 13), пошао је и међу царинике (Мк 2, 15; Лк 5, 27, 29; 19, 5 и даље), упркос клеветама Јевреја (Мт 5,11; 11,19; Лк 5,30; 7, 34; 19,7), и јео са цариницима и грешницима (Лк 15,1-2).
У причи о царинику и фарисеју (Лк 18,9-14) Христос ставља цариника спремног на покајање изнад онога који испуњава све прописе Закона и надменог фарисеја. Један од цариника, Матеј (или Левије), постао је апостол Исуса Христа (Мт 10,3; Мк 2,14), други, Закхеј, постао је Његов сљедбеник (Лк 19,2).

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.
У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.
Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Митрополија Пирејска саопштила је да ће причешћивати народне посланике који подржавају геј бракове само ако парламент укине скандалозни закон.
Високопреосвећени Митрополит пирејски Серафим Грчке православне цркве и свештенство његове епархије усвојили су, у четвртак 22. фебруара 2024. године, резолуцију по којој се политичари који су подржавали легализацију хомосексуалних бракова изопштавају из причешћа.
У Саборном храму Свете Тројице у Пиреју одржано је ванредно сабрање свештеника на тему „Суочавање са посљедицама изгласавања закона о истополним браковима“.
У Митрополитовом саопштењу каже се да усвајање закона о легализацији хомосексуалних бракова у грчком парламенту „мијења и искривљује антропологију и физиологију творевине Божије, богохулно покушава да поништи божански Закон, који нам је достављен у писаној форми кроз Стари и Нови завјет и жестоко се супротставља канонском оквиру Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, који јој је дат од Духа Светога".
По ријечима свештенства Пирејске епархије, они који су гласали за овај закон „занемарују Божански закон и противе се спасењу и вјечној перспективи човјека који је добровољно и са љубављу позван да постане храм Духа Светога и одговара на његов Створитељ“. Припремио вјеронаука.нет на основу писања ромфеа.гр

Свештеник Павлос Каликас са острва Китира анатемисао је три члана грчког парламента који су гласали за ЛГБТ бракове, преноси Pronews. Ријеч је о посланицима 1. округа Пиреја и острва Кацафадо, Константиносу Кацафадосу, Домни-Мари Микхаилиду и Николаосу Влачакосу. Свештеник у свом отвореном писму каже да то није његов лични став. Он се позива на ријечи апостола Павла у свом писму Галатима: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!" Свештеник пристаје да скине анатему само након јавног покајања посланика.
Други свештеник Грчке православне цркве, Панагиотис Михас, настојатељ храма Агиа Кириаки Трикала, забранио је посланицима који су гласали за геј бракове да уђу у његов храм. И он је спреман да промијени став само ако се народни представници потпуно покају. Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог Извора

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. 
У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали. Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

У Музеју Херцеговине у Требињу вечерас је одржано сликовно предавање библисте Срђана Ратковића, професионалног библијског водича Министарства туризма Израела, под називом „Између Србије и Свете Земље Израиљеве“. Основна тема предавања била је приказивање и упознавање светих мјеста Синаја, Израела и Палестине. 
Ратковић је показао и духовно искуство благодати Свете Земље, кроз библијску и светоотачку историју са тачкама од значаја за нас познатим из досадашњих истраживања, као што су ходочашће архиепископа Српског Саве у XIII вијеку, стварање српске монашке заједнице окупљене око ктиторског манастира Светог Архангела Михаила у Јерусалиму од XIV до XVII вијека, падање српске духовне мисије у заборав, обнове интересовања под Обреновићима и Карађорђевићима у XIX и XX вијеку, поновну опскурност у периоду постојања државе СФРЈ, као и духовну обнову кроз поклоничка путовања савременог доба. 
„Идеја је била да управо овдје представимо шта је то заједничко Требињу и Светој земљи. На идеју сам дошао захваљујући свештенику Александру Илићу, са којим сам студирао, а са којим сам се након тога сусрео послије 20 година и то у Јерусалиму. Највећа саборност нашег народа када посјети Јерусалим је код Христа, смјештена у тајни васкрсења“, рекао је Срђан Ратковић.
Свештеник Илић је казао да је Јерусалим свједок трагова Христових, те да се кроз сликовно предавање могло чути и видјети мноштво чуда. Извор: Радио Требиње

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године).   Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу.  Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика.  Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора Г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона. Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару.
Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године.
Прошле године је у митрополији Стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на данашњи дан и остварено.
Тропар Светом Јоасафу (глас 3): Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског. Извор: Манастир Хиландар

Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил, заједно са принцем Гази бин Мухамедом, главним саветником краља Јордана за верска и културна питања, отворио је 18. фебруара 2024. годинегрчку православну цркву Света Три Јерарха,у оквиру Православног центра у Дибину, провинција Џераш, Јордан. Отварању нове цркве присуствовали су и принцеза Маријам Гази и Архиепископ киријакопољски Христофор, патријаршијски администратор у Аману, који је рекао да се отварање цркве поклапа са прославама сребрног јубилеја јорданског краља Абдулаха Другог, истичући да је Јордан живи пример верског суживота и уточиште безбедности, сигурности и стабилности. Архиепископ Христофор је истакао да ће црква излазити у сусрет младима, биће место за одржавање конференција, интелектуално и културно састајање и служење локалној заједници.
Нови храм је први у Јордану који носи име Света Три Јерарха, а налази се у средишту Православног центра при манастиру Пресвете Богородице у Дибину. Црква има геометријски дизајн који одражава традиционални јордански грађевински стил са византијским архитектонским духом. Прва света Литургија у црква Света Три Јерарха биће служена 23. фебруара 2024. године. Извор: Антиохијска Патријаршија, СПЦ

Посланички дом усвојио је, у уторак 20 фебруара 2024. године, нацрт закона којим је 2025. година на националном нивоу проглашена за стогодишњицу румунске патријаршије. Пројекат је замишљен у контексту у којем ће Румунска православна црква 2025. године прославити 140 година од признања аутокефалности (април 1885) и 100 година од њеног уздизања на ранг Патријаршије (фебруар 1925). Закон је усвојен са 247 гласова "за" и осам уздржаних. Нацрт закона достављен је румунском парламенту у октобру 2023. године, а у децембру 2023. усвојио га је Сенат. 
„Поводом прославе 100. годишњице Румунске патријаршије, Румунска православна црква организује програме и манифестације посвећене сећању на све оне који су радили на званичном признавању аутокефалности Румунске православне цркве и њеног статуса патријаршије“ наводи се у усвојеном нормативном акту. На овај начин ће Скупштина, Председничка администрација, Влада, органи локалне јавне управе, као и њима подређене или координиране јавне установе моћи да самоиницијативно организују јубиларне догађаје.  Из садржаја закона произилази да ће Скупштина, Председничка администрација, Влада, локалне самоуправе, као и њима подређене или њима координиране институције моћи да организују јубиларне догађаје самоиницијативно. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро