​Виртуелна изложба 8.и 9. разреда Основне школе "Вук Караџић", Требиње
Изложба под називом "Осам вијекова моје Цркве, осам година моје вјеронауке" је њихов мали дар поводом јубилеја наше Цркве. 

Тома је знао Христове заповести, и он је знао где да нађе снагу да их испуни. 

„А Тома, *звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у *ребра његова, нећу вјеровати“ (Јн 20, 24-25).

Шта значи ово што је рекао „Нећу вјеровати“? Да ли је могуће да он није могао да верује осталој једанаесторици апостола, својој браћи? Да ли је могуће да би га они могли слагати? Сав јеванђељски Христов живот, сва Његова чуда, Голгота, смрт на Крсту, све су то они заједно искусили. Као и сад ову радост коју су сви доживели они желе да је поделе са њим. Не, то није била лаж.

А Онај, Кога су они видели, да ли је Он заиста Христос? Да ли је то могло бити неко сновиђење или неки други Христос? Да ли је то била нека грешка? А Тома се плашио да не изгуби оно што има. А шта је он имао? Ово је имао: у тим годинама заједништва са Христом, он је упио Његово учење, целокупан Његов живот; и сад он више није могао да живи на другачији начин. Било је мучно за њега да више није у личној заједници са Христом; али до тад он је схватао да ће Христос доћи на земљу да би нас научио главним Божјим заповестима: љубави према Богу и ближњима, које ће Он сам извршити да би нам дао снагу да их ми извршимо.

У Рају је први човек испунио Божју заповест. Снагу да испуни ову Божју заповест он налазио једући са Дрвета Живота. А онда је уследио пад. Рај је изгубљен, Дрво Живота је изгубљено, и заједно са тим, изгубљена је и снага за побожни живот. А Христос је дошао да би нам дао Нови завет Дрвета Живота- Своје Тело и Крв. „Чините то мени у спомен“, рекао је он на Тајној вечери (Лк 22,19).

Тома је знао Христове заповести и знао је где да нађе снагу да их испуни. Он је живео тако. Иако је живео без човечанског присуства Христа, он је живео у Христу. Он се плашио да не погреши. Шта ако се јавио неки други Христос ученицима, не Онај у Коме је он живео и наставља да живи? То значи: „Нећу вјеровати“. А у осми дан од Васкрсења, Господ се опет јавља Својим ученицима, сад кад је и Тома присутан и дозвољава му да додирне Његове ране. И сад је одјекнуо Томин победнички усклик, који чак и сад дотиче наша срца: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28).

А ово су Христове речи које се односе на вас и на мене, које отварају нову еру вере која ће остати до краја света: „Зато што си ме видио, повјеровао си; *блажени који не видјеше а вјероваше“ и додаје апостол Јован Богослов: „да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и *да вјерујући имате живот у име Његово“.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Радост празновања Васкрса, празника побједе Живота над смрћу, која је ове године помућена пандемијом корона вируса, није спријечила ученике који похађају наставу Православне вјеронауке у Пољопривредној и медицинској школи у Брчком да на себи својствен начин и у школовању “на даљину” обиљеже најрадоснији хришћански празник. На иницијативу вјероучитеља ученици су направили својеврсну онлајн изложбу васкршњих јаја на фејсбуку. 
Као јаја са највише лајкова издвојила су се јаја која су нашарали следећи ученици:
1. мјесто - Теодора Обреновић, одјељење IV 6 - 598 лајкова,
2. мјесто - Славка Крстић, одјељење II 2 - 443 лајка и
3. мјесто - Ана Драгић, одјељење II 8 - 313 лајкова.
Специјалну награду на овом избору добила је наша ученица Стојна Кикић (I 10), посебан украс и анђео наше школе. Утјешне награде добили су сви ученици чија су јаја добила преко 100 лајкова, а то су: Анастасија Родић (IV 5), Милица Трнинић (II 5), Tамара Брковић (I 6) и Јована Перић (I 9). Награде од вјероучитеља за посебан труд добили су сљедећи ученици: сестре Драгана и Гордана Благојевић, Давор Дакић за најјаче јаје, јер је победио све укућане и комшилук према сопственом сведочењу, Ђукица Божић, Страхиња Лојпур и Млађана Боројевић. 
Награде за овај избор обезбедило је свештенство храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши, са старјешином храма - протојерејем ставрофором Небојшом Драшкићем, и вјероучитељ Бошко Максимовић. Ово је диван примјер како најмлађи међу нама могу дати велики и значајан допринос прослави Васкрса у нашим школама. 
Вјероучитељ Бошко Максимовић.

​На нови начин учења и наставу на даљину се полако навикавамо, а да би га дјеци учинили занимљивијим и креативним, актив наставника Продуженог боравка Основне школе "Вук Караџић" из Требиња дошао је на идеју да за дјецу снимају видео и тонске записе у виду поучних прича, креативних идеја и слично.
Водећи се тиме да је за ученике веома значајно, корисно и потребно научити повезивати градиво, јер повезујући градиво више предмета уз разумијевање и примјену много се лакше учи и памти.
Неки од примјера праксе:корелација наставне јединице из ликовне културе "Позориште сјенки" и наставне јединице "Мојсије" вјероучитељица је представила у кратком видео запису

​
Неке од креативних радова и повратних информација можете погледати на фотографијама.

„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8, 35-38).
​
Ученици ОШ „Вук Караџић“ у Лозници су показали да, и поред ове ситуација у којој се налазимо где смо због пандемије корона вируса принуђени да се прилагођавамо сасвим новом начину учења на који су се они изненађујуће добро навикли и где заслужују све похвале колико одговорно одрађују своје обавезе, да нас све ово није спречило да са великом радошћу у срцу приступимо обележавању највећег хришћанског празника Васкрса. 
Оно што чини овај Васкрс посебним је доказ да сабрање не мора да буде у социјализацији већ у духу у Господу нашем Исусу Христу а пројектна настава је ојачала сарадњу на релацији родитељ-ученик-наставник. 
У пројектној настави „Васкрс“ учествовали су сви ученици нижих разреда и осмог. Одличне примере добре праксе можете видети на следећим линковима

https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/18/uskrsnjiradovi4-2/
https://osvukloznica.wordpress.com/2020/04/16/tematskidan-uskrsiozajaca/

Ученици су у сарадњи са родитељима а у договору са наставницом енглеског језика Сањом Симић де Граф сами осмишљавали наставу на тему Васкрс. Циљ је универзалан-развијање љубави према Господу и православној вери и љубав према сопственој традицији кроз различите моделе учења и усвајања вокабулара енглеског језика кроз ову тематику.
Своју инвентивност ученици су показали на различите начине- цртали су, осмишљавали укрштенице и осмосмерке заједно са својим родитељима, правили занимљиве друштвене игре са питањима везаним за Васкрс, осмишљавали лавиринт како доћи до васкршњих јаја, правили занимљиве ППТ презентације, слали линкове са едукативним видео записима... Толико идеја,а кроз сваку идеју коју су послали осетила се искрена дечја радост и љубав према овом празнику. И то све на енглеском језику! У овом пројекту учествовали су ученици, нижих разреда и осмог разреда са својим родитељима.

Треба посебно истаћи родитеље који су у овом наставном процесу били изузетно важан фактор. Како се не задивити оцу ученице четвртог разреда који ради као медицински радник у Немачкој а кад је слободан преко видео везе ради са дететом домаћи задатак? Или мајци детета другог разреда која не престаје да одушевљава својим сугестијaма? Или свим тим родитељима који поред својих обавеза налазе времена и стрпљења за рад са децом. Али, опет, треба још нешто истаћи и као наук свима нама. Пре ове недаће која нас је задесила, ми, одрасли, били смо заборавили да смо ми активни партнери у дететовом учењу. Били смо жртве свакодневне рутине у којој су најчешће испаштала деца- морамо признати да нисмо били довољно ту уз њих. Сад, кад смо принуђени да седимо поред свог детета, сад увиђамо да смо све могли урадити боље, лакше и успешније да смо сви сарађивали. Можда није баш било коректно свести своју обавезу на то одвести и довести дете из школе, послати га у собу да уради домаћи задатак а после тога пред рачунар да се слободно игра по цео дан а да бисмо ми „несметано“ могли да обављамо своје послове. Деца су сигурно научила сад колико им је битно друштво јер док су били социјализовани били су истовремено и превише отуђени једни од других јер су им најбитније ствари у животу биле телефон и рачунар. Сад увиђају колико им недостаје контакт са другарима из школе. А ми, просветни радници, у целом овом осмишљавању наставе схватили смо шта је то индивидуални приступ и потреба сваког детета. Надам се да то нећемо заборавити кад све ово, ако Бог да, прође.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Срећан и Богом благословен Васкрс свим ученицима и родитељима и да нам Господ да да се што пре вратимо у школске клупе!
Сања Симић де Граф

Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1 Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не верује у Васкрсење Христово у телу.
А шта то значи веровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве?

Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност
У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено разумевање. Кад је Господ уверио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24).
Другим речима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла  да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовеком Исусом. И тако Господ преусмерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја  сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25).
Исус говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњујући смрт животом тако што сам улази у њу као човек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побеђена сад и увек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човечанству.

Последице Васкрсења
Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човека, у смислу као што је људска природа једно.
„Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ ( Рим 5, 15).
Не треба да будемо изненађени да је директна последица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;
и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Уместо тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа.
Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забележено у Матејевом јеванђељу је иста појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије време, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи.
Ипак многи, који тврде да верују у Васкрсење деле слично разумевање васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки верују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвесни после смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завету.

Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих
Сасвим супротно томе, Нови завет објављује сједињење „ онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове речи у Цркви у време апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). После Исусовог распећа завеса у Храму се расцепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завеса“ која дели небеско од земаљског је поцепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тело.
Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.века, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, време је било испуњено питањима и одговорима. Један човек је устао и уз велико негодовање  рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми верујемо у Васкрсење!“

Док њен одговор можда некима делује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14,9).
У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би поверовала чак и кад би видела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је телом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима.
Сједињење неба и земље нигде није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На пример, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи:
„И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8).

Раскол и Истинско Васкрсење
Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као последице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је такође веровао да кроз Адамов грех, човекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вера у функцији мисли, логике, философије, пре него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човечанству у Христу.
Лако је видети како се такав став може припасти простом „веровању“ појму да „ако верујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вера и веровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тело, Цркву.

Не спасавамо се уверењима или убеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тело Христово. Ова учења, и наша вера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Рема томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је последица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо  своје душе и тела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15).

Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу.

Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би  постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе.

Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“  бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу.
Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти  и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи  нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране.

Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4).
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

Вековима су људи који не иду у цркву збуњени поштовањем Пресвете Богородице. Многи од њих оптужују Православне хришћане за некакво идолопоклонство. Неке вероисповести, као што су Евангелисти, одбујају да укажу поштовање Преблагословеној Богородици. Шта мора Црква одговорити Њеним противницима? Зашто она призива Пресвету Богородицу тако често у молитвама?

Ево како је Свети Игњатије Брјанчанинов (1807–1867), који је био један од најпознатијих богослова и светаца 19. века, говорио о многим овим питањима.
Он је чак написао веома детаљан трактат о Црквеном поштовању Богородице Дјеве због тога што је Папа Пио IX објавио нову доктрину о безгрешном зачећу Богомати. Други разлог писања овог трактата био је захтев његових савременика да да коначно оповргнуће протестантских и световних аргумената против таквог поштовања.

Зашто Хришћани толико поштују Превету Богородицу?
То је због тога што је Дјева Марија родила самога Бога. Она је била једина особа на овом свету у којој је Створитељ света боравио. Други праведници и праведнице примили су Божанско надахнуће захваљујући Светом Духу, наравно, а Богородица је била једина особа која је примила Реч Божју (Логоса) тако да би се Он могао оваплотити.
Свети Игњатије Брјанчанинов  пише: ,, Овакав начин примања Бога очигледно да је јединствен у историји, изузетна, неупоредива појава, недостижна светим људима и светим анђелима, својствена само Богомати. Богочовек заменио је Адама и постао зачетник одабраног народа; тако је и Богомати заменила Еву и постала њихова мајка. Богочовек је Цар Небески, свих људи и анђела; тако је и Богомати Царица Небеска, Царица свих људи и анђела“.

Зашто се Богородица поштује више од свих светих?
Висок углед Богородице није само због тога што је Она постала матер Богочовека већ такође због чињенице да је Она била једина особа која је остала у непосредном контакту са Богом толико дуго, као што Свети Игњатије пише: „Приснодјева је изнад свих светих и због тога што је Она постала Богомати и захваљујући чињеници да је Она била најистрајнији и најпажљивији ученик науке коју је Богочовек проповедао. Прва ова одлика је подупрта другом, и тако је углед Богомати постао најузвишенији. На то указује и Свето Јеванђеље које се односи на Богомати ,, А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ ( Лк 2,19)

Шта је највећи допринос Богородице?
Главни допринос Преблагословене Дјеве је да се она спремила да у себи носи Спаситеља. То је био Њени лични и вољни чин самопожртвовања. Њена чедност, дубока љубав, потпуно самоодрицање и апсолутна приврженост Богу ставила ју је изнад свих праведника и праведница Старог завета.
Свети Игњатије пише: ,, Оно чему су највеће Божје слуге стремиле да постигну, Богомати је заправо постигла, захваљујући Богом јој послатој Божанској милости. Како ју је она извршавала? Најпре, Њено срце и утроба испунили су се Светим Духом. Њена утроба постала је Храм Оваплоћеног Господа: духовна радост која се излива од присуства Господњег потпуно ју је обузела, према њеним сопственим речима. По правилу, света радост обузима оне људе који су имали среће да осете силу Светог Духа, па је природно да је Богородица била испуњена божанском радошћу.
Чим се Богочовек родио, Она је Њему била најближа особа. Он је био у Њеном крилу и у Њеним рукама где је провео цело Своје рано детињство; Он је био нераздвојан од Ње не само у својој раној младости већ и у младости и као одрастао човек- све до почетка његове јавне службе, која је трајала три и по године. Не постоји ниједна друга особа која је могла чути реч Божју толико дуго и толико изблиза. Не постоји ниједна особа која је могла пратити речи и дела Богочовека тако дубоком и сталном пажњом и чувати их тако пажљиво и с љубављу“.

Зашто се Дјева Марија зове Богомати? Како било ко може родити Вечног Бога?
Исус Христос рођен од Дјеве Марије истовремено је и савршени Бог и савршени човек. На основу учења званично објављеног на 4. Васељенском сабору, Његове две природе- људска и божанска- испољавају се у њему несливено, непроменљиво, нераздељиво и нераздвојно.
Свети Игњатије пише: ,, Богодјева, зачевши и родивши Бога и човека у једној истој особи, постала је Богомајком у правом смислу ове речи јер је Њен изданак Бог, док је истовремено Он и човек. Свети Јован Дамаскин кличе: ,, Родивши Бога који се кроз Њу оваплотио, зар Она заиста није Богомати?“ Дјева која постаје Богомати природно постаје Госпођа, Царица и Владарка свих разумних бића, како на земљи тако и на небу; али истовремено Она остаје Божанска творевина и Њеног Сина и Бога слушкиња. Родивши Жртву принету за грехе целог човечанства, Она је родила Жртву за сопствене грехе такође, јер је Она део људске расе такође. Њен Син је Бог, Творац, Господ, Искупитељ и Спаситељ. 

Зашто Православна Црква одбија да верује у безгрешно зачеће Богородице Дјеве?
Папа Пио IX Римски издао је едикт 8.децембра 1854., које је објавило доктрину о безгрешном зачећу Богородице Дјеве као званично учење Римокатоличке Цркве. Према тој доктрини, Богомати је рођена без првобитног греха, односно, Она је била апсолутно ослобођена од сваког греха. Православна Црква одбија ову доктрину и верује да је контрадиторна сотирологији ( доктрини спасења) која је установљена у доба Васељенских сабора. Заправо, сама Богородица изјављује да је Исус Христос Њен Спаситељ у Јеванђељу по Луки.
Овако Свети Игњатије пише: ,, Милостива Приснодјева тврди да је Бог који ју је довео на овај свет Њен Спаситељ. Паписти јој приписују безгрешност и на основу ове тврдње показују неверје у Божју свемоћ. Насупрот томе, Православна Црква велича Божју свемоћ и врховну силу која је створила жену зачету и рођену у греху неупоредиво већу од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима који никада нису спознали грех и који су остали постојани у светости. Велича душа моја Господа и радује се дух мој Богу Спаситељу (Лк 1, 43), каже Преблагословена Дјева у свом одговору Јелисавети ка је касније, надахнуту Светим Духом, гласно објавила да је Приснодјева Богомати“.

Зашто се Хришћани обраћају Богородици као Мајци?
У Свом Страдању, Господ је објавио Јовану Богослову, који је стајао поред Његовог Крста, усиновљење Исусовој Мајци и према томе свим члановима Цркве такође као Њеним чедима. Читамо у Јеванђељу: ,, А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи.“ (Јн 19, 26-27).
,, Кад је Господ већ искупио људе“, пише Свети Игњатије, ,, и кад је био близу тога да запечати чин искупљења својом драговољном смрћу на Крсту, Богомати је заједно са Његовим вољеним учеником, апостолом Јованом, стајала у близини. Господ се одједном обраћа Богородици која учествује у Његовој искупљеничкој муци. Он јој додељује одређена права која се тичу човечанства; права која Она прима од Богочовека која је заслужила њеним ставом и односом према Богочовеку. Он је објављује мајком вољеног ученика, и кроз њега- Мајком целе обновљене људске расе, према мишљењу и тумачењима Светих отаца“.

Зашто се Црква тако често моли Богородици?
Хришћани верују да је Богомати васкрснула и да ју је Бог узео у Своје Царство Небеско по Њеној смрти. Она је постала наш главни посредник и молитвеник за целу Цркву. То је због тога што никада нису нађене свете мошти Богородице иако се делови њене одеће и појас сматрају светим.
Свети Игњатије пише: ,, Богомати је васкрсла из мртвих трећег дана по Њеном блаженом Успењу. Она  сад живи у Царству Небеском и духовно и физички. Не само да Она живи у Царству Небеском него Она чак влада Царством Небеским. Тиме што је Мајка Цара Небеског, Она носи титулу Царице Небеске, Царице светих анђела и светих људи. Она је добила посебне моћи и посебну храброст да се пред Богом залаже за људску расу. Света Црква моли све највеће слуге Божје, све анђеле и арханђеле да се ' моле Богу за нас '  али моле Богомајку да ' нас спасе '“. 
 аутор: Тихон Сисојев
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из „Каталога добрих дела“ ​

„Из уста дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Мт 21,16)

Лазарева субота, Врбица, празник је који  дјеца увијек дочекују са много радости.
Седмица пред Лазареву суботу  у Продуженом боравку требињске школе "Вук Караџић" увијек је била испуњена посебном радошћу , пуна креативности и спремања за празнике који долазе.
Вријеме и ситуација у којој смо се нашли физички нас је дистанцирала, али не смијемо дозволити да будемо и социјално дистанцирани нити да нам контакти буду искључиво повезани са наставом и учењем.
 Ученици и актив наставника Продуженог боравка су то показали и на дјелу.
Као и сви спријечени да учествују  у традиционалној  литији на Лазареву суботу, одлучили су да вријеме проведено у кругу породице искористе и направе сами своје вјенчиће од врбових гранчица . Осим вјенчића , писали су и поруке за своје другаре, учитељице, а понеко је направио и послао вјенчић као изненађење које чека другара у дворишту. На овај начин симболично су представили поздрав Христу , који је улазио у Јерусалим.
Отац Јустин Поповић је често говорио да ће нас дјеца и цвијеће оправдати пред Богом.
Зато , радујмо се сви духовном радошћу, али оном искреном, нејчистијом, као што се радују ова дјеца, узвикујући "Слава на висини Богу".                                                                                                                                                             Вјероучитељица, Жанела Пажин

​Бугарска Православна Црква о одржавању Васкршњих служби на отвореном

Бугарска Православна Црква одржаће службе на Цвети и Васкрс на отвореном, јављено је после састанка потпредседника владе Томислава Дончева, шефа оперативног штаба генерал-мајора Вентсислава Мутафчијског и управног одбора цркве 30. марта.

Бугарска Православна Црква, којој је већина грађана те земље привржено, оштро је критикована на друштвеним мрежама због тога што су њени богослужбени домови били отворени упркос кризи ковид-19, иако су неке црквене вође позвале људе да  се моле дома уместо да учествују у богослужењу у цркви, и што се недељна служба у Храму Светог Александра Невског емитује се на телевизији и Фејсбуку.
​
Такође је Црква изложена критикама због настављања Источне православне хришћанске праксе целивања икона у црквама и коришћења једне кашичице за причешће у току службе.
Премијер Бојко Борисов рекао је да, упркос препоруци оперативног штаба протеклог викенда која налаже затварање цркава, он неће подржати такву препоруку. На претходним састанцима, Мутафчијски је рекао да је затварање цркава питање о коме ће сама црква одлучити.
Састанак са Светим Синодом одржан је више од недељу дана након што је оперативни штаб рекао да га је тражио. 
После састанка, Мутафчијски је рекао да ће се током службе користити различите кашичице , а иконе ће бити дезинфиковане.
Министарство унутрашњих послова биће задужено за одржавање реда изван цркава. Људима ће бити допуштено да уђу у цркве како да упале свеће, али морају се поштовати хигијенске и здравствене мере предострожности. Свештеници ће бити задужени да спрече гужву.
Службе ће се преносити путем телевизије и на друштвеним мрежама.
Очекује се да ће Свети Синод да саопштење везано за разговор са Дончевим и Мутафчијским, као и сопственом састанку о даљњим  мерама везаним за Васкрс.
Државни оперативни штаб против Ковид-19 рекао је на јутарњем састанку одржаном 30. марта да је укупан број људи који су били позитивни на тесту на вирус био 354, укључујући осам умрлих и 15 који су се опоравили.

Бугарски парламент изгласао је 13. марта за ванредно стање на месец дана. Мере за спречавање ширења Ковид-19 укључују затварање тржних центара - осим продавница хране, апотека, банака, осигуравајућих друштава и платних уреда у њима, затварања биоскопа, позоришта, ресторана, барова и кафића, забрану посете у јавним парковима и баштама, као и ограничења путовања између градова.
Бугарски главни муфтија, духовни вођа муслиманске мањине у земљи, отказао је у петак молитвене службе и позвао муслимане да се моле код куће. Римокатоличке и Протестантске преносе своје службе. Руководство бугарске јеврејске заједнице затворило је Синагогу у Софији за посетиоце и обуставило молитвене службе.
​За сајр вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор