​Имао сам част да са драгим пријатељима, највишим представницима верских заједница у Србији, присуствујем свечаном полагању заклетве председника Републике Србије г. Александра Вучића у Народној скупштини Србије пише на патријарховом инстаграм налогу.

​Реплике светогорских икона Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице са Свете Горе стигле су данас (29. 5. 2022.) у сплитски храм посвећен Светом Сави. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим, заједно са сплитским свештенством и мноштвом окупљеног верног народа дочекао је ове иконе немерљиве вредности, након чега је служена Света Архијерејска Литургија.
„Данас смо се окупили поводом велике радости, јер смо за нашу малу заједницу добили копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице која се налази у Хиландару и Богородице Млекопитатељнице која се налази у испосници Светога Саве у Кареји, на Светој Гори. Уз њих ћемо се, на овоме светом месту, молити Пресветој Богородици да буде заступница свих нас пред престолом Свевишњега и пред лицем Сина свога љубљенога који је Својим доласком на овај свет дао могућност свима нама да и ми постанемо мала браћа Његова. Дао нам је шансу да и ми постанемо 'богови по благодати' сједињујући се са Њим на светој Евхаристији и зато треба да се молимо пред овим иконама, иштећи Божију милост како за нас саме и наше ближње, тако и за читав овај свет, да се сви спасемо и изађемо пред лице Господње. Спасење можемо задобити само заједно, када се радујемо једни другима и налазимо Бога у својим ближњима, а то подразумева да треба да имамо љубави и према непријатељима својим и снаге да опростимо онима који нам зло чине, јер ћемо тако најпре заслужити милост Божију. Кроз ту љубав се угледамо на самога Господа који је након свих страдања која је претрпео од стране људи који су Га на крају и разапели, увек показивао, а и дан данас показује велику љубав према људском роду.
На крају желим да се захвалим господину Милану Поповићу, угледном привреднику из Србије, који је донирао ове иконе за нашу цркву у Сплиту. Ако Бог да, када му будем додељивао захвалницу за то, за нас велико дело, биће са нама, па ћу моћи и њему лично да захвалим као човеку који се брине о нама у Далмацији који смо често заборављени и кроз оваква дела видимо да ипак нисмо напуштени, како ни од Бога, тако ни од својих ближњих ван наше Епархије“, поручио је Владика далматински и позвао вернике да се пред овим иконама молимо за довршетак давно започетог сплитског Храма Светог Саве. Извор: Епархија далматинска

​Ознака са називом манастира Високи Дечани поново је уклоњена са “Гугл” мапа, што је нови удар на ту светињу Српске православне цркве /СПЦ/, оцијенио је директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић. 
“Нови удар на манастир Високи Дечани. Умјесто да му врате 24 хектара земље, манастир бришу са мапе”, написао је Петковић на “Твитеру”. 
Ознака са називом манастира Високи Дечани, једног од најзначајнијих манастира СПЦ и једног од четири споменика УНЕСКО на Косову и Метохији, поново је обрисана на “Гугл” мапама. “Ово је други случај ове године. Провокације се настављају!”, наведено је на “Твитеру” манастира Високи Дечани. 
Уставни суд самопроглашеног Косова је у мају 2016. потврдио власништво манастира Високи Дечани над хектарима земљишта.
Ова одлука још није спроведена упркос бројним апелима.

Митрополит виленски и литвански Инокентије обратио се Московској патријаршији са молбом да Православној цркви у Литванији (у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника и једна је од девет традиционалних вјерских заједница у Литванији) додијели статус самоуправне цркве. Ријеч је о посебном статусу Цркве, блиском аутономији. Тренутно су Летонска, Естонска и Молдавска православна црква, као и Руска православна загранична црква, самоуправне. Све ове Цркве су самосталне у организовању свог црквеног живота и доношењу одлука, уз одржавање канонске везе са Московском Патријаршијом. Молбу митрополита виленског и литванског Инокентија прихватио је на разматрање Свети синод Руске православне цркве, који је 27. маја ове године одлучио да оснује одговарајућу комисију за рјешавање овог питања. 
По мишљењу митрополита Инокентија, поента је, заправо, да се статус Православне цркве у Литванији доведе у склад са реалношћу, будући да и данас све одлуке њена јерархија самостално доноси. 
„Наша црква није московска или руска, већ литванска, све одлуке о њеном управљању доносе се у Литванији. У потпуном одсуству било каквих финансијских веза са Московском Патријаршијом, одржавамо канонску и молитвену везу са Мајком Црквом и вјерност традицијама руске православне побожности“, подсјетио је митрополит Инокентије. 
Предстојатељ Литванске православне цркве је истакао да је учињен веома важан корак ка стицању веће независности Православне цркве Литваније. „Ја бих то назвао“, нагласио је, „историјским догађајем“. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања извора

​У медијима је раније кружила информација да је цариградски патријарх добио од премијера Грчке Киријакоса Мицотакиса „пристанак на исељење руског монаштва“
Атина, 30. мај. Цариградски патријарх Вартоломеј изјавио је да нема намјеру да протјера руске монахе са Атоса ако се „понашају разборито“. Он је то изјавио у интервјуу грчкој радио-телевизији  ЕРТ1 уочи путовања 27-29. маја на Атос, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
„Ово није први пут да посјећујем Свету гору као ходочасник“, рекао је патријарх Вартоломеј. – Осам пута сам био на Светој Гори. 30 година након што ме је Бог удостојио да сједнем на цариградски престо, желим да је поново посјетим да јој захвалим за овај велики благослов.
„Говориле су се и писале неке чудне ствари да ћу ићи да протјерам руске монахе. Ово су митови. Немам намјеру никога да протјерујем. Нећу ваљда бити испровоциран да урадим тако нешто. Нека се понашају мудро да нико не буде избачен. То су ствари које се саме по себи разумију. Идем тамо као ходочасник“, рекао је Патријарх.
Раније је портпарол грчког Министарства спољних послова Александрос Папајоану изјавио да не може ништа да каже о могућем протјеривању руских монаха из православних манастира на Светој Гори. Папајоануове изјаве је 19. маја проширила прес служба Министарства спољних послова. „Управа Свете Горе је у надлежности Министарства спољних послова, има посебан статус према [грчком] Уставу. <...> Тренутно немам шта да кажем о овоме“, рекао је Папајоану, одговарајући на питање о могућем протјеривању монаха након недавних догађаја у манастиру Есфигмен, гдје је, како су писали локални медији, стигла група „крајње десних руских националиста”.
Секретар за међурелигијске односе Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Димитриј Сафонов је 16. маја рекао да се Руска православна црква плаши да би руски монаси могли да буду исељени са Атоса. Он је навео информацију из медија да је патријарх Вартоломеј добио од грчког премијера Киријакоса Мицотакиса „пристанак на исељење руског монаштва“.
Манастир Есфигмен је један од двадесет светогорских манастира и заузима 18. мјесто у хијерархијском поретку светогорских манастира. Шездесетих година прошлог вијека дошло је до несугласица између Есфигмена и Цариградске патријаршије када се папа, 1964. године, састао са цариградским патријархом Атинагором на заједничкој молитви. Као одговор на ово, монаси манастира Есфигмен су у апелу отворено оптужили патријарха за везе са Ватиканом и екуменизам. 2005.године успостављена је канонски призната заједница манастира, који има право на посјед манастира.

У шестој недјељи по Васкрсу, на празник Преподобног Теодора и Светог мученика Вукашина, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у селу Турјак код Градишке, уз саслужење свештеника и ћакона епархије бањалучке.
~ У празничној омилији владика Јефрем је поучио вјерни народ ријечима: “Православна Црква не познаје дефетизам! То посебно свједочи и ово мјесто.
Сјећам се врло добро како се почело - с тешком муком. Када нико није вјеровао у успјех. Али Божија воља је побиједила. Почели смо на згаришту с храмом, потом свештеничким станом - а ево ту је и нова сала. Али то није крај - дужни смо радити и даље - јер, како рекох - Црква не стаје.
И немамо право да станемо због предака који су нас обавезали! Ово су благословени крајеви - ми то само требамо открити.” Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Раније је Министарство просвјете објавило на званичном интернет порталу правних информација нацрт резолуције „О усвајању основних правила руског правописа“. Према правилима предложеним у њему, препоручује се писање великим словом имена лица Свете Тројице и виших бића која су предмет религиозног поштовања у монотеистичким религијама: Бог, Господ, Створитељ, Свевишњи, Спаситељ, Дух Свети, Света Тројица, Богородица, Јехова, Алах, а такође и ријечи као што су Небо, Црква, Провиђење, Промисао, када се користе у духовном смислу. Предлаже се и писање личних имена паганских божанстава великим словом, на примјер: Марс, Јунона, Перун. "Писање ријечи Бог великим словом повратак је на постојећу традицију, која је нарушена у атеистичком периоду наше државе. Држава је показала своје непоштовање према осјећањима вјерника. Он је нагласио да приликом усвајања правописне реформе треба узети у обзир мишљење представника свих традиционалних религија земље.
Говорећи о писању ријечи као што су "сатана", "ђаво", "демон", "антихрист", он је позвао да се фокусира на исту предреволуционарну праксу. „Потребно нам је свеобухватно проучавање овог проблема, али, по мом мишљењу, мјерило су норме које су се развиле у предреволуционарном периоду. Ријеч „сатана“ писана је малим словом. Можда би то било логично у контексту иницијативе да се „Бог“ пише великим словом,а ријечи „сатана“ и „ђаво“ – да се пишу малим“, закључио је представник Руске цркве.
Како је за РИА Новости објаснио шеф просвјетног одбора Руске православне цркве протојереј Максим Козлов, у предреволуционарној Русији ријечи „сатана”, „антихрист”, „ђаво”, „лукави”, „непријатељ људског рода" обично су се писали малим словом, а "Бог", "Тројица" и тако даље - великим. У совјетско вријеме све ове ријечи су писане малим словом. Сада се ова норма мијења - ријечи "Бог", "Тројица", "Провиђење" пишу се великим словом и хвала Богу“, рекао је Козлов.
По ријечима настојатеља храма Свете Татјане на Московском државном универзитету, протојереја Владимира Вигиљанског , функционисало је и правило броја: оно што није имало множину писало се великим словом. „Није пагански бог једини, незнабошци имају много богова. Исто и са ријечима „демон”, „ђаво”, „антихрист” (у Откровењу Јована Богослова ријеч „антихрист” је употријебљена у множини). Важан је и однос аутора према теми. Дакле, у савременој литератури сам срео ријеч „Сатана“ са великим словом“, објаснио је протојереј за РИА Новости.
Сасвим је природно да вјерник ријеч „Бог“ пише великим, а „сатана“ малим словом, рекао је митрополит Тверски и Кашински Амвросије (Јермаков) у интервјуу за РИА Новости. „То се десило у нашем језику: писати великим словом значи показати изузетно поштовање према некоме. Ако то радимо у односу на човјека и то је норма језика и показатељ такта, онда је то још више. вриједи тако писати о Богу. Сходно томе, наставио је Он, када пишемо о негативним стварима – антихристу, сатани – не користимо велико слово“, нагласио је Митрополит.
Такође, додао је, „демон“, „сотона“ и „ђаво“ су заједничке именице, „за разлику од, на примјер, сопственог имена ђавола у вријеме када је био анђео – Деница – које се пише великим словом."

Резолуција Сабора Украјинске православне Цркве од 27. маја 2022. године
Усвојене су допуне и измјене Устава које свједоче о потпуној самосталности и независности Украјинске православне Цркве.
Сабор Украјинске православне Цркве (у даљњем тексту: Сабор), одржан 27. маја 2022. године у Кијеву, разматрао је питања црквеног живота, која су настала као посљедица војне интервенције Руске Федерације на Украјину. Као резултат рада Сабор је донио сљедеће:
1. Сабор осуђује рат као кршење Божје заповијести “Не убиј!” (Изл 20, 13) и изражава саучешће свима који су страдали у рату.
2. Сабор се обраћа властима Украјине и властима Руске Федерације са захтјевом за наставак преговарачког процеса и тражење снажног и разумног договора која би могао зауставити крвопролиће.
3. Изражавамо своје неслагање са ставом Патријарха московског и цијеле Русије Кирила у поггледу рата у Украјини.
4. Сабор је усвојио одговарајуће допуне и измјене у Уставу о управи Украјинске православне Цркве, које свједоче о потпуној независности и самосталности Украјинске православне Цркве.
5. Сабор одобрава одлуке Архијерејског Сабора Украјинске православне Цркве и одлуке Светих Синода Украјинске православне Цркве, чији су састанци одржани у раздобљу након посљедњег Сабора Украјинске православне Цркве (8. јула 2011.године). Сабор одобрава рад Канцеларије за послове и синодалних институција Украјинске православне Цркве.
6. Сабор је разматрао да се обнови мироварење у Украјинској православној Цркви.
7. У периоду ванредног стања, када су односи између епархија и црквеног центра компликовани или изостају, Сабор сматра сврсисходним дати епархијским архијерејима право да самостално одлучују о појединим питањима епархијсог живота која спадају у надлежност Светог Синода или Предстојатељаа Украјинске православне Цркве, с накнадним, када се обнови могућност комуникације, обавјештавањем вођства Цркве.
8. Однедавно је за нашу Цркву посебно актуелан нови пастирски изазов. Током три мјесеца рата више од 6 милиона грађана Украјине било је присиљено отићи у иностранство. То су углавном Украјинци из јужних, источних и централних области Украјине. Значајан дио њих је одан Украјинској православној Цркви. Зато у Кијевску митрополију Украјинске православне Цркве стижу апели из различитих земаља са захтјевима за отварање украјинских православних парохија. Очигледно је да ће се многи наши сународници вратити у домовину, али доста њих ће остати на сталном боравку у иностранству. У том смислу Сабор изражава дубоко увјерење да Украјинска православна Црква не може оставити своје вјернике без духовне бриге, мора стајати на њиховој страни у њиховим искушењима и организовати црквене заједнице у дијаспори. Неопходно је даље развијати мисију у иностранству међу православним Украјинцима, ради очувања њихове вјере, културе, језика и православног идентитета.
9. Свјестан посебне одговорности пред Богом, Сабор изражава дубоко жаљење због недостатка јединства у украјинском православљу. Сабор постојање раскола доживљава као дубоку болну рану у црквеном тијелу. Посебно је жалосно да су недавни поступци цариградског патријарха у Украјини, који су резултирали формирањем “Православне Цркве Украјине”, само продубили неспоразуме и довели до физичких обрачуна. Али чак и у таквим кризним околностима Сабор не губи наду у наставак дијалога. Да би се дијалог одржао, представници ПЦУ требају:
– зауставити запљену цркава и присилна преузимања парохија Украјинске православне Цркве.
-спознати да је њихов канонски статус, како је то одређено у “Уставу Православне Цркве Украјине”, заправо неаутокефалан и значајно инфериоран у односу на слободе и могућности у проведби црквених активности које су предвиђене Уставом о управљању Украјинском православном Црквом.
– ријешити питање каноничности јерархије ПЦУ, јер је за Украјинску православну Цркву, као и за већину Помјесних православних Цркава, сасвим очигледно да је за признавање каноничности јерархије ПЦУ потребно успоставити апостолско прејемство њених епископа.
Сабор изражава дубоко увјерење да кључ успјеха дијалога треба бити не само жеља за поновном обновом црквеног јединства, него и искрена жеља за изградњом властитог живота на темељу хришћанске савјести и моралне чистоте.
10. Сумирајући резултате обављеног рада, Сабор упућује благодарствену молитву милостивом Господу за могућност братског општења и изражава наду у престанак рата и помирење зараћених. По светом апостолу и јеванђелисту Јовану Богослову „Да буде с вама благодат, милост, мир од Бога Оца и од Господа Исуса Христа, Сина Очева, у истини и љубави" (2 Јн 1, 3). извор

РПЦ: Нисмо званично обавијештени о одлуци Украјинске цркве
Руска православна црква није добила никакво обавјештење од Украјинске православне цркве о томе да проглашава независност, самим тим не може да прокоментарише такву информацију, истакао је портпарол Московске патријаршије Владимир Лејгода.
Лејгода је рекао да ће Руска православна црква наставити да се моли за очување јединства са канонском Украјинском православном црквом.
- Будући да нисмо добили никакво обавјештење од Украјинске православне цркве, не можемо да реагујемо на информацију коју добијамо из медија и интернета. Молимо се о очувању јединства и на прекиду крвопролића - истакао је Лејгода.
Он је навео да се Украјинска православна црква налази у тешкој ситуацији и трпи притисак од власти, расколника и националистичких представника јавности, пренио је "Спутњик".
- У ситуацији када спољне силе покушавају да разруше јединство Руске православне цркве, било би неодговорно са наше стране да коментаришемо одлуке које једнострано доноси Украјинска православна црква - закључио је Лејгода.

Митрополит Иларион: Јединство РПЦ и УПЦ се одржава
Јединство између Руске православне цркве и канонске Украјинске православне цркве се одржава, а РПЦ ће наставити да га јача, изјавио је руководилац Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион.
„Јучерашњим одлукама Украјинска православна црква је још једном потврдила да је самостална, да се њен центар налази не у Москви, већ у Кијеву , да не зависи од Москве ни административно ни финансијски, нити на било који други начин. Јединство између две цркве опстаје и ми ћемо и даље наставити да јачамо то јединство , наставићемо да се молимо за нашу јединствену свету православну цркву“, наводи се у видео-поруци Илариона на Инстаграму (мрежа је забрањена у Русији као екстремистичка организација). Извор:Спутњик 

Кримска епархија против независности УПЦ
Симферопољска и кримска епархија Украјинске православне цркве (УПЦ) одбила је да на Сабору гласа за независност од Руске православне цркве.  „Симферопољска и кримска епархија остаје под омофором Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије“, саопштила је данас прес-служба те епархије, преноси Интерфакс.
У саопштењу се истиче да је делегација Симферопољске и кримске епархије једногласно гласала против усвајања одлуке Сабора и предложених измјена и допуна повеље УПЦ, према којима она постаје независна.  Додаје се да је митрополит симферопољски и кримски Лазар скренуо пажњу члановима Сабора да је тренутни канонски статус УПЦ као самоуправног дијела Руске православне цркве оптималан. Сабор УПЦ, који је одржан дан раније у Кијеву, изразио је неслагање са ставом патријарха Кирила у вези са ратним дејствима у Украјини и усвојио измјене и допуне повеље УПЦ, које значе њену потпуну независност. Касније се испоставило да ове промјене неће утицати на све епархије УПЦ, а посебно неће имати значаја за Доњецку епархију. Извор: Танјуг

Руски патријарх Кирил каже да разумије одлуку УПЦ 
"Потпуно разумијемо како Украјинска православна црква пати данас", рекао је поглавар Руске православне цркве у московском Саборном храму Христа Спаситеља 29. маја. Он је додао да су "духови злобе" хтјели да раздвоје православни народ Русије и Украјине, али у томе нису успјели.

Око 2.000 година стар подземни град на југоистоку Турске за који се вјерује да је највећи икад откривен вјероватно је био уточиште за прве хришћане који су тражили уточиште од римског прогона, кажу истраживачи.
Конзерватори у Мидијату у провинцији Мардин су пуком срећом открили овај масивни подземни простор док су, прије око двије године, чистили низ историјских улица и зграда у граду. Наишли су на скривени улаз у пећину, а затим уочили необичан пролаз - који их је одвео до колосалног комплекса који је оставио археологе у чуду. Уз то, неки локални становници већ су знали да постоје пећине испод Мидијата, али нису знали да постоји цио подземни град. „Док су куће на врху датоване у 17., 18. и 19. вијек, испод је потпуно другачији град“, рекао је Гани Таркан, директор Музеја Мардин и руководилац ископавања.  „Тај град је стар 1.900 година. Истраживачи процјењују да је на том мјесту можда било смјештено до 70.000 људи и да је првобитно изграђено као скровиште прије више од 1.900 година. Вјерује се да је ово вјероватно највећи такав комплекс на свијету. 
Гани Таркан, који води ископавања и вршилац дужности директора Мардиновог музеја, објашњава да комплекс обухвата тунел дуг преко 92 метра и скоро 50 одаја, укључујући и оне за које се чини да су биле стамбене просторије, силоси за складиштење жита, бунари и богомоље. „Породице или групе које су примиле хришћанство обично су се склањале у подземне градове да би избјегле римски прогон“, рекао је Таркан.
„Вјероватно је подземни град Мидијат био један од стамбених простора изграђених за ову намјену. Ово је област у којој мислимо да је најмање 60-70.000 људи живјело под земљом“, додао је он.
Молитвени простори очигледно укључују хришћанску цркву и јеврејску синагогу са великом салом, са Давидовом звијездом на једном од зидова. У комплексу су пронађени бројни историјски артефакти и украси, укључујући римске новчиће и уљане лампе сличне онима описаним у јеванђељима, што према Гани Таркану показује да је подземни град можда изграђен у 2. вијеку. Преостаје је велика површина за ископавање. Таркан процјењује да је до сада истражено мање од 5% подземног града, сада познатог као Матиате што значи „град пећина“— на површини од преко 100.000 квадратних стопа (10.000 квадратних метара). Он мисли да би цијели комплекс могао бити већи од 4 милиона квадратних стопа (400.000 квадратних метара) по површини и да би био довољно велик да прими између 60.000 и 70.000 људи. 
„Хришћанство није било званична религија у II вијеку. Породице и групе које су прихватиле хришћанство углавном су се склањале у подземне градове да би избјегле гоњење од стране Рима“, рекао је Таркан. „Могуће је да је подземни град Мидијат био један од животних простора изграђених за ову сврху. Антички географи су писали да је јужни регион данашње Турске био насељен хришћанима прије њених централнијих дијелова и да су хришћани у тој области били жестоко прогоњени, не само од Римљана већ и од Персијанаца у четвртом вијеку, рекао је он.
Средњовјековни путници у региону у вријеме рата, такође, су извијестили да су затекли читаве градове потпуно празне од становника, па је могуће да су се становници у ствари сакрили под земљом на мјестима као што је Матиате, рекао је он.
У раном првом вијеку нове ере, римски званичници нису правили разлику између Јевреја и хришћана, јер су многи рани хришћани, такође, били Јевреји. Али то се промијенило 64. године нове ере када је цар Нерон окривио и потом почео да прогони хришћане због пожара који је захватио Рим. Иако су прогони били спорадични, наставили су се све до раног четвртог вијека; и док се о бројевима расправља, вјероватно је да су хиљаде хришћана погубљене за то вријеме. Међутим, 313. године нове ере, цар Константин је издао Милански едикт, којим је хришћанство постало легално и окончало прогоне; а 380. године цар Теодосије је издао едикт, којим је хришћанство постало званична религија Римског царства.
Лозан Бајар, археолог из Мардинове канцеларије за заштиту и надзор, сагласан је да су рани хришћани могли да користе Матиате да избјегну римски прогон.
„У раном периоду хришћанства, Рим је био под утицајем пагана прије него што је касније признао хришћанство као званичну религију“, рекао је он за Хуријет Дејли Њуз, турску новинску кућу. Такви подземни градови давали су сигурност људима и тамо су обављали своје молитве. Они су, такође, били мјеста за бекство."  Аутор: вјеронаука.нет на основу писања ових извора: Christianpost.com; Live Science

​Св. Епифаније кипарски  (око 310/320 - 403), познат по свом животу, учењу и чудима, био је син сиромашних јеврејских земљорадника који су живјели у Феникији, тачније селу Висандуку, недалеко од града Никеје. Оца је изгубио као дијете (када је имао 10 година), а мајка је вриједно радила да би издржавала двоје дјеце, сина и кћерку. Живјели су у великом сиромаштву, било је дана када нису имали ни хљеба. 
Постао је хришћанин нако што је видио монаха по имену Лукијан како даје своју одјећу просјаку. Погођен монаховом милошћу, Епифаније је затражио да буде упућен у хришћанство. Увидјевши силу вјере Христове крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. Након крштења повукао се  у манастир који је уредио његов духовник Лукијан. У манастиру сеподвизавао под вођством искусног старца Илариона, бавио се преписком грчких књига, успијевајући у монашком животу. За своје подвиге свети Епифаније је удостојен даром чудотворства, али да би избјегао људску славу, повукао се из манастира у пустињу Спанидрион. Тамо су га заробили разбојници и држали у заточеништву три мјесеца. Својом бесједом о покајању, светац је једног од припадника банде разбојника привео светој вјери у Истинитог Бога. Кад су пустили светог подвижника, разбојник је кренуо са њим. Свети Епифаније га је одвео у свој манастир и крстио именом Јован. Од тада је постао одани ученик светог Епифанија и пажљиво је записивао живот и чуда свог учитеља. 
Доцннје оснује засебан манастир гдје се прочуо по цијелој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. У 60 години постао је епископ града Саламина, и као епископ управљао је црквом Божјом 55 година. Живио је укупно 115 година,Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требао по жељи царевој и царичиној да осуди св. Јована Златоуста. Приспевши у Цариград он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио c царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: ,,Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: „страдалниче Јоване, одолијевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до мјеста, у које те прогоне". – И оба ова цветитељска иророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста Епифаније тајом сједе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; a Златоуста отјера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај уз пут умре. Упокоји се св. Епифаније 403. године.Епифаније је био веома образован, знао је пет језика - грчки, латински, јеврејски, египатски и сиријски - и написао је неколико духовних књига од којих је иајпозпатија "Ковчежић" (грчки: Панарион), у којем су изложене и побијене 80 јереси. Седми васељенски сабор назвао је светог Епифанија оцем и учитељем Цркве.

Патријарх Порфирије: Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске и  благосиља, одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. У исто време Свети Сабор наше Цркве је ставио у дужност Синоду и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом о чему ће бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ и васкрсе и у нама oно што је дар Божји био, а по нашим слабостима и немоћима што се раслабило. Васкрсе Господ људску природу, васкрсе све оно што је створено за Царство Божје, за живот вечни. Васкрсе, браћо и сестре!
Ево благослова! У току канона Евхаристије овај голуб је био изнад наших глава, а сада је слетео пред нас. И то је неки знак, знак управо Васкрсења Христовог и Његове победе над сваким грехом, над сваких злом, над сваким промашајем, над сваком нашом себичношћу, егоизмом, над неспремности да праштамо једни другима, неспремности да дамо простора ближњем своме да и онда када је слаб, ако смо ми у Господу јаки, буде Њим обасјан и огрејан.
Блажењејши Архиепископе, браћо архијереји, браћо и сестре, верни народе ове предивне Богом благословене земље, земље украшене најлепшим бисерима православне духовности и културе, светињама Божјим пре свега, местима на којима су се вековима подвижници Божји молили, проливали сузе покајања, проливали сузе за спасење света и људског рода: радујмо се данас!
Радујмо се, јер нас је Господ погледао. Радујмо се, јер се са нама данас радује читава Црква! Радују се и небо и земља! Радују се и небо и земља онда када се браћа воле, када се грле у Христу Господу, када славе име Божје. Радујмо се и ми што смо ево, после педесет и пет година заједно служили свету Литургију најпре у Београду, а ево данас и у Скопљу, само у неколико дана други пут. Велики апостол народа, апостол Павле, говорио је Атињанима да је Бог створио од једне крви сваки народ човечанства и да је поставио унапред одређена времена и међе борављења тих народа на земљи. Створио је од једне крви све народе да би тражили Господа, јер по речима апостола, Бог није далеко од нас, ни од једног од нас, јер у Њему живимо, крећемо се и јесмо. Оно што јесмо, јесмо љубављу Божјом, и ако смо живи - Њим смо живи, а можемо бити и биолошки живи, али изнутра духовно мртви. По речима самог Господа, можемо бити окречени гробови. Све је, браћо и сестре, од Бога и у Богу. Све је од Христа Спаситеља нашег и све је у Њему. Бог је одредио границе, међе народа, али није поставио границе да се народи деле. Бог није поставио границе да народи међусобно буду супротстављени једни другима. Границе значе могућност да се сваки народ боље организује како би свој посебан печат и посебне дарове које је од Бога добио умножавао, да би тим Богом дарованим талантима растао, а не да би се затворио у себе, не да би био самозаљубљен. Бог је створио различитости и свакоме дао дар, таленат, посебност да би кроз оно што је добио и умножио могао себе да дарује другом, да својим даровима обогати другог и даровима других обогати себе како би у заједници и лепоти свих дарова сви били једно. Зато увек треба да знамо реч, молитву живог Господа нашег Исуса Христа који се моли за читав свет, за све људе,  и каже обраћајући Богу своме и Богу нашем да сви једно буду. Иако смо другачији, иако имамо неке посебности, у једном смо јединствени - у Христу смо једно. Сви носимо у себи Његову икону. Један је Господ, једна је Црква Његова! Једна је вера наша и љубав наша.
Зато се данас неописиво радујемо! Радујемо се у Господу јер се пред нашим очима збива чудо, а ми недостојни смо део тог чуда, учесници тог чуда. Господ нас је удостојио да оно што је било раздвојено од 1967. године буде исцељено. Апостол Павле каже: Јер вам предадох што и примих, да Христос умре за грехе наше. Ми смо, браћо и сестре, Блажењејши и браћо архијереји, исто примили од наших светих претходника и предака, од Светих Кирила и Методија, апостола словенских који су међу Словенима преносили и сведочили име Христово, примили смо од Светог Климента и Светог Наума, али и од Светог Саве и од Светог Николаја Охридског и Жичког, који је овде и на другим местима сведочио и проповедао Христа, све до Америке. Примили смо од њих и од многих светих претходника наших, светитеља Цркве наше, примили смо Господа Христа, примили смо Цркву Православну. Слава Богу, имаћемо, браћо и сестре, и ми прилику не само да сачувамо оно што смо примили, него да предамо и онима који долазе после нас Једну Свету Саборну Апостолску Православну Цркву.
Све се дакле мења у овом свету, речи су апостола Павла, којег сам поменуо, Господ је дао и међе и времена. Мењају се и границе и сигурно ће се опет мењати, али Црква Христова је једина која се не мења. Она је вечна. Она је стуб и тврђава истине, ни врата Адова неће јој одолети. Зато апостол Павле свету дужност и заповест поставља свима нама, обраћајући се Цркви у Коринту: Молим вас, браћо, именом Исуса Христа да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и у истој мисли.
Браћо и сестре, пре неколико дана смо служили у Београду, у храму Светог Саве, где је било више хиљада људи сабраних. Ево и данас овде сабрани служили смо свету Литургију у храму Светог Климента. Видео сам пре неки дан, а видим и сада, радост и љубав у очима свих вас. Видим и обавезу и задатак и поруку нама архијерејима, а то је да је ваша љубав и да су ваше молитве, и оних у Београду и вас овде, помогле да се превазиђу искушења и омогућиле да Бог учини чудо да покаже да разумемо да смо једни другима потребни, да не можемо једни без других, да смо једно Тело, да смо једно у Христу, да је Христос наша мера, да је Његова заповест закон по којем хоћемо да живимо, да је Он Алфа и Омега нашег постојања у историји и у вечности. Најпре због ваших молитава, браћо и сестре, и оних у Београду и ових овде, и ваше љубави и молитава свих светих, васпоставили смо јединство, а сада, браћо и сестре, дошавши овде доносимо вам још једну радост.
Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске где Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. Браћо и сестре, у исто време Свети Сабор наше Цркве ставио је у дужност Синоду Српске Православне Цркве и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће, наравно, уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом. После тога ће о томе бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Браћо и сестре, ми смо сигурни да ће и све друге помесне Православне Цркве са радошћу дочекати ову вест и да ће се радовати да расте Господ наш, да расте Црква Његова. Када делимо пламен љубави не постајемо сиромашнији. Напротив, пламен се разбуктава у огањ и обузима читаво ткиво, бива већи, бива шири. У овом тренутку и наша срца су испуњена вашом љубављу, вашим молитвама, вашим смирењем и радошћу. Испуњена благодаћу проширила су се до небеса, до мере у којој све вас смештамо у наше срце, у наша срца, у наше молитве које узносимо Господу да Он буде непрестано са вама, а и исто тако молимо вас да нас примите и у молитвама вашим обратите се Господу за нас.
Нека је велики Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је велики Господ наш Исус Христос Спаситељ и Црква Његова, а ми као сада што славимо Њега Господа нашег да Га славимо и у Царству небеском са свима светима и у векове векова. Амин! Христос Васкрсе!
Беседа на светој Литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, 24. мај 2022. године

​Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.

На позив Његовог Блаженства архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у канонску посету Македонској Православној Цркви- Охридској Архиепископији.
У пратњи Првојерарха Српске цркве стигли су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Преосвећена Господа Епископи: сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, викарни ремезијански Стефан и викарни топлички и изабрани шабачки Јеротеј.
Са благословом Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана Патријарха Порфирија и отачаствене архијереје на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски Петар и  Његово Преосвештенство Епископ хераклејски Климент, као и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији Невена Јовановић.

​Патријарх Московски и целе Русије Кирил освештао је скулптуру анђела чувара Санкт Петербурга на 88. спрату "Лахта Центра" - највећег небодера у Европи.
Како се наводи на сајту Руске православне цркве, у крсту анђела су уткане мошти апостола Петра и Павла.
Председник борда директора "Гаспрома" Алексеј Милер показао је руском патријарху "Лахта Центар", где је смештено седиште компаније. Торањ најсевернијег небодера на свету висок је 462 метра. Извор: Спутњик

​Панагија Какавиотиса је, вјероватно, једина црква на свијету без крова...Бијели зидови, плава врата - и нема вјештачког крова над главом.
Налази се у пећини на острву Лимнос (у антици називан Лемнос,-грчко острво које се налази у сјеверним Егејима) у Грчкој и посвећена је Богородици. Налази се у близини села Танос, 4 км југоисточно од луке Мирине, која је главни град острва. Црква се налази на надморској висини од око 260 м у стијени, на врху планине Какавос. Процјењује се да је црква саграђена 1300. године и изабрали су је монаси пустињаци да се ту подвизавају. 1305. године црква је постала власништво манастира Мегисти Лавра, када су монаси из Агиос Ефстратиос (мало острво у близини Лимноса), који су припадали манастиру, настанили су се у капели да би се заштитили од турских препада.  Годинама касније, монаси су умрли, а преостали пустињак је одлучио да напусти Лимнос и оде на Свету Гору. 
Предање каже да је посљедњи монах прије одласка на Свету Гору пронашао локалног побожног пастира и повјерио му икону Пресвете Богородице „Родон Амарант“. Монах је замолио пастира да икону донесе у цркву сваког Васкршњег уторка.
Удубљење стијене ствара природно скровиште за богослужење које се служи сваког Васкршњег уторка, јединог дана када се службено служи у овој малој цркви јединствене естетике. Тог дана чувена икона „Родон Амарант“ доноси се до стијене, кроз камене степенице. А током године икона буде код једне породице из села Контиас. На Васкршњи уторак се овдје окупљају вјерници - и локални становници и ходочасници који пристижу из цијелог свијета - и испред поштоване иконе Царице небеске, служи се божанствена литургија. Ова традиција је и данас жива.
Овај скривени драгуљ има упечатљиву локацију одакле се пружа импресиван поглед на море и планине Лимноса. Најбоље вријеме за посјету је увече када је капела поплављена природним свјетлом. Потребно је 20 минута хода земљаним путем од краја асфалтног пута, због чега је ова капела често одредиште за пјешачење на острву. Причу припремио сајт вјеронаука.нет

​Наша радост је данас неизмерна, изобилна јер је то радост љубави Божије, благодати Божије, ми смо у Христу једно, и у Цркви једно и ево овај одзив браће и сестра из Београда, Србије и Македоније показује да срце верног и честитих народа је куцало и сада оно куца за све нас, ритмом Христовим, то нам показује да нас је Господ погледао и помиловао, а ми смо као недостојни људи разумели. Нека би Господ дао да мир Христов буде са нама, Његова љубав, благодат Његова. Да све можемо имати, али ако Њега немамо ништа смо и ништа немамо, рекао је Патријарх Порфирије на литургији Помирења у Храму Светог Саве на Врачару.
Празник преноса моштију Светога Саве, првог архиепископа српског, торжествено је прослављен саборном светом архијерејском Литургијом у заветном спомен-храму Светога Саве на Врачару у Београду.
У четвртак 6/19. маја 2022. године, евхаристијским сабрањем предстојао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Његовог Блаженства архиепископа охридског и скопског г. Стефана, високопреосвећених митрополита Петра, Тимотеја, Хризостома и Наума, преосвећене господе епископа Василија, Фотија, Јоакима, Климента и Давида, у молитвеном присуству архијереја сабраних на Сабору Српске Православне Цркве и архијереја Македноске Православне Цркве, презвитера, ђакона и бројног верног народа који је испунио храм Светог Саве.
Радост празника, који се ове године прославља у данима пасхалне радости, употпуњена је спровођењем одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о поновном васпостављању литургијског и канонског општења две сестринске Цркве  - Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије.

Тако је после нешто више од пола века превазиђено разједињене и раскол који је на телу наше помесне Цркве нанео дубоку рану. Данашње сабрање у радости и љубави Христовој потврђује истинитост да су саборност и јединство у Цркви Христовој од благословеног и спасоносног значаја, јер је заједничарење у светој Евхаристији јесте слика вечне заједнице у Царству небеском.
На почетку своје беседе, Патријарх Порфирије се обратио (присутним архијерејима, свештеницима, ђаконима Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве и верном народу радосним поздравом Христос Васкресе, Ваистину Васкрсе и рекао је да је Христос својим Васкрсењем дарова радост и пуноћу сваког добра, штавише, дарова нам живот у изобиљу, живот вечни и онај који се не завршава бесмислом. У тој Васкршњој радости, радосно можемо да кличемо речима онога који је писао псалме: Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа цркве Христове, радују се небо и земља, радују се сви свети, радује се Свети Сава и сви они који су засађени у њему, у његовом корену никли и развијали се кроз векове и чије плодове и ми данас окушамо. Радујмо се, јер баш искључиво њима и њиховим молитвама ми смо се сабрали у овом заветном храму српског народа који је посвећен Светом Сави, да пројавимо оно што је заповест Божија.

​У својој беседи, Његова Светост је навео да је јединство, заједница у јединству  светиња и зато не треба да нас чуди што силе овога света, мислим умом апостола Павла и језиком Новога Завета, мислим на оне силе које се противе Богу, које не воле Христа, јер Христос у најмању руку ремети њихов поредак. Христос је огледало, у  њему се види ко смо и шта смо. Силе овога света све ће прихватити осим јединства, њима треба поларизација, расцеп, најпре у појединцу, хоће да поцепају у нама, да разбију на делове, да разбију јединствену целину психосоматску и духовну, а даље хоће да разбије јединство у породици, кроз своја правила и законе, који најчешће нису у складу са законима Христовим.
Његова Светост истиче да и без обзира што силе овога света имају циљеве, наш циљ је да испунимо реч Христову и једно будемо и може бити, као што буде у животу појединца и животу породице и народа и ту хоће силе овога света да деле народ у себи и народ од народа. Ми знамо већ од Светог Јована а онда наравно и из уста самог Господа да је пасти људски, погрешити људски.
Људски је пасти, али је још већа слава ако устанемо. Ево данас, браћо и сестре, дана који створи Господ, јер ево чуда пред нашим очима.
Имали смо раскол који је трајао 55 година са нашом браћом из Македоније и та рана је била дубока и болела је. Том раном смо размишљали, с њом легали и устајали и чежњом да се она зацели. Али као што не постоји ништа што ми људи собом и сами не можемо исцелити тако и нарочито рана на телу Христовом не може само нашим силама и моћима бити исцељена. Зато и кажем да је рана исцељена, а да је то чудо Божије, дар Божији. Све што имамо, од Бога смо добили, а кад трпимо, поред тога што може бити део промисла Божијег, може бити и педагошка могућност. И ми смо је искористили, и разумели смо да је рана нанета нашим поступањем и зато смо се обратили Светом Сави и свим светима цркве и оног тренутка када смо само помислисли тако десило се чудо, рекао је Патријарх Порфирије.
Патријарх Порфирије на крају рекао да је наша радост данас неизмерна, изобилна јер је то радост љубави Божије, благодати Божије, ми смо у Христу једно, и у Цркви једно и ево овај одзив браће и сестра из Београда, Србије и Макоденије показује да срце верног и честитих народа је куцало и сада оно куца за све нас, ритмом Христовим, то нам показује да нас је Господ погледао и помиловао, а ми смо као недостојни људи разумели. Нека би Господ дао да мир Христов буде са нама, Његова љубав, благодат Његова. Да све можемо имати, али ако Њега немамо ништа смо и ништа немамо.
Након беседе Патријарха Порфирија и Његовог Блаженства архиепископа охридског и скопског г. Стефана, сабраном верном народу обратио се и Његово Блаженство архиепископ Јован који је рекао да је радост велика због тога што се остварила потпуна евхаристијска заједница и са оном браћом са којом све до данас нисмо били са евхаристијским општењем.   Јединство није допуна суштине Цркве, него сама суштина Цркве, један је Бог у Светој Тројици, једна је Црква Његова и једна је евхаристија коју служимо. Не можемо имати две или више цркава, или две или више литургија. Треба дати велико признање и поштовање  архијерејима из Македонске Православне Цркве на челу са архимандритом Стефаном који су издржали неразумне и  противцрквене притиске јавности у Републици Северној Македонији. На крају беседе, захвалио се архиепископу охрдиске архиепископије, свештенству које је дошло из Северне Македоније, монаштву, верном народу које је имао тешке услове за богослужења и постојање и захвалио се на двадесетогодишњој жртви, Његовој Светости и Блаженству охридском и македонском Стефану.
Након евхаристијског сабрања испред мале цркве Светог Саве, приређен је културно-уметнички програм. Извор: Тв Храм

Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. 
​
Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противрјечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја  (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али скоро 4 хиљаде година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

​Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

​Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости.

Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању.
припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру /Цртежи Наталије Кондратове /

Став цркве је пре свега увек став молитве Богу за мир зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или с друге стране сукоб зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве и ми као Сабор и као црква и као појединци, Епископи трудимо се да кроз речи молитве обраћамо се Богу, рекао је Патријар Порфирије у Генералном секретаријату Републике Србије.

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве који су се сабрали на редовном овогодишњем архијерејском Сабору СПЦ, а на позив председника Републике Србије господина Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, у среду, 18. маја 2022. године. Тим поводом, председник је захвалио Патријарху Порфирију на доласку и говорио је о притисцима на Србију због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Патријарху. У име браће архијереја Патријарх Порфирије се обратио присутнима и рекао да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна. Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта –то није напросто само гео-политички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став.
Његова Светост наводи да је став цркве пре свега увек став молитве Богу за мир зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или с друге стране сукоб зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве и ми као Сабор и као црква  и као појединци, Епископи трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу.
Патријарх Порфирије наглашава да су се на овом Сабору водили идејом мира, али и чињеницом да кад говоримо како верујемо у Цркву кажемо да је црква једна и верујемо у једну цркву. Водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим православним црквама да живимо у том духу иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство.
У свом обраћању, Патријарх Порфирије закључује да ми као СПЦ смо 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима. Молитвама и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама и свих других људи и оних који су чланови Македонске Православне Цркве или јесу њиховог и нашег народа да дођемо до оног што се показало да је чежња и потврда и једних и других остваримо јединство, да се врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим православним црквама тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто немогуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе. Црква ће бити отворена за сваку врсту сарадње, за све што је добро, благодат за све грађане државе Србије и за све грађане света. Извор: Тв ХрамХра
​

"Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!" Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

Руска православна црква поздравља обнављање евхаристијског и канонског општења Српске православне цркве са Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом, рекао је протојереј Николај Балашов, замјеник предсједника Одјељења за спољне црквене односе (ДЕЦР) Московске Патријаршије.
„Руска православна црква поздравља одлуку Српске сестринске цркве да обнови канонско општење са Македонском православном црквом, Охридском архиепископијом“, рекао је отац Николај за РИА Новости.
Он је подсјетио да је „раскол проузрокован неканонском аутокефалношћу МПЦ“, коју је једнострано прогласила Македонска црква још 1967. године.
– Сада су се православни у Републици Сјеверна Македонија вратили заједници са српском браћом као аутономна црква са правом широке независности како би преговарали о свом будућем канонском статусу. Радује нас одлука Архијерејског сабора Српске православне цркве и завршено превазилажење црквеног раскола који је трајало 55 година – додао је замјеник предсједника Одјељења за спољне црквене везе.
Подсјетимо, Архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом засједању 16. маја 2022. године најавио обнављање евхаристијског и канонског општења са Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом. Сабор СПЦ саопштио је јуче да прихвата за македонску цркву статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, који јој је додијељен још 1959. године и најавио успостављање пуног литургијског и канонског општења са њом. Ово општење прекинуто је 1967. године због једностраног проглашења аутокефалности од стране Македонске православне цркве.

Дана, 16. маја 2022. године, у 75. години живота, упокојио се у Господу Првојерарх Руске Заграничне Цркве, Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.
Митрополит Иларион је. након дуге болести, преминуо у 14.00 часова по њујоршком времену у једној од градских болница, наводи се на сајту Руске православне заграничне цркве. Епископ менхетнски Николај, викар Епархије источноамеричке, одслужио је крај упокојеног Првојерарха „Канон за исход душе из тијела“. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј Серафим Ган и јерођакон Пантелејмон (Жигалин). Истог дана у 19. 30 часова служен је парастос упокојеном митрополиту Илариону.
Митрополит Иларион (у свијету - Игор Алексејевич Капрал) рођен је 6. јануара 1948. године у Спирит Риверу (Канада). Дјетињство је провео на селу, ходајући три миље од куће до школе. Од младости је заволио Цркву, волио је да чита часописе и књиге духовног и моралног садржаја. Године 1967. уписао је Богословију Свете Тројице у Џорданвилу (САД). По завршетку Богословије 1972. године ступио је као искушеник у манастир Свете Тројице. 2. децембра 1974. године примио је монашки чин под именом Иларион (у част монаха Илариона, митрополита кијевског).
Године 1976.  рукоположен је у јеромонаха од епископа Менхетенског Лавра. Исте године дипломирао је на Универзитету у Сиракузи, гдје је магистрирао словенске науке и руску књижевност. Био је уредник енглеске верзије часописа „Православни живот“, док је радио као слагач у манастирској штампарији. Митрополит Филарет (Вознесенски) је 10. децембра 1984. године началствовао хиротонијом јеромонаха Илариона за Епископа Менхетна уз саслужење девет епископа. Као епископ Менхетна, био је одговоран за парохије у Пенсилванији. Десет година касније, захваљујући архипастирском труду епископа Илариона, број парохија у Епархији источноамеричкој порастао је на 64.
Након упокојења Првојерарха Заграничне Цркве митрополита Лавра, марта 2008. године, био је в.д. предсједник Архијерејског Синода РПЦЗ. Архијерејски Сабор РПЦЗ је 12. маја 2008. године изабрао архиепископа Илариона за шестог Првојерарха Руске Заграничне Цркве и узвео га у чин митрополита. Дана 18. маја 2008. године у Синодалној цркви Знамења у Њујорку празнован је новоизабрани Првојерарх Руске Заграничне Цркве Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.

Руска православна загранична црква (рус. Ру́сская правосла́вная це́рковь заграни́цей) је самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве од 17. маја 2007. године. Од 2008. поглавар је митрополит Иларион Капрал.
Настала је 1921. године у Сремским Карловцима у тадашњој Краљевини Југославији гдје је под вођством митрополита Антонија Храповицког одржан први велики сабор РПЗЦ. Сврха новообразоване Руске заграничне цркве била је да поново уједини растурене делове Руске цркве у Европи, Азији и Северној Америци. Деловала је самостално све до 17. маја 2007. године када је поново канонски сједињена са Московском патријаршијом.

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за јавност (16. маја 2022.)
​Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио:
– са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године;
– пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење;
– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;
– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;
– и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама. ​Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

 У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Српске православне Цркве 14. маја 2022. године у Oсновној школи „Свети Сава“ Модрича одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. На такмичењу су учествовали ученици 6. разреда основне школе а тема такмичења била је „Диван је Бог у светима својим“. Ова је тема обухватала реализоване наставне садржаје од другог до шестог разреда основне школе из Православне вјеронауке (у шестом разреду до наставне јединице „Васељенски сабори – преглед и појам Сабора“).
На завршно Републичко такмичење, након школских, општинских и епархијских такмичења, се пласирало 14 ученика са подручја Републике Српске и једна ученица из Федерације БиХ. Побједник Републичког такмичења из Православне вјеронауке, за школску 2021/22. годину, је ученик Основне школе „Васа Чубиловић“ из Градишке, Алекса Мајсторовић, који је освојио 98 бодова, од могућих 100 бодова.
По завршетку тестирања ученика прегледани су тестови, проглашени побједници, а потом су подијељени поклони свим вјероучитељима и ученицима, а затим су додијељене награде ученицима који су освојили прва три мјеста. Награде за овогодишње Републичко такмичење из Православне вјеронауке обезбиједио је Републички секретаријат за вјере Републике Српске и Катихетски одбор СПЦ. Послије додјеле награда у ресторану Монограм организован је свечани заједнички ручак за све ученике, вјероучитеље и госте.                 
​Инспектор-просвјетни савјетнк за Православну вјеронауку др Славољуб Лукић
-РЕЗУЛТАТИ РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ 
-ТЕСТ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ЗА ШКОЛСКУ 2021/2022. ГОДИНУ РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ 
-РЈЕШЕЊА ТЕСТА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ЗА VI РАЗРЕД - ШКОЛСКА 2021/2022. ГОДИНА РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ