​Имао сам част да са драгим пријатељима, највишим представницима верских заједница у Србији, присуствујем свечаном полагању заклетве председника Републике Србије г. Александра Вучића у Народној скупштини Србије.

​Реплике светогорских икона Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице са Свете Горе стигле су данас (29. 5. 2022.) у сплитски храм посвећен Светом Сави. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим, заједно са сплитским свештенством и мноштвом окупљеног верног народа дочекао је ове иконе немерљиве вредности, након чега је служена Света Архијерејска Литургија.
„Данас смо се окупили поводом велике радости, јер смо за нашу малу заједницу добили копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице која се налази у Хиландару и Богородице Млекопитатељнице која се налази у испосници Светога Саве у Кареји, на Светој Гори. Уз њих ћемо се, на овоме светом месту, молити Пресветој Богородици да буде заступница свих нас пред престолом Свевишњега и пред лицем Сина свога љубљенога који је Својим доласком на овај свет дао могућност свима нама да и ми постанемо мала браћа Његова. Дао нам је шансу да и ми постанемо 'богови по благодати' сједињујући се са Њим на светој Евхаристији и зато треба да се молимо пред овим иконама, иштећи Божију милост како за нас саме и наше ближње, тако и за читав овај свет, да се сви спасемо и изађемо пред лице Господње. Спасење можемо задобити само заједно, када се радујемо једни другима и налазимо Бога у својим ближњима, а то подразумева да треба да имамо љубави и према непријатељима својим и снаге да опростимо онима који нам зло чине, јер ћемо тако најпре заслужити милост Божију. Кроз ту љубав се угледамо на самога Господа који је након свих страдања која је претрпео од стране људи који су Га на крају и разапели, увек показивао, а и дан данас показује велику љубав према људском роду.
На крају желим да се захвалим господину Милану Поповићу, угледном привреднику из Србије, који је донирао ове иконе за нашу цркву у Сплиту. Ако Бог да, када му будем додељивао захвалницу за то, за нас велико дело, биће са нама, па ћу моћи и њему лично да захвалим као човеку који се брине о нама у Далмацији који смо често заборављени и кроз оваква дела видимо да ипак нисмо напуштени, како ни од Бога, тако ни од својих ближњих ван наше Епархије“, поручио је Владика далматински и позвао вернике да се пред овим иконама молимо за довршетак давно започетог сплитског Храма Светог Саве. Извор: Епархија далматинска

Свети мученик Теодот живио је у Анкири Галатијској у трећем вијеку. Био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у вријеме цара Диоклецијана. Свети Теодот је примио од Господа дар исцјељења и исцјељивао је болеснике полагањем руку на њих. Помагао је цркву и сахрањивао тијела светих мученика. Тако је сахранио и тијела 7 дјевојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тијела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посјечен је 303. године.  Погубљење се догодило, али олуја која се подигла спријечила је војнике да спале тијело мученика. Војници, сједећи у шатору, остали су да чувају тијело. У то вријеме, свештеник Педимент је ишао оближњим путем, водећи магарца са товаром вина из свог винограда. У близини мјеста гдје је лежало тијело светог Теодота, магарац је изненада пао. Војници су му помогли да га подигну и рекли су Педименту да чувају тијело погубљеног хришћанина Теодота. Свештеник је схватио да га је Господ својим Промислом довео овдје. Положио је свете остатке на магарца и однио их на мјесто које је Свети Теодот назначио за своје сахрањивање и са чашћу их положио у земљу. Послије тога, подигао је цркву на овом мјесту. 

​Ознака са називом манастира Високи Дечани поново је уклоњена са “Гугл” мапа, што је нови удар на ту светињу Српске православне цркве /СПЦ/, оцијенио је директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић. 
“Нови удар на манастир Високи Дечани. Умјесто да му врате 24 хектара земље, манастир бришу са мапе”, написао је Петковић на “Твитеру”. 
Ознака са називом манастира Високи Дечани, једног од најзначајнијих манастира СПЦ и једног од четири споменика УНЕСКО на Косову и Метохији, поново је обрисана на “Гугл” мапама. “Ово је други случај ове године. Провокације се настављају!”, наведено је на “Твитеру” манастира Високи Дечани. 
Уставни суд самопроглашеног Косова је у мају 2016. потврдио власништво манастира Високи Дечани над хектарима земљишта.
Ова одлука још није спроведена упркос бројним апелима.

Митрополит виленски и литвански Инокентије обратио се Московској патријаршији са молбом да Православној цркви у Литванији (у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника и једна је од девет традиционалних вјерских заједница у Литванији) додијели статус самоуправне цркве. Ријеч је о посебном статусу Цркве, блиском аутономији. Тренутно су Летонска, Естонска и Молдавска православна црква, као и Руска православна загранична црква, самоуправне. Све ове Цркве су самосталне у организовању свог црквеног живота и доношењу одлука, уз одржавање канонске везе са Московском Патријаршијом. Молбу митрополита виленског и литванског Инокентија прихватио је на разматрање Свети синод Руске православне цркве, који је 27. маја ове године одлучио да оснује одговарајућу комисију за рјешавање овог питања. 
По мишљењу митрополита Инокентија, поента је, заправо, да се статус Православне цркве у Литванији доведе у склад са реалношћу, будући да и данас све одлуке њена јерархија самостално доноси. 
„Наша црква није московска или руска, већ литванска, све одлуке о њеном управљању доносе се у Литванији. У потпуном одсуству било каквих финансијских веза са Московском Патријаршијом, одржавамо канонску и молитвену везу са Мајком Црквом и вјерност традицијама руске православне побожности“, подсјетио је митрополит Инокентије. 
Предстојатељ Литванске православне цркве је истакао да је учињен веома важан корак ка стицању веће независности Православне цркве Литваније. „Ја бих то назвао“, нагласио је, „историјским догађајем“. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања извора

Свети апостол Андроник, апостол из реда 70-рице и његова помоћница у апостолским трудовима, света Јунија, били су рођаци апостола Павла (као што сам Павле пише  посланици Римљанима 16, 7). Вриједно су радили, проповиједајући Јеванђеље незнабошцима, како апостол Павле помиње у Посланици Римљанима: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа“ (Рим 16, 7). Свети Андроник је хиротонисан за епископа Паноније, али проповијед њега и свете Јуније проширила се и у друге земље, далеко изван граница  његове епархије. Напорима светих Андроника и Јуније основана је Црква Христова, пагани су се окренули богопознању, многи незнабожачки храмови су престали да постоје, а умјесто њих настале су хришћанске цркве. Из службе у част ових светитеља познато је да су они претрпјели мучеништво за Име Христово.
​
У 5. вијеку, за вријеме царева Флавија Аркадија (395—408) и Хонорија (393 –423), њихове свете мошти су пронађене у Евгенији, близу Цариграда заједно са моштима других мученика. Благочестиви клирик Никола добио је откривење да се међу 17 мученика налазе и мошти светог апостола Андроника. У XII вијеку је цар Андроник I (владао од 1183. до 1185) саградио величанствени храм у част апостола Андроника.

​У медијима је раније кружила информација да је цариградски патријарх добио од премијера Грчке Киријакоса Мицотакиса „пристанак на исељење руског монаштва“
Атина, 30. мај. Цариградски патријарх Вартоломеј изјавио је да нема намјеру да протјера руске монахе са Атоса ако се „понашају разборито“. Он је то изјавио у интервјуу грчкој радио-телевизији  ЕРТ1 уочи путовања 27-29. маја на Атос, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
„Ово није први пут да посјећујем Свету гору као ходочасник“, рекао је патријарх Вартоломеј. – Осам пута сам био на Светој Гори. 30 година након што ме је Бог удостојио да сједнем на цариградски престо, желим да је поново посјетим да јој захвалим за овај велики благослов.
„Говориле су се и писале неке чудне ствари да ћу ићи да протјерам руске монахе. Ово су митови. Немам намјеру никога да протјерујем. Нећу ваљда бити испровоциран да урадим тако нешто. Нека се понашају мудро да нико не буде избачен. То су ствари које се саме по себи разумију. Идем тамо као ходочасник“, рекао је Патријарх.
Раније је портпарол грчког Министарства спољних послова Александрос Папајоану изјавио да не може ништа да каже о могућем протјеривању руских монаха из православних манастира на Светој Гори. Папајоануове изјаве је 19. маја проширила прес служба Министарства спољних послова. „Управа Свете Горе је у надлежности Министарства спољних послова, има посебан статус према [грчком] Уставу. <...> Тренутно немам шта да кажем о овоме“, рекао је Папајоану, одговарајући на питање о могућем протјеривању монаха након недавних догађаја у манастиру Есфигмен, гдје је, како су писали локални медији, стигла група „крајње десних руских националиста”.
Секретар за међурелигијске односе Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Димитриј Сафонов је 16. маја рекао да се Руска православна црква плаши да би руски монаси могли да буду исељени са Атоса. Он је навео информацију из медија да је патријарх Вартоломеј добио од грчког премијера Киријакоса Мицотакиса „пристанак на исељење руског монаштва“.
Манастир Есфигмен је један од двадесет светогорских манастира и заузима 18. мјесто у хијерархијском поретку светогорских манастира. Шездесетих година прошлог вијека дошло је до несугласица између Есфигмена и Цариградске патријаршије када се папа, 1964. године, састао са цариградским патријархом Атинагором на заједничкој молитви. Као одговор на ово, монаси манастира Есфигмен су у апелу отворено оптужили патријарха за везе са Ватиканом и екуменизам. 2005.године успостављена је канонски призната заједница манастира, који има право на посјед манастира.

У шестој недјељи по Васкрсу, на празник Преподобног Теодора и Светог мученика Вукашина, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у селу Турјак код Градишке, уз саслужење свештеника и ћакона епархије бањалучке.
~ У празничној омилији владика Јефрем је поучио вјерни народ ријечима: “Православна Црква не познаје дефетизам! То посебно свједочи и ово мјесто.
Сјећам се врло добро како се почело - с тешком муком. Када нико није вјеровао у успјех. Али Божија воља је побиједила. Почели смо на згаришту с храмом, потом свештеничким станом - а ево ту је и нова сала. Али то није крај - дужни смо радити и даље - јер, како рекох - Црква не стаје.
И немамо право да станемо због предака који су нас обавезали! Ово су благословени крајеви - ми то само требамо открити.” Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.
Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.
Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!”
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.
Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

​Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. вијека, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.
Волио је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, гдје је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавјештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.
Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“
Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса.
После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Извор: Радио Светигора

Теодор Блажени је био један од омиљених ученика Пахомија Великог. Теодор је био син богатих и племенитих родитеља. Рођен је око 316. године у Египту. Био је омиљено дијете своје мајке због своје интелигенције и побожности.Од малена је горио љубављу према Богу.  Када је имао дванаест година, отишао је у школу на очев захтјев. 

Недалеко од села у коме су живјели Теодорови родитељи био је манастир. Овде је сваки брат живио одвојено од осталих, у својој ћелији. Са четрнаест година отишао је у манастир Тавенисиот код преподобног Пахомија, желећи да служи Господу. Ускоро су га сви завољели због његове интелигенције, побожности и скромности. Велики подвижник га је прихватио, видећи у њему истинско звање за монашки живот. А младић, ојачан Божијом благодаћу, радо је подносио све врсте трудова и свакојака лишавања и из дана у дан напредовао на путу светости. Касније - након смрти светог Пахомија - Теодор је постао игуман манастира. Умро је око 368 године. 
Теодора Блаженог одликовало је широко познавање Светог писма.

1451. султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море.
Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом.
Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града.
За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну.
Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри.
Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши  негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је  три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.

​Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан  обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. 
Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била
разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг.
Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium»  - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ...
Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна,  у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. 
На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ...

У пост-васкршњем периоду у нашој цркви је прочитано неколико Јеванђеља, од којих је свако имало посебно значење и за која се, у исто вријеме, испоставило да су смислено повезана. А данашње читање Јеванђеља о исцјељењу слијепог, попут Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, које је читано прије двије недјеље , говори нам о томе како је наш Господ Исус Христос показао Своју љубав према људима. Не само ријечју, већ и дјелом. И дјело које је чак претпостављало чуда. Ова јеванђеља нас подсјећају да Бог није само љубав упућена нама, љубав која је спремна да се излије на нас у најтежим животним ситуацијама, чак и понекад превазилазећи законе природе. У овим јеванђелским читањима, не мање пажње се поклања још једној веома важној теми. Ово више није тема Божанске љубави, већ људска захвалност, људска способност да се одговори на Божји дар.
Традиционално, на недјељној литургији шесте недеље по Васкрсу чита се готово цијела девета глава Јеванђеља по Јовану. У овој глави описана је прича о човјеку слијепом од рођења, којег ће Спаситељ излијечити, а такође описује и даље повезане догађаје. "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења"(Јн 9,1).

Раније је Министарство просвјете објавило на званичном интернет порталу правних информација нацрт резолуције „О усвајању основних правила руског правописа“. Према правилима предложеним у њему, препоручује се писање великим словом имена лица Свете Тројице и виших бића која су предмет религиозног поштовања у монотеистичким религијама: Бог, Господ, Створитељ, Свевишњи, Спаситељ, Дух Свети, Света Тројица, Богородица, Јехова, Алах, а такође и ријечи као што су Небо, Црква, Провиђење, Промисао, када се користе у духовном смислу. Предлаже се и писање личних имена паганских божанстава великим словом, на примјер: Марс, Јунона, Перун. "Писање ријечи Бог великим словом повратак је на постојећу традицију, која је нарушена у атеистичком периоду наше државе. Држава је показала своје непоштовање према осјећањима вјерника. Он је нагласио да приликом усвајања правописне реформе треба узети у обзир мишљење представника свих традиционалних религија земље.
Говорећи о писању ријечи као што су "сатана", "ђаво", "демон", "антихрист", он је позвао да се фокусира на исту предреволуционарну праксу. „Потребно нам је свеобухватно проучавање овог проблема, али, по мом мишљењу, мјерило су норме које су се развиле у предреволуционарном периоду. Ријеч „сатана“ писана је малим словом. Можда би то било логично у контексту иницијативе да се „Бог“ пише великим словом,а ријечи „сатана“ и „ђаво“ – да се пишу малим“, закључио је представник Руске цркве.
Како је за РИА Новости објаснио шеф просвјетног одбора Руске православне цркве протојереј Максим Козлов, у предреволуционарној Русији ријечи „сатана”, „антихрист”, „ђаво”, „лукави”, „непријатељ људског рода" обично су се писали малим словом, а "Бог", "Тројица" и тако даље - великим. У совјетско вријеме све ове ријечи су писане малим словом. Сада се ова норма мијења - ријечи "Бог", "Тројица", "Провиђење" пишу се великим словом и хвала Богу“, рекао је Козлов.
По ријечима настојатеља храма Свете Татјане на Московском државном универзитету, протојереја Владимира Вигиљанског , функционисало је и правило броја: оно што није имало множину писало се великим словом. „Није пагански бог једини, незнабошци имају много богова. Исто и са ријечима „демон”, „ђаво”, „антихрист” (у Откровењу Јована Богослова ријеч „антихрист” је употријебљена у множини). Важан је и однос аутора према теми. Дакле, у савременој литератури сам срео ријеч „Сатана“ са великим словом“, објаснио је протојереј за РИА Новости.
Сасвим је природно да вјерник ријеч „Бог“ пише великим, а „сатана“ малим словом, рекао је митрополит Тверски и Кашински Амвросије (Јермаков) у интервјуу за РИА Новости. „То се десило у нашем језику: писати великим словом значи показати изузетно поштовање према некоме. Ако то радимо у односу на човјека и то је норма језика и показатељ такта, онда је то још више. вриједи тако писати о Богу. Сходно томе, наставио је Он, када пишемо о негативним стварима – антихристу, сатани – не користимо велико слово“, нагласио је Митрополит.
Такође, додао је, „демон“, „сотона“ и „ђаво“ су заједничке именице, „за разлику од, на примјер, сопственог имена ђавола у вријеме када је био анђео – Деница – које се пише великим словом."

Резолуција Сабора Украјинске православне Цркве од 27. маја 2022. године
Усвојене су допуне и измјене Устава које свједоче о потпуној самосталности и независности Украјинске православне Цркве.
Сабор Украјинске православне Цркве (у даљњем тексту: Сабор), одржан 27. маја 2022. године у Кијеву, разматрао је питања црквеног живота, која су настала као посљедица војне интервенције Руске Федерације на Украјину. Као резултат рада Сабор је донио сљедеће:
1. Сабор осуђује рат као кршење Божје заповијести “Не убиј!” (Изл 20, 13) и изражава саучешће свима који су страдали у рату.
2. Сабор се обраћа властима Украјине и властима Руске Федерације са захтјевом за наставак преговарачког процеса и тражење снажног и разумног договора која би могао зауставити крвопролиће.
3. Изражавамо своје неслагање са ставом Патријарха московског и цијеле Русије Кирила у поггледу рата у Украјини.
4. Сабор је усвојио одговарајуће допуне и измјене у Уставу о управи Украјинске православне Цркве, које свједоче о потпуној независности и самосталности Украјинске православне Цркве.
5. Сабор одобрава одлуке Архијерејског Сабора Украјинске православне Цркве и одлуке Светих Синода Украјинске православне Цркве, чији су састанци одржани у раздобљу након посљедњег Сабора Украјинске православне Цркве (8. јула 2011.године). Сабор одобрава рад Канцеларије за послове и синодалних институција Украјинске православне Цркве.
6. Сабор је разматрао да се обнови мироварење у Украјинској православној Цркви.
7. У периоду ванредног стања, када су односи између епархија и црквеног центра компликовани или изостају, Сабор сматра сврсисходним дати епархијским архијерејима право да самостално одлучују о појединим питањима епархијсог живота која спадају у надлежност Светог Синода или Предстојатељаа Украјинске православне Цркве, с накнадним, када се обнови могућност комуникације, обавјештавањем вођства Цркве.
8. Однедавно је за нашу Цркву посебно актуелан нови пастирски изазов. Током три мјесеца рата више од 6 милиона грађана Украјине било је присиљено отићи у иностранство. То су углавном Украјинци из јужних, источних и централних области Украјине. Значајан дио њих је одан Украјинској православној Цркви. Зато у Кијевску митрополију Украјинске православне Цркве стижу апели из различитих земаља са захтјевима за отварање украјинских православних парохија. Очигледно је да ће се многи наши сународници вратити у домовину, али доста њих ће остати на сталном боравку у иностранству. У том смислу Сабор изражава дубоко увјерење да Украјинска православна Црква не може оставити своје вјернике без духовне бриге, мора стајати на њиховој страни у њиховим искушењима и организовати црквене заједнице у дијаспори. Неопходно је даље развијати мисију у иностранству међу православним Украјинцима, ради очувања њихове вјере, културе, језика и православног идентитета.
9. Свјестан посебне одговорности пред Богом, Сабор изражава дубоко жаљење због недостатка јединства у украјинском православљу. Сабор постојање раскола доживљава као дубоку болну рану у црквеном тијелу. Посебно је жалосно да су недавни поступци цариградског патријарха у Украјини, који су резултирали формирањем “Православне Цркве Украјине”, само продубили неспоразуме и довели до физичких обрачуна. Али чак и у таквим кризним околностима Сабор не губи наду у наставак дијалога. Да би се дијалог одржао, представници ПЦУ требају:
– зауставити запљену цркава и присилна преузимања парохија Украјинске православне Цркве.
-спознати да је њихов канонски статус, како је то одређено у “Уставу Православне Цркве Украјине”, заправо неаутокефалан и значајно инфериоран у односу на слободе и могућности у проведби црквених активности које су предвиђене Уставом о управљању Украјинском православном Црквом.
– ријешити питање каноничности јерархије ПЦУ, јер је за Украјинску православну Цркву, као и за већину Помјесних православних Цркава, сасвим очигледно да је за признавање каноничности јерархије ПЦУ потребно успоставити апостолско прејемство њених епископа.
Сабор изражава дубоко увјерење да кључ успјеха дијалога треба бити не само жеља за поновном обновом црквеног јединства, него и искрена жеља за изградњом властитог живота на темељу хришћанске савјести и моралне чистоте.
10. Сумирајући резултате обављеног рада, Сабор упућује благодарствену молитву милостивом Господу за могућност братског општења и изражава наду у престанак рата и помирење зараћених. По светом апостолу и јеванђелисту Јовану Богослову „Да буде с вама благодат, милост, мир од Бога Оца и од Господа Исуса Христа, Сина Очева, у истини и љубави" (2 Јн 1, 3). извор

РПЦ: Нисмо званично обавијештени о одлуци Украјинске цркве
Руска православна црква није добила никакво обавјештење од Украјинске православне цркве о томе да проглашава независност, самим тим не може да прокоментарише такву информацију, истакао је портпарол Московске патријаршије Владимир Лејгода.
Лејгода је рекао да ће Руска православна црква наставити да се моли за очување јединства са канонском Украјинском православном црквом.
- Будући да нисмо добили никакво обавјештење од Украјинске православне цркве, не можемо да реагујемо на информацију коју добијамо из медија и интернета. Молимо се о очувању јединства и на прекиду крвопролића - истакао је Лејгода.
Он је навео да се Украјинска православна црква налази у тешкој ситуацији и трпи притисак од власти, расколника и националистичких представника јавности, пренио је "Спутњик".
- У ситуацији када спољне силе покушавају да разруше јединство Руске православне цркве, било би неодговорно са наше стране да коментаришемо одлуке које једнострано доноси Украјинска православна црква - закључио је Лејгода.

Митрополит Иларион: Јединство РПЦ и УПЦ се одржава
Јединство између Руске православне цркве и канонске Украјинске православне цркве се одржава, а РПЦ ће наставити да га јача, изјавио је руководилац Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Иларион.
„Јучерашњим одлукама Украјинска православна црква је још једном потврдила да је самостална, да се њен центар налази не у Москви, већ у Кијеву , да не зависи од Москве ни административно ни финансијски, нити на било који други начин. Јединство између две цркве опстаје и ми ћемо и даље наставити да јачамо то јединство , наставићемо да се молимо за нашу јединствену свету православну цркву“, наводи се у видео-поруци Илариона на Инстаграму (мрежа је забрањена у Русији као екстремистичка организација). Извор:Спутњик 

Кримска епархија против независности УПЦ
Симферопољска и кримска епархија Украјинске православне цркве (УПЦ) одбила је да на Сабору гласа за независност од Руске православне цркве.  „Симферопољска и кримска епархија остаје под омофором Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије“, саопштила је данас прес-служба те епархије, преноси Интерфакс.
У саопштењу се истиче да је делегација Симферопољске и кримске епархије једногласно гласала против усвајања одлуке Сабора и предложених измјена и допуна повеље УПЦ, према којима она постаје независна.  Додаје се да је митрополит симферопољски и кримски Лазар скренуо пажњу члановима Сабора да је тренутни канонски статус УПЦ као самоуправног дијела Руске православне цркве оптималан. Сабор УПЦ, који је одржан дан раније у Кијеву, изразио је неслагање са ставом патријарха Кирила у вези са ратним дејствима у Украјини и усвојио измјене и допуне повеље УПЦ, које значе њену потпуну независност. Касније се испоставило да ове промјене неће утицати на све епархије УПЦ, а посебно неће имати значаја за Доњецку епархију. Извор: Танјуг

Руски патријарх Кирил каже да разумије одлуку УПЦ 
"Потпуно разумијемо како Украјинска православна црква пати данас", рекао је поглавар Руске православне цркве у московском Саборном храму Христа Спаситеља 29. маја. Он је додао да су "духови злобе" хтјели да раздвоје православни народ Русије и Украјине, али у томе нису успјели.

Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. од незнабожачких родитеља и стекао је добро световно образовање. Од младости је имао добре особине, био је чедан и разуман. Када је Пахомије имао 20 година, био је позван у војску цара Константина који се борио против Максенција..
Регрути су смјештени у зграду градске тамнице под заштитом стражара. Локални хришћани су долазили са залихама хране, хранили војнике и марљиво их служили. Када је младић сазнао да ови људи то чине због свог Бога, испуњавајући Његову заповијест да воли друге, то је дубоко дирнуло његову чисту душу. Пахомије је обећао да ће постати хришћанин. Враћајући се из војске послије побједе, Пахомије је примио свето крштење, настанио се у забаченом селу Шенесит и одмах почео да води строг аскетски живот. Осјетивши потребу за духовним учитељем, обратио се тиваидском пустињаку Паламону, старац га је примио с љубављу и почео је ревносно да се подвргава монашким подвизима по узору на свог учитеља.
Одвојивши се од свог учитеља Авве Паламона, с којим је у подвизавању провео око десет година, Пахомије је на источној обали ријеке Нил, у селу Тавениса (Горња Тиваида), основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа.​Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота.
​Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак примјер за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.
Од дјела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких правила), са 192 кратке ставке, подијељене на четири дијела (правила и упутства, правила и епитимије, правила и закони и уредбе).  Поред тога, Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11 Писама. 

Света Гликерија претрпјела је мучеништво за вјеру Христову у другом вијеку током прогона хришћана од стране цара Антонина (138-161). Потицала је из племићке породице, отац Макарије био је градоначелник Рима, касније се преселио у трачки град Тројанопољ. Света Гликерија је рано изгубила оца и мајку. Приближивши се хришћанима, окренула се правој вјери и свакодневно посјећивала храм Божији.

Владар Тројанопоља Савин, добивши царско наређење за приморавање хришћана на жртвовање идола, одредио је за становнике града дан општег обожавања идола Зевса. Света Гликерија чврсто је одлучила да страда за Христа и рекла је хришћанима о својој намјери, замолила их да се моле да јој Господ пошаље чврстину да издржи муке. На Зевсов празник, света Гликерија, нацртавши знак крста на свом челу, појавила се у храму показујући свима свети крст уписан на челу. Усрдно се молила Богу да Он просвети незнабошце и сруши камени идол Зевса. Изненада се зачу грмљавина, статуа Зевса срушила се на под и разбила на ситне комаде. У бијесу, гувернер Савин и свештеници наредили су народу да каменује свету Гликерију, али бачено камење није додирнуло светитељку. Света Гликерија је била затворена, гдје јој је дошао хришћански свештеник Филократ и ојачао мученицу за подвиг који је био пред њом. Намјесник ју је у тамници мучио глађу. Али Гликерију је хранио анђео Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву свијетлу. Тамничар Лаодикије видјевши то чудо повјерова у Христа и одмах га посјекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, гдје је остала неповријеђена. Најзад су је бацили пред лавове, гдје света дјева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Епископ Дометије и ираклијски хришћани сахранили су свету мученицу Гликерију. Из њених моштију потекло је миро. 

Око 2.000 година стар подземни град на југоистоку Турске за који се вјерује да је највећи икад откривен вјероватно је био уточиште за прве хришћане који су тражили уточиште од римског прогона, кажу истраживачи.
Конзерватори у Мидијату у провинцији Мардин су пуком срећом открили овај масивни подземни простор док су, прије око двије године, чистили низ историјских улица и зграда у граду. Наишли су на скривени улаз у пећину, а затим уочили необичан пролаз - који их је одвео до колосалног комплекса који је оставио археологе у чуду. Уз то, неки локални становници већ су знали да постоје пећине испод Мидијата, али нису знали да постоји цио подземни град. „Док су куће на врху датоване у 17., 18. и 19. вијек, испод је потпуно другачији град“, рекао је Гани Таркан, директор Музеја Мардин и руководилац ископавања.  „Тај град је стар 1.900 година. Истраживачи процјењују да је на том мјесту можда било смјештено до 70.000 људи и да је првобитно изграђено као скровиште прије више од 1.900 година. Вјерује се да је ово вјероватно највећи такав комплекс на свијету. 
Гани Таркан, који води ископавања и вршилац дужности директора Мардиновог музеја, објашњава да комплекс обухвата тунел дуг преко 92 метра и скоро 50 одаја, укључујући и оне за које се чини да су биле стамбене просторије, силоси за складиштење жита, бунари и богомоље. „Породице или групе које су примиле хришћанство обично су се склањале у подземне градове да би избјегле римски прогон“, рекао је Таркан.
„Вјероватно је подземни град Мидијат био један од стамбених простора изграђених за ову намјену. Ово је област у којој мислимо да је најмање 60-70.000 људи живјело под земљом“, додао је он.
Молитвени простори очигледно укључују хришћанску цркву и јеврејску синагогу са великом салом, са Давидовом звијездом на једном од зидова. У комплексу су пронађени бројни историјски артефакти и украси, укључујући римске новчиће и уљане лампе сличне онима описаним у јеванђељима, што према Гани Таркану показује да је подземни град можда изграђен у 2. вијеку. Преостаје је велика површина за ископавање. Таркан процјењује да је до сада истражено мање од 5% подземног града, сада познатог као Матиате што значи „град пећина“— на површини од преко 100.000 квадратних стопа (10.000 квадратних метара). Он мисли да би цијели комплекс могао бити већи од 4 милиона квадратних стопа (400.000 квадратних метара) по површини и да би био довољно велик да прими између 60.000 и 70.000 људи. 
„Хришћанство није било званична религија у II вијеку. Породице и групе које су прихватиле хришћанство углавном су се склањале у подземне градове да би избјегле гоњење од стране Рима“, рекао је Таркан. „Могуће је да је подземни град Мидијат био један од животних простора изграђених за ову сврху. Антички географи су писали да је јужни регион данашње Турске био насељен хришћанима прије њених централнијих дијелова и да су хришћани у тој области били жестоко прогоњени, не само од Римљана већ и од Персијанаца у четвртом вијеку, рекао је он.
Средњовјековни путници у региону у вријеме рата, такође, су извијестили да су затекли читаве градове потпуно празне од становника, па је могуће да су се становници у ствари сакрили под земљом на мјестима као што је Матиате, рекао је он.
У раном првом вијеку нове ере, римски званичници нису правили разлику између Јевреја и хришћана, јер су многи рани хришћани, такође, били Јевреји. Али то се промијенило 64. године нове ере када је цар Нерон окривио и потом почео да прогони хришћане због пожара који је захватио Рим. Иако су прогони били спорадични, наставили су се све до раног четвртог вијека; и док се о бројевима расправља, вјероватно је да су хиљаде хришћана погубљене за то вријеме. Међутим, 313. године нове ере, цар Константин је издао Милански едикт, којим је хришћанство постало легално и окончало прогоне; а 380. године цар Теодосије је издао едикт, којим је хришћанство постало званична религија Римског царства.
Лозан Бајар, археолог из Мардинове канцеларије за заштиту и надзор, сагласан је да су рани хришћани могли да користе Матиате да избјегну римски прогон.
„У раном периоду хришћанства, Рим је био под утицајем пагана прије него што је касније признао хришћанство као званичну религију“, рекао је он за Хуријет Дејли Њуз, турску новинску кућу. Такви подземни градови давали су сигурност људима и тамо су обављали своје молитве. Они су, такође, били мјеста за бекство."  Аутор: вјеронаука.нет на основу писања ових извора: Christianpost.com; Live Science

​Св. Епифаније кипарски  (око 310/320 - 403), познат по свом животу, учењу и чудима, био је син сиромашних јеврејских земљорадника који су живјели у Феникији, тачније селу Висандуку, недалеко од града Никеје. Оца је изгубио као дијете (када је имао 10 година), а мајка је вриједно радила да би издржавала двоје дјеце, сина и кћерку. Живјели су у великом сиромаштву, било је дана када нису имали ни хљеба. 
Постао је хришћанин нако што је видио монаха по имену Лукијан како даје своју одјећу просјаку. Погођен монаховом милошћу, Епифаније је затражио да буде упућен у хришћанство. Увидјевши силу вјере Христове крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. Након крштења повукао се  у манастир који је уредио његов духовник Лукијан. У манастиру сеподвизавао под вођством искусног старца Илариона, бавио се преписком грчких књига, успијевајући у монашком животу. За своје подвиге свети Епифаније је удостојен даром чудотворства, али да би избјегао људску славу, повукао се из манастира у пустињу Спанидрион. Тамо су га заробили разбојници и држали у заточеништву три мјесеца. Својом бесједом о покајању, светац је једног од припадника банде разбојника привео светој вјери у Истинитог Бога. Кад су пустили светог подвижника, разбојник је кренуо са њим. Свети Епифаније га је одвео у свој манастир и крстио именом Јован. Од тада је постао одани ученик светог Епифанија и пажљиво је записивао живот и чуда свог учитеља. 
Доцннје оснује засебан манастир гдје се прочуо по цијелој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. У 60 години постао је епископ града Саламина, и као епископ управљао је црквом Божјом 55 година. Живио је укупно 115 година,Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требао по жељи царевој и царичиној да осуди св. Јована Златоуста. Приспевши у Цариград он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио c царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: ,,Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: „страдалниче Јоване, одолијевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до мјеста, у које те прогоне". – И оба ова цветитељска иророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста Епифаније тајом сједе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; a Златоуста отјера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај уз пут умре. Упокоји се св. Епифаније 403. године.Епифаније је био веома образован, знао је пет језика - грчки, латински, јеврејски, египатски и сиријски - и написао је неколико духовних књига од којих је иајпозпатија "Ковчежић" (грчки: Панарион), у којем су изложене и побијене 80 јереси. Седми васељенски сабор назвао је светог Епифанија оцем и учитељем Цркве.

Патријарх Порфирије: Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске и  благосиља, одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. У исто време Свети Сабор наше Цркве је ставио у дужност Синоду и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом о чему ће бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ и васкрсе и у нама oно што је дар Божји био, а по нашим слабостима и немоћима што се раслабило. Васкрсе Господ људску природу, васкрсе све оно што је створено за Царство Божје, за живот вечни. Васкрсе, браћо и сестре!
Ево благослова! У току канона Евхаристије овај голуб је био изнад наших глава, а сада је слетео пред нас. И то је неки знак, знак управо Васкрсења Христовог и Његове победе над сваким грехом, над сваких злом, над сваким промашајем, над сваком нашом себичношћу, егоизмом, над неспремности да праштамо једни другима, неспремности да дамо простора ближњем своме да и онда када је слаб, ако смо ми у Господу јаки, буде Њим обасјан и огрејан.
Блажењејши Архиепископе, браћо архијереји, браћо и сестре, верни народе ове предивне Богом благословене земље, земље украшене најлепшим бисерима православне духовности и културе, светињама Божјим пре свега, местима на којима су се вековима подвижници Божји молили, проливали сузе покајања, проливали сузе за спасење света и људског рода: радујмо се данас!
Радујмо се, јер нас је Господ погледао. Радујмо се, јер се са нама данас радује читава Црква! Радују се и небо и земља! Радују се и небо и земља онда када се браћа воле, када се грле у Христу Господу, када славе име Божје. Радујмо се и ми што смо ево, после педесет и пет година заједно служили свету Литургију најпре у Београду, а ево данас и у Скопљу, само у неколико дана други пут. Велики апостол народа, апостол Павле, говорио је Атињанима да је Бог створио од једне крви сваки народ човечанства и да је поставио унапред одређена времена и међе борављења тих народа на земљи. Створио је од једне крви све народе да би тражили Господа, јер по речима апостола, Бог није далеко од нас, ни од једног од нас, јер у Њему живимо, крећемо се и јесмо. Оно што јесмо, јесмо љубављу Божјом, и ако смо живи - Њим смо живи, а можемо бити и биолошки живи, али изнутра духовно мртви. По речима самог Господа, можемо бити окречени гробови. Све је, браћо и сестре, од Бога и у Богу. Све је од Христа Спаситеља нашег и све је у Њему. Бог је одредио границе, међе народа, али није поставио границе да се народи деле. Бог није поставио границе да народи међусобно буду супротстављени једни другима. Границе значе могућност да се сваки народ боље организује како би свој посебан печат и посебне дарове које је од Бога добио умножавао, да би тим Богом дарованим талантима растао, а не да би се затворио у себе, не да би био самозаљубљен. Бог је створио различитости и свакоме дао дар, таленат, посебност да би кроз оно што је добио и умножио могао себе да дарује другом, да својим даровима обогати другог и даровима других обогати себе како би у заједници и лепоти свих дарова сви били једно. Зато увек треба да знамо реч, молитву живог Господа нашег Исуса Христа који се моли за читав свет, за све људе,  и каже обраћајући Богу своме и Богу нашем да сви једно буду. Иако смо другачији, иако имамо неке посебности, у једном смо јединствени - у Христу смо једно. Сви носимо у себи Његову икону. Један је Господ, једна је Црква Његова! Једна је вера наша и љубав наша.
Зато се данас неописиво радујемо! Радујемо се у Господу јер се пред нашим очима збива чудо, а ми недостојни смо део тог чуда, учесници тог чуда. Господ нас је удостојио да оно што је било раздвојено од 1967. године буде исцељено. Апостол Павле каже: Јер вам предадох што и примих, да Христос умре за грехе наше. Ми смо, браћо и сестре, Блажењејши и браћо архијереји, исто примили од наших светих претходника и предака, од Светих Кирила и Методија, апостола словенских који су међу Словенима преносили и сведочили име Христово, примили смо од Светог Климента и Светог Наума, али и од Светог Саве и од Светог Николаја Охридског и Жичког, који је овде и на другим местима сведочио и проповедао Христа, све до Америке. Примили смо од њих и од многих светих претходника наших, светитеља Цркве наше, примили смо Господа Христа, примили смо Цркву Православну. Слава Богу, имаћемо, браћо и сестре, и ми прилику не само да сачувамо оно што смо примили, него да предамо и онима који долазе после нас Једну Свету Саборну Апостолску Православну Цркву.
Све се дакле мења у овом свету, речи су апостола Павла, којег сам поменуо, Господ је дао и међе и времена. Мењају се и границе и сигурно ће се опет мењати, али Црква Христова је једина која се не мења. Она је вечна. Она је стуб и тврђава истине, ни врата Адова неће јој одолети. Зато апостол Павле свету дужност и заповест поставља свима нама, обраћајући се Цркви у Коринту: Молим вас, браћо, именом Исуса Христа да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и у истој мисли.
Браћо и сестре, пре неколико дана смо служили у Београду, у храму Светог Саве, где је било више хиљада људи сабраних. Ево и данас овде сабрани служили смо свету Литургију у храму Светог Климента. Видео сам пре неки дан, а видим и сада, радост и љубав у очима свих вас. Видим и обавезу и задатак и поруку нама архијерејима, а то је да је ваша љубав и да су ваше молитве, и оних у Београду и вас овде, помогле да се превазиђу искушења и омогућиле да Бог учини чудо да покаже да разумемо да смо једни другима потребни, да не можемо једни без других, да смо једно Тело, да смо једно у Христу, да је Христос наша мера, да је Његова заповест закон по којем хоћемо да живимо, да је Он Алфа и Омега нашег постојања у историји и у вечности. Најпре због ваших молитава, браћо и сестре, и оних у Београду и ових овде, и ваше љубави и молитава свих светих, васпоставили смо јединство, а сада, браћо и сестре, дошавши овде доносимо вам још једну радост.
Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске где Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. Браћо и сестре, у исто време Свети Сабор наше Цркве ставио је у дужност Синоду Српске Православне Цркве и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће, наравно, уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом. После тога ће о томе бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Браћо и сестре, ми смо сигурни да ће и све друге помесне Православне Цркве са радошћу дочекати ову вест и да ће се радовати да расте Господ наш, да расте Црква Његова. Када делимо пламен љубави не постајемо сиромашнији. Напротив, пламен се разбуктава у огањ и обузима читаво ткиво, бива већи, бива шири. У овом тренутку и наша срца су испуњена вашом љубављу, вашим молитвама, вашим смирењем и радошћу. Испуњена благодаћу проширила су се до небеса, до мере у којој све вас смештамо у наше срце, у наша срца, у наше молитве које узносимо Господу да Он буде непрестано са вама, а и исто тако молимо вас да нас примите и у молитвама вашим обратите се Господу за нас.
Нека је велики Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је велики Господ наш Исус Христос Спаситељ и Црква Његова, а ми као сада што славимо Њега Господа нашег да Га славимо и у Царству небеском са свима светима и у векове векова. Амин! Христос Васкрсе!
Беседа на светој Литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, 24. мај 2022. године

​Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.

На позив Његовог Блаженства архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у канонску посету Македонској Православној Цркви- Охридској Архиепископији.
У пратњи Првојерарха Српске цркве стигли су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Преосвећена Господа Епископи: сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, викарни ремезијански Стефан и викарни топлички и изабрани шабачки Јеротеј.
Са благословом Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана Патријарха Порфирија и отачаствене архијереје на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски Петар и  Његово Преосвештенство Епископ хераклејски Климент, као и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији Невена Јовановић.

​Сјећање на једног од дванаест апостола Исуса Христа Симона Зилота (Кананита) наша црква прославља 23. маја. У апостолском списку код Матеја (10,4) и Марка (3,18) носи надимак Кананит, док се код Луке у оба његова списа наводи као Зилот (Лк 6, 15; Дап 1,13), и то углавном на десетом мјесту. Подаци у Јеванђељима о Симону Кананиту крајње су оскудни. Помиње се у списку апостола у Јеванђељу по Матеју (Мт 10, 4), Марку (Мк 3, 18), Луки (Лк 6, 15), а такође и у Дјелима апостолским (ДАП  1, 13). Зове се Симон Зилот или Симон Кананит да би се разликовао од Симона Петра. 
Апостол Симон, рођен у Кани Галилејској, био је син праведног Јосифа Заручника, брат Господњи у тијелу. Према Црквеном предању, био је онај женик из Кане, на чијој свадби је присуствовао Господ Христос с Богомајком. Господ је у кући Симоновој учинио своје прво чудо (Јн 2,1-11) - претворио је воду у вино током свадбеног весеља. Погођен таквим чудом, Симон је свим срцем и душом вјеровао у Исуса Христа као обећаног Спаситеља и, оставивши све, кренуо је за Њим.  Његов надимак је Зилот (јеврејски аналог је Кананит), тј. ревнитељ, добио је због снаге вјере у Христа и жеље да Му служи. Према другој верзији, могао је бити члан политичког и вјерског покрета Зилота који је постојао у Јудеји.
Послије Вазнесења Спаситеља и силаска Светог Духа на апостоле, Свети Симон је проповиједао Јеванђеље у Јудеји, Египту, Либији и Британији. Мученички је страдао у Абхазији. Према црквеном предању, тамо је мученички умро и разапет након тешких мучења. То се догодило у вријеме римског цара Трајана (96-117). Симон Зилот је сахрањен у Никопсији код Сукхумија. У деветнаестом вијеку, на мјесту његових подвига, у близини планине Иверскаја, основан је новоатонски манастир Симона Кананита. Пећина у којој се свети апостол подвизавао сачувана је до данас. Мошти светог апостола почивају у Ватикану у базилици Светог Петра.  Дио руке св. Апостола Симона Кананита од 1971. године чува у кивоту у цркви Сф. Импарати - Подеану у Букурешту.

​Патријарх Московски и целе Русије Кирил освештао је скулптуру анђела чувара Санкт Петербурга на 88. спрату "Лахта Центра" - највећег небодера у Европи.
Како се наводи на сајту Руске православне цркве, у крсту анђела су уткане мошти апостола Петра и Павла.
Председник борда директора "Гаспрома" Алексеј Милер показао је руском патријарху "Лахта Центар", где је смештено седиште компаније. Торањ најсевернијег небодера на свету висок је 462 метра. Извор: Спутњик

Прича о жени Самарјанки, може бити сагледана из више различитих аспеката, а ми ћемо је сагледати из једног – као причу о благодати. Ево како јеванђелист описује сусрет Христа и Самарјанке:
"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа". „Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај ми да пијем“. Самарјанка му рече: „Како то ти - као Јудејин - тражиш од мене, Самарјанке, да пијеш?"Одговори Исус и рече јој: „Кад би знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, замолила би га и он би ти дао воду живу." Рече му жена: „Господе, немаш ни чиме да захватиш, а бунар је дубок; откуда ти, дакле, жива вода? Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега сам, и синови његови, и стока његова?" Одговори Исус и рече јој: „Сваки ко пије од ове воде - опет ће ожеднети. А ко пије од воде коју ћу му ја дати - неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која увире у вечни живот. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца…" (Јн 4, 7-29).

Самарјанка, долази на бунар поподне, по врућини, а не ујутру, као обичне домаћице – ваљда зато што не жели да запне за око својим сусељанима. Код ње је, како би данас рекли било „све компликовано“, а угледне удате жене, посебно у патријархалним друштвима, склоне су да са жестоком мржњом мрзе такве жене – бојећи се за своје мужеве. Она најрадије уопште не би ни ишла на бунар – па моли Господа, „дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“,  али је жеђ тјера по воду. Жеђ је једна од тема ове приче и једна од важних тема Светог писма уопште. Као што каже пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујте без новаца и без плате вина и млијека” (Ис 55, 1). Свети Кирило Александријски каже да под "Водом живом" Спаситељ мсли на благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.
Ова жена је жедна воде; али жуди и за нечим другим – не мање потребним за живот од воде. Самарјанка је имала пет мужева - једва да је пет пута заредом била удовица, прије би се могло говорити о везама које су се завршиле прекидом. Ниједан од ових мушкараца није могао или није хтио да одговори на њену потребу за љубављу, прихватањем и сигурношћу. Искористили су њену потребу за тим - и отишли даље. Најприје је био период љубави, наде да је живот коначно почео, па је опет завршио без ичега - живот је био као вода која не гаси жеђ, или је гаси на кратко. Тада се помирила са чињеницом да ће бар неко бити поред ње - чак и ако се не понаша нимало као муж.
Јеванђеље је многослоно; и наравно, ова прича има директно, дословно историјско значење – говоримо о конкретној жени, са одређеним лицем и именом, коју је Исус срео у одређеном временском и просторном тренутку. Али јеванђеоски догађаји имају и другу димензију – ово је прича о људској души, која прво тражи срећу, па бар утјеху, па бар олакшање, а не налази је – јер се права срећа може наћи само код Бога.Како каже пророк Јеремија, „Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Јер 2, 13).

Исус јој говори „све што је учинила“ – и то није нимало угодно за њу. Али Он то јасно каже на неки други начин - а не као што су говорили трачеви на бунару. Чини се да Он проказује њен несрећни живот, али ова осуда доноси неочекиване плодове – она се не осјећа рањеном, пониженом, одбаченом. Напротив, она одлучно одлази својим сусељанима (оним људима, од којих је избјегавала сусрет на бунару тачно у подне) и смјело им проповиједа. „Све што је урадила“, што је била тема стида, понижења, кривице, претворило се у нешто друго. Исус види кроз њу – али је не осуђује и не одбацује; цијела прича о њеном паду, гријеху и бешчашћу, лажима које је чинила и лажима које је претрпјела од других, испоставља се као дио нечег огромног, тајанственог и лијепог – приче о њеном спасењу и спасењу цијелог свијета.
Као што Јосиф каже својој браћи у Књизи Постања: „Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост 50, 20).
Зло које је претрпјела ова жена, зло које је починила Бог тајанствено претвара у добро. Њени гријеси нису само опроштени; она сусреће Христа на свом животном путу – и захваљујући овоме испада да је тај пут водио Њему.
То се дешава овако – човјек постаје наркоман, ваља се на дно, и дозива Бога из дубине, а Бог га извлачи, а прича о његовом паду и спасењу испада за многе на назидање и корист. Или човјек почини злочин, оде у затвор, па се тамо покаје пред Богом – тада Бог узима његов гријех и његову несрећу, и обраћа га на спасење. Или се аборциониста каје за зло које је учинио и постаје борац за живот – а Бог користи своје претходно страшно искуство у овој новој борби.
Задивљујућа карактеристика новозавјетних наратива је да они не крију слабости, падове и гријехе Божјег народа. Апостоли су се препирали око почасних мјеста са десне и лијеве стране, и разбјежали када је Христос ухваћен; Свети Петар се трипут одрекао; Свети Павле је био сурови прогонитељ. Зашто апостоли говоре о томе? Не подрива ли то њихов ауторитет? Обично сви тежимо да се покажемо у најбољем могућем свјетлу, па зашто апостоли о њима говоре сасвим вољно? Апостол Павле објашњава зашто: „ Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни“ (1 Тим 1, 16).
Јеванђеље нам говори да људи који су пали и осрамоћени, који су далеко залутали и измучени, могу доћи Господу Исусу — и Он ће преобразити историју њиховог пада у историју своје милости. То је благодат Божија – која проналази сломљене, изгубљене, дубоко рањене својим и туђим гријесима, и даје им достојанство, радост и нови живот. Живот који дијеле са другима, тако да вода коју даје Христос постаје у њима извор воде која тече у живот вјечни.