Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора:
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. 
У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. 
На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. 

У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио:
-Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово.

Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом.
Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек,  друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што  нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави.

У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога.  У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења.
Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства.
Данас смо се овде сабрали да прославимо уједињење свих српских црквених области, дотад у различитим статусима и јурисдикцијама, у једну и јединствену Српску Православну Цркву, јер кажемо: Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Најпре у Једну, ако није Једна све остало онда не стоји! Нека би Господ дао, браћо и сестре, да увек будемо једно, али једно у вери у Христа, у вери православној, да увек будемо спремни да кажемо: Да, Господе, хоћемо сада и овде у историји, али и у векове векова, где си Ти прослављен, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин! Христос васкрсе!

***
По завршетку свете Литургије и чина призива Духа Светог, чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве су одржали у престоној дворани Патријаршијског двора. прву свечану Саборску седницу.  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изашао је, потом, у пратњи отачаствених архијереја, изасланика Председника Репубике Србије и министарке правде гђе Маје Поповић, председника Покрајинске владе г. Игора Мировића, градоначелника Српске Атине г. Милоша Вучевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимира Рогановића и председника општине Сремски Карловци г. Александра Стојкечића, на балкон Патријаршијског двора одакле је хиљадама сабараних прочитао Посланицу објављену поводом Стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије. 
У подне, на градском тргу испред Патријарашког двора и Саборне цркве започела је свечана академија, веома богат културно-уметнички прогам на коме су наступили еминентни црквени хорови, најбољи српски драмски уметници, културно-уметничка друштва и ученици Богословије „Свети Арсеније“ из Сремских Карловаца.

Протекле седмице у Паралимнију (Кипар) одржане су међуправославне консултације пред 11. Скупштину Свјетског савјета цркава која ће се одржати, од 31. августа до 8. септембра 2022. године, у Карлсруеу, Њемачка, под називом „Љубав Христова води свијет ка помирењу и јединству“. На овом великом скупу биле су заступљене скоро све православне цркве изузев Бугарске и Грузијска патријаршије. Овај скуп одржан је од 9. до 15. маја 2022. године.  Наиме, делегати из 20 источних православних цркава, чланова Свјетског савјета цркава, окупили су се ове недјеље на Кипру да се припреме за 11. скупштину ССЦ, као и да се заједно моле и размишљају о томе како да црквени дијалог остане отворен у позадини озбиљних изазова са којима се свијет данас суочава.
„ Изузетно је важно да се окупимо како бисмо формирали заједничку православну визију за састанак ССЦ“, рекао је свештеник Јоан Саука, вршилац дужности генералног секретара ССЦ. Ја се томе надам. 
„Молимо се, проучавамо, расправљамо и размишљамо са православне тачке гледишта о главној теми састанка: Христова љубав покреће свијет ка помирењу и јединству. Дискусије које се овде организују, такође, су усмерене на актуелне глобалне изазове и како 11. Скупштина ССЦ може помоћи у одржавању црквеног дијалога“, додао је свештеник др Јоан Саука.  Извор : Свјетски савјет цркава

Руска православна црква (РПЦ) има негативан став према видео игрицама због опасности да људи постану зависни од њих, изјавио је предсједник Одсјека спољних црквених веза (ДЕЦР) Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев).
„Црква у цјелини има негативан став према компјутерским игрицама, јер компјутерске игре носе опасност од зависности“, рекао је митрополит Иларион у емисији „"Церковь и мир" на ТВ каналу Русија 24 преносе РИА Новости. Како је нагласио архипастир, компјутерске игрице су „нека врста дроге, зато, са становишта Цркве, компјутерске игре углавном негативно утичу на психу људи“.
„Из тог разлога Црква не учествује у стварању компјутерских игрица, као што Црква не учествује у производњи дроге, јер сматра да је наркоманија дубоко опасна за човјека“, објаснио је духовник. одговарајући на питање гледаоца зашто Црква не развија такве игре.
Компјутерске игрице, према ријечима митрополита, по правилу воле дјеца и тинејџери, али понекад и одрасли. Истовремено, игрица, како је рекао, може да избаци човјека из његовог нормалног стања, гурнувши га у илузорни свијет, а опасност од компјутерских игрица лежи у томе што „човјек може да постане зависник од њих, као што људи постају зависни од алкохола и дрога“.
Аутор: вјеронаука.нет на основу писања РИА Новости

​Петак је 13. Разни веб-сајтови за вијести и новине нуде савјете како да избјегнемо невоље на овај дан. Дају нам препоруке о стотинама ситница: не сијецимо нокте, не отварајмо кишобран у стану при изласку са посла, не осврћимо се, не сусрећимо црне мачке и празне канте…У просјеку, једном до трипут годишње, добар дио човјечанства приређује себи дан апокалипсе. Тог дана живот им стане - не путују, вјенчања се не договарају, болнице су празне, операције се не обављају, куповине и трансакције не обављају, новац се не улаже (нпр: број продатих некретнина је у великом паду током петка 13.), цвијеће не сади... Још 1953. године Њујорк тајмс (Тhe New York Times) је израчунао да „сваки петак 13. проузрокује губитак земље од 250.000.000 долара“. Психолози су чак осмислили дијагнозу за такав осјећај – параскаведекатриафобија или страх од петка 13.
По креаторима сујевјерних чланака, на овај „баксузни петак“, требало би да останемо закључани код куће или у канцеларији и да се плашимо вирусних напада, хакерских упада и пљачки банака. Ни у ком случају да не користимо гаџете и интернет - јер никад не знамо шта може да се деси? Не разговарајмо ни са ким. Постоји много забрана - не јести укусну храну, на примјер, и не пити укусна пића. Креатори свих врста сујевјерних чланака тврде да у супротном ризикујемо да упаднемо у невоље. Лежати умотан у ћебе кључ је доброг дана, просперитета и успјешне каријере. Не мислити ни на шта забавно. Прочитајмо нешто досадно да буде разлога за смијех. Боље плакати.  Припремити се унапријед - знамо да је петак 13., зар не? Продуценти филмске индустрије поигравају тему популарног сујевјерја, подстичући интересовање за све мистериозно и бројећи милионе на благајни на благајни. Они који не вјерују у знамења су збуњени:
Зашто баш у петак и баш 13.?
Као и сва народна вјеровања, страх од броја „тринаест“ делује веома древно и долази из дубине вијекова. Публициста Натанијел Лакенмајер, у недавној студији открива да, за разлику од старијих знакова попут поломљених огледала, саплитања или црних мачака, који су настали у мрачном средњем вијеку, знак броја „тринаест “ појављује се тек у 17. вијеку. Хришћанска црква у Европи је, напротив, вољела овај број још у средњем вијеку – подсјећао је на јеванђеоске догађаје. Дванаест апостола и Христос, у многим црквама имамо тринаест купола у њихову част.
Аутор тврди да је успио да јасно локализује појаву овог сујевјерја. Испоставља се да се појавио тек послије 1665. године, у вријеме велике куге. У то вријеме постојало је вјеровање да ако се тринаест људи окупи за једним столом, један од њих ће умријети за годину дана. Постојала је чак и професија „четрнаестог госта“, који је био позван на састанак како би се избјегао несрећни број. Они који су вјеровали у ово сујевјерје објаснили су то прилично побожно: иста Тајна вечера, када су се дванаесторица апостола и Христос окупили за трпезом...
Могуће је и да се сујевјерје повезано са „тринаестим за столом” појавило због исте навике Британаца и других Европљана да све броје на десетине. Гарнитуре су се производиле са „парним бројем“ од дванаест апарата, а гарнитуре за намјештај су се израђивале од столова са дванаест столица. Отуда се родило вјеровање да за столом нема мјеста за тринаестог. Као, међутим, и четрнаести, петнаести, али мало ко је размишљао о томе. У то вријеме Европом је бјеснила куга и ма колико се окупило за трпезом, неко би заиста убрзо умро.
Ситуацију је подгријала статистика мртвих. Године 1665. сваки 13. је умро од куге, а касније сваки 15. Због тога се сујевјерје необично широко раширило и страх од броја „тринаест“ пренио се и на друге животне појаве. Ово сујевјерје наставља да стиче популарност и данас. Зграде могу имати спратове 12А и 12Б, или се 13. спрат може назвати "12+1". У оперским кућама понекад нема мјеста са овим бројем, а на бродовима после 12. кабине одмах иде 14. 13. ред понекад недостаје у авионима.
У Русији, током Првог свјетског рата створена је „Специјална армија“ у саставу руске армије уместо „13.“ армије. Током година Великог отаџбинског рата, када се такав значај више није придавао несрећним бројевима, напротив, совјетска подморница под називом С-13 показала се најуспјешнијом од свих подморница Балтичке флоте. Учествујући у најопаснијим војним операцијама, вратила се скоро са оног свијета, из самог срца пакла. „Нико не обраћа пажњу на срећу ако се догоди тринаестог, али ако тог дана немају среће, људи су спремни да окриве број, а не да траже прави разлог“, закључио је чувени дечији писац Френк Баум у својој књизи „ „Крпена дјевојка из Оза“ (The Patchwork Girl of Oz) (1913). Могуће је и да је роман Томаса Лосона из 1907. „Петак, тринаести“ одиграо значајну улогу у ширењу сујевјерја. У роману, бескрупулозни берзански брокер користи сујевјерје како би креирао панику на Вол Стриту на петак 13.

Од раних вијекова хришћанства настала је побожна традиција сјећања најважнијих јеванђеоских догађаја – Христове жртве на Крсту и Његовог Васкрсења – не само једном годишње, већ сваке недјеље. Тако се у сриједу, као и Велику сриједу, сјећамо издаје Спаситеља од стране Јуде, у петак - распећа, у суботу - погреба и силаска у ад, а у недјељу - Васкрсења из мртвих. У сриједу и петак је, дакле, установљен пост, а субота је одређена као дан молитве за упокојене. Недјеља је дан одмора, празник. Насупрот томе, петак није имао среће у народним вјеровањима – почео је да се сматра тужним, лошим даном због чињенице да се тог дана догодило распеће Спаситеља. Ако се у петак догоди нека невоља, љубитељи сујевјерја су говорили: „Шта хоћеш? Уосталом, распеће се догодило у петак.”
 
Став разних народа према бројевима?
Више од осталих сујевјерних Европљана, Шпанци су имали среће: вјерују да је несрећни дан уторак 13., а не петак уопште. За разлику од петка, то се дешава нешто рјеђе, 2017. године - само једном, а не двапут. Уторак у шпанском Martes, дан Марса, а Марса, паганског бога рата, сматрају оличењем зла. Зашто је онда дан у недјељи добио име по њему? Шпанци морају имати неке знаке. За Јевреје, Индијце и Египћане „тринаест“, напротив, је срећан број, а петак 13. поприлично срећан дан. Маје су биле истог мишљења о овом броју. Дошло је чак до тога да су у своје календаре додали и тринаести мјесец у нади да ће сада сигурно имати среће.
Из неког разлога, Кинези, такође, сматрају овај број срећним. У Хонг Конгу преплаћују телефонске бројеве који се састоје од јединица и тројки. Али страховито се плаше броја „четири“. Његов правопис је веома сличан њиховом хијероглифу, што значи "смрт". У неким кинеским солитерима нема четвртог, четрнаестог, двадесет четвртог, тридесет четвртог спрата... За четрдесете нисмо прецизирали.
У САД, упркос страху од броја „тринаест“ уобичајеног међу потомцима досељеника из Европе, на грбу има тринаест звјездица, тринаест пруга на застави и тринаест пера у сваком крилу америчког грба. . Чињеница је да су раније САД укључивале тринаест држава. Овај број је истицан у националним симболима, па чак и у новчаницама и требало је да нагласи идеју моћи државе само ако су сви њени делови уједињени и сваки не иде својим путем.
У Италији се многи плаше петка 17. јер се римски број XVII састоји од истих слова као латинска ријеч VIXI – „Мој живот је готов“.
У Индији се сматра лошом срећом да оперете косу или ошишате косу четвртком и суботом и сијечете нокте у уторак или суботу. У СССР-у се понедјељак сматрао несрећним даном: послије неуспјешног лансирања свемирске летјелице у понедјељак, Бајконур је тог дана у седмици престао да лансира било шта у свемир. Због популарности идеја о истраживању свемира, ово сујевјерје се брзо проширило широм земље. По истој логици, после неуспјеха лансирања ракете 24. октобра 1960. године и овај датум је сматран лошим даном. Добро је што су у руској космонаутици радили такви светила као што је академик Корољов, а неуспеси се нису дешавали често. У супротном, пола дана календара у СССР-у би се показало несрећним. Занимљиво, само 13. није било ниједне несреће током читаве совјетске свемирске ере. 
Стари Грци су имали несрећне бројеве „два” и „пет”, а сујевјерни Римљани чак педесет несрећних дана у години. Као што историчари примјећују, сви датуми су били повезани са поразима у освајачким походима. Давно, људи су развили страх од броја тринаест и од петка 13. Ово сујевјерје је заиста старо. За то постоји неколико објашњења. У старој Грчкој, број је био вишеструки од дванаест. Број „дванаест“ се сматрао стандардом, а „тринаест“ је био број који руши стандард, а Грци су га третирали прилично негативно.  
Други страх је изазвала народна прича да је наводно Јуда Искариотски био тринаеста особа која је сједјела на Тајној вечери. Ово је такође сујевјерје, јер ако пажљиво читамо Јеванђеље, видимо да је тринаести био Христос. Било је дванаест ученика, апостола, и ту је био њихов Учитељ. Треће објашњење је легенда о темпларима. Папа Климент V и француски краљ Филип Лепи су одлучили да униште све моћнији витешки ред Темпларе. Погром Темплара је започео 1307. године, а вођа реда Жак де Моле је ухапшен у ПЕТАК 13. октобра са још 60 најутицајнијих витезова.
Што се тиче самог броја тринаест, ми хришћани немамо право да везујемо Бога за било какве конкретне датуме и бројеве. Сви бројеви, календари и датуми су људски изум. У нашем грегоријанском календару данас је 13., али у јулијанском апсолутно није 13., у индијском, јеврејском такође. Бог је љубав. Милост Господња је недокучива. Господ ти може дати и опроштај и опомену, а нема везе са бројем – тринаести, први, други, десети. Ако Бога вежемо за број тринаест, одузимамо Његову милост, Његову љубав од Њега. С којим правом ми, хришћани, који вјерујемо у Бога, идемо у цркву, идемо на исповијест, причешћујемо се, да дајемо мистично значење неком броју који је приказан само у нашем календару? Ово је чисти апсурд. 
Један од највећих генерала, Александар Велики, рођен је у петак 13. Ова околност га није спријечила да освоји цио свијет. Када говоримо о броју „тринаест“, никако не треба размишљати о некаквом мистичном, окултном значењу. Ако извршимо упоредну анализу историјских догађаја за било који број – 1, 2, 3, 10, 13 – видјећемо да је на сваком од ових датума било и позитивних и негативних историјских момената. Сходно томе, ово није ништа друго до сујевјерје. То није поткрепљено никаквим историјским, библијским подацима.
Хришћанство има посебан однос према одређеним бројевима – седам светих тајни, помен мртвих се помиње деветог дана – али то није ништа друго до симболика. Знамо да је код Бога хиљаду година као један дан, а дан као хиљаду година. Концепт хронологије, 24 сата у дану, постоји само у нашим главама. Читамо у Библији да је Господ створио наш свијет за шест дана (седми је одмарао), али шта је седам дана? То је седам периода, али нису седам дана како их ми разумијемо. Који су то били периоди, не знамо, о томе можемо само да нагађамо. 
Ако говоримо о везивању за неке бројеве, давању им окултног, езотеријског значења, говоримо о судбини, неминовности. Бог није неизбјежан. Бог је љубав. Ако пажљиво читамо Библију, књигу Постања, сјећамо се приче о уништењу градова Содоме и Гоморе. Авраам се молио за ове градове, а Господ је рекао да ако се у њима нађе десет праведника, неће их уништити. У Содоми и Гомори није било десет праведника. Можемо се молити Богу – својим молитвама, дјелима, покајањем. Можемо промијенити историју. У Библији се ова идеја више пута понавља: ​​могућно је обратити Богу лично, могуће је разговарати с Њим. Нема судбине, нема предодређења. Господ може да промијени своју одлуку у односу на људе, град, неку одређену личност. Ако говоримо о неким окултним бројевима – „13“, „петак 13.“, лишавамо Бога Његове моћи. Ми, заправо, говоримо о судбини. Фатум је неизбјежан: Доћи ће петак 13. - догодиће се туге и невоље. Хришћанин не вјерује у то. Не може бити неко хришћанин ако не вјерује да га Господ може помиловати.
 
Шта је онда смисао нашег живота, наше вјере?  За разлику од будизма, ми вјерујемо у личног Бога, коме се обраћамо, коме се молимо и који нас смилује, воли, опрашта нам гријехе, зато свој живот никада не повезујемо ни са каквим бројевима.
Предлажемо вам неке савјете како се односити према овом дану:
1. Уздајте се у Промисао Божији. Запамтите да се све што се дешава у вашем животу дешава по Његовој вољи и Његовој безграничној љубави према вама. Чак и петак 13.
2. Не вјерујте магији бројева  - искуство бројних играча лутрије, казина и наградних игара показује да не постоје срећни и несрећни бројеви, ово је уобичајен мит, вјерујући у који ризикујете да попуните број ових несрећних људи који су умијешани у точак узбуђења који више не може да стане...
3. Не вјерујте у знамења. Сви знају да је то гријех, али из неког разлога и даље вјерују. За многе је ово покушај да терет одговорности са својих плећа пребаце на плећа неког непознатог – судбине, случаја, предодређења. Укључујући одговорност за сопствене пропусте и грешке. 
У међувремену, статистика показује да се знаци остварују само за оне који вјерују у њих, или су увјерени да не вјерују, али су подсвјесно склони да вјерују у њих. Ово је психолошки феномен заснован на самохипнози. Убјеђујући себе у нешто, особа несвјесно поставља себи програм дјеловања који води до очекиваног резултата. Не можете психологији гледати кроз прсте и одбацивати је.
4. Када започнете нови дан, захвалите Богу на томе. Без обзира какве те потешкоће чекају, на крају си се пробудио и отворио очи. На поду су вас дочекале удобне папуче и топла мачка која преде. Отишли ​​сте до фрижидера, гдје сте нашли много потпуно јестивих ствари од којих можете сами да кувате доручак. Ако читате овај чланак, онда, упркос свим невољама, интернет за вас није искључен.
Замислите како половина свјетске популације не може да користи интернет, многи Индијци спавају на улици, дјеца у Африци, становници жаришта и милиони бескућника немају шта да једу, а још 150.000 људи на планети се није пробудило до дана. Богохулно је гледати на још један дан који вас Бог позива да га дијелите са Њим на Земљи као несрећну сметњу.  Уживајте у петку 13. Не компликујте.

Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије биће одржана 14. и 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских.
Прослава великог црквено-историјског јубилеја почеће у суботу, 14. маја 2022. године, у Саборном храму Светог оца Николаја свечаним дочеком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и отачаствених архијереја где ће у 17 часова бити служено вечерње богослужење. Његова Светост Патријарх ће затим у знаменитом сремскокарловачком Патријаршијском двору отворити мултимедијалну изложбу под називом „Један век од васпостављања Српске Патријаршије 1920-2020“.
По речима ђакона Владана Радовановића, управника Музеја Српске Православне Цркве, биће изложене најзначајније инсигније које одражавају патријаршијско достојанство Српске Православне Цркве: панагија Срба Светитеља из 1923. године са оригиналним нацртима архитекте Пере Ј. Поповића и Уроша Предића, митра дванаест апостола, архијерејско жезло са којим је устоличен патријарх Димитрије, као и његова архијерејска одежда. Извршена је реконструкција некадашњег патријаршијског трона са балдахином, који се налазио у престоној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у којој је обављена свечаност васпостављања Патријаршије.
- Овом изузетном приликом биће изложена дела Уроша Предића Патријарх Лукијан Богдановић заступа Српску Цркву пред Светим Николом (Узбуркано море), Паје Јовановића Свети Сава мири браћу и Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног, низ портрета првих српских патријараха који су дошли на подручје будуће Карловачке митрополије и портрета карловачких патријараха: Јосифа Рајачића, Лукијана Богдановића. Међу њима су најрепрезентативнији портрети патријарха Арсенија III Чарнојевића и патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, рад Јова Василијевича из 1744. године, и патријарха Георгија Бранковића, рад Уроша Предића из 1906. године. У поставци ће се наћи престони крст цара Душана из ризнице манастира Високи Дечани и најзначајнији експонати из Музеја Српске Православне Цркве и Патријаршијског двора у Београду, неколико рукописних и штампаних књига, дела црквено-уметничког веза и текстила, митра и напрсни крст патријарха Арсенија III Чарнојевића, мали омофор и напрсни крст патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, а по први пут се излаже напрсни крст и панагија патријарха Георгија Бранковића. Аутори изложбе и каталога су ђакон Владимир Радовановић, Владислав Касалица и др Миљана Матић, а сарадници на реализацији изложбе др Гордана Петковић, МА Биљана Цинцар Костић, Марија Јовић и МА Наталија Стокановић, истакао је управник Музеја Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 15. маја 2022. године, у 8.30 часова у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског, Његова Светост Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом, као и чином призива Светог Духа на којој ће му саслуживати архијереји, чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који ће прву свечану седницу одржати одмах по богослужењу у престоној дворани Патријаршијског двора. У 12.00 часова на градском тргу испред Патријарашког двора и Саборне цркве биће одржана свечана академија која ће бити отворена читањем Саборске посланице поводом великог јубилеја. Предвиђено је да овом приликом наступите еминентни црквени хорови, најбољи српски драмски уметници, културно-уметничка друштва и ученици Богословије „Светог Арсенија“ у Сремским Карловцима.   Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Албанска православна црква саопштава да овај богохулни чин вријеђа вјерска осјећања хиљада православних вјерника у земљи. Истовремено, постоји велика забринутост јер су се слични инциденти дешавали у прошлости.
Албанска реп група «Picasso» снимила је музички спот у Музеју средњовјековне умјетности у Корчи (alb. Korçë, Korça, grč. Κορυτσά-град на југоистоку Албаније у близини границе са Грчком) испред православног иконостаса који се тамо чува. На богохулном снимку репери играју поред иконостаса и читају текстове испред православних икона које се чувају у Музеју.
Као одговор на ово, Албанска православна црква изразила је снажан протест, јер „овај чин скрнављења вријеђа вјерска осјећања хиљада православних вјерника у земљи“. 
„Изражавамо нашу забринутост и огорчење због скрнављења једног од највећих културних добара нашег народа. Музички спот реп групе „Пикасо”, снимљен у Музеју средњовјековне умјетности у Корчи испред иконостаса (који још увијек није неправедно враћен православној цркви под изговором „чувања” овог вриједног наслијеђа), јасно указује на непоштовање духовних вриједности и вријеђање културног наслијеђа наше земље“, наводи се у документу.
Црква Албаније као зеницу ока чува све споменике и богомоље који су остали након дугих прогона Хоџиног режима. Међутим, многи од њих су још увијек нису враћени Цркви. Исто се дешава и са специфичним иконостасом испред којег је сниман овај провокативни спот. Ово је конкретно велики иконостас, преузет из цркве Светог Николе у ​​селу Рехова, јужно од Корче, који још није враћен Цркви, под изговором да се чува у Музеју средњовјековне умјетности Корча ради очувања! Иконостас је у 19. вијеку израдио грчки дрворезбар, а иконографију су радила два свештеника из села, који се, нажалост, нису потписали, па је остао анониман. 
„Иконе су свети богослужбени предмети којима православни вјерници приступају са посебним страхопоштовањем и поштовањем“, наставља се у саопштењу. Албанска православна црква сматра да је неприхватљиво и болно да се према таквим поступцима саме институције односе тако неодговорно, јер би мисија институционалних власти требало да буде заштита споменика. 
Из тог разлога, Албанска православна црква је позвала власти да „врате Православној цркви њене светиње, која не само да их је створила, већ и сачувала да временом не изгубе на значају“. „Иконе су најбоље очуване и заштићене у црквеним просторијама, јер су светиња и очигледан дио израза православне вјере. Молимо се и надамо се да ће Министарство културе бити пажљиво и осјетљиво према црквеним објектима и поштовати вјерска осјећања православне заједнице, не дозвољавајући да буду повријеђена“, наводи се у саопштењу прес службе Албанске православне цркве. Уосталом, ово је основна обавеза албанске државе по Закону 10057 „Споразум између Савјета министара Републике Албаније и Аутокефалне православне цркве Албаније“ (члан 22/2, од 22.1.2009). Иако је од тада прошло читавих 13 година, Црква се и даље свакодневно бори за своје наслијеђе које се још увијек налази у „заточењу”.
О МУЗЕЈУ:
У Музеју средњовјековне умјетности у Корчи, у Албанији, чува се 6.500 икона и 1.500 других експоната од метала, текстила, папира, камена и дрвета. У црној сали налазе се иконе албанског сликара Микеланђела Онуфрија, који је живио и радио у Бератију. Познат је по својој јединственој црвеној боји, названој "Онуфријево црвено". Поред њега су радови његовог сина, који је такође био веома познат умјетник као и његов отац. Али чак ни син није разумио тајну јединствене црвене боје – она је остала јединствена за дјела његовог оца.
У Црвеној сали је велики иконостас, преузет из цркве Светог Николе у ​​селу Рехова, јужно од Корче. Израдио га је у 19. вијеку грчки дрворезбар, а иконографију су радила два свештеника из села, који је, нажалост, нису потписали, па је остала анонимна. У овој Црвеној сали посебно место заузима чувени иконописац из 18. вијека – имамо малу колекцију Константина јеромонаха, који је дјеловао у Воскопоју, каже Аурел Бала. Он је сликар који је сликао у манастиру Светог Наума у ​​Македонији. Овог сликара називају „аристократом” због мотива које користи на својим иконама. Одличан примјер његовог рада је икона трудне Богородице. Обично се приказује са бебом у наручју, али Марија је права реткост током трудноће, посебно вриједна за нашу колекцију. У Црвеној сали постоји још један аутор из 18. вијека, Костандин Спатаракоу, који је из области познатог по томе што није промијенио вјеру или прешао на ислам током Отоманског царства. Један је од мајстора минијатуре.

Ово је провокативни видео са албанским реперима испред иконостаса: 

Једног од 12 најближих апостола Исуса Христа  - Светог Јакова Заведеја (+ 44) православна црква прославља данас, у петак, 13. маја 2022. године. ​Свети Јаков је један од дванаест апостола Исуса Христа. Брат је вољеног Христовог ученика, светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Двојица браће рођена су и одрасла у побожној јеврејској породици. Њихов отац звао се Заведеј. Не налазимо никакве податке о њему у светим књигама Новог завјета. Помиње се само његово име. Из јеванђеља сазнајемо да је њихова мајка Саломија била једна од првих жена која је повјеровала у Христа. Често је пратила Спаситеља током његових путовања по Палестини и помагала му је материјалним средствима. Била је свједок распећа, смрти и погреба Христа. Била је у групи жена мироносица које су, по обичају дана, првог дана у седмици (недјеља) рано отишле у гроб да би помазале Његово тијело мирисима (Мк 15, 40-43; Лк 23, 55; Мк 16, 1; Лк 24, 1).
Када је Господ Исус Христос је једном ишао обалом Генисаретског језера и видио  је Јакова и Јована у лађи са Заведејем оцем њиховим како крпе мреже. Позвао их је да Га слиједе: "А они тај час оставише лађу и оца својега и за њим отидоше" (Мт 4,22). Од тада су га непрекидно пратили током Његове проповједничке активности. Као ученици Исуса Христа, Јаков и Јован показали су посебну наклоност и љубав према Њему, похвалну ревност у дјелу проповиједања и непоколебљиву вјеру у Њега. Зато су заједно са светим апостолом Петром, постали Његови најближи ученици и почаствовани су свједочењем најважнијих догађаја у Његовом животу и Његовом дјелу. Њих тројица били су присутни при васкрсењу Јаирове ћерке (Мк 5, 37; Лк 8, 51-55), били су свједоци преображења Христовог на гори Тавор (Мт 17, 1;  Мк 9, 2-9), гледали Спаситељеве душевне патње у Гетсиманском врту (Мт 26, 37;  Мк 14,  32-42 ; Лк 22, 39-45 ). Због њихове непоколебљиве вјере и хвале вриједне ревности, Господ је синове Заведејеве назвао „Воанергес“, то јест синови грома.
Иако су редовно слушали, Христову проповијед и били директни сведоци Његових чудеса, синови Заведејеви  нису у почетку могли у потпуности разумјети узвишену природу Његовог божанског учења. Проповиједање Царства Божијег разумјели су не у духовном, већ у дословном смислу, као земаљско, политичко царство. Јеванђелист Матеј износи случај који потврђује њихово неразумијевање Царства Божијег. Саломија, њихова мајка, једном је упутила сљедећи захтијев Исусу Христу: "Тада приступи к њему мати синова Зеведејевијех са својијем синовима клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: шта хоћеш? Рече му: заповиједи да сједну ова моја два сина, један с десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ћу ја пити, и крстити се крштењем којим се ја крстим? Рекоше му: можемо. И рече им: чашу дакле моју испићете, и крстићете се крштењем којијем се ја крстим; али да сједете с десне стране мени и с лијеве, не могу ја дати, него коме је уготовио отац мој“ (Мт 20, 21-22, 26-27). Кроз свој живот и свој апостолски рад, Јаков и Јован доказали су да никада нису заборавили овај савјет свог божанског Учитеља.
У светим књигама Новог Завјета не налазимо податке о животу и дјелу апостола Јакова након Вазнесења Исуса Христа. Једина порука коју налазимо у књизи Дјела апостолских Светих апостола говори о његовом мученичком страдању: „У оно пак вријеме подиже Ирод цар руке да мучи неке од цркве и  погуби Јакова брата Јованова мачем (Дап 12, 1-2) Из ове поруке сазнајемо да је апостол Јаков Заведеј завршио свој живот као мученик убијен мачем, за вријеме Ирода Агрипе I 44. године. Апостол Јаков Заведејев био је први мученик за вјеру од дванаесторице апостола.
Из древне црквене традиције сазнајемо да је свети Јаков проповиједао заједно са осталим апостолима у Јерусалиму и отворено и смјело учио Јевреје да је Исус Христос прави Месија, Спаситељ свијета. Замјерио је фарисејима и књижевницима због њихове суровости и невјерја у Христа. Пошто нису могли ријечима да оповргну његове увјерљиве бесједе, Јевреји су против њега употребили своју моћ и ауторитет. Они су Ирода Агрипу  I окренули против хришћана и он је прогонио Цркву. Апостол Јаков Заведејев је постао жртва овог прогона. Св. Климент Александријски  каже да су наговорили некога Јосију да оклевета апостола. Овај Јосија се видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповијед о Истини, покајао се и повјеровао у Христа. Међутим када је Јаков осуђен на смрт, тада је и овај Јосија, такође, осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија је молио Јакова да му опрости гријех клевете. А Јаков га је загрлио и рекао му: „мир теби и опроштај!" обојица су посјечени мачем 45. године у Јерусалиму.  Хришћани су тијело Светог Јакова сахранили у Јерусалиму.
Предање каже да је свети апостол Јаков проповиједао у Шпанији, али то се не може прихватити као истинито, јер је у супротности са информацијама о његовом животу које налазимо у Новом завјету. Али његове свете мошти су пренесене у Шпанију и данас се Шпанци моле светом апостолу Јакову као свом заштитнику.

На празник Светог Василија Острошког Чудотворца, 12. маја 2022. године, епископ бањалучки г. Јефрем са свештенством и ђаконима наше епархије служио је Свету архијерејску литургију у парохији Палачковци код Прњавора, која прославља и славу свог парохијског храма.

~ Извршено је и освећење новоподигнуте капеле за прислуживање свијећа.

• Епископ Јефрем је у празничној омилији указао на житије Светога Василија Острошког и неопходност да се у нашим молитвама обраћамо светом да нас укријепи и утврди у нашој вјери. Владика је подсјетио на велико евхаристијско славље на манастиру Острогу али по свој православној земљи гдје се овај свети Божији угодник прославља.
Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Софија, 11. мај. Канцеларија Св. Синода БПЦ саопштила је да је, јуче 10. маја 2022. године,Његова светост бугарски патријарх и митрополит софијски Неофит доживио незгоду у Патријаршијском дому у Софијској митрополији, усљед чега је хоспитализован у Универзитетској болници Софијамед.  „Након прегледа констатован је прелом у горњем дијелу лијеве бутне кости, након неопходне припреме услиједила је љекарска интервенција. Његова Светост Патријарх је у стабилном стању и моли се за дјецу своје родне православне цркве“, наводи се у саопштењу.
Позивамо свештенство и вјерни богољубиви народ да се помоле за брз опоравак Његове Светости, као и да прихвате као вјеродостојне информације које саопштава само Свети Синод Бугарске Православне Цркве – Бугарске Патријаршије.
Патријарх Неофит (у свијету – Симеон Николов Димитров) рођен је 15. октобра 1945. године у Софији. У фебруару 2013. године изабран је за патријарха бугарског и митрополита софијског. 
Аутор: вјеронаука. нет на основу писања сљедећих извора: Званични сајт Св. Синода БПЦ / Добротолиубие.цом

Ковчег је украшен симболима водећих религија, а сада се чекају резултати ДНК теста.
БЕРЛИН, 11. мај 2022. године: Вјерујући средњошколци (гимназија Städtisches Johannes-Sturmius-Gymnasium) у западноњемачком граду Шлајдену (град у њемачкој савезној држави Сјеверна Рајна-Вестфалија) изборили су се да закопају женски скелет, који је служио као визуелна помоћ на часу биологије од 1952. године. Скелет је служио као застрашујућа визуелна помоћ многим генерацијама ученика, али посљедњих година средњошколци и наставници су, све чешће, тражили да се разред ослободи овог застрашујућег наслијеђа прошлог образовног система из моралних, етичких и духовних разлога. Погребној церемонији, одржаној на протестантском гробљу у Шлајдену, присуствовало је око 80 ученика школе, наставника и градских званичника. Остаци непознате жене уредно су пресавијени у мали привид ковчега и украшени симболима главних свјетских религија.
„Данас смо се сви осјећали као да се заувијек растајемо са дугогодишњим чланом наше блиско повезане средњошколске породице“, признао је пастор Оливер Јосвиг (Oliver Joswig) . Скелет је познат многим генерацијама школараца и наставника под именом Anh Bian, што на вијетнамском значи "мистериозни мир". Према документима, он је 1952. године ушао у разред биологије међу осталим визуелним помагалима. Документовани докази о његовом вијетнамском поријеклу нису сачувани, а Вијетнамски рат је избио нешто касније.
Многи школарци, посебно вјерници, годинама су тражили да се разред ослободи овог визуелног симбола смрти и инсистирали на његовој сахрани. Школска управа и општина су се на крају придружили њима, али је церемонија морала бити одложена двије године због пандемије и карантина, наводи њемачка новинска служба ДПА.
Школарци и наставници се сада надају да ће сазнати прецизније информације о поријеклу скелета непознате жене чим стигну резултати тестова ДНК узорака узетих из остатака костију. Часови биологије сада користе 3Д штампани пластични модел скелета. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Погледајте величанствену фотографију литије од отприлике двије хиљаде људи који су пјешке кренули из Подгорице ка Острога на поклоњење св. Василију Острошком. Уочи празника Светог Василија Острошког из Подгорице кренула је литија ходочасника обасутих цвијећем, који су прешли око 40 километара. Протојереј Предраг Шћепановић рекао је да у литији учествује више од двије хиљаде људи, углавном младих.
- Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир - рекао је пред пут отац Предраг.

​Предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган саопштио је у понедјељак увече, по завршетку састанка Савјета министара, да су припреме за нове пасоше одавно почеле и да ће садржавати слику Аја Софије.
Ердоган је рекао да ће у средини пасоша, који би требало да буду готови у августу, бити Аја Софија, док ће, како је рекао на првим страницама, то бити Топкапи (Палата Топкапи или Топкапи сарај била је главна резиденција свих османских султана скоро 400 година-примј. уредника сајта).
„Створили смо инфраструктуру за израду пасоша у нашој земљи, чије је снабдјвање отежано због кризе са чиповима. Странице нашег новог пасоша, једног од најбезбједнијих пасоша на свијету, почињу палатом Топкапи и завршавају се првом зградом парламента и тачно у средини је Аја Софија. „Надамо се да ће наш нови пасош, који ће нашим грађанима бити издат од августа, бити од користи за нашу земљу и нашу нацију“, рекао је Тајип Ердоган. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања извора: newsit.gr

Након дводневне посете Богом спасаваној Епархији милешевској Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благоизволео је да, у уторак 10. маја у поподневним часовима, на братски позив архипастира Епархије захумско-херцеговачке Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког Г. Димитрија посети поменуту епархију. Патријарха Порфирија дочекао је  Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки Г. Димитрије са свештенством, монаштвом и верним народом ове Богом чуване епархије. Посета је започела шетњом Патријарха Порфирија улицама града Требиња до Саборног храма Преображења Господњег у Требињу са отачаственим архијерејима.  Међу верним народом посебно је велики број младих светосаваца који су улепшали свечани дочек.
У Саборном храму Преображења Господњег поводом посете Његове Светости служен је свечани чин доксологије којем су молитвено присуствовали Преосвећена господа епископи: жички Јустин, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Матодије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан. Након свечаног чина доксологије позравним словом у име свештенства, монташтва и верног народа Епископ Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посети и што је благословио народ ове епархије. У част ове посете уриличен је и пригодан културно-уметнички програм као и свечана академија којој је Његова Светост присуствовао са отачаственим архијерејима.
Патријах Порфирије је у свом обраћању истакао: "Ево земље свете, ево Херцеговине где дођох с помишљу да могу тешити, а заправо бих утешен чињеницом и истином да је овде све Црква."
Његова Светост је додао да су људи, овај верни народ Црква, али да је Црква и овај камен који видимо и који додирујемо, Црква је и Требишњица и сваки чемпрес који је око нас. 
"Све то је као ретко где Црква ове у Херцеговини" рекао је Патријарх Порфирије и то због корена који је засадио Свети Сава, због духовног заливања и неговања који је чинио Свети Василије Острошки а онда и сабирања плодова који су чинили сви потоњи епископи и свештеници на овом простору.Патријарх Порфирије је поручио да је ушавши у Херцеговину,  ушао у један огроман, велики, светосавски храм.
"Браћо и сестре, заиста како вели апостол Павле, дођох, дошао сам да се утешим вером вашом. Та моја утеха претвара се у радост, у славословље, у молитву коју чинимо сви заједно за читав свет, да Господ заиста у немирним временима с којима смо суочени, као и у она пре нас, спусти Своју благу руку, благославли све људе, да у њима проради срце тако да ми људи својим греховима не спречавамо ту благодат да дејствује плодотворно и спасоносно."
***
У среду 11. маја, у 9. 00 часова, у поменутом храму, биће служена света архијерејска Литургија. А у поподневним часовима Патријарх Порфирије ће посетити манастир Острог. Извор: Тв Храм

Свештеници Англиканске цркве одржали су посебно богослужење на којем су се извинили главном рабину Велике Британије због антијеврејских закона донесених  800 година раније.
Англиканска црква се 8. маја 2022.  званично извинила за антијеврејске законе које је донио Оксфордски синод прије 800 година а који су довели до протјеривања Јевреја из краљевства, пише  Times of Israel. Због тога је одржано посебно богослужење у Christ Church Cathedral у Оксфорду, којем су присуствовали представници кентерберијског надбискупа Џастина Велбија и главни рабин Велике Британије Ефраим Мирвис.
Оксфордски синод је 1222. забранио Јеврејима у Енглеској да се друже са хришћанима, успоставио је посебну десетину за Јевреје и захтијевао од њих да носе идентификационе значке. Такође им је био ограничен избор занимања и забрањено им је да граде нове синагоге.
„Заоштравање је завршено масовним протјеривањем 3.000 Јевреја из Енглеске 1290. године. Проћи ће још 360 година прије него што Јеврејима буде дозвољено да се врате у Енглеску“, пише Times of Israel. Иако је Енглеска црква настала тек 1534. године (Црква Енглеске одвојила се од Католичке цркве (1534) након доношења Акта о супрематији), она себе види као водећи глас хришћанства у Британији, а њено извињење је признање неправде. Римокатоличка црква је „у потпуности подржала“ извињење. Ово је изјавио оксфордски архиђакон Џонатан Чафи, додајући да је вријеме да се хришћани покају за своје „срамне поступке” и „изнова погледају” на свој однос са јеврејском заједницом. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Times of Israel

Фанар је ступио у евхаристијску заједницу са тзв. „Македонском црквом“, назвавши је „Охридском архиепископијом“.
Синод Цариградске патријаршије, на челу са патријархом Вартоломејом "након детаљне расправе" признао је 9. маја 2022. године тзв. „Македонску цркву“ и ступио у евхаристијско општење са њеним „свештенством“, преноси сајт Ромфеа.гр. У исто вријеме, Фанар је преименовао ову структуру, назвавши их Охридском архиепископијом.
​Васељенска патријаршија је саопштила да прихвата у евхаристијску заједницу „јерархију, свештенство и народ ове Цркве под архиепископом Стефаном“. "У том смислу се издаје одговарајући Патријаршијски и Синодални акт", објавила је Васељенска патријаршија. На тај начин, како се тврди у саопштењу, лијечи рану раскола и поливши „уљем и вином“ рану тамошње православне браће и сестара. Он је појаснио да је на Српској православној Цркви да ријеши административна питања између ње и Цркве у Сјеверној Македонији. Јасно истиче да искључује термин „македонски“ и било који други дериват ријечи „Македонија“, и признаје име Цркве као „Охридска“ (што значи подручје њене јурисдикције само у границама територије државе Сјеверне Македоније). Он обећава да ће и даље бити заинтересован за напредак и стабилност охридске црквене цјелине.Подсјетимо, у Сјеверној Македонији постоји једина канонска Православна Црква - Охридска Архиепископија Српске православне Цркве, коју предводи Архиепископ Јован (Вранишковски). Власти Републике Сјеверне Македоније одбијају да региструју Охридску архиепископију, упркос одлуци Европског суда за људска права, али подржавају тзв. „Македонску православну цркву“ и тражили су од Фанара да јој додијели аутокефалност. Извор:​ orthodoxtimes.com и ромфеа.гр

​Руска православна црква (РПЦ) признаје искључива канонска права Српске православне цркве (СПЦ) у Сјеверној Македонији, поручио је секретар Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, протојереј Игор Јакимчук.​ „Став РПЦ ће, прије свега, узети у обзир приступ том проблему Српске цркве, којој и даље признајемо искључива канонска права у Сјеверној Македонији“, изјавио је он. Признање "Охридске цркве" од стране Васељенске патријархије представља грубо и политички мотивисано задирање у јурисдикцију Српске православне цркве, саопштио је замјеник председника Одјељења за спољне црквене везе Руске православне цркве Николај Балашов. „Васељенска патријаршија, као и у случају Украјине, поново је одлучила да буде једини и самозвани арбитар у целом православном свијету, једини и неоспорни арбитар о свим црквеним питањима, извршивши грубо антиканонско и политички мотивисано задирање у надлежност Српске православне цркве. Међутим, легитимну одлуку о статусу Православне цркве у Републици Северној Македонији може донети само Српска Патријаршија преко свог Архијерејског Сабора. Било која одлука, донесена без учешћа аутокефалне Српске православне цркве неће бити призната од Руске православне цркве. Надам се да то неће признати ни друге помјесне православне цркве“, рекао је Балашов.

​На празник Светог апостола и јеванђелиста Марка, 8. маја Његово преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем освештао је темеље новог храма Светог великомученика Пантелејмона у насељу Павловац на Лаушу - Бања Лука, у намјесништву змијањском. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

Света Гора ће, у наредних мјесеци, бити претворена у градилиште, пошто је укључена у текући пројекат Грчке саобраћајне инфраструктуре, животне средине и одрживог развоја. Укупно ће бити финансирано 20 нових пројеката са буџетом од око 19.600.000 долара (18,5 милиона евра).
Циљ пројеката је доградња и модернизација здања Свете Горе, како би се истакла и промовисала њена историјска вриједност, уз истовремено рјешавање функционалних и естетских проблема. Очекује се да буду завршени до 23. децембра.
Пројекти обухватају рад у манастирима, скитовима и келијама Ватопеда, Сименопетре, Филотеја, Ксеропотама, Велике лавре, Пантократора, Зографа, Светог Пантелејмона, Иверона, Светог Павла, Григорија и Новог Есфигмена.
Радови обухватају рестаурацију храмова, келија и зграда уопште, од којих неки потичу из византијског доба, 10. и 11. вијека, а други из 1757. и средине 19. вијека.
​Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Предсједник Одсјека Синода Московског патријархата за односе са јавношћу Владимир Легојда поздравио је став мађарског премијера Виктора Орбана који је рекао да његова земља неће подржати санкције Његовој светости патријарху Кирилу.
„Постоје разумни политичари који умију да размишљају разумно и стратешки“, прокоментарисао је представник Цркве на свом Телеграм каналу ријечи мађарског премијера.
Раније је на радију „Кошут“ Виктор Орбан рекао да се Мађарска противи санкцијама патријарху Кирилу, преноси Интерфакс-религијска агенција.
„Нећемо дозволити да се црквени поглавари нађу на списку санкција“, нагласио је премијер.
Виктор Орбан је истакао да је у Мађарској слобода вјероисповести „света и неприкосновена”.
Шеф мађарског кабинета министара је рекао и да је добио писмо од православне заједнице његове земље са захтјевом да спријечи такве санкције.

​Могуће увођење санкција Европске уније против патријарха московског и све Русије Кирила нема никакве везе са здравим разумом, јер се црква не може застрашити „уношењем на некакве спискове“, изјавио је шеф Синодалног одјељења Московске патријаршије за односе са јавношћу Владимир Легојда. „Још бих подсетио ауторе санкционих иницијатива да патријарх московски и целе Русије Кирил долази из породице чији су чланови деценијама излагани репресијама због вере и моралног става у налету комунистичког безбожништва. И нико од њих се није плашио затвора, па чак ни одмазде. Зато треба бити потпуно неупућен у историју наше цркве да би плашили њено свештенство и вернике уношењем на неке спискове“, рекао је Легојда. ​Како је додао, „што су санкције неселективније, што више губе додир са здравим разумом, утолико ће дуже трајати постизање мира за који се Руска православна црква моли на свакој литургији, потврђујући своје ријечи пружањем помоћи свима који су погођени украјинским сукобом“.

По архитектури, вјероватно најспецифичнија српска православна црква не налази се у Србији, па чак ни у Европи, већ на петом континенту – Аустралији.
На око 800 километара сјеверно од Аделејда, у држави Јужна Аустралија, на петом континенту, налази се јединствен споменик српске али и свјетске културе и архитектуре. То је црква Светог Илије пророка, која се, у цјелини, налази под земљом. Срби који су у Кубер Пиди (Coober Pedy) долазили трбухом за крухом имали су и потребу за духовним, религиозним исповиједањем. Наши рудари који су овде копали полудраго камење, опал, тако су ископали један од најлепших бисера не само српске, православне, него и укупне хришћанске културе.
​Пошто је овдје пустиња, температуре су у просјеку изнад 40 степени, наши људи су прибјегли јединственом а генијалном рјешењу. Изградили су цркву под земљом, (1993. године - Српска православна епархија аустралијско-новозеландска) на дубини од 9 метара. Црква је дугачка 30 метара, широка 5,3 метара и висока 7 метара. Под земљом се налазе црква, црквени двор, парохијски дом и црквена школа. Данас је црква туристичка атракција. Више туриста посјећује цркву него парохијана. Улазница је 5 АУД за туристе. На површини града се не налази готово ништа, осим неколико хотела и голф терена, док се у пространим пећинама и тунелима испод земље осим цркве могу пронаћи и домови, ресторани, барови, неколико музеја, казино и, наравно, паб. 
Његово преосвештенство епископ аустралијско-новозеландски Иринеј је у изјави за Програм за дијаспору РТС-а истакао посебност ове светиње. 
“Српска православна црква посједује у Кубер Пидију у јужној Аустралији најуникатнију српску цркву у свијету. Не само за српску православну цркву, већ уопште за све хришћанске цркве, она је најуникатнија, јер се налази буквално испод земље.“
Било је потребно много домишљатости у опремању цркве. На објекту су примијењена нека изузетна рјешења. Тако је идеја за иконостас преузета од Румуна. Иконописци су сликали на стаклу испод којег се налази осветљење и то даје посебну драж иконостасу. ​Пошто је земља помијешана са сољу и кречом било је немогуће цртати фреске на том материјалу. Ипак, један умјетник из Новог Зеланда, успио је, користећи као узорке српске иконе из доба Византије, да исклеше стеновите дијелове зидова. Тако су настале јединствене фреске, не цртањем већ клесањем у стијенама. 
На идеју да је црква Светог Илије пророка заслужила да се нађе на УНЕСКО-овој листи споменика културе, владика Иринеј реаговао је ријечима: 
“Није ми познато да је то већ неко предложио али то је изузетна идеја. Вјерујте ми да ћу дати све од себе да се ова наша црква унесе на списак драгоцјених здања који се налазе под заштитом УНЕСКО-а."
Аутор: вјеронаука.нет на основу сљедећих извора:Лепоте Србије/Вечерње новости//википедија на енглеском/Ртс

Фондација „Свети Вукашин“ у сарадњи са вјероучитељима, организовала је акцију „Нови завјет за сваког матуранта“, која ће бити спроведена на подручју цијеле Епархије захумско херцеговачке и приморске.
У оквиру ове акције, јуче је у епархијском дому за ученике – представнике матураната „Центра средњих школа“, „Техничке школе“ и „Средње музичке школе“ из Требиња, њихове вјероучитеље и директоре школа уприличен пријем на коме им је владика Димитрије уручио Свето писмо Новог завјета, благословио их и упутио духовне поуке. Уз дружење, пријатан разговор и послужење, владика је између осталог истакао значај читања Светог писма и да је њему промијенило живот, те да се нада да ће и некима од њих.
Иако је за владику овај гест само мали знак пажње у жељи да покаже бригу за младе људе, ученици ће се са неизмјерном захвалношћу сјећати овога тренутка.  А по ријечима неких од њих и као једног од значајнијих у животу. Њихова радост се нарочито испољила у учионици, подијеливши је са другарима из клупе, када су им пренијели поздраве и ријечи владике, као и поклоне. 
Присутнима се обратио и отац Александар Шмања у име Фондације „Свети Вукашин“, који је нагласио важност помагања, те се захвалио ученицима што увијек радо учествују у разним акцијама Фондације и упутио их да и у даљем животу и раду наставе да помажу другима, као што нас и учи Свето писмо. Владики Димитрију су се посебно захвалили и директори школа, са којима је договорена даља сарадња.
Извор:сајт епархије захумско херцеговачке и приморске/ текст: Ивана Хрњез /фото: Марко Вучинић

Поводом празника посвећеног Светом Георгију-Ђурђевдан, припремили смо прикладан онлајн садржај посвећен овом великом хришћанском светитељу.
-Свети Ђорђе-квиз
​-Свети великомученик Ђорђе-квиз
-Ђурђевданска слагалица
​-Ђурђевданска пузла
​-Ђурђевданска игра меморије

У Oсновној школи „Бранко Радичевић“ у Братунцу је на Велики уторак било спроведено такмичење за најтврђе васкршње јаје међу ученицима нижих разреда ове школе. Вјероучитељ свештеник Дејан Ђуричић је такмичење за најтврђе јаје спровео у II-2, III-2 и V-2 одјељењу. Дјеца су била поприлично расположена и преиспуњена празничном радошћу. 
Најбоље пласирани такмичари из сваког разреда су добили симболичне поклоне, а било је лијепо нашараних и украшених јаја на поклон и самом вјероучитељу.

У наставку часа, обрадили смо наставне јединице предвиђене наставним планом за тај дан и изашли из школе обогаћени лијепим сјећањима.
- Свештеник Дејан Ђуричић

На Васкршњи уторак служена је Света Литургија у Кравици на којој су поред вјерног народа, присуствовали и ученици нижих разреда Основне школе „Петар Кочић“ из Кравице, заједно са директором, педагогом и учитељицама. На крају Литургије, вјероучитељ свештеник Дејан Ђуричић се обратио дјеци са низом питања која се тичу богослужења, устројства храма и самог празника Васкрса, а дјеца су одговарала весело подижући руке.
У продужетку смо одабрали најљепше нашарано васкршње јаје, радове наших вредних дјечијих руку, и наградили три најљепша јајета. Након изласка из храма, будући да је био сунчан и топао дан, дјеца су кратко вријеме провела играјући се на платоу испред храма, трчећи и веселећи се.
Дружење је настављено у просторијама црквене сале у којој су били слаткиши и сокови за дјецу, као и послужење за наставнике и руководство школе. Вријеме нам је протекло у пријатној атмосфери и душекорисним разговорима. На крају дружења, свештеник се захвалио свима на присуству и заједништву и изразио је наду да ће традиција бити настављена и наредне године, на шта је добио позитиван одговор од стране школске управе.
Растали смо се у великој васкршњој радости, препуни нових племенитих искустава.
- Свештеник Дејан Ђуричић

Рим, 29. април: Према италијанским научницима који су користили рендгенске зраке за анализу, Торинска плаштаница исткан је прије око 2.000 година. Раније, 1988. године, у три одвојене лабораторије спроведена је радиокарбонска анализа, која је показала да се мистериозно ткиво појавило много касније - у средњем вијеку. Да би се утврдила старост целулозе која је дио Плаштанице, Либерато Де Каро, радник Института за кристалографију Националног истраживачког савјета у Барију (јужна Италија), користио је метод широкоугаоног расејања рендгенских зрака. Научник је дошао до закључка да је ланено платно, у које је, по многима, било умотано тијело Христово послије распећа, настало почетком 1. вијека нове ере – односно за вријеме земаљског живота Исуса из Назарета.
Де Каро користи рендгенске зраке у својим истраживањима већ три деценије. „Прије три године развили смо нову методу за датирање ланених тканина“, рекао је он у интервјуу за амерички Catholic National Register, објављеном 19. априла 2022. године. Методу су одобрила три независна експерта.
Према Де Кароу, научници су већ 2019. године признали поузданост нове методе датирања, током које су испитиване тканине саткане од 3000. прије нове ере до 2000. године. Експерти вјерују да тачност најновије рендгенска анализа далеко превазилази тачност радиокарбона упознавање обављено 1988. „Фрагменти ткива су, по правилу, подложни разним врстама загађења, које се не могу увек контролисати“, рекао је научник. У међувремену, ове контаминације могу значајно утицати на датирање. „Још 2019. године, Бенедето Ториси, шеф тима истраживача који раде под окриљем Универзитета у Катанији (Сицилија), дошао је до закључка да датирање изведено 1988. године није веродостојно“, рекао је Де Каро. Датовање тканине на почетак 1. вијека нове ере у потпуности је у складу са другим открићима синдолога (истраживачи плаштанице) посљедњих година. То укључује, посебно, присуство полена биљака типичних за Блиски исток у влакнима ткива. То указује да је материја на овим просторима већ дуже вријеме. Истовремено, научник се не обавезује да суди да ли је плаштаница која се чува у торинској катедрали заиста била свједок сахране и васкрсења Христовог. Он истиче да је ријеч искључиво о датирању тканине и позива на даље научне експерименте како би се то разјаснило. Извор:Благовест-инфо/ превод: вјеронаука.нет