У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерјског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године.
Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе.
Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори.
Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије.
Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју.
Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама.
Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици.
Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски.
У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије.
Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве /преузето са Званичног сајта СПЦ

Европска комисија и Европа Ностра (пан-европска федерација за очување културног наслијеђа) прогласиле су добитнике награда за европско културно наслеђе за 2021.годину.
Румунска црква-брвнара из 18. вијека у подножју Карпата која је уништена у пожару, а затим пажљиво обновљена током посљедњих година проглашена је за једног од побједника у уторак. Црква брвнара из села Урши, округ Валча (насеље је у Румунији у округу Валча у општини Попешти) добила је највише европско признање на пољу културног наслијеђа (баштине). Богослужбено мјесто проглашено је побједником у категорији Конзервација, саопштила је Европска комисија. Награђена су укупно 24 рада из 18 европских земаља. 
Дрвена црква која се налази на гробљу малог села Урши, посвећена Благовештењу и Архангелу Михаилу, изграђена је између 1757. и 1784. године. Доживјела је пожар 1838. године, затим поправљена и украшена фрескама. Међутим, касније је напуштена након што је у селу саграђена нова црква. ​Фреске, насликане у поствизантијској традицији са западним утицајима, имале су високу умјетничку вриједност, али су биле у запуштеном стању. Обновљена је уз учешће неколико партнера, укључујући локалну заједницу. Организација Европа Ностра, активно дјелује у области наслијеђа више од 50 година, у више од 40 европских земаља. Европа Ностра недавно је објавила листу од седам најугроженијих локалитета културног наслијеђа Европе за 2021, на којој је и манастир Високи Дечани на Косову и Метохији. Међу добитницима Европске награде за културно наслијеђе је и пројекат "Херитаге Хубс" Центра за урбани развој из Србије. За награде су конкурисале организације и појединци из 30 европских земаља. Имена награђених објављена су уживо у онлајн програму који су водили Марија Габријел, европска комесарка за иновације, истраживање, културу, образовање и омладину и Херман Парцингер, извршни предсједник Европе Ностре. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро и других агенција

​Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани.
„Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем.

Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: инстаграм налог епархије бањалучке

Тридесетогодишњи теолог Марко Продановић са породицом живи у стану супругиних родитеља на Новом Београду. Иако, како каже, „води просечан живот", у понедељак је продао ауто и нешто више од 4.000 евра уплатио за лечење малог Гаврила Ђурђевића. 
Захваљујући вишемесечним напорима, солидарности великог броја људи који су попут Марка на лицитацијама продавали најразличитије ствари, па до капитенске траке једног од највећих савремених фудбалера Кристијана Роналда, и коначно, помоћи државе, осмомесечни дечак отишао је на лечење у Мађарску. 
„Звучаће као клише, теолог који прича о Богу, али стварно сам устао једно јутро, то је био петак и једноставно сам знао, то је то. 
„Рекао сам жени да ћемо паре од аута дати за Гаврила, а она је рекла: `Може, супер`", препричава Продановић за ББЦ на српском како је дошао на идеју да помогне људима које никад видео није. 
Прошлог петка је преломио

​Дана, 28. маја 2021. године у Сали Црквених сабора Храма Христа Спаситеља у Москви завршено је пленарно заседање Међусаборног присуства Руске Православне Цркве којим је предсједавао Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил.
Током засједања, након детаљне дискусије и увођења низа допуна, утврђени су нацрти докумената: „Прописи о канонским забранама и дисциплинским казнама свештенства“, „О неповредивости људског живота од тренутка зачећа“, „О благосиљању православних хришћана за вршење војне дужности“, „О световним радним активностима свештенства“.
Нацрти докумената су раније израђивани у комисијама Међусаборског присуства и подношени на прелиминарну општу црквену расправу. Нацрти докумената које је одобрио пленум Међусаборског присуства биће поднесени Архијерејском Сабору на разматрање.
Пленум Међусаборског присуства Руске православне цркве, који припрема одлуке о важним питањима унутрашњег живота и спољних активности Руске православне цркве, одобрио је документ „О благослову православних хришћана у вршењу војне дужности“ и истовремено предложио да се напусти благосиљање оружја, рекао је у интервјуу за РИА „Новости“ представник РПЦ-а при Савјету Европе архимандрит Филип (Рјабих).
Он је рекао је да у пракси Цркве од давнина постоји благослов хришћана да бране своје сусједе и своју Отаџбину с оружјем у рукама. Али сада се врста оружја значајно промијенила. „Једно је благословити, као што је то било чињено у прошлости, мач или бодеж, а друго благословити нуклеарно, хемијско или бактериолошко оружје које чак може ставити тачку на живот на Земљи. Да ли би Црква, на примјер, требало да благосиља смртоносне бактерије? Многи православни хришћани схватају да у условима трке у наоружању треба напустити само праксу благосиљања војника “, рекао је архимандрит Филип.
Такође, рекао је да се у разматраном документу „О благосиљању православних хришћана за вршење војне дужности“ наглашава да Црква благосиља човјека - војника да изврши своју војну дужност. Међутим, засебни благослов самог оружја неће бити извршен. Припремио сајт вјеронаука.нет. У припреми коришћени извори моспат.ру и Риа новости.

Свети мученик Исидор живио је у III вијеку на острву Хиос. Био је поријеклом из Александрије.
​Током владавине цара Трајана Деција (249-251), Свети Исидор, пошто је био висок, снажне конституције, присилно одведен у војску и прибројан у пук војсковође Нумерија Од малих ногу био је хришћанин и провео је живот постећи, молећи се и чинећи добра дјела, те избјегавајући све паганске обичаје.  Један царски едикт заповиједао је да сви војници морају да поштују и приносе жртве римским пагансим боговима. Они који се нису повиновали одредби требали су бити предати на мучење и смрт. Центурион је извијестио војсковођу Нумерија да је Исидор хришћанин. Током испитивања пред Нумеријем, свети Исидор је неустрашиво исповиједио вјеру у Христа Спаситеља и одбио да принесе жртву идолима. Нумерије је наговарао светитеља да избјегне мучење и да се покори царевој вољи, али свети Исидор је одговорио: да се покорава само вољи вјечног Бога, Христа Спаситеља, и да га се никада неће одрећи.
„Чак и ако убијете моје тијело, немате моћи над мојом душом“. Имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који живи у мени и сада и биће са мном након моје смрти; и сам сам у Њему и пребиваћу у Њему и нећу престати да исповиједам Његово свето име док је мој дух у тијелу.

Војвода је прво наредио да Исидора туку воловским жилама, а затим су му одсјекли језик. Али и без језика, Исидор је говорио и исповиједао име Христово кроз Дух Божији. У међувремену, војводу је Бог казнио и изненада је занијемио, али није дошао к себи. Дао је знак да Исидору одсијеку главу. То се догодило 251. године.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја.
 „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква – заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије.
 „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије.
 „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа“, истакао је Патријарх.
 „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допирнели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.
 ИЗВОР:СПЦ

Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи.
По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: Радио Слово љубве

​Разговори  о Књизи Постања 13, 1-13 / Андреј Солодков 

​За оне који воле Бога, све ствари функицонишу заједно за добро
У следећем разговору о књизи Постања, Андреј Солодков говори о томе какве се поуке могу извући из догађаја из 1.Књиге Мојсијеве-Постање, глава 13, у чему лежи Авраамова мудрост и Лотова грешка и до чега може доћи избор направљен без благослова.

Аврам и Лот. Тако су патријарх Аврам и његова супруга Сара напустили Ур Халдејски, место страсти и порока, и кренуше за Обећану земљу - Ханан, који је праобраз Царства небеског. И отишли су часно, нашавши се у тешкој ситуацији, достојно савладавши искушење сиромаштва захваљујући послушности и љубави према Богу и једни према другима. Подсетимо се тога Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за *карање, за исправљање, за васпитање у праведности (2Тим 3,16), Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали (Гал 3,24). А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова. (1Кор 10.11).
Хајде да наставимо са читањем Књиге Постања и отворимо главу 13:
Тако отиде Аврам из Мисира горе на југ, он и жена му и све што имаше, такођер и Лот с њим. А бијаше Аврам врло *богат стоком, сребром и златом. И иђаше својим путовима од југа све до Ветиља, до мјеста гдје му прво бијаше шатор, између Ветиља и Гаја, До мјеста гдје пређе бјеше начинио жртвеник; и ондје призва Аврам име Господње. А и Лот који иђаше с Аврамом, имаше оваца и говеда и шатора. И земља не могаше их носити заједно, јер благо њихово бијаше велико да не могаху живјети заједно, И бијаше свађа међу пастирима Аврамове стоке и пастирима Лотове стоке. А у то вријеме живљаху Хананеји и Ферезеји у оној земљи (1Мој 13, 1-7).
„Погледајте како вишак богатства одмах постаје узрок поделе, ствара раздор, нарушава склад и кида родбинске везе!“ бележи свети Јован Златоусти. Непријатељ човечанства на све начине настоји да посеје непријатељство међу људима, а у овом случају у породици патријарха Аврама. На почетку историје човечанства, ђаво је подметнуо непријатељство у прву породицу, натеравши Еву, а затим и Адама, да сумњају у истину и љубав према Богу према човеку. Немајући сопствено постојање, ђаво узевши повод кроз заповијест превари ме и уби ме њоме (Рим 7,11) и делује и тада и данас на исти начин - радећи сплетке, искоришћавајући уопште добре почетке дане човеку у његовом стварању. Напокон, сврха и смисао људског живота састоји се у тежњи за добром, али ђаво замењује појам благостања, искривљујући његово значење. Дакле, Бог завештава човеку да се испуни и нада  богатству љубави, доброте и милости, која му неће бити одузета, али човек стиче земаљска богатства, мислећи да ће у њима наћи мир и напредак. Али све се испоставља другачије. У потрази за земаљским богатством, потпуно заборављајући на небеска богатства, човек постепено примећује да му ово земаљско богатство не доноси ону радост коју је од њега очекивао. Тако разочарање, незадовољство и као резултат тога малодушност - смртни грех - обузимају његову душу, када човек, преварен, изгуби сваку наду и престане да види смисао наставка живота на земљи.
Патријарх Аврам, приметивши спор између пастира, показује мудрост. Схвативши да земаљска добра нису сврха њиховог изласка из Ура Халдејског, он се не устручава да реши сукоб, нудећи свом синовцу Лоту да одабере земљу за своју стоку како не би дошло до раздора.
Ево шта он каже:
Па Аврам рече Лоту: Немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири; јер смо браћа. Није ли ти отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти налијево, ја ћу надесно; ако ли ћеш ти надесно, ја ћу налијево. Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затре Содом и Гомору. И Лот изабра себи сву равницу Јорданску, и отиде Лот на исток; и раздијелише се један од другога: Аврам живљаше у земљи Хананској, а Лот живљаше по градовима у оној равници премјештајући своје шаторе до Содома. А људи у Содому бијаху *неваљали, и гријешаху Господу веома (1Мој 13, 8-13).
Аврам се не устручава да уништи извор свађе. „И ви треба да чините исто“, пише свети Амвросије Милански, „ако се догоди да паднете у сличну ситуацију ... Уништите извор раздора, јер нисте јачи од Аврама ... Боље је отићи пријатељски него живети заједно у нескладу “. Чини се да у мудрој Аврамовој одлуци и саветима Светог Амвросија можете пронаћи много одговора за решавање савремених сукоба међу рођацима и у односима са пословним партнерима.
„Како је лепо, висока, племенита Аврамова личност описана овим једноставним речима! Из ових речи је већ јасно да је Лот био спреман да се придружи пастирској свађи; али мирно и на достојанствен начин, Аврам га подсећа да су род и подразумева да је и непримерено да се придруже свађи слуга и опасно, с обзиром на то да су окружени онима из различитих племена. "
У овој причи постоји још једна важна лекција. Као што смо горе прочитали, дошло је до препирке између пастира Аврамових и Лотових, и примећено је: а Хананеји и Феризеји (Пост 13,7) тада су живели у земљи. Зашто се помињу Хананеји и Феризеји, који су тамо живели у то време? Није случајно! Хананеји и Феризеји били су незнабожачки народи који су гледали како Аврам и његов народ одлази у Обећану земљу. Они виде да овај народ није ни слаб ни мали. Они опрезно гледају; не усуђују се напасти, већ чекају - можда чекају да дође до сукоба, а то значи поделу, а ако подела није мирна, онда то раслабљује. Чекају прави тренутак. Тако је и у савременом црквеном животу. Постоје невољници и секташи који, попут данашњих Хананеја и Феризеја, једноставно чекају да се у Цркви појаве неки сукоби и несугласице како би могли да уведу раскол.
 
Из ове приче може се извући још једна лекција. Имајте на уму да се Аврам понаша мудро, али Лот - благо речено, не сасвим разумно. Аврам је патријарх, а Лот синовац и пастир. Лот, како би сада рекли, крши низ заповести. Каже даље: Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затре Содом и Гомору. Да, наравно, Аврам му је дозволио да одабере земљу по свом нахођењу, али одабирајући, Лот није принео молитву Господу питајући га како да поступи и није узео благослов од патријарха - он није рекао: „По благослову твом.“ Чини се тако, али да ли је прикладно овде замерити Лоту? И коју поуку можемо извући из ове приче? Погледајмо мало даље и видећемо шта се после догодило са праведним Лотом.
Као што се каже овде, Лот је подигао своје шаторе у близини Содома, али тада је већ живео у самом Содому: Жеља да живи у близини покварених, али богатих људи привукла је Лота Содому. Касније је пао у заробљеништво са становницима Содома током оружаног сукоба и Аврам га је ослободио. Међутим, ова лекција му није донела ништа добро, па је поново отишао да живи у Содом. И као што знамо, Лот је проповедао овом изопаченом народу. Али ево занимљиве чињенице: Када је Господ уништио Содом и Гомору, с њим су отишле само Лотова жена и две ћерке. А онда се његова жена, пуна сумњи, окренула назад, жалећи због богатства заосталог у Содоми, и претворила се у стуб соли. А касније, његове кћерке ће га напити и увести у грех инцеста, а од њих су настали Моавци и Амонци - два народа која ће бити у непријатељству са Израиљом током његове историје.
Хајде да прочитамо о овим догађајима:
Тада она два човјека рекоше Лоту: Ако имаш овдје још кога својега, или зета или сина или кћер, или кога год својега у овом граду, гледај нек иду одавде;
Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је *вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.  И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: *Устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.  А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: Устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.А он стаде оклијевати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града. И кад их изведоше напоље, рече један: Избави душу своју и *не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.  А Лот им рече: Немој, Господе!
Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем. Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежим онамо; та мали је, те ћу остати жив. А он му рече: Ето, послушаћу те и за то, и нећу затрти града за који рече. Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа докле не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор. Тада *пусти Господ на Содом и на Гомору од Господа с неба дажд од сумпора и огња,  И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста *слан камен.  А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом; И погледа на Содом и Гомору и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи. Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затре градове гдје живљаше Лот. А Лот отиде из Сигора и настани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје. А старија рече млађој: Наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи. Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему. И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде. А сјутрадан рече старија млађој: Гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим еда бисмо сачувале сјеме оцу својему. Па и то вече дадоше оцу вина, и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде. И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега. И старија роди сина и надједему име Моав; од њега су *Моавци до данашњега дана.  Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су *Амонци до данашњега дана. (1Мој 19,12-38)
У следећим разговорима вратићемо се на овај текст, али за сада бих ово нагласио: Чини се да је то мала ствар - не узимати благослов од патријарха, али последице су биле врло тужне: бесплодно мисионарско проповедање, Лотови зетови његове речи не схватају озбиљно, његова супруга је пуна сумњи и живота и осврће се уназад, његове кћерке су прожете духом Содоме, а грех инцеста за њих постаје нешто да се подразумева. Свети Јован Златоусти пише: „Видите колико је зло кад тражите најбоља места, али не гледате на истинску корист.“
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор:https://orthochristian.com/139411.html
 

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом посјетио је средњовјековни манастир Удрим код Завидовића у ФБиХ и извршио преглед до сада изведених радова на обнови ове немањићке задужбине која је срушена прије три вијека.
Манастир Удрим је, према народном предању, задужбина краља Драгутина Немањића из 14. вијека.
У протеклом периоду су завршени радови на стабилизацији темеља манастира, а послије Васкрса су званично започели радови на зидању манастира.
Митрополит Хризостом приликом јучерашње посјете дао је савјете и веома битна рјешења за даљи ток и начин извођења радова на обнови манастира.
- Митрополит Хризостом од самог почетка пажљиво прати све наше активности и учествује у проналаску најбољих рјешења да дође до обнове манастира, о чему свједочи и ова посјета - истакао је администратор манастира протојереј ставрофор Зоран Живковић.
Манастир Удрим је, према народном предању, задужбина краља Драгутина Немањића из 14. вијека. Овај манастир је посвећен Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону. Вјероватно је порушен у вријеме аустријско-турског рата у великом походу Еугена Савојског на ове просторе. Послије рушења, манастир никада до сада није обнављан. Изв​ор: СРНА

ЧЕЛИНАЦ - Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем јуче је уз саслужење више свештеника освештао темеље за цркву посвећену Преносу моштију Св. Оца Николаја у челиначком насељу Милошево.

Градња цркве почела је 2019. године, али су радови прошле године обустављени због пандемије, да би овог прољећа на велику радост вјерника успјели завршити темеље.
Изградњу цвркве финансирају мјештани овог краја уз помоћ Српске православне црквене општине Челинац, док је кум цркве Богољуб Марјановић са супругом.
Након молитве уприличен је свечани ручак за мјештане и званице.
Извор:​Независне новине

​Иако није канонизован, блаженопочивши патријарх српски Павле, вољени српски патријарх, осликан је у олтару цркве Светог Марка у Београду - са ореолом светитеља. Реч је о мозаику који је извела наша академска сликарка и мозаичарка Јелица Дурковић.
У златно - пурпурни загрљај Богородице "Ширшаја Небес", једне од највећих композиција у мозаику на олтарској апсиди у свету, у цркви Светог Марка на Ташмајдану, сместио се и патријарх Павле.
​Иако је осликавање неканонизованих реткост, посебно у олтару, вољени српски патријарх нашао се у друштву Светог Петра Дабробосанског и Светог Атанасија Великог, први је у низу икона, по жељи свештеника овог храма.
Узбуђена је Јелица Дурковић, јер је дело на коме је радила годину дана коначно на свом месту. Иза ње је дугогодишња мозаичка каријера, али овај рад је био посебан. Када се раде мозаици светитеља који су живели пре 500 или хиљаду година, могуће је пустити машти на вољу, а патријарх Павле је наш савременик, у њега ће бити упрте очи професионалне критике, али и целог народа који зна како је изгледао.

​"Био је ово велики изазов, морам да признам, било је јако тешко, зато што је пре свега било тешко наћи фотографију у том идентичном положају како се литургичари најчешће представљају. Када немате конкретан узор по коме можете да радите, морате да се сналазите. Али док сам радила посећивали су ме људи из цркве који су га лично познавали, који су са њим сарађивали, били блиски. Давали су коментаре, сугестије. Рад је доста дуго трајао, радила сам у више фаза, мењала, док нисам дошла до тога да се већина сложила да је убедљиво, да има доста сличности", каже нам Дурковићева.
Она додаје да није била изненађена када је старешинство Храма Светог Марка наручило мозаик патријарха Павла, па чак ни када је речено да треба да има ореол светитеља, јер је реч о човеку који је за народ увек био светац.
"Овде је то просто била потреба у народу, знате и сами колико су га људи волели, још га воле и цене. Док је био жив сматрали су га светим, јер једноставно, разликовао се од свих. Не знам како то речима објаснити, нека потреба је постојала да се патријарх Павле представи у мозаику као светитељ", каже Дурковићева.
Испод Богородице представљен је Христос који причешћује апостоле, испод овог задивљујућег приказа је колонада литургичара, у доњем делу апсиде.
Поред иконе блаженопочившег патријарха пише; "Свети Павле патријарх Српски". У десном крилу колонаде су Свети Сава Српски, Свети Василије Острошки и Свети Николај Жички.
Наша Саговорница је члан великог тима атељеа професора Ђура Радловића који више од две деценије "умива" цркву на Ташмајдану. Ради се споро, у сегментима, јер мозаик је пре свега тешка техника, а прошле године камен који стиже из Венеције зауставила је корона.
"Прво је у мозаику урађен иконостас, па је била велика пауза. Сада су кренули радови унутар олтара. Још се раде композиције, волели би смо да знамо да ћемо цео храм прекрити мозаиком, било би најлепше, то би смо волели и црква и ми, али питање је колико је то изводљиво, огроман је посао, а реч је о најскупљој техници.
​Цела олтарска апсида биће у мозаику, реч је о укупно око три стотине квадрата. У плану је и даље осликавање цркве, размишља се о посебној асеко техници. Прво се ослика платно, а онда специјалним техникама лепи за суви малтер.
"Атеље у коме се израђују мозаици већ годинама сарађује са црквом Светог Марка, започела је још док је патријарх Павле био жив. Ради се полако, јер су то озбиљни послови, у складу са могућностима, радимо дуги низ година, можда и више од 20. Наручиоци су старешине, а све иде уз благослов патријарха", каже Дурковићева. Извор: СПУТЊИК (Пише Сенка Милош).

Епископ источноамерички Иринеј упутио је писмо Џејку Саливену, саветнику Председника САД, у вези са прогоном Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији, објављено је данас на сајту Српске православне цркве.
У писму упућеном 19. маја, владика Иринеј се посебно осврнуо на актуелне проблеме манастира Високи Дечани, подсетивши Саливана да се тог дана навршила пета годишњица од правоснажне одлуке највише судске инстанце те јужне српске покрајине којом се манастиру враћа отета земља, саопштила је Епархија источноамеричка.
За све ово време, косовски Албанци отворено одбијају да спроведу одлуке својих судова и игноришу позиве међународних институција и дипломатских представника западних земаља на Косову и Метохији да без одлагања врате манастирску земљу, навео је у писму епископ Иринеј.
Владика је позвао Саливена да сагледа тренутну ситуацију на Косову и Метохији са становишта флагрантних кршења људских права и верских слобода Срба и позвао га да се заложи за повлачење подршке САД косовским властима због непрестаног прогона Српске Православне Цркве и српског народа, преноси Танјуг.

Пећина Светог апостола и јеванђелисте Јована или Пећина Апокалипсе  ​​(грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) је пећина на острву Патмос, у којој је, према Предању, био апостол када му је откривено знање о посљедњим временима. Све што је откривено Јовану, диктирао је свом вјерном ученику Прохору. У пећини су сачувани мјесто гдје је апостол боравио и камена говорница, која је Прохору служила као сто. Може се видјети камење на којем је, према предању, светац спавао (он је положио главу на њих, као на јастук). Према предању, Свети Јован је овдје нашао своје уточиште када је протјеран од стране римског цара Домицијана. Историја Патмоса почиње са Св. Јованом Богословом, 95. године послије Христа. У 14. години владавине римског цара Домицијана, јеванђелист Јован прогнан је из Ефеса у Патмос, јер је проповиједао Христа.​
Пећина се налази између луке Скала и града Патмоса. Није баш слична пећини, више је попут цркве у стијени.
Над пећином је саграђена црква, чија се једна бочна капела налази у самој пећини. Изнад улаза у пећину направљен је натпис који обавјештава онога ко улази да је ово „кућа Божја“ и „врата у небо“. Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као посљедице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6,12). Манастир Светог јеванђелисте Јована као и Пећина Апокалипсе 1999. године уврштени су на списак свјетске баштине УНЕСКО-а. Иконе иконостаса у пећини старе су око 400 година. 

Институт за превођење Библије припремио је за објављивање прву књигу Новог завјета и прво од четири канонска јеванђеља - Матејево јеванђеље- на ријетки језик Абазински (Абазински језик је сјеверозападни кавкаски језик којим Абазини говоре у Русији и многим прогнаним заједницама у Турској). 

Наводи се да су раније преведене и објављене на абазинском језику старозавјетне књиге: "Књига пророка Јоне" (диглота са руским преводом, 2019); Књига о Рути и Књига о Јестири (2020) и илустроваи зборник „Јеванђеоске приче“ (2020), али да прва књига из Новог завјета, истовремено и прво од четири Јеванђеља, излази први пут.

С обзиром на то да још нису све књиге Библије преведене на абазински језик, на почетку књиге налази се упоредна табела са именима свих књига Библије на руском и абазинском, тако да они који то желе могу лако да пронађу подударања и обрате се књизи која се помиње у фусноти. Издање, такође, садржи мапе и фотографије библијских мјеста, рјечник библијских термина и нејасних ријечи за разумијевање.

​Атос је полуострво у Грчкој источни испуст полуострва Халкидики на Егејском мору, широко од 5 до 10 км и дугачко око 45 км, површине од 389 км². Према уставу Грчке, Атонско полуострво, од Велике Вигле надаље, које покрива област Свете Горе, политичка је самоуправа, аутономни дио Грчке државе и политички припада Министарству иностраних послова Грчке, а духовно је под јурисдикцијом Васељенске (Цариградске) Патријаршије у Истанбулу. Главни  административни центар Свете Горе је Кареја.
Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 такозваних скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама подвизавају се пустињаци.
17 манастира су грчке монашке заједнице: Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат,  Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор,  Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и  Констамонит. Ту су и наш Хиландар као и руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит Часног Претече на самој литици полуострва.

ШТА ЈЕ АВАТО (АВАТОН)?
​Наиме, званично се почетак ове забране налази код оснивача монашког живота, Св. Антонија Великог (4. вијек) који у 10. канону својој духовној дјеци - монасима препоручује: „Не допусти да ти се приближи жена, ни у ком случају, нити да уђе у дом твој, јер истовремено долази искушење блуда“.
Први који на тлу Свете Горе помиње аватон, био је Свети Атанасије Атонски у свом Типику Велике Лавре, а онда се и у царским типицима, који су чинили главни извор писаног светогорског права, врло рано сусреће изричита забрана уласка на Свету Гору жена, голобрадих дјечака и ушкопљеника. Сличне одредбе о аватону садржали су и разни извори светогорског права из турског периода. Светог Атанасија Атонског (око 970), у коме се први пут спомиње забрана приступа женама и држања женки домаћих животиња, и цара Јована Цимијског (972), први свеопшти типик о уређењу живота на Светој Гори, познат као Трагос (јарац), назван по јарећој кожи на којој је писан. Тај документ се данас чува у Кареји административном средишту Свете Горе. Њега су потписали 56 стараца „геронта“, представника старих лаври, као и византијски цар Јован Цимискије (969-976).7 Још је Трагосом била установљена монашка аутономија на Светој Гори.

Светом Гором управља необичан правни статус који лежи у низу одредби Устава, међународних уговора, закона Европске уније и остатка домаћег закона, с тим да је главни регулаторни текст Конститутивна повеља Свете Горе која административно уређује област .
Данашњи „устав“ Свете Горе представља документ састављен скоро један миленијум касније, од стране Светогораца 1924. године, а који је
грчка држава потврдила Законодавним декретом (у даљем тексту: Декрет) 1926. године. „Он проистиче из царских хрисовуља, патријаршијских синђелија, султанских фермана, важећег општег правилника и древних монашких закона и поретка“ (чл. 188, ст. 2 Конститутивне повеље).  У  црквеним кругова тај документ се најчешће назива Уставом Свете Горе, док се у литератури најчешће могу срести сљедеће квалификације: Конститутивна повеља, Повеља, Статут.

Грчка држава је ратификовала Н.Д. 10/16. септембра 1926. Конститутивну повељу Свете Горе, која је ступила на снагу 1927. године након ступања на снагу новог Устава, када је први пут формализована уставна заштита самоуправног режима Свете Горе. Као што потврђује закон Свете Горе који је донесен 1924.год.  и потврђен од стране тачке 105 Устава на полуострву Атос улазак жена се изричито забрањује – члан 186. Аватон је од 1953. године дио устава Грчке. Када је та земља ушла у Европску унију, донесена је декларација која га потврђује, а његово непоштовање санкционише се затвором.
Према члану 186 К.Кс.А.О (Конститутивне повеље Свете Горе), „улазак жена на полуострво Света Гора увијек је забрањен“. Ова забрана је, такође, кривично потврђена одредбом члана 43б Н.Д. од 10. септембра 1926. „о ратификацији статутарне повеље Свете Горе“, коју је додао Н.Д. 2623/1953 (Владине новине АД 268 / 28.9.1953) и предвиђа да „кршењем члана 186 Статута предвиђена је казна затвора од два мјесеца до једне године“. Ванредни двадесеточлани сабор је изгласао 1956.године канонску одредбу којом се кажњава новчаном казном и притвором до пет дана лице које је увело у Свету гору животињу женског пола.Такође, Ванредни двадесеточлани сабор је 1980. године прописао да бродови на којима има жена морају пловити на удаљености од најмање 500 метара од светогорске обале.

Што се тиче забране уласка за жене, она је, када је донесена, била lex imperfecta, јер није била прописана санкција за прекршај. Тачније речено, светогорске власти су прекршиоцу могле изрећи какву год канонску санкцију, али канонске санкције могу да се примјењују само на православне. Дакле, протестанткиња или атеисткиња која би ушла на Свету Гору могла је бити са ње протјерана, али није могла бити кажњена. Постојање ове правне празнине се упадљиво манифестовало априла 1953. године, када су се неке учеснице IX Међународног византолошког конгреса у Солуну демонстративно искрцале на Светој Гори. То је био повод да Грчка држава пропише казну за прекршај члана 186 светогорске Уставне повеље. Ово је учињено Законском уредбом 2623/1953, која је прописала посебно кривично дјело неовлашћеног уласка жена на Свету Гору, кажњиво затвором од два мјесеца до годину дана. Извршилац кривичног дјела може бити само жена, али саучесник, помагач или подстрекач може бити свако лице, без обзира на пол.

У царским типицима који су чинили основно тијело писаног светогорског права врло рано се сусреће изричита забрана уласка на Свету Гору жена, голобрадих дјечака и ушкопљеника. Разлози су исти као они који су диктирали Авато за жене и женке животиња.
Споразумом о приступању Грчке Европској економској заједници, касније Европској Унији, 28.05.1979.године  уједињене чланице (9 држава и Грчка) са заједничком декларацијом припајања примијењеном у чину зближавања држава чланице су се сагласиле са законом Свете Горе која је дио Грчке територије и тиме потврдиле Авато.

Ипак, правило о забрани уласка женама на Свету Гору прекршено је много пута:
​
Т-оком велике епидемије куге и опсаде Каталонаца, 1347. године, када је жена цара Душана Јелена Кантакузин са дјецом боравила у Хиландару.Она је имала званичну дозволу, али је ношена да не би згазила на светогорску земљу. Царска породица боравила је на Светој Гори од друге половине 1347. године до половине 1348. године, обилазећи и богато дарујући манастире Свети Пантелејмон, Хиландар и Ватопед.
-Када је Свету гору у 15. вијеку посјетила Мара Бранковић, кћерка Ђурђа Бранковића и удовица владара Османске државе султана Мурата II, која је у српској историји упамћена као велика владарка, дипломата и доброчинитељка манастира Хиландар и манастира Св. Павла.
- 382. године од кћерке М. Теодосија, Плакентије.
- 1081. и 1108. године од пастирских породица (више од 300).
- 1404. године од супруге И. Палеолога, која је посетила манастир Велике Лавре.
- 1854. године од групе жена и дјеце која су тамо тражила заштиту након устанка на Халкидикију.
- 1905. године од младе руске принцезе Татјане Никите, коју је угостио пријатељ монах у манастиру Пантелејмон.
-У вријеме Октобарске револуције, када су на Светој Гори уточиште нашле руске избјеглице, жене и дјеца
- У вријеме грчког устанка и протјеривања Грка из Мале Азије током 1920-их.
- 1929. године од грчке „Мис Европе“  Aliki Diplarakou која се прерушила у мушкарца и посјетила један од манастира. Након тога је била јавно критикована и анатемисана од тадашњег патријарха Фотија другог.
-Прича се да је исте године једна француска новинарка успјела да чак мјесец дана прерушена борави на Атосу, да обиђе свих 20 манастира и да потом по повратку у Париз напише књигу. Наиме, зна се да је Мариз Шоаси (Maryse Choisy) 1929. године у француској престоници објавила књигу „Мјесец дана међу мушкарцима“ (Un mois chez les filles), али и даље је мистерија да ли је искуства која је у њој изнела заправо и проживјела. Углавном, Мариз се у овом свом контроверзном дјелу водила несвакидашњим стазама, по чему је била и позната, па се, како се наводи, прерушила у младог монаха, кришом ушла на Свету Гору и ту провела читав мјесец. Она је потом у књизи описала и једног монаха који је наводно говорио о тјелесној жудњи, о искушењима и грижи савјести. Званичници са Атоса су демантовали француску новинарку. Прича каже да је потом са Атоса стигао одговор на ову, како је речено, измишљену тврдњу: Мариз је Свету Гору вјероватно видјела само са брода јер једноставно није могуће да једна млада дама склона авантури буде макар и један дан непримјећена међу неколико хиљада монаха.
- 1948. године група прогоњених жена из Демократске војске која је пробила стражу.
- 1971. француски филолог Жаклин Мишел и Италијанка Луиса Барбарито и Марија Пастерла.
-2008-године-посљедњи познати примјер је из 2008. године када је грчка полиција ухапсила четири молдавске имигранткиње које су илегално ступиле на територију Свете Горе.
У 20. вијеку је почела навала феминисткиња на Атос и поједине су успјеле да уђу у монашку републику код земљоуза код Провлаке, које спаја витко полуострво с копном. Зато су грчке власти поставиле високу ограду на том мјесту и строго забраниле улазак пјешацима, без обзира на пол, који копненим путем долазе на Свету Гору преко брда Велика Стража (на грчком Мегали Вигла).
Међу женама које су ушле у историју због инвазије или покушаја да изврше инвазију на светишта Свете Горе била је и Малвина Карали, која је такође обучена у мушкарца покушала да прекрши правила. Шта је Малвина имала на уму? Жељела је да изрази противљење забрани. Међутим, након неколико дана је примијећена је и процесуирана. 
Многе владарке подизале су и помагале светогорске манастире, међу њима и византијске царице Теодора и Плакидија. Када су пожељеле да кроче на Атос, десили су им се чудесни догађаји, који су их од те намјјере одвратили. При намери да уђе у Манастир Ватопед, Плакидија је зачула глас који јој је рекао да одступи. Исто се догодило и султанији Мари Бранковић, која је, донијевши часне дарове из Цариграда у Манастир Светог Павла, заустављена на пола пута од обале.

Припремио сајт вјеронаука-нет
Извори коришћени при писању чланка:
-Адријана Д. ИЛИЋ, Василије З. МИТРОВСКИ**ПРАВНО УРЕЂЕЊЕ СВЕТЕ ГОРЕ СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ЗАБРАНУ УЛАСКА НА СВЕТУ ГОРУ – АВАТОН
-Хараламбос К. Папастатис "Савремени правни статус Свете горе";
-Фејсбук страница "Пријатељи манастира Хиландара"
-Др Драгутин Аврамовић "Света Гора – између аутономности и државности"
​-Црквена новинска агенција Догма.гр

Турске власти су 2020. године Свету (Аја) Софију из Цариграда претвориле у џамију и прекриле свјетски познате византијске мозаике. У то вријеме протојереј Теодор Гигнадзе, настојатељ цркве Светог Крста у Тбилисију, наручио је тачну копију најпознатијег византијског мозаика -Христа Пантократора или Сведржитеља (грч. παντοκρατωρ)  - и поставио га у апсиду тбилиске цркве. Испод је прича о овом догађају.
Копија Пантократора из храма Св. Софије из Цариграда свечано је откривена у цркви Воздвижења Часног Крста у Тбилисију у Недјељу побједе православља 2021. године - прославе успостављене у част побједе над иконоборачком јереси. Одлуком оца Теодора, све особине су узете у обзир приликом стварања копије: елементи мозаика који су временом изгубљени у овој копији су одсутни. Отац Теодор одсуство дијела мозаика повезује са нашим гријесима: 
„Колико каменчића недостаје на том мозаику, толико недостаје на овом. А недостају нам због наших гријехова...
Умјетник Амиран Бакурадзе, који је преузео овај напоран посао, пристао је да коментарише особености стварања копије Христа Пантократора за цркву Воздвижења Часног Крста:
„Прво, било је тешко пронаћи тачан дупликат овог мозаика. Одлучено је да се упореди неколико икона и са сваке се узме најуспјешнији фрагмент. Дакле, комплетан мозаик је састављен дио по дио. Ово је био најтежи дио посла.
Избор нијанси имао је и своје специфичности. Чињеница је да с временом камен блиједи, то се односи и на позлату која је присутна на овом мозаику. Покушали смо да добијемо тачно нијансу коју овај мозаик данас има, узимајући у обзир блијеђење.
С обзиром на ово, није нам било довољно да једноставно изаберемо камен жељене нијансе или ставимо позлату, која ће нам дати оригиналну верзију овог мозаика, створеног прије много вијекова. Да бисмо постигли жељени ефекат, морали смо боју елемената мозаика довести у такво стање да је на њима био приказан отисак прошлих вијекова, а ово нам је одузело много времена.
Сам камен за овај посао наручен је у Италији, јер на локацији немамо потребну палету нијанси. Наравно, његова испорука током пандемије је била донекле отежана, али нисмо имали алтернативу.
Наравно, били смо свјесни одговорности и сложености дјјела: стварање тачне копије таквог уметничког дјела, посебно узимајући у обзир све особине, захтијевало је темељно проучавање и озбиљан приступ.
Укупно је у раду учествовало десет мајстора. Ради практичности подијелили смо се у неколико подгрупа. Дио је био одговоран за потпуно проучавање оригинала, све до тога гдје недостаје који каменчић и како га је боље приказати. Композиција мозаика била је подијељена на фрагменте, а након што су завршени, обједињени су“.
Дао Бог да овај древни Христовсен мозаик, пренесен из историјског Цариграда у савремени Тбилиси, помогне јачању вјере грузијског народа, повећа божанску помоћ одозго и постане чврст темељ истински братских односа између свих хришћанских народа. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора православие.ру

У просторијама Архива Републике Српске вечерас је свечано отворена изложба "Сакрална архитектура Бањалучке епархије на њеном садашњем простору од Миланског едикта до краја средњег вијека".
Изложбу је приредио Архив у сарадњи са Удружењем архивских радника Републике Српске, а поводом овогодишњег обиљежавања Ноћи музеја. Аутори изложбе су Славољуб Лукић, Бојан Вујиновић и Марко Јанковић.
- Изложба говори о сакралним објектима, црквиштима, манастириштима, базиликама и осталим облицима ове архитектуре. Покушавамо да кажемо да Српска није само оно што презентујемо посљедњих тридесетак година. Она је на неки начин и наш идентитет готово 13 вијекова - рекао је Срни Бојан Вујиновић.
Он је рекао да је на том плану најрепрезентативнији локалитет град Балкис, који је, највјероватније, најстарије епископско сједиште на простору данашње Српске.
- И самим тим извор хришћанства за једну ширу регију - каже Вујиновић и додаје да треба више улагати у локална археолошка истраживања.
Један од аутора изложбе и теолог Славољуб Лукић каже да је циљ показати континуитет вјерског живота, сакралне архитектуре и црквене писмености на овим просторима.
- Тиме показујемо да је на подручју Бањалучке епархије у континуитету постојао активни вјерски живот. Дакле, јесмо овдје живјели, живимо и данас и наша морална и свака друга обавеза јесте да овдје останемо - рекао је Лукић.
Директор Архива Републике Српске Бојан Стојнић рекао је да се изложба може погледати у наредних мјесец дана.
- Циљ је да је види што више грађана Бањалуке а касније и других градова, не само у Српској већ и у Србији - најавио је Стојнић.
Послије отварања изложбе, којем су присуствовали помоћник министра просвјете и културе Српске Тања Ђаковић и бројне званице из јавног, политичког, вјерског и културног живота Бањалуке, уприличен је пригодан коктел у дворишту Архива. Извор: СРНА

Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил позвао је жене које размишљају о абортусу да га не ураде, већ да роде дијете, а ако није могуће да задрже дијете, да га предају Руској православној цркви на васпитање.

У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике.
Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум.
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора: Спутњик и фома.ру

„Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија, Јована и друге“ - су имена Христових ученица које јеванђелисти наводе и које су дошле у његов гроб дан послије, празника јеврејске Пасхе, да би помазале тијело свог Учитеља. са погребним уљем - миром.

Сјећање на мироносице слави се сваке године, треће недјеље послије Васкрса. У савременој црквеној традицији овај празник је постао нека врста православног „женског дана“.

​Пролазећи селима и градовима Галилеје и Јудеје, Христос је проповиједао Јеванђеље и исцјељивао болеснике. Његови апостоли су га непрестано пратили. Неке побожне жене, привучене ријечју Спаситеља, такође су га слиједиле,

Често су, долазећи у ново мјесто, Христос и његови ученици добијали уточиште и храну у домовима побожних Јевреја. Лазареве сестре Марта и Марија примиле су га више пута у свом дому у близини Јерусалима. Овдје се Христос посљедњи пут зауставио прије него што је ушао у Јерусалим.

За разлику од већине апостола, који су се уплашили и сакрили након Христовог хапшења, мироносице се нису плашиле да Га слиједе све до Голготе. Не скривајући се, стајале су и плакале у под Крстом свог Учитеља.

​Исус је разапет уочи суботе, јеврејског празника Пасхе, и Његова сахрана је протекла у великој журби. Никодим и Јосиф из Ариматеје, тајни Спаситељеви ученици, положили су Христа у погребну пећину без прања и балзамирања. Када се субота завршила, жене су пожуриле да одају посљедњу почаст свом Учитељу: да помажу Његово тијело мирисним уљем-миром.

​Али када је у недјељу у зору неколико жена дошло до гроба, откриле су да је камен који је прекривао улаз у пећину лежао подаље, гробно мјесто је било празно, а на гробу Христовомје сједио анђео. Обавијестио је жене да је Исус васкрсао! Жене су одмах појуриле да апостолима испричају о чуду које се догодило.

Марија Магдалина се вратила у пећину са апостолима Јованом и Петром. Али анђела нису нашли. Стојећи збуњено, апостоли су отишли. Марија је остала сама код гроба. Изненада је примијетила човјека за којег је мислила да је баштован, питала га је да ли је видио Исусово тијело. Показало се да је вртлар васкрсли Спаситељ. Открио се Марији Магдалини, назвавши је именом, и заповиједио јој је да свједочи о Његовом васкрсењу.

Након Христовог вазнесења, Марија Магдалина је свуда проповиједала о Њему. Глас о необичној жени стигао је до цара Тиберија. Одлучио је да лично саслуша о чему она говори. Марија почела да говори о чињеници да је Христос васкрсао,  а затим смирено пружила Тиберију јаје и поздравила га са: „Христос васкрсе! И сама сам Га видјела живог! " И у исто вријеме, јаје је промијенило боју из беле у црвену.

Од тада, очекујући најсветлији празник у години, хришћани широм свијета сјећају се овог малог чуда и са радошћу и надом одговарају на сведочење Свете равноапостолне Марије и„Христос васкрсе!“ - "Ваистину васкрсе!" 
извор: фома.ру /цртежи Елена Поповска /припрема и превод: вјеронаука.нет

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 16. маја 2021. године, у Недељу мироносица, Свету архијерејску Литургију у манастиру Тумане, известила је Информативна служба СПЦ. Саслуживали су Епископ шумадијски г. Јован, надлежни Епископ браничевски г. Игнатије и Епископ тимочки г. Иларион, са свештеномонаштвом и свештенством из више епархија. Верни народ се сабрао са свих страна да прими благослов Патријарха српског. Након Свете Литургије уприличен је свечани ручак и послужење за све присутне трудом и љубављу архимандрита Димитрија Плећевића и братства манастира Тумане. Његова Светост је поучио народ истинама вере, у чијем темељу је васкрсење Христово и живот у литургијској заједници. Беседу Патријарха Порфирија доносимо у наставку, посредством јутјуб канала Манастир Тумане.​ Извор: Инфо СПЦ

Марија Магдалина је најпознатија од жена мироносица, која је рано ујутру дошла до Христовог гроба да излије мирисе на његово тијело и открила да је Господ васкрсао. Много предања и легенди повезано је са Маријиним именом. Шта се поуздано зна о њој и а шта се само нагађа?
Шта су сами апостоли навели о Марији Магдалини?
Најпоузданије свједочанство о животу Марије Магдалине даје нам Свето Јеванђеље, поготово што сва четворица јеванђелиста обраћају пажњу на њу. Шта на основу њихових прича можемо са сигурношћу рећи о Марији?
Прије свега чињеница да је била један од највјернијих и, по свему судећи, дугогодишњих сљедбеница Господа Исуса Христа. Говорећи о женама мироносицама, јеванђелисти готово увијек стављају Марију Магдалину на прво мјесто. Поред тога, риједак је случај да јеванђелисти зову жену једноставно њеним именом. У то вријеме, када се говори о женама, било је уобичајено да се појашњава „чије“ су оне, ко су њихови мушки рођаци: Марија Клеопова, Марија Јаковљева, Лазареве сестре Марта и Марија, итд. А сви јеванђелисти Марију називају једноставно„ Магдалина “- именом њеног родног галилејског града Магдале (на сјеверу Израиља, недалеко од Назарета и Капернаума).
То се може објаснити чињеницом да Марија готово сигурно није била удата. Многи византијски тумачи Јеванђеља називали су је дјевицом: Свети Модест, Патријарх jерусалимски патријарх (VII вијек), свети Фотије Цариградски (IX вијек), Никифор Калист Ксанфопул (XIV вијек). Могуће је да је Маријин брак спријечила болест – обузетост демонима. Управо оне које је Христос истјерао из ње: “И неке жене које бијаху исцијељене од злих духова и болести: Марија, која се зваше Магдалина, из које седам ђавола изиђе“ (Лк 8, 2, Мк 16, 9).
​Накнадно су изнесена нагађања,  да је прије изгона демона Марија Магдалина била блудница и, уопште, велика грешница (то ћемо поменути касније). Али Свети Модест, Патријарх jерусалимски  наглашава: Марија никада није била блудница, већ је дјевственост чувала од младости.
Упознавши Спаситеља у Галилеји - вјероватно на почетку Његове проповиједи - она ​​је одмах постала Његовим сљедбеником. У Јеванђељу по Луки она се довољно рано помиње међу женама које су Му служиле својим имањем:“ и друге многе које служаху њему имањем својијем“ (Лк 8, 3) и које су непрестано пратиле апостолску заједницу. Шта значи „служиле својим имањем“? У оригиналном грчком тексту стоји ријеч διακονουσαι - иста ријеч од које је изведена ријеч „ђакон“. А ђакони у раној Цркви били су помћници апостола који су обављали економске послове хришћанске заједнице: хранили су гладне, помагали сиромашне итд. (Ово је описано у 6. глави Дјела апостолских). Очигледно су нешто слично радиле и жене које су пратиле Христа и апостоле. Готово све вријеме били су на путу, проповиједали, лијечили болесне итд., Али неко је морао да брине и о њиховој храни и о куповини неких потребних ствари. Уопште није чињеница да су сапутници апостола били богати (иако неки тумачи на овај начин разумију ријечи о служењу својим имањем). Можда су сву своју уштеђевину једноставно донирали за потребе заједнице.

Али Марија се очигледно није ограничила на „економско“ служење. Као и друге жене мироносице, она је пажљиво слушала Спаситеља и, очигледно, ушла је у најближи круг Његових ученика. Није случајно што су, након Његовог васкрсења, Анђели женама окупљеним у празном гробу рекли : „Није овдје; него устаде; опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (Лк 24, 6-7). Ове ријечи је Господ једном рекао својим најближим ученицима (Лк 9, 18-22).
Марија Магдалина је пратила Господа и на његовом посљедњем путешествију у Јерусалим, била је присутна Његовим страдањима на Крсту и погребу. У Јеванђељу по Матеју каже се: „И ондје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија мати Јаковљева и Јосијина и мати синова Заведејевијех“ (Мт 27, 56), а према аутору четвртог Јеванђеља Светом Јовану јеванђелисти, стајала је поред Христовог крста, заједно са Богородицом и Маријом Клеопом (Марија,жена Клеопе - једна од жена мироносица -према црквеном предању, кћерка Јосиф Заручника из првог брака) (Јн 19, 25). Срећемо је и приликом сахране Исусовог тијела: заједно са „другом Маријом“ како сједи испред улаза у гроб, на који је Јосиф из Ариматеје управо навалио камен: “ …и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бијаше Марија Магдалина и друга Марија, и сјеђаху према гробу“ (Мт 27, 60–61).

А онда се приче јеванђелиста донекле разликују (не тако значајно).
Према Матеју, „а по вечеру суботном на освитак првога дана недјеље“ Марија Магдалина и „друга Марија“ долазе до гроба и затичу га празног, а на одваљеном камену од улаза угледале су анђела који их је обавијестио о Васкрсењу Христовом и наредио да апостоли буду обавијештени да „је устао из мртвих“. Жене су потрчале да то испуне и путем су среле Самога Христа, који их је охрабрио: „не бојте се; идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју; и тамо ће ме видјети“ (Мт 28, 10).
Јеванђелисти Марко и Лука ћуте о личном сусрету жена мироносица са васкрслим Господом. Али Марко ипак обавјештава о посебном Христовом јављању Марији Магдалини: „А Исус уставши рано у први дан недјеље јави се најприје Марији Магдалини, из које је истјерао седам ђавола. А она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху“ (Мк 16, 9-10) (Ово је дио Јеванђеља по Марку (Мк 16, 9-20), који недостаје у најранијим рукописима и често се сматра каснијим уметањем. Најранији од пописа са овим текстом је Александријски кодекс 5. вијека. Посебност „дугог завршетка“ је у томе што он, такорећи, на кратко „препричава“ завршетак Јеванђеља по Луки и неких епизода Јеванђеља по Јовану). И то је у складу са причом Јована Богослова, који каже да је Марија Магдалина двапут долазила у гроб. Прво, рано, када је још био мрак:“ А у први дан недјеље дође Марија Магдалина на гроб рано, још док се не бјеше расвануло, и видје да је камен одваљен од гроба“ (Јн 20, 1), пронашла је празан гроб и пожурила да о томе обавијести апостоле (блажени Августин, а послије њега бројни тумачи јеванђеоског текста сугеришу да Марија Магдалина није дошла до празне гробнице. Не без разлога, притрчавши апостолима, она говори о себи у множини: „узеше Господа из гроба; и не знамо гдје га метнуше“ (Јн 20,2). Можда је јеванђелист Јован изоставио имена њених сапутника како би нагласио лични сусрет најоданије ученице са васкрслим Господом. А онда се вратила у гробницу са Петром и Јованом, а када су отишли, видјела је прво два Анђела, а затим и самог Исуса, за којег је у почетку мислила да је баштован. Увјерена да је то сам васкрсли Учитељ, Марија је поново похитала к апостолима. Она је објавила да је видјела Господа и испричала је Његове ријечи: „ Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу својему; него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к оцу својему и оцу вашему, и Богу својему и Богу вашему“ (Јн 20, 2–18).
Многи свети оци скренули су пажњу на симетрију библијске приче: и мушкарац (Адам) је о могућности гријеха сазнао од жене (Еве), а жена - Марија Магдалина - донијела је поруку спасења мушким апостолима. „Управо се догодило да је жена послата мушкарцима, тако да је онај који је први предвидио човјеков гријех требао први који је објавио милост Господњу“, написао је, на примјер, Амвросије Медиолански (в. 340–397). А блажени Августин (354–430 додао је не без горчине: Адам је одједном повјеровао Еви, иако му је она рекла убитачну лаж коју је чула од Сатане; али су апостоли дуго сумњали, сазнавши од мироносица о Васкрсењу Христовом.
Марија Магдалина постала је прва благовјесница спасења, које је читаво човјечанство наслиједило васкрсењем Христовим. Није случајно што је црквено предање ову ученицу Господњу називало „равноапостолном“. 

 Око чега се може расправљати?
У Јеванђељу постоји неколико епизода које се могу повезати и са Маријом Магдалином и са другим женама познатим Христу. А ово ствара простор за различите претпоставке и дискусије.
Епизода 1: Први сусрет са васкрслим Христом. Многи угледни црквени писци - Георгије Никомидијски, Григорије Палама и неки други - изразили су мишљење да је прва особа која је била удостојена да види васкрслог Господа била Његова Пречиста Мајка. А неки су сматрали да је апостол и јеванђелист Јован говорио о Њој, а не о Марији Магдалини, у епизоди са гробом и Исусом за кога је мислила да је „баштован“. Посљедњу верзију је посебно изнео преподобни Јефрем Сиријски, који је живио у IV вијеку и читајући сва четири Јеванђеља у комбинованом облику, сиријског хришћанског писца (који је касније одступио у јерес) Татијана. Али већина светих отаца се и даље ослањала на свједочење апостола Јована да се Господ јавио Марији Магдалини. Сматрали су овај феномен својеврсном „наградом“ за њену вјеру, неустрашивост и несебичну љубав према Спаситељу.
На примјер, свети Кирил Александријски (376–444) истакао је да је и прије Спаситељеве смрти Марија Магдалина наставила да га неустрашиво назива Господом, због чега је почаствована чудесним јављањем Анђела, а затим и личним сусретом са Христом.
Епизода 2. Жена грешница излива драгоцјено миро на Христа. Више пута се сугерише (посебно у западној цркви) да је ова жена била само Марија Магдалина. Ово је епизода коју је описао јеванђелист Лука:
Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву сједе за трпезу: И гле, жена у граду која бјеше грјешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира; И ставши састраг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од своје главе отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше миром. А кад видје фарисеј који га је дозвао, рече у себи говорећи: да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне! имам ти нешто казати. А он рече: учитељу! кажи. А Исус рече: двојица бијаху дужни једноме дужнику, један бјеше дужан пет стотина динара а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити. А Симон одговарајући рече: мислим онај коме највише поклони. А он му рече: право си судио. И окренувши се к жени рече Симону: видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге нијеси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отр. Цјелива ми нијеси дао; а она откако уђох не преста цјеливати ми ногу. Уљем нијеси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге. Зато кажем ти: опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.(Лк 7, 36–39, 47).
Византијски тумачи су, по правилу, поистовјећивали лик грешнице, која је помазала Христово ноге са миром, и Марију Магдалину. Већина савремених библиста је против њиховог поистовјећивања, поготово зато што јеванђелист Лука први пут помиње Марију Магдалину тек у 8. глави (након описа догађаја помазивања Христових ногу миром), као лик који је тек први пут уведен у причу: “Послије тога иђаше он по градовима и по селима учећи и проповиједајући јеванђеље о царству Божијему, и дванаесторица с њим. И неке жене које бијаху исцијељене од злијех духова и болести: Марија, која се зваше Магдалина, из које седам ђавола изиђе…“ (Лк 8, 1-2).
Поред тога, исту (највјероватније) епизоду са изливањем драгоцјеног мира на Христа описује и јеванђелист Матеј, мада са извјесним измјенама (Мт 26,  6-13). И појашњава да се случај догодио у Витанији у кући Симона губавога, односно неколико километара од Јерусалима, неколико дана прије Распећа Господа Исуса Христа. Али онда је апсолутно невјероватно да дугогодишњу Спаситељеву сапутницу Марију Магдалину, назива „грешницом“, њу која се придружила апостолској заједници још у Галилеји (а која се налази релативно далеко од Јерусалима) и, коју је наравно, Господ давно излијечио од демона.
Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).​

​Епизода 3. Тачније, чак и серија епизода у вези са Маријом, Лазаревом сестром. У Јеванђељу по Јовану постоји још једна верзија приче о помазању Господа драгоцјеним миром и, према четвртом јеванђелисту, једној од сестара Лазаревих којег је Христос васкрсао, Марији (Јн 12,  1-8) У Римској цркви је владало мишљење да су ту Марију јеванђелисти звали Магдалина. Ову је претпоставку посебно изразио римски папа Гргур I Велики (+ 604) (у то вријеме се Католичка црква још није одвојила од православне цркве, а папе се нису сматрали „намјесникцима Христовим на земљи“, већ су били једноставно епископи у Риму): који је сматрао је да су та грешна жена која је излила миро на Господа, Лазарева сестра Марија и Марија Магдалина једна те иста особа. Ову верзију придржавали су се и неки други западни тумачи и теолози, на примјер, британски монах Беде Преподобни (+ 735).
Али још раније, у III вијеку, свети Иполит Римски је покушао да „замијени“ Марију Магдалину Лазаревим сестрама (и обје одједном - и Мартом и Маријом). Марта и Марија, а не Марија Магдалина, су главни свједоци Васкрсења Спаситељевог у сачуваним фрагментима његовог коментара на Пјесму над пјесмама!
Међутим, мало је вјероватно да је Марија Магдалина заиста била Лазарева сестра. Сви јеванђелисти Магдалину називају Галилејком (подсјетимо се поново да је Магдала галилејски град), док су Лазар и његове сестре живјели на периферији Јерусалима, у Витанији. И многи ауторитативни споменици древне Цркве (на примјер, „Апостолске установе“ датирани с краја 4. вијека) описују Марију Магдалину и Лазареву сестру Марију као потпуно различите личности.
Епизода 4. Христос избавља од каменовања жену ухваћену у прељуби.
„А књижевници и фарисеји доведоше к њему жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на сриједу. Рекоше му: учитељу! ова је жена ухваћена сад у прељуби; А Мојсије нам у закону заповједи да такове камењем убијамо; а ти шта велиш? Ово пак рекоше кушајући га да би га имали за што окривити. А Исус саже се доље и писаше прстом по земљи (не гледајући на њих). А кад га једнако питаху, исправи се и рече им: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Па се опет саже доље и писаше по земљи. А кад они то чуше, и покарани будући од своје савјести излажаху један за другијем почевши од старјешина до пошљедњијех; и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. А кад се Исус исправи, и не видјевши ни једнога до саму жену, рече јој: жено! гдје су они што те тужаху? Ниједан те не осуди? А она рече: ниједан, Господе! А Исус јој рече: ни ја те не осуђујем, иди, и отселе више не гријеши.“
Ова прича садржана је само у Јовановом јеванђељу (Јн 8, 3-11), и то углавном у каснијим рукописима. Често се вјерује да је ово каснији уметак, који се приписује само ауторству светог апостола Јована. Било како било, ова епизода не даје ниједан разлог да вјерујемо да је жена коју су књижевници и фарисеји довели Господу Исусу и жељели да је каменују била Марија Магдалина. Ова верзија се и даље понекад чује, али појавила се тек у средњем вијеку у католичким изворима и против ње постоје снажни аргументи. Прије свега она о којој смо већ рекли: сусрет Христов са Маријом Магдалином скоро сигурно се догодио у Галилеји убрзо послије Његове проповиједи, а епизода са грешницом одвија се у Јерусалиму, а Христос је већ добро познат Јудејима.
​
Шта црквено предање каже о Марији Магдалини?
Сви хришћани знају причу о томе како је неколико година након Вазнесења Господа Исуса Христа, Марија посјетила римског цара Тиберија (Тиберије владао Римским царством до 37. године послије Христа). Дакле, ако претпоставимо да је Христос разапет  око 30 године н.е. (с обзиром на то да се родио у 5-6. п. н. е. ), Марија Магдалина је имала око шест и по година да отпутује у Рим.  Она је Тиберија обавијестила о Васкрсењу Христовом и уручила му скроман поклон - јаје. Цар се насмијао: „Мртви не могу васкрснути - баш као што ово јаје не може да се претвори из бијелог у црвено“, а затим је јаје у његовој руци постало црвено. Што, међутим, није убиједило паганског цара (према другим изворима, Тиберије је, напротив, повјеровао и казнио Пилата, Ану и Кајафу који су разапели Христа).
Али ова прича је врло касног поријекла: изгледа да се први пут појављује у апокрифу (грч: ἀπόκρυφα – скривен). Црква у цјелини не сматра апокрифе поузданим и мјеродавним изворима, мада је неке чињеницее из појединих апокрифних књига - на примјер о Рођењу Богородице, о Њеном увођењу у храм, о Њеном Успењу - узела је у своје Предање.) „Тиберијев одговор Пилату“ (X–XI вијек). У овом тексту чија аутентичност код стручњака изазива велике сумње, Тиберије одговара на извјештај Пилата о погубљењу Галилејца Исуса и наводи да му је Марија Магдалина долазила и свједочила о чудесном Васкрсењу Распетог.
Ранохришћанска свједочења Марије Магдалине, са изузетком Јеванђеља, једва су преживјела. Једини који је помиње у другој половини 2. вијека је римски философ Целс, непомирљиви непријатељ хришћана.
А међу хришћанским причама које су до нас дошле о Марији Магдалини, најранија је „Ријеч о женама мироносицама“ светог Модеста, патријарха јерусалимског (VII вијек). Два вијека касније, овај текст (у кратком препричавању) уврштен је у „Библиотеку“ светог Фотија, цариградског патријарха. ​О Маријином путу у Рим нема ни ријечи, али се каже да је била у служби Пресвете Богородице, а послије Њеног Успења отишла је у Ефес (велики град у Малој Азији, сада Турска), гдје је на челу велике хришћанске заједнице био апостол Јован Богослов. Ово „Слово о женама мироносицама“, такође, помиње мучеништво Свете Марије: прије смрти била је мучена, а током мучења се изненада промијенила, тако да је њено тијело мучитељима изгледало као свјетлуцави кристал.
Подаци о раду и проповиједи Марије Магдалине у Ефесу сачувани су и у другим византијским споменицима патристичких списа с краја I  - почетка II миленијума наше ере у њеном кратком житију, које је ушло у састав Синаксара (грч. Συναξάριον-зборник) цариградске цркве (крај 10. века), каже се да се Марија Магдалина „упокојила на преподобан начин“ у Ефесу и сахрањена на улазу у пећину седам ефеских младића(очигледно, и прије него што се чудо догодило са самим младићима, који су живјели и умрли у 3. вијеку). Отприлике 100 година прије настанка овог живота, мошти Свете Марије равноапостолне су по налогу византијског цара Лава VI Мудрог (866-912) пренесене из Ефеса у манастир праведног Лазара у Цариграду. Међутим, руски игуман Данило, аутор чувеног „Путовања“ у Свету земљу (1106-1108), известио је да је у то вријеме још увијек био поштован гроб Марије Магдалине у Ефесу, па чак и часна глава светитељке тамо сачувана.
Према Никифору Калисту Ксантопулу (XIV  вијек), благовјеснички рад Марије Магдалине није био ограничен на Палестину и Ефес. Према овом византијском историчару, она је проповиједала по цијелој Италији и Галији (територија која покрива сјевер данашње Италије, цијелу Француску и југозапад Њемачке), посјетила Египат, Феникију, Сирију, Памфилију (јужну провинцију Мале Азије, сада дио Турске) ...

Чак и касније, у 15 - 16. вијеку, житије Марије Магдалине добија нове детаље. Појављује се предање да је по повратку из Рима у Јерусалим светитељка неко вријеме сарађивала са апостолом Петром (а можда је и била присутна његовом погубљењу у Риму), а 14 година након Вазнесења Христовог постала је помоћница апостола „из реда седамдесеторице“ Максима. Једном када су Јевреји запленили Максима, Марију Магдалину и неколико других хришћана, ставили их на неконтролисани брод и оставили их слободним за вјетар и морске таласе. Таласи су брод довели до Масилије (данас француског града Марсеја), гдје је локални владар повјеровао у Христа након што је његова супруга затрудњела на молитву Марије Магдалине. Према овој верзији житија, света Марија је у Ефес отишла већ у одраслом добу, предвиђајући скору смрт.

​Житије, састављено на Атосу, именује Палестину мјестом мучеништва Марије Магдалине. Јудеји су је подвргнули суровим мучењима, али у тренутку највеће патње Маријино тијело је заискрило попут кристала - тада су је мучитељи, уплашени, заједно са осталим ученицима и Христовим ученицима ставили у неконтролисани чамац и пустили у море .
 
Којим информацијама о Марији Магдалини дефинитивно не треба вјеровати?
Већ у наше вријеме широко је познато тумачење јеванђеоске приче, према којој Марија Магдалина није била само вјерна Христова сапутница, већ Његова вољена. Овај мит, реплициран западном кинематографијом и фикцијом, рођен је у првим вијековима хришћанске ере међу гностицима - секташима, који су цијело Јеванђеље тумачили искључиво у „тајном мистичном“ духу. Гностичка гледишта била су веома различита (неки од гностика уопште нису вјеровали у Христа као Бога, док су готово сви били сигурни да се чини да је Он само човјек), али неке тачке су их ујединиле. Прије свега - мишљење (које је Црква одбацила) да је главна сврха доласка Господа Исуса Христа на земљу била да ученицима пренесе неку врсту „тајног“ знања недоступног неупућеној већини људи (од грчког γνῶσῐς-знање, спознаја).

Неки од текстова које су написали гностици дају Марији Магдалини посебну улогу. У таквим, на примјер, апокрифима као што су „Томино јеванђеље“, „Филипово јеванђеље“, „Мудрост Исуса Христа“, „Јаковљева апокалипса“ (папируси који их садрже пронађени су на подручју египатског село Наг Хаммади 1945. датирани су почетком IV вијека) Магдалина је приказана не само као главни свједок Васкрсења Христовог, већ и као Његов вољени ученик, којег Спаситељ издваја од осталих и одлучује да посредују у преношењу „тајног знања“ другим ученицима. Аутори ових текстова дају јој чак примат над апостолима Петром и Јованом и описују свађе између ученика и Марије, наводно се такмичећи за блискост са Господом. Повјеровати у такво супарништво између апостола, просвећених Духом Светим и који су већ једном примили благу опомену од Спаситеља због расправе око тога који је од њих већи (Мк 9,34-35 и други слични одјељци других јеванђелиста), апсолутно је немогуће.

Аутори такозваних јеванђеља „од Филипа“ и „од Марије“ били су нарочито успешни у таквим слободним тумачењима јеванђеске приче. У свом приказу апостоли се обраћају тврдњама о „изабраности“ Марије Магдалине самом Спаситељу: „Зашто је волиш више од свих нас? - и као одговор чују од Њега параболу о слијепима који пребивају у тами. Опет, немогуће је замислити да Христос назива "слијепим" своје ученике, које је сам управо изабрао с да носе свјетлост Јеванђеља широм свијета: "Ви сте видјело свијету" (Мт 5, 14); "вама је дано да знате тајне царства Божијега, а онима напољу све у причама бива;Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се не опросте гријеси" (Мк 4 11).

Сама идеја да је Христос могао имати „вољену“ могла је да се роди само међу људима који не вјерују у Њега као Бога. Незамисливо је сумњати у неку врсту ванбрачне везе са женом Онај Који је читавим својим животом показао примјер највишег морала и љубави према Богу; Онај Који је научио да не гријеши ни у мислима: "сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему" (Мт 5, 28). Али и брак, када човјек постане једно тијело са својом женом:" и биће двоје једно тијело" (Пост 2, 24) а они већ потпуно припадају једни другима, то би било немогуће за Сина Божијег. Иако себе више пута назива „Жеником“, дошао је „да се заручи“ са свима онима који вјерују у Њега, са цијелом Црквом, коју свети Јован Богослов у свом Откривењу назива Нови Јерусалим и Христова Невјеста (Отк 21, 2, 3). Ова слика Светог Писма - једна од најстабилнијих: чак је и пророк Агеј назвао долазећег Месију "изабрани из свијех народа (Аг 2, 7), а апостол Павле је подстицао мужеве да воле своје жене баш "као што Христос љубо цркву, и себе предаде за њу," (Еф 5, 25). Господ је дошао да „ступи у брак“ са свим вјерницима и очигледно није имао за циљ стварање уобичајене земаљске породице.
Али још јачи аргумент против таквих спекулација је потпуна тишина јеванђелиста по овом питању. Ако је постојао бар неки разлог да се претпостави да је Марија Магдалина била више од само вјерног ученика, зашто онда нико од јеванђелиста то није споменуо? Уосталом, брак међу Јеврејима није био на било који начин осуђен, већ напротив, људи су тежили ка томе иа се вјенчају и имају дјецу!
Поновимо то: митови о Христовом „посебном“ односу са Маријом Магдалином почели су да се шире тек у 20. вијеку. Ни у Древној цркви, ни у средњем вијеку, ни у модерно вријеме, када су протестантски теолози покушавали да проучавају Јеванђеља „научно“ и „историјски“, нико није озбиљно схватио изуме гностика. И од тада нема апсолутно никаквог разлога да их схватимо озбиљније.
Припремио сајт вјеронаука.нет на основу извора Фома.ру

​Свети благовјерни кнез Александар Невски имао је 146 висећих оловних печата, што је највећи број печата 13. вијека за једног владара који су сачувани до данас, а установили су стручњаци Института за археологију Руске академије наука. Печати Александра Невског пронађени су на историјским територијама Новгородске земље, Сјевероисточној, Јужној и Западној Русији.

​О томе да благовјерни кнез Александар држи рекорд по броју печата свједочи податак да су, за разлику од његових 146, пронађена само 54 печата његовог оца - кнеза Јарослава Всеволодовича, четири и 30 печата његове браће - принчева Андреја и Јарослава и 81 и 33 печата његове дјеце - принчева Дмитрија и Андреја .

- Оволики број печата 13. вијека од једног владара изузетан је случај у староруској сфрагистици. Толики број печата Александра Невског који су преживјели до данас и њихова широка распрострањеност на цијелој територији Русије свједочи о његовом изузетно интензивном политичком дјеловању као државника и потврђује оцјену кнеза као највеће фигуре у руском историја овог периода, - рекао је аутор студије, Петр Гајдуков.

Прецизира се да су висећи печати или булe коришћени у Византији и средњовјековној Европи за причвршћивање различитих званичних докумената. Отискивани су на оловном облогу (рјеђе на сребру, злату) помоћу специјалног алата који подсјећа на клијешта - булотерион.
У Древној Русији су захвалнице, уговори, декрети, званичне поруке и приватна писма били причвршћени висећим печатима. Истовремено, право на употребу печата имали су само представници највиших световних и црквених власти: кнезови, њихови гувернери и неки бојари, митрополити Кијевски, архиепископи и епископи, поједини манастири и њихови игумани, представници власти у Новгородској земљи. Конкретно, печат је служио као потврда аутентичности и законитости документа. Када је владар (или други представник власти) умро или ијпроенио титууили био смијењен), булотеријум је одмах уништаван због његовог печата, зато је сваки печат стварни доказ активности историјске личности. Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу извора фома.ру

Православна црква прославља данас у суботу, 15. маја 2021. године  једног од великих отаца хришћанства, светог Атанасија, архиепископа александријског (+ 373).
Свети Атанасије рођен је око 296/7. године у породици побожних хришћана у Александрији. Стекао је добро световно образовање, али поред тога је пажљиво проучавао Свето писмо, дјела раних црквених писаца и античких класика. Оснивач египатског монаштва, Свети Антоније Велики, чији је живот описао, имао је велики утицај на Св. Атанасија.
Као дијете свети Атанасије је упознао светог патријарха Александра Александријског, који је лично надгледао његово духовно образовање. Чим се указала прилика, патријарх је од Атанасија произвео у чтеца, а затим га је рукоположио у чин ђакона.
325.године Свети Атанасије је у пратњи патријарха Александра учествовао у раду Првог Васељенског сабора у Никеји, гдје је побијао тада распрострањену Аријеву јерес. Говор светог Атанасија одобрили су православни оци Сабора, али су Аријанци мрзили светитеља и након тога су га читавог живота подвргавали прогону. Он је писао Символ вјере, који је био на Сабору усвојен.
326. године, након смрти патријарха Александра, свети Атанасије је изабран за архиепископа александријског. Службу је обављао 47 година, претрпивши многа прогонства и угњетавања од својих непријатеља. Светитељ је провео више од 20 година у изгнанству, понекад се враћао свом стаду, а затим га поново напуштао. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од прогонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. Било је тренутка када је свети Атанасије остао једини православни епископ, док су сви остали одступили у јерес. Упркос годинама прогона, светитељ је наставио да брани чистоту православне вјере и писао је писма и расправе против јеретика.Свети Атанасије је посљедњи зулум доживео од цара Јулијана Отпадника , који је чак намјеравао да га убије, али је и сам раније умро, смртно рањен стријелом током једне од битака. Свети Атанасије Велики управљао је Александријском црквом до своје смрти 373. године.  Познато је да је свети Јован Златоусти савјетовао сваког хришћанина да прочита житије светог Атанасија. 
О Светом Атанасију  прочитај и овдје!

​У уторак је одржан догађај посвећен културно-манастирској области Ванатори-Њамц и приједлогу за укључивање манастира на Унескову листу свјетске баштине.
Ванатори-Њамц насеље је у Румунији у округу Њамц. Подручје укључује 6 великих манастира, укључујући чувени манастир Њамц, и 10 испосница, са око 1.000 монаха. Постоји око 40 цркава, малих испосница, манастира у којима се служе Свете тајне, што је јединствено у земљи.Догађај је организовала заједничка стална комисија Представничког дома и Сената за односе са УНЕСKОM, а присуствовали су званичници из Парламента, Националног института за насљеђе и Министарства културе, као и патријаршијски савjетник о. Николае Дасцалу и архимандрит Михаил Данилиуц, игуман Вовидениа-Њамц Скита.

Манастир Њамц је један од најстаријих православних манастира у Молдавији. Саградио га је Петру Мусат између 1375-1391. године. Био је и остао активан кроз читаву своју историју, почевши од 14. вијека до свог врхунца у 18. вијеку, када је овдје било 1.000 монаха. Данас има братство од 57 монаха. Свети молдавски принц Стефан Велики (Штефан ћел Маре), славни војни заповедник, бранилац хришћанства и велики љубитељ културе, саградио је првобитну дрвену цркву, а потом и нову цркву Вазнесења Господњег – великих димензија, усклађеног изгледа, богато украшене фасаде – освећену 14. новембра 1497. године. Нова црква је уједно највећа и најимпресивнија црква чији је задужбинар био Стефан Велики. У овом манастиру се чувају две чудотворне иконе Богомајке, гроб преподобног Пајсија Величковског и мошти светитеља непознатог имена, које су се 1986. године саме откриле, подигнувши бетон на стази испод којег су се налазиле. Крај кивота непознатог светитеља чува се глава Св. Симеона Дивногорца. Једну чудотворну икону Богомајке, копију наше Тројеручице, са Свете Горе донео је преподобни Пајсије Величковски, који је био старешина манастира у време када је преподобни Јован (Јаков) Хозевит примио монашки постриг. Друга чудотворна икона Мајке Божије је литијска, која са друге стране има изображење лика Св. великомученика Георгија. ​У манастирском музеју је стара штампарија, која се користила за штампу књига од 1807. године. Манастирска библиотека је стара више од 600 година. Међу скоро 18.000 свезака налази се много ријетких књига, неке су прве штампане у овој земљи.

​Манастир Секу саградио је 1602. године Нестор Урече, отац љетописца Григорија Уречеа - посвећен „Усјековању главе Светог Јована Крститеља“. Музејска збирка манастира Секу обухвата велики број икона, рукописа и старих књига (неке се сматрају библиофилским ријеткостима), везова, култних предмета од племенитих метала, организованих у виду сталне поставке непроцјењиве вриједности.
Манастир Сихастрија изграђен је средином 18. вијека као испосница манастира Секу. Данас је то важан манастир посвећен „Рођењу Богородице“. Турци су га 1821. године запалили, а касније 1824. године црква је обновљена од опеке и речног камена. Манастир Сихастрија
Најбројнији мушки мaнанстир у Румунији. У њему се чувају двије Чудотворне иконе Богомајке и дјелићи моштију више Светитеља.
У манастиру се налази гроб и келија чувеног старца - Оца Клеопе, једног од највећих духовника 20. вијека у цијелом православљу, као и келија у којој се налазе одређени предмети који су припадали, такође, познатом старцу, Оцу Пајсију (Олару). Музејска збирка манастира Сихастрија укључује култне предмете (иконе, литургијске посуде, свијеће) и графике из  XVIII-XIX вијека. 
Скит Сихла
Скит припада манастиру Сихастрији и заснован је крај пећине у којој се подвизавала Преподобна Теодора из Сихле.
До скита се стиже пјешице у благој узбрдној шетњи – око 70 минута у једном правцу.
Манастир Добру налази се у централно-сјеверном дијелу округа Њамц,  Уз манастир Слатиоара, манастир Добру је најстарије монашко насеље монахиња православне цркве старог календара Румунији, основано на овим живописним земљама и препуно свете историје, непосредно након промjене јулијанског календара 1924. године.

„Природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, ни по њиховом социјалном статусу, ни по вероисповести”, Патријархове су речи које стоје у образложењу награде.
На светски дан слободе медија, 3. маја 2021. године, Хрватско новинарско друштво доделило је годишње награде за најбоља новинарска остварења у 2020. години. Награду Никша Антонини за најбољу новинску фотографију добило је изванредно остварење Бориса Шчитара, фотографа Пиксела. Фотографија је настала 28. марта 2020. године, шест дана после разорног земљотреса који је погодио главни град Хрватске.
Према образложењу жирија објављеном на интернет страници ХНД-а, фоторепортер агенције Пиксел Борис Шчитар зашао је у један од разрушених објеката, српску православну цркву Преображења Господњег на Цвјетном тргу и у њој „овјековјечио дојмљив тренутак – тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија (Перића) како разгледа више од 300 квадратних метара оштећених фресака”.
„Осим што је фотографија снимљена по композицијским и техничким правилима, уз поигравање дневним свјетлом и природно створеним сјенкама, она приказује големе размјере настале штете”. Образложење награде завршено је Патријарховом поруком коју је жири препознао и као поруку фотографије да „природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, како по њиховом социјалном статусу, тако ни по вјероисповијести”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска