Сазнај новости из
хришћанског свијета
Они туристи који желе да посјете Свету Софију (грч. Αγία Σοφία), познату и као Аја Софија (тур. Ayasofya) у Истанбулу мораће да, од 15. јанаура 2024. године, купе улазницу (цијена улазнице још није утврђена), изјавио је Министар културе и туризма Мехмет Нури Ерсој на конференцији за новинаре у Ататурковом културном центру. Он је навео да је одлука донесена након препоруке Унеска, који је затражио од турских власти да израде нацрт "плана управљања посјетама" како не би долазило до сукоба између турских држављана који долазе из вјерских разлога и страних држављана који га посјећују само као туристи. Образлажући своју одлуку, министар културе је навео да је „Аја Софија један од најзначајнијих културних и туристичких центара у свијету. Направили смо бројне аранжмане да заштитимо ову важну структуру и осигурамо да посјетиоци уживају у бољем искуству." Он је додао да је „један од тих аранжмана да се страним држављанима уведе улазница за посјету Аја Софији. Аја Софија, која је била православни храм до османског освајања Константинопоља 1453. године, изгубила је статус музеја и претворена је у функционалну џамију у јулу 2020. године. Прва муслиманска молитва обављена је у Аја Софији 24. јула 2020. године. Након тога, улаз је био бесплатан за све посјетиоце, укључујући и туристе, који су претходно морали да плате 100 турских лира /15 долара/ за карту. Црква Премудрости Божије изграђена је у 6. вијеку за вријеме цара Јустинијана Првог и биила је као хришћански храм до 1453. године, када је Османлијско царство заузело Константинопољ и претвара овај свети храм у џамију. Аја Софија је секуларизована 1934. године, а 1935. године је претворена у музеј. Обнова Аја Софије покренута је у августу. У септембру је започета друга фаза, са циљем да се ојача конструкција зграде како би била отпорна на земљотрес.
![]() Јерусалимска патријаршија осудила је данас бомбардовање, од стране израелске војске, Православног културног центра у Гази, у насељу Тал Ал-Хава, оцијенивши да је то "упечатљива манифестација неоправдане ријешености Израела да уништи цивилну инфраструктуру и центре за социјалне услуге на палестинској територији". Очевици су, агенцији Франс прес, рекли да је у бомбардовању уништен Православни културни центар и неколико других зграда у истој области. Израелска војска (ИДФ) је јуче, у понедјељак, издала неколико упозорења становницима и ратом расељеним људима који су се склонили у центар да евакуишу сектор. „Друштвени, културни и спортски центри постали су незаобилазни пружаоци хуманитарних услуга и сигурни уточиште за оне који су погођени израелским ваздушним нападима на стамбена насеља“, додаје се у саопштењу Јерусалимске патријаршије. Такође је подвучено са „дубоким жаљењем што је израелска војска гађала 19 богомоља, укључујући џамије и цркве, у Гази у протекле три седмице“. „Овакви напади на цивиле, посебно дјецу, и намјерно уништавање цивилне инфраструктуре, не могу се оправдати ни рационалним ни хуманитарним основама и суштински су супротни најосновнијим моралним вриједностима“, наводи се у саопштењу. Према Хамасовом министарству здравља, израелско бомбардовање у Појасу Газе је од 7. октобра убило најмање 8.500 људи, од којих су велика већина цивили. Они су покренути у знак одмазде за напад без преседана бруталности палестинских милитаната Хамаса на израелску територију који је изазвао најмање 1.400 мртвих, већином цивила, према израелским властима. ![]()
Тим археолога сматра да је ближи утврђивању коначног мјеста Нојеве барке након ископавања геолошке формације у Турској. Тим за истраживање планине Арарат и Нојеве барке састоји се од три турска и америчка универзитета, а њихов пројекат је почео 2021. године. Тим је из геолошке формације у Турској извукао старе узорке камења и тла, за које вјерују да су садржавале остатке лађе. Њихови налази су такође утврдили да су „глинени материјали, морски материјали и морски плодови“ били присутни на том подручју између 5500. и 3000. године прије нове ере, наводи турски лист Hürriyet. Формација Дурупинар се налази у округу Догубајазит у Агри, који се налази на мање од двије миље од иранско-турске границе. То је географска карактеристика од 538 стопа направљена од лимонита, за коју неки мјештани смартају да је остатак Нојеве барке. Професор Фарук Каја, члан тима археолога, рекао је да би узорци могли доказати људску активност прије 5.000 година.
„Према првим налазима добијеним из студија, људске активности у региону постоје још од периода халколита између 5500. и 3000. године прије нове ере. „'Што се тиче датирања, наводи се да је било живота и на овим просторима. То је откривено у лабораторијским резултатима.” Међутим, додао је да „није могуће“ рећи да је брод дефинитивно био тамо само због забављања и да ће „требати дуго да раде да би ово открили“. Међутим, наводно откриће оспорили су и геолози, који кажу да је то само стијена – ништа више. Према Библији, Ноје је утоварио по двије животиње на арку дугу 150 метара како би их спасио од апокалиптичне поплаве која је потопила Земљу. У Књизи постања, то су биле планине Арарат у садашњој источној Турској где се Нојева барка зауставила након потопа. Планина се налази на 16.500 стопа и исклесана је као ковчег. Док су десетине истраживача и појединаца тврдили да су лоцирали ковчег, нико никада није успио да пружи коначне доказе. Свети текстови трију религија, хришћанства, јудаизма и ислама, упућују на Нојеву барку. Извор: Greek reporter ![]() ОПШТА УПУТСТВА ЗА ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ У школској 2023/24. години, календаром такмичења, предвиђенo јe такмичење ученика основних школа из предмета Православна вјеронаука. На такмичењу ће учествовати ученици седмог разреда, а оно ће се спроводити на сљедећим нивоима: - школско, - општинско, - епархијско и - републичко. На сваком од наведених нивоа ученици раде такмичарске задатке. Ученици остварују право учешћа на вишем нивоу такмичења на основу остварених резултата и критеријума који су утврђени за сваки ниво такмичења.Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Ова тема обухвата реализоване наставне садржаје седмог разреда закључно са наставном јединицом Цар Соломон, најмудрији цар Израиља. Вјероучитељи припремају своје ученике за поједине нивое такмичења у току редовне и на часовима додатне наставе. Обавезе вјероучитеља су и да одговарају за ученике у вријеме пута на такмичење и повратка, затим да се укључе у рад такмичарских комисија, предлажу такмичарске задатке и чланове комисија. Организатори такмичења су Републички педагошки завод Републике Српске и вјероучитељи. Школе домаћини општинског, епархијског и републичког такмичења ће на вријеме добити детаљна упуства за организовање наведених такмичења. Литература за такмичење: 1. Уџбеник за седми разред основне школе, Драган Ђурић (oд Зашто проучавамо Свето писмо?, до Цар Соломон, најмудрији цар Израиља, закључно са страном 59); 2. Библијски атлас, Стари и Нови завјет за 7. и 8. разред, Младен Стругар (закључно са страном 23) и 3. Свет Библије, Стари завет, Новости, Београд 2005, (од стране 134, до стране 191). Пријаве за виши ниво такмичења треба да садрже: 1. Име и презиме ученика, 2. Назив школе и мјесто, 3. Број освојених бодова, од укупно могућих, 4. Име и презиме вјероучитеља. 1. ШКОЛСКО ТАКМИЧЕЊЕ Школско такмичење организују и спроводе вјероучитељи за све ученике једне школе. Школско тамичење се проводи најкасније до 29. фебруара 2024. године. Вријеме за израду такмичарских задатака одређују вјероучитељи у школи. Такмичарске задатке за школска такмичења припремају вјероучитељи у школи. Такмичарски задаци треба да омогуће максимално испољавање знања, способности и умијећа ученика, стечених реализацијом редовне и додатне наставе, ваннаставним и индивидуалним радом до одржавања школског такмичења. Вјероучитељи, у оквиру организације такмичења, имају обавезу да припреме такмичарске задатке, рјешења и начин бодовања, утврде начин рангирања такмичара, те обезбиједе услове за коректно спровођење такмичења и транспарентност резултата. На више нивое такмичења (општинско такмичење), школе које имају до три одјељења седмог разреда пријављују једног ученика, док остале школе пријављују по два ученика. Школе пријављују ученике за виши ниво такмичења школама домаћинима такмичења најкасније пет дана прије термина заказаног за општинско такмичење. О мјесту одржавања општинских такмичења школе ће бити благовремено обавијештене од стране Републичког педагошког завода. 2. ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ Општинска такмичења организују и проводе комисије формиране од стране вјероучитеља са територије општине и активи директора. Комисију за провођење општинског такмичења чини 5 чланова и то: вјероучитељ представник школе домаћина, директор школе домаћина и три вјероучитеља са територије општине Такмичење се проводи 2. марта 2024. године. О школи домаћину општинског такмичења школе ће бити благовремено обавијештене. На општинском такмичењу учествују ученици који су задовољили критеријуме на школском такмичењу и које су њихове школе уредно пријавиле школи организатору општинског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака износи 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења, односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за општинско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на епархијском такмичењу имају ученици који су на општинским такмичењима освојили прво мјесто и који су имали више од 90% освојених бодова. Општине које на свом подручју имају једну основну школу шаљу само побједника општинског такмичења, тј. једног ученика, на епрахијско такмичење. 3. ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ Епархијско такмичење организује и проводи комисија коју именује надлежни епископ. Такмичење се проводи 06. априла 2024. године. Школе домаћини такмичења биће накнадно утврђени, о чему ће учесници бити благовремено обавијештени. На епархијском такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу постигнутих резултата на општинским такмичењима. Кандидате за епархијско такмичење из Православне вјеронауке пријављују школе, на исти начин као и за претходни ниво такмичења, организатору епархијског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака је 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за епархијско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са инспектором-просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на републичком такмичењу имају ученици који су на епархијским такмичењима освојили прво мјесто и сви који су освојили више од 90% бодова. 4. РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ Републичко такмичење организује Републички педагошки завод и Комисија за провођење републичког такмичења формирана од стране инспектора- просвјетног савјетника за вјеронауку. Републичко такмичење одржаће се 11. маја 2024. године. Републичка комисија одредиће тачно мјесто одржавања републичког такмичења из Православне вјеронауке, о чему ће обавијестити школе чији су се ученици пласирали на републичко такмичење. На републичком такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу пласмана на епархијским такмичењима. Вријеме израде такмичарских задатака на републичком такмичењу износи 90 минута. ХВАЛА НА САРАДЊИ! Инспектор-просвјетни савјетник Др Славољуб Лукић ![]() Научници са Универзитета у Оулуу у Финској (један од највећих универзитета у Финској-фински: Оулун илиописто) открили су везу између склоности људи да буду саосјећајни и квалитета њиховог сна. Истраживање објављено у научном часопису Brain and Behavior. Проблеми са спавањем постали су један од водећих здравствених проблема у неколико земаља. Они укључују низ поремећаја који утичу на способност особе да постигне ресторативни и непрекидан сан. Људи могу имати потешкоћа да спавањем (несаница), често се буде ноћу или се буде прерано ујутру. Аутори студије жељели су да испитају однос између саосјећања и различитих мера квалитета сна. Намеравали су да открију да ли људи са високим нивоом саосећања спавају дуже и боље и да ли емпатија предвиђа вероватноћу да особа има проблема са спавањем током периода од 11 година. Психолози су такође били заинтересовани да сазнају да ли саосећање доводи до мањег броја проблема са спавањем или обрнуто. Научници су користили податке из другог истраживања које је започело 1980. године. Анализа тима се фокусирала на учеснике који су завршили процјене саосјећања 2001. и 2002. године, а њихови обрасци спавања проучавани су 2001, 2007. и 2012. године. Низ информација је такође укључивао информације о симптомима депресије. Резултати су показали да људи са вишим нивоом саосјећања имају тенденцију да мање осјећају недостатак сна и да имају мање поремећаја сна. Људи са високим нивоом емпатије имали су мање проблема са спавањем 11 година касније. Ова повезаност је била независна од демографских карактеристика, али је такође нестала када су се узели у обзир симптоми депресије. Даља анализа је показала да је вероватно да високо саосећање води до мањег броја проблема са спавањем, а не обрнуто. „Користећи релативно велики узорак заснован на популацији, открили смо да је високо саосјећање попречно повезано са бољим сном, укључујући мање уочену инсуфицијенцију спавања и мање проблема са спавањем“, закључили су аутори студије. Да напоменемо да су претходне студије показале да губитак сна има штетан утицај на способност појединаца да обрађују емоционалне информације. ![]() Данска влада уводи измјене у законодавство које ће пооштрити казне за „неодговарајуће руковање текстовима од великог вјерског значаја за признату заједницу вјерника“. Ово је објављено у саопштењу за јавност данског Министарства правде. „Приједлог закона је ограничен да специфично буде усмјерен на неприкладно третирање писања од важног вјерског значаја“, саопштило је министарство правде. Првобитна верзија требало је да се односи на скрнављење свих предмета од важног вјерског значаја. Документ се односи само на вјерске заједнице које су регистроване у складу са релевантним законом и које признаје национална црква. Међутим, првобитно је предложено да се дејство новог закона прошири на све вјерске заједнице без изузетка. Приједлог закона треба да се расправља на сједници Фолкетинга (дански парламент), 14. новембра. Министар правде Петер Хумелгаард, којег цитира прес-служба министарства, нагласио је да су измјене припремљене „на основу одговора полицијског синдиката и разматрања у вези са прекомјерном сложеношћу примјене оригиналне формулације [постојећег законодавства] у пракси“. „Судовима и полицији ће бити лакше да се снађу у предложеним измјенама <...>“, закључио је он. Одлука данских власти да пооштре одговорност за богохулна дјела против вјерских светиња донесена је у вези са неколико случајева спаљивања Курана. Власти у земљи их окарактеришу као „систематско изругивање, које је, између осталог, допринијело расту терористичких пријетњи у Данској“. Према подацима данске полиције, од 21. јула до 24. октобра широм земље одржано је 483 демонстрација које су укључивале паљење књига или застава. Данска обавјештајна служба напомиње да је спаљивање Курана допринијело повећању броја пријетњи, па се зато „терористичка пријетња [у земљи] погоршала и достигла још већи ниво“. ![]() Још једном, Грузијска православна црква позвала је хришћане у овој бившој совјетској републици да се уздрже од прославе Ноћи вјештица (Halloween), назвавши га „паганским“ фестивалом неприкладним за вјернике. У саопштењу Одјељења за односе са јавношћу Грузијске православне цркве наводи се да је овај празник заснован на вјерским принципима који су супротни Православној цркви и да постоје различите интерпретације Ноћи вјештица. „Главна прича је о томе како се побожна традиција може стопити са страном традицијом и потпуно дегенерисати. Према саопштењу Грузијске православне цркве, Папа Гргур III је установио Дан Свих Светих у Римској цркви 732. године, одредивши 1. новембар као датум празновања. „Као и сваки други црквени празник, Дан Свих Светих (All Saints’ Day) почиње увече претходног дана (Halloween “ тј. All Hallows Ewen значи „вече уочи Свих Светих“ или „предвечерје Свих светих). На овај дан би свештенство и народ вршили литије до цркава и градова, носећи иконе и реликвије“, наводи се у Грузијској православној цркви. Даље се каже да „упркос напорима модерне индустрије забаве да одвоји Ноћ вјештица од њених вјерских ритуала, овај догађај је био и остао укоријењен у Цркви. Међутим, оно је до те мјере искварено идолопоклонством да људи умјесто поштовања Господа и Његових светаца проводе вријеме у весељу и прерушавању, имитирајући разне језиве ликове и демонске персонификације.” Из тог разлога, закључује се, да је Ноћ вјештица потпуно неприхватљива за православне вјернике. ![]() У православном манастиру Светог Порфирија, 28. октобра 2023. године, у јеку ескалације рата у многострадалној Гази, одржано је саборно крштење деветоро дјеце, преноси сајт orthodoxianewsagency.gr. Службеник за односе с јавношћу и штампу манастира Камел Ајад рекао је да је крштење тајно и да је одлука да се одржи у овом формату болна. „Али нисмо имали избора. Родитељи крсте своју дјецу у нади у живот и будућност, а ми своју дјецу у страху да се нешто лоше не догоди. Ми смо усред рата и свашта се може десити“, рекао је он. Ајад је напоменуо да су вјерници жељели да крсте своју дјецу јер сматрају да морају да одрже вјеру под било којим околностима. „Шта друго можемо да урадимо? Тражимо молитве за нас и солидарност од Цркава широм свијета. Потребно је више напора да се заштити преосталих 1.000 хришћана у Гази и сви Палестинци. Желимо да Црква и даље буде живи свједок у Гази“, рекао је портпарол манастира. Отац Георгије Ванура, свештеник Јерусалимске патријаршије у палестинском граду Беит Сахур, рекао је: „Данас у јутарњим сатима у Гази је одржано саборно крштење деветоро дјеце како би била припремљена за сваки случај. Добро просветљење за новокрштене. И нека нас све сачува милостиви Бог. Помолимо се сви. Учимо се из огромне вере и храбрости наше браће и сестара у Христу. Нека Бог покаже своју милост према свима нама", пише палестинско-јорданско Министарство за младе. ![]() У великој сали Културног центра у Чачку у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ одржаће се свечана академија у част Патријарха Павла. Свечану академију чини целовечерњи концерт хора Радио Телевизије Србије под управом маестра Бојана Суђића и беседу о јеванђеоском животу Патријарха Павла. Беседиће протојереј-страврофор Милутин Тимотијевић некадашњи професор и ректор Призренске богословије. Покровитељ град Чачак. Академија се организује у сарадњи са Културним центром и ТОЧ, Чачак, а у оквиру ЧАЧАНСКА РОДНА, Чачак престоница културе Србије 2023. Програм: Свечана академија у част Патријарха Павла. Културни центар Чачак, велика сала, 3. новембар 2023 у 20.00 часова Концерт хора Радио Телевизије Србије. Диригент маестро Бојан Суђић Патријарх Павле – живот по Јеванђељу. Беседи протојереј–ставрофор Милутин Тимотијевић Позивамо поштоваоце лика и дела Патријарха Павла да се саберемо и заједно подсетимо на богоугодно дело Светог Павла Патријарха српског. Извор: Епархија жичка На празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2023. године, Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, предводили су Свету Литургију у саборном храму манастира Осовица, уз саслужење архимандрита Теофила, игумана манастира, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. У току Свете Литургије у чин јерођакона рукоположен је сабрат благовјештењске обитељи монах Митрофан. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Током школовања на свакога од нас посебан утицај изврше поједини наставници или предмети и, сходно првим утисцима, личним афинитетима или усљед динамике која се остварује у току наставног процеса, човјек већ у основној школи почиње да се усмјерава и на неки начин бира своје будуће занимање. Вјерујем да је за немали број ученика и вјеронаука била предмет који је одредио њихов живот и усмјерио их ка свештеничкој или вјероучитељској улози, а, иако лично не припадам поменутој групи, ипак и сам имам снажан доживљај да ме тај предмет и даље прати и наставља да утиче на мој свакодневни живот. Моје школовање, као и учење вјеронауке, отпочело је ратне 94. те године, када смо, иако мали, били свјесни ратних страхота и животних услова који су далеко од идеалних за седмогодишњаке. Колико је читаво то окружење било интензивно и упечатљиво показује и чињеница да су два моја најснажнија сјећања на вјеронауку управо из тог периода. Прво – анегдота која ће ме и данас насмијати: На питање „Зашто се крстимо са три прста?”, једна дјевојчица је одговорила „Зато што се српски војници тако поздрављају”. Друго сјећање тиче се догађаја о коме и данас, када у свијету друштвени догађаји кључају до преливања, често размишљам: Годину дана прије мог поласка у школу, на часу вjеронауке мој брат је добио иконицу Светог Саве. Ноћ прије него што ће напустити свој вољени дом, једна комшиница, муслиманка, узела је ову иконицу, плакала и молила се пред њом. У таквом једном амбијенту, чини се да је вјеронаука заиста правила разлику у односу на остале предмете. Памтим једноставан и благ приступ вјероучитеља, занимљиве библијске приче које смо обрађивали из часа у час, сада ми се чини – без нарочитог плана и програма – будући да смо на једном часу причали о о Адаму и Еви, на другом о Божићу, опет се враћали на Стари Завјет и „ману” која је падала с неба, а већ на наредном часу причали о великом апостолском улову рибе. Било је ту и много анегдота и, наравно, велики број вицева о зецу. Потом, одласком у цркву увиђали смо да исте приче и шале приповједа и један други човјек, за кога су нам објаснили да је Владика Атанасије, додајући да је много строг. Ми дјеца нисмо примјећивали ништа што би га чинило строгим, већ само то да је он извор свих занимљивих прича које нам прича наш вјероучитељ. Од тог првог разреда, када је вјеронаука у нашим животима отпочела као нека занимљива прича или као прва ријеч о Богу, приступ њој полако се мијењао, како код нас ученика, тако и код вјероучитеља. Био је то наш постепени улазак у једну по једну тајну вјере, при чему смо полако спознавали једну нову реалност, ону која је онострана, а опет ту крај нас, доступна да се окуси и искуси. Упечатљиво ми је остало и сјећање на то да смо сваке нове школске године добијали новог вјероучитеља, те да се, вјерујем управо Божијом промишљу, дешавало да баш тај вјероучитељ са својим приступом, било да је строг или благ, буде управо оно што нам је у том тренутку нашег одрастања било потребно. Сваки час је започињао и завршавао молитвом, што није било пука формалност, већ истински позив да молитву уведемо у своје животе, који је врхунио у позиву да истински искусимо тајну евхаристије. Мало по мало, заиста смо кренули да учествујемо у литургијском животу. Иако је незахвално издвајати име било ког вјерочитеља, ипак ћу из дубоке захвалности споменути блаженопочившег проту Ратка Шиповца, који је истовремено био и ауторитативно строг и очински благ, као и вјероучитељицу Даницу Станковић која ми је поклонила издање Новог Завјета, које се отада до данас, гдје год да сам се по свијету селио, налази на полици међу мојим књигама, као симбол вјечне наде и уточиште од свих проблема. Часови вјеронауке били су они на које се радо иде, часови на којима не мораш да будеш „спреман“, гдје градиво не може да буде тешко. Ту смо прије сматрали за срамоту ако нешто не знамо, него за нормалну појаву да нам неки предмет „не лежи”. Вјерочитељ се увек трудио да нам помогне да дођемо до одговора на постављено питање, али и да нас константно усмјерава на „питање свих питања“, на које свако од нас тражи одговор у неком тренутку живота. Чињеница да моја генерација није имала часове вјеронауке у току средњошколског образовања била је и остала моја велика жал, јер ми се чини да би нам она могла бити од велика користе у том веома важном, формативном периоду у животу младог човека, када се много тога у њему и око њега „ломи“. Ипак ми је представљало велику радост то да су у том периоду многи свештеници увијек били спремни да разговарају са нама, мањом заинтересованом групицом ђака која се и даље суочавала са питањима, сумњама или колебањима. Тада је и владика Григорије, вјероватно свјестан чињенице да нам ти часови недостају, долазио у средње школе, обично око Васкрса, и држао предавања којим нас је опет враћао на пут који води ка Цркви и литургијском животу. Касније, када сам отишао из Требиња и црквеног амбијента на чији сам ритам навикнут и који сам подразумјевао, те почео да учествујем у црквеном животу других парохија, схватио сам колики је благослов био имати катихизис на вријеме и суочити се са питањима вјере и разумјети основна учења и истине Цркве већ у детињству. То нас је заштитило од опасности да у зрелом или чак старом добу не упадамо у искушења тзв. „неофитске фазе“ из којих се у тим годинама, постало ми је јасније, теже излази. Потом су, наравно, дошли и додири са људима који не вјерују, када су многе ствари научене на часовима вјеронауке служиле као први штит наше, да се тако изразим, апологетике. И, можда ће звучати необично, али ти разговори, колико год да су саговорници имали за циљ да ми пољуљају вјеру, као да су је још више јачали. У њима је редовно цитирана и чувена опаска Стева Жигона, које се многи сјећају – да не може истовремено бити вјера и наука, јер једно у својој суштини има сумњу, а друго одсуство сумње. Односно, многи су имали потребу да ми кажу да би можда исправнији назив био вјероучење. Иако сам се стручно бавио техничким наукама, па ми је ова опаска блиска и прихватљива, мој утисак је да је код оба појма (вјеронаука и вјероучење) акценат на заједничкој им ријечи вјера. Притом не мислим на вјеру као увјерење у истинитост неких ставова, већ на вјеру као дар и залог наде будућег Царства, као увод у литургијску тајну љубави. Управо то је свеобухватни и заједнички садржитељ свих мојих поменутих и непоменутих сјећања на вјеронауку – да је негдје дубоко у нама на тим часовима у нама пробуђена вјера и, било да се ради о вјеронауци или вјероучењу, ми смо они који су, тада као и сада, ученици вјере – тј. позвани да имамо љубав међусобну и нелицемјерну, како је Господ заповједио, не бисмо ли били препознати као његови ученици. др техничких наука Здравко Зубац, Антверпен – Белгија ![]() Синод православне цркве Молдавије* је на сједници одржаној 25. октобра 2023. године лишио свештеног чина шесторицу свештеника који су приступили Бесарабијској митрополији**. Како се наводи на сајту Кишињевско-молдавске митрополије, након што је саслушао извјештај Његовог Високопреосвештенства митрополита кишињевског и цијеле Молдавије Владимира о самовољном и канонски неоправданом напуштању из црквене јурисдикције Молдавске православне цркве и присаједињењу другим вјерским субјектима шесторице свештенике (приступили Бесарабијској митрополији) Синод је одлучио: „Узимајући у обзир вријеме дато свештенослужитељима за исправљање и потпуно покајање пред црквеном јерарском власти, и водећи рачуна о повреди послушничке заклетве дате пре рукоположења, као и за самовољно и канонски неоправдано одступање од црквене јурисдикције Молдавске православне цркве и присаједињење другим вјерским ентитетима, лишени су свештеничког чина (на основу правила АП. 12, 15, 32, 33; IV Вас. 11, 13, 20, 23; Трул. 17; Антиох. 3, 6, 7, 8, 11; Лаод. 41, 42; Сард. 9; Карт. 23, 106; I Вас. 15, 16): протојереј Илија Мунтеану, протојереј Алексеј Сирбу, протојереј. Феодор Пелин, протојереј Василије Енаки, протојереј Јоан Ганган и протојереј Јоан Солонаро“. Ова лица су лишена и свих црквених награда. *Православна црква Молдавије је самоуправни дио Руске православне цркве. Обједињује 70% становника Молдавије и Придњестровља. Црква је подијељена на шест епархија и броји око 1.300 парохија. ** Од 1992. године у Молдавији делује Бесарабска митрополија Румунске православне цркве. Има 291 парохију и 20% православних вјерника. Митрополит кишињевски и цијеле Молдавије Владимир (Николај Кантарјан) више пута је изражавао жаљење због тога што актуелне власти земље избјегавају дијалог са Молдавском православном црквом. У јулу је Бесарабијска митрополија саопштила да је Кишињевско-молдавска митрополија „окупациона структура Московске патријаршије са инфилтрираним агентима руских обавјештајних служби“. Након тога је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова изјавила да су оптужбе против Православне цркве Молдавије „апсурдне и апсолутно неосноване“, те да се међуцрквени односи у Молдавији политизују. Благословом Преосвештеног Владике Јефрема бањалучког, у манастир Гомионицу је, 21. и 22. октобра 2023. године, мошти Светога свештеномученика и исповедника Варнаве Хвостанског (овај Светитељ и Исповједник цркве Божије провео је у манастиру Гомионица око 7 година 1953-1960). донео Преосвештени Епископ сремски Господин Василије. У пратњи Епископа Василија били су ректор Карловачке богословије, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић и јереј Ђорђе Милидраг, као и октет Богословије. Братски пријем и јединство у Духу Божијем, врхунили су у овом сусрету, у ком је, после више од 50 година, поново у посету – духовну – дошао да остане Свети владика Варнава. У току Свете Литургије, окупљеном народу обратио се Владика Василије, подсетивши да је Свети Варнава Настић у манастиру Гомионици провео седам година неке врсте заточеништва. За трпезом љубави коју је спремио настојатељ, протосинђел отац Методије, присутнима се обратио ректор Богословије Светог Арсенија. По окончаном свештеном делу, Епископ Василије и ректор Карловачке богословије, отац Јован, били су примљени у новоподигнутом манастиру Карановцу, који се налази недалеко од Градишке. Градоначелник Драшко Станивуковић присуствовао је Светој архијерејској литургији у манастиру Гомионица, коју је предводио епископ сремски Василије и дочеку дијела Светих моштију Светог Варнаве, епископа Хвостанског из Фрушкогорског манастира Беочина. -Свети Варнава је неколико година свог живота провео у манастиру Гомионица, због чега је овај чин за нас још значајнији, али и прилика да се окупимо око манастира Гомионица који данас представља оазу мира и духовности коју ћемо додатно обогатити изградњом љетне позорнице која је у току, а на којој ће се одржавати духовне манифестације и која ће бити још једна тачка окупљања нашег народа у овом дијелу Бање Луке – поручио је градоначелник. Припремио сајт вјеронаука-нет на основу извора: Епархија сремска, ман. Гомионица и Град Бањалука У недјељу, 22. октобра 2023. године, у зимском храму Успења Пресвете Богородице, у обнољеном манастиру Карановац код Градишке, Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служили су прву Литургију у овој обновљеној светињи уз саслужење архимандрита, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. Прије Свете Литургије освећено је једно од четири манастирска звона. Овај догађај увеличао је својом посјетом и Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() У недјељу двадесету по Педесетници, 22. октобра 2023. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију обављено је устоличење новоизабраног Предстојатеља Јапанске аутономне православне цркве*, архиепископа токијског и митрополита цијелог Јапана Серафима**, преноси Моспат.ру. По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, представник Руске Православне Цркве, која је 1970. године дала аутономију Јапанској Цркви, био је предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополит волоколамски Антоније. Митрополиту Серафиму и митрополиту Антонију саслуживали су свештенослужитељи који су у Токио стигли из свих парохија у Јапану. Богослужење је служено на јапанском, црквенословенском и енглеском језику. *Јапанска православна црква је аутономна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве. Православних Јапанаца има око 40.000, са преко 30 свештеника и око 150 парохија. Унутар Јапанске православне цркве дјелују три епархије: Источнојапанска епархија (Сендај), Западнојапанска епархија (Кјото) и Токијска епархија (Токио).Богослужења се врше на јапанском језику. ** Митрополит Серафим је рођен 23. марта 1951. године у граду Акити (Јапан). Крштен је 1987. године добивши име Андреј у част Светог апостола Андреја Првозваног. На Токијској богословији је дипломирао 1990. године. За ђакона је рукоположен 5. новембра 1989. године, а 18. августа 1991. године за свештеника. Радио је у канцеларији Токијске митрополије и служио је као инспектор Токијске богословије. Од августа 1993. године служио је у Саборној цркви Васкрсења у Токију. У Тројичком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре 20. августа 1999. године пострижен је у монашки чин добивши име Серафим у част Светог Серафима Саровског. Одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. децембра 1999. године изабран је за Епископа сендајског. Епископским освећењем, које је обављено 15. јануара 2000. године у Тројичком саборном храму Даниловског манастира у Москви, началствовао је Патријарх московски и све Русије Алексије. У чин архиепископа уздигнут је 8. јула 2012. године. После упокојења Митрополита токијског и свег Јапана Данила, 11. августа 2023. године изабран је за мјестобљуститеља митрополијског трона Јапанске Православне Цркве. ![]() У Саборном храму Свете Тројице у главном граду Грузије Тбилисију, 22. октобра 2023. године, одржано је 68. саборно крштење 800 дјеце којој је кумовао Његова Светост Католикос и Патријарх грузијски г. Илија. Како је саопштено у Грузијској православној цркви, данас патријарх Илија већ има 47.000 кумчади. Његова Светост се обратио кумчетама и њиховој родбини сљедећим ријечима: У име Оца и Сина и Светога Духа.. Нека Господ благослови оне који су данас крштени. Бог благословио њихове родитеље и чланове породице. Нека је на вама милост Господња са његовом благодаћу и човјекољубљем, сада и увијек и у вијекове вјекова. Амин! Извор: Грузијска Патријаршија//превод вјеронаука.нет ![]() Пронађени су остаци манастира посвећеног светим равноапостолним Константину и Јелени. Према писању листа Hurriyet Daily News остаци византијског манастира откривени су током ископавања неколико древних римских гробница у близини града Орду близу обале Црног мора. Благодарећи историјским записима, документима и информацијама добијеним од разних путника и истраживача који су помињали одређене детаље, утврдили смо да је ово мјесто [хришћанска] манастирска црква посвећена светим равноапостолним Константину и Јелени“, рекао је археолог Сечкин Евчим. са Универзитета Орду, који води пројекат под руководством Музеја Орду уз дозволу Генералног директората за културно наслијеђе и музеје Републике Турске. Свети Константин, први римски цар који је прешао у хришћанство, царовао је од 306. до 337. године. У Гази су се опростили од погинулих у нападу на храм Светог Порфирија. Опело је обавио архиепископ тиверијски Алексије (Јерусалимска патријаршија) под посебним околностима, пошто тијела жртава нису стављена у ковчеге, већ су једноставно била покривена. У удару на православни храм Светог Порфирија у Гази, који се догодио у четвртак, погинуло је 18 особа, међу којима 9 дјеце. У граду Јерусалиму је помен за умрле одслужио јерусалимски патријарх Теофил III, у храму Гроба Господњег. „Позивамо вас да пробудите жељу за мирним животом у свима који су испуњени мржњом према ближњима, а посебно онима који су сада у ратном стању или се спремају за рат“, рекао је патријарх. Јерусалимска патријаршија осудила је „израелски ваздушни удар који је погодио територију њене цркве у граду Гази“. Патријаршија је такве нападе назвала ратним злочином. Храм Светог Порфирија је најстарији хришћански храм у Гази и трећа најстарија хришћанска црква на свијету. По смрти Светог Порфирија епископа Газе, који је проповиједао хришћанство паганима у овом граду добила је назив по њему. Према предању, његове мошти почивају у сјевероисточном углу храма. Основа модерног здања датира из 1150-1160, а у другој половини 19. вијека храм је реконструисан.
![]() Посетите штанд Српске Православне Цркве – Обиље духовне литературе на једном месту! На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Извор: Информативна служба СПЦ ![]() Ученици из Петковаца, са вјероучитељем, помогли су у чишћењу храма и порте Светог пророка Илије у Шетићима. Дјечаци су косили, грабуљали лишће и траву, сакупљали и одвозили, док су дјевојчице чистиле храм. Рад је оплеменила дјечија пјесма, смијех и дружење као и разговор о важности физичког рада. Рад је богомблагословен. Сваким радом човјек подражава своме Творцу који је шест дана стварао свет а седмог починуо. Будући створени по лику Божјем имамо хришћанску дужност да свијет, који нам је Бог из љубави створио, чувамо и његујемо. Да увијек имамо на уму да је сваки поштен рад достојанствен, што нам је и Христос показао својим подвигом да буде дрводјеља, те одабиром за апостоле једноставне људе који су обављали тешке физичке послове. Радом побјеђујемо лењост испод чијег плашта извирују многи други гријехови. Јачамо дух, снагу, вољу. Хвала свештенику Илији Пантићу на срдачном дочеку, на издвојеном времену и братској љубави којом је пригрлио нашу вредну дечицу. Хвала и за богато послужење којим смо крунисали наш мали подвиг. Вјероучитељ Момчило Вуковић ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() У суботу 21. октобра 2023. године, на ДЕВЕТУ годишњицу обретења, пресвучене су мошти ПРЕП. ЈАКОВА ТУМАНСКОГ. У навечерије Томиндана, са св. моштију скинута је стара одежда, чији су дјелићи данас подијељени вјерном народу на благослов. Преподобни Јаков /световно Радоје Арсовић/ рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице, а у Француској је стекао два доктората. Као искушеник прошао је сва монашка послушања - као доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир, строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неријетко отпацима од трпезе, а имао је само два пара изношених мантија. Прије Другог свјетског рата био је уредник "Хришћанског мисионара", а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповједник вјере, украшен равноапостолном ревношћу, објављено је на званичном сајту Манастира. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив - предвидио је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жича и друго. У току рата живио је у Манастиру Љубостиња, гдје је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста исповједнички се упокојио након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у Манастиру Тумане. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.Манастир Тумане је српски православни манастир из 14. вијека, који припада Браничевској епархији. Налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на лијевој обали Туманске реке. ![]() Свети синод Антиохијске патријаршије одлучио је 21. октобра 2023. да обнови општење са Јерусалимском патријаршијом, које је скоро деценију (тачније 29. априла 2014.године) било прекинуто због несугласица у вези са канонском јурисдикцијом над територијпм Катара на коју полажу право обе Помјесне цркве*. Актуелна одлука Антиохијске патријаршије у вези је са страдањем палестинског народа усљед израелских ракетних напада. „Пошто тренутни услови захтијевају појачану молитву и већу сарадњу, Свети Синод је одлучио да обнови евх. заједништво између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије и задужио надлежну комисију Патријаршије да контактира браћу у Јерусалимској патријаршији ради проналажења рјешења по питању црквеног спора око јурисдикције „Катара“ на начин да се сачува право црквене јурисдикције зарад Антиохијског трона“, наводи се у саопштењу Св. синода Антиохијске патријаршије. Такође, Антиохијска патријаршија шаље делегацију у Аман „да изрази љубав антиохијских вјерника према народу Јерусалимске патријаршије и да их подржи у овим тешким и трагичним околностима“. Током засиједања Св. синода, Патријарх Јован Х је телефоном позвао архиепископа киријакупољског Христофора и „изразио пуну подршку Антиохијској Цркви у неправедном и варварском нападу на православце у манастиру Светог Порфирија у Гази. ” Предстојатељ је замолио да патријарху јерусалимском Теофилу пренесе „солидарност, подршку, као и саучешће због губитка наше браће“. *Јерусалимска патријаршија је 4. марта 2013. изабрала архимандрита Макарија за поглавара своје нове катарске архиепископије и касније га посветила за митрополита катарског. Антиохијска патријашија је ову територију раније потчинила митрополији Багдада, Кувајта и Арапског полуострва. Након неуспјехол покушаја да се спор ријеши, Антиохијски синод је одлучио да прекине евџаристијско општење. Припремио: вјеронаука.нет Некад у току својих богословских дана на Цетињу чуо сам једну занимљиву причу од тадашњег игумана цетињског манастира о. Луке. Прича одлично илуструје оно што желим рећи. Не сећам се свих детаља али она отприлике гласи овако: Индијанци су из једне урбане средине одвели дечака у своје насеље и научили га да буде као и они – Индијанац. Временом је дечак све више личио на њих. Попримао је њихове навике и стил живота. Након година проведених са Индијанцима и све већег осећања припадности том свету, почео је са својом сабраћом пљачкати караване. Приликом једне пљачке, већ поодрастао младић у каравану је пронашао музичку кутију. Када је из знатижеље отворио, из ње је изненада засвирала музика. У тим тренуцима изненађења и одушевљења пријатном музиком, дечак се пренуо. У делићу се сетио да он заправо и није Индијанац, већ неко чије порекло је негде сасвим друго. Он потиче из куће у којој је некад свирала баш та музика. Све године проведене у вигваму, постале су безначајне изненадном спознајом коју је у њему пробудио пријатан звук из музичке кутије. У овој причи, спознаја, коју је произвела музика, је једна истина или стварност до које је, неки ће рећи случајно, а други одређеним промислом, дошао један младић. У годинама које ће уследити, много пута сам бивао у ситуацијама да знатижељним саговорницима објашњавам разлоге због којих сам се одлучио да упишем богословију и кренем ”тим” путем. Морам признати да ми у почетку није било једноставно. Касније сам овом причом, коју сам све више препознавао као своју, објашњавао своју одлуку. ”Повратак истинском животу”, каже о. А. Шмеман, ”може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једноставно не може да схвати суштину Хришћанства.” Та тема повратка Очевом дому актуализира се сваке године у припреми, а разрађује у току Часног поста. У мом случају ”музичка кутија” засигурно је почела да се отвара онога дана кад је на први час тек уведеног предмета веронауке, у Основну школу ”Вук Караџић” ушао млади ђакон, кога нам је наша учитељица Нада Ивеља представила као Горана Спаића. Не сећам се толико самог градива на том часу, као и на часовима који ће уследити наредних година код три различита вероучитеља (о. Горана, о. Ратка Шиповца и Данице Станковић), колико се сећам утисака које бих из школе носио после часова веронауке. За већину нас деце то је био први сусрет са темама о Цркви и Богу. Од самог почетка садржај веронауке се у мом случају све више поистовећивао са самим животом као простором истинске слободе. Теме које је веронаука унела у наше животе постале су права атракција за размишљање и разговор. Истина, том заносу много је допринело време у коме је веронауке започела своју мисију. Рат, свакодневни сусрет са пролазношћу живота. Трагање за смислом и није неко чудо у таквом амбијенту. Потрага за смислом присутна је свесно или несвесно увек, али у тим тренуцима ”интензивираног времена”, како је неко с правом окарактерисао рат, заиста је без преседана. Једноставно, сам почетак веронауке личио је на кишу која прекида вишедневну сушу натапајући скорелу земљу. Примарна улога веронауке, која је увелико још од самог почетка била оправдана, била је да нас поведе у цркву, где ћемо после примати безбројне духовне дарове и узрастати у вери. У цркви, у сусрету са различитим духовним даровима свештенослужитеља и других чланова залева се стабло вере које расте у складу са сопственим потенцијалима, али и у складу са Божијом вољом и промислом, јер на крају Бог ”учини да порасте.” (1 Кор. 3,6) Прича о сејачу и семену из Лукиног Јеванђеља јасно је сведочанство колико успех посејане речи зависи и од плодности тла на које је семе посејано. Друга чињеница која је јако важна је да бачено семе не даје по сваку цену инстант плодове. Тако је веронаука, али и мисија уопштено говорећи процес који се одвија између сејача, семена, тла (земљишта) и Бога који ”чини” да посејано семе расте. Важно се подсетити да ученици Христови не долазе до познања Христа кроз часове, чак ни кроз време проведено с Њим. Уобичајне методе спознаје једноставно нису адекватне и примењиве када је ”објекат” познања сам Бог. Највећи пример су нико други него непосредни Христови ученици. Предивна прича која најбоље илуструје ову чињеницу је она из Лукиног јеванђеља о Луки и Клеопи, која нам открива принцип богопознања. Лука и Клеопа долазе до спознаје – препознавања Господа кроз два комплементарна начина: кроз Писма и кроз сусрет са Њим приликом ломљења хлеба. (Лк. 24, 13-35) И наша генерација, генерација првих плодова веронауке, на искуству Цркве и живота у њој градила је своје верско образовање. Осећање у току богослужења доносило је једно непатворено искуство сусрета са Богом. Владао је осећај ”овде припадам, ово има везе са истином о нама самима”. Без тог црквеног искуства изоловано школско искуство се претвара у досадну апстракцију јер остаје без покрића, без садржаја. У том смислу, веронаука нас је одводила у цркву, црква нас радосне и просвећене враћала на веронауку, а онда се то искуство ширило у наше домове и ”кругове” којима смо у тим годинама припадали. Захвалност припада многим нашим учитељима, међутим многи од нас би могли поновити речи младог Августина и применити их на владику Атансија и манастир Тврдош, који је у правом смислу те речи подсећао на античка училишта. Августин долази у Милано где упознаје свог будућег учитеља Амвросија који ће на њега имати одлучујући утицај па каже: ”Et veni Mediolanum ad Ambrosium episcopum” – А онда дођох у Милано Амвросију епископу.” (Исповести V, xiii, 23). Једна ствар је препознати нешто као истину а сасвим друга прихватити ту истину као свој лични пут. У том прихватању истине као личног пута, у мом случају велику улогу је одиграла веронаука која је, ако ништа друго, покренула осећај странствовања у овом свету. Процес који су часови веронауке започели, у мени још траје. Свештеник мр Вук Милишић, Ванкувер, Канада ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() Усред унакрсне ватре налази се храм Светог Порфирија у Гази који се сматра трећом најстаријом црквом на свијету. Пприпада Јерусалимској патријаршији и најстарији је активни храм у граду. Смјештен у четврти Зајтун у Старом граду Газе, име је добио по гаском епикопу из 5. вијека Светом Порфирију, чији гроб се налази у сјевероисточном углу храма. Уз неуморну бригу архиепископа тиверијског господина Алексија, храм се претворио у уточиште за стотине становника овог краја. Хришћани који су сабрани у манастиру остаће ту као гости до краја рата. Црква је до сада углавном остала неоштећена, а богослужења су тамо настављена, иако јејуче бомбардована болница удаљена само 600 метара одатле. Архиепископ Тиверијадски Алексије (Мошонас) изјавио је да неће напустити појас Газе све док на његовој територији буде и један хришћанин. Обраћање јерарха Јерусалимске православне цркве објавила је новинска агенција Orthodoxia News Agency. „Све док постоји бар један хришћанин у Гази, ја нећу нигде ићи јер им могу бити нада, па ћу остати у провинцији која вјерује у мене. Ако умрем, имаћу достојанствену смрт као своју судбину“, рекао је он. Није први пут да се у манастиру дешавају сличне ситуације. У ранијем интервјуу Високопреосвећени архиепископ Алексије говорио је о томе како манастир био уточиште у тешким околностима. 9. октобра 2023. године објављена јр на сву срећу лажна вијест да је храм уништен израелским бомбардовањем, што је демантовано у објави на званичној храмској страници на друштвеним мрежама. George Shabeen, палестински хришћанин и отац четворо дјеце који се са својом породицом склонио у цркву, рекао је да немају куда; њихове су улице биле мете три израелска зрачна напада. “Долазак овамо спасио нам је животе”, рекао је за Al Jazeeru. “Током ноћи се окупљамо заједно, муслимани и хришћани, стари и млади, и молимо се за сигурност и мир.” Најстарија православна црква у Гази оштећена „израелским ударом“ (ажурИрано 20.октобра)Најстарија хришћанска црква у Гази оштећена је у израелском ваздушном нападу у четвртак увече, саопштила је Јерусалимска православна патријаршија. Непотврђени извјештаји са локације тврде да су најмање двије особе погинуле, а да је више затрпано испод рушевина суседне сале за састанке. У накнадном извештају канцеларије за медије у Гази, број погинулих је најмање 18. У саопштењу од петка, званичници су изразили „најоштрију осуду израелског ваздушног напада [на] црквено имање у граду Гази“ и назвали гађање цркава и склоништа у којима раде „ратним злочином који се не може игнорисати“. Палестинско Министарство спољних послова окривило је „окупационе ратне авионе“ за експлозију, изајвивши да је израелска авијација бомбардовала цркву, која се налази у насељу Зајтон у граду Гази. Жена и девојка су погинуле, а „десетине људи“ су повређене, навело је министарство у објави на X-у (бивши Твитер). Под рушевинама сале за састанке још увек је непознат број људи, саопштила је на Фејсбуку православна архиепископија Јордана, позивајући се на једног од парохијана. „Још нема довољно тачних информација, али се очекује да ће бити велики број мученика“, рекли су у архиепископији. „Изгледа да је архиепископ Алексије лоциран и да је жив, али не знамо да ли је повријеђен“, наводи се у саопштењу православног реда Светог Георгија и додаје да „немају ријечи о стању других од 500 људи који су били смјештени у цркви и манастиру. Према Наредби, „бомбе су погодиле две црквене сале у којима су избеглице, укључујући децу и бебе, спавале. Тренутно, преживели претражују рушевине у потрази за другим жртвама. Вол Стрит Журнал је објавио да Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) истражују инцидент. ИДФ нису коментарисале ово питање, али су раније оптужиле Хамас да користи вјерске светиње као склоништа за своје оперативце. Извештаји из Газе говоре о око 800 Палестинаца који су се склонили унутар црквеног комплекса пре експлозије. Просторије су удаљене само 250 метара од болнице Ал-Ахли, за коју Палестинци тврде да је на стотине убијено и рањено у експлозији у уторак увече. Израел је инсистирао да је болнички комплекс погођен ракетом коју је лансирала милитантна група Палестински исламски џихад. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
February 2025
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|