 Они туристи који желе да посјете Свету Софију (грч. Αγία Σοφία), познату и као Аја Софија (тур. Ayasofya) у Истанбулу мораће да, од 15. јанаура 2024. године, купе улазницу (цијена улазнице још није утврђена), изјавио је Министар културе и туризма Мехмет Нури Ерсој на конференцији за новинаре у Ататурковом културном центру. Он је навео да је одлука донесена након препоруке Унеска, који је затражио од турских власти да израде нацрт "плана управљања посјетама" како не би долазило до сукоба између турских држављана који долазе из вјерских разлога и страних држављана који га посјећују само као туристи. Образлажући своју одлуку, министар културе је навео да је „Аја Софија један од најзначајнијих културних и туристичких центара у свијету. Направили смо бројне аранжмане да заштитимо ову важну структуру и осигурамо да посјетиоци уживају у бољем искуству." Он је додао да је „један од тих аранжмана да се страним држављанима уведе улазница за посјету Аја Софији. Аја Софија, која је била православни храм до османског освајања Константинопоља 1453. године, изгубила је статус музеја и претворена је у функционалну џамију у јулу 2020. године. Прва муслиманска молитва обављена је у Аја Софији 24. јула 2020. године. Након тога, улаз је био бесплатан за све посјетиоце, укључујући и туристе, који су претходно морали да плате 100 турских лира /15 долара/ за карту. Црква Премудрости Божије изграђена је у 6. вијеку за вријеме цара Јустинијана Првог и биила је као хришћански храм до 1453. године, када је Османлијско царство заузело Константинопољ и претвара овај свети храм у џамију. Аја Софија је секуларизована 1934. године, а 1935. године је претворена у музеј. Обнова Аја Софије покренута је у августу. У септембру је започета друга фаза, са циљем да се ојача конструкција зграде како би била отпорна на земљотрес.
 Јерусалимска патријаршија осудила је данас бомбардовање, од стране израелске војске, Православног културног центра у Гази, у насељу Тал Ал-Хава, оцијенивши да је то "упечатљива манифестација неоправдане ријешености Израела да уништи цивилну инфраструктуру и центре за социјалне услуге на палестинској територији". Очевици су, агенцији Франс прес, рекли да је у бомбардовању уништен Православни културни центар и неколико других зграда у истој области. Израелска војска (ИДФ) је јуче, у понедјељак, издала неколико упозорења становницима и ратом расељеним људима који су се склонили у центар да евакуишу сектор.
„Друштвени, културни и спортски центри постали су незаобилазни пружаоци хуманитарних услуга и сигурни уточиште за оне који су погођени израелским ваздушним нападима на стамбена насеља“, додаје се у саопштењу Јерусалимске патријаршије. Такође је подвучено са „дубоким жаљењем што је израелска војска гађала 19 богомоља, укључујући џамије и цркве, у Гази у протекле три седмице“. „Овакви напади на цивиле, посебно дјецу, и намјерно уништавање цивилне инфраструктуре, не могу се оправдати ни рационалним ни хуманитарним основама и суштински су супротни најосновнијим моралним вриједностима“, наводи се у саопштењу. Према Хамасовом министарству здравља, израелско бомбардовање у Појасу Газе је од 7. октобра убило најмање 8.500 људи, од којих су велика већина цивили. Они су покренути у знак одмазде за напад без преседана бруталности палестинских милитаната Хамаса на израелску територију који је изазвао најмање 1.400 мртвих, већином цивила, према израелским властима.  Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр. 2, 5). И да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква. Тако и у ова последња времена, када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, предавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустињака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистини духовног камена и тврђаве и просветитеља новог. He зна се тачна година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег.[i] Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита Црногорског Данила.[ii] Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христава и народног вођу, тадашњи митрополит Скендеријски и Црногорски Сава, изабра га између четири сина свога синовца Марка, за свога наследника. Призвавши га к себи рече му: „Доћи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почине на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном отсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги Бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа твога“. Тако овај млади изабраник и будући чудотворац, дође у Цетињски манастир да се учи књизи. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12 години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), a y седамнаестој години би рукоположен за јерођакона. У то време владика Сава имађаше за помоћника митрополита Василија, веома даровитог и способног мужа, који кренувши по трећи пут (1765. г.) ради народних и црквених послова у једноверну и једноплемену Руоију, поведе са собом и младог јерођакона Петра ради даљег образовања његовог. Но његово школовање у Русији не потраја дуго: 10. марта 1766. године упокоји се у Петрограду речени митрополит Василије, што примора јерођакона Петра да се врати у Црну Гору. Отада он борављаше са митрополитом Савом, који га рукоположи за јеромонаха, давши му ускоро и чин архимандрита. Живећи тако у манастиру Стањевићима и Цетињском манастиру уз тихога владику Саву, млади архимандрит узрасташе духовно, трудећи се непрестано на свом свестраном образовашу. Док га је снажна и енергична личност митрополита Василија надахнула смелошћу и одлучношћу, неискусни за световне ствари и повучени митрополит Сава, и манастирски живот, наводњавали су његову младу душу небеском росом молитвености, смирења и поста. Његов ум од детињства беше упућен и утврђен у целомудрености, која беше корен његове потоње свете смелости пред Богом и људима и његовог богоносног здравоумља. Једном пробуђена жеђ за Богом и за познањем тајни Њиме створене природе, у крилу које је растао, све се више разбуктавала у души младог монаха. Све је занимало ову девствену душу, од младих ногу принесену на дар небоземном Девственику Христу Богочовеку. Интересовало га је богословље и природне науке, историја и географија, учио је језике и сакупљао медоносне књиге. Суочен од младићства са суровом стварношћу времена у коме је живео, врло рано постаде свестан демонске силе зла, које и споља и изнутра прети човеку и које је разарало организам његова народа, схвативши, Богом научен, да се оно може победити само огњеном ревношћу пророка и безазленошћу голуба. Видео је како над главом православног народа ових гора виси оштри агарјански мач, као некад фараонов над главом изабраног народа Јеврејског; његовом богомудром оку није могао измаћи ни онај још опаснији непријатељ, унутрашњи: племенска закрвљеност, крвна освета, разни пороци који су харали народну душу, сиромаштво, отимачине, помори, убиства. Народ је тужио у својој невољи, као некад пророк Јеремија: „Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.. . На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.. . Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова“ (Плач 5, 2-5). Савети смернога Саве, с којим је Петар живео, и миротворни судови главара били су немоћни да победе злу крв и неслогу браће, која се још више умножила после смрти одлучног митрополита Василија, потпомагана уз то и агарјанским подмићивањима. ...настави да читаш
У то смутно време појави се у Црној Гори неки чудни самозванац, лажни цар Шћепан Мали, који се престави намученом и разбратимљеном народу као Божји посланик, умиритељ, и као руски цар Петар III. Простодушни народ, уморан од зла и неслоге, истински прими ову и до данас загонетну личност, као избавитеља. Он стално истицаше да га је Божје надахнуће довело у Црну Гору. „Чујте Црногорци, говораше он, глас Господа Бога и славу светога Јерусалима, ја нисам овде дошао, но сам послан од Бога чији глас чух: устани, пођи, труди се, и ја ћу ти помоћи“. Турци, видећи да његова појава уноси немир у балканску рају и бојећи се буне, тражаху на све начине да га убију. На европским дворовима се расправљаше о њему, а он, задобивши поверење народа, тражаше од њега да живи у миру са свима, мирећи завађене и протеруЈући лопове и убице. Овај лажни цар љубљаше Православље, па и поред свога самозванства би од користи народу. Но да би могао да има за себе световну власт, он постави за заменика повученог митрополита Саве његовог сујетног сестрића Арсенија Пламенца, кога народ не љубљаше. Када пак овај чудни владар би убијен од стране његовог слуге, потплаћеног од Турака (1773 г.), поново се разбукташе у народу суровост и страсти, а семе раздора доношаше страшне плодове. У то тешко време млади архимандрит Петар беше још непознат и непризнат, а другога никога није било да заведе мир и слогу у земљи, међу главарима и народом. Шћепан Мали беше ојачао оветовну власт гувернера из куће Радоњића а умањио углед владичанског дома Петровића око кога су се дуго времена окупљала црногорска племена. Видећи те тешке невоље и опасности, којима беше изложен народ, овај благородни Петар, пун љубави према браћи својој, одлучи се да помоћу Божјом угаси разбуктале спољашње и унутрашње зле стихије, које су претиле да униште словесно стадо Христово. Узевши тако благослов од седог митрополита Саве, крену са још неколико пратилаца по други пут у Русију (1777. г.), да тражи помоћ од једноверне браће Руса и да нађе у њиховом самодршцу моћног заштитника за његов мали и сироти народ. Но његово дуго путовање би узалудно. Царица руска Екатерина II не хтеде да га прими, а он и његови пратиоци бише приморани да напусте Петроград и да се врате дома без икаквог успеха у делу. Тако исто и моћна Бечка царевина, у коју на повратку свратише тражећи заштиту и помоћ, остаде глува за њихове молбе. Када се године 1781. упокоји стогодишњи митрополит Сава, постави се питање избора његовог наследника. Иако је већина народа била за младог архимандрита Петра, ипак би изабран дотадашњи Савин помоћник и сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волео. Требало је да се по Божјем промислу душа младога Петра још испроба, као злато у огњу, како би, кад за то дође повољан час, што лепше засијала свима жељнима правде и мира Божјега. Ha крају, и против своје воље, приморан народним поверењем и љубављу, снабдевен препорукама главара и губернатора Радоњића, крену се овај будући светитељ у Беч да од Аустријског цара измоли дозволу да га рукоположи за архијереја неки од православних епископа, који су живели у Аустријској држави. У међувремену умре и митрополит Арсеније (1784. г.), тако да очи целога народа бише окренуте архимандриту Петру. Препоручен од главара и гувернадура и целог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посета“, како то сам он називаше. Догоди му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку.[iii] Као да је лукави тиме хтео да спречи да његова десница буде десница која носи мир, слогу и благослов; али то би ипак узалуд. После шестомесечног боловања, Бог светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског (13. октобра 1784. године). У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“; изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизволела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за њеног духовног архипастира. Изражавао је даље уверење да неће изневерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му пределе судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповеда и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереје да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде с вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. Нови пак митрополит црногорски беше, како нам саопштава један од присутних на његовом рукоположењу, човек високог стаса, финих црта лица, плавих очију. Сјајна коса и дугачка брада, повећавали су достојанство његовог звања, „а начином опхођења са људима личио је на правог племића“. Добивши грамату о рукоположењу од митрополита Мојсија Путника, у којој се каже да је посвећен по жељи црногорског народа и његових представника, нови архијереј Христов крену поново, „због народнијех потреба“, преко Беча у Русију. Прво оде, одазивајући се позиву, код свога пријатеља српскога рода генерала Зорића у место звано Шклов. Но, будући да овога не нађе, продужи у Петроград. Он беше још из Беча писао моћноме кнезу Потемкину да му изради пријем код царице Екатерине II, изражавајући спремност да пролије последњу кап крви у служби једноверне браће. To беше онај исти кнез који га већ једном отпусти празних руку и без помоћи. Тако и сада, по осионости својој или зависти и на клевету злих људи, Потемкин нареди да блажени буде протеран насилно из Петрограда, три дана после његова приспећа. Овај кнез, писаше касније са тугом свети Петар, као да се трудио да у поштеним људима угаси пламен љубави према православном народу земље своје. И заиста, и поред његових протеста, полиција га насилно стрпа у кола, и гоњаху га дан и ноћ без починка, преко Полоцка и Полочина, докле га не протераше преко границе, тобож зато што је варалица а не архијереј, – јер, како може бити архијереј без допуштења руског Синода? говорили су његови гонитељи. „Заиста“, писао је о том немилом поступку митрополит Петар, „мени се чини чудноватим и безаконим казнити човјека па послије испитивати његово дјело“. И питао се светитељ, чудећи се: зар они не знају да власт руског Синода не излази изван граница Руске државе? – остављајући да праведност његову пресуди Бог и савест сваког човека, који није помрачен неправдама. „Као Христа од Ирода до Пилата, тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему моме оскорбљењу и поругању“, жалио се овај незлобиви архијереј, растужен неправдом учињеном њему и његовој ни од кога сем Бога заштићеној пастви. Чувши царица руска за ово, позиваше га да се врати, али он не хтеде више никад отићи у Русију. Колико пак беше незлобив и незлопамтљив показује љубав коју је гајио код своје пастве према једноверној браћи, називајући непрестано руског цара за свога и свога народа заштитника. Чак у свом тестаменту прокле свакога онога који би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију“; који би то покушао „да Бог Јаки да те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“. Док је Владика још био на путу и подносио понижења, куцајући на врата глувих, да би помогао своме народу, дотле је Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, то оличење злога духа, пустошио земљу његову а паству му на крст голготског страдања прикивао. Безбожни паша беше почео још од раније да окива народ у гвожђа и да га сече, пунећи скадарску тамницу сужњима, а све ради тога да би га застрашио. Научен уз то сатанском силом, неке од њих завађаше између себе, неке опет поткупљиваше, да би их лакше покорио, будући да се спремаше да огњем и мачем прегази Црну Гору. На крају удари са 18.000 војника, већином латинских хришћана Арбанаса, да покори илн побије оне који се беху заклели на Цетињу, да ће бранити „огњишта, вјеру и нејач“. Но, авај, сили његовој они не могоше одољети. Он неке од њих посече, неке зароби, земљу и светињу Цетињског манастира попали. На вратима силник обеси једног монаха, који се ту беше задесио, да би застрашио остале, а сиротињу и нејач растера по горама. Оскрнавивши Цетињску светињу, паша се спусти преко Његуша па на веру превари, разори и опустоши и Паштровиће. Ко тада не погибе од љутога мача и не би заробљен, тај је умирао од глади, раздора и болести, а кад дође зима многи помреше и од хладноће. Тада умре од глади око 700 људи, жена и деце. Многи живљаху по колибама на брзу руку направљеним и по пећинама, јеђаху кору од дрвета и куваху траву жућеницу и корење. To је била утеха и добродошлица младоме Владици, који је долазио на згаришта и пустош и доносио својој пастви на место помоћи љуто понижење моћника овога света. Дошавши и видевши невољу народа свога, Свети горке сузе проливаше и уздисаше као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Сготине очајника сађоше из пећина да га дочекају на згаришту разореног Цетињског манастира. Сви су упирали очи у њега и тражили спас; а он гледаше у Бога, једино уточиште и њихово и његово. Пољубивши нагорели праг манастирски, Митрополит благослови народ, извади из торбе само оно што је имао: неколико двопека и даде деци, па позва главаре на договор. Једино што беше донео своме напаћеном народу из Европе, била је врећа кромпира, коју доби у Трсту да засади у Црној Гори. Та благословена биљка беше до тада непозната у овим крајевима, a по тада, по запису Вука Караџића, многе спасе да не умру од глади. Најтеже рана на души пастве његове која чекаше исцелитеља беше крвна освета. Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра реч, били су довољни да распире злу крв и да пусте у дејство Ламехов закон: „Убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју“ (1 Мојс. 4, 23). To je било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу децу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бежали у Турску земљу, неки се чак и турчили, губећи душу своју. Новодошавши светитељ, знајући да је то корен и многих других зала, поче свој пастирски рад са призивом на узајамно праштање, слогу и послушност. Пошто обнови спаљени Цетињски манастир, кренуо је од нахије до нахије, од племена до племена, улазио у сваку кућу и молио, преклињао, саветовао, претио проклетством, да би измирио старе мржње и збратимио, силом Христове љубави, разбратимљени народ, и исцелио демонском неслогом затроване душе. Посећивао је сад једно сад друго закрвављено братство и племе, утврђујући дан заједничког састанка и измирења. Кад не би успео први пут, поново се враћао и остајао међу завађенима све док се не помире. Особито је за то користио пресвети и предрагоцени дар милости Божје: тајну кумства именом Божјим и светим Јованом. Некима је сам одлазио, некима слао свој крст по другоме, као знак Божјег и свога присуства, некима опет писао писма и посланице. Није био редак случај да стане међу закрвљена братства и племена, са крстом у руци и раширених руку, да би спречио проливање крви које је сваког момента могло да почне или је већ било у току. Заклињао би тада завађену браћу страшним именом Бога Сведржитеља и светим Јованом, сузама и преклињањима, а кад то не би помагало онда и проклетствима. Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу своју положио за ближњега свога, по речи Господњој (ср. Јн. 15, 13). Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим?“ (2 Кор. 11, 29). А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“ (1 Кор. 9, 22). Особито се свети бринуо о сиротињи. Тако читамо из његових посланица како брани неког сиромаха Петра Попадића да га Ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу него и сирочад свога брата. И сам још mime да је свагда бранио сиротињу, старе и нејаке, и то ништа мање оне ван Црне Горе од оних у Црној Гори. А кад је требало да некога измири, није жалио труда ни времена. Ево само једног примера за то: ишао је 14 пута у току једне године у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане. Ходио је на обадве стране, саопштава нам сам Свети, и молио толико, да би се досадило већ и на највиша весеља ходити. Али опет, додаје он, „кад помислим, на ону љубав коју сам из моје младости с Ријечком нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку постављати, само кад бих знао да ће мојом труди колико гођ зла уставити, које би било да не буде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу одговарати за своје клетвопреступленије и за худи изглед (= пример) који је осталом народу дала“. Као што је потсећао Цеклињане и Љуботињане: „Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима“, – то исто је говорио и томе учио сва друга братства и племена и све људе, тражећи чак да се ни Турцима зло не ради, јер су нам свима заједнички прародитељи Адам и Ева, и сви смо деца једнога Оца. Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји. Лажну светост је изобличавао а клевету прогонио као богопротивно зло. Тако, кад је неко оклеветао девојку Обрадовића из места Каменога, да би јој изгубио срећу и поштење, Свети пише у то место да су то богомрске ствари, јер осуђују ближњега свога и убијају поштење, па их заклиње: свака таква богопротивна зборења да престану. Трудио се још да искорени крађу и пљачку у народу и свако самовољство, не штедећи, како говораше сам Светитељ Цетињски, нн живота ни имања свога, непрестане и неописане труде и трошкове подносећи, радећи за општенародну слогу и за опште народно добро. Једина утеха му је била и награда за то, не благодарност оних којима је чинио добро, него што је испуњавао дуг „истинога сина и љубитеља отечества“. Кад би свети Петар чуо да је негде завладала слога и мир, где је раније харала мржња и проливала се братска крв, срдачно је благодарио и захваљивао, као да је њему лично неко неизмерно добро учињено, молећи се Богу да таквима „и у напријед дарује братску слогу и мир и послушање за њихово и свега народа вјечно добро и благополучије“. Ове случајеве је истицао вазда за пример другима. Тако је свуда истицао пример Бура Томова из Доњег Дола и благосиљао његове земне остатке. Њега беше ранио у свађи други Црногорац. Рана је била тешка, и ако умре од ње, то ће бити повод за крваво коло освете. Кад су пак дошли умирници у кућу Бурову и запитали га: „Умиреш ли од ране?“ – Буро је одговорио: „не умирем од ране но од болести, тако ми пута на који идем“. Тако је, мирно издахнувши, овај великодушни човек прекинуо коло освете и заслужио благослов Бога и његова светитеља. Ако би се опет нашао неко непослушан и остао упоран у злу и непослушању, таквога је свети Петар остављао под најстрашнијим проклетством: „да га сила Божја немилостиво порази и да му погане свака срећа и напредак и дом његов да остане пуст“. Или још страшнијим речима: „Ко ме не послуша, Бог велики нека сколи на његову кућу тешку болест и проклетство и нека му вазда снијева и у свако јело нека му капље крв коју је пролио“. Он није имао друге силе и другог оружја да принуди на послушање, изван Бога и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве. Зато писаше аустријским властима у Котору и Задру, поводом њихових жалби на Црногорце, овако: „Ваше господство има градове, тамнице, синџире и силу војну и пандуре и сваку потребну јачину и снагу и са свијем тим не можете зле и непослушне људе устрашит и привести у послушност, премда они не живе два дана хода распршани по горама као Црногорци, него близу по градовима… А у мене ништа од такове силе и јакости не има и мене ништа народ не даје … Ја, не имајући изван пера и језика јакости никакве, не могу принудити силом на послушање никога“. И не само што није имао тамнице и синџире, него, чувајући еванђелску слободу поверених му људи и знајући да је добро дело само онда добро кад је добровољно учињено, не хоћаше никоме ни да заповеда, него је свакога молио да, ако хоће, извршава закон Божји и има њега за свога доброжелатеља. Као што се трудио да народ изведе на пут слоге и љубави, тако се првенствено бринуо за свештенике и монахе, учећи их и саветујући да живе по закону Божјем и буду пример другима. Богобојажљиве и послупше међу њима благосиљао је, а оне ко ји су газили заповести еванђелске изобличавао, понекад и одсецао од здравог тела Цркве, као болесни уд. Тако изобличи, као други Јован Крститељ, неког богохулног попа Гаврила, који за мито венча за другога кћер Мата Маркова при живу мужу, a неког Бијелића са његовом рођеном снахом; Гаврила светитељ лиши чина а хришћанима забрани под претњом проклетства, да га нико не сме звати ни за какав црквени обред. Јер, писаше он о том безаконом свештенику Цеклињанима, венчати снаху са девером, исто је као да се венча с његовом родном сестром, будући да је снаха, за роднијем братом венчана, свакоме као рођена сестра. Зашто је свети Јован Крститељ од проклета цара Ирода посечен био, ако не зато што му не даваше да узме жену брата својега Филипа? И три пута је глава Јованова у земљу закопавана била и сва три пута из земље излазила и сваки пут исто говорила: He ваља ти, безакони Ироде, узети жену брата твојега Филипа! Сад промислите, напомињаше им на крају свети Петар, какво је то безакоње и каква је страшна и нигда непроштена грехота узети снаху за жену! Тако је светитељ изобличио и самозваног калуђера и лажног свеца Авакума, који је мутио у народу и бунио га, па је због тог Авакума опомињао хришћане да се чувају од лажи и обећања његових и да не буду безумни и лаковерни. Стефана пак Вучетића, кога је сам светитељ подигао на чин архимандрита, па овај, на крилима високоумља ношен, постао неблагодарни смутљивац народни и клетвопреступник, лишава свештеничког чина, обавештавајући сав народ да се од вишепоменутог растриженика Вучетића уклањају као од злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа. Када би се опет догодило да се сукобе људи свештенога чина и монашкога, саветовао им је као добри пастир да се клоне тога јер, говорио им је богомудри пастир: „калуђер против попа, поп против калуђера, стидно је чут“. Од калуђера је тражио да се не скитају него да живе у манастирима својим, јер је знао да је често премештање из места у место извор свакога зла за монаха. Трудио се благоразумни овај муж и да искорени свако сујеверје у народу и да насади здраву веру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској. Против сујеверја се борио као против „чудне сљепоте и чудна безумља и злих схватања“. Желео је светитељ да изагна светлошћу Христовом из народне душе страх од вештица, вампира и вједогоња, који народну душу помрачаваше и убијаше у њој право благочешће и страх Божји, као једини извор спасења и мудрости. Тражио је да се у овој ревности, а и у сваком труду, и сви остали пастири угледају на њега, као он на Христа, како би се и преко њих усељавала светлост еванђелска и мир Божји у људска срца. „Ја, писао је преподобни Отац попу Марку Лековићу а преко њега и свему свештенству, радио сам и радим да се не просипље крв христијанска, а и ви свештеници дужни сте исто чинит и сваки чојек који зна за Бога и за душу“. Ако 6и опет неки хришћанин вршио недела и био упоран у своме непослушању, свети је тражио од свештеника под претњом лишења чина, да таквима не врше црквене обреде, старајући се као древни Оци да и строгошћу исцели духовне недуге повереног му народа. Беше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недељу дана, као да се слављење крсног имена састоји у претераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављењу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну децу и празне домове. Видећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши после беседе обе руке к небу, гласно рече: Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима. Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православне и народа од насиља агарјанског и њему сличног, тада је и сам ишао пред народом својим као некад Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега. Тако, када су Агарјани објавили рат Русији (1787. г.), која беше у савезу са Аустријом, хришћански савезници полагаху наду и на помоћ хришћана који су стењали под турским игом, особито на Црногорце, велике љубитеље слободе. Владика Петар, пун састрадалне љубави према свима пониженим и поробљеним хришћанима, помагаше ову борбу хришћанских савезника. Но кад дође до мира између великих царевина (179.1. г), њега и његов народ нико не спомену, остављајући их на милост и немилост Агарјана. А безбожни онај и вероломни скадарски везир, Махмуд паша Бушатлија, који беше у сукобу и са султаном као бунтован, стално је тражио згодну прилику да поново покори и понизи народ Црне Горе и Брда, који свети Владика окупљаше и закриљаваше својим благословеним скутом. Митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, мољаше и преклињаше надменог силника и писаше му да остави сиротињу на миру, да се права крв не пролијева. „А ако ли нећеш“, писао је Свети паши, „хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече“. Видећи пак да насилник нема намеру да одустане од свог пакленог плана, труђаше се дању и ноћу, како би ујединио све Црногорце против заједничког непријагеља. Тај његов труд не остаде бесплодан. На збору главара на Цетињу (1. јула 1796. г.) би донесена одлука свих, звана „Стега“, у којој се народни прваци обавезују да ће бранити своја огњишта до последње капи крви „и пролити крв своју за хришћанску праву вјеру“. Они ту зададоше један другоме веру тврду да ће се узајамно помагати, да ће свакога издајника проклети, да „он и род његов остане у вјечну срамоту и безчест као издајник вјере и закона и хулитељ имена Божјега, као крвник свега народа“. Пред саму борбу владика Петар издаде проглас народу у коме га позива „да сваки вјерни син отечества на одбрану праве вјере и предраге наше слободе и на освету сину Мухамедову за учињено вјероломство с напрегнутим оружјем у рукама, буде хитно спреман“. И док је крволочни Бушатлија хитао са неупоредиво већом војском против владике Петра и његовог христоименог народа, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима почетком јула 1796. године у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Отслуживши ту литургију у светом храму, он причести своју војску као некад великомученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову, па храбрећи их својом крепком беседом, рече им: „Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска али је јадна и чемерна, јер није победа у мноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свијетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема“. Потом Свети благослови војнике и покропи их светом водицом, па препоручи и себе и њих милостивоме Богу „који све види и праведно руководи“, тврдо уверен да ће погледати и на правду његову. И заиста, Господ не изневери његова надања. Иако је агарјанска сила била више него троструко већа, Бог даде победу Црногорцима, као некад Израиљу против Амалика, на месту званом Мартинићи (11. јула 1796. г.). Сам Бушатлија би рањен у боју, а оно мало његове војске што преостаде од љутога мача, побеже у великоме страху у Подгорицу. Бојиште крваво бејаше испуњено мртвих телеса агарјанских, и мноштвом плена и оружја. Причали су потом неки хришћани из Црмнице, који се беху намерили у турској војсци, а то и сам Цетињски светитељ посведочава у свом писму которском провидуру, да „то је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено, којему славу и хвалу приносимо“. Сујетном и осионом Махмуд паши не би довољан овај знак од Бога да га смири и уразуми. Он припремаше у безумљу свом брзу освету и поново нападе на Црну Гору у септембру исте године. Владика Петар му и овом приликом изиђе у сусрет са својим јунацима, сад са још већом храброшћу, после прве Богом им дароване победе. И овом приликом сокољаше он своје војнике речима: „Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена Српског и наше дражајше вољности (слободе) .. . Будите сложни сад више него игда и учините оно што вам достојно вашем имену одговара .. .“. Па призвавши Бога за помоћника и благословивши војску, ступи у љути бој на месту званом Круси у Љешанској нахији, који бој потраја од осам сати ујутру до мркле ноћи (22. септембра 1796. г.). Ту агарјанска војска би до ногу потучена а њен вођа Махмуд паша убијен и посечен, добивши тако награду према делима својим. Махмуда посече дотада непознати јунак Богдан Вуков из Залаза, поразивши охолост овога силника као некад Давид Голијатову.[iv] Овом Богом дарованом победом, мала Црна Гора уђе у ново доба своје историје, добивши Бјелопавлиће и Пипере и учврстивши своје јединство, молитвама и подвизима светога Петра. Народ пак увери се на делу да уистину десница Вишњега чува Цетињског светитеља, зато га још више поштоваху и прибегаваху његовој помоћи и савету. Сав хришћански свет се и наслађиваше а и чуђаше толикој слави, мудрости и храбрости овог Владике и јунаштву његовог народа, а они који беху и даље под агарјанским игом, гледаху на светог Петра као на једино уточиште. Старајући се за православне људе и ван његове области, митрополит Петар сиђе, после пада Млетачке републике (1797. год.), у приморска места Брајиће, Поборе, Мајине и град Будву, у жељи да узме под своје окриље вековима угњетавани од латинске јереси православни народ овога краја, a y нади да ће изаћи на море и тиме помоћи свој сиромашни народ, који често ни соли није имао. Но по одлуци силних овога света, за које сиротињске сузе и страдања не зиаче много, ти крајеви припадоше моћној Аустријској царевини, а свети Петар имађаше и даље само духовну власт над овим приморским крајевима као и његови претходници. Али када, после првог аустријског гувернера, званог Рукавина, дође за војног начелника у Боку Которску генерал Бради, овај тражаше да се Митрополиту и та власт одузме, да се над православнима у Боки постави други владика. Тражио је он да му се преда и православни манастир Мајине, како би га претворио у војну касарну. He желећи да православна светиња буде поругана, Владика се одупираше томе безбожноме насиљу, па пошто сазва народни Збор, сви написаше да „неће допустити поругу да се од њихових богомоља граде војнички станови, него ће прије сви изгинути“. Тако ова светиња и би спашена, али тиме не престадоше многе невоље православних и Светога у овим крајевима. Док је Владика био у љубави са руским царем Павлом I, добивши од њега помоћ и орден св. Александра Невског, дотле је Европом владао страх од нове силе Француске на челу са Наполеоном. Наполеонова војска је стигла и у Далмацију, спремна за нова освајања, Будући да је после убиства цара Павла I његов наследник на руском престолу Александар занемарио Црну Гору, која беше у сталном сукобу са Аустријом, Црногорци су морали да дођу у додир са Французима, остајући увек верни једноверној Русији. Но то даде повода некима да поново оклеветају светога Петра на руском двору и да скују заверу против њега. Цар Александар пошаље тада у Црну Гору грофа Ивелића и некадашњег посланика Владичиног при руском двору архимандрита Стефана Вучетића, који беше устао против свога добротвора у намери да му узме владичански престо, да би ова двојица открила Црногорцима њихове тобожње „домаће непријатеље“, мислећи при том на самог светитеља Цетињског и његовог секретара Долчија. И Свети Синод Руске Цркве оптуживао је у своме писму светог Петра као немарног и лењивог. Тврдили су тадашњи архијереји руски у Синоду да је Владика учинио смртни грех када је, да би спасао народ од глади, био заложио неке црквене ствари код трговаца у Боки. Оптуживали су га још да је свој народ оставио без закона, да ретко кад одлази у цркву, да су му манастири опустели, деца се на крштењу не помазују светим Миром, а црквене књиге, послане из Русије, уопште се не читају. Додавали су да такве жалосне појаве доносе велику опасност хришћанској вери у Црној Гори и Брдима, и називали Светога учитељем зла и разврата. Зато је Синод тражио од њега да се оправда пред судом или покаје. У случају пак да не изиђе на његов суд у Русију, Синод му прети да ће га одлучити од Цркве и позвати православни црногорски и брдски народ да себи изабере достојнијег пастира. Чувши за ове оптужбе, црногорски главари и сав народ узеше у заштиту свога архијереја, не примајући царске изасланике, који су стигавши у Боку роварили против светог Петра у народу, у намери да га на превару лађом пребаце до Петрограда, како би био стрпан у затвор и протеран у Сибир на вечно заточење. Бранећи свога архипастира, главари упутише са Скупштине, која се сабра на Цетиње 1. маја 18(М. године, писмо руском цару где му говораху овако: „Наш архијереј није заслужио да би у његовој кући и сопственој независности могао ико с њим тако тирански поступати, јер док смо ми живи никаква сила људска није у стању њему сличну неприлику учинити. Наш митрополит никада није био под заповиједи руског Синода, него само под покровитељством Вашег императорског величанства, a и то под моралним, и тако досад нијесмо били ни од кога брањени; мјесто силне одбране почињемо трпјети силно гоњење“. Тражили су главари још од цара да пошаље савеснијег посланика, и то рођеног Руса, који ће се уверити у неоснованост свих наведених оптужби. Нешто доцније Скупштина шаље и отпоздрав на писмо руском Синоду, изјављујући у њему да су срећни што њиховом земљом влада такав човек као што је владика Петар I Петровић, који је оптужен на основу лажних достава, а који је међутим ослободио народ од његових непријатеља, што је познато целоме свету. У свом писму главари кажу још и ово: „Свети оци оптужују нашега владику због лењости и мисле да он има ону величину као они у Русији, који се возају на позлаћеним кочијама и имају времена да се у светом служењу упражњавају. Тога нема код нас: наш владика обилази своју паству пјешице по беспутним крајевима и с крвавим знојем“. Тако је народ одбранио верношћу својом и љубављу свога пастира. После тога дошло је до бољих односа са једноверном и једноплеменом Русијом захваљујући доласку новог руског посланика у Боку Маузерског. Но ова нечиста игра ипак није остала без жртве: Владичин секретар опат Долчи, старином Херцеговац, који иако римског закона беше веома одан и веран Владици, би затим, и поред свег настојања Владике да га спасе као невиног, осуђен на смрт вешањем а потом осуда би промењена на вечно тамновање, те он ускоро умре у тамници. Њега, наиме, беху оптужили да је француски човек и издајник. У то време завлада Наполеонова војска Далмацијом, па сходно миру у Тилзиту њему требаше да преда Аустрија и Боку. Свети Петар се јуначки борио са Французима, некад заједно са Русима од Боке до Дубровника, а некад опет сам са својим Црногорцима, и побеђиваше силног Наполеона. Ово је трајало тако све док Наполеон не би поражен од савезника и протеран на острво свете Јелене. Владика се и састајао неколико пута са француским командантима маршалом Мармоном, Готјеом и Бертраном, и они се дивљаху Владичином достојанству и разборитости, чврстини карактера и јачини духа. У то време православни у Боки претрпеше многа страдања, чак на предлог реченог маршала Мармона (1808. г.) Владици би одузета и духовна власт у Боки и на његово место Французи поставише Бенедикта Краљевића. Но народ му се и даље тајно обраћаше и „готово сви православни“, по признању самог Краљевића, „а особито свештеници пристају уза њ“. Кад су на крају Енглези и Црногорци одузели Боку од Француза и Енглези је оставили владици Петру, дође до краткотрајног јединства Боке и Црне Горе, изгласаног на Скупштини у Доброти (1813), али по одлуци великих сила Бока би поново поседнута Аустријом, на велику жалост Владичину. Владика Петар који је узалуд маштао о стварању „славеносербске државе“, радовао се устанку српског православног робља под вођством Карагеоргија и имао сталне везе са њим, a када је чуо за његову смрт са сузама је писао о стиду и поругању које пада због његовог убиства на целу нацију, „а сувише гњев Божји, који се излива за таково страшно злодјејство и крвопролитије“, оплакујући ту „неисцијељену рану, не само садашњим, него и будућим од рода нашега честитим и добромисленим људем…“ Надајући се ослобођењу од агарјанског ига свих поробљених православних народа, обавештавао је са одушевљењем свој народ о устанку једноверне браће Грка, благодарећи Бога што хришћанска војска „иде срећно напријед и сваки дан све више расте и умножава се“. У то време, уз његову помоћ, ослободише се од турског ига Морача и Ровци са дивном задужбином Немањића манастиром Морачким, и бише припојени Црној Гори (1820. г.). Трудећи се тако да заштити душу и тело народа свог од непријатеља који га беху одасвуда опколили, много се стараше Свети истовремено и о унутрашњем поретку Богом му повереног народа. У ту сврху је основао Народну канцеларију са секретаром који је обављао писарске и судске послове. Владика није имао никакав принудни орган своје управе, и не зна се да је извршио ни једну смртну пресуду. „Ја немам“, писао је он у једном писму, „ни коца ни конопца да икога принудим него само ово језика и пера па ако ме ко послуша“. Знајући, међутим, да анархија и безвлашће, из којих су се рађала многа зла у народу и толика братска крв проливала, не могу бити отклоњени без закона и општег поретка, настојао је да народу свом да писани закон по коме би се сви управљали. До тада се народ управљао по обичајима својим обраћајући се у тежим случајевима Владици за помоћ. Он им је сам ишао или слао своје посланике, најчешће свештенике или секретаре, позивао се на одлуке њихових племенских зборова, саветовао их и заклињао да живе у миру и слози. Први законик који је примила Скупштина главара била је звана „Стега“ од шест чланова, донета „у име Пресвете, јединосуштне и јединославне вечнопоклањајеме и нераздељиве у три ипостаси животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа“. У њој главари и старешине и сав збор црногорски, призивајући пресвето име Господа Бога Сведржитеља у помоћ себи, – „друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадоше да се издати и преварити међу собом неће“, него да ће цркве свете и манастире и домове своје, жене и децу своју с помоћу Свесилнаго у Тројици славимаго Бога оружјем својим бранити, предајући свакога издајника вечном проклетству. Но, ово је била само припрема за прави законик, звани „Законик светог Петра I“, донет и примљен у два маха: први његов део до члана шеснаестог донет је 18. октобра 1798. године на Скупштини у манастиру Стањевићима, а друга на цетињској Скупштини одржаној 17. августа 1803. године. Почињући Законик „Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа“ и разделивши га на 33 члана, на онолико чланова, дакле, колико Господ наш Исус Христос поживе година међу нама на земљи, ради нашег спасења, сви га јединогласно и саборно примише, заклевши се на крају да ће све што је у њему написано чувати и држати, и потврдивши заклетву целивом часног и животворног Крста и светог Евангелија, а уз то и светих моштију великомученика Пантелејмона. Призивајући великога Бога у помоћ и одбрану, Збор најпре потврђује Једним гласом“ Стегу, а потом одређује како треба поступати са убицама невиних људи и како их треба кажњавати, будући да без казне злога и самовољнога човека Јединство, мир, тишину и сваки добри поредак није могуће уздржати“. Законик одређује даље како треба поступати са онима који наносе повреде другима, који отимају туђу жену или девојку и са свештеником који такве венчава; одређује казне за крадљивце и крађе, пошто је највише зла и крвопролића у земљи бивало због лупежа, а зато су по Законику „највише родитељи криви, који испочетка не хоћаху своју дјецу с добрим дјелом васпитати и ни у страху Божијему содержавати“; говори о дуговима, купопродаји имања, миру са Приморцима и свађама на пазарима и око цркава, „от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалостно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена“; даље се одређује порез да би могао од њега да се одржава суд законити и добра власт, и наводи пример Митрополита Петра, који први даје за то цео приход од свих земаља Цетињског манастира у Синачком читлуку. Закон даље забрањује мегдане и опомиње судије: кад седу да суде, да се „спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества“; да се моле Богу да им даде просвећење разума, силу мудрости да познају шта је праведно, свето и богоугодно; да пазе на своје обећање и заклетву да не преступе и да не суде пристрасно, него по правди маломе и великоме, Јербо суд Божи јест“; да слушају стрпљиво разлоге и једне и друге стране и да не примају мито; а народ да поштује, воли и слуша судце поштене и добре, добровољно изабране и постављене. Забрањујући на крају свако насиље и призивајући на верност отечеству Законик, боље речено свети Петар преко овога, јер је закон његово дело, – обавезује свештенике за време празника у црквама, а исто тако и кнезове и племенске старешине, да свакога домаћина од куће поуче и свакоме да говоре „да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чинити престану“; и да се сећају и запамте казне одређене за свакога злочин, „и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже“. Доневши тако саборно овај богомудри закон, свети Петар се целог живота трудио да увери и научи народ да га се придржава, за његово добро, претрпевши многа страдања због тога, јер су га често газили чак и они који су га потписали, претпостављајући слози и миру своју самовољу и разузданост. Знајући пак Светитељ од колике је користи школа за васпитање младежи, и усађивање благих обичаја и закона у народну душу, желео је да оснује школу па и штампарију, али се та жеља Светоме није испунила, због сиромаштине и немирног стања у земљи, а и због тога што му нико није хтео дати тражену помоћ. Зато је он сам постао учитељ њихов: окупљао је децу око себе, учио их писмености и православној вери, а способније слао да се уче у Русију и Аустрију. У жељи да што боље просвети народ светлошћу Еванђеља, водио је разговоре са неким руским архијерејима и о преводу Светог и божанственог Писма на народни језик. Учио је народ и како да се чува и од болести, особито од куге и колере, које су неколико пута оставиле пустош иза себе у Црној Гори за време његовог архијерејства. А што се болести тиче и глади, они су били чести гости овом народу стешњеном „међу змијама и скорпијама“ у брда камена и потпуно одвојеном од осталог света, чему су особито доприносиле међусобне заваде и стално ратовање са својим суседима. Изузетно тешке године наступише после ратова са Французима. Суседни Аустријанци у Боки Которској често су затварали пазаре Црногорцима а од Русије није стизала обећавана помоћ, и поред свих молби светога Владике. Уз то попушти Бог неродне године и наступи глад какву људи не запамтише. Народ је цвилио што од глади што од Агарјана. Сви се обраћаху у невољи беспомоћном Владици и тражаху од њега помоћи. Сиротиња Луковачка му писаше тражећи хлеба и утехе и додаваше: „љубимо ти руку и скут и стопу ђе чепљеш …“ Из Дробњака му „плачну књигу писаху“ очекујући напад Агарјана и од њега спаса иштући, главари пак обадве Мораче, на челу са Мином војводом, поручиваху му у писму: „Доносимо велики плач обје Мораче и ускоках, да никако није већ могуће овамо живовати ни у наша ова мјеста стајати …“ због гладне године и нападања јачег на нејачега. Сам свети Владика записа у те дане да „народ у мјесец дана није једанпут јео хљеба, нако само коријен и траве свакојаког рода“. Те гладне 1817. године ни сам Владика није имао зашто соли купити и бојао се: „одржат никога жива нећемо, него себе изгубит а народу не помоћи“. „Но, ево моје велике жалости“, писао је он у једном писму, „што ја, видећи да овај народ нема о чему живјети, не видим никакве душевне ни тјелесне ползе да се умножава, нако да од глади умире или по причини велике тјескоте и несташице да један другога бије и ћера, сљедствено по мојем плачевном расужденију боље је да дјеца од крастах по полученији свјатаго крешћенија умиру, него ли кад нарасту да буду глађу и несташицом принуђени туђе имуће (= имање) грабити и своју браћу бити и ћерати“. Глад је изнова разбуктавала дугим напорима смирене страсти крвне освете и пљачке, уз то из Херцеговине пребегоше многи ускоци са породицама тражећи спаса од турске освете у Црној Гори, која се и сама давила у немаштини. Да зло и невоља буде већа, у пограничним крајевима се појави куга, a Аустријанци затворише пазаре да би спречили епидемију. А светитељ Цетињски крстоносни? – Он је плакао са онима који су плакали, сиротовао са сиротима, са свима делио све што је имао, храбрио, вером надахњивао, тешио, молио да се чувају од болести, залагао своје и манастирске ствари, да би у гладне године жита набавио за сиротињу, a y ратним приликама оружје, прах и олово, „Кад црногорска кућа прокисује“, говорио је овај нови милостиви Самарјанин, „чини ми се да мени капље за врат“. Какво је и колико његово богатство било, види се из писма овог милостивог Владике Цетињског од 22. децембра 1820. године, у коме се тужи једном пријатељу: „Моји трошкови, превасходе моје дохотке, јербо за народне после трошим, a од народа ништа не получавам (= добијам) нако свакодневно беспокојствије и главобољу. Ја сам и моје најдраже вешчи заложио и у дуг пануо“. Владика није волео да се његов народ расељава у туђе земље и да иде да другима служи. Зато је спречавао одлазак Црногораца у војну службу бечкога двора, кад су их за то у своје време врбовали аустријски посланици. Устављао је и Требјесане код Никшића, којима су Турци после њихове буне разорили и спалили домове, па они лутали двадесет година по морачким планинама и на крају се одлучили да нађу спаса у Русији. Тада се ипак отселило у Русију 98 становника из племена Требјеса (1804. године). Доцније му је Карађорђе обећавао да ће примити код себе у Србију оне који због немаштине желе да се преселе, а сад је и сам Владика увидео да је сеоба за многе спас од пропасти. Прво је 80 становника села Хумци кренуло по његовој препоруци у Русију, што је подстакло многе да се одлуче на сеобу. Владика се поводом тога обраћао цару и лично и преко других, али није добијао никаквог одговора. Слушајући свакодневне молбе гладних и очајних, он одлучи да и без претходне дозволе пошаље 800 Црногораца бродовима у Русију. Истовремено је писао руском цару: „Погледајте, најмилостивији Господару, на седамдесетљетњу сједину моју, дајте помоћ мојејем трудовима!“ Па је додавао хвалећи крв народа овога: „Крв је народа црногорскога тако чиста као што му је и душа ведра, и туђи љекар за њега и од његовог живљења далек је и његово је повјерење отлучено од туђијех врата“. Народ овај, продавши све што је имао, стиже на три изнајмљене лађе до Цариграда. Руски посланик у Цариграду Строганов сажали се на њих, даде им јело и лекове, али одложи за две недеље њихов одлазак у Одесу будући да од руске владе није добијао никаквог одговора. Турска влада чувши за њих, захтевала је да јој се они предају, сматрајући их за своје поданике. На крају посланик их укрца у три руска брода и нареди да се врате у Боку. Путујући четрдесет дана, неки се од њих разболеше, неки умреше од глади и бише бачени у море, а они који стигоше на Росе болни и невољни, писаху руком „на ови свијет“ несрећног попа Тоша Шоровића, препоручујући се Богу и Влалици да за остатак мисли. Владика им написа у карантин, у коме су били због болести, утепшо писмо, заливајући га сузама састрадања, али им ништа помоћи не могаше јер беху продали другима своја имања. А они кад изађоше из карантина, многог опљачкаше и убише тражећи хране да одрже голи живот. Један од њих остави следећи тужни запис о том жалосном повратку из Цариграда стотина гладних породица: „Ми отолен бони и гладни те у Црну Гору, па од нас би и мртвијех од глади и потурчениках, и опросисмо сву земљу и много зла и невоље би од тога народа … И дођосмо опет на Цетиње, љуто бони и без никад ништа – без хаљина, без кућа, без покућства, без права, без свачега што треба за живот човјеку …“ Изгладнеле чете ових патника су лутале и претиле чак и манастиру, додајући нове ране на многобројне старе овог Цетињског мученика. Старост му је долазила, ноге побољевале од великог труда и подвига а невоље и бриге се умножавале и смењивале једна другу. Када је куга прошла, молио је ћесареве власти да отворе градове да народ не умре од глади, и чекао нову глад која се догодила 1822. године и за коју сам Светитељ пише: „Ја сам много гладнијех година запазио, но оваквих није било нигда у моје вријеме“. И последња година његовог многострадалног земаљског живота била је гладна година. „Данас трећи дан народ не има хљеба“, пише он жалопојку Јеремији Гагаћу. А њему пишу Граховљани, исте те 1830. године: Обавештавамо вас, да се налазимо још који дан у животу с помоћу Божјом и вашом“, а у нашој великој и мучној мисли од Турака и Црне Горе и гладни…“ Најтеже је било светом Владици што су због свега овога крвна освета и други пороци поново хватала маха, што Правитељство нико није хтео поштовати, а он више није имао снаге да свуда стигне као некад. Ипак и даље се трудио да очува јединство и поврати ред и мир који је некад владао. Знао је добро да само сталним бдењем, својим ауторитетом и речју може спасти земљу од пропасти. Горке су му биле последње године његовог земнога живота и мученичке, али и љубав његова и самопожртвовање огромни и вера у Свемогућег Бога неизмерна. Иако више није могао због старости и болести да сам иде по земљи да би мирио и тешио народ, слао је друге уместо себе, свој крст и многобројна писма, пратећи их тајним молитвама свудаприсутном Богу, да не би труд остао празан. Свима се обраћао као брат и учитељ, сапатник али и као строги отац. Кад је требало молио је и благосиљао, други пут опет опомињао, заклињао и клетве слао. Желећи добросуседске односе са Аустријанцима, ради несметане трговине са Бокељима, трудио се да уразуми Црногорце да не уиадају у Боку ради крађе и пљачке, па је писао Његушима да је добар сусед најбољи пријатељ и земља најбоља она која је кући најближа, и молио их да не наносе срамоту целоме народу. У Бјелопавлиће је послао свога брата, бојећи се да због самовоље не изгубе слободу, па видевши да не желе да га послушају строго им писаше: „За то, дакле, кад мене не љубите и науке моје не слушате, ја већ немам с вама посла никаква, него ми пошљите брата и те остале Црногорце нека иду дома, а ви пошто не можете без турскога јарма, ето ви га. ..“ У Катунску нахију, у којој се водио мали рат међу завађеним племенима, по калуђеру Стефану Лазаревићу свети Владика овако поручиваше: „Ја с великом жалошћу и са сузама видим, да сви ваши непријатељи и сви ђаволи од свијета не би вам могли, толико зла, толико штете ни срамоте учинити, колико ви сами себи чините. А шта је фајда жалит и плакат, кад више љубите зло, него ли добро, и срамоту него ли поштење и кад не слушате, што ве ја учим и савјетујем и што ве молим и заклињам.“ Тужио се на њих и изобличавао их да су „од Бога одступили и страха Божија изгубили, грехоту и срамоту заборавили“, и да чине оно што знају али не знају шта чине, јер, писао им је. „Ви никога не слушате ко за добро ваше ради и говори, а нека дође који лажац међу вама, сви ће те му вјеровати…“ Сараспињао се тако Цетињски страдалник Господу своме и Његовој безграничној љубави према свима, све дајући, и душу своју, а ништа не тражећи и не добијајући. Жртвујући се, до краја се жртвовао. „Остара сам“, писао је последњих година живота на земљи, „више од зла и непослуха црногорскога, него ли од мојијех данах“, немоћан више због старости и оболелих ногу да свуд стигне и свима лично помогне, као што је вазда ходио и о миру радио. Оне које Бог повери његовој љубави, до краја љубљаше, као Господ његов ученике своје: волео их је и кад их је благосиљао, и кад их је прекоревао и кад их је клео и заклињао „силнијем Богом Сведржитељем и честнијем Крстом и светом Госпођом и свијем архангелима и ангелима и светитељима, који су од вијека Богу угодили“, и њиховим здрављем и срећом и напретком, и то „у три пута и у три хиљаде путах!“ Волео их је и онда кад им је писао, препун гетсиманске туге и жалости: „Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме, да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња“. Па и кад им је прекорно напомињао како је његово „сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да ночивала и радости нигда нема.“ Знао је ипак Владика да га је народ дубоко поштовао и речи се његове и сузе бојао као грома, па је отуда и имао смелости У Богу да им тако строго пише, користећи и седине своје и страдања своја за њих претрпена, само да би их навео на мир и братску слогу, постидевши их старошћу својом и несебичном љубављу својом према њима. Осећајући Свети да се примиче крај његовом земаљском странствовању, и многим трудовима и бригама за поверене му Богом душе, нађе за богоугодно да у лицу Ђорђија, сина његовог млађег брата Сава, припреми себе наследника. Зато га посла у Русију у петроградску духовну Академију да се достојно припреми за узвишену службу. Но овај, имајући више склоности за војни него за духовни позив, затражи од њега да му дозволи да ступи у војну службу. Владика га разреши обавезе ступања у духовни чин, па позва к себи другога синовца Радивоја – Рада, сина свога најмлађега брата Тома, провидевши у њему достојног наследника, многоструко обдареног. Кад је Раде стигао на Цетиње, пред манастиром га је сачекао, наслоњен на своју сребрну штаку, један висок скроман старац у црним дугачким хаљинама. Његова дуга брада и коса, по опису који је према казивању савременика забележио љуба Ненадовић, нису се разликовали од повесма беле свиле; кожа на лицу и рукама била је жута као воском помазана. Око њега су стајали гологлави Црногорци: стајали су око свеца који још по земљи ходи. To је био Владика свети, који је утицао на будућег великог песника више него ико други, својим ликом, речју, делом и примером. Јер и сам беше даровит писац и песник, а уз то мудар народни вођа и сасуд Духа Светога. Свети Петар I преставио се у Цетињском манастиру на дан св. Еванђелиста Луке 18. октобра 1830. године, пун труда, брига и година, у четрдесет и шестој години овога архипастирског служења. Уочи самог Лучиндана, предосетивши свети Владика да му се ближи крај, позва свог секретара Симу Милутиновића у своју ћелију и саопшти му у перо своје последње завештање и вољу. Истичући у завештању да је чувао народ и сиротињу као своју душу, свети Митрополит моли свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, коме је што сагрешио или какву жалост учинио, да му свак опрости, од свег срца и душе, опраштајући и сам свакоме, ко му је ма шта сагрешио: у>а је свакоме вавек просто и на Страшном Божјем суду за време другог Христовог доласка. Затим моли сав народ и заклиње самосилним Богом свега света Творцем и свом силом небесном, да га с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопају и ожале, и да се закуну на његове мртве прси да до Ђурђева дана нико никога не дира и да се крв не пролива. Поред тога свакога моли и заклиње истинскијем Богом Сведржитељем и оставља им у аманет да не дирају у црквена имања, да све свештенослужитеље поштују и пазе, одређујући за свога наследника Рада Томова, за којега се нада „да ће бити човјек од посла и разума“. На крају, благосиљајући све добре, верне и послушне, оставља им за општенародне потребе новац који је добио као помоћ од руског цара и због кога су га неки клеветали и заклиње их да се држе јединоверне и јединородне Русије.[v] Тога дана када ће се упокојити, седео је овај смирени Божји угодник, као обично, у пространој манастирској кујни покрај ватре. Наоколо су седели неки од главара црногорских, који су били к њему дошли. Он их је саветовао и давао им последња упутства, рекавши им да му се ближи крај. О свему им је говорио и за свашта наручивао, као брижљиви домаћин када полази на далеки пут. Усред тога говора његова наступи велика слабост: он изнемогне и целом снагом. Главари га придигну и одведу у његову малу једнопрозорну ћелију, у којој је као прави испосник и пустињак свој живот проводио, где га спусте на постељу. И ту, молећи се Богу и благосиљајући Црну Гору и сав народ и „разговарајући с около стојећима“, тихо предаде дух свој Богу, без икаквих болова и самртних мука. Чувши о његовом упокојењу, цела Црна Гора је плакала за њим; сви хришћани у Приморју и под агарјанским игом, уздахнули су тешко, изгубивши свога утешитеља и прибежиште и молитвеника пред Богом. Један ревносни апостол Христове вере, проповедник братске љубави, слоге и слободе, оставио је земљу сиротом. Погребен је у манастирској цркви. А пре погреба, на Вељем гумну испред манастира, укрстивши пушке изнад мртвог и светог тела Владичиног, расплакани главари су се заклели и ухватили веру: да ће живети у љубави, да ће држати слогу и мир и слушати Рада Томова. Постојала је бојазан, како нам саопштава наследник му Петар II, оплакујући овога „вјесника воље Свевишњега“ и нашега заједничког оца и кроткога учитеља, да дође до покоља на гробу, „али слава всевишњему Творцу и всех благ Оцу, внушио је у њихово срце мирнога ангела“, па „како се Тестамент прочита, свак се заплаче и његови највиши душмани.. не уздрже се од суза, сви плачући се закуну слушат његов Тестамент.“ Исти овај Раде Томов, пун жалости за изгубљеним стринем и учитељем, примајући његово тешко бреме на своја нејака плећа, писао је овако 22. октобра 1830. године: „У сву нашу државу није чојека који не плаче за њим и сами су се злотвори његови до тога чувства горести (= жалости) узнијели, па можете мислити како је нама његовијем домаћијема“. Када је четири године после његовог упокојења, исто на дан светог Еванђелиста Луке (1834.), његов гроб био отворен, мошти Владике светог бише нађене целе и нетљене. Ту сверадосну вест, да је Бог прославио свога угодника, објави Петар II истога дана прогласом свему народу, са жељом да сви буду учесници „радости и весеља општега нашега Православија“. У својој радосној посланици овај умни наследник светога стрица писаше овако: „На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18 овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви наро де, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити Свемогућега Творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира Цркве и стада Христова, вашега обранитеља и избавитеља, посла међу вама у светоме тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како (= као) светитељ и угодник Божји, буде молитвеник Свемогућему Богу за нас како за своје синове. Ја мислим, благочестиви хришћани, да памтите ви ријечи светога Петра које је вама говорио „да живите у слога, миру и јединству“. Ове свете и божанствене ријечи ја мислим да је сваки од вас држао на срцу и доклен се није ови угодник Божји био међу вама јавио. A сада надам се да ће те их добро држати, јербо видите онога који ви (= вама) их је говорио међу вама света и цјелокупна. И ви сте увјерени, ја мислим, да који Црногорац неће држати слогу, мир и јединство, биће му свети Петар саперник и на томе и на овоме свијету, него, који што има међу собом немира, сложите се и мирите, и тада ће те бити Богу повољни и вашему светитељу Петру. За друго вас Богу препоручујући и његовом угоднику новообјављеному светитељу, остајем сваком доброжелатељ.“ Народ, који је свога архипастира још за живота сматрао за свеца и увек га називао „Владика свети“, чувши ову радо сну вест, похита са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Стизао је народ из Црне Горе, Брда и Боке Которске, славећи Бога на дару Његовом. Долазили су преко гудура и беспућа чак и старци од 90 година на поклоњење новојављеном угоднику Божјем и стубу православне вере свога отечества. По процени Вука Караџића, који се тада беше нашао на Цетињу, сабрало се око његовог светог тела до 15 000 душа. Иако је било злонамерника и завидљиваца, лажним разумом помрачених, који не остављаху на миру ни свете мошти овог истинског пастира, као што га и за живота нису на миру остављали од својих злобних клевета, и који покушаваху да спрече да му народ долази на поклоњење, особито из Боке, ипак ништа није могло зауставити реку народне љубави и поштовања према њему. Никоме од смртних, каже Љуба Ненадовић, што се сада рађају неће више ни један хришћанеких народ такво поштовање указивати: да се његовим именом заклињу, да га у помоћ призивају, да у тузи и болести његовом мртвом телу долазе ради утехе и исцељења! Колико су се Црногорци бојали његових чудотворних речи и његове клетве док је био у животу, толико више сада су се чували да штогод не учине што њему није мило и што је он проклео, јер, знали су: он је сада ближе Богу. Он гледа и зна и вазда ће гледати да ли народ његов живи у вери и љубави, у слози и поштењу, и да ће добрима као и за живота помоћник бити, а злима наказатељ и противник. Памтило се дуго и данас се памти свако његово проклетство и сваки његов благослов: што је благословио остало је благословено, што је проклео, никад није имало напретка. Народ за њега вели: „Онај свети Петар што је у Риму, три пута се одрекао Христа; а наш свети Петар што је на Цетињу, није ни једанпут“! Зато често кажу: „Помози свети Петре!“ – јер је кост од њихове кости, заступник сигурни пред Богом и похвала целе Цркве Божје. Народу није остало непознато да је он читавог свог живота, и поред разноврсних световних обавеза, био велики испосник и молитвеник, да је до смрти живео у једној полумрачној ћелији уз цркву Цетињског манастира, која је по свему личила на ћелију пустиножитеља. Мало га је ко видео да се смејао или даје много говорио; обично је ћутао, удубен у богоумље и молитву или у бриге о својој пастви. Коме год би болеснику над главом молитву читао, ретко би остајао неко да није преболио и оздравио. После прибројења Владике богоносног лику Светих и прослављења његовог тела силом Духа Светога и чудесима, у његову част бише подигнути многи храмови, од којих први подиже богоразумни Петар II на Ловћенском врху, њему у част a и за починак свога праха (1844. г.).[vi] Ho y ова последња времена, кад неста страха Божјега и охладње вера многих и љубав према Светоме и његовим распињањима за народ до смрти и после смрти, неста и свете црквице са Ловћена. Али вечнострадајући Владика, који је и у својој старости писао: „да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“, – поново нађе уточишта у Боки коју толико љубљаше. У Прчању код Котора побожни народ му зида нови храм, подобан ономе Ловћенском, који се вазеесе тамо где и његова света душа. Тако и у граду Дортмунду у далекој Немачкој расејана чеда његова, посветише му недавно скромну капелицу, њему и Богу његовом у част, а себи на спас. Њему припадамо и ми свегрешни са молитвеним вапајем: Светитељу оче Петре, Цетињски Чудотворче, моли Пресвету Тројицу, Тросунчаног Бога нашег, да просвети таму нашу. Амин! Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски Завештање и поуке Светог Петра Богомудри Светитељ Цетињски био је даровит писац. Али све што је писао, никад није писао ради разоноде или ради похвале људске, или са жељом да ствара неку „своју“ философију и науку. Његове посланице су по духу најближе посланицама св. Апостола Павла, као што је и живот њих двојице био сличан. Свако слово које је изашло испод његовог пера, окађено је миомиром двоједне љубави: љубави према Богу и према повереном му народу, и самопожртвовањем. Све што је писао са Голготског крста је писао: зато је тако просто ипуно трезвеног здравоумља. Већи број његових посланица први је објавио Душан Вуксан (Посланице митрополита Црногорског Петра I, Цетиње 1935.). Ми овде доносимо његов Тестамент и душекорисне од ломке из Посланица, на основу овога и једног новијег издања, које је приредио Чедо Вуковић под насловом: Петар Први Петровић, Фреске на камену (изд. Библиотека „Луча“, Титоград, 1965. г.). Доносимо и одломак из његове једне поучне песме. Свети Владика је написао и једну недовршену „Кратку историју Црне Горе“, као што је писао и песме (издао их је Трифун Ђукић, изд. „Народне књиге“, Цетиње, 1961.). Тестамент Светог Петра Од нас Владике Петра Благородној господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском сресрдно о(во) најпогоње поздравље. Сватко знаде и види како сам ја од давнога времена оронуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у вељи мој вијек за народ црногорски и брдски подносио и за слободу хришћанске вјере и нашег отачаства претрпио, чувајући народ и сиротињу као своју душу. Но то и сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизлечиву и да ми се смрт приближава, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све, ђе сам имао што посилати да се пошље по мојој смрти, тако и вама и свему народу црногорском и брдском написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате. Молим свакога Црногорца и Брђанина малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости, од свега срца и душе, и тако ја опраштам свакојега малога и великога, који ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакому задовијек и на страшни Божији Суд о второму Христу Бога пришествију. Пак најпрви свему народу чиним аманет и самосилнијем Богом свега свијета Творцем и свом силам небесном заклињем свеколико да ме с миром у тишини и љубави општенародној кротко укопате и ожалите, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи. Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућнијем Богом заклињам, да на моје прси вјеру задате и утврдите кроз сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што не тиче до Ђурђева дне и дотадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у ову земљу царски постављен, које сам ја у нашега свагдашњега покровитеља и бранитеља испросио и исплакао, и то сам вама и пријед говорио некијема – да ја за вас и за општенародно благополученије и добро живљење и брижим работам, како и Бог знаде и коко ћете и ви свиколици до мало времена знати и видјети. Изван тога највише вас свакојега молим и све иетинскијем Богом Сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гдје год је какво, не тиче нико никада за ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да ми свако црковно чељаде, калуђере, како служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја исти вазда пазио и држао. А ја на моје мјесто насљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црквенога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума, колико је преблага Отац Небесни благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему народу црногорском и брдском на вијеки препоручавам свијем срцем и овом душом. Најпослијед још нешто да вам кажем и избистрим, о браћо и народе црногорски и брдски! Но чујте и за вазда знајте од мене, који вас нијесам никада лукавио и на злу срећу никога наводио. При смрти мојој објављујем вам нову Божју истину: како је тешко лакоми на лафу (= новац) московску, и не заслужујући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи подијелих штогођ новца из Русије од цара народу доходи, ема се сваки вара и гријеши у то, и ја вас вијерно и поштено овијем путем, на који ћу задовијек, свакога увјеравам да од ове лафе московске, како се говори, ништа никућ дестрегао (= потрошио) нијесам, но ето је ова у готову и на гомилу, и да је она од цара мени на образ и на расположење по мојим молбама дошла, и на ползу свега народа орпскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не трошим, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кудук (= суд), докле га опета силни и безумни људи не развргоше, за које ја чист остајем иред људима и пред Богом. Пак сам и ја за те новце нашему цару и покровитељу писао да учини он за те његове аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је да ће својега официјала овамо послати, који ће и те аопре примити и харчити на суд, који ће он поставити у нашу земљу. И моја је највећа рана на срцу, коју ћу и у гроб понијети, што и то још не дочеках за мога живота. Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклеству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило. Свијема пак добријема, вијернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благославеније од рода у род и ва вијеки вјекова – амин. Цетиње, 18. октобра 1830. Поуке из посланица Св. Петра Брђанима Петар, Божијеју милостију, православни митрополит и кавалер росијски Знате, како сам вама и свијема Црногорцима вазда и на свако мјесто говорио, молећи свакога и заклињајући да у мир и слогу међу собом живите. И колико сам труда и муке од почетка до сада претрпио, то само једини Бог знаде; и све радећи за обште народно добро и слободу без никакве хиле и лукавства, нако с правијем и чистијем срцем, желећи видјети вас и осталу моју браћу от непријатељског јарма и зулума ослобођене. Нијесам искао моје собствене користи и течења (= стицања), него сам оставио цркве и манастире и све црковне и манастирске и домаће послове. Заборавио сам и моју душу и моје здравље, а пријенуо за вас и за другу браћу Црногорце, да не изгубите, него да уздржите своје поштење и славу и да утврдите вашу предрагу вољност и слободу, коју ви је Бог даровао мимо свакога народа у свијету, да ви туђин не господари и не заповиједа и да није господар од вашијех живота, жена и ђеце и от вашега имућа и домовах, но ви сами да поставите себе из договора уредбе и законе от вашега владања и суда, по којему можете злога чојка и непослушнога кастигати, пак се у слободи дичити и живјети међу собом како браћа мирно, поштено, без инада и сваке мрзости. Али ево жалости и несреће велике, што ја не видим да ви ово своје добро љубите, нити вашу вољност и слободу познати хоћете, коју ако једанпут изгубите от својега непослуха и злочинства, онда ћете спомињати моје ријечи и виђега јесам ли право говорио и јесам ли за опште народно добро ваше и свега народа нашега радио; али ће то бити у невријеме, ка(д) ви неће памет ништа ваљати. Ово ја не говорим само вама Брћанима, него и свима Црногорцима једнако, јер знам што је слобода и што је темељ от свакога добра на овоме свијету, а знадем и што је робство и невоља или сужанство и јарам туђи оному који га носи… Друге ви не остаје, него да од зла престанете и да се помирите, како најскорије и најбоље знате, пак да не ћерате своју браћу Христијане који су под турско копито и да им повратите њиове пљенове, које сте им неправедно уграбили, да ве сиротиња не куне и да зло од Бога на себе не дочекате. А ето шиљем тамо господу главаре и судце да се с вама виде и разговоре и да очисте смутње и зађевице, које нађу У ваша мјеста, и да потврде стегу и јединство међу свијем народом. Тога ради свакога молим и страшнијем именом Божијим заклињам, промислите за своје добро и послушајте што ви суд и ваши главари реку и осуде, како из своје душе познаду. Најпослије правично, не носите злому и пакосному чојку хајтер и не чините како је мило, но такве глобите и кастигајте, да се зло не чини. А што је до сад било, то радите смирит, и кога видите да је зло без невоље учинио от силе и от своје опачине, тога и кастигом покарајте и будите сви супротиву онога који послух и слогу размеће. Ја желим да вазда наша браћа из нашега народа буду у нашу земљу судци и да они, који буду на то мјесто из договора обштега постављени, владају народом и управљају по начину разумно и да свеђер више слава, чест и слобода и благополучје ваше обћено у мир и у слогу вашу срећно и честито расте и да ово дјеци вашој након себе оставите, нека она имена ваша у вијеки хвале и превозносе и нека могу радостним гласом говорити: „О блажени отци! О славни родитељи наши, велики витези и честити јунаци! блажена и преблажена витешка дјела ваша, блажене утробе које су вас родиле и дојке које су вас дојиле! Ви сте угасили међусобну рат и крвопролиће, ви сте поставили мир и тишину у своја мјеста, ви сте укријепили слогу и јединство међу народом и ви сте нам дохранили и оставили дражајшу вољност и слободу, а ми ћемо предраго име ваше у памети у срцима нашим с највећим благодаренијем до гроба носити и синовом нашим од рода у род остављати, нека име и слава ваша буде безсмртна!“ Ево, моји драги јунаци, што ја желим! Ево зашто се трудим непрестано и зашто моју душу и здравље полажем! Ево зашто сам добио неизбројене непријатеље и ево, познајете у чему ваша срећа и вјечно добро и благополучије стоји! Сад, ако нећете ово љубити, миловати и држати и за ово свијем срдцем и вољом и са свом јакости пријенути, ви ћете бити сами себе и својој дјеци самовољни крвници и вјечни злотвори и мучитељи; а ја у то, како пред Богом тако и пред цијелим свијетом, не хоћу имати дијела, који остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар. Фебруара 23. год. 1800, на Стањевиће. * Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојинство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодјетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благодјетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи .., пакленим и отровним духом из његове утробе дише. (Из посланице Бокељима, 1804. г.) * Народ ми не даје ништа и не иштем да ми даде икакве ствари, нако само да прекрати междусобно крвопролиће и остала безакона дјела и да у миру и у љубави христијански живе … И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити и у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која (= јер) у српском народу, како и у греческом, гордост царује. (Из посланице архим. Арсенију Гаговићу, 1804. г.) * Свакога Црногорца … молим и заклињам нека сваки стоји с миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпјеније боље за нас бити, него ли икаква наша освета. (Из посланице Катуњанима, 1805. г.) * Ми ћемо сви, љубезна браћо моја, умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо, нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни наша сагрешенија простити. Дакле, ради Бога, који је једино и вјечно наше добро и ради вјечнога веселија и радости, којега је Бог уготовио свијем послушним у рајске сладости вјековјечно уживати и наслаждати се Његова божественога лицезренија, и опет вас молим да послушате како (= оно што) ви пишем, тако били од Бога благословени и тако ви Бог даровао на овому свијету сваку добру срећу и добри напредак у свему, а на оном вјечну радост, коју вам и свим христијаном од свега срдца желим и остајем, уздајући се да ћете моје молбе послушати, ваш доброжелатељ. (Из посланице Радуловићима, 1805. г.) * А ја не бих рад ни Турчину, који је добар и поштен чојек, никаква зла колико ни доброме ни поштеноме Хрисћанину, зашто знам што ми Бог заповиједа … (Из посланице Дробњацима, 1809.Г.) * … Видим да ви сваки дан више у своје самовољство и безаконије напредујете, и да ви је милије зло и срамота, него ли добро и поштење, и нека ви буде по желанију вашему. Ја се од свега зла и добра личим и по данас нити ме у ваше после призивајте, нити ћу се у њих мијешати, него остајем јошт залуду ваш доброжелатељ, несрећни … Владика Петар. (Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1812. г.) * Људи ваља да зло дочекају овога и онога свијета, који свако зло самовољно чине и никога не слушају, ако им за добро говори. (Из посланице Дробњацима и Жупљанима, 1817. г.) * Извјесно је вам и свему црногорскому и брдскому народу да у све вријеме мојега владичествовања нијесам ја преставао радећи за обште народно добро и поштење, за које нити сам штедио мојега труда, ни мојега именија, него и живот мој и душу постављао на ползу и слободу мојега отечества. Ово знаду и остали, најпаче нам сусједствени народи; и ако бисте ви ово заборавили остају они, који ће ову истину пред цијелијем свијетом сједочити; остаје мене за утјешеније моја чиста совјест, која ће ме свагда веселити, што сам ја непрестано испуњао моје дужности, како истинити и прави син и слуга отечества; остајете и ви по непослушанију и самовољству сами себе пред Богом и пред свијетом кривци за све несреће, које су се међу вама догодиле и које ће се унапријед догодити. (Из посланице Катуњанима, 1818. г.) * Нијесу закони за добре, него за зле људе постављени; будући они не познају од Бога уливенк у срдца њихова наравеки закон, зато је потребно било законе поставит да свакога реда злодјеји буду кастигани, јер инако (= иначе) ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни, како и јесу они гдје таквијех законах нема и гдје се добри људи не почитују, а зли не кастигају (= кажњавају). (Из посланице Катуњанима, 1818. г.) * Него добро разсудите и спомените се, љубезна браћо, да сада стоји срећа или несрећа у ваше руке. Ако ви будете међу собом сложни и послушни, све ће добро и лијепо бит и то ће вам похвалу и поштење донијети; ако ли онако (не) учините, сва ће кривица на вас остати и ви ћете сами себе постиђети и своје поштење увриједити. Тога ради вас молим и страшнијем Богом Вседржитељем заклињем да сви у слогу и у согласије радите за обште народње добро. Ако ли се нађе који међу вама да започне чинити што поради мита и хајтера, таквога имате свиколици исћерат између себе, јер му није мјеста међу вама и да вашу слогу не размеће. (Из посланице Кметовима, 1818. г.) * Људи, који путом Божијем иду да Бога служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе да су свети, него да су грешни и окајани. А та(ј) је калаш (= калуђер) до скора био у Шумадију (ради се о калуђеру скитници Авакуму) хајдук и разбојник; пак и сада чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити да је светињак и Божји посланик! Није, дакле, доста што је он крвомутник, него и сувише хулитељ преблагога Бога и порутатељ чина калуђерскога. Зашто (= јер) Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, а прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи Божје слуша и не учини дјелом ни помишљенијем ништа, што би вољи Божијој противно било. Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звијера убити, ни рећи да га убију, а камоли человјека подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра, помишљајући да (су) сви људи од једнога оца Адама и од једне матере Еве произашли и да је Бог свакога сотворио и заповједио да једни другим добро чинимо и добра а не зла радимо. Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба кад чини да људи гину и једни друге кољу. He стоји светиња у то што он иде, да боље народ вара, гологлав, бос и одрпан, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа. He будите, дакле, безумни и не дајте да вас речени калаш превари и да његовим лажем вјерујете, пак да се послијед кајете, него га ишћерајте да га међу вама није … (Из посланице Кучима и др., 1819. г.) Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самоваљство о (=или) непослуху доноси. И помислите на своје биће и состојаније (= стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдити. (Из посланице Његушима, 1822. г.) * Међу многе духовне неуредности находи се веома худи и неприлични обичај од давних времена укоријењен, да попови од ове епархије иду оружани једнако ка и мирски људи и да не имаду на себе ни једнога свештеническога знака, по којему би се могли познавати у свештенически чин. Ја сам вазда желио и настојао, што би ово неприлично и поругатељно дјело било изтребљено, и што би духовни људи у благопристојни начин били приведени. Но будући приморски народ при владању бивше републике Млетачке на злодјејаније распуштен, не мање него ли црногорски, који је у вољности и у самовољству свеђер живио, нијесам имао јакости за испунит моје желаније за прекратит такво злоупотребљеније .. , Тога ради вам архипастирски повељевам: да (по) полученији овога мојега објављенија не имаде ни један свештеник оружије и црвене капе носити, или браду бривати, него у благопристојни чин пастирскога смиренија, кротости и богољубија ходити и словесноје стадо Христових овец на пут спасенија настављати и учити… Ако ли се који свештеник међу вама нађе овому мојему објављенију непослушан, да не хоће оружије оставит и капицу од свите љубичастога цвијета носити, такођер и браду пустити, такви нека остави епитрахиљ и свештенство … (Из посланице Бококоторском свештенству, 1808. г.) Дајем ви на знање како дође ка мене показатељ овога писма честни јеромонах Софрониј, пострижник Пецкога патријаршескога манастира, будући соборно од игумена и братије послат искати од благочестивих Христијан милостињу на воспомошчествованије оне свете цркве, на коју су Турци велики данак и глобу поставили, пријетећи, ако не би оно благо дали, да ће и цркву и манастир разурити и свештенике посјећи и повјешати, како што су многе манастире разурили и свештенике побили. Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и оиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славеносрпскога народа к мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти. (Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. г.) смањи проширени текст
 Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није. У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Halloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан. Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења. А ево шта је заправо позадина празника Halloween: Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина. У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows Eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи. Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају. Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Halloween. Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовати у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (treats) које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“. У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава (fun). Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара. Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога. Свети Николај Жички и Охридски  Житијска икона Светог Луке из Манастира Морача Свети Лука, родом из Антиохије Сиријске, био је један од 70 апостола Исуса Христа и био је сарадник светог апостола Павла (2 Тим 4, 10). Потицао је из просвећене грчке средине. Од малих ногу, Лука се посветио науци. Проучивши јеврејски закон, научио је и умјетност лијечења и упознао се са грчком философијом, савршено је познавао грчки и египатски језик. Чувши за Христа, Свети Лука је стигао у Палестину, гдје је почео непрекидно слиједити Спаситеља. Касније је, као један 70-ице ученика, послат од Господа на прву бесједу о Царству Небеском (Лк 10, 1-3). Свети Лука, такође, је био један од првих ученика, којем се јавио васкрсли Христос – то се догодило када је Лука и други ученик – Клеопа ишли за Емаус.
Свети Симеон Метафраст, који је саставио житије светог апостола и јеванђелисте Луке, црпећи свједочанства древних црквених писаца Оригена, Климента Александријског и црквеног историчара Јевсевија Кесаријског, пише да је, послије Силаска Светога Духа на апостоле, Лука остао неко вријеме у Јерусалиму. Затим је отишао у Антиохију, гдје је већ било неколико ученика. Зауставивши се у самаријском граду Севастији да проповиједа Јеванђеље, узео је десну руку пророка Јована Крститеља и пренио је, као драгоцјену хришћанску светињу, у Антиохију. Овдје је Лука срео светог апостола Павла током његовог другог мисионарског путовања, које се догодило око 50. године нове ере. Одатле су обојица отишли у Грчку да ту проповиједају Ријеч Божију. Послије мученичке смрти апостола Петра и Павла, Свети Лука је напустио Рим и проповиједао кроз Ахају, Либију, Египат и Тиваиду. Свети апостол Лука је аутор једног од четири јеванђеља (треће јеванђеље по редослиједу у Новом завјету), као и књиге Дјела апостолска. Такође, по Предању Цркве, он је први иконописац који је насликао Богородичине иконе. „“Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“, рекла је Пресвета Богородица када је видјела иконе. Поред тога, свети Лука је насликао иконе светих Петра и Павла. А и апостол Лука је био љекар, па је и поштован као свети љекар. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и објесили о једну маслину у граду Теби Беотијској. Препоручујемо и ове сродне текстове: 1. СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО? 2. КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО? 3. КВИЗ О СВЕТОМ АПОСТОЛУ И ЈЕВАНЂЕЛИСТИ ЛУКИ  Наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола и јеванђелисту Луку 31.(18.) октобра. Име Лука преведено на наш језик значи "Свјетлост". Апостол Лука рођен је у Антиохији Сиријској. Одрастао у великом трговачком граду, Лука је од дјетињства добро познавао јеврејски језик, течно је говорио и писао на грчком. Добивши љекарско образовање, Лука одлази у Палестину. Вијест о лутајућем проповједнику, како је народ говорио за Месију, избавитеља Израиља, чуо је будући апостол Лука у Јерусалиму. Према предању, Лука је постао један од седамдесеторице Христових ученика, које је послао у села Самарије и Декапоља да исцјељују болесне и најављују Спаситеља који је дошао на свијет.  Неколико дана послије Васкрсења Христос се јавио Луки и Клеопи на путу за Емаус. Пожурили су назад у Јерусалим к осталим апостолима и саопштили им вијест о васкрслом Спаситељу. Убрзо након Вазнесења Христовог, Лука се вратио у свој родни град, Антиохију.У Антиохији је Лука упознао апостола Павла и постао његов најближи помоћник. „Апостол незнабожаца“ је проповиједао „Христа распетог“ у Малој Азији и Грчкој. Лука је пратио апостола Павла на свим његовим мисионарским путовањима и не само да му је помагао у проповиједању, већ је водио детаљну хронику и био његов лични љекар. Касније је ова хроника, која говори о ширењу Цркве у свијету, била основа књиге „Дјела Апостолска“.  Године 62. Павле је ухапшен и послат на цезаров суд у Рим. Овде, у Риму, почетком 60-их година 1. вијека, апостол Лука је, на молбу племенитог Антиохијца Теофила, написао упутство о животу и учењу Христовом – Јеванђеље. Да би саставио ову књигу, пажљиво је проучио све изворе, укључујући јеванђеље по Матеју и Марку, и испитивао очевице.
Међу „очевицима“ живота Спаситеља, које је јеванђелист испитивао, била је и Богородица. Тако се у Јеванђељу по Луки појављује детаљан опис Благовијести и епизода из дјетињства Спаситеља. Предање свједочи о сусрету апостола са Богородицом, приписујући Луки ауторство првих икона Богородице.  После мученичке кончине свог учитеља, првоврховног апостола Павла, јеванђелист Лука је наставио своје дјело, проповиједајући Јеванђеље у Италији, Либији, Египту и Грчкој. Већ веома стар човјек, апостол и јеванђелист Лука је разапет на маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској 82. године.
Цртежи Наталије Романенко/извор: фома.ру/превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет  Јеванђеље по Луки је најдуже од четири јеванђеља, а овај апостол није ни уврштен у круг дванаесторице најближих Христових ученика! Како је знао за догађаје које описује? А шта је са оним догађајима које само Лука помиње, попут покајања разбојника распетог поред Спаситеља? Да ли се овим расказима може у потпуности вјеровати? Заиста, јеванђелист Лука се не помиње међу бројем дванаест апостола које је Господ Исус Христос изабрао у вријеме Своје земаљске службе „да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3, 14–15). Према предању, Свети Лука је био из Сиријске Антиохије (данашња Антакија у јужној Турској). Односно, из града на обалама ријеке Оронта, која се улива у Средоземно море, гдје су потом апостоли Павле и Варнава „цијелу годину састајали са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани“ (ДАП 11, 26). Тамо, у Антиохији, Лука је упознао Павла и убрзо постао његов стални пратилац. Он у својим посланицама више пута помиње Луку као о вјерног сапутника, а Лука је описао Павлова лутања у књизи Дјела апостолска, од којих је око половине написано у првом лицу, користећи замјеница „ми“. По занимању, Лука је био љекар. У прилог томе, проучаваоци књига које је написао – Јеванђеље и Дјела апостолска – дају низ убједљивих примјера. Тако, говорећи о исцјељењу опседнутог човјека у синагоги (Лк 4,35), Лука користи прецизан медицински израз „конвулзије“; приповиједајући како се неки човјек обратио Христу са молбом да погледа његовог сина, којег је мучио зли дух (Лк 9, 38), јеванђелист користи карактеристичан глагол, који означава посјету љекара болеснику. А говорећи о болести Симонове таште, коју други јеванђелисти једноставно називају „грозница“, Лука прецизира да је то, према тадашњој терминологији, „велика грозница“ (πυρετω μεγαλω) (Лк 4, 38). По поријеклу, Лука је био Грк, или, у сваком случају, родом из средине у којој се говори грчки. Апостол Павле, помињући Луку у једној од својих посланица међу својим „сарадницима“, јасно га издваја из групе јеврејских сапутника (уп. Кол 4,14). Лука је савршено говорио грчки – много боље од других јеванђелиста. Марко, Матеј и Јован били су принуђени да пишу на грчком – једноставнозато што су хтјели да пренесу Радосну вијест о Христу најширем могућем кругу људи, а језик међународне комуникације у то вријеме био је управо грчки. Лука је, очигледно, писао на свом језику. Тиме се, иначе, може објаснити и релативно велики обим његовог Јеванђеља: није му било тешко да се изрази на грчком, писао је лако и слободно. Али како је апостол Лука сазнао детаље о Христовом земаљском животу? А какав је то апостол, ако није ни срео Спаситеља? Да ли је срео Христа или не, још увијек је немогуће недвосмислено рећи. Историчар древне хришћанске цркве Епифаније Кипарски (који је живио у другој половини 4. вијека) сматрао је да је Лука видио Господа и да је чак био један од седамдесеторице апостола које је Христос изабрао у „другом реду“, и да је био послат да проповиједа по палестинским градовима и селима (уп. Лк 10,1). Иако је чешћа, заиста, друга тачка гледишта – да је Лука био лично упознат са многим из најужег круга апостола, али не и са самим Христом током Његовог земаљског живота. Аутор трећег јеванђеља не за џабе признаје да своју приповијест гради на начин на „који нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)“ (Лк 1, 2). Мало је вјероватно да би ова резерва била потребна да је и сам Лука такав очевидац. Ево, у ствари, одговора на питање како је Лука сазнао за догађаје из земаљског живота Исуса Христа: из прича оних који су својим очима видјели Спаситеља. Шта су били ти људи? Прије свега, наравно, најближи Спаситељеви ученици, које јеванђелист Лука назива слугама Ријечи. Апостоли су служили Христу у смислу да су извршавали Његове заповијести — ишли су да проповиједају, исцјељивали болесне и опсједнуте демонима, дијелили храну онима који су ишли за Господом и слушали Његове ријечи. Осим тога, из самог садржаја Јеванђеља по Луки јасно се види да је он добио низ података од Пресвете Богородице, која је, како је познато из црквеног предања, много година након Вазнесења живјела у Јерусалиму међу апостолима Њеног Сина и била на бризи Христовог омиљеног ученика, апостола Јована. Ни од кога другог (осим обручника Пресвете Богородице Јосифа, али је до тада готово сигурно био мртав) Лука није могао сазнати за јављање архангела Гаврила Пречистој Дјеви, који јој је донио благу вијест о предстојећем Рођењу Спаситеља (Лк 1 26–38); нити о њеном сусрету са мајком Јована Крститеља, праведном Јелисаветом (Лк 1, 39-56); нити о околностима Рођења Христовог (Лк 2, 6–19); нити о значајном сусрету Марије и Јосифа, који су донијели Богомладенца у храм јерусалимски, са праведним старцем Симеоном (Лк 2, 22-39); нити о томе како се дванаестогодишњи дјечак Исус једном изгубио у Јерусалиму, а затим га пронађоше у храму како сједи међу учитељима, слуша их и поставља им питања (Лк 2, 41-51) ... Лука је неколико пута посјетио Јерусалим. (барем када је путовао са апостолом Павлом) и, вјероватно, имао прилике да тамо види Богородицу. Сам апостол Лука каже да је био вођен циљем темељног проучавања свега од почетка, да по реду опише догађаје земаљског живота Господа Исуса Христа (Лк 1,3). Није хтио да групише приче о Христу у посебне теме, као што је то учињено у Јеванђељу по Матеју (вјерује се да је, на пример, Бесједу на гори саставио од многих Христових учења изговараних у различито вријеме), и да не бележи расута сјећања на Христа, као што је то чинио јеванђелист Марко (који је, према општеприхваћеном мишљењу, своје јеванђеље у великој мјери изградио на причама апостола Петра). Лука се понашао као историчар – трудио се да све догађаје хронолошки правилно поређа. У том смислу је карактеристична историјска тачност којом он указује на полазиште догађаја које описује: „А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином за вријеме првосвештеника Ане и Кајафе, дође ријеч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи“ (Лк 3, 1-2). И, као сваки историчар, Лука се трудио да пажљиво испита све о чему је писао, питајући очевице јеванђеоских догађаја. Међу њима су могли бити не само апостоли и Богородица, већ и, на примјер, Јосиф Ариматејски и Никодим, који су били чланови Синедриона. Они су могли да испричају Луки како се одиграло ноћно суђење Христу пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Могли су бити присутни и приликом испитивања Спаситеља код Понтија Пилата (Лк 23, 1–7, 13–25), и у јерусалимској палати управитеља Галилеје Ирода, када се он надаше „да ће видјети од њега неки знак. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори“ (Лк 23, 8,9). Може ли се Лука назвати апостолом? Дефинитивно да, чак и ако узмемо у обзир да није срео Спаситеља током свог земаљског живота. Уосталом, Павла, без сумње, називамо апостолом (па чак и једним од првоврховних), који је у почетку био генерално идеолошки противник хришћанства и није познавао Христа у вријеме када је ходао земљом! „Апостол“ (на грчком αποστολος) значи „онај који је послан; посланик, изасланик“. То је онај којег је Христос послао у свијет да носи Радосну вијест да се Бог помирио са људима пославши свог Јединородног Сина да искупи наше гријехе и отвори нам улаз у Царство Небеско и живот вјечни. Као човјек који је написао Јеванђеље и Дјела апостолска, Лука је ту мисију свакако испунио. У Јеванђељу по Луки налази се прича о сусрету Луке и Клеопе са васкрслим Христом. Није ли то доказ да је аутор трећег Јеванђеља видео Спаситеља? На крају Јеванђеља по Луки заиста стоји расказ о томе како су, првог дана недјеље послије Страдања Господа Исуса Христа на Крсту, два ученика отишла у село звано Емаус, шездесет стадија од Јерусалима. ... „И када су разговарали и расправљали међу собом, и сам Исус се приближио и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: (та? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима“ (Лк 24,13-33). Али ова прича нам даје име само једног од ученика – Клеопе. Да је други био сам Лука, хипотетичким тоном говоре неки тумачи (нпр. блаженопочивши Теофилакт Бугарски). Али изнесене су и многе друге идеје – да би то могао бити апостол Натанаило (верзија Епифанија Кипарског), Петар или Симон Зилот (верзије Оригена и Кирила Александријског), или можда неки потпуно непознати ученик (верзија Амвросија Миланског). Све ово, како је написао Александар Павлович Лопухин (1852–1904), познати руски библиста и професор на Петроградској богословској академији, „није ништа друго до спекулација“. Поновимо још једном: да је апостол Лука био свједок догађаја из земаљског живота Исуса Христа, он би свакако убацио неки помен о томе (као што је то учинио у Дјелима апостолским), а не би упућивао на друге очевице и слуге Ријечи. Ко је Теофил за кога је Лука написао своје јеванђеље? И код овог Теофила је много нејасноће. И Лука му се обраћа у јеванђељу: „Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле да познаш темељ оних ријечи којима си научен“ (Лк 1, 3), - и у Дјелима апостолским: „Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра“ (ДАП 1, 1-2). Из овога су неки тумачи закључили да је Теофил био нека висока личност, можда чиновник, којег је Лука желио да упозна са поријеклом хришћанске вјере. Свети Јован Златоусти (око 347 - 407) вјеровао је да је Теофил био римски намјесник који је владао у неком подручју Римског царства. „Док је био на дужности“, он је, по Златоусту, „прихватао проповијед (јеванђеоску); као што је једном проконзул кипарски слушао Павлову проповијед за вријеме свога проконзулства, тако је и Теофил, будући намјесник, био обраћен (у Христа) проповијеђу Лукином. Али у преводу са грчког (на којем је, да подсјетимо, настало Јеванђеље), име Теофил, такође, има специфично значење - „богољубац“, „онај који воли Бога“. Зато се сугерише да се Лука уопште није обраћао конкретном Теофилу, већ било ком богољубљу који је желио да сазна чврсте темеље учења у које је био поучен. Као што је написао британски светац Беда Преподобни (672/673–735), „свако ко воли Бога може да верује да је ово написано о њему, и да овде нађе спасење своје душе“. Зашто је Јеванђеље по Луки треће? Да ли је заиста написано послије Марковог? Традиционално светоотачко гледиште изразио је у 5. вијеку блажени Августин, епископ Ипонски: прво је написано Јеванђеље по Матеју, на њега су се ослањали Марко и Лука, а Јован је допунио оно што претходни јеванђелисти нису рекли. Постоје и јаки аргументи у корист Марковог примата: посебно чињеница да је његов текст написан много једноставнијим језиком и стилски мање „углађен” од друга два синоптичка јеванђеља (а посебно оних фрагмената у којима она проширују, довршавају расказ Марков). Али Лука никако није био први од јеванђелиста. Он сам почиње свој наратив увиђањем да су „многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама“ (Лк 1 , 1), па он свакако не тврди да је био први. Али за комплетност приче о догађајима земаљског живота Господа Исуса Христа – можда. Чак је и црквени историчар Јевсевије Кесаријски, који је живео у 4. вијеку, израчунао да у Јеванђељу по Луки јединствени, нигдје другде поновљени материјал заузима око ¼ целокупног садржаја – то је много више него у Матеју (1/6) и још више код Марка (мање 1/10). Тек у трећем Јеванђељу налазимо, на примјер, детаљан опис догађаја који су претходили зачећу Јована Крститеља и Рођењу Спаситеља; јединствен (потпуно другачији од Матејевог!) извештај о самом Рођењу; бескрајно дубоке параболе о милосрдном Самарјанину, о блудном сину, о митару и фарисеју, о богаташу и Лазару; приче о васкрсењу сина наинске удовице, о исцјељењу десеторице губавих; о томе како је Пилат послао Исуса цару Ироду. Само овдје је најважнија епизода са покајањем једног од разбојника разапетог на Голготи поред Спаситеља, и иста прича о сусрету ученика на путу за Емаус са васкрслим Спаситељем. Најзад, од свих јеванђелиста, само Лука описује Вазнесење Христово – најприје укратко у Јеванђељу, а затим, детаљније, у Дјелима апостолским. Једном рјечју, Црква је овом јеванђелисту дужна за многе вриједне податке из јеванђеоске историје. Лука, као и Матеј, наводи претке Исуса Христа. Али имена на овим листама су потпуно другачија! Како то? Смисао оба јеванђеоска родослова уопште није да осликавају родословно стабло Господа Исуса. Ово би било и немогуће. На крају крајева, и Матеј и Лука јасно истичу фундаментално важну идеју: Христос се не роди од човјека, него од Бога – Духа Светога. Бог је изабрао Дјеву Марију као драгоцјени сасуд способан да смјести и роди Сина Човечијег, али Исус је зачет на натприродан начин. То значи да није постојао људски родослов у правом смислу те ријечи. Није случајно што Лука наводи да је Исус и бјеше;“као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијева, сина Мататова, сина Левијева, сина Мелхијева, сина Јенејева, сина Јосифова…“ (Лк 3, 23-24, 38;). Шта су онда двојица јеванђелиста мислила када су описали дугу лозу предака Спаситеља? Матејев циљ, који је писао првенствено за своје јеврејске сународнике, био је да покаже да је Исус истински Христос, или, по јеврејски- Месија, тј. Помазаник Божији. Да је Он Онај Кога стотинама година најављују велики пророци Израиља: Давид, Исаија, Јеремија, Михеј, Захарија, Данило... Велики Цар, у којег се израиљски народ надао као свог спаситеља и избавитеља од невоља и завојевача, и Који се заправо показао Спаситељ и Искупитељ читавог људског рода. Из пророштава се знало да ће Месија бити далеки Јудин потомак, један од дванаест синова старозавјетног патријарха Јакова, и да ће се родити у дому Давидовом (Зах 13,1 , итд.), тј. из лозе цара Давид. И Христос се заиста родио у дому Давидовом — прво, у породици праведног Јосифа, који је потицао од цара Давида (што слиједи из родослова Јеванђеља по Матеју), а друго, у Витлејему, самом граду из којег се Давид појавио у свијету и био помазан за цара (1 Сам 16). У исто вријеме, Матеј рачуна родослов Исуса од Аврама, претка цијелог јеврејског народа. Аврааму је Господ заповиједио да се обреже сво мушко потомство у знак посвећења Богу; Авраму је обећао потомство бројно као пијеска на земљи (уп. Пост 13, 16). Лука, с друге стране, прати родословни списак Христа до Адама, првог човјека створеног од Бога. Тиме као да показује да је Исус Христос постао нови Адам, Који је, за разлику од првог, испунио Божији план о човјеку – проживио свој живот у строгом складу са заповијестима и постигао обожење. Лука употпуњује „родослов“ Христа о самом Богу – и тиме, такорећи, оцртава пут којим је сваки човјек позван да иде послије Спаситеља. Матеј, напротив, иде у правцу од древних патријарха ка непосредним земаљским „претходницима“ Господа Исуса, желећи тиме да нагласи: Исус је прави Човјек од крви и меса, а не нека врста бестјелесног духа, само наизглед човјек (како су јеретици-докети касније тврдили). Можда је збуњујуће то што Матеј и Лука дају различита имена чак и једном од најближих „рођака“ Господа Исуса, оца праведног Јосифа. Први га зове Јаков (Мт 1,16), а други Илија (Лк 3,23). Овдје су могућа разна објашњења. Средњовјековни тумач јеванђеља Теофилакт Бугарски (1055-1107) позивао се на предање да је Илија био Јосифов отац, а Јаков његов стриц, који је после Илијеве смрти узео Јосифову мајку за жену. А руски библиста Александар Павлович Лопухин је сматрао да ако је Јаков отац Јосифа, онда је Илија отац Дјеве Марије (И она је, као и Јосиф, потицала од потомака цара Давида - у то вријеме жена и муж требало је да припадају истом "кољену". Тј., у ствари, Лука даје генеалошки списак Богородице - представнице људске расе, за коју се испоставило да је најближа Господу. Покајање разбојника, ког је Спаситељ обећао да ће га одвести у рај: изгледа да је тако важан догађај - и само Лука говори о томе! Може ли се онда веровати овој причи? У ствари, и други јеванђелисти извештавају да су два разбојника била разапета са обе стране Спаситеља и да су Му се у почетку ругали. Али да се један од разбојника касније понио „разборито“ и, подносећи неподношљиве муке на крсту, покајао се када је видио поред себе страдања Праведника Распетог – то, заправо, помиње само Лука. Ево како он о томе говори: „А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 39-43). А сада размислимо: ко би могао бити свједок овог дијалога? Очигледно, само онај који је стајао врло близу и све је могао чути. А под Крстом са распетим Господом, како пише јеванђелист Јован, било је само неколико људи: он сам, Богородица, Њена сестра Марија Клеопова и Марија Магдалина (Јн 19, 25). И још, римски центурион и војници који су чували Крст, који су видјели све што се догодило и били свједоци саме смрти Христове (Мт 27,54, Мк 15,39; Лк 23,47). Јеванђеље по Марку је написано углавном на основу ријечи апостола Петра – али Петар није био свједок распећа на Голготи! На Крсту није био ни писац првог Јеванђеља, апостол Матеј – он је, као и остали ученици (сви осим Јована), побјегао и сакрио се негдје послије хапшења Учитеља Свога... Па зар је чудо што је тамо ништа о покајању разбојника у њиховим Јеванђељима није речено? А апостол Јован је своје Јеванђеље написао већ, како се вјерује, око 100. године по Христу, и тежио само да попуни оне празнине које су остале послије његових претходника. Он једва да и помиње разбојнике – само каже: „Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини“ (Јн 19,18). Зашто тако шкрто? Једноставно зато што је Лука већ детаљно писао о овоме! Дакле, Петар и Матеј су за догађаје на Голготи знали само из ријечи очевидаца, без детаља. Јован о њима није детаљно писао из другог разлога. Па како је Лука сазнао за све потанко? О томе смо већ рекли: он је себи у почетку поставио циљ да пажљиво проучи све догађаје јеванђеоске историје, прецизно тражи детаље – и интервјуише свакога ко је нешто знао. Већ смо видјели да је детаљно разговарао са Богородицом (због чега су епизоде из дјетињства Спаситеља уврштене у Јеванђеље по Луки). Он је несумњиво комуницирао са апостолом Јованом, коем је Христос упутио ријечи да се брине о Његовој Мајци. Мање је вјероватно, али нимало искључено, да је чак успио да пронађе оног капетана који је, видјевши шта се дешава [на Крсту], прославио Бога и рекао: „Заиста овај човјек бјеше праведник“ (Лк 23, 47). Пошто није био лични свједок јеванђеоских догађаја, Лука је уложио много напора да од очевидаца дозна о њима до свих детаља. И то чини његов расказ апсолутно увјерљивим. Укључујући и причу о покајању разбојника.  И како објаснити да само код Луке срећемо опис још једног важног догађаја – Вазнесење Господа Исуса Христа? Зар остали нису видјели како се Господ вазнео на небо?
Строго говорећи, помињање Вазнесења још увијек није само код Луке. Вазнесење се укратко помиње на крају Јеванђеља по Марку: “А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк 16,19). Друга ствар је да најстарији рукописи Јеванђеља по Марку немају овај завршетак. Многи библисти вјерују да су посљедњи редови Марковског јеванђеља (од ријечи: А Исус, васкрснувши рано у први дан недјеље ... и даље, односно цио фрагмент Мк 16, 9–20) накнадно додали преписивачи као кратак сажетак завршетака других јеванђеља, првенствено Лукиног. Наговјештаји предстојећег Вазнесења могу се видјети и у многим разговорима Христовим, које даје јеванђелист Јован: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“ (Јн 3, 13); „А шта ако видите Сина Човјечијега да одлази горе гдје је прије био?“ (Јн 6, 62); „И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи“ (Јн 12,32). (Посљедња од овдје цитираних ријечи често се тумачи као пророштво о Распећу, односно о вазнесењу на Крст). Да, и апостол Павле више пута говори о Исусу Христу, „који сједи здесна Бога Оца на небесима, изнад свакога началства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем“ (Еф 1, 20-21), као о „великом првосвештенику, који је прошао небеса“ (Јевр 4,14) итд. Али уопште, ово питање је логично: како се догодило да се, по ријечима Јована Златоустог, „Јован и Матеј уопште нису сјетили Вазнесења, већ га је Марко поменуо, али само успут“, а да је „само Лука наставио пуну причу до Вазнесења”? Луке, који, највјероватније, још није ни био присутан на самом Вазнесењу ... Можда бисмо се могли приближити одговору на ово питање ако мало промијенимо угао гледања на сам догађај Вазнесења. Уосталом, ми то често доживљавамо као опроштај Господњи са ученицима, па чак и појачан дивним „чудесним ефектима : „И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо“ (Лк 24, 51). Вазнесење нам се чини као нешто што је требало најсликовитије да се утисне у сјећање апостола – прво, као посљедњи пут када виде свог вољеног Учитеља, а друго, као једно од највећих чуда, да се упореди са вазнесењем на небо пророка Илије у огњеним колима (догађај који је својевремено предзначио Вазнесење Христово). Али чињеница је да сами апостоли Вазнесење уопште нису доживљавали као растанак са Христом! Овај догађај је за њих постао нешто сасвим супротно: од сада Господ увијек пребива са њима! Уосталом, небо на које се Христос вазнео уопште није она густоћа ваздуха коју визуелно доживљавамо као некакву плаву куполу изнад наших глава. Ово је слика оне Божанске славе у коју је ушао Син Човјечији; оног планинског свијета у којем Бог вјечно пребива и о коме не можемо ништа рећи својим оскудним људским језиком, али можемо само да поновимо за апостолом Павлом: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1Кор 2, 9). Свети оци, тумачећи ову јеванђеоску епизоду, не говоре о некаквом вертикалном кретању Исуса Христа у физичком простору, већ о нечем сасвим другом... Апостол Матеј закључује своје Јеванђеље снажним акордом:“и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт 28. 20). И то уопште није у нескладу са нарацијом јеванђелисте Луке. Само на први поглед може изгледати чудно да на мјесту гдје се чини да је ријеч о опроштају Господњем са ученицима и о Његовом вазнесењу негдје високо и далеко, на небо, звуче ове ријечи, потпуно супротне по значењу! Али у ствари, они само говоре о суштини Вазнесења: обувши се у Своју Божанску славу (сада већ – и као човјек!), Христос је у то увео Своје апостоле. Узневши се к вечном Богу Оцу, Син Човјечији је постао вјечно пребивајући међу људима. Није ни чудо што Лука додаје да су се апостоли вратили у Јерусалим са великом радошћу (Лк 24, 52). Они се не радују раздвајању, већ сусрету. Вазнесење је за апостоле постало коначни Сусрет са Христом, који од тада ништа није могло зауставити – ни Његова, нити њихова смрт. Сви јеванђелисти свједоче о овом Сусрету, о непрестаном присуству Господа међу нама. Аутор: ђакон Игор Цуканов/Припремио сајт вјеронаука. нет на основу овог извора:фома.ру 
Тим археолога сматра да је ближи утврђивању коначног мјеста Нојеве барке након ископавања геолошке формације у Турској. Тим за истраживање планине Арарат и Нојеве барке састоји се од три турска и америчка универзитета, а њихов пројекат је почео 2021. године. Тим је из геолошке формације у Турској извукао старе узорке камења и тла, за које вјерују да су садржавале остатке лађе. Њихови налази су такође утврдили да су „глинени материјали, морски материјали и морски плодови“ били присутни на том подручју између 5500. и 3000. године прије нове ере, наводи турски лист Hürriyet. Формација Дурупинар се налази у округу Догубајазит у Агри, који се налази на мање од двије миље од иранско-турске границе. То је географска карактеристика од 538 стопа направљена од лимонита, за коју неки мјештани смартају да је остатак Нојеве барке. Професор Фарук Каја, члан тима археолога, рекао је да би узорци могли доказати људску активност прије 5.000 година.
„Према првим налазима добијеним из студија, људске активности у региону постоје још од периода халколита између 5500. и 3000. године прије нове ере. „'Што се тиче датирања, наводи се да је било живота и на овим просторима. То је откривено у лабораторијским резултатима.” Међутим, додао је да „није могуће“ рећи да је брод дефинитивно био тамо само због забављања и да ће „требати дуго да раде да би ово открили“. Међутим, наводно откриће оспорили су и геолози, који кажу да је то само стијена – ништа више. Према Библији, Ноје је утоварио по двије животиње на арку дугу 150 метара како би их спасио од апокалиптичне поплаве која је потопила Земљу. У Књизи постања, то су биле планине Арарат у садашњој источној Турској где се Нојева барка зауставила након потопа. Планина се налази на 16.500 стопа и исклесана је као ковчег. Док су десетине истраживача и појединаца тврдили да су лоцирали ковчег, нико никада није успио да пружи коначне доказе. Свети текстови трију религија, хришћанства, јудаизма и ислама, упућују на Нојеву барку. Извор: Greek reporter  ОПШТА УПУТСТВА ЗА ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ
У школској 2023/24. години, календаром такмичења, предвиђенo јe такмичење ученика основних школа из предмета Православна вјеронаука. На такмичењу ће учествовати ученици седмог разреда, а оно ће се спроводити на сљедећим нивоима: - школско, - општинско, - епархијско и - републичко. На сваком од наведених нивоа ученици раде такмичарске задатке. Ученици остварују право учешћа на вишем нивоу такмичења на основу остварених резултата и критеријума који су утврђени за сваки ниво такмичења.Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Ова тема обухвата реализоване наставне садржаје седмог разреда закључно са наставном јединицом Цар Соломон, најмудрији цар Израиља. Вјероучитељи припремају своје ученике за поједине нивое такмичења у току редовне и на часовима додатне наставе. Обавезе вјероучитеља су и да одговарају за ученике у вријеме пута на такмичење и повратка, затим да се укључе у рад такмичарских комисија, предлажу такмичарске задатке и чланове комисија. Организатори такмичења су Републички педагошки завод Републике Српске и вјероучитељи. Школе домаћини општинског, епархијског и републичког такмичења ће на вријеме добити детаљна упуства за организовање наведених такмичења. Литература за такмичење: 1. Уџбеник за седми разред основне школе, Драган Ђурић (oд Зашто проучавамо Свето писмо?, до Цар Соломон, најмудрији цар Израиља, закључно са страном 59); 2. Библијски атлас, Стари и Нови завјет за 7. и 8. разред, Младен Стругар (закључно са страном 23) и 3. Свет Библије, Стари завет, Новости, Београд 2005, (од стране 134, до стране 191). Пријаве за виши ниво такмичења треба да садрже: 1. Име и презиме ученика, 2. Назив школе и мјесто, 3. Број освојених бодова, од укупно могућих, 4. Име и презиме вјероучитеља. 1. ШКОЛСКО ТАКМИЧЕЊЕ Школско такмичење организују и спроводе вјероучитељи за све ученике једне школе. Школско тамичење се проводи најкасније до 29. фебруара 2024. године. Вријеме за израду такмичарских задатака одређују вјероучитељи у школи. Такмичарске задатке за школска такмичења припремају вјероучитељи у школи. Такмичарски задаци треба да омогуће максимално испољавање знања, способности и умијећа ученика, стечених реализацијом редовне и додатне наставе, ваннаставним и индивидуалним радом до одржавања школског такмичења. Вјероучитељи, у оквиру организације такмичења, имају обавезу да припреме такмичарске задатке, рјешења и начин бодовања, утврде начин рангирања такмичара, те обезбиједе услове за коректно спровођење такмичења и транспарентност резултата. На више нивое такмичења (општинско такмичење), школе које имају до три одјељења седмог разреда пријављују једног ученика, док остале школе пријављују по два ученика. Школе пријављују ученике за виши ниво такмичења школама домаћинима такмичења најкасније пет дана прије термина заказаног за општинско такмичење. О мјесту одржавања општинских такмичења школе ће бити благовремено обавијештене од стране Републичког педагошког завода. 2. ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ Општинска такмичења организују и проводе комисије формиране од стране вјероучитеља са територије општине и активи директора. Комисију за провођење општинског такмичења чини 5 чланова и то: вјероучитељ представник школе домаћина, директор школе домаћина и три вјероучитеља са територије општине Такмичење се проводи 2. марта 2024. године. О школи домаћину општинског такмичења школе ће бити благовремено обавијештене. На општинском такмичењу учествују ученици који су задовољили критеријуме на школском такмичењу и које су њихове школе уредно пријавиле школи организатору општинског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака износи 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења, односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за општинско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на епархијском такмичењу имају ученици који су на општинским такмичењима освојили прво мјесто и који су имали више од 90% освојених бодова. Општине које на свом подручју имају једну основну школу шаљу само побједника општинског такмичења, тј. једног ученика, на епрахијско такмичење. 3. ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ Епархијско такмичење организује и проводи комисија коју именује надлежни епископ. Такмичење се проводи 06. априла 2024. године. Школе домаћини такмичења биће накнадно утврђени, о чему ће учесници бити благовремено обавијештени. На епархијском такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу постигнутих резултата на општинским такмичењима. Кандидате за епархијско такмичење из Православне вјеронауке пријављују школе, на исти начин као и за претходни ниво такмичења, организатору епархијског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака је 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за епархијско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са инспектором-просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на републичком такмичењу имају ученици који су на епархијским такмичењима освојили прво мјесто и сви који су освојили више од 90% бодова. 4. РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ Републичко такмичење организује Републички педагошки завод и Комисија за провођење републичког такмичења формирана од стране инспектора- просвјетног савјетника за вјеронауку. Републичко такмичење одржаће се 11. маја 2024. године. Републичка комисија одредиће тачно мјесто одржавања републичког такмичења из Православне вјеронауке, о чему ће обавијестити школе чији су се ученици пласирали на републичко такмичење. На републичком такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу пласмана на епархијским такмичењима. Вријеме израде такмичарских задатака на републичком такмичењу износи 90 минута. ХВАЛА НА САРАДЊИ! Инспектор-просвјетни савјетник Др Славољуб Лукић  Научници са Универзитета у Оулуу у Финској (један од највећих универзитета у Финској-фински: Оулун илиописто) открили су везу између склоности људи да буду саосјећајни и квалитета њиховог сна. Истраживање објављено у научном часопису Brain and Behavior. Проблеми са спавањем постали су један од водећих здравствених проблема у неколико земаља. Они укључују низ поремећаја који утичу на способност особе да постигне ресторативни и непрекидан сан. Људи могу имати потешкоћа да спавањем (несаница), често се буде ноћу или се буде прерано ујутру. Аутори студије жељели су да испитају однос између саосјећања и различитих мера квалитета сна. Намеравали су да открију да ли људи са високим нивоом саосећања спавају дуже и боље и да ли емпатија предвиђа вероватноћу да особа има проблема са спавањем током периода од 11 година. Психолози су такође били заинтересовани да сазнају да ли саосећање доводи до мањег броја проблема са спавањем или обрнуто. Научници су користили податке из другог истраживања које је започело 1980. године. Анализа тима се фокусирала на учеснике који су завршили процјене саосјећања 2001. и 2002. године, а њихови обрасци спавања проучавани су 2001, 2007. и 2012. године. Низ информација је такође укључивао информације о симптомима депресије. Резултати су показали да људи са вишим нивоом саосјећања имају тенденцију да мање осјећају недостатак сна и да имају мање поремећаја сна. Људи са високим нивоом емпатије имали су мање проблема са спавањем 11 година касније. Ова повезаност је била независна од демографских карактеристика, али је такође нестала када су се узели у обзир симптоми депресије. Даља анализа је показала да је вероватно да високо саосећање води до мањег броја проблема са спавањем, а не обрнуто. „Користећи релативно велики узорак заснован на популацији, открили смо да је високо саосјећање попречно повезано са бољим сном, укључујући мање уочену инсуфицијенцију спавања и мање проблема са спавањем“, закључили су аутори студије. Да напоменемо да су претходне студије показале да губитак сна има штетан утицај на способност појединаца да обрађују емоционалне информације.
 Пророк Осија је библијски пророк (први од 12 малих пророка), аутор Књиге пророка Осије која се састоји од 14 глава. Живио је и пророковао у Самарији (престоници Сјеверног Царства) за вријеме владавине цара Јеровоама II. Дјеловање пророка Осије можемо смјестити у период између 745. и 725.године прије Христа. Осија је дјеловао на одређеним мјестима на којима су се људи скупљали да приносе жртву Богу (Самарија, Ветиљ, Гилгал, Рама...). Пошто се у његовој књизи не помиње Пад Самарије 722.године претпоставља се да је умро прије тога, јер би морао поменуту тако важан догађај. Осија је био млађи савременик пророка Амоса. О Осијином животу не знамо готово ништа; у старозавјетну историју ушао је искључиво као аутор своје Књиге коју називају Старозавјетно јеванђеље. Осија (Јахве je помоћ, спасење) је поријеклом био из племена Исахарова, а син Веиријин. Према неким претпоставкама, био је левит или свештеник: упознат је са животом свештенства. Али из начина на који Осија говори о свештеницима, можемо закључити да је припадао вјерској опозицији, људима који су схватили духовну кризу Израиља и нису жељели да се мире са стагнацијом и дегенерацијом вјере. Осија је био први пророк у Старом завјету који је савез Бога са Израиљем символички упоредио са брачном заједницом.Наиме, Осија је био ожењен, по заповијести Божијој, раскалашном женом по имену Гомера, кћерка Дивлаимова, коју је веома волио. Имали су дјецу. Међутим, његов породични живот је био несрећан: невјерна жена му је донијела тешке својим невјерама. По обичају, Осија се могао обратити суду који је строго кажњавао невјерне жене, али му љубав то није дозвољавала. Осија није желио да приведе невјерну жену правди и био је спреман да јој опрости. Ова животна драма дала је пророку тему за параболу у којој је Израиљ представљен као невјерна жена. Било је то сасвим у духу пророка. Често су користили симболичне радње како би скренули пажњу људи на своју поруку. Блудница Гомера је израиљски народ. Грешни живот Гомерин (име значи - потпуна савршена кћерка сладострасности) је слика идолопоклоничког живота Израиља, симболична имена њене дјеце су Језраел (Бог ће расути, Бог ће посејати), Лорухама (Не вољена), Лоамија (не Мој народ) - предвиђање будуће судбине народа Израиља, постепеног отпадања Израиља од Бога. Племе Исахарово је једно од 12 Израиљских племена, потомци Исахара сина Јаковљевог. То је било треће по величини од свих племена (Бр 26,25). Осија није могао дуго да трпи пад своје жене и вратио је у кућу. Тако се јаз између супружника завршио помирењем. Осија је у томе видио и симбол предстојећег помирења Израиља са Богом.
Осијина проповијед Пророк Осија је живио у бунтовном и погубном времену за своју земљу, времену дворских преврата (пророк је преживио неколико царева), исквареног морала, идолопоклонства, лажи, обмана, крађа, угњетавања, разврата итд. Током владавине цара Јеровоама II, десетоплеменско Сјеверно царство достигло је свој врхунац и постало једно од најјачих на Блиском истоку. Врхунац моћи и просперитета дошао је као резултат побједе над сиријским царством, анексије Моава и заузимања трговачких путева. Привреда је цвјетала, везе са Феничанима су јачале. Цар је покренуо опсежну грађевинску дјелатност. Али упркос спољашњем благостању, Израиљ је доживио огроман вјерски и морални пад. Цар Јеровоам II је био безбожник и увео је култ телета из политичких разлога. Осим телади, Јеровоам је начинио још и олтаре на висинама, поставио у њима свештенике, који нису били из кољена Левијева. Ово је одговарало многима: аристократе су осјећале стабилност свог благостања, а одговарлао је и занатлијима и обичном народу. Тада се појавио Осија са позивом на покајање и повратак Једном Богу. Разоткривајући безакоње становника Израиља, пророк је најавио надолазеће невоље од и под власт Aaсиcaг. Осија је директно рекао да ће се Господ одвратити од Јевреја и позвати незнабошце у своје Царство који вјерују у њега. Осија је био тај који је власник фразе која је постала посебно позната, одражавајући вјеру у васкрсење и спасење људи кроз искупљење њихових гријехова од Сина Човјечијег: „Смрти, гдје ти је жалац? Аде, гдје ти је побједа?" (Ос 13, 14). Али они нису хтјели да слушају пророка. Када је Јеровоам II умро (око 748. прије Христа), почела је анархија у земљи, цареви су се смењивали и избио је грађански рат. Нови владари су на кратко дошли на власт и проводили вријеме у бучним оргијама на двору. Све је то довело до чињенице да је Израиљ изгубио независност, павши под власт асирског цара Тиглат-Пилесара III (око 745-727). Осија се назива пророком љубави Божије. Морална патња кроз коју је прошао пророк није само утицала на његову Књигу, већ је постала и унутрашњи доживљај душе. Дато му је да доживи личну трагедију неузвраћене љубави, трагедију издаје и усамљености да би схватио тајну Божанске љубави и страдања. Илија и Амос су отишли у Израиљ проповиједајући Бога правде, који од човјијека захтева вјиерност и праведност, и не штеди свој народ када одступи од Његовог Закона. Али пророк Осија говори рјеч коју људско ухо још није чуло: он је најпре открио свиjету да Бог није само страшни и кажњавајући Судија, како се раније мислило, већ, приjе свега, Отац пун љубави и милосрђе. Од човjека се тражи исти квалитет – милост. Пророк Осија је изразио оно најважније у односу на Бога и човjека: „Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница“ (Ос 6,6, уп. Мт 9,13). Бог је љубав. Ова новозавјетна истина је први пут изговорена осам вијекова прије него што је Добри пастир дошао на земљу. Осија није рушио династије, као Јелисеј, није се борио са Вааловим свештеницима, као Илија, већ је дјеловао само као учитељ вјере. Попут Амоса, Осија се противио идолопоклонству, које се укоријенило међу Јеврејима, обраћајући њихова срца ка Господу. Књига пророка Осије Књига пророка Осије је представља кратко излагање његових говора без придржавања било каквог система и без хронолошког реда. Књига пророка Осије састоји се од 14 глава. У погледу садржаја, може се подијелити на два дијела: Први дио (главе 1-3) је симболичан. Хронолошки, очигледно се односи на почетак пророчке службе под Јеровоамом II. Може се назвати Осијана лекција о породичном животу и подијелити на подтеме: - жена и дјеца: прича о осуди (Ос 1:2,-11, Ос 2,1) - невјерство и казна: помирење и обнова (Ос 2 ,2-23) - узвраћање љубави (Ос 3, 1-5). У овом дијелу књиге, кроз симоличне радње (брак са блудницом...), пророк Осија објављује одбацивање Израиља од Бога због његових гријехова. Други дио (главе 4-14) је већ прави пророчки дио књиге. У јасним и директним говорима, пророк осуђује гријехе израиљског народа, говори о будућем суду Божијем, заточењу и повратку Богу. Скоро хиљаду година прије доласка Спаситеља, свети пророк је, по надахнућу Светога Духа, предвидио да ће старозавјетна жртва престати и да неће бити Ароновог свештенства (Ос 3, 5) ... Осија је, такође, прорекао за Христа да ће се вратити из Египта (Ос 11, 1; уп. Мт 2, 15), васкрснути након три дана (Ос 6; уп. 1 Кор 15, 4) и побиједити смрт (О 13:, 14; уп. 1 Кор 15, 54-55). Главна тема књиге Осијине је савез између Бога и Израиља. Завјет је представљен као брачна заједница. Осија је први увео у библијску традицију симбол брака да би открио тајну односа Бога са човјеком. У браку постоји и дужност и обавеза, али његова суштина лежи у тајанственом споју два бића, који се заснива на ЉУБАВИ. Бог је склопио овај савез са Израиљем из љубави, што је више пута доказао дјелима: Бог је извео Израиљце из Египта (Ос 2, 1), дао им закон (Ос 8, 12), спасио их од непријатеља. (Ос 7, 13) , дао пророке (Ос 11, 2), изливао друге милости (Ос 12, 19). Израиљ је раскинуо брачну заједницу, постао блудник (главе 1-3), скоро одмах по склапању заједнице окренуо се идолима (Ос 4,17), приносише жртве Валима, кадише ликовима (Ос 2, 15, Ос 11, 2), приносио жртве идолима (Ос 8,2). Отпадништво Израиља је издаја Бога, као прељуба. Ова „прељуба“ неминовно повлачи за собом казну. Развод је симбол раскида савеза између Бога и Израиља. Народ (невјерна жена), отпавши од Бога, биће уништен и прогнан из граница земље Господње. Али љубав Божија је јача од људског гријеха. Као што је муж пун љубави отворио врата покајничкој „жени блудници“, тако ће Господ прихватити Израиљ након покајања. Опроштење ће означити обнову Завјета. Људи више неће тражити спас у идолима, у земаљској политици, јер ће им се опет вратити милост Господња. И природа ће се преобразити и постати, као у данима раја – пријатељска и блага (Ос 2,18). Такво јее, такође, религиозно увјерење. Оно се заснива не толико на дужности колико, прије свега, на љубави према Богу. Али ова љубав захтијева морално служење, које се не може замијенити ритуалима и даровима. „Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос 6, 6). Христос Спаситељ је поновио ове ријечи (Мт 9,13), указујући на централни темељ човјековог духовног живота. То је милост према људима око нас – људима свих националности и вероисповијести – коју Свевишњи жели од нас, а без тога је бескорисно ићи у храм, палити свијеће,ј клањати се, па чак и ударати челом о под. Све су то чинили фарисеји и лицемери, које је Христос оштро осудио. Нажалост, међу хришћанима их има много. Пророк Осија нас тјера да још једном критички оцијенимо свој пут и духовно стање. Пророк Осија је живио много година, његова пророчка служба је трајала преко 60 година. Према предању, умро је у Вавилону и сахрањен је у горњој Галилеји. Упокојио се у дубокој старости 820 година прије рођења Христовог. Извор: вјеронаука.нет Препоручујемо и овај текст ЗАШТО СЕ ПРОРОК ОСИЈА ОЖЕНИО БЛУДНИЦОМ?  Данска влада уводи измјене у законодавство које ће пооштрити казне за „неодговарајуће руковање текстовима од великог вјерског значаја за признату заједницу вјерника“. Ово је објављено у саопштењу за јавност данског Министарства правде. „Приједлог закона је ограничен да специфично буде усмјерен на неприкладно третирање писања од важног вјерског значаја“, саопштило је министарство правде. Првобитна верзија требало је да се односи на скрнављење свих предмета од важног вјерског значаја. Документ се односи само на вјерске заједнице које су регистроване у складу са релевантним законом и које признаје национална црква. Међутим, првобитно је предложено да се дејство новог закона прошири на све вјерске заједнице без изузетка. Приједлог закона треба да се расправља на сједници Фолкетинга (дански парламент), 14. новембра. Министар правде Петер Хумелгаард, којег цитира прес-служба министарства, нагласио је да су измјене припремљене „на основу одговора полицијског синдиката и разматрања у вези са прекомјерном сложеношћу примјене оригиналне формулације [постојећег законодавства] у пракси“. „Судовима и полицији ће бити лакше да се снађу у предложеним измјенама <...>“, закључио је он. Одлука данских власти да пооштре одговорност за богохулна дјела против вјерских светиња донесена је у вези са неколико случајева спаљивања Курана. Власти у земљи их окарактеришу као „систематско изругивање, које је, између осталог, допринијело расту терористичких пријетњи у Данској“. Према подацима данске полиције, од 21. јула до 24. октобра широм земље одржано је 483 демонстрација које су укључивале паљење књига или застава. Данска обавјештајна служба напомиње да је спаљивање Курана допринијело повећању броја пријетњи, па се зато „терористичка пријетња [у земљи] погоршала и достигла још већи ниво“.
 Још једном, Грузијска православна црква позвала је хришћане у овој бившој совјетској републици да се уздрже од прославе Ноћи вјештица (Halloween), назвавши га „паганским“ фестивалом неприкладним за вјернике. У саопштењу Одјељења за односе са јавношћу Грузијске православне цркве наводи се да је овај празник заснован на вјерским принципима који су супротни Православној цркви и да постоје различите интерпретације Ноћи вјештица. „Главна прича је о томе како се побожна традиција може стопити са страном традицијом и потпуно дегенерисати. Према саопштењу Грузијске православне цркве, Папа Гргур III је установио Дан Свих Светих у Римској цркви 732. године, одредивши 1. новембар као датум празновања.
„Као и сваки други црквени празник, Дан Свих Светих (All Saints’ Day) почиње увече претходног дана (Halloween “ тј. All Hallows Ewen значи „вече уочи Свих Светих“ или „предвечерје Свих светих). На овај дан би свештенство и народ вршили литије до цркава и градова, носећи иконе и реликвије“, наводи се у Грузијској православној цркви. Даље се каже да „упркос напорима модерне индустрије забаве да одвоји Ноћ вјештица од њених вјерских ритуала, овај догађај је био и остао укоријењен у Цркви. Међутим, оно је до те мјере искварено идолопоклонством да људи умјесто поштовања Господа и Његових светаца проводе вријеме у весељу и прерушавању, имитирајући разне језиве ликове и демонске персонификације.” Из тог разлога, закључује се, да је Ноћ вјештица потпуно неприхватљива за православне вјернике.  Свети мученик Лонгин Сотник, био је римски капетан, родом из Кападокије, који је служио у Јудеји под командом прокуратора Понтија Пилата. Приликом погубљења Спаситеља, одред којим је командовао Лонгин стајао је на стражи око Голготе, у самом подножју Часног Крста. Лонгин и његови војници били су свједоци посљедњих тренутака земаљског живота Господњег, великих и страшних знамења откривених након Његове смрти. Ови догађаји потресли су душу ратника. Лонгин је повјеровао у Христа и јавно је исповиједио да „заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27,54). (Према црквеном предању, Лонгин је био ратник који је копљем пробио ребра распетог Спаситеља и добио исцјељење болесним очима својим од крви и воде која је исцурила).
Након распећа и погреба Спаситеља, Лонгин је са својим одредом стајао на стражи код Гроба Господњег. Ту су се војници удостојили да виде Свето Васкрсење Христово. Јевреји су их подмитили да их убиједе да лажно свједоче да су тијело Христово украли Његови ученици. Лонгин и његова два сарадника нису били пали у искушење да приме новац јеврејских старјешина и не хтједоше сакривати чудо. Повјеровавши у Спаситеља, војници су примили крштење од апостола и ријешили да напусте службу. Лонгин је напустио Јудеју и отишао да проповиједа о Христу Исусу, Сину Божијем, у своју домовину, Кападокију. За њим су кренула двојица његових сабораца. Ватрена ријеч правих учесника великих догађаја у Јудеји узбуркала је срца и умове Кападокијаца; Хришћанство је почело нагло да се шири у граду и околним селима. Сазнавши за то, јеврејске старешине су наговориле Пилата да пошаље један одред војника у Кападокију да убију Лонгина и његове пратиоце. Послати одред је стигао у родно село Лонгин; сам бивши сотник изашао је у сусрет војницима и довео их својој кући. За вријеме оброка војници су испричали сврху свог доласка, не знајући да је власник куће човјек којег траже. Тада се Лонгин и његови сапутници прозваше и замолише зачуђене војнике, без стида, да испуне своју дужност војничке послушности. Војници су хтјели да ослободе свете и чак су им савјетовали да бјеже, али су они то одбили, показујући чврсту вољу да прихвате страдање за Христа. Свети мученици су посјечени, а тијела њихова сахрањена тамо гдје су свети завјештали, а посјечене главе послате су Пилату. Пилат је наредио да се главе мученика баце на ђубриште изван градских зидина. Послије неког времена, једна слијепа жена хришћанка, удовица из Кападокије је дошла у Јерусалим да се поклони светињама. Ту јој се разболио син и умро. Тада јој се у виђењу јави свети Лонгин и утјеши је, обећавши јој да ће јој и сина њеног у слави небеској показати и свјетлост очима њеним даровати. Након тога замолила је да је одведу на сметлиште. И она поче рукама својим разгртати ђубре и претурати. И по промислу Божјем, она нађе што је тражила, и изненада угледа сунчеву свјетлост: јер јој се очи отворише, и она угледа главу светитељеву у ђубришту. И обрадова се она не толико сунчевој свјетлости коју виде, колико глави светитељевој коју нађе и због које прогледа. И прослављаше она Бога и величаше слугу Његовог, светог Лонгина. ПРЕПОРУЧУЈЕМО: илустрована ПРИЧА О КАПЕТАНУ ЛОНГИНУ  У православном манастиру Светог Порфирија, 28. октобра 2023. године, у јеку ескалације рата у многострадалној Гази, одржано је саборно крштење деветоро дјеце, преноси сајт orthodoxianewsagency.gr.
Службеник за односе с јавношћу и штампу манастира Камел Ајад рекао је да је крштење тајно и да је одлука да се одржи у овом формату болна. „Али нисмо имали избора. Родитељи крсте своју дјецу у нади у живот и будућност, а ми своју дјецу у страху да се нешто лоше не догоди. Ми смо усред рата и свашта се може десити“, рекао је он. Ајад је напоменуо да су вјерници жељели да крсте своју дјецу јер сматрају да морају да одрже вјеру под било којим околностима. „Шта друго можемо да урадимо? Тражимо молитве за нас и солидарност од Цркава широм свијета. Потребно је више напора да се заштити преосталих 1.000 хришћана у Гази и сви Палестинци. Желимо да Црква и даље буде живи свједок у Гази“, рекао је портпарол манастира. Отац Георгије Ванура, свештеник Јерусалимске патријаршије у палестинском граду Беит Сахур, рекао је: „Данас у јутарњим сатима у Гази је одржано саборно крштење деветоро дјеце како би била припремљена за сваки случај. Добро просветљење за новокрштене. И нека нас све сачува милостиви Бог. Помолимо се сви. Учимо се из огромне вере и храбрости наше браће и сестара у Христу. Нека Бог покаже своју милост према свима нама", пише палестинско-јорданско Министарство за младе.  "Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: „Ко има уши да чује, нека чује!” А ученици његови питаху га говорећи: „Шта значи ова прича?” А он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. А ова прича значи: Семе је реч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају реч; и ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења отпадну. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Јеванђеље по Луки, зачало 35. (8,5-15) Недеља двадесет прва по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и ЖичкиЦео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се... ...настави да читаш
И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа – све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и – сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје – не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач – но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет – на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође – на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима – Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја – јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света – из света духовнога, небеснога – и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу &# |
