 Јеванђеље по Луки је најдуже од четири јеванђеља, а овај апостол није ни уврштен у круг дванаесторице најближих Христових ученика! Како је знао за догађаје које описује? А шта је са оним догађајима које само Лука помиње, попут покајања разбојника распетог поред Спаситеља? Да ли се овим расказима може у потпуности вјеровати? Заиста, јеванђелист Лука се не помиње међу бројем дванаест апостола које је Господ Исус Христос изабрао у вријеме Своје земаљске службе „да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3, 14–15). Према предању, Свети Лука је био из Сиријске Антиохије (данашња Антакија у јужној Турској). Односно, из града на обалама ријеке Оронта, која се улива у Средоземно море, гдје су потом апостоли Павле и Варнава „цијелу годину састајали са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани“ (ДАП 11, 26). Тамо, у Антиохији, Лука је упознао Павла и убрзо постао његов стални пратилац. Он у својим посланицама више пута помиње Луку као о вјерног сапутника, а Лука је описао Павлова лутања у књизи Дјела апостолска, од којих је око половине написано у првом лицу, користећи замјеница „ми“. По занимању, Лука је био љекар. У прилог томе, проучаваоци књига које је написао – Јеванђеље и Дјела апостолска – дају низ убједљивих примјера. Тако, говорећи о исцјељењу опседнутог човјека у синагоги (Лк 4,35), Лука користи прецизан медицински израз „конвулзије“; приповиједајући како се неки човјек обратио Христу са молбом да погледа његовог сина, којег је мучио зли дух (Лк 9, 38), јеванђелист користи карактеристичан глагол, који означава посјету љекара болеснику. А говорећи о болести Симонове таште, коју други јеванђелисти једноставно називају „грозница“, Лука прецизира да је то, према тадашњој терминологији, „велика грозница“ (πυρετω μεγαλω) (Лк 4, 38). По поријеклу, Лука је био Грк, или, у сваком случају, родом из средине у којој се говори грчки. Апостол Павле, помињући Луку у једној од својих посланица међу својим „сарадницима“, јасно га издваја из групе јеврејских сапутника (уп. Кол 4,14). Лука је савршено говорио грчки – много боље од других јеванђелиста. Марко, Матеј и Јован били су принуђени да пишу на грчком – једноставнозато што су хтјели да пренесу Радосну вијест о Христу најширем могућем кругу људи, а језик међународне комуникације у то вријеме био је управо грчки. Лука је, очигледно, писао на свом језику. Тиме се, иначе, може објаснити и релативно велики обим његовог Јеванђеља: није му било тешко да се изрази на грчком, писао је лако и слободно. Али како је апостол Лука сазнао детаље о Христовом земаљском животу? А какав је то апостол, ако није ни срео Спаситеља? Да ли је срео Христа или не, још увијек је немогуће недвосмислено рећи. Историчар древне хришћанске цркве Епифаније Кипарски (који је живио у другој половини 4. вијека) сматрао је да је Лука видио Господа и да је чак био један од седамдесеторице апостола које је Христос изабрао у „другом реду“, и да је био послат да проповиједа по палестинским градовима и селима (уп. Лк 10,1). Иако је чешћа, заиста, друга тачка гледишта – да је Лука био лично упознат са многим из најужег круга апостола, али не и са самим Христом током Његовог земаљског живота. Аутор трећег јеванђеља не за џабе признаје да своју приповијест гради на начин на „који нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)“ (Лк 1, 2). Мало је вјероватно да би ова резерва била потребна да је и сам Лука такав очевидац. Ево, у ствари, одговора на питање како је Лука сазнао за догађаје из земаљског живота Исуса Христа: из прича оних који су својим очима видјели Спаситеља. Шта су били ти људи? Прије свега, наравно, најближи Спаситељеви ученици, које јеванђелист Лука назива слугама Ријечи. Апостоли су служили Христу у смислу да су извршавали Његове заповијести — ишли су да проповиједају, исцјељивали болесне и опсједнуте демонима, дијелили храну онима који су ишли за Господом и слушали Његове ријечи. Осим тога, из самог садржаја Јеванђеља по Луки јасно се види да је он добио низ података од Пресвете Богородице, која је, како је познато из црквеног предања, много година након Вазнесења живјела у Јерусалиму међу апостолима Њеног Сина и била на бризи Христовог омиљеног ученика, апостола Јована. Ни од кога другог (осим обручника Пресвете Богородице Јосифа, али је до тада готово сигурно био мртав) Лука није могао сазнати за јављање архангела Гаврила Пречистој Дјеви, који јој је донио благу вијест о предстојећем Рођењу Спаситеља (Лк 1 26–38); нити о њеном сусрету са мајком Јована Крститеља, праведном Јелисаветом (Лк 1, 39-56); нити о околностима Рођења Христовог (Лк 2, 6–19); нити о значајном сусрету Марије и Јосифа, који су донијели Богомладенца у храм јерусалимски, са праведним старцем Симеоном (Лк 2, 22-39); нити о томе како се дванаестогодишњи дјечак Исус једном изгубио у Јерусалиму, а затим га пронађоше у храму како сједи међу учитељима, слуша их и поставља им питања (Лк 2, 41-51) ... Лука је неколико пута посјетио Јерусалим. (барем када је путовао са апостолом Павлом) и, вјероватно, имао прилике да тамо види Богородицу. Сам апостол Лука каже да је био вођен циљем темељног проучавања свега од почетка, да по реду опише догађаје земаљског живота Господа Исуса Христа (Лк 1,3). Није хтио да групише приче о Христу у посебне теме, као што је то учињено у Јеванђељу по Матеју (вјерује се да је, на пример, Бесједу на гори саставио од многих Христових учења изговараних у различито вријеме), и да не бележи расута сјећања на Христа, као што је то чинио јеванђелист Марко (који је, према општеприхваћеном мишљењу, своје јеванђеље у великој мјери изградио на причама апостола Петра). Лука се понашао као историчар – трудио се да све догађаје хронолошки правилно поређа. У том смислу је карактеристична историјска тачност којом он указује на полазиште догађаја које описује: „А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином за вријеме првосвештеника Ане и Кајафе, дође ријеч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи“ (Лк 3, 1-2). И, као сваки историчар, Лука се трудио да пажљиво испита све о чему је писао, питајући очевице јеванђеоских догађаја. Међу њима су могли бити не само апостоли и Богородица, већ и, на примјер, Јосиф Ариматејски и Никодим, који су били чланови Синедриона. Они су могли да испричају Луки како се одиграло ноћно суђење Христу пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Могли су бити присутни и приликом испитивања Спаситеља код Понтија Пилата (Лк 23, 1–7, 13–25), и у јерусалимској палати управитеља Галилеје Ирода, када се он надаше „да ће видјети од њега неки знак. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори“ (Лк 23, 8,9). Може ли се Лука назвати апостолом? Дефинитивно да, чак и ако узмемо у обзир да није срео Спаситеља током свог земаљског живота. Уосталом, Павла, без сумње, називамо апостолом (па чак и једним од првоврховних), који је у почетку био генерално идеолошки противник хришћанства и није познавао Христа у вријеме када је ходао земљом! „Апостол“ (на грчком αποστολος) значи „онај који је послан; посланик, изасланик“. То је онај којег је Христос послао у свијет да носи Радосну вијест да се Бог помирио са људима пославши свог Јединородног Сина да искупи наше гријехе и отвори нам улаз у Царство Небеско и живот вјечни. Као човјек који је написао Јеванђеље и Дјела апостолска, Лука је ту мисију свакако испунио. У Јеванђељу по Луки налази се прича о сусрету Луке и Клеопе са васкрслим Христом. Није ли то доказ да је аутор трећег Јеванђеља видео Спаситеља? На крају Јеванђеља по Луки заиста стоји расказ о томе како су, првог дана недјеље послије Страдања Господа Исуса Христа на Крсту, два ученика отишла у село звано Емаус, шездесет стадија од Јерусалима. ... „И када су разговарали и расправљали међу собом, и сам Исус се приближио и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: (та? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима“ (Лк 24,13-33). Али ова прича нам даје име само једног од ученика – Клеопе. Да је други био сам Лука, хипотетичким тоном говоре неки тумачи (нпр. блаженопочивши Теофилакт Бугарски). Али изнесене су и многе друге идеје – да би то могао бити апостол Натанаило (верзија Епифанија Кипарског), Петар или Симон Зилот (верзије Оригена и Кирила Александријског), или можда неки потпуно непознати ученик (верзија Амвросија Миланског). Све ово, како је написао Александар Павлович Лопухин (1852–1904), познати руски библиста и професор на Петроградској богословској академији, „није ништа друго до спекулација“. Поновимо још једном: да је апостол Лука био свједок догађаја из земаљског живота Исуса Христа, он би свакако убацио неки помен о томе (као што је то учинио у Дјелима апостолским), а не би упућивао на друге очевице и слуге Ријечи. Ко је Теофил за кога је Лука написао своје јеванђеље? И код овог Теофила је много нејасноће. И Лука му се обраћа у јеванђељу: „Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле да познаш темељ оних ријечи којима си научен“ (Лк 1, 3), - и у Дјелима апостолским: „Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра“ (ДАП 1, 1-2). Из овога су неки тумачи закључили да је Теофил био нека висока личност, можда чиновник, којег је Лука желио да упозна са поријеклом хришћанске вјере. Свети Јован Златоусти (око 347 - 407) вјеровао је да је Теофил био римски намјесник који је владао у неком подручју Римског царства. „Док је био на дужности“, он је, по Златоусту, „прихватао проповијед (јеванђеоску); као што је једном проконзул кипарски слушао Павлову проповијед за вријеме свога проконзулства, тако је и Теофил, будући намјесник, био обраћен (у Христа) проповијеђу Лукином. Али у преводу са грчког (на којем је, да подсјетимо, настало Јеванђеље), име Теофил, такође, има специфично значење - „богољубац“, „онај који воли Бога“. Зато се сугерише да се Лука уопште није обраћао конкретном Теофилу, већ било ком богољубљу који је желио да сазна чврсте темеље учења у које је био поучен. Као што је написао британски светац Беда Преподобни (672/673–735), „свако ко воли Бога може да верује да је ово написано о њему, и да овде нађе спасење своје душе“. Зашто је Јеванђеље по Луки треће? Да ли је заиста написано послије Марковог? Традиционално светоотачко гледиште изразио је у 5. вијеку блажени Августин, епископ Ипонски: прво је написано Јеванђеље по Матеју, на њега су се ослањали Марко и Лука, а Јован је допунио оно што претходни јеванђелисти нису рекли. Постоје и јаки аргументи у корист Марковог примата: посебно чињеница да је његов текст написан много једноставнијим језиком и стилски мање „углађен” од друга два синоптичка јеванђеља (а посебно оних фрагмената у којима она проширују, довршавају расказ Марков). Али Лука никако није био први од јеванђелиста. Он сам почиње свој наратив увиђањем да су „многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама“ (Лк 1 , 1), па он свакако не тврди да је био први. Али за комплетност приче о догађајима земаљског живота Господа Исуса Христа – можда. Чак је и црквени историчар Јевсевије Кесаријски, који је живео у 4. вијеку, израчунао да у Јеванђељу по Луки јединствени, нигдје другде поновљени материјал заузима око ¼ целокупног садржаја – то је много више него у Матеју (1/6) и још више код Марка (мање 1/10). Тек у трећем Јеванђељу налазимо, на примјер, детаљан опис догађаја који су претходили зачећу Јована Крститеља и Рођењу Спаситеља; јединствен (потпуно другачији од Матејевог!) извештај о самом Рођењу; бескрајно дубоке параболе о милосрдном Самарјанину, о блудном сину, о митару и фарисеју, о богаташу и Лазару; приче о васкрсењу сина наинске удовице, о исцјељењу десеторице губавих; о томе како је Пилат послао Исуса цару Ироду. Само овдје је најважнија епизода са покајањем једног од разбојника разапетог на Голготи поред Спаситеља, и иста прича о сусрету ученика на путу за Емаус са васкрслим Спаситељем. Најзад, од свих јеванђелиста, само Лука описује Вазнесење Христово – најприје укратко у Јеванђељу, а затим, детаљније, у Дјелима апостолским.Једном рјечју, Овом јеванђелисти може захвалити за многе вриједне податке из јеванђеоске историје. Лука, као и Матеј, наводи претке Исуса Христа. Али имена на овим листама су потпуно другачија! Како то? Смисао оба јеванђеоска родослова уопште није да осликавају родословно стабло Господа Исуса. Ово би било и немогуће. На крају крајева, и Матеј и Лука јасно истичу фундаментално важну идеју: Христос се не роди од човјека, него од Бога – Духа Светога. Бог је изабрао Дјеву Марију као драгоцјени сасуд способан да смјести и роди Сина Човечијег, али Исус је зачет на натприродан начин. То значи да није постојао људски родослов у правом смислу те ријечи. Није случајно што Лука наводи да је Исус и бјеше;“као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијева, сина Мататова, сина Левијева, сина Мелхијева, сина Јенејева, сина Јосифова…“ (Лк 3, 23-24, 38;). Шта су онда двојица јеванђелиста мислила када су описали дугу лозу предака Спаситеља? Матејев циљ, који је писао првенствено за своје јеврејске сународнике, био је да покаже да је Исус истински Христос, или, по јеврејски- Месија, тј. Помазаник Божији. Да је Он Онај Кога стотинама година најављују велики пророци Израиља: Давид, Исаија, Јеремија, Михеј, Захарија, Данило... Велики Цар, у којег се израиљски народ надао као свог спаситеља и избавитеља од невоља и завојевача, и Који се заправо показао Спаситељ и Искупитељ читавог људског рода. Из пророштава се знало да ће Месија бити далеки Јудин потомак, један од дванаест синова старозавјетног патријарха Јакова, и да ће се родити у дому Давидовом (Зах 13,1 , итд.), тј. из лозе цара Давид. И Христос се заиста родио у дому Давидовом — прво, у породици праведног Јосифа, који је потицао од цара Давида (што слиједи из родослова Јеванђеља по Матеју), а друго, у Витлејему, самом граду из којег се Давид појавио у свијету и био помазан за цара (1 Сам 16). У исто вријеме, Матеј рачуна родослов Исуса од Аврама, претка цијелог јеврејског народа. Аврааму је Господ заповиједио да се обреже сво мушко потомство у знак посвећења Богу; Авраму је обећао потомство бројно као пијеска на земљи (уп. Пост 13, 16). Лука, с друге стране, прати родословни списак Христа до Адама, првог човјека створеног од Бога. Тиме као да показује да је Исус Христос постао нови Адам, Који је, за разлику од првог, испунио Божији план о човјеку – проживио свој живот у строгом складу са заповијестима и постигао обожење. Лука употпуњује „родослов“ Христа о самом Богу – и тиме, такорећи, оцртава пут којим је сваки човјек позван да иде послије Спаситеља. Матеј, напротив, иде у правцу од древних патријарха ка непосредним земаљским „претходницима“ Господа Исуса, желећи тиме да нагласи: Исус је прави Човјек од крви и меса, а не нека врста бестјелесног духа, само наизглед човјек (како су јеретици-докети касније тврдили). Можда је збуњујуће то што Матеј и Лука дају различита имена чак и једном од најближих „рођака“ Господа Исуса, оца праведног Јосифа. Први га зове Јаков (Мт 1,16), а други Илија (Лк 3,23). Овдје су могућа разна објашњења. Средњовјековни тумач јеванђеља Теофилакт Бугарски (1055-1107) позивао се на предање да је Илија био Јосифов отац, а Јаков његов стриц, који је после Илијеве смрти узео Јосифову мајку за жену. А руски библиста Александар Павлович Лопухин је сматрао да ако је Јаков отац Јосифа, онда је Илија отац Дјеве Марије (И она је, као и Јосиф, потицала од потомака цара Давида - у то вријеме жена и муж требало је да припадају истом "кољену". Тј., у ствари, Лука даје генеалошки списак Богородице - представнице људске расе, за коју се испоставило да је најближа Господу. Покајање разбојника, ког је Спаситељ обећао да ће га одвести у рај: изгледа да је тако важан догађај - и само Лука говори о томе! Може ли се онда веровати овој причи? У ствари, и други јеванђелисти извештавају да су два разбојника била разапета са обе стране Спаситеља и да су Му се у почетку ругали. Али да се један од разбојника касније понио „разборито“ и, подносећи неподношљиве муке на крсту, покајао се када је видио поред себе страдања Праведника Распетог – то, заправо, помиње само Лука. Ево како он о томе говори: „А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 39-43). А сада размислимо: ко би могао бити свједок овог дијалога? Очигледно, само онај који је стајао врло близу и све је могао чути. А под Крстом са распетим Господом, како пише јеванђелист Јован, било је само неколико људи: он сам, Богородица, Њена сестра Марија Клеопова и Марија Магдалина (Јн 19, 25). И још, римски центурион и војници који су чували Крст, који су видјели све што се догодило и били свједоци саме смрти Христове (Мт 27,54, Мк 15,39; Лк 23,47). Јеванђеље по Марку је написано углавном на основу ријечи апостола Петра – али Петар није био свједок распећа на Голготи! На Крсту није био ни писац првог Јеванђеља, апостол Матеј – он је, као и остали ученици (сви осим Јована), побјегао и сакрио се негдје послије хапшења Учитеља Свога... Па зар је чудо што је тамо ништа о покајању разбојника у њиховим Јеванђељима није речено? А апостол Јован је своје Јеванђеље написао већ, како се вјерује, око 100. године по Христу, и тежио само да попуни оне празнине које су остале послије његових претходника. Он једва да и помиње разбојнике – само каже: „Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини“ (Јн 19,18). Зашто тако шкрто? Једноставно зато што је Лука већ детаљно писао о овоме! Дакле, Петар и Матеј су за догађаје на Голготи знали само из ријечи очевидаца, без детаља. Јован о њима није детаљно писао из другог разлога. Па како је Лука сазнао за све потанко? О томе смо већ рекли: он је себи у почетку поставио циљ да пажљиво проучи све догађаје јеванђеоске историје, прецизно тражи детаље – и интервјуише свакога ко је нешто знао. Већ смо видјели да је детаљно разговарао са Богородицом (због чега су епизоде из дјетињства Спаситеља уврштене у Јеванђеље по Луки). Он је несумњиво комуницирао са апостолом Јованом, коем је Христос упутио ријечи да се брине о Његовој Мајци. Мање је вјероватно, али нимало искључено, да је чак успио да пронађе оног капетана који је, видјевши шта се дешава [на Крсту], прославио Бога и рекао: „Заиста овај човјек бјеше праведник“ (Лк 23, 47). Пошто није био лични свједок јеванђеоских догађаја, Лука је уложио много напора да од очевидаца дозна о њима до свих детаља. И то чини његов расказ апсолутно увјерљивим. Укључујући и причу о покајању разбојника.  И како објаснити да само код Луке срећемо опис још једног важног догађаја – Вазнесење Господа Исуса Христа? Зар остали нису видјели како се Господ вазнео на небо?
Строго говорећи, помињање Вазнесења још увијек није само код Луке. Вазнесење се укратко помиње на крају Јеванђеља по Марку: “А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк 16,19). Друга ствар је да најстарији рукописи Јеванђеља по Марку немају овај завршетак. Многи библисти вјерују да су посљедњи редови Марковског јеванђеља (од ријечи: А Исус, васкрснувши рано у први дан недјеље ... и даље, односно цио фрагмент Мк 16, 9–20) накнадно додали преписивачи као кратак сажетак завршетака других јеванђеља, првенствено Лукиног. Наговјештаји предстојећег Вазнесења могу се видјети и у многим разговорима Христовим, које даје јеванђелист Јован: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“ (Јн 3, 13); „А шта ако видите Сина Човјечијега да одлази горе гдје је прије био?“ (Јн 6, 62); „И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи“ (Јн 12,32). (Посљедња од овдје цитираних ријечи често се тумачи као пророштво о Распећу, односно о вазнесењу на Крст). Да, и апостол Павле више пута говори о Исусу Христу, „који сједи здесна Бога Оца на небесима, изнад свакога началства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем“ (Еф 1, 20-21), као о „великом првосвештенику, који је прошао небеса“ (Јевр 4,14) итд. Али уопште, ово питање је логично: како се догодило да се, по ријечима Јована Златоустог, „Јован и Матеј уопште нису сјетили Вазнесења, већ га је Марко поменуо, али само успут“, а да је „само Лука наставио пуну причу до Вазнесења”? Луке, који, највјероватније, још није ни био присутан на самом Вазнесењу ... Можда бисмо се могли приближити одговору на ово питање ако мало промијенимо угао гледања на сам догађај Вазнесења. Уосталом, ми то често доживљавамо као опроштај Господњи са ученицима, па чак и појачан дивним „чудесним ефектима : „И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо“ (Лк 24, 51). Вазнесење нам се чини као нешто што је требало најсликовитије да се утисне у сјећање апостола – прво, као посљедњи пут када виде свог вољеног Учитеља, а друго, као једно од највећих чуда, да се упореди са вазнесењем на небо пророка Илије у огњеним колима (догађај који је својевремено предзначио Вазнесење Христово). Али чињеница је да сами апостоли Вазнесење уопште нису доживљавали као растанак са Христом! Овај догађај је за њих постао нешто сасвим супротно: од сада Господ увијек пребива са њима! Уосталом, небо на које се Христос вазнео уопште није она густоћа ваздуха коју визуелно доживљавамо као некакву плаву куполу изнад наших глава. Ово је слика оне Божанске славе у коју је ушао Син Човјечији; оног планинског свијета у којем Бог вјечно пребива и о коме не можемо ништа рећи својим оскудним људским језиком, али можемо само да поновимо за апостолом Павлом: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1Кор 2, 9). Свети оци, тумачећи ову јеванђеоску епизоду, не говоре о некаквом вертикалном кретању Исуса Христа у физичком простору, већ о нечем сасвим другом... Апостол Матеј закључује своје Јеванђеље снажним акордом:“и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт 28. 20). И то уопште није у нескладу са нарацијом јеванђелисте Луке. Само на први поглед може изгледати чудно да на мјесту гдје се чини да је ријеч о опроштају Господњем са ученицима и о Његовом вазнесењу негдје високо и далеко, на небо, звуче ове ријечи, потпуно супротне по значењу! Али у ствари, они само говоре о суштини Вазнесења: обувши се у Своју Божанску славу (сада већ – и као човјек!), Христос је у то увео Своје апостоле. Узневши се к вечном Богу Оцу, Син Човјечији је постао вјечно пребивајући међу људима. Није ни чудо што Лука додаје да су се апостоли вратили у Јерусалим са великом радошћу (Лк 24, 52). Они се не радују раздвајању, већ сусрету. Вазнесење је за апостоле постало коначни Сусрет са Христом, који од тада ништа није могло зауставити – ни Његова, нити њихова смрт. Сви јеванђелисти свједоче о овом Сусрету, о непрестаном присуству Господа међу нама. Аутор: ђакон Игор Цуканов/Припремио сајт вјеронаука. нет на основу овог извора:фома.ру |