Сазнај новости из
хришћанског свијета
Шта су три века? Са чим се то може упоредити? То је време које је протекло од Петра Великог до данас. То је као од битке за Полтаву до редовних избора у Државној Думи или Врховној Ради. Да ли је то велики историјски период? Веома велики! Огроман је не само у смислу година, сати и минута, већ што је још важније у погледу унутрашњег богатства тим догађајима! А треба да покушамо да замислимо бројне догађаје тако дугог периода, јер такав период раздваја догађаје од губитка Христовог Крста од Његовог проналаска и, према томе, његовог Воздвижења. Узмимо још триста година, додавши или узимајући неколико. Свуда ће ово бити једна или неколико епоха. Од открића Америке до Француске револуције има приближно толико година. Од Лутеранске реформације до Наполеона приближно је толико. Можда у Кини током ових година нису успели да смене династије и поремете метрику уобичајених стихова. Али у хришћанском свету током ових неких триста година одиграли су се бројни догађаји који су незамисливи за обичну свест. Такав је временски период од Христовог Васкрсења до проналаска Његовог Крста. То су три века током којих је Јерусалим сравњен до те мере да ниједан камен није лежао на камену, као што је и проречено. Онда је град обновљен, али са другим именом и без обнове Соломоновог храма, као и без сећања на Христово страдање и Васкрсење. Све најважније ствари повезане са Давидовим градом и Христом, сином Давидовим, биле су прекривене двоструким слојем заборава и намерног занемаривања. И управо током ових векова Црква је доживела период интензивног раста. Попут дрвета, раширила је корење у свим правцима. Тајинствено је расла, скривена од знатижељних очију, налик катакомбама, али продирући свуда: и у краљевским палатама и у колибама простих људи. Расла је без икакве подршке државе; напротив, у условима жестоког противљења државе која је периодично уступала место прогонима. „Али реч Божија не стаје“, и временом је Црква постала таква да је било немогуће не приметити је. Напокон је дошло време да се Пепељуга открије у свом пуном сјају. Прогон се стишао, цркве су расле, а цареви су се поклонили Часном Крсту. Тек тада се појавила помисао да се пронађе Крст Господњи. Нека ово буде једна од првих и главних лекција овог празника. Унутрашњи раст Цркве, њен стварни развој, био је могућ само под условима кршења или губитка њених најважнијих светих ствари, или немогућности њиховог отвореног поштовања. Црква је потом више пута изгубила своје свете ствари; изгубила их је с таквом боли и срамотом да је даље живети изгледало немогуће. Имами су предводили муслиманске молитве у Светој Софији у Цариграду. У напуштеној Светој Софији у Кијеву је под унијатима расло дрвеће, док су птице имале гнезда унутра. Зими и лети, до не тако давно, парили су базен хлором на месту Саборне цркве Христа Спаситеља. Али Црква је наставила да живи, губећи нешто споља, али стичући богатство изнутра. Тада је уследио још један историјски помак и ситуација се променила. Изгубљено је пронађено; запамћено је оно што је било заборављено; и поново је засјало оно што је изгледало заувек оцрњено. Да би место Христових страдања било крунисано црквом и да би се на земљи нашао Крст Откупљења, Бог је пронашао добру жену: царицу Јелену. Богу је увек потребан одређени неко ко не жели да дрема општим сном и ко неће патити од амнезије усред опште равнодушности. Такав је закон поновног рођења, јер се не могу сви одмах родити. Царица Јелена је кренула на путовање у Јерусалим. Пронашла је место Христовог страдања, на којем је тада пронађен храм Венерин. Чинило се да је то био храм „заштитника расипничких задовољстава“ на Голготи изграђен са демонском проницљивошћу. „Демонска оштроумност“ овде се односи на ову лукаву, злу праксу према којој ништа тако не гаси живот духа као разузданост. Разврат је горе оружје од многих ракета и топова, јер изгледа да оставља људе да живе, али их невидљиво убија, чинећи их неспособнима за било шта добро. Размислите о томе: Венерин храм стајао је много година на Голготи! *** Разузданост је спречавала Јевреје да поседују Земљу и безбедно путују по пустињи. Разузданост их је спречила да остану у земљи Израиљу; отишли су у ропство, сносећи казну за предају ритуалном разврату народа који их је окруживао. Разузданост увек спречава људе да верују, да се моле и не клону духом. То је сада део ње, такође, попут посластице; налази се у унутрашњости материце, квари човека, лишавајући га снаге и радости. Разузданост је један од главних непријатеља вере, јер Венерин храм није случајно настао на Голготи. Такође није случајно ни уништен. И велики је био онај који је наредио да се сравни са земљом! Само сећање на овај историјски догађај требало би да нам говори да ће, ако је Христов Крст негде заборављен, или непримећен или занемарен, нужно бити изграђен - а можда је већ изграђен - храм за приношење блудних жртава лажним боговима. Какве занимљиве поуке! Непријатељи Часног Крста газе по Голготи, али вера расте и шири се, не плашећи се ничега. Изнад Голготе стоји храм млитаве „богиње“, потпирујући ватру у крви „обичног“ човека. Пали дух даје себи утробу. Разузданост на светом месту је његова главна радост. Али Бог наређује и доводи свету особу која ће срушити тврђаву греха попут коцкица и узвисити веру у Господа. Такав је овај наш празник. Возвижење Часног Крста Господњег чини нас сличним Галатима, за које апостол Павле у својој посланици каже да је Христос, као, разапет пред њиховим очима. Таква им је била вера кад су први пут чули добру вест. Невин Син Божји висио је као да им је пред очима на Крсту! Тако би се и тајинство Голготе требала одвијати пред нашим очима на овај празник. У Цркви видимо како се крст диже и спушта, док се не јави у свим правцима наизменично Ми пратимо Његов освећени покрет понављајући: „Господе, помилуј!“ И нека речи још једне молитве одзвањају у душама верних током овог времена: „Крст се уздиже и духови поднебесја падају! Крст се спушта и зли су сви престрављени, јер силу Крста виде као осветљење! “ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор Слава месне заједнице Зајача у општини Лозница обележена је онако како се само пожелети може. Поштујући све здравствене мере, наша школа је одлучила да да свој допринос овом великом догађају за мештане, тако да смо осмислили активности кроз интегрисану амбијенталну наставу у школи, а мањи број деце је учествовао у културно-уметничком програму који је обележен после часова у порти цркве Светог великомученика Георгија. Интегрисану амбијенталну наставу организовали су вероучитељи Бранко Поповић и Тијана Васић, наставница енглеског Сања Симић де Граф, учитељице Миланка Васиљевић и Светлана Ђурић и наставница математике Мирјана Милићевић. Културно-уметнички програм у порти цркве осмислила је учитељица Миланка Васиљевић а мини квиз посвећен Богородици Сања Симић де Граф. За техничку подршку и фотографију био је задужен колега Мирослав Секулић, а директорица Анета Ракић била нам је огромна подршка у реализацији и праћењу свих активности. Сама интегрисана настава одржана је на занимљив начин. Вероучитељи су одржали предавање везано за Рождество Пресвете Богородице-Малу Госпојину. Наставница енглеског је осмислила интерактивну укрштеницу користећи образовни веб-алат за израду укрштеница коју можете радити онлајн на следећем линку: https://www.classtools.net/crossword/202009-BKAchT а можете је и одштампати и радити у папирној форми. Ово јако практично јер се може користити и у настави на даљину и у редовној настави, а укрштеницу могу радити сви који то желе и на тај начин учити корисне ствари из Веронауке. На Енглеском језику радили смо анализу текста на енглеском језику који је везан за Малу Госпојину тако што су ученици имали задатак да објасне значење неких термина, да подвуку именице и да кажу множину тих именица, да подвуку неправилне глаголе и да напишу њихове инфинитиве, да изаберу тачан одговор из теста вишеструког избора. Учитељице су на српском језику обрађивале врсте речи кроз песме о Богородици, а наставница математике осмислила је текстуалне задатке везане за Богородицу са основним рачунским операцијама – на пример да израчунају колико је година имала Богородица код неких кључних догађаја где су ученици повезивали догађаје пре нове ере и нове ере, а мали трик био је у томе да се не рачуна нулта година. Уследио је културно-уметнички програм у ком су учествовали неки ученици ОШ ,,Вук Караџић“, ИО Зајача. По завршеним часовима, ученици учесници у приредби отишли су са својим наставницима у порту цркве у којој се одржавао културно-уметнички програм. Деца обучена у народне ношње-нашминкана лепотом дечје душе, из свег срца, дирљиво, певали су песме посвећене Богородици и нашем свестрадалном Косову за које сви усрдно молимо нашу Богомајку. После културно-уметничког програма уследио је мини-квиз са одговорима вишеструког избора и асоцијацијом. Деца су показала знање којег се ми старији можемо постидети-толико љубави према Веронауци, толико радости да свако од њих каже тачан одговор, толико љубави! Слава Господу за овај диван дан који нам је подарио и Пресветој Богородици која нас је позвала и призвала Господу и показала којим путем ићи-ко је ученик, ко је Учитељ и шта је Наука, која нам је показала како треба мотивисати децу да уче на радост својих наставника и да буду васпитана на радост својих родитеља, која нас је научила да нема ништа лепше од васпитаног детета које поштује своје ауторитете, и да школа није само школа, већ једна од учионица цркве и да је свака наука од Господа без кога ништа у животу не можемо чинити! Овај диван догађај спојио је школу, цркву, руководиоце месне заједнице и мирјане-баш онако као што то треба да буде увек, да се саберемо и да дамо славу Господу молитвама Прсвете, Пречисте и Преблагословене Богородице, и тек онда ћемо осетити Царство Небеско да је ту, у нама, како нам је сам Господ и говорио. Господу Богу слава и хвала за све! Погледај фотографије Огроман крст подигнут је у понедјељак, 14. септембра, испред манастира Аја Скепи-Света Параскева у Неа Виси, који је видљив са турске стране, извјештава orthodoxtimes. Нико од оних који су замислили ту идеју никада није могао ни да замисли да ће то изазвати гњев Турака. Постављање крста, високог 3 и широког 2 метра, није прошло незапажено од провладиног турског листа Yeni Şafak, који је у чланку написао да је постављање крста провокативна акција према муслиманима који живе у близини границе са Грчком. Огроман крст, симбол православља, краси двориште манастира Аја Скепи - Света Параскева у Неа Виси, који је неколико стотина метара удаљен од грчко-турске границе. Инаугурација је одржана прошлог понедјељка, 14. септембра, на празник Воздвижења Часног крста и привукла је много људи из градова и села Евроса и из читавог региона Тракије. Превод: вјеронаука.нет У издању Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, а с Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома, изашао је из штампе Уџбеник Православне вјеронауке за 1. разред средње школе, аутора проф. др Владимира Ступара. Рецензенти овог уџбеника су били протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого и Бошко Ерић. Уџбеник је урађен у формату Б5 на 110 страна, а подијељен је на четири наставне тема: Свето откривење, Тајна Цркве, Свете тајне и Света Литургија и О посту и празницима. Кроз четири наставне теме представљено је православно учење о Божјем откривењу људима и свијету, о Светим тајнама Цркве кроз које учествујемо у заједници са Богом и о значају поста и празника у животу православних хришћана. Дакле, ученици ће кроз овај уџбеник бити упознати са смислом и могућношћу богопознања као и са значајем Господњег оваплоћења у божанској икономији, препознаће улогу Цркве као заједнице љубави Бога и човјека, спознаће смисао и значај учешћа у Светим тајнама Цркве кроз које остварујемо јединство са Богом, али ће препознати и важност поста и црквених празника у нашем спасењу. Осим наведеног, аутор кроз садржај овог уџбеника настоји да богословска учења тумачи догматски исправно користећи углавном језик прилагођен узрасту ученика. Такође, своје казивање аутор допуњава конструктивним и садржајним цитатима Светог писма и примјерима из свакодневног живота, са чиме подстиче ученичко интересовање и даље њихово богословско истраживање. Инспектор-просвјетни савјетник за Православну вјеронауку др Славољуб Лукић Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем данас на празник Рођења Пресвете Богородице служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника и ћакона епархије бањалучке у манастиру Осовица. Празнично сабрање је увеличано рукоположењем сабрата осовичког братства јерођакона Филарета (Шарића) у свештенички чин. Преосвећени владика је у својој архипастирској бесједи поучио вјерни народ о величини данашњега празника истакнувши важност библијске улоге Оне која је благословена међу женама, и читавом циклусу празника који прате Њен небоземни живот. Манастир Осовица је и сам посвећен Пресветој Дјеви Марији, који у свом саборном храму чува икону Богородице Тројеручице са Свете Горе, којој се мноштво вјерног народа молитвено обраћа и моли. Извор: инстаграм налог епархије бањалучке Завршен мозаик на 15.000 квадратних метара До краја октобра требало би да буду готови и радови на унутрашњем уређењу врачарске светиње, објашњава за „Политику” њен старешина владика Стефан. Један од највећих у свету, јединствен по много чему, мозаик храма Светог Саве на 15.000 квадратних метара завршен је. Дорађују се још само ситнице, а до краја октобра очекује се да буду готови и остали унутрашњи радови у врачарској светињи. Упркос пандемији вируса корона, која је на тренутак потпуно зауставила све, а сада и успорила бројне активности, викарни Епископ ремезијански Стефан, старешина храма Светог Саве, каже за „Политику” да радови иду планираним током. Он додаје да је тренутно 200 радника у храму, поставља се централни полијелеј у самој светињи, а испред ње плато се поплочава и уређује прилепским каменом. Ускоро ће стићи и бронзана улазна врата на којима је исписана молитва на 24 језика, па би уређење врачарске светиње требало да буде готово до најављеног доласка високе делегације Руске Федерације, коју ће предводити председник Владимир Путин. -Када градимо овако велики храм, посвећен Светоме Сави и Христу самим тим, ми га градимо и подижемо за сваког човека. А када говоримо о српском народу, нема већег Србина од Светог Саве. Свако ко говори о његовој градњи, треба да разуме да гради храм своме ђеду јер Свети Сава је свакоме од нас ђед. Не можемо рећи: то се гради за цркву, не. Подижемо храм за Србију, за српски народ. То ће бити највећи амбасадор нашег народа и наше државе, биће амбасадор за свакога и оног који није верујући и оног ко је друге нације. Прошле године више од 70 одсто посетилаца били су људи других нација, Кинези, Јапанци, Турци, Италијани, Шпанци… Беспотребно је питање зашто се храм гради, ми то радимо зато што је то најбољи темељ наше будућности, истиче владика Стефан. Сада када су радови на уређењу храма већ на самом крају, пажња ће бити усмерена на представљање врачарске светиње и њеног значаја свима онима који у њу долазе. Невероватна је његова спољашња лепота, али желимо да упознамо друге с оним што храм чини храмом, додаје епископ ремезијански. -Пре годину и по дана основали смо професионални хор који се сада спрема за отварање храма, ту су наши мозаици, архитектура храма… Желимо да задовољимо потребу за културом, уметношћу, али пре свега за највећим уметником који је створио човека и свет, за Господом. Наш је задатак да покажемо да је најлепша душа човекова када се налази у тако лепом храму. Да се свако осети да је добродошао у ову кућу и да је та кућа за њега, каже владика Стефан. Од освештања темеља храма до завршних радова на велелепном мозаику прошло је више од осамдесет година градње и напора у које су уткани бројни неимари: патријарси, црквени великодостојници, свештеници, архитекте, инжењери, уметници, али и обични грађани који су својим прилозима помагали да Београд добије један од својих препознатљивих симбола – храм Светог Саве. Њега краси вероватно највећи мозаик у православном свету и један од највећих у сакралним објектима уопште, на којем је радило око 200 мозаичара из Русије, као и уметници из Србије, под руководством академског сликара Николаја Мухина. Постављање је почело освећењем делова мозаика и симболичним постављањем првих каменчића у композицију Вазнесења Господњег. Прве коцкице од кобалта у мозаичку композицију у куполи, чија је укупна тежина импозантних 40 тона, утиснули су патријарх Иринеј, тадашњи председник Србије Томислав Николић, министар културе Владан Вукосављевић и престолонаследник Александар Карађорђевић. Поставити мозаик на тако велику површину био је захтеван и неизвестан подухват. Као што је својевремено вештину, велико знање и умеће захтевало постављање централне куполе на храм Светог Саве. Права грађевинска акробација и јединствена прилика да се стручњаци окушају, а радозналци са стране пропрате подизање куполе тешке невероватних 4.000 тона на висину од 40 метара. Био је то грађевински догађај године 1989. Купола је подизана укупно 20 дана, посао је завршен уочи Видовдана 26. јуна, када је одржана прва Литургија под сводовима храма. Подизање куполе врачарског храма пратио је са земље огроман број посматрача, око 1.000 инжењера из целе земље и света, а снимало га је пет светских телевизијских станица. На Видовдан је те 1989. над Београдом засијао крст са централне куполе светосавског храма, с постољем висок 12 метара. Он је један од 18 крстова храма Светог Саве. На Божићној Литургији 2002. године први пут су се огласила нова звона на богомољи. Храм их има 49, допремљена су из Инсбрука крајем 2001, а од четири највећа клатећа звона, најтеже има 6.128 килограма. Сваког дана у подне свирају Светосавску химну. Свако има свог дародавца чија су имена уписана на њима, а она већа украшена су са четири орнамента. Тако се на великим и средњим звонима налази печат Светог Саве, византијски орао, многокрсник са ознакама Исус Христос побеђује (ИС-ХС-НИ-КА) и лик Светог Саве. Врачарска светосавска звона су звонила, као што је то иначе обичај на православним храмовима, у добру и у злу, оглашавала су долазак великих црквених празника, позивала на литургије и молебне. Звонила су за спас цркава на Косову и Метохији, али и за изгорелу катедралу Нотр Дам у Паризу. Некима је сметало што кроз поштанске марке помажу градњу храма Светог Саве, други су се питали зашто су звона за ову светињу купљена у Аустрији, а не у Русији, трећима није било право што баш Руси раде мозаик. Кроз шуму заједљивих замерки и оправданих питања, ратове и бомбардовања, економске и политичке кризе, вођен неким другим силама, Светосавски храм је непрестано растао, некад спорије, некад брже, забринут само за једну ствар: како да вечито стреми небу. Извор Интерфакс - Московска патријаршија поздравља избор француског глумца Жерара Депардјеа, који је православље усвојио у руској цркви у Паризу. Раније је Депардјеу усвојио ислам, будизам, а након преласка у православље рекао је да сада за потпуност мора усвојити јудаизам. Шеф синодског одјељења за спољне црквене односе митрополит волоколамски Иларион пожилео је глумцу да православље постане његов коначни избор. „Ако је дугом путу вјерске потраге претходио овај избор, драго ми је да је тај пут завршен у православљу“, рекао је он у емисији "Црква и свијет" на ТВ каналу Росија-24. Према јерарху, православље је традиција која омогућава било коме да оствари духовни и морални потенцијал и представља „ризницу у коју можете да се ослањате цијелог свог живота“. Митрополит је Депардјеа назвао једним од највећих глумаца 20. вијека и поменуо једну од његових улога - улогу пуковника Шабера- у филмској верзији Балзаковог романа "Пуковник Шабер". "Дивим се дубини коју је Жерар Депардје показао када је играо улогу. И желим да он приступи православној вјери са истом дубином и озбиљношћу и да ће му православна вјера манифестовати све своје димензије онако како се отвара пред искреним вјерником," рекао је руски православни јерарх. Превод: Вјеронаука.нет ЉубЕЋИ непријатеља свог промениће вам СЕ живот |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
September 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|