​Шта су три века? Са чим се то може упоредити? То је време које је протекло од Петра Великог до данас. То је као  од битке за Полтаву до редовних избора у Државној Думи или Врховној Ради. Да ли је то велики историјски период? Веома велики! Огроман је не само у смислу година, сати и минута, већ што је још важније у погледу унутрашњег богатства тим догађајима! А треба да покушамо да замислимо бројне догађаје тако дугог периода, јер такав период раздваја догађаје од губитка Христовог Крста од Његовог проналаска и, према томе, његовог Воздвижења. Узмимо још триста година, додавши или узимајући неколико. Свуда ће ово бити једна или неколико епоха. Од открића Америке до Француске револуције има приближно толико година. Од Лутеранске реформације до Наполеона приближно је толико. Можда у Кини током ових година нису успели да смене династије и поремете метрику уобичајених стихова. Али у хришћанском свету током ових неких триста година одиграли су се бројни догађаји који су незамисливи за обичну свест. Такав је временски период од Христовог Васкрсења до проналаска Његовог Крста. То су три века током којих је Јерусалим сравњен до те мере да ниједан камен није лежао на камену, као што је и проречено. Онда је град обновљен, али са другим именом и без обнове Соломоновог храма, као и без сећања на Христово страдање и Васкрсење. Све најважније ствари повезане са Давидовим градом и Христом, сином Давидовим, биле су прекривене двоструким слојем заборава и намерног занемаривања. И управо током ових векова Црква је доживела период интензивног раста. Попут дрвета, раширила је корење у свим правцима. Тајинствено је расла, скривена од знатижељних очију, налик катакомбама, али продирући свуда: и у краљевским палатама и у колибама простих људи. Расла је без икакве подршке државе; напротив, у условима жестоког противљења државе која је периодично уступала место прогонима. „Али реч Божија не стаје“, и временом је Црква постала таква да је било немогуће не приметити је. Напокон је дошло време да се Пепељуга открије у свом пуном сјају. Прогон се стишао, цркве су расле, а цареви су се поклонили Часном Крсту. Тек тада се појавила помисао да се пронађе Крст Господњи.
Нека ово буде једна од првих и главних лекција овог празника. Унутрашњи раст Цркве, њен стварни развој, био је могућ само под условима кршења или губитка њених најважнијих светих ствари, или немогућности њиховог отвореног поштовања. Црква је потом више пута изгубила своје свете ствари; изгубила их је с таквом боли и срамотом да је даље живети изгледало немогуће. Имами су предводили муслиманске молитве у Светој Софији у Цариграду. У напуштеној Светој Софији у Кијеву је под унијатима расло дрвеће, док су птице имале гнезда унутра. Зими и лети, до не тако давно, парили су базен хлором на месту Саборне цркве Христа Спаситеља. Али Црква је наставила да живи, губећи нешто споља, али стичући богатство изнутра.
Тада је уследио још један историјски помак и ситуација се променила. Изгубљено је пронађено; запамћено је оно што је било заборављено; и поново је засјало оно што је изгледало заувек оцрњено. Да би место Христових страдања било крунисано црквом и да би се на земљи нашао Крст Откупљења, Бог је пронашао добру жену: царицу Јелену. Богу је увек потребан одређени неко ко не жели да дрема општим сном и ко неће патити од амнезије усред опште равнодушности. Такав је закон поновног рођења, јер се не могу сви одмах родити.
Царица Јелена је кренула на путовање у Јерусалим. Пронашла је место Христовог страдања, на којем је тада пронађен храм Венерин. Чинило се да је то био храм „заштитника расипничких задовољстава“ на Голготи изграђен са демонском проницљивошћу. „Демонска оштроумност“ овде се односи на ову лукаву, злу праксу према којој ништа тако не гаси живот духа као разузданост. Разврат је горе оружје од многих ракета и топова, јер изгледа да оставља људе да живе, али их невидљиво убија, чинећи их неспособнима за било шта добро. Размислите о томе: Венерин храм стајао је много година на Голготи!
***
Разузданост је спречавала Јевреје да поседују Земљу и безбедно путују по пустињи. Разузданост их је спречила да остану у земљи Израиљу; отишли су у ропство, сносећи казну за предају ритуалном разврату народа који их је окруживао. Разузданост увек спречава људе да верују, да се моле и не клону духом. То је сада део ње, такође, попут посластице; налази се у унутрашњости материце, квари човека, лишавајући га снаге и радости. Разузданост је један од главних непријатеља вере, јер Венерин храм није случајно настао на Голготи. Такође није случајно ни уништен. И велики је био онај који је наредио да се сравни са земљом!
Само сећање на овај историјски догађај требало би да нам говори да ће, ако је Христов Крст негде заборављен, или непримећен или занемарен, нужно бити изграђен - а можда је већ изграђен - храм за приношење блудних жртава лажним боговима. Какве занимљиве поуке! Непријатељи Часног Крста газе по Голготи, али вера расте и шири се, не плашећи се ничега. Изнад Голготе стоји храм млитаве „богиње“, потпирујући ватру у крви „обичног“ човека. Пали дух даје себи утробу. Разузданост на светом месту је његова главна радост. Али Бог наређује и доводи свету особу која ће срушити тврђаву греха попут коцкица и узвисити веру у Господа. Такав је овај наш празник. Возвижење Часног Крста Господњег чини нас сличним Галатима, за које апостол Павле у својој посланици каже да је Христос, као, разапет пред њиховим очима. Таква им је била вера кад су први пут чули добру вест. Невин Син Божји висио је као да им је пред очима на Крсту! Тако би се и тајинство Голготе требала одвијати пред нашим очима на овај празник. У Цркви видимо како се крст диже и спушта, док се не јави у свим правцима наизменично
Ми пратимо Његов освећени покрет понављајући: „Господе, помилуј!“ И нека речи још једне молитве одзвањају у душама верних током овог времена: „Крст се уздиже и духови  поднебесја падају! Крст се спушта и зли су сви престрављени, јер силу Крста виде као осветљење! “
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / Извор

​Слава месне заједнице Зајача у општини Лозница  обележена је онако како се само пожелети може. Поштујући све здравствене мере, наша школа је одлучила да да свој допринос овом великом догађају за мештане, тако да смо осмислили активности кроз интегрисану амбијенталну наставу у школи, а мањи број деце је учествовао у културно-уметничком програму који је обележен после часова у порти цркве Светог великомученика Георгија. Интегрисану амбијенталну наставу организовали су вероучитељи Бранко Поповић и Тијана Васић, наставница енглеског Сања Симић де Граф, учитељице Миланка Васиљевић и Светлана Ђурић и наставница математике Мирјана Милићевић. Културно-уметнички програм у порти цркве осмислила је учитељица Миланка Васиљевић а мини квиз посвећен Богородици Сања Симић де Граф. За техничку подршку и фотографију био је задужен колега Мирослав Секулић, а директорица Анета Ракић била нам је огромна подршка у реализацији и праћењу свих активности. Сама интегрисана настава одржана је на занимљив начин. Вероучитељи су одржали предавање везано за Рождество Пресвете Богородице-Малу Госпојину. Наставница енглеског је осмислила интерактивну укрштеницу користећи образовни веб-алат за израду укрштеница коју можете радити онлајн на следећем линку: https://www.classtools.net/crossword/202009-BKAchT а можете је и одштампати и радити у папирној форми. Ово јако практично јер се може користити и у настави на даљину и у редовној настави, а укрштеницу могу радити сви који то желе и на тај начин учити корисне ствари из Веронауке. На Енглеском језику радили смо анализу текста на енглеском језику који је везан за Малу Госпојину тако што су ученици имали задатак да објасне значење неких термина, да подвуку именице и да кажу множину тих именица, да подвуку неправилне глаголе и да напишу њихове инфинитиве, да изаберу тачан одговор из теста вишеструког избора. Учитељице су на српском језику обрађивале врсте речи кроз песме о Богородици, а наставница математике осмислила је текстуалне задатке везане за Богородицу са основним рачунским операцијама – на пример да израчунају колико је година имала Богородица код неких кључних догађаја где су ученици повезивали догађаје пре нове ере и нове ере, а мали трик био је у томе да се не рачуна нулта година. Уследио је културно-уметнички програм у ком су учествовали неки ученици ОШ ,,Вук Караџић“, ИО Зајача. По завршеним часовима, ученици учесници у приредби отишли су са својим наставницима у порту цркве у којој се одржавао културно-уметнички програм. Деца обучена у народне ношње-нашминкана лепотом дечје душе, из свег срца, дирљиво, певали су песме посвећене Богородици и нашем свестрадалном Косову за које сви усрдно молимо нашу Богомајку. После културно-уметничког програма уследио је мини-квиз са одговорима вишеструког избора и асоцијацијом. Деца су показала знање којег се ми старији можемо постидети-толико љубави према Веронауци, толико радости да свако од њих каже тачан одговор, толико љубави! Слава Господу за овај диван дан који нам је подарио и Пресветој Богородици која нас је позвала и призвала Господу и показала којим путем ићи-ко је ученик, ко је Учитељ и шта је Наука, која нам је показала како треба мотивисати децу да уче на радост својих наставника и да буду васпитана на радост својих родитеља, која нас је научила да нема ништа лепше од васпитаног детета које поштује своје ауторитете, и да школа није само школа, већ једна од учионица цркве и да је свака наука од Господа без кога ништа у животу не можемо чинити! Овај диван догађај спојио је школу, цркву, руководиоце месне заједнице и мирјане-баш онако као што то треба да буде увек, да се саберемо и да дамо славу Господу молитвама Прсвете, Пречисте и Преблагословене Богородице, и тек онда ћемо осетити Царство Небеско да је ту, у нама, како нам је сам Господ и говорио. Господу Богу слава и хвала за све! Погледај фотографије 

​Огроман крст подигнут је у понедјељак, 14. септембра, испред манастира Аја Скепи-Света Параскева у Неа Виси, који је видљив са турске стране, извјештава orthodoxtimes. Нико од оних који су замислили ту идеју никада није могао ни да замисли да ће то изазвати гњев Турака. Постављање крста, високог 3 и широког 2 метра, није прошло незапажено од провладиног турског листа Yeni Şafak, који је у чланку написао да је постављање крста провокативна акција према муслиманима који живе у близини границе са Грчком. Огроман крст, симбол православља, краси двориште манастира Аја Скепи - Света Параскева у Неа Виси, који је неколико стотина метара удаљен од грчко-турске границе. Инаугурација је одржана прошлог понедјељка, 14. септембра, на празник Воздвижења Часног крста и привукла је много људи из градова и села Евроса и из читавог региона Тракије.
Превод: вјеронаука.нет

У издању Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, а с Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома, изашао је из штампе Уџбеник Православне вјеронауке за 1. разред средње школе, аутора проф. др Владимира Ступара. Рецензенти овог уџбеника су били протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого и Бошко Ерић.    Уџбеник је урађен у формату Б5 на 110 страна, а подијељен је на четири наставне тема: Свето откривење, Тајна Цркве, Свете тајне и Света Литургија и О посту и празницима. Кроз четири наставне теме представљено је православно учење о Божјем откривењу људима и свијету, о Светим тајнама Цркве кроз које учествујемо у заједници са Богом и о значају поста и празника у животу православних хришћана. Дакле, ученици ће кроз овај уџбеник бити упознати са смислом и могућношћу богопознања као и са значајем Господњег оваплоћења у божанској икономији, препознаће улогу Цркве као заједнице љубави Бога и човјека, спознаће смисао и значај учешћа у Светим тајнама Цркве кроз које остварујемо јединство са Богом, али ће препознати и важност поста и црквених празника у нашем спасењу. Осим наведеног, аутор кроз садржај овог уџбеника настоји да богословска учења тумачи догматски исправно користећи углавном језик прилагођен узрасту ученика. Такође, своје казивање аутор допуњава конструктивним и садржајним цитатима Светог писма и примјерима из свакодневног живота, са чиме подстиче ученичко интересовање и даље њихово богословско истраживање.
Инспектор-просвјетни савјетник за Православну вјеронауку др Славољуб Лукић

Његово ​Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем данас на празник Рођења Пресвете Богородице служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника и ћакона епархије бањалучке у манастиру Осовица. Празнично сабрање је увеличано рукоположењем сабрата осовичког братства јерођакона Филарета (Шарића) у свештенички чин.

Преосвећени владика је у својој архипастирској бесједи поучио вјерни народ о величини данашњега празника истакнувши важност библијске улоге Оне која је благословена међу женама, и читавом циклусу празника који прате Њен небоземни живот.
Манастир Осовица је и сам посвећен Пресветој Дјеви Марији, који у свом саборном храму чува икону Богородице Тројеручице са Свете Горе, којој се мноштво вјерног народа молитвено обраћа и моли.
Извор: инстаграм налог епархије бањалучке

Завршен мозаик на 15.000 квадратних метара До краја октобра требало би да буду готови и радови на унутрашњем уређењу врачарске светиње, објашњава за „Политику” њен старешина владика Стефан. Један од највећих у свету, јединствен по много чему, мозаик храма Светог Саве на 15.000 квадратних метара завршен је. Дорађују се још само ситнице, а до краја октобра очекује се да буду готови и остали унутрашњи радови у врачарској светињи. Упркос пандемији вируса корона, која је на тренутак потпуно зауставила све, а сада и успорила бројне активности, викарни Епископ ремезијански Стефан, старешина храма Светог Саве, каже за „Политику” да радови иду планираним током. Он додаје да је тренутно 200 радника у храму, поставља се централни полијелеј у самој светињи, а испред ње плато се поплочава и уређује прилепским каменом. Ускоро ће стићи и бронзана улазна врата на којима је исписана молитва на 24 језика, па би уређење врачарске светиње требало да буде готово до најављеног доласка високе делегације Руске Федерације, коју ће предводити председник Владимир Путин. 
-Када градимо овако велики храм, посвећен Светоме Сави и Христу самим тим, ми га градимо и подижемо за сваког човека. А када говоримо о српском народу, нема већег Србина од Светог Саве. Свако ко говори о његовој градњи, треба да разуме да гради храм своме ђеду јер Свети Сава је свакоме од нас ђед. Не можемо рећи: то се гради за цркву, не. Подижемо храм за Србију, за српски народ. То ће бити највећи амбасадор нашег народа и наше државе, биће амбасадор за свакога и оног који није верујући и оног ко је друге нације. Прошле године више од 70 одсто посетилаца били су људи других нација, Кинези, Јапанци, Турци, Италијани, Шпанци… Беспотребно је питање зашто се храм гради, ми то радимо зато што је то најбољи темељ наше будућности, истиче владика Стефан. Сада када су радови на уређењу храма већ на самом крају, пажња ће бити усмерена на представљање врачарске светиње и њеног значаја свима онима који у њу долазе. Невероватна је његова спољашња лепота, али желимо да упознамо друге с оним што храм чини храмом, додаје епископ ремезијански.
-Пре годину и по дана основали смо професионални хор који се сада спрема за отварање храма, ту су наши мозаици, архитектура храма… Желимо да задовољимо потребу за културом, уметношћу, али пре свега за највећим уметником који је створио човека и свет, за Господом. Наш је задатак да покажемо да је најлепша душа човекова када се налази у тако лепом храму. Да се свако осети да је добродошао у ову кућу и да је та кућа за њега, каже владика Стефан.
Од освештања темеља храма до завршних радова на велелепном мозаику прошло је више од осамдесет година градње и напора у које су уткани бројни неимари: патријарси, црквени великодостојници, свештеници, архитекте, инжењери, уметници, али и обични грађани који су својим прилозима помагали да Београд добије један од својих препознатљивих симбола – храм Светог Саве. Њега краси вероватно највећи мозаик у православном свету и један од највећих у сакралним објектима уопште, на којем је радило око 200 мозаичара из Русије, као и уметници из Србије, под руководством академског сликара Николаја Мухина. Постављање је почело освећењем делова мозаика и симболичним постављањем првих каменчића у композицију Вазнесења Господњег. Прве коцкице од кобалта у мозаичку композицију у куполи, чија је укупна тежина импозантних 40 тона, утиснули су патријарх Иринеј, тадашњи председник Србије Томислав Николић, министар културе Владан Вукосављевић и престолонаследник Александар Карађорђевић.
Поставити мозаик на тако велику површину био је захтеван и неизвестан подухват. Као што је својевремено вештину, велико знање и умеће захтевало постављање централне куполе на храм Светог Саве. Права грађевинска акробација и јединствена прилика да се стручњаци окушају, а радозналци са стране пропрате подизање куполе тешке невероватних 4.000 тона на висину од 40 метара. Био је то грађевински догађај године 1989. Купола је подизана укупно 20 дана, посао је завршен уочи Видовдана 26. јуна, када је одржана прва Литургија под сводовима храма. Подизање куполе врачарског храма пратио је са земље огроман број посматрача, око 1.000 инжењера из целе земље и света, а снимало га је пет светских телевизијских станица. На Видовдан је те 1989. над Београдом засијао крст са централне куполе светосавског храма, с постољем висок 12 метара. Он је један од 18 крстова храма Светог Саве. На Божићној Литургији 2002. године први пут су се огласила нова звона на богомољи. Храм их има 49, допремљена су из Инсбрука крајем 2001, а од четири највећа клатећа звона, најтеже има 6.128 килограма. Сваког дана у подне свирају Светосавску химну. Свако има свог дародавца чија су имена уписана на њима, а она већа украшена су са четири орнамента. Тако се на великим и средњим звонима налази печат Светог Саве, византијски орао, многокрсник са ознакама Исус Христос побеђује (ИС-ХС-НИ-КА) и лик Светог Саве. Врачарска светосавска звона су звонила, као што је то иначе обичај на православним храмовима, у добру и у злу, оглашавала су долазак великих црквених празника, позивала на литургије и молебне. Звонила су за спас цркава на Косову и Метохији, али и за изгорелу катедралу Нотр Дам у Паризу. Некима је сметало што кроз поштанске марке помажу градњу храма Светог Саве, други су се питали зашто су звона за ову светињу купљена у Аустрији, а не у Русији, трећима није било право што баш Руси раде мозаик. Кроз шуму заједљивих замерки и оправданих питања, ратове и бомбардовања, економске и политичке кризе, вођен неким другим силама, Светосавски храм је непрестано растао, некад спорије, некад брже, забринут само за једну ствар: како да вечито стреми небу. Извор

Руска црква жели Депардјеу да се, у својој духовној потрази, заустави на православљу

Москва, 21. септембра, Интерфакс - Московска патријаршија поздравља избор француског глумца Жерара Депардјеа, који је православље усвојио у руској цркви у Паризу.

Раније је Депардјеу усвојио ислам, будизам, а након преласка у православље рекао је да сада за потпуност мора усвојити јудаизам.

Шеф синодског одјељења за спољне црквене односе митрополит волоколамски Иларион пожилео је глумцу да православље постане његов коначни избор. „Ако је дугом путу вјерске потраге претходио овај избор, драго ми је да је тај пут завршен у православљу“, рекао је он у емисији "Црква и свијет" на ТВ каналу Росија-24.

Према јерарху, православље је традиција која омогућава било коме да оствари духовни и морални потенцијал и представља „ризницу у коју можете да се ослањате цијелог свог живота“.

Митрополит је Депардјеа назвао једним од највећих глумаца 20. вијека и поменуо једну од његових улога - улогу пуковника Шабера- у филмској верзији Балзаковог романа "Пуковник Шабер". "Дивим се дубини коју је Жерар Депардје показао када је играо улогу. И желим да он приступи православној вјери са истом дубином и озбиљношћу и да ће му православна вјера манифестовати све своје димензије онако како се отвара пред искреним вјерником," рекао је руски православни јерарх.
​Превод: Вјеронаука.нет

Кад узмете у обзир ствари које православље захтева од вас - пост, молитву, одлазак у цркву, учење итд. - то је прилично захтеван посао. Шта би још неко могао тражити од вас? Па, ако мислите да су ове ствари тешке, слушајте Исуса:
,,И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима“ (Лк 6,32-35).
​
Љубити своје непријатеље? Исус се сигурно шали. Заправо, не, а Он је своје речи преточио у дело, чак и до Крста. Често не волим и људе које називам пријатељима. Не знам како бих у свету требало да волим своје непријатеље. Реч „непријатељ“ значи некога кога не волим или заправо презирем. Како да га волим? Које људско биће нема непријатеља?

Вођа мафије на острву Сицилија био је на самрти. Позвао је локалног свештеника да дође да га види и саслуша његову исповест. Одлучио је да жели да се измири с Богом пре него што умре. Дошао је свештеник и, пре него што је почео да дели свете тајне, рекао је: „Део припреме за смрт је тај да треба опростити свим непријатељима. Мафијашки вођа је рекао, ,,Оче, немам непријатеља." Свештеник је био изненађен и рекао: „То је невероватно! После свих година вашег насилног и злочиначког живота, морате имати непријатеље! “ Мафијаш је одговорио: „Не, оче, заиста немам непријатеља. Све сам их побио “. (О. Андреј Харман)
​
Исус није на то мислио, али постоји ли начин на који можемо заволети своје непријатеље? Отац Андреј Хармон, парохијски свештеник Антиохијске православне цркве Светог Матеја, Северни Ројалтон, Охајо предлаже следеће:
1. Молите се - питам се колико често помислимо да се молимо за своје непријатеље. Зашто се молити за њих? Углавном зато што само Бог може излечити ране срца. Молећи се за своје непријатеље, наша срца могу бити излечена.
2. Заблагодарите Богу на нечем добром у вези с вашим непријатељем - Склони смо да о нашим непријатељима сматрамо особама лишеним било чега доброг. Чињеница је да они нису ништа више зли од нас, а ми верујемо да у нама постоји неко добро. Задржавање на добром, а не на злом може довести до  спознаје да смо попут свог непријатеља мешавина добра и зла. Можда је моје зло допринело сукобу. Можда сам, сећајући неправде, заборавио улогу коју сам одиграо и учинио да мој непријатељ буде више негативац него што заслужује.
3. Преусмерите свој гнев - Једна од великих препрека ка стварању мира је гнев. Због гнева нећемо саслушати ниједан предлог да је помирење могуће. Шта значи преусмерити гнев? Значи усмерити гнева против корена греха у сопственом срцу, уместо према људима који нас вређају. Да смо то учинили, ускоро бисмо постали свеци. Питајте светог Мојсија Мурина.
4. Опходите се племенито према непријатељима – На самом крају, Исус нам каже да није довољно чинити добро људима који нам се допадају. Морамо учинити нешто добро својим непријатељима, као што је окренути други образ или прећи додатну миљу. Треба да будемо попут нашег Оца који је добар према злима, као и према праведницима; који даје киши да пада на поља праведника и неправедника. Дакле, Исус је рекао да би требало да будемо попут Оца. Чинећи добре ствари, можда ћемо сазнати да можемо променити нечије срце и стећи пријатеља. Могли бисмо открити благо истинске смерности.
На крају, послушајте Светог владику Николаја Велимировића:
„Благослови непријатеље моје, Господе. Чак их и ја благосиљам и не проклињем.
Непријатељи су ме гурнули у Твој загрљај више него што су то учинили пријатељи. Пријатељи су ме везали за земљу, непријатељи су ме ослободили земље и срушили све моје жудње за светским.
Непријатељи су ме научили да знам оно што ретко ко зна, да човек нема непријатеља на свету, осим себе. Човек мрзи своје непријатеље само кад не схвата да они нису непријатељи, већ сурови пријатељи. Заиста ми је тешко да кажем ко ми је учинио више добра, а ко више зла на свету: пријатељи или непријатељи. “ (одломак)
Чините добро својим непријатељима. Будите као Отац ваш на Небесима. Љубити непријатеља свог  промениће вам живот и спасити душу.

​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Јапанска аутономна православна црква 2020. године слави датуме годишњице - 150. годишњицу оснивања Руске духовне мисије у Јапану, 50. годишњицу аутономног постојања Јапанске православне цркве у саставу Московске патријаршије и 50. годишњицу прослављања Светог равноапостола Николаја Јапанског.

​Детаљније прочитај на сајту московске патријаршије.

Прослављени холовудски глумац Мики Рурк налази се ових дана у Атини поводом снимања филма о светом Нектарију Егинском Чудотворцу ” Man of God”. Редитељ филма је српкиња Јелена Поповић, која дуго година живи и ради у Америци. Јелена посебно воли да истакне да је српкиња и да су јој родитељи поријеклом из српског племена Кучи ( Црна Гора).

Мики Рурк је у интервјуу говорио о свом животу, каријери и потешкоћама које је имао у животу, како их превазилази имајући повјерење у Бога. Сам свједочи о великим и малим чудима Божијим у свом животу који су му помогли да поново нађе радост и смисао живота. Како сам каже посебно воли и поштује Пресвету Богородицу.
У току интервјуа поред себе је имао редитељку Јелену Поповић коју је похвалио за изузетан сценарио и режију о животу Св. Нектарија. Рурк је изразио посебну радост што учествује у филму о једном тако великом човјеку Божијем истичући да је читајући живот св. Нектарија осјећао посебну духовну радост и био посебно ганут његовим смиреним животом.
Извор: mitropolija.com

17.ептембар 2020.године- Холивудски глумац Мики Рурк посјетио је и молио се у храму Светог Нектарија Егинског ове недјеље, завршивши своје сцене за филм „Божји човек“, који препричава дјела, живот и чуда свеца с почетка 20. вијека. Награђивани глумац приказује богаља излијеченог моштима светитеља.
Рурк је изразио жељу да посјети храм на истоименом острву, јужно од Атине, редитељки филма, Јелени Поповић.
Извор: вјеронаука.нет

ЗАВИДОВИЋИ, 16. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Обнова средњовјековног православног манастира Удрим у општини Завидовићи у ФБиХ почеће данас, након што је три вијека ова немањићка задужбина била у рушевном стању, рекао је Срни администратор манастира протојереј ставрофор Зоран Живковић.

Уговор о извођењу радова на обнови манастира Удрим потписали су 7. септембра отац Живковић и Јовица Благојевић, директор представништва београдске фирме "Кото" у Бањалуци, која је извођач радова.

Овај историјски документ потписан је на самом локалитету, испред манастира Удрим који је, према народном предању, задужбина краља Драгутина Немањића из 14. вијека.

Управа манастира Удрим је прошле године покренула процедуру за добијање дозволе за обнову манастира Удрим, те је након израде пројектне документације и прибављања неопходних одобрења, коначну дозволу за обнову манастира Удрим добила у марту ове године.

"С обзиром на то да је ријеч о манастиру који се налази на листи споменика културе, федерално Министарство просторног уређења је, на основу испоштоване процедуре, а у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе, те Комисијом за очување националних споменика издало коначно одобрење за грађење које је правоснажно од марта. Епархијски Управни одбор Митрополије дабробосанске дао је одобрење на главни пројекат реконструкције и рестаурације манастира Удрим", нагласио је парох Живковић.

За обнову овог немањићког храма неопходна је подршка јер је ријеч о веома обимном и скупом послу.

Сви прилози за обнову манастира Удрим могу се уплатити на жиро рачун Православне митрополије дабробосанске, манастир Удрим у Гостовићу број 161 0000 205 160 055 отворен код Рајфајзен банке.

Уплата прилога из иностранства може се извршити према сљедећим инструкцијама
Beneficiary bank: Raiffeisen bank Bosnia and Herzegovina, Swift code RZBABA2S, аdress Zmaja od Bosne bb Sarajevo, BiH. Details of beneficiary: Iban code BA391610000205160055. Full beneficiary name: Pravoslavna mitrop dabro bos. Full beneficiary adress: Gostovic BB.

Овај манастир је посвећен Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону.

Вјероватно је порушен у вријеме аустријско-турског рата у великом походу Еугена Савојског на ове просторе. Послије рушења, манастир никада није обнављан.

​Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем, на празник преноса моштију Светог Александра Невског у суботу 12. септембра 2020. године, осветио је Свете Крстове за цркву манастира Милошевац код Приједора. Након извршеног чина освећења Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем поздравио је пригодном бесједом све присутне говорећи о крстном знамењу као најсветијем знаку и символу наше вјере. Такође епископ је честитао и захвалио кумовима светих крстова, призивајући благослов Божији на њих и на све вјернике наше Свете Православне Цркве. Послије обављеног обреда освећења Светих Крстова, владика је са народом обишао радове на манастирској цркви, послије чега је услиједио свечани ручак.

Свештеник одговара на питања: Досадио ми је муж. Да ли је могуће васкрснути љубав која је умрла? Протојереј Теодор Бородин

Много питања читалаца о томе како сачувати љубав која умире пристиже у редакцију часописа Тома (по апостолу Томи ):
Шта ако ми досади живот са мужем? Како се поново заљубити у своју жену ако је прва љубав давно прошла? Шта да радимо ако смо уморни једни од других и несреćни заједно? Љубав је прошла, зар се не може вратити?

Протојереј Теодор Бородин, старешина цркве Светих бесребреника Козме и Дамјана из Маросејке (Москва) одговара су на ова питања
 
Уздајте се у Бога
Током своје четвртвековне свештеничке праксе никада нисам чуо од људи који су већи део свог живота живели у браку да је то било лако. Али нико од њих није жалио за овим годинама, иако је брак дуг и напоран заједнички посао. Заправо, ако се не борите за љубав, то почиње бити усамљеност двоје, „живот ради деце“ или присилно заједништво из немогућности да се растанете. Међутим, у нашој смо моћи да то спречимо. Под условом да, наравно, верујемо да нам Господ даје брачног друга на спасење: карактер жене или мужа је управо оно што нашој души треба да духовно узрасте. А рећи „љубав је прошла“ значи дати себи дозволу за издају, преварити.
Према томе, прва и главна ствар следећа: у почетку треба да се уздате у Божји промисао  и схватите да је ваша веза заувек. Заиста, саме речи молитве у Светој тајни брака то потврђују. А онда започиње озбиљан унутрашњи рад на очувању, неговању и увећању љубави. 
А за ово вам је потребно ... да међусобно општите. Чини се да је то тако једноставна ствар, али на то заборављамо обремењени свакодневним проблемима.
Решавајући их, супружници жртвују време које би могли да проведу заједно, недељама не могу да пронађу минут само да разговарају. Постепено вештина комуникације нестаје, људи постају незаинтересовани једни за друге: и ово је узбуна да љубав одлази, да је веза у опасности. Али управо је однос између мужа и жене централни свод на коме почива читава породична структура. Чак и једноставно путовање у куповину јача духовну везу, јер се једна тема за комуникацију неизбежно прилепи за другу, која је дубља. И требате да радите на успостављању и одржавању емоционалне комуникације од првог дана вашег брака. 

Молите се заједно
Многи људи занемарују и још један изузетно важан ресурс: заједничку молитву. Али ако говоримо о породици као малој Цркви, онда би у њој требало да се одвијају и одређене свете тајне. Управо током заједничке молитве догађа се тајанствени улазак Бога у јединство мужа и жене. А онда се дешава оживљавање овог јединства, као је промењено. Ако деца учествују у молитви, тада је и веза са њима ојачана.
А навика заједничке молитве не дозвољава дуго свађе: на крају крајева, човек који истински воли Бога једноставно не може да се супротстави молитви, гајећи незадовољство у свом срцу. Сетимо се Христових речи: прво се помири са својим братом, а затим принеси жртву Богу. А време посвећено молитви је ова жртва у пракси.

Покушајте да дајете, уместо да примате
Неки кажу: пошто сам несрећан у браку, можда уопште није било љубави? Заиста, љубав коју се сви сећају с таквом носталгијом само је прва фаза љубави коју нам Господ пружа. А онда морате марљиво да радите како би осећања ојачала и прешла у љубав. Јер љубав није само „хемија“, она је дар Божји. Поклон дат за верност, за жељу да се тај дар сачува и обогати. Љубав је способност не само примања већ и давања. А они који могу само да приме, кажу да је „љубав пресушила“ кад престану да је примају.
Сећам се једног пара. Њихова веза је била на преломној тачки. И када сам покушао да разговарам о томе са мужем, чуо сам да је његова жена крива. Питао сам: „А кад сте се венчали, да ли сте желели да је усрећите?“ А он је изненађено одговорио: „Каква занимљива идеја, никада о томе нисам размишљао!“ Замислите само, то је била особа старија од тридесет, верник, човек који иде у цркву, породични отац ...

Не варајте
Када је духовна веза супружника готово нестала, ризик од препуштања искушењу прељубе, преваре је посебно велик. Али чак и у овом тренутку можете покушати да вратите прекинути везу и не преварите свог супружника. А привлачност према странцу треба зауставити на нивоу мисли.
За ожењеног мушкарца све жене осим његове жене су мајке, сестре или кћери, а за удату жену остали мушкарци су очеви, браћа или синови.
Дешава се понекад да жена остане верна, брине о породици, а муж почне да вара жену. И истовремено каже: „Не желим да уништим породицу, али не могу да престанем да варам“. Али када супруга поднесе захтев за развод, он је оптужује за чињеницу да је уништила њихов брак. Премда,  постоје и људи који једноставно не могу да наставе заједнички живот након такве преваре. Чак и Христос, не дозвољавајући развод, чини изузетак због прељубе: овде одлука остаје на страни која је повређена.
Моји родитељи су се развели када сам имао дванаест година. Сада имам скоро шездесет, али и даље ме све боли у мени. И увек ће болети. Јер се сећам да се тај универзум преполовио: волео сам и оца и мајку и требало је да буду заједно, али одлучили су да буду раздвојени. Али немогуће је једноставно напустити једни друге без издаје своје деце. Премда у овој ситуацији највише страдају деца.

Да резимирамо
Религиозно прослављени брак је неисцрпан извор. Међутим, дешава се да зађе дубоко у своју дубину и треба предузети напоре да изнова ојача. Морате престати да тражите недостатке супружника, престати да тражите некога новог, размишљајући о томе колико сте несрећни. Запамтите: егоизам и себичност уништавају породицу. Али ако на време схватите да је средиште вашег живота Господ, а главна мисија је служити једни другима и деци, за десет година ћете се ужаснути кад се сетите да сте некада били на ивици развода и да сте могли изгубити једно друго.
И будите стрпљиви и смерни. Чак и ако имате најдивнијег животног партнера и пуно га волите, требало би све време радити на очувању ове љубави. На крају свега, проблем није у томе што се супружници нису одговарали једно другом, чинило се некад да су различити или уопште нису они с којима су сањали да живе цео живот. Проблем је што су занемарили брак. Али брак није потрага за нечим. Брак је рајско дрво које треба узгајати и штитити. Хришћанска љубав се удаљава од спољашњег, физичког – иде кроз душу - ка духовном. Људи који живе заједно четрдесет и педесет година можда већ немају сензуалну привлачност једно за друго, али заиста су оличење речи „они су једно тело“. Они су попут једне особе: говоре истим интонацијама, имају један начин гледања на ствари и сличне мисли о свему. Па може ли таква љубав заиста нестати?
А ако мислите да је љубав мртва, покушајте да је васкрснете. Истовремено, запамтите: било какав рестаураторски посао је скупљи од градње, а поновна изградња је увек без душе у поређењу са оригиналом. Наравно, брак се не уклапа ни у једну шему, а универзално решење за све проблеме не постоји. Али брак је велики и чудесан креативан задатак.  За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

ПОДГОРИЦА, 12. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Његова светост патријарх српски Иринеј изразио је наду током разговара са лидерима коалиције "За будућност Црне Горе" Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем да ће Закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори, уперен против Српске православне цркве, ускоро бити стављен ван снаге. Патријарх је поводом избора у Црној Гори истакао да је воља народа тријумфовала над самовољом појединца, као и да су избори протекли у мирној и демократској атмосфери, саопштено је данас из Информативне служба СПЦ. Мандић и Кнежевић су захвалили српском патријарху за велико залагање за јединство СПЦ, а нарочито су истакли патријархову улогу у борби за јединство српског народа, без обзира гдје живи. Оба саговорника изразила су задовољство чињеницом да ће до краја октобра бити завршени радови на изградњи Храма Светог Саве.

"Тиме ће наш народ дати немјерљив допринос православној духовности и култури читавог човјечанства, а сваки Србин и Српкиња моћи тиме да се поносе", наводи се у саопштењу.

Састанку је присуствовао викар патријарха епископ ремезијански Стефан.

На почетку школске 2020/21. године, у издању Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, а с Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома, из штампе је изашла Радна свеска из Православне вјеронауке за 6. разред основне школе, аутора ђакона Небојше Ерака и др Тијане Дабић. Рецензенти ове Радне свеске су били јереј Дејан Поповић и др Славољуб Лукић. Радна свеска је урађена у формату Б5 на 74 страна, а подијељена је на седам наставних тема.
Садржај Радне свеске прати и допуњава наставне јединице у постојећем Уџбенику Православне вјеронауке за 6. разред основне школе са конструктивним и занимљивим задацима, различитог типa, прилагођеним узрасту и интересовању ученика, који подстичу ученичку креативност и иновативност њиховог стваралаштва. Разноврсност задатака за ученички самосталан, али и групни рад, посебно кроз пројектне задатке, има за циљ да ученици током стицања нових знања из историје Хришћанске Цркве, српског народа и Српске православне Цркве, не буду традиционално усмјерени на један извор, тј. само на текст, питања и задатке у уџбенику. 
Сигурно је да ће ова Радна свеска учинити наставу Православне вјеронауке садржајнијом, али ће и помоћи квалитетнијој и ефикаснијој њеној реализацији у предметној настави, гдје је евидентан недостатак наставних средстава из Православне вјеронауке. 
Инспектор-просвјетни савјетник за Православну вјеронауку др Славољуб Лукић 

​У издању Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, а с Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома, изашао је из штампе Уџбеник Православне вјеронауке за 3. разред гимназије и средњих стручних техничких школа у четворогодишњем трајању, аутора јереја Дејана Поповића из Челинца. Рецензенти овог уџбеника су били протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић и јереј Ранко Ковач.
 Уџбеник је урађен у формату Б5 на 97 страна, а подијељен је на шест наставних тема: Пресвета Богородица, Упознајмо Господа Исуса Христа, Христова проповијед и чуда, Педагогија Новог завјета, Христова жртва и васкрсење и Хришћанске врлине. Кроз наведене наставне теме ученици углавном изучавају наставне садржаје у вези са текстом Светог писма Новог завјета, тј. са животом и спаситељском мисијом Господа Исуса Христа, гдје се текст Јеванђеља тумачи критички и контекстуално, без сложене ерминевтичке алегорије и апстракције.
Аутор кроз текст нема намјеру да само преприча или историјски опише новозавјетне/јеванђељске догађаје, већ да их актуелизује и доведе у везу са догађајима и проблемима данашњег човјека и друштва. На овај начин новозавјетне приче постају савремене и добијају посебан смисао у новом историјском контексту. Такође, значај овог уџбеника се огледа и у томе што ће подстаћи свијест на читање Светог писма и библијску културу, која је код нас прилично потиснута. 
Инспектор-просвјетни савјетник за Православну вјеронауку
 Др Славољуб Лукић 

Недавно су археолози открили невјероватно откриће. У процесу 32-годишњег ископавања пронашли су древну Витсаиду, мјесто гдје је Господ Исус Христос више пута проповиједао. Какво је то насеље било и гдје се налазило? То и још више можете научити из овог чланка.

Витсаида (хебрејски בית צידה, дословно „рибарска кућа“ или „рибарска кућа“, грчки Βηθσαιδα) је древно израелско насеље које се помиње у Новом завјету. Према Јеванђељу, ово село је било дом апостола Петра, Андреја и Филипа (Јн 1, 44, 12, 21). Господ Исус Христос је овде много пута проповиједао. Према светом Еванђелисти Марку, Господ је излечио слепог човека у близини Витсаиде (Мк 8, 22-26), а према светом Луки умножавање хљебова се одвијало у околини овог села ( Лк 9, 16-17). Међутим, упркос свим чудима учињеним у Витсаиди, Христос осуђује становнике због њихове неверице: „Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су се силна дела која су учињена у вама учинила у Тиру и на Сидону, они би се одавно покајали у костријету и пепелу (Мт 11,21). Господ је предвидио да ће Капернаум бити срушен у пакао, односно осуђен на духовну смрт и физичку пустош. Да ли је Витсаида доживјела сличну судбину? Чињеница да су историчари подељени око стварног смештаја града сугерише да је Витсаида у неко вријеме била потпуно напуштена. 
Неки древни извори стављају Витсаиду на обалу Генисаретског језера. Дакле, према сведочењу чувеног историчара Флавија Јосифа, Ирод Филип, син Ирода Великог, додијелио је Витсаиди статус града и преименовао је у Јулиада у част ћерке цара Августа. (Јос. Флав. Антик. XVIII 28. 3). Јосиф је такође примијетио да је град припадао региону Гавланитида и да се налазио на двије стотине метара од ријеке Јордан (Исто, ΙΙΙ. 10. 7). Као приморски град, Витсаида је можда имала малу луку или бар сидриште. Древни географи Плиније Старији и Птоломеј потврђују локацију Витсаиде на обали Галилејског језера. До недавно, историчари нису били сигурни у тачно мјесто града. Двије главне верзије били су градови Ет-Тел (око три километра сјеверно од језера) и Ел-Арај (на самој обали).
Ел-Арај и Ет-Тел међусобно су повезани древним путем. У Ет-Тел-у су раније откривени аквадукт, градска утврђења и зграде са подовима од мозаика, што омогућава идентификацију са Јулија-Витсаидом. Будући да Генисаретско језеро постепено пресушује, у давна времена једна од његових лагуна можда се приближила Јулиади много ближе него сада. Ел-Арај такође има све разлоге да се сматра Витсаидом. Асфалтирани пут од 24 метра откривен 1982. године води испод воде тамо гдје се тренутно налази његов главни дио. Остаци зграда које су остале на површини архитектонски подсјећају на синагоге у том подручју. Ел-Арај је типично рибарско село, као што је била Витсаида. Његов древни мол је пронађен током спуштања нивоа воде. Па који је град на крају био древна Витсаида? Шта је то што су археолози недавно открили?
Професор Рами Арав са Универзитета у Небраски каже да након ископавања сада не сумња да је Ет-Тел на Голанским висовима, близу ушћа ријеке Јордан, мјесто древног библијског насеља. Сведочење Јосифа који тврди да се Витсаида налази „на доњем Голану“ потврђује професоров закључак. Прво, рушевине у Ет-Тел-у некада су биле познате као „Зер“ или „Тсед“, што значи лов или риболов на хебрејском и с временом би се могле трансформисати у Беит-Тсед (рибарска кућа) или Витсаида. Друго, током ископавања Ет-Тел, који су још више повезали мјесто са Витсаидом, преименованом у Јулију, откривен је храм посвећен Јулији. Поред тога, у граду је пронађена и опрема за риболов.
Свакако, све то тек треба потврдити. Можда ће се наћи нови артефакти који потврђују да је Ет-Тел библијска Витсаида. Прерано је за попуштање Ел-Араја чије поријекло тек треба разумјети. Професор Рами Арав сматра Ел Арај древним војним кампом. Ископавање Ел Араја недавно је заустављено због поплаве.
Археологија (посебно библијска археологија) не може да пружи одговоре на сва питања, али често нам даје материјалне, видљиве доказе о чињеницама и догађајима о којима можемо сазнати само из Библије. Подржава библијске приче историјским подацима помажући нам да боље разумијемо историју и значај библијских догађаја. У томе је њена велика заслуга.
Аутор: Ј. Нићипорук Превод:ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

Јединствено хришћанско становиште је у томе што је оно усредсређено на Христа. Исус Христос је Пут и циљ. Кроз Цркву постајемо сједињени са Христом задржавајући сопствену индивидуалност. Хришћанство учи да је свако друго сједињење са Богом обмана ако се не постиже кроз Христа. Христос је дат човечанству као лествица до неба, до Њега. Преко Њега имамо приступ Оцу и Светоме Духу. Христос је тај који шаље Светога Духа. Исус Христос је попут моста између људске природе и божанске. У Христу су обе природе сједињене. Нема другог Пута. Они који виде добрим људе друге вере ово често доводе у питање. Али Оваплоћење Сина Божјег је стварност која се не може порећи. Бог је послао свог сина као Пут у Своје Царство нас ради. О. Станилоје каже, Исусе Христос, Он је за нас дошао као „глас“ љубави, одзвањајући свом љубављу према људском бићу, нама толико близак. Али то значи да је и сам човек постао способан да постане посредник помоћу ког нам се Син Божји обраћа ... “
Када се уздигнемо до Бога, ми смо „с Њим и у Њему“. Наш успон се не заснива на нашим појединачним напорима. Само кроз Њега смо у могућности да се уздигнемо. У почетку је наша душа „привучена Духом Светим“. Из овога смо у стању да схватимо да постоји однос са Исусом који нас води и помаже на Путу. Он је попут доброг пријатеља, који је напреднији у мудрости и коме верујемо, водећи нас љубављу и разумевањем.
У почетку нам Исус није видљив, али се крије у Својим заповестима. Из Јеванђеља видимо да је Он узор савршенства. Као што свети Максим Исповедник пише: „Почетницима се појављује у лику слуге“.​
Како напредујемо путем, наша визија о Њему се мења. У почетку се крије Његова истинска слава, а затим се открива све више и више попут ученика који су доживели Преображење Господње на гори Тавор. Његова слава се у почетку крије у Његовим заповестима и како се ми трудимо да их извршимо и почнемо да развијамо врлине, Христово присуство постаје све јасније. Нашом сарадњом са Њим, нашом вером и залагањем за извршавање Његових заповести, дата нам је све већа сила Светога Духа да их извршава. У том процесу Исусова слика постаје све јаснија и јаснија. Док вршимо овај успон ка вишим нивоима савршенства, помажу нам аскетски напори и добијамо тајинствено созерцање Христа. Откривамо да је Христос најприснији учесник у свим аспектима нашег живота. Он утискује „Себе духовно у нас“.
Он је ту да нам помогне у свим нашим животним борбама на овом свету. Ту је кад смо у искушењу и када грешимо. Увек је уз нас помажући нам на путу који нас води ка нашој истинској природи. Будући да је постао Човек у свом божанству, знамо да Он зна наше стање. И због Његове љубави према нама коју је показао у свом Распећу и Васкрсењу, имамо велику веру у Његову помоћ.
Тајне Цркве су кључне за наш успон. Они су начин на који Христос продире у наше унутрашње биће. То укључује прочишћење крштењем, миропомазање Светом Кризмом и наше причешћивање Њим у Светом причешћу. Никола Кавасила нам каже да је посредством светих тајни „Христос долази к нама и пребива у нама; Он је с нама сједињен и израста у једно с нама. Он гуши у нама грех и улива нам свој живот и заслуге ... “
Наш успон према врлини која потиче из вере и исходи у љубави заснива се на нашем прихватању хијерархије у Цркви. Онима који су постали свеци помогли су анђели. Црква од мирјана до свештеника, епископа и затим и анђела чине црквену хијерархију чија је сврха да нам помогне да растемо у врлини и нашој близини с Богом. Ова хијерархија се остварује у степенима како напредујемо. Отац Станилоје каже: „Хијерархија за спасење верних у основи се врши кроз свете тајне, посебно кроз крштење, миропомазање и причешће“. Чак и они на високом нивоу светости добијају од светих тајни и имаће већу визију њиховог садржаја и од њих ће још више добити.​
Док смо овде на земљи, Црква нам је од суштинског значаја за напредак. Морамо прихватити хијерархијску и светотајинску структуру Цркве. Ако то учинимо напредоваћемо ка небеској хијерархији анђела и светих на Небесима. Црква је тело Христово и лествица којом се пењемо. То је једина лествица коју нам је Бог дао.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Домородачки народ Папуа Нове Гвинеје тражи од патријарха Кирила да их упозна са православним хришћанством
Москва, 1. септембра, Интерфакс - Преко 100 домородаца који живе у Папуа Новој Гвинеји написали су колективно писмо патријарху московском и целе Русије Кирилу у којем траже покретање хришћанске мисије у тој земљи.

Фондација Miklukho-Maklay рекла је Интерфаксу да је прелазак локалног становништва у православно хришћанство започео посјетом свештеника парохије Воздвижења Часног крста у Тајпеју, оца Кирила Шкарбула, острвима у јануару-фебруару. Свештеник је посјетио провинцију Источни Сепик, а читав клан од неколико села са око 1.000 људи одлучио је да пређе на хришћанство након разговора са њим. Свештеник је потом стигао на острво Бугенвил, гдје су и мјештани изразили интересовање за нову вјеру.

Према свештенику, неколико становника Папуа Нове Гвинеје крштено је готово одмах, постајући први православни хришћани у овој земљи, а преко 100 људи се спрема да се придружи православној цркви. Новообраћени хришћани понудили су земљиште у провинцији Источни Сепик и граду Порт Моресби за изградњу православних цркава, саопштила је фондација.

Прошле недјеље Синод Руске православне цркве донио је одлуку да своју пастирску бригу прошири на Папуа Нову Гвинеју. Значајна већина људи на Папуа Новој Гвинеји такође се идентификује као хришћани: према попису становништва из 2000. године, 96% становништва земље су хришћани, међу њима је око четвртина католика, око петине лутерана, као и мали број адвентиста, пентекосталаца и англиканаца. У исто вријеме, велики број људи комбинује хришћанску вјеру са традиционалним вјерама старосједелачких народа. Становништво Папуе Нове Гвинеје чини око девет милиона људи.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ