 Свештеник одговара на питања: Досадио ми је муж. Да ли је могуће васкрснути љубав која је умрла? Протојереј Теодор Бородин
Много питања читалаца о томе како сачувати љубав која умире пристиже у редакцију часописа Тома (по апостолу Томи ): Шта ако ми досади живот са мужем? Како се поново заљубити у своју жену ако је прва љубав давно прошла? Шта да радимо ако смо уморни једни од других и несреćни заједно? Љубав је прошла, зар се не може вратити? Протојереј Теодор Бородин, старешина цркве Светих бесребреника Козме и Дамјана из Маросејке (Москва) одговара су на ова питања Уздајте се у Бога Током своје четвртвековне свештеничке праксе никада нисам чуо од људи који су већи део свог живота живели у браку да је то било лако. Али нико од њих није жалио за овим годинама, иако је брак дуг и напоран заједнички посао. Заправо, ако се не борите за љубав, то почиње бити усамљеност двоје, „живот ради деце“ или присилно заједништво из немогућности да се растанете. Међутим, у нашој смо моћи да то спречимо. Под условом да, наравно, верујемо да нам Господ даје брачног друга на спасење: карактер жене или мужа је управо оно што нашој души треба да духовно узрасте. А рећи „љубав је прошла“ значи дати себи дозволу за издају, преварити. Према томе, прва и главна ствар следећа: у почетку треба да се уздате у Божји промисао и схватите да је ваша веза заувек. Заиста, саме речи молитве у Светој тајни брака то потврђују. А онда започиње озбиљан унутрашњи рад на очувању, неговању и увећању љубави. А за ово вам је потребно ... да међусобно општите. Чини се да је то тако једноставна ствар, али на то заборављамо обремењени свакодневним проблемима. Решавајући их, супружници жртвују време које би могли да проведу заједно, недељама не могу да пронађу минут само да разговарају. Постепено вештина комуникације нестаје, људи постају незаинтересовани једни за друге: и ово је узбуна да љубав одлази, да је веза у опасности. Али управо је однос између мужа и жене централни свод на коме почива читава породична структура. Чак и једноставно путовање у куповину јача духовну везу, јер се једна тема за комуникацију неизбежно прилепи за другу, која је дубља. И требате да радите на успостављању и одржавању емоционалне комуникације од првог дана вашег брака. Молите се заједно Многи људи занемарују и још један изузетно важан ресурс: заједничку молитву. Али ако говоримо о породици као малој Цркви, онда би у њој требало да се одвијају и одређене свете тајне. Управо током заједничке молитве догађа се тајанствени улазак Бога у јединство мужа и жене. А онда се дешава оживљавање овог јединства, као је промењено. Ако деца учествују у молитви, тада је и веза са њима ојачана. А навика заједничке молитве не дозвољава дуго свађе: на крају крајева, човек који истински воли Бога једноставно не може да се супротстави молитви, гајећи незадовољство у свом срцу. Сетимо се Христових речи: прво се помири са својим братом, а затим принеси жртву Богу. А време посвећено молитви је ова жртва у пракси. Покушајте да дајете, уместо да примате Неки кажу: пошто сам несрећан у браку, можда уопште није било љубави? Заиста, љубав коју се сви сећају с таквом носталгијом само је прва фаза љубави коју нам Господ пружа. А онда морате марљиво да радите како би осећања ојачала и прешла у љубав. Јер љубав није само „хемија“, она је дар Божји. Поклон дат за верност, за жељу да се тај дар сачува и обогати. Љубав је способност не само примања већ и давања. А они који могу само да приме, кажу да је „љубав пресушила“ кад престану да је примају. Сећам се једног пара. Њихова веза је била на преломној тачки. И када сам покушао да разговарам о томе са мужем, чуо сам да је његова жена крива. Питао сам: „А кад сте се венчали, да ли сте желели да је усрећите?“ А он је изненађено одговорио: „Каква занимљива идеја, никада о томе нисам размишљао!“ Замислите само, то је била особа старија од тридесет, верник, човек који иде у цркву, породични отац ... Не варајте Када је духовна веза супружника готово нестала, ризик од препуштања искушењу прељубе, преваре је посебно велик. Али чак и у овом тренутку можете покушати да вратите прекинути везу и не преварите свог супружника. А привлачност према странцу треба зауставити на нивоу мисли. За ожењеног мушкарца све жене осим његове жене су мајке, сестре или кћери, а за удату жену остали мушкарци су очеви, браћа или синови. Дешава се понекад да жена остане верна, брине о породици, а муж почне да вара жену. И истовремено каже: „Не желим да уништим породицу, али не могу да престанем да варам“. Али када супруга поднесе захтев за развод, он је оптужује за чињеницу да је уништила њихов брак. Премда, постоје и људи који једноставно не могу да наставе заједнички живот након такве преваре. Чак и Христос, не дозвољавајући развод, чини изузетак због прељубе: овде одлука остаје на страни која је повређена. Моји родитељи су се развели када сам имао дванаест година. Сада имам скоро шездесет, али и даље ме све боли у мени. И увек ће болети. Јер се сећам да се тај универзум преполовио: волео сам и оца и мајку и требало је да буду заједно, али одлучили су да буду раздвојени. Али немогуће је једноставно напустити једни друге без издаје своје деце. Премда у овој ситуацији највише страдају деца. Да резимирамо Религиозно прослављени брак је неисцрпан извор. Међутим, дешава се да зађе дубоко у своју дубину и треба предузети напоре да изнова ојача. Морате престати да тражите недостатке супружника, престати да тражите некога новог, размишљајући о томе колико сте несрећни. Запамтите: егоизам и себичност уништавају породицу. Али ако на време схватите да је средиште вашег живота Господ, а главна мисија је служити једни другима и деци, за десет година ћете се ужаснути кад се сетите да сте некада били на ивици развода и да сте могли изгубити једно друго. И будите стрпљиви и смерни. Чак и ако имате најдивнијег животног партнера и пуно га волите, требало би све време радити на очувању ове љубави. На крају свега, проблем није у томе што се супружници нису одговарали једно другом, чинило се некад да су различити или уопште нису они с којима су сањали да живе цео живот. Проблем је што су занемарили брак. Али брак није потрага за нечим. Брак је рајско дрво које треба узгајати и штитити. Хришћанска љубав се удаљава од спољашњег, физичког – иде кроз душу - ка духовном. Људи који живе заједно четрдесет и педесет година можда већ немају сензуалну привлачност једно за друго, али заиста су оличење речи „они су једно тело“. Они су попут једне особе: говоре истим интонацијама, имају један начин гледања на ствари и сличне мисли о свему. Па може ли таква љубав заиста нестати? А ако мислите да је љубав мртва, покушајте да је васкрснете. Истовремено, запамтите: било какав рестаураторски посао је скупљи од градње, а поновна изградња је увек без душе у поређењу са оригиналом. Наравно, брак се не уклапа ни у једну шему, а универзално решење за све проблеме не постоји. Али брак је велики и чудесан креативан задатак. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор |