30. новембра (17. новембра по „старом календару“ -јулијанском календару). Понедјељак 26. недеље по Духовима (двадесет шеста недјеља након празника Свете Тројице, Педесетнице). Божићни пост.

Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве - славни хришћански теолог који је живео у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије  Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. 

Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. 

У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски.

Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана.  Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених.
Вјеронаука.нет

Камен темељац постављен је за изградњу првог манастира у митрополији Кананга, у Демократској Републици Конго. Манастир ће бити посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.  Привремено, првих 5 искушеника живи у старом магацину. Поред својих искушеничких задатака, монаси-искушеници свакодневно раде на пољима манастира како би зарадили за живот. Радови на изградњи манастира омогућени су захваљујући донатору из града Агринија који је понудио новчану суму преко предсједника мисионарског удружења Агринија „Свети Козма Етолски“ Архимандрита Нектарија Триантиса.  Извор: Вјеронаука.нет

Званична делегација Римске цркве посјетила сједиште Васељенске патријаршије да би данас, у понедјељак, 30. новембра 2020, присуствовала празнику Светог Андреја Апостола, оснивача Цариградске цркве. 

Папску делегацију, на челу са влч. кардиналом Куртом Кохом, предсједником Папског савјета за промоцију хришћанског јединства примио је данас Његова светост васељенски патријарх Вартоломеј.

Састанку, који је протекао у срдачној атмосфери, присуствовао је и Паносиол. Архим. Господин Агатангелос Сискос, секретар Синодалног одбора за дијалог са Римокатоличком црквом.

​Српски професор богословског факултета у Фочи протојереј Дарко Ђого говорио је о својој визији ситуације око Цариградске патријаршије и њеног дјеловања у Украјини.

Фанар је желио не само да створи нову црквену структуру у Украјини, већ и нови облик размишљања у свијету православља. Ово је рекао протојереј Дарко Ђого, аутор књиге "Русь, Руско-украјинско црквено питање (Црквена историја, идентитети, теологија)“,  у директном преносу на украјинској телевизијској станици  «Першого Козацького»..

„Ово је тужна прича са Фанаром и оним што се догодило у Украјини: уједињењем такозване Кијевске патријаршије и УАПЦ (Украјинска аутокефална православна црква-примј. преводиоца)“, примијетио је српски теолог. „Патријарх Вартоломеј је „ вратио у достојанство људе који уопште нису имали“.

Разлог томе је, према његовом мишљењу, промјена начина размишљања Фанара, који је желио да „створи не само нову структуру у Украјини, већ и нови облик мишљења у православном свијету, као у римокатоличком папинству: постоји особа, ауторитет који о свему одлучује својом одлуком".Истовремено, додао је свештеник, неопходно је схватити да Фанар није један патријарх Вартоломеј или нешто што се догодило у Украјини и неће се догодити нигдје другдје, већ је ово „један пројекат поновног стварања свјетског православног идентитета“.

„Патријарх Вартоломеј је увијек представљао (црквене односе-прим.прев.) Грчким епископима на такав начин да је то била нека врста завјере Руса, Срба, Бугара - словенског свијета против Грка“, примијетио је. - Постоје аргументи да постоји „први ешалон“ православља - то су грчке цркве: Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, а постоји и нека врста „православља другог реда“ - словенско православље, грузијско и остало. <...> Мислим да ће овај приступ, за који се патријарх Вартоломеј сада одлучио, овај облик православног папизма, наћи присталице у грчком свијету. Али вјерујем да и људи у грчким црквама виде да ово није ствар словенског православља, није ствар грчког православља, већ је ријеч о поновном стварању православља“.
Такав нови формат, гдје „чињеница није оно што се види, већ оно што ћу рећи да је управо то тако“, може се пратити до поступака самог патријарха Вартоломеја, који је прије неколико година рекао једно о ПЦУ, али сада је то потпуно другачије ...

„Они (Цариградска патријаршија – прим.прев.) приморавају Помјесне цркве, на примјер, Александријску цркву, која је позната по подршци митрополиту Онуфрију, да промијене свој став, тако да сви могу да виде да је нормално један дан говоре једно, а други дан друго. Ако се епископи тако изјашњавају са својим изјавама, шта онда очекивати од обичног човјека “, изјавио је протојереј Дарко Ђого.
​
Подсјетио је на Јеванђеље по Матеју, у коме је Господ рекао да чак ни „врата пакла неће надвладати цркву“, додајући да „то не значи да пакао неће покушати да савлада цркву. Али вјерујем да ће православни свијет, Црква преживјети ову болест, као и у вријеме свих јереси и раскола“. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Професор Христос Иконому истакао је да је одлука посљедњег синода Кипарске цркве у супротности са претходним једногласним одлукама о „украјинском питању“.

Поглавар ПЦУ Епифаније нема важеће посвећење, а одлука Синода Кипарске православне цркве да подржи став архиепископа Хризостома није обавезна. Ово је у етеру једног од кипарских ТВ канала изјавио шеф Одјељења за теологију Универзитета у Никозији Христос  Иконому , преноси Ромфеа.

Теолог је истакао да је одлука кипарског Синода од 25. новембра 2020. године у супротности са његовим претходним једногласним одлукама о „украјинском питању“. Дакле, примијетио је, не одговара на питања постављена на састанку 18. фебруара 2019. године, када је Свети синод кипарске цркве објавио да неће признати ПЦУ због неваљаности свештеничких и епископских хиротонија у ПЦУ.

Професор је увјерен да ова одлука Синода Кипарске цркве није обавезујућа, јер се ради о питањима „учења, вјере, истине, која се односе на суштину, живот, еклисиологију и спасење“.

У овим тешким и неизвјесним временима за цијели свијет, радови на Саборном храму Свете Тројице у Мостару напредују одлично и прва фаза биће завршена након уклањања скеле и постављања звоника, преноси „Аваз“ чији су репортери разговарали са мостарским парохом Радивојем Круљем.
Свештеник Круљ за “Аваз” је казао да је Саборна црква један од симбола града те да се православна заједница ту развија и живи од постојања града.

“Жеља наше заједнице и цијелог Мостара средином 19. вијека јесте била једна импозантна богомоља гдје би се вјерници окупљали и која би била мјесто молитве православних. Захваљујући султану Абдулазизу и Омер-паши Латасу и тадашњој управи у Мостару, 1863. године почела је градња Саборне цркве и од тада историја ове цркве јесте и историја Мостара. Када је саграђена, Саборна црква била је један од најљепших и највећих православних храмова на Балкану. У функцији је била од 1873. до 1992. године, када су нас задесили невоља и рат, када је страдао и читав Мостар, па тако и један од његових симбола”, присјећа се парох мостарски.

Додаје да је Саборна црква Свете Тројице под заштитом УНЕСКО-а, да је запаљена и минирана до темеља у јуну 1992. и да се са њеном обновом почело 2010. године, као и да је обновљена вољом свих Мостараца.

“Оно што нас као заједницу, мене као свештеника, нашег епископа радује је то што у обнови цркве учествују Мостар и сви Мостарци, без обзира на вјеру и нацију. За православне хришћане она је култно мјесто, мјесто богослужења, и за нас значи остварење нашег идентитета, прије свега вјерског, а, наравно, и националног. За Мостар она значи споменик културе и у обнови учествују сви Мостарци. У градњи су највише допринијели владе Србије и РС, Влада ФБиХ, Влада ХНК, симболично и Град Мостар”, истиче мостарски парох Радивоје Круљ за „Аваз“.

Будите људи
“Будите људи, будите хришћани, помозите онима којима је потребно”, била је једна од посљедњих порука пријератног мостарског пароха, оца Момчила Пејичића, и оца Алексе Зупца вјерницима над које су се све више надвијале сјене страха и стрепње. Те 1992. године све је најављивало долазак рата, али нико од мостарских Срба није очекивао рушење своје највеће богомоље – Саборног храма Свете Тројице.
Извор: аваз.ба  /Фото: А. Новић

У јединој православној цркви на Филипинима замироточиле иконе.

13. новембра у цркви Св. Серафима Саровског у  граду Макаланготе, на острву Минданао, након вечерње службе замироточиле су четири иконе: Спаситеља, Исуса Христа, Богородице, Светог Јоасафа Белгородског и мученице Татјане, пише на сајту филипинско-вијетнамске епархије Руске православне цркве. Прво су вјерници мислили да је то вода и брисали су капи са икона, али ујутру су се капи поново појавиле. Не знајући ништа о мироточењу, али схватајући да се догодило чудо, парохијани су се обратили локалном ђакону Николају и свештенику Мојсију.

„Свештеници су пажљиво прегледали иконе и закључили да ове капи нису могле да се појаве случајно или од људи. Затим су пажљиво сакупљали миро са икона и обавијестили шта се догодило митрополиту манилско-ханојском Павлу. Након испитивања, митрополит је рекао да ово „Божје чудо, Господ свједочи да је са нама“.

Подсјетимо се да је храм Св. Серафима Саровског у граду Макаланготе,  једина православна црква Руске православне цркве на Филипинима. Освештао га је 22. фебруара 2020.годи предстојатељ филипинско-вијетнамске епархије митрополит манилско-ханојски Павле. 
* Свети Јоасаф Белгородски (1705-1754) један је од ријетких светитеља Божјих чије су мошти, па чак и епископска одежда потпуно сачувани. Налазе се у  Белгородском храму.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола.

То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек.

Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесаријуа и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут.

​Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати проповједник и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ...

​Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи Ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да јеон  истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља.

​Матеј је написао свој текст, вјероватно почетком 40-их година послије Христа, у Палестини. Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.

У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био хебрејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Стога је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.

О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио.

​Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона.

Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у црној Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана.

Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена.

Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки И
​звор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​

Јеванђеоске слике

Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање"  (Мт 9, 10-13).

Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу?

Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Матеј 14,  24-31).

Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​​

Браћа Матеј и Јаков живјели су са оцем Алфејем у Капернауму. Капернаум се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Цезареју и сиријску престоницу Дамаск. За путовање таквим путевима наплаћивала се царина од трговаца. Будући апостол Матеј радио је и као сакупљач пореза - цариник.

Правојерни Јевреји презирали су царинике - Јевреје који су убирали порез у корист римских освајача, богатих, који су гулили кожу са својих саплеменика. Замислите изненађење Матеја када се Исус који је пролазио окренуо према њему ријечима: „Прати ме“. И оставивши све једном заувијек, Матеј га је слиједио.

Матеј је био нераздвојан са Христом до Његовог затварања, чуо је све што је Спаситељ учио, био свједок чуда и исцјељења. Заједно са осталим апостолима видио је васкрслог Спаситеља и примио је обећани Дух Утешитеља на дан Педесетнице.

Инспирисан Духом Светим, Матеј је саставио рукопис у којем је изложио све што је видио и чуо као апостол. Тако су први хришћани имали прво књижевно свједочанство о Христу - Јеванђеље по Матеју. Прије свега, јеванђелист се обратио својим саплеменицима - Јеврејима. Христос из Јеванђеља по Матеју је плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.

Матеј је проповиједао у и око Јерусалима, Сирије, Персије и Етиопије. Проповијед апостола праћена је бројним чудима и довела је до оснивања етиопске хришћанске заједнице, коју је Матеј повјерио епископу Платону, од њега постављеном, да је води.

Матеј је страдао, у Етиопији, око 60. године. Локални пагански владар Фулвијан наредио је да се апостол разапне на земљу, а затим спали. Али као резултат тога, ватра се проширила на кипове идола и они су изгорели. Матеј је умро, али је сам Фулвијан прешао у хришћанство, а епископ Платон га је крстио узевши име апостола којег је погубио.

Временом, одрекавши се власти, Фулвијан је постао епископ, замјењујући покојног Платона. А апостола Матеја, Црква је почела да поштује као светитеља - мученика, јеванђелисту,  Христовог свједока. Његове мошти почивају у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Црква слави успомену на јеванђелисту Матеја 29. новембра.
Цртежи Екатерине Гаврилове

извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  на основу извора Фома.ру

Прочитај  детаљан опис живота и рада СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА -КОЈЕГ НАША ЦРКВА ГА ДАНАС ПРОСЛАВЉА

У Уфи је, уз подршку Синодског одјељења за добротворне сврхе, почео да ради „Аутобус милосрђа“ 

У Уфи је почео да ради „Аутобус милосрђа“ у којем ће бескућницима бити пружена медицинска њега, топли оброци и одјећа. Пројекат је организовало сестринство милосрђа свете Јелисавете у Уфи, уз подршку Синодског одјељења за црквено доброчинство и социјалну службу. Ово је већ 14. „Аутобус милосрђа“, који је покренут уз помоћ Руске православне цркве.

„Да бисмо покренули пројекат, преуредили смо стари туристички аутобус. Покушали смо да направимо помоћни пункт гдје људи могу и да се једу и да се грију. У нашем граду има пуно бескућника, па смо журили да га покренемо прије почетка хладног времена. Печемо сопствени хљеб и купујемо храну. Наш тим има чак и хирурга како бисмо могли брзо да одговоримо на било који хитан случај “, рекла је старија сестра сестринства милосрђа свете Јелисавете, Елена Мурко.

За сада „Аутобус милосрђа“ креће једном недељно: рута пролази централним улицама града, али организатори пројекта планирају да удвоструче број полазака до краја године. Мрежа кафића у Уфи пружа помоћ у припреми хране. На менију „Аутобуса милосрђа“ налази се супа, прилог, месо, хљеб и топли чај. За празнике очекују додавање посластица. Одјећа за бескућнике сакупља се у храму. Средства за куповину личне заштитне опреме донирала је Синодска добротворна служба.

„Надахнула нас је идеја овог пројекта када су нам колеге из Синодског одјељења дошле и рекле да слични аутобуси милости путују широм Русије. У нашем граду постоји акутни проблем скитница. Надамо се да ћемо моћи да проширимо пројекат тако да помогнемо свима који живе на улици у Уфи “, додала је менаџер пројекта Елена Мурко.

„Аутобус милосрђа“ допуњаваће црквену инфраструктуру за помоћ бескућницима у Уфи. Од 2000. године у цркви Светог Крста дјелује прихватилиште за бескућнике. Тренутно у њему живи 44 ​​људи, укупног капацитета 50 људи. Организатори склоништа планирају да прошире пројекат и изграде центар за лежеће пацијенте у близини Уфе.

Претходни аутобус ове врсте лансиран је у Санкт Петербургу у новембру 2019. Укупно у Русији и другим земљама саобраћа 14 црквених аутобуса милосрђа; уз учешће Цркве отворено је више од 90 склоништа за бескућнике и више од 400 социјалних мензи. У црквеним добротворним установама бескућници добијају помоћ у обнављању докумената, запошљавању, црквени социјални радници купују карте за домовину и помажу у проналажењу рођака.

Извор: вјеронаука.нет на основу писања Диацониа.ру / Патриарцхиа.ру

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије упозорио је на смутно вријеме у којем се људи лијече на интернету, а патријарха бирају на друштвеним мрежама, те указао на потребу да се свијет пробуди и приближи Богу.

- Вјерујемо аналитичарима, не вјерујемо светитељима, уздамо се у кризне штабове, а заборављамо Господа - истакао је епископ Сергије поводом почетка Божићњег поста.

Владика је нагласио да је почетак поста прилика да сви погледају у своје срце и врате се ономе који је човјека створио из ништавила.Према његовим ријечима, у ово смутно вријеме човјек се, изгледа, узда само у човјека, непрестано изокреће стварност не би ли тако умањио сопствену одговорност, јер је лакше за све невоље оптужити другог човјека или вирус, него загледати се у понор сопствене душе.

- Због тога тумарамо стазама историје, изгубљени у лавиринту пандемије, окрећући се свакоме сем Богу, а `Бог као Бог, само ћути и гледа`, чекајући наше покајање - навео је владика. 
Он је подсјетио и да би народ рекао: "Какви смо, добро нам је". - Лажемо себе ако кажемо да бринемо за човјечанство, а не видимо невољу брата свога. Лажемо себе ако тврдимо да смо Божији, а све своје наде полажемо у човјека. Обмањујемо себе да смо Христови, ако нам је новац милији од љубави, одијело од тијела, тијело од душе. Предубок је понор који смо сами себи ископали - упозорио је владика Сергија повом Божићног поста.

Владика је нагласио да је вријеме да се вријеме да се свијет пробуди и врати Господу и пожелио свима срећан и благословен Божићни пост, објављено је на Фејсбук" профилу Епархије бихаћко-петровачке. 
- Господ нека нам прашта, не по покајању нашем, већ по милости својој - нагласио је владика Сергије.
Извор:  СРНА

​Пост није тежак ако живимо у православној породици. Заправо, спољни чин суздржања од животињских производа није тежак, јер је то део нашег свакодневног литургијског живота. На духовном нивоу је изазовније, посебно са захтевима који нам се постављају у ово доба године. Мислим на нашу „обавезу“ да се придружимо канцеларијским забавама или дружимо са неправославним пријатељима. За нас чија ужа породица није православна, ово представља изазов и на физичком нивоу.
​
Протојереј Серафим Гаскојн, свештеник цркве Покрова Пресвете Богородице у Сијетлу, држава Вашингтон и свештеник Сергеј Свешников, ректор Светих новомученика и исповедника руске цркве у Мулину, Орегон одговарају на Правмирова питања о Божићном посту и прослави Рођења.

Правмир: Православна црква припрема вернике четрдесетодневним постом за Рођење Господње. Секуларни свет има свој дух божићне припреме: забаве, поклони, божићне тржнице, рано украшене продавнице ... Како не бити укључен у секуларну претпразничну прославу Божића и држати се поста не само у храни, већ и у духу ?

О. Сергеј Свешњиков: Пре свега, упозорио бих да се не врши превелика подела између „хришћанског света“ и „секуларног света“. У правом смислу те речи не постоји секуларан свет; постоји само један свет - онај који је створио Бог и који се покварио грехом. Покушај да „побегнемо од света“ можда је заиста узвишена тежња, али она која би у свом најчишћем облику захтевала да напустимо запослење, породицу, везе, ох, а вероватно и интернет. Ипак, незамисливо је да би Црква желела да сви постанемо монашки пустињаци - хришћани би једноставно изумрли за генерацију или две!
За разлику од уздржанијег Великог поста, који је припрема за Страдалну недељу, Божићни пост је пун радости, јер се припремамо за самог Бога да уђе у овај грешни „секуларни свет“ и да пребива међу нама - не само међу Есенима, Назаритима и другим пустињским становницима - већ и међу нама. Попут труднице која зна какав ће бити исход њеног труда и смешка се у ишчекивању, Црква не може а да не зна каква нас радост очекује на крају Исусовим Рођењем и радује се ишчекујући Божју љубав и изобилну милост. Христос нам говори да не изгледамо суморно кад постимо, већ да помажемо главу и умијемо лице (Мт 6, 16-17), тј. да поступамо на уобичајени начин који се од нас очекује у нашем друштву.

У забавама и поклонима нема ништа само по себи грешно. То не значи да прождрљивост или зависност од куповине нису грешне болести - које су у свим годишњим периодима - божићњем и било ком другом; а ако осећамо да не би требало да радимо нешто током Божићњег поста, вероватно то не бисмо смели да радимо ни пре ни после поста. Рекавши то, сигурно схватам да многи људи доживљавају оно што се назива „притисак вршњака“ док нас пријатељи, школски другови или колеге позивају на своје божићне забаве где се јела која нису посна и алкохолна пића послужују у дане када она нису дозвољена. 

Срећом, у Америци је врло прихватљиво бити другачији. Већина људи заправо разуме и поштује жељени начин исхране својих пријатеља. Понекад се православни хришћани оправдавају сопственом жељом да прекину пост наводећи неку причу из живота неког подвижника који је прекинуо пост да не би увредио људе који су му нудили храну. Ови хришћани обично заборављају да је поменути подвижник водио врло строг живот пре тога и да је постио четрдесет дана након конзумирања пилетине коју су му донели неки сиромашни људи а који су му дали последње од онога што су имали. Наша ситуација је неупоредиво другачија. Имамо велику контролу над оним што се служи на забави: можемо пре времена замолити домаћине да припреме одређена посна јела, можемо понети нека јела на забаву или се можемо са поштовањем и дискретно изговорити и не ићи на забаву уопште. У већини случајева људи ће разумети и поштовати наше изборе на исти начин на који ми разумемо и поштујемо њихов избор.

- Шта бисте саветовали онима који се суочавају са проблемом прославе два Божића (у случају када је један супружник није православац или када је један члан породице прешао у православље и члан је парохије старокалендараца)?
- Ако наш супружник слави Рођење Христово по грегоријанском календару (овде се нећу освртати на збуњујући израз „новојулијанство“), требали бисмо да им покажемо своју највећу љубав и поштовање и да прославимо с њима. Наравно, чинимо то не прекидајући пост; али истинска прослава може бити једнако радосна чак и ако не поједемо парче пачетине или шунке. А ако покажемо да прихватамо њихове обичаје, традицију и веровања, наши вољени ће вероватно прихватити наше. У сваком случају, оно што морамо избећи је било каква подела у породици. „и дом који се раздели сам у себи неће се одржати“ (Мт 12, 25), а ако желимо да имамо јаку породицу, морамо научити да се поштујемо, укључујући међусобне изборе у прослави Рођења Христовог.

Како се суочити са проблемом два датума прослављања Божића у православној цркви, ако се један држи једног календара, али учествује у служби најближе парохије који следи други?

- Ово је врло тешко и болно питање. Не знам да ли се Христос родио 25. децембра, 7. јануара, или неког другог дана, али мислим да је веома важно да је Црква јединствена. Усвајање новог календара који није признат пуноћом Православне цркве очигледно је изазвало поделе и свађе у Цркви. Као чланови Тела Христовог, поделе и раздвојености морамо видети као једно од највећих зала које се могу поднети само у случајевима велике потребе. И не сматрам проблем календара представља такву нужност. За мене ова изјава иде у оба смера: они који су подстакли реформу календара нису имали право на то, осим ако се цела Црква није сложила; али на исти начин, ми немамо право да се одвајамо од своје браће и сестара у Христу по питању календара.

Литургијски, међутим, човек не може да слави две Божића у једној години, као што не може да служи две Литургије у једном дану. Свакако можемо бити присутни на обе службе (иако бих то топло саветовао), али у потпуности можемо учествовати само у једној. Другим речима, ако одлучимо да учествујемо у служби у новокалендарској парохији, требало би да славимо црквене празнике и постове према обичајима наше изабране парохије. Ако учествујемо у богослужењу с њима у истој цркви, причешћујемо са њима из исте Чаше, тражимо од њих да крсте нашу децу, али мислимо да њихово Божић није „исправан“, јер је „исправно“ две недеље касније, онда ми забијамо клин између себе и Цркве и криви смо за раскол. Можемо изабрати да ствари веома закомпликујемо када свештенство различитих јурисдикција заједно служи, али за већину лаика принцип православног јединства треба да буде примарни за било који астрономски, историјски, културни или било који други аргумент који су изнели заговорници и противници Новокалендараца.

О. Серафимов одговор на горенаведена питања:
Верујем да су ’рајска врата’ широм отворена током овог периода припреме за Рођење Господа нашега Исуса Христа. Ово доба године са собом носи посебне благослове, посебно ако смо послушни Светом предању Цркве. Кроз телесни и духовни пост постајемо пријемчиви за благодат Светог Духа, тако да када дођемо да прославимо Рођење Господње, то ће бити за нас, не само обележавање већ духовни доживљај у којем излазимо из времена у Вечно Сада. И ми ћемо бити са пастирима у Витлејему.
Пост није тежак ако живимо у православној породици. Заправо, спољни чин суздржања од животињских производа није тежак, јер је то део нашег свакодневног литургијског живота. На духовном нивоу је изазовније, посебно са захтевима који нам се постављају у ово доба године. Мислим на нашу „обавезу“ да се придружимо канцеларијским забавама или дружимо са неправославним пријатељима. За нас чија ужа породица није православна, ово представља изазов и на физичком нивоу.
Када сам радио у једној корпорацији, од мене се очекивало да присуствујем тимским пица забавама, које су се увек одржавале у петак. На тим забавама сам постио, али сам се ипак придружио забави са својим колегама. После извесног времена, из поштовања према мени као православном свештенику, после нисам био дужан да похађам ове пригоде. Исти обзир односио се на муслимане, веганске вегетаријанце и свакога ко је у себи имао нешто „религиозно“.

Изазов са којим се суочавамо ми као православни хришћани је како да одржимо ово доба године светим и чистим? Годинама Божић  све више и више постаје секуларна прослава. Време је да се окупимо са породицом и пријатељима, не нужно да прославимо Христово рођење према грађанском календару, већ да прославимо то што смо заједно. Да се ​​не бисмо отуђили од других, али истовремено и да бисмо испоштовали пост, препоручујем присуствовање пригодама са породицом и колегама, али задржавање физичког поста. Да сам дијабетичар или имам болест срца, највероватније бих био на дијети. Моји вољени не би очекивали да убијем своје тело кршењем дијете. Нико не би очекивао да једем ћуретину да сам веган. Увек постоји потреба да своју љубав делимо са другима, али не морамо нужно да чинимо уступке против своје вере. У ово време се сећам покојне грофице Орлове, дворјанке која је такође била тајна монахиња. На крају неког дана банкета и пријема, повлачила би се у своју собу и скидала свилену хаљину и фини накит, облачећи монашку одећу и проводећи ноћ у молитви. Ту је и прича о пустињском оцу који никада није одбио гостопримство које му је пружено. Међутим, када би се вратио у ћелију, постио би додатне дане, у складу са количином коју је појео и попио. Његов духовни ученик пожалио се великодушном домаћину да ће се старац убити постом и молио домаћина да му не даје превише.
Ово је предивно доба године да успоставимо период мира и добре воље истинским православним искуством, како за нас, тако и за оне око нас.

За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф

Настава Православног катихизиса настављена је у парохији Св. Дионисија, Улсан, Кореја

   Због мјера предузетих као резултат коронавируса у Јужној Кореји, дводневни програм катихизиса настављен је 14. и 15. новембра у парохији у Услану.    У програму је учествовало 17 тинејџера, 14 средњошколаца и 3 предшколца предвођена митрополитом корејским Амвросијем и локалним свештенством.    Богослужења су одржаване у оквиру програма, током којих су дата одговарајућа објашњења.
​Извор ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања извора

БОЖИЋЊИ (Филипов) ПОСТ:  Шта треба да знамо?

• Двоструко име поста може се лако објаснити: започиње дан послије дана сјећања на апостола Филипа, једног од 12 најближих ученика Господа Исуса Христа, а завршава се уочи великог празника Рођења Христовог. Изгледа да ова два дана уоквирују 40-дневни период поста, па отуда и његово име.

Значење поста:
Било који вишедневни пост, укључујући Божић, припрема нас за најдубље, пуноправно искуство предстојећег празника. Циљ поста хришћанина је да обезбиједи да сусрет са Христом у празнични дан за њега постане заиста важан догађај, припремљен и интензивном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа међусобно утичу једни на друге. Стога, ограничавајући се на физичком плану (на пример, у храни), помажемо и души: престајемо да се расипамо и више се концентришемо на духовни живот: молитву, размишљање о Христу и испуњавање Његових заповијести.

Поред тога, ослабљујући тијело (и менталну снагу такође) са мање калоричном храном него обично, научимо да своје жеље подредимо разуму и вољи, а разум и вољу Богу.

Јеванђеље говори да се Христос, прије него што је изашао да проповиједа у Галилеји и Јудеји, које је трајало три и по године, повукао од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,1-11; Лк 4,1-13; Мк 1, 12, 13). Мојсије је исто толико постио прије него што се попео на гору Синај, гдје му је Бог дао Десет Божијих заповијести (2 Мојс 24, 18); и пророк Илија, који је четрдесет дана ходао без јела и пића до горе Хорив, гдје се састао са Богом (1 Цар 19, 5–8). Карактеристично је да је Спаситеља на крају четрдесетодневног поста покушао да искуша ђаво, очигледно вјерујући да је пост физички исцрпио Исуса и учинио га мање стабилним. Али духовно је Господ, напротив, био ојачан и побиједио сва искушења. Тако је показао да је пост најбоље оружје против искушавача (како сви свети оци говоре једним гласом) и припремио се за Своју службу у свијету. У знак сјећања на ове догађаје, и Рођење Исусово, које нас припрема за доживљај догађаја Рођења Христовог, и Велики пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају четрдесет дана и у црквеном уставу називају се Четрдесетница.

„Четрдесетодневни пост“, додаје свети Симеон Солунски, „изображава Мојсијев пост, који је послије четрдесет дана и четрдесет ноћи добио ријечи Божје на двије камене плоче. И ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и прихватамо живу Ријеч од Дјеве, написану не на камењу, већ оваплоћену и рођену, и ми учествујемо у Његовом Божанском тијелу“.

Историја постова:
По времену настанка, Божић је један од најстаријих. Његово постојање већ помињу свети Амвросије Миламски (умро 397. године) и блажени Августин, који је учио од њега (‡ 430). А римски епископ Лав I Велики (‡ 461) назвао је Божићњи пост древном институцијом и жртвом Богу за плодове сакупљене љети и јесени.

У раној цркви Божићњи пост је претходио празнику Богојављења. Управо тако - у дан јављања Бога - у то вријеме хришћани су празник називали Божић. А празник који данас називамо Богојављење - Крштење Господње - придружио се „главном“ Богојављењу, био је уграђен у један празнични циклус који је трајао неколико дана заредом.

Чињеница да су Божић и Крштење Господње првобитно били један празник, подсјећа нас структура службе (обе службе започињу Великим вечерњем) и посебна припрема за обје прославе. Дан уочи празника - Бадње вече - пост постаје нарочито строг: у манастирима је обичај да се на овај дан не једе ништа, док лаици покушавају једноставно да смање количину хране. На данашњи дан се у Цркви врши посебно свечано богослужњење. Ако је радни дан, тада се читају царски часовии - дужи него обично, са фрагментима из Старог завјета (паримије), читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови називају се царски, јер су му у давним временима били присутни чланови царске породице. А Вечерње (које се, супротно обичају, служи ујутру) наставља се Литургијом Светог Василија Великог - баш као у Велики четвртак Страсне седмице.

У почетку Божићњи пост није трајао као сада: за неке хришћане трајао је седам дана, за друге нешто дуже. Очигледно се почело да пости четрдесет дана тек послије цариградског сабора 1166. године, када је цариградски патријарх Лука донио одлуку о трајању Божићњег поста: не постоји јасно правило по овом питању, признао је, међутим „принуђени смо... да слиједимо неписану црквену традицију и морамо да постимо ... од 15. новембра (28. новембра, нови календар. - прим.прев.) ".

Карактеристике поста:
У све дане Божићњег поста, црквени Типик прописује уздржавање од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до Светог Николе - 19. децембра) можемо јести топлу храну без уља; у уторак, четвртак, суботу и недељу - риба и немасна храна са биљним уљем; Најстрожи пост је традиционално у сриједу и петак (суво јело: поврће, воће, хљеб). Међутим, ако празник Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице) 4. децембра падне у сриједу или петак (ове године је  сриједа), онда је риба дозвољена. Послије празника Светог Николе и дане предпразништва Божића (од 2. до 6. јануара), риба је дозвољена само у суботу и недјељу, а пост осталим данима постаје строжи. У дане предпразништва пост је најстрожи: риба се уопште не једе, храна са уљем,  само у суботу и недјељу. А на Бадњак (од 5. јануара увече до 6. јануара увече) постоји традиција да се ништа не једе све док се не појави прва звијезда, након чега је обичај да се на столу послужујусочна зрна пшенице кувана у меду или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем. Али мора се имати на уму да су сва ова правила строга монашка правила. Лаици (не монаси), по правилу, посте блаже, савјетујући се са својим исповједником о храни и у зависности од њихових животних околности. Традиционално лаици не практикују сухоједение (или се то примјењује само у дане строгог поста од 2. до 6. јануара), риба се из хране искључује само у сриједу и петак (и од 2. до 6. јануара).

​3 чињенице у вези са Божићњим постом:

1.
Филип је, као и већина апостола, био из Галилеје, сјеверне провинције Палестине. Управо је он, према Јовановом јеванђељу, довео апостола Натанаила Христу (Јн 1, 46); учествовао је у подјели хљебова за пет хиљада људи, који су се умножили по ријечи Господњој (Јн 6, 5-13). Довео му је Јелине који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере рекао је "Господе! покажи нам оца и биће нам доста" и добио је од Господа Исуса значајан одговор: "толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?" (Јн 14, 8-9). Послије Вазнесења Господњег апостол Филип проповиједао је у Галилеји, а затим у Грчкој међу локалним Јеврејима. Јеврејски првосвештеник је чуо за ово и дошао у Грчку да сузбије Филипове активности, али он је јавно осудио првосвештеника да је подмићивао стражаре који су чували Господњи гроб и заповиједио им да лажу, као да су Христово тијело украли и сакрили Његови ученици. Апостол је путовао и у друге земље, свуда проповиједајући Јеванђеље и много страдајући: Филип и његова сестра Маријамна, с којом је путовао, каменовани су, затварани и протјеривани из села. Апостол Филип је преминуо у граду Јерапољу Фригијском, гдје је прије тога убио огромну змију, којој су мјештани саградили храм као божанству. На крсту је разапет заједно са апостолом Вартоломејем, који је за разлику од Филипа преживио и проповиједајући Христа стигао до Јерменије.
​
​2.

Почев од 4. децембра - празника Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице), на једном од дијелова вечерње службе, јутрења, хор почиње да пјева божићну катавасију - кратка стиховословља који се пјевају на крају сваке од осам пјесама литургијског канона. «Христос раждается — славите; Христос с небес — срящите; Христос на земли — возноситеся! Пойте Господеви, вся земля, и воспойте людие, яко прославися» ("Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави")-Ирмос Прве пјесме Божићног канона, глас Први. Поред тога, на празничним службама током припреме за Божић - на примјер, 19. децембра, на дан сјећања на Светог Николу Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне божићне стихире.

3.

Посљедње двије недеље које претходе Божићу називају се Недјељама Светих Праотаца и Светих Отаца. Свети преци су старозавјетни праведници: Ноје, Аврам, Исак, Јаков и други, који су живјели свој живот у послушности и поуздању у Бога и на тај начин дали свој људски допринос у припреми Христовог доласка. И под светим оцима, Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове рођаке по тијелу, од Давида до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. Ове недјеље на литургији се чита родослов Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: Аврам је родио Исака; Исак је родио Јакова; Јаков је родио Јуду и његову браћу ... - и тако даље.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основи извора

Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне ЦРкве Антоније (Паканич) изјавио је да свеправославно јединство више не постоји.

Митрополит Антоније (Паканич) је, у чланку објављеном на веб страници Вести.уа, подијелио је своје виђење догађаја који су се догодили на Кипру, када је Свети синод кипарске цркве признао ПЦУ.

Владика је изјавио да „свеправославно јединство више не постоји“, а његово мјесто заузела је жеђ за моћи једног човјека, који не води рачуна ни о чему, што је довело до стварања „инфериорне и штетне копије свјетског православља“, у коју се све више и више Помјесних православних цркава увлачи у лијевак.

„У овом паралелном систему, такви аспекти као што су непоштовање канона, легализација расколника, служење са лицимма која немају важећу хиротонију и кршење саборног формата црквеног управљања сматрају се природним и нормалним. Све оно што је донедавно изгледало незамисливо и немогуће “, каже Митрополит Антоније (Паканич).

Он није сигуран да ће присташе новог свјетског симулакрума (Симулакрум је ријеч латинског поријекла (лат. Симулацрум – слика, сан) и означава привиђање, авет, слику, прилику, оличење, лажна слика, привид, утвара; псевудо ствар) имати довољно одлучности да се одупру „даљој емаскулацији православне еклисиологије“ и другим глобалним трендовима, посебно подршци интересима ЛГБТ особа.

„Због тога се суштина тренутне кризе може свести на борбу оних који желе да створе своју, погодну и одговарајућим њиховим интересима верзију православља са онима који желе да остану вјерни православљу. То би требало да разумије сваки духовник и сваки вјерник било које православне цркве. И на основу овог схватања, направи свој избор - да ли ће остати међу вјернима Богу или  направити компромис са својом савјешћу и постати дио симулакра православља “, закључио је митрополит Антоније.

​извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања овог извора

​„Љубав је изнад поста!“ jедноставне приче са светим Тихоном Задонским

Током свог дугог живота свети Тихон је написао многа духовна дjела. И данашња генерација вjерника им се обраћа за утjеху, опомену и поуку у правом хришћанству и монаштву. Међутим, свако упутство се научи боље када је поткрijепљено истинитом причом.

„Прво и најважније дjело за сваког хришћанина је стицање вjечног спасења. У нашим земаљским лутањима потребна нам је одjећа, храна, пиће, склониште и друге сличне ствари. Али спасење је оно што нам је најпотребније. То нам је толико потребно, да је све остало привремено и не значи ништа у поређењу са њим. Ко је постигао спасење, има све, и обрнуто, онај ко није постигао спасење, нема ништа чак и ако му је читав свиjет припада “.

Келејник (животописац) Св. Тихона, Василије Чеботарев, говорио је о старцу који се увијек плашио да се његов ум не би везао за било коју привремену, смртну ствар. У његовој ћелији није било украса, осим светих слика које приказују страдања Спаситеља и других таквих сцена. Све је одговарало његовој понизности и добровољном сиромаштву. „Једном када се вратио послије Литургије, скинуо сам му разон (раса, мантија -примједба преводиоца) и почео да га пресавијам. Узео ми га је из руку и, бацивши га на под, рекао: „То су глупости, брате. Стави мало хране на сто, желим да поједем нешто".

​„Истински понизан човјек не може бити ожалошћен или отежан презиром, јер себе сматра достојним сваког понижења“.
Залажући се за сељаке које је немилосрдно угњетавао један земљопосједник, свети Тихон је био толико оштар у свом оптужујућем говору да су његове ријечи изазвале реакцију. Својеглави земљопосједник био је толико огорчен изједначавањем са „робовима“, да је у љутњи ударио свеца. Свети Тихон се окренуо и изашао из куће. Али већ на путу до манастира Богородице, гдје је пензионисани владика радио у пензији, светитељ је схватио да је и сам нехотице постао кривац за оно што се догодило говорећи погрешним тоном и користећи аргументе недоступне саговорнику. Одмах се вративши натраг, пао је под ноге свог преступника, тражећи опроштај због „увођења у такво искушење“. То је импресионирало земљопосједника, а и сам је бризнуо у плач покајања видећи пред собом живу персонификацију онога о чему је понекад чуо на недјељној бесједи. Племић се поклонио светитељевим ногама молећи да му и опрости. Од тог времена земљопосједник је знатно промијенио свој однос према кметовима и више није стизала жалба.

„Љубав је изнад поста!“
Једном је, у вријеме Великог поста, блиски пријатељ Светог Тихона Кузма Студеникин, црквар Покровске цркве Јелец, стигао у манастир Богородице да види схимника Митрофана, са којим је, као и са светим Тихоном, уживао у разговорима на духовне теме. Кузма је планирао да остане до Цвјетне недјеље и подијели са о. Митрофаном свечани оброк, али у петак се испоставило да је хитно морао да се врати у Јелец. Баш у вријеме када је црквењак о томе обавијестио схимника, стигао је сељак са свежом црноморском жохарицом, ријетком и укусном рибом, коју је отац наручио за недјељу. Фрустриран непосредним одласком пријатеља, о. Митрофан питао је Кузму да проба рибљу чорбу. Студеникин се сложио ради братске љубави. Током овог неблаговременог рибљег оброка, владика Тихон је неочекивано ушао у ћелију. Схимонах је пао на кољена, кајући се да је управо он завео Кузму да прекине пост. Али светац, строги поштовалац црквених правила, не само да им није замјерио, већ је рекао: „Сједите, знам вас. Љубав је изнад поста! “ И, сједећи за столом, и сам је пробао неколико кашика рибље чорбе.

„Права љубав је несебична и чини добро без наде у награду“
„Да смо имали љубави“, пише свети Тихон, „не би било просјака ни биједника. Људи не би носили крпе нити би ишли полуголи, јер би се љубав побринула да имају одјећу; људи не би лутали као бескућници, јер би им љубав пружила уточиште ”

„Значајно је“, рекао је, келејник светога Тихона, Чеботарев једном са искреним ганућем, „у дану када је имао много сиромашних посјетилаца и давао им новац и друге милостиње, те вечери био је веселији и веселији, док је једног дана када је било мало или није било посјетилаца, био је растужен “. Светитељ је потрошио читаву пензију и дарове својих богатих поклоника на добротворна дјела. Али понекад му то није било довољно.

„Утјешени смо и радујемо се када љекар излијечи наше немоћно тијело. Чак и ако прибјегне огорченом и окрутном лијеку, захваљујемо му. Утолико више треба да се радујемо и од срца захваљујемо Богу када Он исцјељује наше духовне слабости тугама и недаћама “.
„Знате, тај Каменев (јуродиви Христа ради, који живи у Задонску) знао је моје мисли“ светац је једном рекао: „Неколико дана прије тога, демон ми је нанео стање извјесне охолости, и колико год сам се трудио да га напустим, то неће нестати. Трећег дана, послије Вечерњег, сједио сам испред ћелије, обузет тим мислима још више него раније. Тада угледам Каменева како трчи из цркве, окружен дјецом. Пролазећи поред тријема, изненада ме удари по образу и каже ми на уво: „Не буди арогантан.“ У том тренутку сам осјетио да демон високог ума одлази од мене “.

„Ђаво никоме не прилази лакше  до  ономе који живи у доколици и љењости“
Главно оружје у супротстављању свим горе поменутим мислима била је неуморна сузна молитва, дар који је светитељ добио од Господа. Никада није био у беспослици, а то је био његов штит. Стално је понављао својим ћелијарима: „Онај ко живи у беспослици, гријеши непрестано“. Светитељ је молитвени труд наизмјенично замјењивао радом на својим списима. Налазио је времена и за физички рад, цијепање дрва и кошење траве.

Као што је говорио свети Тихон Задонски, „Бог, који полаже крст на наша рамена, такође нам помаже да га носимо“. Када читамо такве поучне приче из светачког живота, сваки пут проналазимо потврду за то.

О чудесном исцјелењу од гњева

Свети Тихон Задонски имао је гневљиву природу. Гњевио се често на људе, и кајао се, па се опет гњевио. Ту своју слабост он је осјећао јаче него ико други. Много се молио Богу, да га Бог поправи и спасе од тако јаросне нарави. И заиста, по Божјем промислу догоди му се нешто што је заувијек укротило гњев његов и привело га смирењу скрушености.
Тако послије једне молитве у којој је просио од Бога болест која би га исцијелила од гњева, он заспи, и у сну види себе у једном храму. Излази свештеник из олтара и носи на рукама дијете покривено провидном марамом. Он приђе дјетету, погледа га, и упита свештеника како је младенцу име? Одговори му свештеник. Василије (што на грчком значи: Цар). Онда Тихон скине мараму са дјетета и пољуби дијете у десни образ. У том тренутку дијете га удари десном руком по лијевом образу тако силно, да он јаукне од бола и пробуди се. Осјетио је да га боли цијела лијева страна од врха до дна тијела.
Он заблагодари Богу, и од тада више се није љутио ни на кога и ни на што.

​Извор: Вјеронаука.нет на основу писања Каталога добрих дјела

Данас, наша Света Црква прославља, Светог Јована Златоустог. ​Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности.

Аја Софија је од прошлог љета претворена у џамију. Па ипак, изненађења и блага која ова Велика Црква крије изненађују чак и саме Турке који још неколико мјесеци послије њеног претварања у џамију покушавају да деконструишу све хришћанске ствари које пронађу.

Шестокрилни анђео Божји откривен је када је скела постављена прије 7 година коначно демонтирана, извјештава Православна новинска агенција (Orthodoxia News Agency) . „Данас смо у потпуности демонтирали скелу“, рекли су турски званичници 22. новембра. Скела је првобитно изграђена 1993. године за поправку главне куполе цркве, а демонтирана је 2010. Међутим, обновљена је 2013. године да би помогла у рестаураторским радовима.

У Аја Софији постојале су укупно четири крилата лика анђела Серафима и Херувима. 2009. године стручњаци су такође открили један од четири анђеоска мозаика скривена у храму током 160 година иза гипса и металне маске.

Умјетничке референце браће Фосати биле су до данас једини извор доказа овог јединственог мозаика (Шестокрили анђео димензија је 1,5 x 1 метар, а прије скоро деценију (2009. године) „открили су га“ модерни рестауратори Аја Софије. Архитекти браћа Фосати мозаике су „забиљежили“ у бојама акварела и литографијама које су укључивале лик Анђела, но султан је наредио да се мозаик поново прекрије гипсом.  ​Посљедња особа која је видјела мозаик био је османски султан Абдулмеџид и швајцарски архитекти Ђузепе и Гаспаре Фосати, који су водили обнову у Свете Софије од 1847. до 1849. године.

​Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања ​Orthodoxia News Agency

26.новембар 2020.године
​Иконописац Јелена Поповић израдила је икону Светог архиђакона и првомученика Стефана за Дан Републике Српске, 9. јануар, и овај умјетнички рад налази се у Спомен-храму Светог мученика кнеза Лазара и свих светих мученика српских у Бијељини.
​Старјешина храма, протојереј Васо Поповић рекао је Срни да је то оригинална икона крсне славе и Дана Републике Српске рађена у византијском, православном стилу, са ликом заштитника, заставом Републике у позадини и свитком на којем је исцртана карта Српске.
Аутор иконе Јелена Поповић предавач је у Умјетничкој школи "Одигитрија" Епархије зворничко-тузланске, а Свети архиђакон Стефан је и њена породична крсна слава.
Поповићева је навела да је формат иконе 10 са 15 центиметара и рађена је на липовој дасци техником јајчане темпере, са позлаћеним ореолом заштитника Републике Српске.

Извор: ​СРНА

СВЕТИ СИНОД КИПАРСКЕ ЦРКВЕ 10 ПРОТИВ 7: У СИНОДУ КИПРА, ВЕЋИНА ЗА ПОДРЖАЛА ОДЛУКУ ПРЕДСТОЈНИКА ПЦУ О ПРИЗНАЊУ ПЦУ
Свети синод кипарске цркве „не противи се одлуци његовог блаженства“ архиепископа Хризостома да призна ПЦУ.
25. новембра 2020. године, Свети синод Кипарске православне цркве већином гласова подржао је одлуку архиепископа Хризостома да помене Епифанија Думенка, наводи се на званичној веб страници Кипарске цркве.  Према изјави прес службе Кипарске цркве, током два засједања Синода, одржаних 23. и 25. новембра 2020. године, јерарси су „детаљно разговарали о украјинском црквеном питању и проблему који је настао због помињања на литургији Епифанија, као предстојника Украјинске цркве, од стране архиепископа кипарског Хризостома “. 
С тим у вези, Синод Кипарске цркве пресудио је да се „не противи одлуци његовог блаженства“ архиепископа Хризостома.

У исто вријеме, Свети синод се „нада ширим консултацијама, у којима ће учествовати сви (Помјесне цркве), како би се прошло кроз тренутну кризу која пријети расцјепу Цркве Христове“. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу јављања извора

СТАВ КИПАРСКЕ ЦРКВЕ ОСТАЈЕ НЕЈАСАН НАКОН ГЛАСАЊА „ДА СЕ НЕ ПРОТИВИ“ АРХИЕПИСКОПОВОМ ПРИЗНАЊУ ШИЗМАТИКА
Никозија, Кипар, 25. новембра 2020.године -Свети синод кипарске цркве одржао је данас друго засједање на коме се разговарало о једностраној одлуци архиепископа Хризостома да призна и ступи у заједницу са украјинским расколницима, што је изазвало озбиљан скандал у кипарској цркви. Након темељне расправе о том питању у понедјељак и данас, Синод је издао слабо срочену изјаву која се бавила само архиепископовим поступцима. Став кипарске цркве у цјелини према „Православној цркви Украјине“ остаје нејасан, на основу тренутних извјештаја.

Саопштење Синода гласи:
На својим састанцима 23. и 25. новембра 2020. године, Свети синод Кипарске цркве детаљно је расправљао о украјинском црквеном питању и проблематичној ситуацији која је настала помињањем Епифанија као предстојатеља Цркве Украјине од стране Његовог Блаженства Архиепископа Хризостома и одлучио да се не противи овој одлуци Његовог Блаженства. У исто вријеме, Свети синод очекује ширу дискусију у којој ће сви учествовати у превазилажењу тренутне кризе, која пријети цијепањем Цркве Христове. Чини се да званична изјава указује на то да је Синод у суштини гласао да  се Архиепископу лично дозволи да ради како хоће, мада и даље пријети расколом у Цркви. Међутим, Његово Преосвештенство кикоски Никифор каже да је Синод у ствари гласао 10-7 за приједлог митрополита  пафоског Георгија о признању Епифанија Думенка за архијереја Кијева и све Украјине, док је његов властити компромисни приједлог одбијен. Митрополит, међутим, сматра да гласање није обавезујуће, јер ово није само административна ствар, већ ствар вјере.

„Одлука нас не обавезује. Имамо примјере у православљу, гдје се само један није сложио-Свети Марко Ефески. Није се сложио и није потписао унију (1439), иако су сви остали потписали. Историја га је оправдала и 1484. године Фераро-Фирентински сабор је поништен а Марко Ефески се проглашен свецем наше Цркве (1456. године) “, рекао је митрополит.

Међутим, Митрополит пафоски Георгије одговорио да то није ствар вјере, а одлука Синода је у ствари обавезујућа.

У свом излагању током засједања Синода, Његово Високопреосвештенство Митрополит тамаски Исаија изјавио је да не може да прихвати ниједно рјешење које подразумијева признавање Епифанија Думенка и његове расколничке ПЦУ.
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања извора

​Према митрополиту Илариону, наставља се раскол свјетског православља чији је кривац цариградски патријарх Вартоломеј.

Предсједавајући Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион коментарисао је 25. новембра 2020. године изјаву Синода  Кипарске православне цркве поводом помињања  поглавара ПЦУ Епифанија Думенка од стране архиепископа Хризостома, преноси званична веб страница РПЦ.
Према митрополиту Илариону, „наставља се раскол свјетског православља чији је кривац цариградски патријарх Вартоломеј“.
Он вјерује да антиканонски чин који је поглавар Фанара починио у Украјини сада доводи до губитка унутрашњег јединства у Помјесним православним црквама. Митрополит је нагласио да се „под притиском цариградског патријарха архиепископ кипарски Хризостом сагласио да помене вођу украјинске расколничке групе. Дио архиепископије кипарске православне цркве, како се види из данас објављеног саопштења, пристао је да подржи архиепископа у овом чину, док га други дио категорично одбија, вођен светим канонима и својом јерархијском савјешћу “.

Према митр. Илариону, „ови архипастири су у тешком положају. Нема сумње да желе да сачувају јединство своје Помјесне цркве, да сачувају мир међу својим ближњима. Али лојалност Светој традицији и придржавање канонских правила не дозвољава им да учествују у обиљежавању расколника и признању „цркве“, чије самозвани вође немају законску хиротонију “.Председавајући ДЕЦР-а увјерен је да је „превазилажење дубоке кризе која је захватила православни свијет могуће једино повратком у канонски црквени систем и православну саборност, која не предвиђа примат моћи било ког од примаса над Васељенском црквом, чија је Глава био и остао Господ наш Исус Христос“. ..

Медији су објавили имена чланова Светог синода Кипарске цркве, који су се изјаснили „за“ и „против“ одлуке архиепископа Хризостома да призна Епифанија Думенка. Свети синод кипарске цркве је 25. новембра одлучио да подржи став архиепископа Хризостома у вези са ПЦУ. Катимерини издање је објавио списак тих епископа који су гласали за и оних који су гласали против ове одлуке.
Став архиепископа Хризостома подржао је:
Митрополит пафоски Георгије
​Митрополит китијски Нектарије (Спиру);
Митрополит крисански Хризостом (Папатомас);
Митрополит Василије Константински (Карајански);
Митрополит Тримифунтски Варнава ;
Епископ Карпаски Кристофер;
Епископ Арсиноје Панкратски;
Епископ хитронски Леонти (Енглистриотис);
Епископ Григорије Месаоријски (Хадзиураниу).


Према Катимеринију, они су се противили одлуци архиепископа Хризостома у вези са признањем Епифанија Думенка:

Митрополит лимасолски Атанасије;
Митрополит Неофит Морфоски;
Митрополит кикоски Никифор;
Митрополит тамаски Исаија ;
Епископ Аматуски Никола (Тимијадис);
Епископ лидрски Епифаније;
Епископ напуљски Порфирије;

Одлуком Светог синода, кипарска црква постаје четврта која је признала тзв. аутокефалност украјинске цркве. Осим Васељенске патријаршије, остале двије су Грчка црква и Александријска патријаршија. 

​Филм о великој породици свештеника из Волинске епархије, у којој се одгаја 14 дјеце, освојио је награду публике на Филмском фестивалу "Покров 2020". XVIII Међународни фестивал православног биоскопа „Покров“ 2020. године одржан је од 12. до 21. новембра у онлајн формату. Побједници фестивала проглашени су на затварању форума, наводи се на званичној веб страници фестивала. Награду публике, филму додијелио је свештеник Степан Јареми „Прича о једној љубави“. Филм је посвећен великој породици протојереја Андреја Џубе и мајке Хелене из села Љубљаз, Волински регион. Породица је родила и одгаја 14 дјеце.

„Живот ове породице је невјероватан, јер је овдје рођено и одгајано 14 дјеце. Породица је примјер храбрости, снажне вјере у Бога и правог живота “, - наводи се у саопштењу објављеном на званичној веб страници Волинске епархије. Филм је снимљен са благословом архиепископа Волињског и Лучког Натанаила и уз подршку протојереја Пјотра Базјука, предсједника епархијског одјељења за породичне послове.  Диплома 1. награде додијељена је филму „Сестра“ редитеља Александра Галибина (Русија), 2. награда додијељена је филму „Непријатељи“ редитеља Георгија Гачаве (Грузија). Додјела награда побједницима фестивала одржана је и путем интернета . Од 22. новембра на веб страници и ЈуТјуб каналу филмског фестивала "Покров" можете гледати најбоље филмове током 18 година постојања фестивала, организатори су изабрали укупно 87 филмова. 
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања Савеза православних новинара

Олег Аполихин, главни специјалиста за  репродуктивно здравље Министарства здравља Руске Федерације, сматра да се абортуси више не могу изводити у државним медицинским установама.

Доктор медицинских наука, професор Олег Аполихин, главни специјалиста за репродуктивно здравље Министарства здравља Руске Федерације, у интервјуу за радио-станицу „Моска говори“ рекао је да није довољно уклонити абортусе из система обавезног медицинског осигурања, да не буду дио медицинске његе већ би - поступак требало да постане друштвено негативан феномен .

Аполихин је, такође, позвао на стварање посебних институција за абортус, престати да се зову „медицинском његом“, а специјалисте који спроводе такве поступке не треба сматрати љекарима. 

„Сматрам да то не би требало радити у медицинским установама, јер би за то требало створити амбуланте за абортус ... Да, обављаће га медицинско особље. Али ово није медицинска њега. У чему је помоћ овдје? Да приморате љекара да учествује у овом грешном (за вјернике) послу, у убиству? Данас је оперисао - спасавао му је живот, а онда је дошла жена и морали смо да убијемо. Многи љекари то не желе да раде, требали би да имају избор. У овим институцијама, клиникама за абортус, требало би да постоје људи који се слажу са тим, такви абортуси, али извините,то нису љекари. То су људи са медицинским образовањем “, рекао је Олег Аполихин у интервјуу новинарима.

Владимир Легојда , предсједавајући Синодског одјељења за црквене односе са друштвом и масовним медијима Руске православне цркве , коментаришући ријечи главног специјалисте за репродукцију на свом каналу Телеграм , примијетио је да су новинари многих публикација, умјесто да разговарају о озбиљној теми, направили сензацију од ријечи Аполихина, фокусирајући се на абортус и могуће укључујући их у систем ФСИН.  „... Црква је више пута говорила да љекари који, у складу са својим вјерским увјерењима или унутрашњим увјерењима, не желе да раде операције вјештачког абортуса, не би требало да их обављају. Па ипак, испоставило се да се мишљење професора Аполихина, водећег специјалисте у пољу репродуктивне медицине, љекара са дугогодишњим искуством и особе са јаким грађанским положајем, свело на једно, далеко од његове главне тезе “, нагласио је Владимир Легојда. Владимир Легојда позвао је колеге новинаре да читаоцима пренесу објективне информације о разним хитним питањима, а не да се упуштају у мамац .

„Част ми је да знам Олега Ивановича и могу да свједочим: он лично свакодневно спасава здравље и животе многих, а то му је донијело велико поштовање и од његових пацијената и од колега“, додао је Легојда.

У новембру 2020. године навршава се сто година од легализације абортуса у Русији. То се догодило 16. новембра 1920. године према Уредби Народног комесаријата за здравље и Народног комесаријата правде „О вјештачком прекиду трудноће“. СССР је постао прва држава која је легализовала абортус.  Сада је абортус укључен у списак врста медицинске заштите која је покривена обавезним здравственим осигурањем о трошку државног буџета. Према савезном закону, абортус, ако постоји само једна жеља пацијента, може се извршити у фазама трудноће до 12 недјеља, а из медицинских разлога - у било које вријеме.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања Савеза православних новинара

Руска православна црква позвала је руске власти да уклоне поступак вантјелесне оплодње из система ОМС (обавезног здравственог осигурања).
Ово је изјавио шеф патријаршијске комисије за породична питања, заштиту материнства и дјетињства, свештеник Фјодор Лукјанов. Такође, је примијетио да црква већ дуго захтијева уклањање абортуса из програма обавезног здравственог осигурања.

„Видимо врло јасан покушај одржавања овог ужасног броја абортуса у нашој земљи. Зашто? На крају крајева, абортус је узрок неплодности. А неплодна особа је клијент вантјелесне оплодње “, рекао је Лукјанов у етеру ТВ канала "Спас". Свештеник је нагласио да је све ово „посао који се промовише кроз медицински систем“. ​
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања govoritmoskva.ru

​Црква Светог Саве Српског, прва у Русији, ускоро би требало да почне да се гради на Уралу, у Јекатеринбургу. Важну улогу у изградњи храма посвећеног првом српском архиепископу има и први свештеник Руске православне цркве у овом делу Русије, који је Србин.

После осмогодишње мисије у Чилеу, у коју га је послао митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Душан Михајловић постао је свештеник Руске православне цркве. На молитви у Сантјагу окупљао је Србе, Чилеанце и Русе, а они су га пре два месеца одвели у Јекатеринбург. Ту је почела његова нова мисија — изградња прве цркве посвећене нашем највећем светитељу Светом Сави. Отац Душан сада служи у малој дрвеној цркви посвећеној Савином оцу, Светом Симеону Мироточивом, изграђеној 2009. године. То је једина црква у Русији посвећена овом српском светитељу.

Парохију је шест година раније основао један руски свештеник, по наговору директорке некадашње Словенске школе, која је јако волела Србе. У цркву повремено долази свега педесетак наших људи, али су Руси готово увек на молитви, што оца Душана посебно радује. ​„У руској сам јурисдикцији, а са друге стране, имам могућност да ’србујем‘, да мирно део службе служим на српском. Договор је да када је у календару неки српски светитељ, ја служим тај дан, причам о њима, о њиховом животу. За народ је то откриће, јер иду у српску цркву, а не знају ништа о српским светима, не знају ни свештеници, врло је интересантно. Много ми је драго што им се толико свиђа служба, посебно воле да чују наше певање“, прича нам отац Душан.

Идеја о изградњи цркве Светог Саве стара је колико и капела Светог Симеона у којој служи, али никако да се реализује, јер је потребно доста новца. Међутим, иако је било понуда да се изгради црква која неће бити њему посвећена, верници и свештенство су ту понуду одбили.

„Појавио се 2012. године један Грк који је понудио да сам изгради цркву, али је тражио да јој се промени име, да буде посвећена грчком светитељу. Они на то нису пристали, црква до данас није изграђена зато што нису хтели да се одрекну Светог Саве, то ми је јако симпатично“, каже отац Душан.

​Он додаје да је у помало незавидној ситуацији, јер је по хијерархији најмлађи од три свештеника парохије, притом, због вируса корона у Русију је ушао без визе, па је са постојећим документима једва преузео и ову дужност, али то га не спречава да ради на прикупљању прилога за изградњу цркве Светог Саве.

„Моје деловање је за сада више на нивоу промоције, познанстава и окупљања. Ишао сам недавно код неког богатог човека овде у Јекатеринбургу, он је потенцијални спонзор. Тражим и друге, па се надам да ћу у неком моменту моћи да преузмем цео овај посао. Важно је да је Канцеларија за верска питања Републике Србије изузетно заинтересована. Они су пре две године већ дали 15 хиљада евра, а спремни су и да у буџет за следећу годину унесу извесну суму.“

Копија цркве из Студенице
Отац Душан додаје да ће бити тешко да окупи Русе који желе да уложе новац у српску цркву, али да му је први утисак добар. Како сада ствари стоје, црква би требало да изгледа као копија оне у манастиру Студеница, али детаљи око унутрашњег уређења још нису познати.  „Јако ми је драго што су се потрудили да је ураде у традиционалном стилу, биће ту могућности да се понешто и доради, посебно у унутрашњости. Црква ће имати два нивоа, то је сад популарно у Русији. Доњи ниво је обично крстионица, а ту су и неке просторије, најчешће учионице, а у горњем делу се одржавају службе.“

За хиљаду душа
Када је реч о димензијама, отац Душан додаје да ће црква Светог Саве моћи да прими минимално седамсто верника, а када се до краја испуни, чак хиљаду душа. Додаје да и у новој мисији у Русији има свесрдну помоћ супруге. Она је иначе Јерменка из Азербејџана, из Бакуа, али има руско држављанство.

„Непроцењиви је помоћник, она пева на свакој служби, помаже у организацији свих догађаја, концерата, приредби везаних за црквене празнике, ту је незамењива. Певала је и у фолклорном ансамблу, зна и наше народне песме, рецимо Ђурђевдан. Чак је израђивала и ношње, црногорску и шумадијску, она је помоћник без кога ништа не бих могао да урадим“, каже отац Душан.
Нови свешетник парохије Светог Симеона Мироточивог у Јекатеринбургу иначе је диригент, завршио је Руску академију музике „Гњесиних“ у Москви, био је уметнички руководилац „Руског камерног оркестра“, а затим и шеф-диригент Словенског симфонијског оркестра из Москве. Пре него што се потпуно посветио вери и завршио теологију, такође у Русији, у Самари, био је директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Говори руски и енглески језик, а служи се и шпанским. Он и супруга Елина, иначе професор руског и староруског језика, имају троје деце.​

Сенка Милош /Извор: СПУТЊИК 

​Предсједник Републике Азербејџан нагласио је да су сви историјски споменици у земљи заштићени државом

БАКУ, 24. новембра. Азербејџански предсједник Илхам Алијев позвао је да се не брине о судбини хришћанских цркава на територијама у Карабаху које су дошле под контролу Бакуа, истичући да су све оне историјско наслијеђе земље. Текст његовог говора објавила је у уторак државна новинска агенција azertag.az.

"Данас, након завршетка рата, неки западни лидери покрећу питање шта ће се догодити са хришћанским црквама на територијиама које су дошле под контролу Азербејџана, изражавају забринутост како током разговора са мном, тако и у званичним изјавама. Нека нико не брине, посебно лидери западних земаља државе које подстичу исламофобна осјећања, затварају очи пред скрнављењем исламских светиња и чак оправдавају оне који га чине. Све цркве на нашим територијама су наше историјско наслијеђе", рекао је Алијев, посјећујући у понедјељак регион Агдам, који је 20. новембра стављен под контролу Баку према трилатералној изјави лидера Русије, Азербејџана и Јерменије. Предсједник Азербејџана нагласио је да су сви историјски споменици у земљи заштићени државом. Конкретно, према његовим ријечима, две православне цркве тренутно се поправљају о трошку државних средстава, друга је већ поправљена. Алијев је позвао западне лидере да се не мешају у послове Азербејџана.
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања  ТАСС .

​Највреднији играч НБА лиге, Јанис Адетокумбо, фотографисан је протекле недјеље како дијели пакете са храном онима којима је потребна у парохији цркве Св. Мелетија, у централној атинској четврти Сеполија, у истој четврти у којој је одрастао. Са Јанисом Адетокумбом у пратњи били су његова мајка и браћа. Познати професионални кошаркаш је натурализовани грчки држављанин и члан православне цркве.

Његову волонтерску активност објавио је на друштвеним мрежама други волонтер, васпитач у вртићу, јер нису били присутни ни камере ни репортери. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања orthodoxianewsagency.gr

БРИТАНСКИ ИСТРАЖИВАЧ КЕН ДАРК ТВРДИ ДА ЈЕ НАШАО КУЋУ У КОЈОЈ ЈЕ ДЈЕТИЊСТВО ПРОВЕО ИСУС ХРИСТОС И ДА СЕ ОНА НАЛАЗИ У НАЗАРЕТУ
Британски истраживач Кен Дарк, археолог из Универзитета Рединг, тврди да је нашао кућу у којој је дјетињство провео Исус Христ и да се она налази у Назарету, саопштила је Европска асоцијација археолога на званичном Твитер налогу.  Дарк је провео 14 година тражећи остатке самостана сестара Назарета у Израелу, у којем је, према његовој тврдњи, живио Исус. 
Како пише Дејли мејл, Дарк је на основу истраживања на терену закључио да је кућа припадала Јосифу, Исусовом очуху.
- Кућа је имала неколико соба, двориште, балкон на крову, а данас се на том мјесту виде једино степенице направљене од камена и иза куће је природна пећина - рекао је Дарк. 
Дарк признаје да нема физички доказ да је то заиста била Исусова кућа, међутим, додаје да је тешко наћи доказ који досеже 2.000 година уназад, додаје Дејли мејл. извор: ТАНЈУГ