Питања и одговори о БожићЊЕм посту

о. Сергеј Свешњиков

​Пост није тежак ако живимо у православној породици. Заправо, спољни чин суздржања од животињских производа није тежак, јер је то део нашег свакодневног литургијског живота. На духовном нивоу је изазовније, посебно са захтевима који нам се постављају у ово доба године. Мислим на нашу „обавезу“ да се придружимо канцеларијским забавама или дружимо са неправославним пријатељима. За нас чија ужа породица није православна, ово представља изазов и на физичком нивоу.
​
Протојереј Серафим Гаскојн, свештеник цркве Покрова Пресвете Богородице у Сијетлу, држава Вашингтон и свештеник Сергеј Свешников, настојатељ храма Светих новомученика и исповедника руске цркве у Мулину, Орегон одговарају на Правмирова питања о Божићном посту и прослави Рођења.

Правмир: Православна црква припрема вјернике четрдесетодневним постом за Рођење Господње. Секуларни свет има свој дух божићне припреме: забаве, поклони, божићне тржнице, рано украшене продавнице ... Како не бити укључен у секуларну претпразничну прославу Божића и држати се поста не само у храни, већ и у духу ?

О. Сергеј Свешњиков: Пре свега, упозорио бих да се не врши превелика подела између „хришћанског света“ и „секуларног света“. У правом смислу те речи не постоји секуларан свет; постоји само један свет - онај који је створио Бог и који се покварио грехом. Покушај да „побегнемо од света“ можда је заиста узвишена тежња, али она која би у свом најчишћем облику захтевала да напустимо запослење, породицу, везе, ох, а вероватно и интернет. Ипак, незамисливо је да би Црква желела да сви постанемо монашки пустињаци - хришћани би једноставно изумрли за генерацију или две!
За разлику од уздржанијег Великог поста, који је припрема за Страдалну недељу, Божићни пост је пун радости, јер се припремамо за самог Бога да уђе у овај грешни „секуларни свет“ и да пребива међу нама - не само међу Есенима, Назаритима и другим пустињским становницима - већ и међу нама. Попут труднице која зна какав ће бити исход њеног труда и смешка се у ишчекивању, Црква не може а да не зна каква нас радост очекује на крају Исусовим Рођењем и радује се ишчекујући Божју љубав и изобилну милост. Христос нам говори да не изгледамо суморно кад постимо, већ да помажемо главу и умијемо лице (Мт 6, 16-17), тј. да поступамо на уобичајени начин који се од нас очекује у нашем друштву.

У забавама и поклонима нема ништа само по себи грешно. То не значи да прождрљивост или зависност од куповине нису грешне болести - које су у свим годишњим периодима - божићњем и било ком другом; а ако осећамо да не би требало да радимо нешто током Божићњег поста, вероватно то не бисмо смели да радимо ни пре ни после поста. Рекавши то, сигурно схватам да многи људи доживљавају оно што се назива „притисак вршњака“ док нас пријатељи, школски другови или колеге позивају на своје божићне забаве где се јела која нису посна и алкохолна пића послужују у дане када она нису дозвољена. 

Срећом, у Америци је врло прихватљиво бити другачији. Већина људи заправо разуме и поштује жељени начин исхране својих пријатеља. Понекад се православни хришћани оправдавају сопственом жељом да прекину пост наводећи неку причу из живота неког подвижника који је прекинуо пост да не би увредио људе који су му нудили храну. Ови хришћани обично заборављају да је поменути подвижник водио врло строг живот пре тога и да је постио четрдесет дана након конзумирања пилетине коју су му донели неки сиромашни људи а који су му дали последње од онога што су имали. Наша ситуација је неупоредиво другачија. Имамо велику контролу над оним што се служи на забави: можемо пре времена замолити домаћине да припреме одређена посна јела, можемо понети нека јела на забаву или се можемо са поштовањем и дискретно изговорити и не ићи на забаву уопште. У већини случајева људи ће разумети и поштовати наше изборе на исти начин на који ми разумемо и поштујемо њихов избор.

- Шта бисте саветовали онима који се суочавају са проблемом прославе два Божића (у случају када је један супружник није православац или када је један члан породице прешао у православље и члан је парохије старокалендараца)?
- Ако наш супружник слави Рођење Христово по грегоријанском календару (овде се нећу освртати на збуњујући израз „новојулијанство“), требали бисмо да им покажемо своју највећу љубав и поштовање и да прославимо с њима. Наравно, чинимо то не прекидајући пост; али истинска прослава може бити једнако радосна чак и ако не поједемо парче пачетине или шунке. А ако покажемо да прихватамо њихове обичаје, традицију и веровања, наши вољени ће вероватно прихватити наше. У сваком случају, оно што морамо избећи је било каква подела у породици. „и дом који се раздели сам у себи неће се одржати“ (Мт 12, 25), а ако желимо да имамо јаку породицу, морамо научити да се поштујемо, укључујући међусобне изборе у прослави Рођења Христовог.

Како се суочити са проблемом два датума прослављања Божића у православној цркви, ако се један држи једног календара, али учествује у служби најближе парохије који следи други?

- Ово је врло тешко и болно питање. Не знам да ли се Христос родио 25. децембра, 7. јануара, или неког другог дана, али мислим да је веома важно да је Црква јединствена. Усвајање новог календара који није признат пуноћом Православне цркве очигледно је изазвало поделе и свађе у Цркви. Као чланови Тела Христовог, поделе и раздвојености морамо видети као једно од највећих зала које се могу поднети само у случајевима велике потребе. И не сматрам проблем календара представља такву нужност. За мене ова изјава иде у оба смера: они који су подстакли реформу календара нису имали право на то, осим ако се цела Црква није сложила; али на исти начин, ми немамо право да се одвајамо од своје браће и сестара у Христу по питању календара.

Литургијски, међутим, човек не може да слави две Божића у једној години, као што не може да служи две Литургије у једном дану. Свакако можемо бити присутни на обе службе (иако бих то топло саветовао), али у потпуности можемо учествовати само у једној. Другим речима, ако одлучимо да учествујемо у служби у новокалендарској парохији, требало би да славимо црквене празнике и постове према обичајима наше изабране парохије. Ако учествујемо у богослужењу с њима у истој цркви, причешћујемо са њима из исте Чаше, тражимо од њих да крсте нашу децу, али мислимо да њихово Божић није „исправан“, јер је „исправно“ две недеље касније, онда ми забијамо клин између себе и Цркве и криви смо за раскол. Можемо изабрати да ствари веома закомпликујемо када свештенство различитих јурисдикција заједно служи, али за већину лаика принцип православног јединства треба да буде примарни за било који астрономски, историјски, културни или било који други аргумент који су изнели заговорници и противници Новокалендараца.

О. Серафимов одговор на горенаведена питања:
Верујем да су ’рајска врата’ широм отворена током овог периода припреме за Рођење Господа нашега Исуса Христа. Ово доба године са собом носи посебне благослове, посебно ако смо послушни Светом предању Цркве. Кроз телесни и духовни пост постајемо пријемчиви за благодат Светог Духа, тако да када дођемо да прославимо Рођење Господње, то ће бити за нас, не само обележавање већ духовни доживљај у којем излазимо из времена у Вечно Сада. И ми ћемо бити са пастирима у Витлејему.
Пост није тежак ако живимо у православној породици. Заправо, спољни чин суздржања од животињских производа није тежак, јер је то део нашег свакодневног литургијског живота. На духовном нивоу је изазовније, посебно са захтевима који нам се постављају у ово доба године. Мислим на нашу „обавезу“ да се придружимо канцеларијским забавама или дружимо са неправославним пријатељима. За нас чија ужа породица није православна, ово представља изазов и на физичком нивоу.
Када сам радио у једној корпорацији, од мене се очекивало да присуствујем тимским пица забавама, које су се увек одржавале у петак. На тим забавама сам постио, али сам се ипак придружио забави са својим колегама. После извесног времена, из поштовања према мени као православном свештенику, после нисам био дужан да похађам ове пригоде. Исти обзир односио се на муслимане, веганске вегетаријанце и свакога ко је у себи имао нешто „религиозно“.

Изазов са којим се суочавамо ми као православни хришћани је како да одржимо ово доба године светим и чистим? Годинама Божић  све више и више постаје секуларна прослава. Време је да се окупимо са породицом и пријатељима, не нужно да прославимо Христово рођење према грађанском календару, већ да прославимо то што смо заједно. Да се ​​не бисмо отуђили од других, али истовремено и да бисмо испоштовали пост, препоручујем присуствовање пригодама са породицом и колегама, али задржавање физичког поста. Да сам дијабетичар или имам болест срца, највероватније бих био на дијети. Моји вољени не би очекивали да убијем своје тело кршењем дијете. Нико не би очекивао да једем ћуретину да сам веган. Увек постоји потреба да своју љубав делимо са другима, али не морамо нужно да чинимо уступке против своје вере. У ово време се сећам покојне грофице Орлове, дворјанке која је такође била тајна монахиња. На крају неког дана банкета и пријема, повлачила би се у своју собу и скидала свилену хаљину и фини накит, облачећи монашку одећу и проводећи ноћ у молитви. Ту је и прича о пустињском оцу који никада није одбио гостопримство које му је пружено. Међутим, када би се вратио у ћелију, постио би додатне дане, у складу са количином коју је појео и попио. Његов духовни ученик пожалио се великодушном домаћину да ће се старац убити постом и молио домаћина да му не даје превише.
Ово је предивно доба године да успоставимо период мира и добре воље истинским православним искуством, како за нас, тако и за оне око нас.

За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф

---