Шофар (рог)
 „Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну“ (Јер 4,19).
Шофар није музички инструмент већ справа за сигнализацију направљена од шупљег рога животиње, а у неким случајевима посебно од  рога овна. Шофар се свира брујањем усана на малом крају животињског рога који је пресечен, пробушен и заглађен. Како се распон шофара просечне величине састоји од само неколико звучних тонова, позиви који су се користили састојали су се од различитих низова дугих и кратких тонова.

​Где се помиње у Библији: 2.Мој 19,16, 19,19, 20,18 (20,15 JPS); 3.Мој 25,9 (2x); Књига Исуса Навина 6,4 (2x), 6,5, 6,6, 6,8 (2x), 6,9 (2x), 6,13 (3x), 6,16, 6,20, 6,20; Књига о судијама 3,27, 6,34, 7,8, 7,16, 7,18, 7,18, 7,19, 7,20 (2x), 7,22; Прва књига Самуилова 13,3, Друга књига Самуилова 2,28, 6,15, 15,10, 18,16, 20,1, 20,22; Прва књига о царевима 1,34, 1,39, 1,41; Друга књига о царевима 9,13.

Кимвали
У ограниченом контексту у  Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на кимвалним клапама и чинелама које се свирају прстима а које су повезане са блискоисточним плесом.
То је врста ударачког инструмента који се састоји од две мале плоче причвршћене на избочену ручицу у облику слова у, која када се брзо протресе узрокује да се плоче ударају једна о другу, стварајући брзо осцилирајући ритам који се у хебрејским текстовима назива теруах. Кимвалне клапе се у савременој музици називају чинчиле или кастањете.
​Где се помињу у Библији: Друга књига Самуилова  6,5; Псалам 150,5.

Звона
„И начинише звонца од чистога злата, и метнуше звонца међу шипке, по скуту од плашта унаоколо између шипака“ (2Мој  39, 25).
Звона се помињу у књизи Изласка; звона (израђена од злата) била су украси од звона или шкољке пришивене на руб Ароновог свештеничког огртача између украсних шипака. У звону највероватније је клапа или мали каменчић који удара у кућиште звона стварајући звук звецкања који се могао чути када је звоно продрма или процима. Иако се данас сматрају удараљкама и инструменталним звучним ефектом (нпр. звончићи), златна звона јеврејских текстова односе се посебно на једну и једину употребу која нема везе са музиком; да делује као нека врста упозоравајућег сигнала који је коришћен да спречи случајну смрт Арона или његових синова (тј. свештеника) приликом уласка или изласка из Светиње над светињама. 
Где се помиње: 2Мој  28,33, 28,34 (2x), 39,25 (2x), 39,26 (2x).

​Бубањ 
„И Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене *с бубњима и свиралама“ (2 Мој 15,20)
Велики, танки бубањ, углавном повезан са играчицама, који се превасходно користи у секуларним прославама и везује се са плесом. Бубањ с оквиром држао се левом руком и свирао се ударајући главу бубња наизменичним палцем и кажипрстима десне руке у различитим ритмичким обрасцима. 
Где се помиње у Библији: 1 Мој.  31,27; 2Мој. 15,20 (2x); Књига о судијама 11,34; Прва књига Самуилова 10,5, 18,6; Друга књига Самуилова 6,5; Књига пророка Исаије 5,12, 24,8, 30,32; Књига пророка Јеремије 31, 4; Књига пророка Језекиља 28,13 (постављање накита); Књига пророка Наума 2,7 (2:8 JPS); Псалм 68,25 (68,26 JPS), 81,2, 149,3, 150,4; Књига о Јову 21,12; Прва књига дневника 13, 8.

Чињеле
„И рече Давид поглаварима Левитским да поставе између браће своје пјеваче са справама музичким, са псалтирима и гуслама и кимвалима, да пјевају углас весело “(Прва књига дневника 15,16).

Мелодични кимвали које се спомињу у Септуагинти у Псалму 150,5 највероватније се односе на инструменте сличне данашњим чињелама. Искључиво се односе на т да их свирају певачи Левити, ова већа варијанта древних кимвала (које се увек спомињу као пар) могле да произведу дефинисане опсеге попут наших наших модерних чињела. Усмерени на тонове А и Ц, који одговарају називу Јахве и у А минорној тријади, мелодични левитски кимвали су коришћени не само да певачима дају почетак, већ и да славе  Име Јахве.
Где се помињу у Библији: Прва књига Јездрина 3,10; Књига Немијина 12,17; Прва књига Дневника 13,8, 15,16, 15,19, 15,28, 16,5, 16,42, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 5,13, 29,25.

Ритмичке кости
На основу текста из Друге књиге Самуилове 6,5, „свакојаке справе од дрвета кедрова“ моге се односити на инструменте попут дрвених клапа и ритмичких костију. Ритмичке кости су основни инструмент ритма који се састоје од два благо закривљена комада дрвета, костију или слоноваче која су се држала у једној руци и ритмички ударали заједно. Свирале су се на сличан начина као и кашике, обезбеђујући такође ритмичну позадину плесу.
Где су поменуте у Библији: Друга књига Самуилова 6,5.

Пастирска фрула
„Потом ћеш доћи на *хум Божји, гдје је стража Филистејска, и кад уђеш у град, срешће те гомила пророка силазећи с горе, а пред њима псалтири и бубњи и свирале и гусле; и они ће пророковати“ (Прва књига Самуилова 10,5).
​Вероватно врста дрвеног дувачког инструмента који спада у категорију двоструких дувачких инструмената са назалним, продорним тоном попут модерних обоа и енглеских рогова. Због узбудљивог тона и боје звука овог инструмента и његових карактеристичних режима, пастирска фрула је била популарно народно средство и увелико се користила у прославама. Њена јединствена способност преношења емоција створила је и основни звук на сахранама где је могла да опонаша јадиковање и тугу ожалошћених. Највероватније директан рођак арапског мизмара који се и данас користи у плесу и слављима.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Прва књига о царевима 1,40 (2x); Књига пророка Исаије 5,12, 30,29; Jeremiah 48,36 (2x); Књига пророка Малахије 1,12 , Псалам 87,7.

Кимвале 
Из ограниченог контекста у Светом Писму, ова врста кимвала, која је укратко споменута у Другој књизи Самуиловој 6,5 и Псалму 150,5, највероватније је одговарала мањој варијанти древних кимвала које се налазе на клапама кимвала и чињелама за прсте повезаним са блискоисточним плесом .
Где се помињу у Библији:  Друга књига Самуилова 6,5; Псалам 150,5.

Гусле
„Ударајте Господу у гусле, у гусле и с гласом псаламским“ (Псалам 98,5)
Древна врста гудачких инструмената која се користила уз вокалну пратњу или као соло мелодијски инструмент. Са најмање седам или можда осам жица, гусле су се првенствено сматрала жичаним инструментом које су се повезивале са музичким наступима Левита које пружају хармоничну подршку певачима и псалтирима.
Где се помињу у Библији: 1Мој 4,21, 31,27;Прва књига Самуилова 10,5, 16,16, 16,23; Друга књига Самуилова 6,5;Прва књига о царевима 10,12;Књига пророка Исаије 5,12, 16,11, 23,16, 24,8, 30,32;Књига пророка Језекиља 26,13; Псалм 33,2, 43,4, 49,4 (49,5 JPS), 57,8 (57,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 98,5 (2x), 108,2 (108,3 JPS), 137,2, 147,7, 149,3, 150,3;Књига о Јову 21,12, 30,31; Књига Немијина 12,27; Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,28, 15,21, 16,5, 25,1, 25,3, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

Псалтир
„Боже, *пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби“ (Псалам 144,9) 
Древни гудачки инструмент од десет жица који се користио уз вокалну пратњу. Скоро три метра висок, псалтир је имала два низа жица (по пет на свакој страни инструмента) које су се могле свирати на исти начин као савремене харфе (прстима) или евентуално луком. Псалтир је пре свега мелодични инструмент и највероватније је удвостручавао или истицао мелодије које су певачи певали.
Где се помиње у Библији:Прва књига Самуилова 10,5; Друга књига Самуилова 6,5; Прва књига о царевима 10,12; Књига пророка Исаије 5,12, 14,11; Књига пророка Амоса 5,23, 6,5; Псалм 33,2, 57,8 (58,9 JPS), 71,22, 81,2 (81,3 JPS), 92,3 (92,4 JPS), 108,2 (108,3 JPS), 144,9, 150:3; Књига Немијина 12,27;Прва књига дневника 13,8, 15,16, 15,20, 15,28, 16,5, 25,1, 25,6; Друга књига дневника 5,12, 9,11, 20,28, 29,25.

​За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор

​Зашто су нам потребни натписи на фрескама и иконама?
 
Текст у црквеној уметности служи као свети пасош слике. Ако постоји натпис, постоји икона. Ако нема натписа, то још није икона, то је само слика. То, наравно, не значи древне иконе са дотрајалим словима. Предање налаже да владика ставља натписе на иконе. Он тиме потврђује да икона одговара Светом предању и да јој је он на неки начин дао име. Знамо колико је важно дати име. Ова пракса је сачувана у обреду посвећења цркве, када је владика потписивао антиминс и исцртавао крстове на четири зида храма.
За нас хришћане, Господ је Реч. Ми смо народ Књиге, Библије. Због тога су нам натписи веома важни. Они су све важнији јер нетачна слика може изобличити суштину. Текст је универзалан. У исто време, најсветија имена су написана хијероглифима као да су заштићена од обичног опажања. Тако се јављају скраћенице На пример, име Спаситеља- IC XC. Често се користе скраћенице за Богородицу и Анђеоске силе, са посебним натписaним символима који се називају титло.
 
У другу руку, натписи у цркви су део њене украсне структуре, својеврсни циркулациони систем зидног сликарства. Исписивање натписа, редова из акатиста и молитава спајају слике у ритмичко и колористичко јединство. Управо овај систем омогућава иконописцима да каналишу кисеоник значења и енергију лепоте у свети простор.
Димитриј Трофимов,  упрвник Креативних радионице
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Фотија, у црквеној сали при Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју, одржан је радни састанак са директорима средњих школа шире добојске регије.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Фотија, у црквеној сали при Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју, одржан је радни састанак са директорима средњих школа шире добојске регије.
Састанак је отворио и благословио Епископ Фотије, говорећи присутнима о значају предмета Православна вјеронаука у средњошколском систему у Републици Српској. Присјетио се првих хришћанских, али и словенских учитеља који су поучавали народе Православној вјери.
''Вјеронаука у школама свједочи праве вриједности до којих је данас тешко доћи у мору кича и бижутерије које нам се намећу у друштву'', рекао је Владика Фотије.

Учешће на овом веома конструктивном састанку узели су и господин Предраг Дамјановић, директор Републичког педагошког завода Републике Српске; господин Славољуб Лукић, савјетник за Православну вјеронауку при Републичком педагошком заводу; те чланови Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске.

Циљ састанка био је размјена искустава директора школа са присутнима по питању извођења наставе вјеронауке у средњим школама, однос вјероучитеља према раду, те број ученика који похађају часове вјеронауке. На опште задовољство свих присутних, чули су се само позитивни коментари о раду вјероучитеља, извођењу наставе и учествовању у ваннаставним активностима у школама.
 
Трећа година од увођења вјеронауке у средње школе доноси и нове изазове пред вјероучитеље  а сви су сагласни да ће се вјероучитељи који предају у средњим школама са успјехом сусрести са њима. Број ученика који се изјашњавају да похађају часове вјеронауке сваке године се повећава, што говори о озбиљном приступу у раду вјероучитеља. Закључак са данашњег састанка је да оваквих или сличних сусрета треба бити више, како би се још више унаприједио рад на добро наше заједнице.
 
КАНЦЕЛАРИЈА ЗА ВЈЕРСКУ НАСТАВУ ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО ТУЗЛАНСКЕ.

Разумевање Бога у данашње време је у истој мери као и разумевање данашње исхрана - ми желимо онолико од Њега колико желимо - било када и било где. Не постоји ритам у тој нашој жељи, само успон и пад страсти.

Шта је Петровски пост?
Православна година има ритам, баш као и плима која долази и одлази - само овај ритам је таласање између времена поста и времена (или неколико дана) гозбе. Свака недеља, уз неколико изузетака, обележена је постом средом и петком, а свако слављење Божанске литургије праћено је припремом да се не једе ништа после поноћи док не примимо Свету тајну.
То је ритам. Наш савремени свет изгубио је доста од свог природног ритма. Сунце излази и залази, али томе се не придаје много важности у свету који покрећу и осветљују други извори. У Америци је готово све увек у сезони, иако хемикалије које се користе да се одрже копије овог дивног кукуруза вероватно полако трују наша тела.
Свето Писмо говори о ритму у свету- „сунце да управља даном.. и месец и звезде да управљају ноћу...“
Црквени ритам не жели да нас учини робовима календара нити сматра одређену храну грешном. Оно нас просто само позива на хуманији начин живота. Није баш најхуманије јести све што желите, кад год желите. Чак су и Адам и Ева у врту у почетку знали шта значи уздржати се од плода одређеног дрвета.

Православни не гладују кад посте - једноставно се уздржавамо од одређене намирнице и углавном једемо мање. Истовремено смо научили да се више молимо, чешће учествујемо у службама и постајемо великодушнији према другима (давањем милостиње).
Али то је ритам - пост је праћен гозбама. Петровски пост другог понедељка после Духова а завршава се на празник  Светих апостола Петра и Павла 29. јуна / 12. јула. Већина хришћана не зна да - да источни хришћани крећу са периодом поста док свет почиње да размишља о периоду годишњег одмора.
​
Разумевање Бога у данашње време је у истој мери као и разумевање данашње исхране - ми желимо онолико од Њега колико желимо - било када и било где. Не постоји ритам у тој нашој жељи, само успон и пад страсти. У православном посту нема легализма. Мислим да Бог не кажњава оне који не успевају да посте. Верујем да ти људи једноставно постају све мање хумани. Нећемо прихватити ограничења и границе нашег постојања и тако ће се у нама пробудити жеље да будемо недогледни и непослушни. То нас чини зверима.
​За оне који су започели пост - нека вам Бог да милост! За оне који ништа не знају о посту - нека вам Бог подари милост и заштиту од света који би вас прождерао. Нека би нам Бог подарио сву Своју усрдну милост и помогао нам да се сетимо дела Његових благословљених апостола!
Протојереј Стефан Фримен
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор:Glory to God for All Things.

У Цркви се не може наћи ниједан верник који не зна да свет у којем живимо неће вечно трајати, који никада није прочитао Откривење Светог Јована Богослова и да нема појма о догађајима који ће претходити крају људске историје на земљи и Другом и славном доласку Господа Исуса Христа. Међутим, постоји део црквене заједнице који се не само сећа да ће се апокалипса на крају догодити, већ је забринуто и очекује.

Без сумње, позвани смо да обратимо пажњу не само на оно што се дешава у нашим срцима, већ и на оно што се дешава у стварности око нас. Према Спаситељевим речима, треба распознавати знакове времена (Мт 16, 3). И. Као што је свети Игнатије (Брјанчанинов) написао, потребно је распознати и осетити дух времена како не бисмо подлегли његовом антихришћанском дејству и да се што више ослободимо његовог антихришћанског утицаја.

Али желим да вас подсетим на још једну важну ствар: будите присебни и трезвено мислећи људи, имајући на уму опомену апостола Павла: „Али вас молимо, браћо, у погледу *доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни *посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов“ (2 Сол 2,1-2).

Многи од нас се још добро сећају „буре“ која је давно „беснила“: а то није било „прављење од миша слона“, већ широко распрострањено мишљење у Русији. Радило се о идентификацијским бројевима пореских обвезника као "печату антихриста". Многи су копља ломила око овог питања. Колико се нових "мученика" и "исповедника" појавило, борећи се против наше државне и црквене јерархије! И колико је глупости откривено! Концепт „печата у најави“ [тј. прелиминарни печат са бројем апокалиптичне звери. – Транс.], сам говори доста тога. Временом су се страсти смириле, само термин „ИН-итовци“ - „борци против пореских идентификационих бројева“ (група људи која наизглед припада Цркви, али не у потпуности) - остаје.

А сада се развила нова „бура“ око идеје о уградњи чипова у људе, озрачивању, вакцинисању становништва кроз које ће људи бити „чиповани“, као што неки спекулишу, и „електронском концентрационом логору“, у којем смо сви ми осуђени на уништење. Ова ситуација, премда испровоцирана тренутном епидемијом вируса короне, дуго је развијана.
Да будем искрен: сигуран сам да је могућност уградње чипова у људе реална, тако да је универзално чиповање људи питање времена и техничких појединости. Веома сам скептичан према глобалној вакцинацији, њеној примерености и безбедности, тим више јер је, према многим стручњацима, свако вакцинисање против вируса који непрестано мутира привид, фантазију или, тачније, заблуда. "Електронски концентрациони логор" звучи опасно, али на више начина је скоро изграђен.
Али није ствар у томе. Суштина је да не желим да живим у ужасу успркос свему томе; само желим да живим хришћанским животом, не плашећи се ничега и не умирући пре смрти.
Као и многи други свештеници, и ја морам свакодневно одговарати на многа питања попут: „Шта бисмо требали учинити ако се то ускоро догоди?“ Ја на то одговарам људима, али пре свега одговарам себи. „То се већ догађа!“.

Прво и најважније, потребно је да схватимо да се све то још не дешава. Истина, постоје изузетно повољне околности да се то догоди, али нико не зна да ли ће се то десити тренутно или не. Дакле, тренутно не вреди звати упомоћ, иначе ћемо нам се сви само насмејати, а онда нам нико неће веровати. Осврнимо се на историју: ово је сјајна прилика да упоредимо догађаје из прошлости са оним што сада доживљавамо. И видећемо да су се у свету много пута догађале свари због којих су људи веровали да су апокалиптичне (утапајући их у стање „Апокалипса сада“). Природне катастрофе, епидемије (укључујући оне далеко опасније од КОВИД-19), пад старог света и рађање новог, крвави ратови и, најзад, најстрашнији од њих - Други светски рат који је пореметио животе на десетине милиона људи. Чинило се да је Судњи дан пред нама ... Али не, крај ове земље још није дошао и није замењен новом земљом.

Несумњиво, савремено доба се суштински разликује од недавне прошлости, а нарочито од далеке прошлости. Технологија је направила невероватно напредовала. Информациона технологија и биотехнологија преобликују економску и политичку стварност пред нашим очима. Људи се још брже мењају, али ипак остају људи. То доноси нове могућности будућем антихристу и његовом тиму истомишљеника и објашњава механизме помоћу којих ће постићи резултате о којима читамо у Откривењима, служећи као илустрација тој књизи.
Али још увек не можемо рећи да ће антихрист доћи сутра или чак касније. Можемо само рећи да смо се данас приближили тој тачки - можда је сада већ врло близу. И поставља се питање: Шта имамо од тога?
Зашто би наше признање ове стварности требало да доведе збрку која води у панику? Зашто ова идеја да би све сместа требало да престанемо да радимо или да у потпуности усмеримо своју енергију против Бил Гејца и 5Г кула широм свијета? Одакле долази овај страх који парализује нашу вољу, претвара је у агресију, а затим у бесплодну тупост?
Слава Богу, ово није стање већине људи у Цркви. Али проблем је у томе што је узбуњивање заразно, његови представници су активни и бучни и нарушавају и свој душевни мир и душевни мир других око себе. Гледајући са стране, стиче се снажан утисак  у свету да су сви Хришћани такви. А ми Хришћани заиста се постепено заражавамо овим вирусом страха и очајања; у неком тренутку сазнајемо да нас буквално изједа изнутра.

Штавише, желим подсетити и друге и себе да треба данас да живимо, без обзира како замишљамо своје сутра - грозно, сурово и неподношљиво или обећавајуће и дивно. Ово „сутра“ још није дошло, али постоји данас са свим његовим потребама и делањем, са потребом да се доносе одлуке, да се делује, да се бори са тешкоћама, да се храбро подносе туге и захваљују Богу - и за све то и за радости. којих има у изобиљу. И следеће Христове речи увек су биле и увек ће остати битне:
„Доста је сваком дану зла свога“ (Мт 6,34)
Не ишчекујте Антихриста, не припремајте се за његов долазак. Уместо тога, ишчекујте Господа и научите да живите с Њим већ у овом тренутку. Тај страх, бол и збрка указују на то колико смо сада удаљени од Господа и колико мало личимо на његове ученике! У супротном, не би било таквог страха ...
И ако се истински бавимо тренутним догађајима, „знаковима времена“ који нам прете и збуњују нас, то би значило уклањање свега што нас спречава да будемо с Христом и будемо свом путу ка Њему; требало би да  му отворимо своје срце и пустимо га у његове дубине. И тада ће нас Он сам научити шта да радимо и показаће нам како да прођемо кроз многа тешка искушења без икакве штете по нашу душу.
То је у нашој моћи. То је нешто што зависи од нас. Што се тиче осталог - остало је привид и фантазија, попут "чудотворне-вакцине". То је та иста заблуда.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор