 Текст у црквеној уметности служи као свети пасош слике. Ако постоји натпис, постоји икона. Ако нема натписа, то још није икона, то је само слика. То, наравно, не значи древне иконе са дотрајалим словима. Предање налаже да владика ставља натписе на иконе. Он тиме потврђује да икона одговара Светом предању и да јој је он на неки начин дао име. Знамо колико је важно дати име. Ова пракса је сачувана у обреду посвећења цркве, када је владика потписивао антиминс и исцртавао крстове на четири зида храма. За нас хришћане, Господ је Реч. Ми смо народ Књиге, Библије. Због тога су нам натписи веома важни. Они су све важнији јер нетачна слика може изобличити суштину. Текст је универзалан. У исто време, најсветија имена су хијероглифиранаm, како би била заштићена од обичног опажања. Тако се јављају скраћенице На пример, име Спаситеља- IC XC. Често се користе скраћенице за Богородицу и Анђеоске силе, са посебним натписaним символима који се називају титло. У другу руку, натписи у цркви су део њене украсне структуре, својеврсни циркулациони систем зидног сликарства. Исписивање натписа, редова из акатиста и молитава спајају слике у ритмичко и колористичко јединство. Управо овај систем омогућава иконописцима да каналишу кисеоник значења и енергију лепоте у свети простор. Димитриј Трофимов, упрвник Креативних радионице / За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор  |