Сазнај новости из
хришћанског свијета
Поводом тридесетогодишњице од повратка православне вјеронауке у школски систем, са Миљом Тупањанин, вјероучитељицом и координатоком за вјеронауку Епархије ЗХиП, разговарала је новинарка Сања Бабић, за Српску новинску агенцију
Вјеронауку у средњим школама у Републици Српској бира око 90 одсто ученика, а тај проценат је у Херцеговини и већи, изјавила је Срни координатор за вјеронауку у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској Миља Тупањанин. Тупањанинова је појаснила да вјеронаука омогућава ученицима да одрастају на правим, универзалним вриједностима, јер се оно што их учи тај предмет рефлектује и на живот изван учионице.Она је подсјетила да је вјеронаука постала редован предмет у основним школама у Републици Српској 1993. године, а да је посљедњих шест година изборни предмет у средњим школама. Према њеним ријечима, интересовање дјеце за учење вјеронауке се позитивно промијенило, а већ пристижу у школе и ђеца чији су родитељи, такође, учили вјеронауку. „То је додатан разлог дјеце да уче вјеронауку јер их родитељи сигурно не би слали на тај предмет да су са тим имали неко лоше искуство“, рекла је Тупањанинова, која је и вјероучитељ у Требињу. Kоментаришући све веће интересовање младих у Херцеговини за вјеронауку, али и за ходочашћа до светих мјеста, као на примјер то што више од трећине билећких средњошколаца сваке године колективно у мају одлази до манастира Острог поводом празника Светог Василија Острошког и Тврдошког, она је истакла да је литургијска обнова која је почела деведестих година прошлог вијека доласком владике Атанасија оставила препознатљив траг у цијелој Српској православној цркви. Она је истакла да се, уз вјеронауку, ученицима отвара перспектива коју раније генерације нису имале због немогућности да уче тај предмет у школи. Тупањанинова је напоменула да је вјеронаука, као наставни предмет, имала и проблем дисконтинуитета, јер га је поново требало успоставити након паузе од четрдесетих година прошлог вијека, од када се на овим просторима није предавала у образовним установама. Она је истакла да се за ових 30 година може рећи да је вјеронаука прилично сустигла педагошке стандарде које имају и остали предмети, уз уобичајене потешкоће са којима се суочавају и остали предмети и савремене изазове у васпитању и образовању дјеце. „Та борба са јутјуберима и тиктокерима некада дјелује као узалудна, али не можемо да одустанемо јер су истинске вриједности универзалног карактера и на нама је да нађемо прави начин да их дјеци пласирамо“, рекла је Тупањанинова.Она је навела да су вјеронаука и библијски оквир изузетно важни и да би се схватио европски контекст на коме је формирана цивилизација у којој живимо. Извор: СРНА Епископ марчански Сава, викар Епископа бањалучког и настојатељ манастира Милошевца, посјетио је данас градоначелника Града Приједора г. Слободана Јавора. Током срдачног разговора владика и градоначелник су разговарали о почетку живота и мисије манастира Милошевца, о значају манастира за бројне православне вјернике који га посјећују, али и о важности манастира за Град Приједор и околину. На састанку је изражена обострана спремност за сарадњу на пројектима од вјерског и културног значаја, с обзиром на то да се манастир налази у граду Приједору и да је већ постао мјесто окупљања бројних вјерника како из Приједора, тако и из других крајева Епархије бањалучке. Састанку су присуствовали помоћник градоначелника г. Жарко Ковачевић, архијерејски намјесник приједорски протонамјесник Драган Хрваћанин и сабрат манастира Милошевца јеромонах Филарет. Извор: Инстаграм налог пархије бањалучке 30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве живио је у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана. Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет 30. новембар – Свети Григорије Чудотворац Неокесарјски Потомак грчких досељеника из Неокесарије, будући епископ, богослов и проповједник рођен је почетком 3. вијека у породици имућних многобожаца који нису штедјели новац за образовање свог сина. Након завршене гимназије, Григорије је ступио у школу реторичара, а затим је, затекао се у породичним стварима у Кесарији Палестинској, остао да слуша чувеног хришћанског презвитера Оригена. А шарм његове личности учинио је да младић заборави све своје претходне планове и постане његов ученик. Али како се догодило да учитељ светитеља постане анатемисани јеретик? И шта би могао да га научи? Сам Свети Григорије писао је о свом учитељу: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар – да буде преводилац ријечи Божије људима, да Ријеч Божију разумије онако како ју је сам Бог употребио, и да је објашњава људима како је они могу да разумију." Осам година је учио код Оригена, примио од њега крштење и о свом учитељу написао тако похвалну ријеч да читаш и да се запиташ: да ли је ово писано о човјеку или о анђелу небеском? Оригенова популарност, његов утицај и током живота и послије смрти били су огромни. У историју хришћанског писања ушао је као један од најплоднијих писаца. Блажени Јероним Стридонски је о њему писао: „Дјела (његова) не надмашују ли у збиру дјела грчких и латинских писаца? Ко би икада могао да прочита онолико колико је он написао?" Ученик Климента Александријског, Ориген је чак на неки начин надмашио свог учитеља. Посједујући апсолутно фантастичан радни капацитет, ова личност је током једног живота успјела да уради онолико колико би другима било довољно за пет живота. Његов велики поштовалац Јевсевије Памфил (посвећује му VI књигу своје Историје) је написао: „„Много би се морало рећи некоме ко би се обавезао да опише живот овог човјека у слободно вријеме“. Син хришћанског мученика и сам пострадао због исповиједања Христа, Ориген је у животу био сличан класичном лику светитеља: без украса и задовољстава, само један огртач, без обуће, најнужнија храна, без меса, без вина, спавање на голом поду ... Све је то учинило Оригена посебно популарним међу монасима. Дуго се сматрао једним од отаца Цркве. Међу његовим ученицима били су свети Василије Велики и Григорије Богослов. Али послије триста година не само да је назван јеретиком, већ је и анатемисан. Светац или јеретик? Шта је онда у Оригеновом учењу, које је, према неким свједочанствима, износило 2.000 дјела (од којих је до нас дошло 16), осудила Црква у 6. вијеку? У жару полемике са монархијском јереси која спаја Лица Свете Тројице у једно, Ориген (иако му је њихово јединство било очигледно) наглашава разлику између ових Лица, такорећи Њихову „субординацију“, гдје је Бог Отац био, такорећи, „виши“ од Бога Сина, а Он је, пак, „виши“ од Бога Духа Светога (јерес субординационизма). Ориген износи своје учење (оригенизам), које је под јаким утицајем Платоновог философског система, о стварању као вјечитом и непрестаном Божијем акту. Надаље, у њему је учио о чудноватим и Цркви непознатим космологијама, о пре-егзистенцији људских душа (Бог је, по том јеретичком учењу, створио овај свијет да би у њему постојале душе, за казну повезане са тијелом, које нису починиле довољно тежак гријех да би биле сврстане са демонима, нити довољно лак да би постале Анђели). Оригеново учење о међусобној једнакости Анђела по савршенству осудио је V Васељенски сабор као заблуду. Исти Сабор је осудио и другу Оригенову заблуду, по којој ће наступити вријеме када ће се и сам Сатана са анђелима својим повратити Богу и добру, и коначно се измирити са Богом. Оригеново учење осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове...". Ученик који је надмашио учитеља Када су два монаха дошла код преподобног Симеона Јуродивог, који је живио у 6. вијеку, и питали шта је Ориген крив, светитељ је разрешио њихове недоумице ријечима: „Ориген... зашао је у море, није могао да изађе из њега и удавио се у дубини“. Али, на нашу срећу, већина његових ученика је ипак испливала. А међу њима је и епископ Неокесаријски Григорије. Његова проповијед, по свједочењу светог Григорија Ниског, била је жива и плодна. Поучавао је лијечећи болесне, помажући онима у невољи, рјешавајући свађе и жалбе. Заповиједао је злим дусима, заповиједао горама и водама, лијечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио вијенац славе од Господа свога у царству небеском. Већ у IV вијеку почело је поштовање Светог Григорија Неокесаријског. А од 5. вијека почели су да га зову Чудотворац. Свети Василије Велики каже да је мјесто Григорија Чудотворца је међу апостолима и пророцима, јер је „„ ”ходио у једном Духу са њима, цијелог живота ишао је стопама светих, у све дане своје у животу јеванђелском свестрано напредовао... као нека велика блистава светлост осветлила је Цркву Божију". Једна слика из живота Оригеновог нам говори да је он свог оца подстицао на мучеништво и молио На почетку Божићњег поста, у хришћанском духу даривања, у ЈУ ОШ “Дворови” из Дворова вјероноучитељ ђакон Младен Јовић, свим ученицима VIII и IX разреда, поклонио је Свето Писмо Новог завјета. У овој школи разговорајући са ученицима дошло се до сазнања да велики број ученика у својим домовима нема ову свету књигу, извор хришћанске вјере, коју су саставили богонадахнути људи, у којој су они записали истине и тајне које је Бог открио људима. По ријечима вјероучитеља свака ријеч Писма је ријеч Божија и има моћ да лијечи тјелесна и духовна обољења. Од апостолског доба па до овог нашег времена Свето Писмо је служило и служи као чувар праве вјере, истинске врлине, богонадахнуто, корисно за учење, за исправљање и за васпитање у правди и истини. “Захвални смо наставнику који је својим личним залагањем и средствима обезбједио да се ова света књига нађе у рукама наших ученика. Наставник је и раније поклањао православне хришћанске књиге школској библиотеци као и музичке инструменте оргуље и хармонику школи. Овим поклоном наши ђаци су обогаћени изузетном књигом која никада не застарјева и која представља темељ хришћанске вјере истакао је директор школе Чедо Јанковић “. Извор: Моја Бијељина Бугарски патријарх Неофит хоспитализован је на Војномедицинској академији (ВМА) у Софији због болести плућа, саопштила је канцеларија Синода Бугарске православне цркве-бугарске патријаршије (БПЦ). БПЦ је на свом сајту објавила информацију да је бугарски патријарх Неофит примљен у ВМА и позивају свештенство и вјерни богољубиви народ да се свесрдно моле за брзо оздрављење патријарха те да као поуздане прихватају само информације које је објавио Свети Синод БПЦ- БП. Иначе, ово није први пут да је патријарх Неофит хоспитализован због обољења плућа. Патријарх Неофит рођен је као Симеон Николов Димитров 15. октобра 1945. године, а од 1989. године је био Богословске академије у Софији. Од 1991. године био је декан Богословског факултета Софијског универзитета, а од 1994. године је митрополит доростолски и червенски, а након подјеле епархије на русенску и дорастолску, постао је митрополит русенски, Јануара 1992. именован је за секретара Светог синода, а 2013. године изабран за патријарха Бугарске православне цркве. Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола. То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек. Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесарију и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут. Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати учитељ и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ... Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да је он истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља. Матеј је написао своје јеванђеље у Палестини (Мт 27,53; 28,15). Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата. У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био јеврејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Зато је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио. Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона. Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана. Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена. Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки / Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Јеванђеоске слике Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање" (Мт 9, 10-13). Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу? Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Мт 14, 24-31). Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Препоручујемо да прочитате: ЗАГОНЕТКЕ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ: ДА ЛИ ЈЕ ОНО СИГУРНО ПРВО НАПИСАНО? 28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака. Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег). Едески мученици За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени. Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. Како су свеци казнили брачног преваранта А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет Значење поста: Било који вишедневни пост, укључујући Божићњи, припрема нас за најдубље, пуноправно искуство предстојећег празника. Циљ поста хришћанина је да обезбиједи да сусрет са Христом у празнични дан за њега постане заиста важан догађај, припремљен и интензивном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа међусобно утичу једни на друге. Зато, ограничавајући се на физичком плану (на примјер, у храни), помажемо и души: престајемо да се расипамо и више се концентришемо на духовни живот: молитву, размишљање о Христу и испуњавање Његових заповијести. Поред тога, ослабљујући тијело (и менталну снагу такође) са мање калоричном храном него обично, научимо да своје жеље подредимо разуму и вољи, а разум и вољу Богу. Јеванђеље говори да се Христос, прије него што је изашао да проповиједа у Галилеји и Јудеји, које је трајало три и по године, повукао од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,1-11; Лк 4,1-13; Мк 1, 12, 13). Мојсије је исто толико постио прије него што се попео на гору Синај, гдје му је Бог дао Десет Божијих заповијести (2 Мојс 24, 18); и пророк Илија, који је четрдесет дана ходао без јела и пића до горе Хорив, гдје се састао са Богом (1 Цар 19, 5–8). Карактеристично је да је Спаситеља на крају четрдесетодневног поста покушао да искуша ђаво, очигледно вјерујући да је пост физички исцрпио Исуса и учинио га мање стабилним. Али духовно је Господ, напротив, био ојачан и побиједио сва искушења. Тако је показао да је пост најбоље оружје против искушавача (како сви свети оци говоре једним гласом) и припремио се за Своју службу у свијету. У знак сјећања на ове догађаје, и Рођење Исусово, које нас припрема за доживљај догађаја Рођења Христовог, и Велики пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају четрдесет дана и у црквеном уставу називају се Четрдесетница. „Четрдесетодневни пост“, додаје свети Симеон Солунски, „изображава Мојсијев пост, који је послије четрдесет дана и четрдесет ноћи добио ријечи Божје на двије камене плоче. И ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и прихватамо живу Ријеч од Дјеве, написану не на камењу, већ оваплоћену и рођену, и ми учествујемо у Његовом Божанском тијелу“. Историја постова: По времену настанка, Божић је један од најстаријих. Његово постојање већ помињу свети Амвросије Миламски (умро 397. године) и блажени Августин, који је учио од њега (‡ 430). А римски епископ Лав I Велики (‡ 461) назвао је Божићњи пост древном институцијом и жртвом Богу за плодове сакупљене љети и јесени. У раној цркви Божићњи пост је претходио празнику Богојављења. Управо тако - у дан јављања Бога - у то вријеме хришћани су празник називали Божић. А празник који данас називамо Богојављење - Крштење Господње - придружио се „главном“ Богојављењу, био је уграђен у један празнични циклус који је трајао неколико дана заредом. Чињеница да су Божић и Крштење Господње првобитно били један празник, подсјећа нас структура службе (обе службе започињу Великим вечерњем) и посебна припрема за обје прославе. Дан уочи празника - Бадње вече - пост постаје нарочито строг: у манастирима је обичај да се на овај дан не једе ништа, док лаици покушавају једноставно да смање количину хране. На данашњи дан се у Цркви врши посебно свечано богослужњење. Ако је радни дан, тада се читају царски часовии - дужи него обично, са фрагментима из Старог завјета (паримије), читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови називају се царски, јер су му у давним временима били присутни чланови царске породице. А Вечерње (које се, супротно обичају, служи ујутру) наставља се Литургијом Светог Василија Великог - баш као у Велики четвртак Страсне седмице. У почетку Божићњи пост није трајао као сада: за неке хришћане трајао је седам дана, за друге нешто дуже. Очигледно се почело да пости четрдесет дана тек послије цариградског сабора 1166. године, када је цариградски патријарх Лука донио одлуку о трајању Божићњег поста: не постоји јасно правило по овом питању, признао је, међутим „принуђени смо... да слиједимо неписану црквену традицију и морамо да постимо ... од 15. новембра (28. новембра, нови календар. - прим.прев.) ". Карактеристике поста: У све дане Божићњег поста, црквени Типик прописује уздржавање од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до Светог Николе - 19. децембра) можемо јести топлу храну без уља; у уторак, четвртак, суботу и недељу - риба и немасна храна са биљним уљем; Најстрожи пост је традиционално у сриједу и петак (суво јело: поврће, воће, хљеб). Међутим, ако празник Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице) 4. децембра падне у сриједу или петак (ове године је сриједа), онда је риба дозвољена. Послије празника Светог Николе и дане предпразништва Божића (од 2. до 6. јануара), риба је дозвољена само у суботу и недјељу, а пост осталим данима постаје строжи. У дане предпразништва пост је најстрожи: риба се уопште не једе, храна са уљем, само у суботу и недјељу. А на Бадњак (од 5. јануара увече до 6. јануара увече) постоји традиција да се ништа не једе све док се не појави прва звијезда, након чега је обичај да се на столу послужујусочна зрна пшенице кувана у меду или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем. Али мора се имати на уму да су сва ова правила строга монашка правила. Лаици (не монаси), по правилу, посте блаже, савјетујући се са својим исповједником о храни и у зависности од њихових животних околности. Традиционално лаици не практикују сухоједение (или се то примјењује само у дане строгог поста од 2. до 6. јануара), риба се из хране искључује само у сриједу и петак (и од 2. до 6. јануара). 3 чињенице у вези са Божићњим постом: 1. Филип је, као и већина апостола, био из Галилеје, сјеверне провинције Палестине. Управо је он, према Јовановом јеванђељу, довео апостола Натанаила Христу (Јн 1, 46); учествовао је у подјели хљебова за пет хиљада људи, који су се умножили по ријечи Господњој (Јн 6, 5-13). Довео му је Јелине који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере рекао је "Господе! покажи нам оца и биће нам доста" и добио је од Господа Исуса значајан одговор: "толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?" (Јн 14, 8-9). Послије Вазнесења Господњег апостол Филип проповиједао је у Галилеји, а затим у Грчкој међу локалним Јеврејима. Јеврејски првосвештеник је чуо за ово и дошао у Грчку да сузбије Филипове активности, али он је јавно осудио првосвештеника да је подмићивао стражаре који су чували Господњи гроб и заповиједио им да лажу, као да су Христово тијело украли и сакрили Његови ученици. Апостол је путовао и у друге земље, свуда проповиједајући Јеванђеље и много страдајући: Филип и његова сестра Маријамна, с којом је путовао, каменовани су, затварани и протјеривани из села. Апостол Филип је преминуо у граду Јерапољу Фригијском, гдје је прије тога убио огромну змију, којој су мјештани саградили храм као божанству. На крсту је разапет заједно са апостолом Вартоломејем, који је за разлику од Филипа преживио и проповиједајући Христа стигао до Јерменије. 2. Почев од 4. децембра - празника Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице), на једном од дијелова вечерње службе, јутрења, хор почиње да пјева божићну катавасију - кратка стиховословља који се пјевају на крају сваке од осам пјесама литургијског канона. «Христос раждается — славите; Христос с небес — срящите; Христос на земли — возноситеся! Пойте Господеви, вся земля, и воспойте людие, яко прославися» ("Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави")-Ирмос Прве пјесме Божићног канона, глас Први. Поред тога, на празничним службама током припреме за Божић - на примјер, 19. децембра, на дан сјећања на Светог Николу Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне божићне стихире. 3. Посљедње двије недеље које претходе Божићу називају се Недјељама Светих Праотаца и Светих Отаца. Свети преци су старозавјетни праведници: Ноје, Аврам, Исак, Јаков и други, који су живјели свој живот у послушности и поуздању у Бога и на тај начин дали свој људски допринос у припреми Христовог доласка. И под светим оцима, Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове рођаке по тијелу, од Давида до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. Ове недјеље на литургији се чита родослов Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: Аврам је родио Исака; Исак је родио Јакова; Јаков је родио Јуду и његову браћу ... - и тако даље. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основи извора О историји поста и његовом значењу Успостављање божићњег поста, као и других вишедневних постова, датира још из античког доба хришћанства. Већ од 4. вијека св. Рождествени пост у својим списима помињу Амвросије Медиолански, Филастрије, Свети Августин. У 5. вијеку Св. Лав Велики. Првобитно је код неких хришћана Божићни пост трајао седам дана, док је код других трајао нешто дуже. На сабору 1166. године, који је био цариградског патријарха Луке и византијског цара Мануила, требало је да сви хришћани посте четрдесет дана пред велики празник Рођења Христовог. Као што је писао антиохијски патријарх Валсамон, „Сам Његова Светост Патријарх је рекао да иако дани ових постова (Успеније и Рођење Господњег. - Ред. ) нису одређени правилом, ми смо ипак принуђени да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо постити ... од 15. дана новембра”. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15. новембра (28. по новом) и траје до 25. децембра (7. јануара), траје четрдесет дана и зато се у Црквеном уставу (Типику), попут Великог поста, назива Четрдесетодневним. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према св. Лав Велики, Крсни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што нас је Господ благословио плодовима земље“, пише светитељ, „тако и ми током овог поста треба да будемо великодушни према сиромашнима“. По Симеону Солунском, „пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, после четрдесет дана и четрдесет ноћи поста, добио заповијести Божије на каменим плочама. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, исписану не на камењу, него оваплоћену и рођену, и причешћујемо се Његовом Божанском плоти“. Божићњи пост је установљен да бисмо се до дана Рођења Христовог очистили покајањем, молитвом и постом, да би чистим срцем, душом и тијелом са поштовањем дочекали Сина Божијег који се јавио у свијету. и тако да Му поред уобичајених дарова и жртава принесемо своје чисто срце.и жељу да слиједимо Његово учење. Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." Ко је све постио? Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост. * Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести. * Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“. * Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља. * После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. * Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. * Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“. * Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи. * Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу. Браћа Матеј и Јаков живјели су са оцем Алфејем у Капернауму. Капернаум се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Цезареју и сиријску престоницу Дамаск. За путовање таквим путевима наплаћивала се царина од трговаца. Будући апостол Матеј радио је и као сакупљач пореза - цариник. Правојерни Јевреји презирали су царинике - Јевреје који су убирали порез у корист римских освајача, богатих, који су гулили кожу са својих саплеменика. Замислите изненађење Матеја када се Исус који је пролазио окренуо према њему ријечима: „Прати ме“. И оставивши све једном заувијек, Матеј га је слиједио. Матеј је био нераздвојан са Христом до Његовог затварања, чуо је све што је Спаситељ учио, био свједок чуда и исцјељења. Заједно са осталим апостолима видио је васкрслог Спаситеља и примио је обећани Дух Утешитеља на дан Педесетнице. Инспирисан Духом Светим, Матеј је саставио рукопис у којем је изложио све што је видио и чуо као апостол. Тако су први хришћани имали прво књижевно свједочанство о Христу - Јеванђеље по Матеју. Прије свега, јеванђелист се обратио својим саплеменицима - Јеврејима. Христос из Јеванђеља по Матеју је плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата. Матеј је проповиједао у и око Јерусалима, Сирије, Персије и Етиопије. Проповијед апостола праћена је бројним чудима и довела је до оснивања етиопске хришћанске заједнице, коју је Матеј повјерио епископу Платону, од њега постављеном, да је води. Матеј је страдао, у Етиопији, око 60. године. Локални пагански владар Фулвијан наредио је да се апостол разапне на земљу, а затим спали. Али као резултат тога, ватра се проширила на кипове идола и они су изгорели. Матеј је умро, али је сам Фулвијан прешао у хришћанство, а епископ Платон га је крстио узевши име апостола којег је погубио. Временом, одрекавши се власти, Фулвијан је постао епископ, замјењујући покојног Платона. А апостола Матеја, Црква је почела да поштује као светитеља - мученика, јеванђелисту, Христовог свједока. Његове мошти почивају у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Црква слави успомену на јеванђелисту Матеја 29. новембра.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу извора Фома.ру Прочитај детаљан опис живота и рада СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА -КОЈЕГ НАША ЦРКВА ГА ДАНАС ПРОСЛАВЉА Пост – односно потпуно или дјелимично уздржавање од употребе одређене хране. опште је познато, од давнина, постоји у свим религијама без изузетка. Зашто је он потребан? Давно су људи примијетили да обилна храна и гастрономска задовољства ометају не само менталну, већ и духовну концентрацију, опуштају, чине човјека имуним на суптилне ствари. Месо почиње да доминира над духом, потискује га, животињска природа преовладава у људима. А онда је, да би се разбудио дух и обуздале плотске страсти, измишљен пост – свјесно ограничавање себе у храни, пићу и свакодневним задовољствима. Један број црквених отаца говори о божанском поријеклу поста, позивајући се на чињеницу да су Адам и Ева већ у Рају примили од Бога само једну ограничавајућу заповијест – да не једу са дрвета познања добра и зла. „Пост је озакоњен у Рају, јер ријечи не једите од дрвета указују на уздржање и пост“, писао је Свети Василије Велики“ (Пост 2). У Старом завјету пост је био веома строг, подразумијевао је потпуно одбијање хране и могао је да траје од неколико сати до неколико дана. Постови су претходили националним и вјерским празницима и незаборавним датумима повезаним са трагичним догађајима у израиљској историји- на примјер, разарањем Јерусалима од стране Вавилонаца. Пост би се могао увести и у неким посебним случајевима, ради духовне мобилизације народа послије офанзиве, или, обрнуто, ради спречавања непогода и недаћа. Дакле, пошто су чули пророка Јону како проповиједа о предстојећем уништењу Ниниве, њени становници „... повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега“ (Јона 3,5). Најзад, Библија описује појединачне постове – најпознатији је пост пророка Мојсија, који је држао четрдесет дана прије него што је добио од Бога Десет заповијести. У свим овим причама, гастрономска ограничења нису била сама себи циљ, већ средство за духовно чишћење и преображење оних који посте. Сам Господ каже да тјелесни пост треба да нађе свој израз у духовном и моралном усавршавању човјека, кроз уста пророка Исаије: „ А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“ (Ис 58, 6-8). Из Старог завјета, пост је прешао у новозавјетну епоху, гдје је његова духовна страна постала још значајнија. Већ на почетку своје земаљске службе, Господ Исус Христос је у „Бесједи на гори“ упозорио своје слушаоце на формално, спољашње уздржавање, које је у то вријеме већ било прилично уобичајено међу фарисејима, који су се одликовали разметљивом побожношћу. „А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 16-18). Господ наглашава да су физичко лишавање и ограничења поста бесмислени без духовног напора, молитве и покајања. Однос према посту као средству духовног очишћења прожима сву хришћанску аскезу, која сматра да је пост неопходна духовна вјежба за хришћанина. Није случајно да се у православљу број посних дана у години креће од 174 до 212, а поред вишедневних постова постоје и једнодневни пост у сриједу и петак. Њихов циљ је да човјека учине бољим, иначе су једноставно бесмислени. О томе лијепо пише Свети Јован Златоусти: „Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?"(Свети Јован Златоусти: Бесједа о посту и милостињи). Када се говори о дисциплини поста у савременом свијету, треба узети у обзир промијењене услове живота и гастрономске склоности људи, посебно у просперитетним земљама. Ако су у скоријој прошлости увијек давали предност јелима од меса, данас све више људи одбија да једе месо, а веганство постаје модеран тренд. У овој ситуацији, особа, најбоље од свега, заједно са свештеником који га добро познаје, мора сама одлучити која ограничења ће преузети на себе и од каквих уобичајених наслада ће одбити. То може бити било шта, од обавезне јутарње шољице кафе до гледања омиљене ТВ серије. Важно је истовремено схватити да су уздржавање у храни, одбијање од забаве и разоноде потребни не да би исцрпили и тјерали човјека у муке, већ да би му помогли да се фокусира на главно: молитву, покајање, присуствовање богослужењима, читање духовних. књижевност, добра дјела. Пост није потребан Богу. То нам је потребно да бисмо правилно одредили приоритете. Пост помаже да се научи да се жеље потчињавају разуму и вољи, а разум и воља – ријечи Божијој. За човјека пост није ништа друго до оруђе. Ограничавањем тјелесних страсти ослобађамо енергију за духовни живот. Ослабивши тијело уздржавањем од хране, чинимо своју душу пријемчивом за општење са Творцем. Аутор: Јевгениј Мурзин, свешеник/ извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа , Православна Црква празнује данас у понедјељак 27. новембра 2023. године. Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето Писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља. На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом Завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1,46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8). Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском.У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. год. у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. Ове недеље, 26. новембра, уочи Божићног поста, у литургијском јеванђељу читамо параболу о милостивом Самарјанину (види Лк 10, 25–37). "У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако" Лк 53 (10, 25-37). Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Свети Јован ЗлатоустиСвети Јован Златоусти рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности. "БУДИМО СНИСХОДЉИВИ ПРЕМА СВОЈИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА, ДА БИ ТАКАВ И ГОСПОД БИО ПРЕМА НАМА" ИЗРЕКЕ СВ.ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Аутор:Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) /Са руског Ива Бендеља / 27 новембра 2017 године /извор "ГОРДОСТ ЈЕ ДОКАЗ ОСКУДНОСТИ УМА""АКО БУДЕШ ОДГОВАРАО УКОРОМ НА УКОР, ОНДА ЋЕШ РАСПАЛИТИ ВАТРУ""Најприје част Богу, а потом већ (старај се) и о осталом""Бити близу или далеко од Бога зависи од самога човека, с тога што је Бог свуда""Не буди злопамтљив, ако нећеш да увриједиш себе самога""Не праштајући другоме, ти њега толико не огорчаваш, колико себе вријеђаш""Ништа није Богу угодније (пријатније) него ли благодарност""Права вера при порочном животу не доноси никакве користи""Није на штети онај који трпи зло, него онај који чини зло"Данас, наша Света Црква прославља, Светог Јована Златоустог. Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности. "Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би такав и Господ био према нама"Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају 26. новембра. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“. Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма. Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере. Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград. Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти. -препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА „Слава Богу за све!” биле су+љ последње ријечи Св.Јована Златоустог
Поводом доласка Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у посету Митрополији дабробосанској, у Општини Фоча, у суботу 25. новембра 2023. године, уприличен је пријем. Патријарха Порфирија дочекао је начелник општине Фоча г. Милан Вукадиновић са сарадницима.
Пријему је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије и јегарски Нектарије и архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије. Начелник општине Фоча, поздравио је Патријарха Порфирија, а потом се присутнима обратио и Његова Светост. У обраћању, Патријарх српски Порфирије је рекао да је велики благослов и радост где год да идемо, где год да живи наш православни српски народ, али посебан благослов и посебна радост је када долазимо на ове просторе у Републику Српску, у Босну и Херцеговину, јер ретко где наилазимо на једноставан, отворен однос, однос љубави и вере, као што је то случај када долазимо овде. Посебан је благослов што смо у Фочи, у овом крају и разлог због којег смо дошли, а то је освећење Светосавског храма, а чињеница да освећујемо храм и да је он посвећен Светоме Саве је најбоља могућа порука и најбољи могући знак који указују чему треба да служи храм и која је оријентација, какав је курс нашег народа на овим просторима. Храм је место мира, пре свега мира који је могуће остварити када дођемо у храм, када отворимо своје срце, своју душу за Бога и дозволимо љубави Божијој и благодати Његовој да мири нас са собом, то јест да се успоставља унутарња, духовност, психолошка и свака друга хармонија. Онај који је на путу успостављања хармоније у себи, са собом, он само тако постаје способан да у миру, разумевању и љубави општи са другима. У наставку дана, Патријарх Порфирије, у пратњи архијереја, посетио је Православни богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи. Његову Светост дочекао је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан факултета, као и професори и студенти. Патријарх Порфирије, благословио је професоре, запослене и студенте и обишао просторије факултета. Приликом посете, Патријарх Порфирије обратио се професорима и студентима одржавши пригодно слово, у коме је између осталог рекао да сматра и да је прихватио искуства и упутства Светих људи наше Цркве која казују да се просвета, у принципу, а и у ужем смислу те речи односи на факултете наше Цркве, можда и најважнији сегмент живота Цркве. Зашто је то тако нама је без објашњавања јасно. Пре свега због тога што све што заузима било какво важно послушање у нашој Цркви пролази кроз Богословске факултете наше Цркве и ту добија предуслов да може заузети најважнија послушања живота наше Цркве. Потом су Патријарх Порфирије и декан факултета уручили један другом пригодне дарове. * * * Патријарха српског Порфирија у храму Светога Саве у Фочи дочекаће Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом са више архијереја, свештенством, монаштвом и верним народом у суботу 25. новембра у 18:00 часова када ће поводом посете Првојерарха Српске Православне Цркве бити служен свечани чин доксологије. У недељу 26. новембра Његова Светост служиће свету архијерејску Литургију и извршити свечани чин великог освећења заветног Светосавског храма у Фочи са почетком у 09:00 часова. Дочек Пратријарха Порфирија и архијереја биће уприличен у 08:30 часова. Двоструки освајач бронзане олимпијске медаље слободним стилом (Атланта и Сиднеј). Освојио пет медаља на свјетским првенствима (2 златне, 2 сребрне и 1 бронзану) и 10 на европским првенствима (5 златних, 3 сребрне и 2 бронзане). „Физички страшан, експлозивног карактера, љутит и импулсиван у животу, Лука Елдар Куртанидзе ишао је путем без духовних ’кочница’... Ово је био Лукин живот прије Христа“, пише sportime.gr. Сада се сасвим другачији. очигледно у другој, новој животној фази, Куртанидзе може видјети на трибинама на рвачким утакмицама. На недавној утакмици, „камера је снимила смиреног и кротког свештеника како сједи на трибинама, тихо и понизно посматра спортисте. Лице је било блиставо, осмјех Небески, физиономија је подсјећала на нежне православне старце. Само маса тијела и интензивне црте лица навеле су вас да погодите ко је то био.” „Био је то отац Лука, препорођен покајањем... Покајање трансформише људе, поново их крсти у нову стварност и чини их непрепознатљивим“, пише лист. „Од старог себе остала је само љубав према спорту и вољеном рвању, којем је достојно служио толико година. Кротак, смјеран, свестан, заувек промијењен, јер је нашао Христа у најмрачнијем часу свог живота. И тако је „звијер“ постала... јагње. Живи доказ да људи могу из коријена да се проммијене, јер ако се срце преокрене истином православне вјере, сваки лик, ма колико он раније био екстреман, може бити освећен. А највећа чуда нису она видљива која се дешавају у лијечењу тијела, него она невидљива која се дешавају у душама и васкрсавају их. о. Сам Лука је у недавном посту написао: „Многи кажу... Лука је постао отац... Ја сам само Лука Елдар Куртанидзе, грешни Грузијац који је живио за своју домовину Грузију, кроз грешке, успоне и падове, али само за Грузију ! Зато сам овакав и са сузама у очима захваљујем Господу на путу који ме је данас довео овамо!” Лука Елдар Куртанидзе, животна прича легендарног рвача који је сада свештеник Елдар "Лука" Куртанидзе (рођен 16. april 1972.године у Самтредији) грузијски је рвач (такмичио се у категорији до 90 кг слободним стилом) и политички активиста владајуће партије Грузијски сан — Демократска Грузија. Након многих јуниорских медаља, Куртанидзе се 1992. године уписао у сениорско рвање и након само годину дана био је вицешампион свијета и Европе послије Свјетског првенства у Торонту и Европског првенства у Истанбулу. Шампион Европе постао је већ 1996. године у Будимпешти, свјетски првак шест година касније у Техерану, када је већ имао четири европска злата. Куртанидзе је укупно пет пута освојио европско злато, двапут свјетско, а на Олимпијским играма 1996. у Атланти и 2000. у Сиднеју изгубио је у финалу и освојио сребрне медаље. Посљедња велика медаља била је у Москви, бронзана на Европском првенству, једина у категорији до 120 килограма. већ на дебелом заласку Куртанидзеове каријере. Био је предсједник Рвачког савеза Грузије од децембра 2012. године и шеф физичке обуке на Грузијској полицијској академији од јануара 2013. године. Био је оптужен је за коришћење физичког насиља над другима у Рвачком савезу.
У амфитеатру Факултета за дипломатију и безбедност у Београду данас 24. новембра 2023. године одржава се Међународна конференција под називом "Религија и друштвени процеси у југоисточној Европи". Организатори овогодишње Конференције су: Факултет за дипломатију и безбедност у Београду, Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду, Институт за геополитичке студије Универзитета Аурел Влаицу у Араду (Румунија) и Европски истраживачки институт за стратешке студије у Љубљани (Словенија). На конференцији ће учествовати угледни стручњаци из региона, који ће у својим рефератима представити виђења актуелне ситуације и процеса у Југоисточној Европи, са аспекта верске проблематике и друштвених кретања, као и правни положај цркава и верских заједница. Међународна научна конференција одвија се кроз три тематске целине: (1) религија, друштво и толеранција, (2) религија и политика и (3) правни положај религије у Југоисточној Европи. Након сваке тематске целине предвиђене су дебате, током којих ће бити анализирани изнети реферати. Поред учесника са рефератима, Конференцији присуствују и представници цркава и верских заједница, дипломатски представници земаља Југоисточне Европе у Београду, млади истраживачи из наведене области и друге личности из академског, културног и политичког живота. ИЗВОР: ТВ ХРАМ Године 1993, у току грађанског рата на тлу бивше републике Југославије, пет епископа Српске Православне Цркве, чије епархије су се налазиле на подручју БиХ, састали су се са тадашњим руководством Републике Српске. Том приликом, епископи су изнијели јединствен став да се у основне школе, као обавезан предмет, уведе вјеронаука. Тај захтјев архијереја са подручја БиХ прихваћен је са одушевљењем и тако је вјеронаука, након готово пола вијека, поново уврштена као обавезан предмет за основно образовање. Због ратног стања у држави, са реализацијом увођења новог предмета у програм основних школа започело се исте године, без наставног плана и програма. Због тога, начин одвијања наставе није се разликовао само од епархије до епархије, већ се, неријетко, разликовао чак и међу школама које су се налазиле у истом граду. Оно што је настава вјеронауке имала заједничко у свим мјестима јесте да је, у ствари, кориштен скраћени програм из средњих богословских школа. Пракса од неколико ратних и поратних година пружила је потребне информације о новом предмету, које су јасно истицале различитост у плану и програму, као и у методологији рада, међу бројним школама у РС. Када је стигао и званични приговор од Министарства Просвјете, архијереји са подручја БиХ дали су благослов за формирање Катихетског одбора у Републици Српској у августу 2000. године. Одбор се састојао од пет чланова (по један из сваке епархије), а за предсједника одбора изабран је епископ Бихаћко-петровачки Г. Хризостом. Поред епископа Хризостома, први чланови катихетског одбора РС били су: свештеник Крстан Дубравац из епархије Бањалучке; свештеник Недељко Пајић из епархије Зворничкотузланске; свештеник Милорад Љубињац из митрополије Дабробосанске; свештеник Чедо Арамбашић из епархије Бихаћко-петровачке и свештеник Момчило Пејичић из епархије Захумско-херцеговачке. Чланови Катихетског одбора први пут су се састали 10. августа 2000. године. Први задатак одбора био је израда јединственог плана и програма вјеронауке за подручје читаве БиХ и припрема уџбеника. Чланови одбора су, за кратко вријеме, сачинили јединствени план и програм и спремили су уџбенике до почетка нове школске године (1. септембра). Нови уџбеници су, по закону, били достављени и на увид Канцеларији Високог представника у БиХ (ОХР). Послије двије године, ОХР је организовао састанак свих религијских конфесија у Мостару, гдје су дате оцјене за уџбенике Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. На том састанку био је присутан и познати социолог др Есад Ћимић, који је изнио свој суд о уџбеницима. Др Ћимић се похвално изразио говорећи о уџбеницима Српске Православне Цркве, док је изнио низ критика за уџбенике Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. Нарочито је био критичан према уџбеницима ИЗ, за које је рекао да на многим мјестима личе на политичке памфлете, обојене дневном или актуелном политиком. У неколико наредних година, Катихетски одбор је наставио са радом са истим члановима, а потом је придодат по још један члан из сваке епархије, тако да је одбор, осим епископа – предсједника, бројао још десет чланова. Једна мања „криза“ у раду одбора десила се када је, из незнатних разлога, из ОХР-а стигао допис који позива родитеље и наставнике основних школа да подстичу дјецу да се успротиве настави вјеронауке. Као одговор на тај захтјев, по благослову архијереја, спроведена је анкета међу ученицима, чији резултати су показали да је вјеронаука омиљени предмет за чак 87 % ученика. На тај начин осујећен је овај покушај да се маргинализује предмет вјеронауке у основним школама. Сличних покушаја од стране ОХР-а више није било, а ученицима основних школа вјеронаука је и даље један од омиљених предмета. У Требињу, 19. новембра 2023. године Момчило Пејичић, протојереј-ставрофор Његова светост патријарх српски Порфирије информисао је данас предсједника Кипра Никоса Христодулидиса о положају Српске православне цркве и српског народа на Косову и Метохији. Током сусрета у Патријаршијском двору у Београду патријарх Порфирије и Христодулидис дотакли су се многих заједничких тема, а посебно су се осврнули на пријатељство блаженопочившег патријарха Иринеја и архиепископа кипарског Хризостома Другог, саопштено је из СПЦ. Кипарски предсједник борави у дводневној посјети Београду. У Белинцони (Швајцарска), при храму Светог Јована Крститеља, 18. новембра, и Милану (Италија), при храму Светог краља Стефана Првовјенчаног, 19. новембра 2023. године, одржане су промоције књиге Сакрална архитектура Бањалучке епархије, на њеном садашњем простору од Миланског едикта до краја средњег вијека. У Белинцони је промоција одржана у вечерњем термину, након служења Акатиста светим Србима, пред преко 80 присутних, док је у Милану промоција одржана након Свете Литургије пред преко 100 вјерника. Промоцију је пратила видео презентација и изложба „Котроманићи владарски род и средњовјековни манастири Босне“ аутора мр Дејана Дошлић. Изненађајуће је како је ова књига, која је уско везана за једну епархију, тј. једну област, изазвала толико интересовање код наших људи, пошто су излагања коаутора др Славољуба Лукића и мр Бојана Вујиновића, те аутора изложбе мр Дејана Дошлића, подстакла отворену и динамичну дискусију присутних. Такође је велику пажњу присутних привукла и поменута изложба а циљ изложбе је био да се наши људи у дијаспори више упознају и заинтересују за средњовјековну српску историју Босне. Велику захвалност посебно треба одати свештеницима Ивици Ђулићу и Марку Кнежевићу који су организовали ову промоцију и изложбу, те својим гостољубљем потврдиле Христове ријечи: „Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините.“ (Јн 13,15) Црвена сриједа обиљежава се сваке године широм свијета од 2016. године. Катедрале, капеле и многе секуларне зграде у Европи 22. новембра 2023. године увече биле су освијетљене црвеним свјетлима, бојом која симболизује хришћанско мучеништво. Иницијатива #RedWednesday има за циљ да скрене пажњу свијета на тежак положај прогоњених хришћана, као и да ода сјећање на жртве прогона, преноси cne.news. Како пише на сајту cne.news, хришћани су најпрогоњенија вјерска група у савременом свијету, а прогон против њих наставља да расте. Злочини из мржње против хришћана такође су у порасту у Европи. Према холандском сајту иницијативе Црвена сриједа, више од 335 милиона људи трпи прогон због своје вјере. Међу зградама обојеним у црвено 22. новембра увече је и амбасада Мађарске у Ватикану. Мађарска је позната по подршци вјерницима и чак има Државни секретаријат за помоћ прогоњеним хришћанима. Црвеном лампом је била освијетљена и канцеларија мађарске предсједнице Каталин Новак у палати Шандор. Шеф државе је овом приликом на друштвеној мрежи X (бивши Twitter) написао да је „хришћанство најпрогоњенија религија на свијету“ и да „Мађарска покушава да помогне жртвама“. У Италији је зграда Представничког дома била освијетљена црвеном бојом, а у акцији је учествовало и Министарство спољних послова земље на челу са министром Антониом Тајанијем. Иницијативу је подржао и чувени Колосеум у Риму. У Аустрији, црвени рефлектори освијетлили су зграду парламента. Учешћем у акцији, како је рекао посланик Мартин Личауер, аустријски народни посланици одлучили су да „искажу солидарност са свима који су због своје вјере постали жртве дискриминације или насиља“. Иницијативи Црвена сриједа придружила се и Регензбуршка катедрала Католичке цркве у Њемачкој. У Холандији је у акцији учествовало на стотине католичких и протестантских заједница. У Мастрихту, граду на југу земље, 8 храмова је освијетљено црвеном бојом, укључујући древну базилику Светог Серватија и цркву Мартина. Црвену сриједу је први пут покренула 2016. године британска католичка добротворна организација Aid to the Church in Need, која се залаже за прогоне хришћане. Од тада, догађај је постао годишњи догађај, са црквама, деноминацијама и организацијама из цијелог свијета. Најновији извјештај о прогоњеним хришћанима због вјере "Прогоњени и заборављени" показује да је у 75 посто од 24 испитаних земаља прогон хришћана додатно порастао у посљедње двије године те да је миграциона криза на Блиском истоку угрозила опстанак неких од најстаријих хришћанских заједница на свијету. Као разлоз наводе се разни фактори од исламског фундаментализма до дискриминације, преко ратова и до економских проблема. Тако је Израелу, од његовог оснивања 1948. године, број хришћана на палестинским подручјима пао с 18 посто на мање од један посто! А у посљедње двије године више од пет њиљада хришћана напустило је Свету земљу, укључујући и Јерусалим, отишавши углавном у Европу, САД и Kанаду. Но, егзодус хришћана из Сирије и Ирака још је драматичнији. Уочи другог Заливског рата, број хришћана у Ираку процјењивао се између 1 и 1,4 милиона, а од тада је њихов број пао за најмање три четвртине, наводи "Помоћ Цркви у невољи"(Aid to the Church in Need - ACN). У Сирији је број хришћана пао с 10 посто у 2011. години на мање од два посто. Такође, многи хришћани напуштају и Либан, гдје влада "паралишућа" економска криза, па је у прошлих 30 мјесеци, нпр. само канадска амбасада у Бејруту примила је више од 10.000 имиграцијских захтјева од младих људи и породица. Но, многи хришћани напуштају и Јордан, успркос његовој релативној политичкој стабилности и бољој сигурности. Српска православна црква 22. новембра по новом (9. новембра по јулијанском календару), молитвено прославља Светог Нектарија Егинског. Поводом данашњег празника доносимо Вам занимљиву причу о болничкој соби у којој је посљедње тренутке провео Свети Нектарије Егински као и поуке Св. Нектарија.. Одјељење на другом спрату болнице „Аретеjон“ (Птва универзитетска болница у Атини, Грчка) - постало је мјесто ходочашћа вјерника и наравно болничког особља. Ту се налази болесничка соба (соба број 2) у којој је посљедња два мјесеца свога мукотрпног и светога живота, и онда починио од трудова својих велики светац православља, Свети Нектарије Егински. Свети Нектарије (световно име Анастасије Кефалас) упокојио се у Господу, у недјељу, уочи 9 (22). новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота. Наиме, оболивши од рака простате, скоро годину и по дана је трпио је болове не говорећи никоме о својој болести. Сазнавши за његову болест, сестре у манастиру, молиле су га да оде у болницу. Неко вријеме је одбијао, али на њихове упорне молбе на крају је попустио, и био пребачен у болницу „Аретеjон“ у Атини. Када уђемо у просторију, у којој је светац провео посљедња два мјесеца свог живота, осјећамо страхопоштовање и емоцију због светости која се осјећа у њој. Просторијом доминира кревет у коме је Свети Нектарије лежао. Ту су иконе светаца, цвијеће и, наравно, постеља у којој је лежао чудотворни Светитељ. Многи вјерници, пацијенти, њихова родбина и особље болнице свакодневно долазе, надају се и моле - углавном ради исцјељења. „Прије операције пацијента, запалим свијећу и увијек тражим помоћ од Свеца“, каже један болнички хирург. „Свечева соба је сачувана као свето мјесто... Долазим овдје да се помолим када дођем у болницу и Светитељ је увијек са мном, као и пацијенти... Никада ме није напустио!“, каже, видно узбуђена, медицинска сестра болнице „Аретеjон“. Блаженопочивши Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, током двомјесечне хоспитализације у Аретиону, 2007. године, скоро сваки дан је улазио сам у собу Светог Нектарија да се моли. Емоција и страхопоштовање од светости која извире је оно што је потребно сваком ходочаснику. Прво чудо Чуда Светог Нектарија су бројна. О њима су написани читави томови. Међутим, према житију Светог Нектарија, прво чудо се догодило управо у болници „Аретион“. По његовом животу, након што је издахнуо, монахиње су му скинуле одјећу и положиле је на сусједни кревет, гдје се лијечио 40-годишњи мушкарац, који је остао парализован након можданог удара. Када је одежда Светог Нектарија дотакла његово тијело, догодило се чудо. Устао је и проходао. Неки људи који су послије њега лежали у истој постељи излијечили су се, вољом Божјом, од неизљечивих болести. Свете мошти Светог оца Нектарија пренесене су прво у болничку капелу, а потом у пирејску луку код храма Свете Тројице, а затим у манастир Свете Тројице – Светог Нектарија на грчком острву Егини. Његова званична канонизација обављена је 1961. године Актом Патријаршијског Синода Васељенске Патријаршије. Тада је, 9. новембар, одређен као дан прослављања Светог Нектарија.
|
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|