Поводом тридесетогодишњице од повратка православне вјеронауке у школски систем, са Миљом Тупањанин, вјероучитељицом и координатоком за вјеронауку Епархије ЗХиП, разговарала је новинарка Сања Бабић, за Српску новинску агенцију  
 
Вјеронауку у средњим школама у Републици Српској бира око 90 одсто ученика, а тај проценат је у Херцеговини и већи, изјавила је Срни координатор за вјеронауку у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској Миља Тупањанин. Тупањанинова је појаснила да вјеронаука омогућава ученицима да одрастају на правим, универзалним вриједностима, јер се оно што их учи тај предмет рефлектује и на живот изван учионице.Она је подсјетила да је вјеронаука постала редован предмет у основним школама у Републици Српској 1993. године, а да је посљедњих шест година изборни предмет у средњим школама. Према њеним ријечима, интересовање дјеце за учење вјеронауке се позитивно промијенило, а већ пристижу у школе и ђеца чији су родитељи, такође, учили вјеронауку. „То је додатан разлог дјеце да уче вјеронауку јер их родитељи сигурно не би слали на тај предмет да су са тим имали неко лоше искуство“, рекла је Тупањанинова, која је и вјероучитељ у Требињу. Kоментаришући све веће интересовање младих у Херцеговини за вјеронауку, али и за ходочашћа до светих мјеста, као на примјер то што више од трећине билећких средњошколаца сваке године колективно у мају одлази до манастира Острог поводом празника Светог Василија Острошког и Тврдошког, она је истакла да је литургијска обнова која је почела деведестих година прошлог вијека доласком владике Атанасија оставила препознатљив траг у цијелој Српској православној цркви.  
Она је истакла да се, уз вјеронауку, ученицима отвара перспектива коју раније генерације нису имале због немогућности да уче тај предмет у школи. 
Тупањанинова је напоменула да је вјеронаука, као наставни предмет, имала и проблем дисконтинуитета, јер га је поново требало успоставити након паузе од четрдесетих година прошлог вијека, од када се на овим просторима није предавала у образовним установама. Она је истакла да се за ових 30 година може рећи да је вјеронаука прилично сустигла педагошке стандарде које имају и остали предмети, уз уобичајене потешкоће са којима се суочавају и остали предмети и савремене изазове у васпитању и образовању дјеце. „Та борба са јутјуберима и тиктокерима некада дјелује као узалудна, али не можемо да одустанемо јер су истинске вриједности универзалног карактера и на нама је да нађемо прави начин да их дјеци пласирамо“, рекла је Тупањанинова.Она је навела да су вјеронаука и библијски оквир изузетно важни и да би се схватио европски контекст на коме је формирана цивилизација у којој живимо. 
Извор: СРНА

Епископ марчански Сава, викар Епископа бањалучког и настојатељ манастира Милошевца, посјетио је данас градоначелника Града Приједора г. Слободана Јавора.
Током срдачног разговора владика и градоначелник су разговарали о почетку живота и мисије манастира Милошевца, о значају манастира за бројне православне вјернике који га посјећују, али и о важности манастира за Град Приједор и околину.

На састанку је изражена обострана спремност за сарадњу на пројектима од вјерског и културног значаја, с обзиром на то да се манастир налази у граду Приједору и да је већ постао мјесто окупљања бројних вјерника како из Приједора, тако и из других крајева Епархије бањалучке.

Састанку су присуствовали помоћник градоначелника г. Жарко Ковачевић, архијерејски намјесник приједорски протонамјесник Драган Хрваћанин и сабрат манастира Милошевца јеромонах Филарет. Извор: Инстаграм налог пархије бањалучке

Бугарски патријарх Неофит хоспитализован је на Војномедицинској академији (ВМА) у Софији због болести плућа, саопштила је канцеларија Синода Бугарске православне цркве-бугарске патријаршије (БПЦ). БПЦ је на свом сајту објавила информацију да је бугарски патријарх Неофит примљен у ВМА и позивају свештенство и вјерни богољубиви народ да се свесрдно моле за брзо оздрављење патријарха те да као поуздане прихватају само информације које је објавио Свети Синод БПЦ- БП. Иначе, ово није први пут да је патријарх Неофит хоспитализован због обољења плућа.
Патријарх Неофит рођен је као Симеон Николов Димитров 15. октобра 1945. године, а од 1989. године је био Богословске академије у Софији. Од 1991. године био је декан Богословског факултета Софијског универзитета, а од 1994. године је митрополит доростолски и червенски, а након подјеле епархије на русенску и дорастолску, постао је митрополит русенски, Јануара 1992. именован је за секретара Светог синода, а 2013. године изабран за патријарха Бугарске православне цркве.

Ове недеље, 26. новембра, уочи Божићног поста, у литургијском јеванђељу читамо параболу о милостивом Самарјанину (види Лк 10, 25–37).

​"У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?  А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако" Лк 53 (10, 25-37).

Свети Јован Златоусти рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности.
"​БУДИМО СНИСХОДЉИВИ ПРЕМА СВОЈИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА, ДА БИ ТАКАВ И ГОСПОД БИО ПРЕМА НАМА"

​Поводом доласка Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у посету Митрополији дабробосанској, у Општини Фоча, у суботу 25. новембра 2023. године, уприличен је пријем. Патријарха Порфирија дочекао је начелник општине Фоча г. Милан Вукадиновић са сарадницима.
Пријему је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа Епископи: бихаћко-петровачки Сергије и јегарски Нектарије и архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије.
Начелник општине Фоча, поздравио је Патријарха Порфирија, а потом се присутнима обратио и Његова Светост.
У обраћању, Патријарх српски Порфирије је рекао да је велики благослов и радост где год да идемо, где год да живи наш православни српски народ, али посебан благослов и посебна радост је када долазимо на ове просторе у Републику Српску, у Босну и Херцеговину, јер ретко где наилазимо на једноставан, отворен однос, однос љубави и вере, као што је то случај када долазимо овде. Посебан је благослов што смо у Фочи, у овом крају и разлог због којег смо дошли, а то је освећење Светосавског храма, а чињеница да освећујемо храм и да је он посвећен Светоме Саве је најбоља могућа порука и најбољи могући знак који указују чему треба да служи храм и која је оријентација, какав је курс нашег народа на овим просторима. Храм је место мира, пре свега мира који је могуће остварити када дођемо у храм, када отворимо своје срце, своју душу за Бога и дозволимо љубави Божијој и благодати Његовој да мири нас са собом, то јест да се успоставља унутарња, духовност, психолошка и свака друга хармонија. Онај који је на путу успостављања хармоније у себи, са собом, он само тако постаје способан да у миру, разумевању и љубави општи са другима.
У наставку дана, Патријарх Порфирије, у пратњи архијереја, посетио је Православни богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи. Његову Светост дочекао је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан факултета, као и професори и студенти.
Патријарх Порфирије, благословио је професоре, запослене и студенте и обишао просторије факултета.
Приликом посете, Патријарх Порфирије обратио се професорима и студентима одржавши пригодно слово, у коме је између осталог рекао да сматра и да је прихватио искуства и упутства Светих људи наше Цркве која казују да се просвета, у принципу, а и у ужем смислу те речи односи на факултете наше Цркве, можда и најважнији сегмент живота Цркве. Зашто је то тако нама је без објашњавања јасно. Пре свега због тога што све што заузима било какво важно послушање у нашој Цркви пролази кроз Богословске факултете наше Цркве и ту добија предуслов да може заузети најважнија послушања живота наше Цркве.
Потом су Патријарх Порфирије и декан факултета уручили један другом пригодне дарове.
* * *
Патријарха српског Порфирија у храму Светога Саве у Фочи дочекаће Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом са више архијереја, свештенством, монаштвом и верним народом у суботу 25. новембра у 18:00 часова када ће поводом посете Првојерарха Српске Православне Цркве бити служен свечани чин доксологије.
У недељу 26. новембра Његова Светост служиће свету архијерејску Литургију и извршити свечани чин великог освећења заветног Светосавског храма у Фочи са почетком у 09:00 часова. Дочек Пратријарха Порфирија и архијереја биће уприличен  у 08:30 часова.

Двоструки освајач бронзане олимпијске медаље слободним стилом (Атланта и Сиднеј). Освојио пет медаља на свјетским првенствима (2 златне, 2 сребрне и 1 бронзану) и 10 на европским првенствима (5 златних, 3 сребрне и 2 бронзане).
„Физички страшан, експлозивног карактера, љутит и импулсиван у животу, Лука Елдар Куртанидзе ишао је путем без духовних ’кочница’... Ово је био Лукин живот прије Христа“, пише sportime.gr. Сада се сасвим другачији. очигледно у другој, новој животној фази, Куртанидзе може видјети на трибинама на рвачким утакмицама. На недавној утакмици, „камера је снимила смиреног и кротког свештеника како сједи на трибинама, тихо и понизно посматра спортисте. Лице је било блиставо, осмјех Небески, физиономија је подсјећала на нежне православне старце. Само маса тијела и интензивне црте лица навеле су вас да погодите ко је то био.”
„Био је то отац Лука, препорођен покајањем... Покајање трансформише људе, поново их крсти у нову стварност и чини их непрепознатљивим“, пише лист. „Од старог себе остала је само љубав према спорту и вољеном рвању, којем је достојно служио толико година.  
Кротак, смјеран, свестан, заувек промијењен, јер је нашао Христа у најмрачнијем часу свог живота. И тако је „звијер“ постала... јагње. Живи доказ да људи могу из коријена да се проммијене, јер ако се срце преокрене истином православне вјере, сваки лик, ма колико он раније био екстреман, може бити освећен. А највећа чуда нису она видљива која се дешавају у лијечењу тијела, него она невидљива која се дешавају у душама и васкрсавају их.
о. Сам Лука је у недавном посту написао: „Многи кажу... Лука је постао отац... Ја сам само Лука Елдар Куртанидзе, грешни Грузијац који је живио за своју домовину Грузију, кроз грешке, успоне и падове, али само за Грузију ! Зато сам овакав и са сузама у очима захваљујем Господу на путу који ме је данас довео овамо!”

Лука Елдар Куртанидзе, животна прича легендарног рвача који је сада свештеник
Елдар "Лука" Куртанидзе (рођен 16. april 1972.године у Самтредији) грузијски је рвач (такмичио се у категорији до 90 кг слободним стилом) и политички активиста владајуће партије Грузијски сан — Демократска Грузија. Након многих јуниорских медаља, Куртанидзе се 1992. године уписао у сениорско рвање и након само годину дана био је вицешампион свијета и Европе послије Свјетског првенства у Торонту и Европског првенства у Истанбулу. Шампион Европе постао је већ 1996. године у Будимпешти, свјетски првак шест година касније у Техерану, када је већ имао четири европска злата. Куртанидзе је укупно пет пута освојио европско злато, двапут свјетско, а на Олимпијским играма 1996. у Атланти и 2000. у Сиднеју изгубио је у финалу и освојио сребрне медаље. Посљедња велика медаља била је у Москви, бронзана на Европском првенству, једина у категорији до 120 килограма. већ на дебелом заласку Куртанидзеове каријере. Био је предсједник Рвачког савеза Грузије од децембра 2012. године и шеф физичке обуке на Грузијској полицијској академији од јануара 2013. године. Био је оптужен је за коришћење физичког насиља над другима у Рвачком савезу.

У амфитеатру Факултета за дипломатију и безбедност у Београду данас 24. новембра 2023. године  одржава се Међународна конференција под називом "Религија и друштвени процеси у југоисточној Европи".
Организатори овогодишње Конференције су: Факултет за дипломатију и безбедност у Београду, Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду, Институт за геополитичке студије Универзитета Аурел Влаицу у Араду (Румунија) и Европски истраживачки институт за стратешке студије у Љубљани (Словенија). На конференцији ће учествовати угледни стручњаци из региона, који ће у својим рефератима представити виђења актуелне ситуације и процеса у Југоисточној Европи, са аспекта верске проблематике и друштвених кретања, као и правни положај цркава и верских заједница. Међународна научна конференција одвија се кроз три тематске целине: (1) религија, друштво и толеранција, (2) религија и политика и (3) правни положај религије у Југоисточној Европи. Након сваке тематске целине предвиђене су дебате, током којих ће бити анализирани изнети реферати. Поред учесника са рефератима, Конференцији присуствују и представници цркава и верских заједница, дипломатски представници земаља Југоисточне Европе у Београду, млади истраживачи из наведене области и друге личности из академског, културног и политичког живота. ИЗВОР: ТВ ХРАМ

Године 1993, у току грађанског рата на тлу бивше републике Југославије, пет епископа Српске Православне Цркве, чије епархије су се налазиле на подручју БиХ, састали су се са тадашњим руководством Републике Српске. Том приликом, епископи су изнијели јединствен став да се у основне школе, као обавезан предмет, уведе вјеронаука. Тај захтјев архијереја са подручја БиХ прихваћен је са одушевљењем и тако је вјеронаука, након готово пола вијека, поново уврштена као обавезан предмет за основно образовање. Због ратног стања у држави, са реализацијом увођења новог предмета у програм основних школа започело се исте године, без наставног плана и програма. Због тога, начин одвијања наставе није се разликовао само од епархије до епархије, већ се, неријетко, разликовао чак и међу школама које су се налазиле у истом граду. Оно што је настава вјеронауке имала заједничко у свим мјестима јесте да је, у ствари, кориштен скраћени програм из средњих богословских школа. Пракса од неколико ратних и поратних година пружила је потребне информације о новом предмету, које су јасно истицале различитост у плану и програму, као и у методологији рада, међу бројним школама у РС. Када је стигао и званични приговор од Министарства Просвјете, архијереји са подручја БиХ дали су благослов за формирање Катихетског одбора у Републици Српској у августу 2000. године. Одбор се састојао од пет чланова (по један из сваке епархије), а за предсједника одбора изабран је епископ Бихаћко-петровачки Г. Хризостом. Поред епископа Хризостома, први чланови катихетског одбора РС били су: свештеник Крстан Дубравац из епархије Бањалучке; свештеник Недељко Пајић из епархије Зворничкотузланске; свештеник Милорад Љубињац из митрополије Дабробосанске; свештеник Чедо Арамбашић из епархије Бихаћко-петровачке и свештеник Момчило Пејичић из епархије Захумско-херцеговачке. Чланови Катихетског одбора први пут су се састали 10. августа 2000. године. Први задатак одбора био је израда јединственог плана и програма вјеронауке за подручје читаве БиХ и припрема уџбеника. Чланови одбора су, за кратко вријеме, сачинили јединствени план и програм и спремили су уџбенике до почетка нове школске године (1. септембра). Нови уџбеници су, по закону, били достављени и на увид Канцеларији Високог представника у БиХ (ОХР). Послије двије године, ОХР је организовао састанак свих религијских конфесија у Мостару, гдје су дате оцјене за уџбенике Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. На том састанку био је присутан и познати социолог др Есад Ћимић, који је изнио свој суд о уџбеницима. Др Ћимић се похвално изразио говорећи о уџбеницима Српске Православне Цркве, док је изнио низ критика за уџбенике Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. Нарочито је био критичан према уџбеницима ИЗ, за које је рекао да на многим мјестима личе на политичке памфлете, обојене дневном или актуелном политиком. У неколико наредних година, Катихетски одбор је наставио са радом са истим члановима, а потом је придодат по још један члан из сваке епархије, тако да је одбор, осим епископа – предсједника, бројао још десет чланова.  Једна мања „криза“ у раду одбора десила се када је, из незнатних разлога, из ОХР-а стигао допис који позива родитеље и наставнике основних школа да подстичу дјецу да се успротиве настави вјеронауке. Као одговор на тај захтјев, по благослову архијереја, спроведена је анкета међу ученицима, чији резултати су показали да је вјеронаука омиљени предмет за чак 87 % ученика. На тај начин осујећен је овај покушај да се маргинализује предмет вјеронауке у основним школама. Сличних покушаја од стране ОХР-а више није било, а ученицима основних школа вјеронаука је и даље један од омиљених предмета. 
У Требињу, 19. новембра 2023. године
Момчило Пејичић, протојереј-ставрофор

Његова светост патријарх српски Порфирије информисао је данас предсједника Кипра Никоса Христодулидиса о положају Српске православне цркве и српског народа на Косову и Метохији.
Током сусрета у Патријаршијском двору у Београду патријарх Порфирије и Христодулидис дотакли су се многих заједничких тема, а посебно су се осврнули на пријатељство блаженопочившег патријарха Иринеја и архиепископа кипарског Хризостома Другог, саопштено је из СПЦ.

Кипарски предсједник борави у дводневној посјети Београду.

У Белинцони (Швајцарска), при храму Светог Јована Крститеља, 18. новембра, и Милану (Италија), при храму Светог краља Стефана Првовјенчаног, 19. новембра 2023. године, одржане су промоције књиге Сакрална архитектура Бањалучке епархије, на њеном садашњем простору од Миланског едикта до краја средњег вијека. У Белинцони је промоција одржана у вечерњем термину, након служења Акатиста светим Србима, пред преко 80 присутних, док је у Милану промоција одржана након Свете Литургије пред преко 100 вјерника. Промоцију је пратила видео презентација и изложба „Котроманићи владарски род и средњовјековни манастири Босне“ аутора мр Дејана Дошлић. Изненађајуће је како је ова књига, која је уско везана за једну епархију, тј. једну област, изазвала толико интересовање код наших људи, пошто су излагања коаутора др Славољуба Лукића и мр Бојана Вујиновића, те аутора изложбе мр Дејана Дошлића, подстакла отворену и динамичну дискусију присутних. Такође је велику пажњу присутних привукла и поменута изложба а циљ изложбе је био да се наши људи у дијаспори више упознају и заинтересују за средњовјековну српску историју Босне. Велику захвалност посебно треба одати свештеницима Ивици Ђулићу и Марку Кнежевићу који су организовали ову промоцију и изложбу, те својим гостољубљем потврдиле Христове ријечи: „Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините.“ (Јн 13,15)

Црвена сриједа обиљежава се сваке године широм свијета од 2016. године. 
Катедрале, капеле и многе секуларне зграде у Европи 22. новембра 2023. године увече биле су освијетљене црвеним свјетлима, бојом која симболизује хришћанско мучеништво. Иницијатива #RedWednesday има за циљ да скрене пажњу свијета на тежак положај прогоњених хришћана, као и да ода сјећање на жртве прогона, преноси cne.news. 
Како пише на сајту cne.news, хришћани су најпрогоњенија вјерска група у савременом свијету, а прогон против њих наставља да расте. Злочини из мржње против хришћана такође су у порасту у Европи. Према холандском сајту иницијативе Црвена сриједа, више од 335 милиона људи трпи прогон због своје вјере. Међу зградама обојеним у црвено 22. новембра увече је и амбасада Мађарске у Ватикану. Мађарска је позната по подршци вјерницима и чак има Државни секретаријат за помоћ прогоњеним хришћанима. Црвеном лампом је била освијетљена и канцеларија мађарске предсједнице Каталин Новак у палати Шандор. Шеф државе је овом приликом на друштвеној мрежи X (бивши Twitter) написао да је „хришћанство најпрогоњенија религија на свијету“ и да „Мађарска покушава да помогне жртвама“.  У Италији је зграда Представничког дома била освијетљена црвеном бојом, а у акцији је учествовало и Министарство спољних послова земље на челу са министром Антониом Тајанијем. Иницијативу је подржао и чувени Колосеум у Риму. У Аустрији, црвени рефлектори освијетлили су зграду парламента. Учешћем у акцији, како је рекао посланик Мартин Личауер, аустријски народни посланици одлучили су да „искажу солидарност са свима који су због своје вјере постали жртве дискриминације или насиља“. Иницијативи Црвена сриједа придружила се и Регензбуршка катедрала Католичке цркве у Њемачкој. У Холандији је у акцији учествовало на стотине католичких и протестантских заједница. У Мастрихту, граду на југу земље, 8 храмова је освијетљено црвеном бојом, укључујући древну базилику Светог Серватија и цркву Мартина. Црвену сриједу је први пут покренула 2016. године британска католичка добротворна организација Aid to the Church in Need, која се залаже за прогоне хришћане. Од тада, догађај је постао годишњи догађај, са црквама, деноминацијама и организацијама из цијелог свијета.

У навечерје празника Светог Архангела Михаила, 20. новембра 2023. године, у манастиру Моштаница је служено празнично бденије поводом храмовне славе. На крају бденија, по благослову Епископа бањалучког г. Јефрема, Епископ марчански г. Сава замонашио је искушеницу Марину Апостовску, давши јој монашко име Ангелина у част Преподобне мати Ангелине српске. На бденију су служили и певали свештеници,монаси и монахиње из Епархија: бањалучке, бихаћко-петровачке и славонске. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

У манастиру Моштаница, 21. новембра 2023. године, прослављена је слава храма, Празник Светог Архангела Михаила, a Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава уз саслужење архимандрита, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По завршетку Литургије, Епископ Сава је осветио славске дарове, а затим и преломио славски колач, уз молитвено учешће вјерног народа.

На празник Архангела Михаила, 21. новембра 2023. године, манастир Ступље прославио је своју славу. Свету Литургију је предводио Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз саслужење свештеномонаха, свештеника и протођакона наше Епархије. Након Свете Литургије, Епископ Јефрем је осветио славски колач и кољиво у част празника.

Данас се навршава три године од када је Патријарх српски Иринеј уснуо у Господу.
Приступна бесједа Његове светости Патријарха Српског г. Иринеја на Устоличењу – Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.
Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.
Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати” (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.
Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.
Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.
Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.
Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве – свештенства, монаштва и верног народа – да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.
Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.
Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког”. Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.
Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.
Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.
Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.
Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.
У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.
Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.
Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.
Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света.
Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.
У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.
Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.
Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.
Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.
Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?
Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди.
Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.
Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода.
Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.
Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола – Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).
Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.
Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.
Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.
„Када говоримо о Патријарху Иринеју, у његовој личности најјасније постају речи Христове: По чему ће вас познати свет да сте моји ученици – по томе што љубите, што волите једни друге. Ко је имао један једини контакт са патријархом Иринејем, могао је да види једноставност, спонтаност, непосредност, али у исто време и срце широко, широко да се не могу поставити границе”, рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије о блаженопочившем Патријарху Иринеју
Вјечнаја памјат и Царство Небеско блаженопочившем Патријарху српском Иринеју.  Извор:Митрополија црногорско-приморска

Залагањем надлежних вјероучитеља протонамјесника Слађана Савића и ђакона Стефана Лазића а прије свега добром сарадњом са управом школе на челу са директором Митром Кршићем, опремљен је кабинет вјеронауке у ОШ “Свети Сава” у Модричи. У овом богоугодном дјелу учестовали су Општина Модрича, ОШ “Свети Сава”, ЦО Модрича и ЦО Толиса. Кабинет је опремљен у сврху побољшања услова рада ученика и вјероучитеља ове школе и садржи следеће: 
 Смарт телевизор
 Витрину за ствари и књиге
 Ормариће за вјероучитеље
 12 малих икона
 Иконе са житијем св. Симеона и св. Николаја
 Христос благосиља дјецу и Свети Сава благосиља Србчад
 Приказ Нојеве барке и карта Палестине
 Свете сасуде
 Свештеничке одежде
 Кадионица, кандила и ћирак
 Свето писмо, Охридски пролог, молитвеници
 Мини Православна библиотека

вјероучитељ ђакон Стефан Лазић / извор

Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа зворничко-тузланског Г. Фотија,  посредствoм Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор је донирао средства за опремање кабинета у ЈУ  „Техничка школа“ у Добоју. Опремање кабинета су још помогли и саборни спомен-храм Рођења Пресвете Богородице у Добоју, као и неколико приватника Ђурић МББ, Ековит, Станко Поповић и Никола Илић. Једна од занимљивости је што су велики допринос у опремању кабинета дали и сами ученици израдом радова на којима су приказали наше цркве и манастире, а допринос дадоше и у изради дрвених крстова, полица и вјешалица. 
На празник Обновљења храма светог великомученика Георгија кабинет је освештао протојереј-ставрофор Јован Михајловић, координатор за вјерску наставу уз присуство вјероучитеља Александра Цвијановића и Николе Поповића, директора школе Драгана Достанића, других професора, ученика као и помоћног особља. Заједничким труд координатора за вјерску наставу протојереја-ставрофора Јована Михајловића и вјероучитеља Александра Цвијановића у сарадњи са управом школе, на челу са директором Драганом Достанићем, резултирао је добијањем кабинета за Православну вјеронауку, и опремањем истог уз много боље услове рада. 
вјероучитељ Александар Цвијановић

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донесена у Атину из њеног мјеста обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да  исправно схвата Свето  писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су  одслужени доксологија и вечерња. Чесна  глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ.После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. Извор: Радио Глас

Овај божићни период биће за памћење у манастиру Пантократор* у Драганести Власца, у јужном румунском округу Телеорман. Поклони које су тројица мудраца са Истока уручила Богомладенцу Христу први пут ће бити донесени у Румунију 22. децембра 2023.године и ту ће бити до 28. децембра.
„Тројица мудраца, који су дошли да се поклоне Цару Христу рођеном у пећини у Витлејему донијели су дарове: злато, смирну и тамјан. „Свети дарови се чувају у Атонском манастиру Светог Павла (грч. Μονή Αγίου Παύλου) “, наводи се у саопштењу Епархије александријске и телеорманске.
„По предању Цркве, Пресвета Богородица је чувала ове дарове и непосредно прије свог Успења оставила их Цркви у Јерусалиму, заједно са осталим часним стварима које су припадале Спаситељу нашем Исусу Христу. Биће ми радост додирнути ове драгоцјене предмете које је дотакао сам Христос!“
У својој бесједи Његово Блаженство Патријарх румунски Данило објаснио је симболику дарова које су тројица мудраца донијела Малом Исусу.
„Смирна је веома мирисна супстанца. Истовремено, одржава своје стање чистоће када се помеша са уљем алоје. Стога је смирна коришћена за балзамовање мртвих. Миро је, у овом случају, пророчки значило да ће Дете које је Цар, Бог и Првосвештеник проћи кроз смрт, али неће спознати поквареност, јер ће устати из мртвих. Миро означава тајну Христове смрти и васкрсења. Тамјан значи да је Он Бог и Првосвештеник јер је првосвештеник храма понудио тамјан Богу“ Његово Блаженство је такође објаснио: „Злато је права вјера, тамјан је молитва сједињена са жарким сузама покајања, а смирно је чисти живот и добра дјела“.
Свети ковчег први пут у својој историји боравка на Атосу напустио границе Грчке 2014. године, када су православни вјерници у Русији, Бјелорусији и Украјини, током јануара 2014. године, добили могућност да се поклоне овој светињи.
 
* Смештен у граду Драганести Власца у округу Телеорман, манастир Пантократор је саграђен на месту некадашње болнице пре десет година. Болница датира из 1916. године када је изграђена за ратне ветеране. До 70-их година била је обична комунална болница. Након тога је остављена у запуштеном стању. Премало се сада сећа тог места које је постало плен корова. Убрзо је на рушевинама старе болнице подигнут манастир у коме многи хришћански ходочасници налазе мир и сазнају којим путем да крену у тешким тренуцима свог живота.

Доротеја, Анастасија, Вања и Милица су одличне ученице Гимназије ,,Јован Дучић” у Требињу. Имају занимљиве хобијe и шаролика интересовања, те постижу изузетне резултате на републичким такмичењима из српског језика и виолине, a на литерарним конкурсима освајају  престижне награде.
Припадају предузимљивој генерацији која се спретно сналази у дигиталном свијету,  свакодневно путују интернетом, али све чешће и георафским пространствима, уче на неки свој начин, често мимо традиционалних метода. Генерацији на коју је формативно утицало искуство убрзаних технолошких и друштвених промјена, која радознало и лако, а могли бисмо рећи и храбро, прихвата различитости и несвакидашње изазове. Генерацији  која је од најранијег дјетињства окружена хришћанским концептом  и кроз све године школовања учи вјеронауку. Са друге  стране, често им се замијера слаб фокус, расијаност, љеност, размаженост и још многе негативне особине и слабости али за ову причу тј. поменуте ученице  то није релевантно. Њима ниједан школски предмет  не представља нарочиту потешкоћу али ће овом приликом понешто рећи о Православној вјеронауци. Поводом јубилеја 30 година од повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске, оне ће открити зашто им је вјеронаука важна,  која је врата одшкринула у њиховом унутрашњем бићу, те како је утицала на формирање система вриједности и погледа на свијет и људе. На шта их вјеронаука инспирише..

Радује сазнање да су цркве у Херцеговини препуне из недјеље у недјељу. За то је, поред осталог, заслужно и то што дјеца у основним школама већ тридесет година уче основне постулате наше вјере. Учећи се правим и непролазним вриједностима, малишани стасавају у истинске хришћане обдарене оним, по владици Николају, трима најбитнијим врлинама: вјером, надом и љубављу. Почевши од учења молитве „Оче наш“ и „Символа вјере“, изговарајући ријечи које се од малих ногу па до краја живота урежу у наше памћење и срце, још увијек неискварене и радознале дјечије душе, усмјерене су и устремљене правом путу-путу доброте, саосјећања, милосрђа. Шта је то што нас чини човјеком? Што нас чини добрим? Шта је у нашем срцу и души исправно и искрено? Како ићи правим и јединим исправним путем?- Изнова сами себе питамо, кроз вјеронауку, житија Светих и јеванђелске приче сазнајемо, увиђамо, добијамо, ненаметљиве и јасне одговоре, животне и окрепљујуће, актуелне и у савременом тренутку иако написане хиљадама година уназад. А када осјетиш ту љепоту и смисао вјере, ишчекујући сваку наредну Литургију, постајеш дио једне складне заједнице, која искрено поје Богу, баш као што сам постала и ја, учланивши се у хор „Света Анастасија Српска“. А има ли ишта љепше од тога да заједно, углас, једним устима и једним срцем кроз пјесму величамо Име Господње?! И тако у вијекове вијекова!

Још као мала имала сам прилику да се на посебан начин упознам са библијским причама. Иако сам као дијете ишла у цркву, са поласком у школу и  учењем вјеронауке у ствари сам се сусрела са оним што сам гледала мојим дјетињим очима, али нисам у потпуности разумијевала. Сусрела сам се са причама Старог и Новог завјета, и тек тада сам почела да их гледам на другачији начин, а читање Јеванђења постајало ми је из дана у дан све ближе и разумљивије. Свему томе допринијели су наши дивни вјероучитељи који су се трудили да на што бољи, јаснији и нама приближнији начин ријеше све наше недоумице, сва наша питања. Кроз одласке на богослужења, али уједно и учења лекција у школи, почела сам да обраћам пажњу на многе ствари. Временом сам у току Литургије почела да детаљно запажам одежде које су носили свештенослужитељи, јер управо сам на часовима вјеронауке научила шта је заправо одежда, затим да препознајем дијелове Литургије, а временом сам се упознала и са самом историјом цркве. Посебно бих истакла и присјетила се наших дјечијих излета и одлазака на поклоњење нашим великим херцеговачким светињама, манастирима: Острог, Завала, Тврдош, Дужи…
Данас када сам мало  одрасла, схватам да вјеронаука није само фина прича о цркви, већ да нас овај предмет учи и спрема за живот, савјетује како да будемо бољи људи, како да волимо ближње, како да пружимо руку некоме у невољи, не будемо лицемјери и још много других животних ствари које ће нам требати да бисмо изашли на прави пут и на исправан начин борили се са свим животним изазовима. Јер  стари  људи кажу: „Живот није лак, али са Богом је све лакше“.

Вјеронаука је мени посебан и другачији предмет од осталих. Увијек тај час  дочекујем са радошћу, јер у току тих часова могу да чујем нешто више о Богу, вјери, животу, о свему ономе што нас води ка Оном, Који је најважнији. Могла бих да кажем да је управо вјеронаука имала удјела у мом приласку Цркви. Почевши од првих часова још у основној школи слушала сам приче о Адаму и Еви, Авраму, Исаку, Давиду, па све до Господа Исуса Христа и апостола. Често се дешавало да су ме ове приче подсјећале на бајке, јер их нисам у потпуности разумјела, али уз помоћ вјероучитеља, приче су добијале дубљи смисао. Временом сам схватила да кроз те приче проговара Ријеч Божија. Почела сам да их упијам, неке поуке да примјењујем и да се свакодневно трудим да се удостојим стајања пред Христом. Те приче су ме уводиле у светотајински живот. Па чак и када ми се деси да паднем, исто тако бих на страницама светих књига и у ликовима Светих на иконама о којима сам учила у школи, проналазила ријечи утјехе и једну Руку да ме подигне.  Сјећам се још да сам кроз основну школу много вољела да цртам, па су задаци да нешто обојим или нацртам били први дар за мене, а таквих је задатака било много на вјеронауци. Цртајући, па и бојећи ликове Светих, они су постајали све живљи, присутнији, ближи нама. Они су полако постојали наша стварност. Са друге стране, читајући уџбенике из вјеронауке, стекла сам прва знања о мојој вјери, а потом и интересовања да то истражујем даље. Навиру питања, свакодневна размишљања, траже се одговори… Вјероучитељи су често ту први које бисмо питали, а они би нам дали најбољи могући одговор. Данас, ученици имају могућност да вјеронауку уче и изван учионице. Неријетко се дешава да  буду организоване радионице, дружења, излети и предавања. Млади тако добијају  прилику да своја знања и вјештине допуњују и усавршавају, упознају друге људе, те  имају могућност да од искусних и мудрих људи добију поуку, савјет и усмјерење. Неки од оваквих дешавања у којима сам имала прилику да учествујем су: разговори на међурелигијске теме у Петропавловом манастиру, предавање и дружење у манастиру Дужи, дочек патријарха у Духовном центру у  Мркоњићима, разне радионице за дјецу и младе, радионице веза, разговори о књигама и сл. Сви ови догађаји, поред редовних часова, остају забиљежена у нашим срцима.

При првом сусрету са вјеронауком, још у основној школи, чули смо да то није наука попут осталих, већ начин живота и живот сам. Једини часови који почињу и завршавају се молитвом, као да у тих 45 минута обнове у нама све што се нарушило у протеклој недјељи. Сасвим нова димензија учења о Богу, вјери и светотајинском животу открила ми се кроз појање у женском пјевничком хору ,,Света Анастасија Српска”. Кроз тропаре и псалме, пријатеље и путовања стичемо искуства и знања о Светим Оцима, мајци Цркви и најсвјетлијој нити наше вјере – Светој Литургији. Свети Јустин Ћелијски каже ,,Ако би се све тајне вјере хришћанске, све тајне Новога Завјета, Завјета Богочовјека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовјекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве.” Управо ти доласци у храм Божји и осјећај благодати при сваком новом сусрету са Христом, отворио ми је нова познанства и путеве у животу. Захваљујући такмичењу из православне вјеронауке, још у основној школи сам била учесник кампа за младе у манастиру Светог Николе на Озрену и стекла познанства са људима из свих крајева Републике Српске. Само пар година касније, створила се прилика да пројекту ,,Стопама наших предака” дам свој допринос и корачам острвом Крф, острвом васкрсења српског народа, за које могу рећи да ми је постало друга кућа и есенцијална тачка мог духовног развоја. Ипак, моја Херцеговина, земља Светог Василија, крије у себи благо манастирског живота. У манастиру Добрићево, на Билећком језеру, сестра Јустина и мати Текла провеле су претходно љето учећи средњошколце вјештинама сликања на стаклу и грчком језику. То су незаборавна искуства и пријатељства која се само Његовим благословом могу уредити. Оно што се свих ових година провлачи као полазна тачка учења у вјеронауци, јесте мисао о свеприсутности Божјој при сваком нашем кораку. Научени смо да гледамо око себе и заиста видимо Бога у другом човјеку, родитељу, пријатељу, познанику или странцу, искушењима и благодатима живота; знајући да се све дешава по Његовој промисли, прихватамо проблеме као дарове, а трудимо се да из дарова учимо и стичемо хрићанске врлине. У Светом писму крију се одговори на сва наша питања, а мајка Црква непролазно је уточиште свих ђака, вјерника, који своја срца отварају пред Христом Сином Божјим. Благословени смо што живимо у доба када се вјеронаука предаје у школи и ми растемо и сазријевамо кроз учења на овим часовима. Имамо постављене темеље, спремне за борбу са недаћама и немирима живота и искуства које је пред нама. Вјероучитељица Миља Тупањанин

Концерт пољског блек метал бенда Batushka ​Криштофа Драбиковског (Krzysztof Drabikowski) чији је наступ био заказан за 23. новембар у Београду отказан је након притиска  православних вјерника. Синод Естонске цркве раније је протестовао због концерта овог бенда у Талину у септембру 2022. године. У свом саопштењу, објаснио је богохулну природу музике и наступ бенда: Ова група у својим музичким продукцијама користи атрибуте православног богослужења, посебно иконе, свијеће и крстове, богохулно третирајући хришћанске симболе. Поред тога, текстови и називи албума бенда користе терминологију православне цркве, на примјер, ријечи „Литургија“, "јектенија" „панихида“, „литија“, „ирмос“, "раскол" итд. а текстови су им на старословенском језику. Истовремено, састављачи текстова мијењају садржај хришћанских молитава и текстова из Светог Писма који на тај начин да постају очигледна хула. Осим тога, сам назив бенда, Баћушка (Batushka; рус. Батюшка, срп. отац/свештеник), је у руској традицији израз за свештеника. Бенд је основао Кшиштоф Драбиковски у Бјалистоку у Пољској 2015. Драбиковски је провео шест година студирајући у чувеном манастиру Супрасл и добро је упознат са православним богослужењима и химнографијом. Али умјесто да поштује Господа, он користи своју музику да се руга и хули на све што је свето. Сазнавши за планирани концерт у Београду, игуман  манастира Св. Петра и Павла у граду Мионици (такође познатог као Манастир Рибница) Арсеније (Јовановић) позвао је вјернике на миран протест, назвавши бенд „сатанисти из Пољске“. Он је истакао како бенд излаже руглу православну иконографију и одежде, описујући појаву и наступ бенда, као „бласфемију“ и „хулу“ на цркву и православље. У свом четрдесетпетоминутном обраћању на свом Јутјуб каналу, под називом „Сатана у Београду“, монах Арсеније је најпрijе истакао да је за сам догађај сазнао тако што му је стигла порука забринутог вjерника из Аустрије са садржином да стиже „нека сатанистичка група у Београд“, те замолио да се о свему обавijести и сам патријарх. Монах Арсеније је у снимку истакао и да, према његовим сазнањима, „група на сцени врши својеврсно скрнављење светиња“, али и да то није једино упозорење које је добио да долазе „сатанисти из Пољске“. „Нису они наивни уопште. Они су Пољаци који се спрдају са православљем, изругују. Али не са било којим православљем, него са руским православљем, за дивно чудо. Врло детаљно и пажљиво су испитали иконографију, да кажемо можда чак и богослужење, а нарочито сценографију православне цркве и још нарочитије, како изгледа великосхимник – руски монах. Код Руса је то нарочито изражено“, подиjелио је своје утиске o. Арсеније Јовановић након прегледаног видео материјала који је пронашао на интернету. „На том сатанистичком ритуалу су крстови наопако, а позади, на видео биму или бекстејџу, налази се огроман руски крст исто наопако. Ту је и слика Богородице са неким текстом који нисам могао да видим, брзо се мијењају слике. Ту су и на све стране мртвачке главе“, описао је монах Арсеније додатно појашњавајући поједине дијелове сценографије. У више наврата је монах Арсеније нагласио да се ради о „класичном сатанистичком ритуалу“, али и некој врсти „њихове мисе“. „На лицима имају чак и неког платно тако да им се не виде лица. Изгледају као неки из хорор филмова, оне неке сподобе“, описао је. Он је нагласио и да „ти несрећни Пољаци“ нису „неки шалабајзери“, већ да су врло озбиљно „снимили како изгледа сценографија и костимографија руског схима монаха“. „Чланови те сатанистичке групе, која није ништа друго до чист сатанистички наступ, су снимили како изгледа великосхимни руски монах. Позната је, не треба да се заваравамо, патолошка мржња Пољака према Русији. То је, у ствари, мржња католицизма према православљу. Наравно, не сви“, истакао је монах Арсеније. Како је истакао у каснијем делу свог обраћања на Јутјубу, реч „спрдња“ је блага за оно што је видео, те додао да је прикладнији израз најгора могућа „бласфемија“ и „хула“ на цркву и православље. 

Удружење грађана „Православна култура“ је убрзо након тога објавило јавно писмо патријарху Порфирију, у којем апелују на његов ауторитет у циљу спречавања одржавања догађаја којим се, према наводима, „вријеђа јавни морал, култура, вјера и традиција нашег народа“. Адвокат удружења лично је поднио опомену пред кривичну пријаву организацији Дорћол Платз гдје је концерт требало да се одржи, при чему му је од стране организације саопштено да је догађај отказан уз образложење, "да не могу да гарантују безбједност публике, бенда и запослених у простору". Да подсјетимо, пољски бенд Batushka, се средином прошле деценије пробио у метал андергранду захваљујући мрачној комбинацији суровог, атмосферичног блек метала са православним црквеним појањем. Њихови концерти заказани током 2016. године у Москви, Санкт Петербургу и Минску отказани су.  Припремио сајт вјеронаука.нет

У древном граду Гезеру на југу Леванта пронађени су нови докази да су библијска царства Соломона и Давида заиста постојала, саопштава издање Аncient-origins. Сматра се да је ово мјесто имало значајну улогу у културним и политичким догађајима из библијских времена. Свјежи подаци о временској скали и хронологији догађаја добијају се радиокарбонским датирањем, као и новим археолошким доказима. Испитане су капије, одбрамбени зидови и велика административна зграда, која датира из раног 10. вијека прије Христа, што се поклапа са владавином цара Соломона како се то помиње у Библији. Истраживачи су проучавали 35 органских материјала, углавном сјеменки откривених у више слојева стијена у Гезеру, археолошком налазишту у Израелу, и вјерују да су ријешили мистерију о неким догађајима. Недавна студија радиокарбонског датирања (које се још назива и угљенично датирање или датирање угљеником-14) древних рушевина Гезера, која се налази у централном Израелу и датира отприлике из 1000. године прије Христа, објављено је у сриједу у часопису PLOS ONE.
Студија пружа нове доказе који доприносе текућој дебати о историјској тачности библијског описа. Посебно се бави питањима везаним за постојање царстава Давида и Соломона. Тел Гезер—вјештачко брдо настало развојем неколико слојева људског становања током миленијума—има историју која датира више од 3.600 година, која датира из средњег бронзаног доба. Током овог периода био је важан ханански град-држава смјештен у Шефели, брдовитом подручју између Јерусалима и обалне равнице.
Ова студија се посебно фокусира на један слој, стратум 8.
Повезан са борбом за власт, освајањима и интригантним причама које укључују личности као што су Милкилу и Аменхотеп III, Мернептах, Филистејци, Соломон и његов неидентификовани фараонски таст, и Шишак /Шешонк I., Гезер се помиње у египатским, асирским и библијским текстовима– изворима који имају различит значај за реконструкцију историје. Египатски и асирски текстови су савремени са догађајима које описују и зато су опште прихваћени као докази стварних догађаја (упркос политичким склоностима аутора). Библијски текстови су написани вијековима касније, тако да су историјске реалности иза њих мање јасне и о њима се активније расправља“, пишу аутори студије.
- Наша студија даје први поглед на хронологију засновану на датирању радиоактивним угљеником за Тел Газер у периоду од 13. до 9. вијека пре нове ере. То нам је омогућило да независно тестирамо везе догађаја чији трагови постоје у неким археолошким слојевима са онима из писаних извора – рекла је за Њузвик Линдел Вебстер, ауторка студије и чланица Аустријске академије наука.

Откриће, навели су истраживачи, кореспондира са неким догађајима описаним у Библији, попут уништења Гезера у време фараона Мернептаха и фараона Шошенка.

Градња православног храма посвећеног српској деци која су током Другог свјетског рата страдала у нацистичким логорима у Норвешкој, почиње са благословом Епископа британског-скандинавског Доситеја, извијестио је Радио “Слово љубве”, благодарећи г. Бранку Димовићу Димеском, новинару, писцу, сценаристи и продуценту филмова “Логор смрти у Карашјоку” и “33 анђела” – два остварења која говоре управо о још једном, деценијама прикриваном, страдању Срба. Светиња се гради на иницијативу Норвежанина, теолога др Јоханеса Сулберга, који је дио свог имања уступио за градњу цркве и заједно са својим сународником г. Кјелом Моеном је главни ктитор ове светиње.
–  Др Јоханеса Сулберга је уступио дио имања за изградњу храма како би се у њему могли православни сабирати и молитвено сјећати на страдалу српску дјецу. Јоханес Солберг је иначе све вријеме активно учествовао и на реализацији филма “33 анђела” и имао прилику да борави у свим мјестима гдје је, нажалост, наш српски народ страдао. Чуо је и свједочења потомака и имао прилику да се увјери у патње оних који су кроз та страдања пролазили. То га је посебно мотивисало и када се вратио, имао је разговор са Епископом Доситејем од кога је добио благсолов, окупио своју православну браћу, позвао и мене и саопштио да је ријешио да уступи свој дио имања, гдје смо прије пар дана и кренули са припрамама за изградњу храма – казао је г. Бранко Димовић. По његовим ријечима и документарно-играни филм “33 анђела” је наишао на велико интересовање у Норвешкој, тако да се ових дана очекује и његово прво приказивање. Фото: Бранко Димовић Димески /Обрада: Весна Девић

Постоје угодници Божији који су стекли слободу пред Господом. Сведоци смо једног чудесног догађаја како на наше очи и у наше време се рађа у нашој Цркви један такав, и за живота, а ево и по његовој блаженој кончини, јер је он био поштован као светитељ и за свога живота. Био сам у Светој Гори једном и тада ми је тражено - да ли случајно имате слику Патријарха Павла, један искушеник, зато што се о њему говори и зна се да је патријарх светога живота, можда најпоштованији патријарх у целом свету православном, по светости живота, који је монашко усмерење, монашки подвиг чувао, а посебно по његовој кончини и оном чудесном догађају везаном за његов погреб, који је био благодарни догађај, који је био знамење. И кад се човек сећа тог догађаја када је цео наш народ утихнуо некако, и они који су блиски Цркви и они који нису, некако су са поштовањем у миру стајали тих дана. Јер та кончина, то је онај конац који цело њихово животно дело краси и зато по нечијем испраћају можете да закључите о томе какав је човек био. На основу оног испраћаја у вечност нашега патријарха ми можемо само да кажемо - заиста је свети, рекао је Епископ Иларион у беседи, 15. новембра 2023. године. Поводом четрнаест година од упокојења Патријарха српског Павла, 15. новембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију и помен Патријарху Павлу у манастиру Раковица. Епископу Илариону саслуживало је свештенство и ђаконство, у молитвеном присуству монаштва и верног народа. У беседи, Преосвећени Епископ је рекао да постоје угодници Божији који су стекли слободу пред Господом. Онај ко је стекао слободу пред Господом може и другима да помаже и другима да буде утеха. Таквих светитеља, знаних и незнаних има пуно. Сведоци смо једног чудесног догађаја како на наше очи и у наше време се рађа у нашој Цркви један такав, и за живота, а ево и по његовој блаженој кончини, јер је он био поштован као светитељ и за свога живота. Био сам у Светој Гори једном и тада ми је тражено - да ли случајно имате слику Патријарха Павла, један искушеник, зато што се о њему говори и зна се да је патријарх светога живота, можда најпоштованији патријарх у целом свету православном, по светости живота, који је монашко усмерење, монашки подвиг чувао, а посебно по његовој кончини и оном чудесном догађају везаном за његов погреб, који је био благодарни догађај, који је био знамење. И кад се човек сећа тог догађаја када је цео наш народ утихнуо некако, и они који су блиски Цркви и они који нису, некако су са поштовањем у миру стајали тих дана. Онда се сетим оних представа које су сликане обично изнад гробова наших светих патријараха и архиепископа - Успење патријарха Јоаникија, па Светога Саве другог и других наших светитеља, зато што је та кончина и тај догађај обележава и означава крај нечијег земаљског подвига и значаја. Не каже се случајно оно - Угледајте се на старешине своје, на оце своје и гледајте кончину њихову. Јер та кончина, то је онај конац који цело њихово животно дело краси и зато по нечијем испраћају можете да закључите о томе какав је човек био. На основу оног испраћаја у вечност нашега патријарха ми можемо само да кажемо - заиста је свети. Та кончина његова је нови почетак и зато, како један песник каже шта је на крају - почетак. Прави крај живота јесте онај крај који је тек почетак оне радости и слободе у Христу и оне припреме за ону пуноћу која ће наступити када буде наступило опште васкрсење. Нека би молитве нашег светог Патријарха биле и са овим манастиром, са овим градом, са овом епархијом, са Косовом и Метохијом где је служио толике године, са нашим народом, нашом заветном заједницом, а нека бисмо га, ако Бог да, у благодати и радости вечног живота угледали и нека бисмо заједно са њим прослављали Онога кога је он својим животом и на земљи прославио, а то је једини истинити Бог, Отац и Свети Дух, закључио је Епископ новобрдски. ​ИЗВОР: ТВ ХРАМ

По први пут у историји, на Светој Гори биће отворен супермаркет са 3.000 артикала робе и само мушким запосленима, преноси грчки портал руа.гр. 
Усред манастирских келија, наспрам Свете цркве Протатон у Кареји, стара келија од око 400 квадратних метара биће преуређена у супермаркет за опслуживање сталних становника и гостију Свете Горе, који годишње броје више од 150.000 људи. Ово је први пут да је ланац супермаркета ушао у аутономну монашку републику, што је изазвало различите реакције. Неки су ту вијест поздравили као згодно рјешење за постојеће потребе, док су се други питали шта мултинационална компанија ради у строго аскетском мјесту...Како је саопштено, тренутно су скоро завршени грађевински радови у здању у којем ће се налазити супермаркет. Планирано је да радови почну у јануару сљедеће године, или идеално око Божића. Самопослуга ће се налазити у бившој келији Светог Николе, која припада Светом манастиру Велике лавре. Ово здање је већ неко вријеме преуређено у модеран центар у којем су смјештене спаваонице за госте, ресторан и кафић, центар за физиотерапију, црквена продавница и оптичка продавница. Наводи се да је ланац изнајмио простор у приземљу, који ће бити претворен у супермаркет, и на другом спрату,  биће  направљени стамбени простори за запослене. 
Која роба ће бити доступна на Атосу? Људи који су упознати са Атонском државом објашњавају да је одговор „све“ – баш као што је случај са двије продавнице прехрамбених производа које тамо већ раде. У овим продавницама није забрањена продаја одређених производа, попут меса или алкохолних пића, тако да ће сви они који с времена на вријеме посјећују или раде у манастиру добити оно што им је потребно. Компанија која ће отворити супермаркет намјерава да направи посебну продавницу која ће продавати производе произведене на Светој Гори са посебном етикетом.
Према попису из 2021. године, сталног становништва Свете Горе је 1.746, а број запослених, углавном у грађевинском сектору, процјењује се на око 1.000. 

У Кареји, који је административни центар Свете Горе, налазе се полицијска станица, амбуланта, пошта, банка, пекаре, курирска компанија, кројачка радионица, књижара, разне радионице, бакалнице и друге продавнице. продају свега потребног – од црквеног утвари до грађевинског материјала. Такође у Кареји постоји средња богословска школа и вјерски лицеј у школи Атониада.