Божићњи пост: Шта треба да знамо?

Рождество Христово, Грчка; XV вијек

Значење поста:
Било који вишедневни пост, укључујући Божићњи, припрема нас за најдубље, пуноправно искуство предстојећег празника. Циљ поста хришћанина је да обезбиједи да сусрет са Христом у празнични дан за њега постане заиста важан догађај, припремљен и интензивном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа међусобно утичу једни на друге. Зато, ограничавајући се на физичком плану (на примјер, у храни), помажемо и души: престајемо да се расипамо и више се концентришемо на духовни живот: молитву, размишљање о Христу и испуњавање Његових заповијести.

Поред тога, ослабљујући тијело (и менталну снагу такође) са мање калоричном храном него обично, научимо да своје жеље подредимо разуму и вољи, а разум и вољу Богу.
Јеванђеље говори да се Христос, прије него што је изашао да проповиједа у Галилеји и Јудеји, које је трајало три и по године, повукао од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,1-11; Лк 4,1-13; Мк 1, 12, 13). Мојсије је исто толико постио прије него што се попео на гору Синај, гдје му је Бог дао Десет Божијих заповијести (2 Мојс 24, 18); и пророк Илија, који је четрдесет дана ходао без јела и пића до горе Хорив, гдје се састао са Богом (1 Цар 19, 5–8). Карактеристично је да је Спаситеља на крају четрдесетодневног поста покушао да искуша ђаво, очигледно вјерујући да је пост физички исцрпио Исуса и учинио га мање стабилним. Али духовно је Господ, напротив, био ојачан и побиједио сва искушења. Тако је показао да је пост најбоље оружје против искушавача (како сви свети оци говоре једним гласом) и припремио се за Своју службу у свијету. У знак сјећања на ове догађаје, и Рођење Исусово, које нас припрема за доживљај догађаја Рођења Христовог, и Велики пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају четрдесет дана и у црквеном уставу називају се Четрдесетница.

„Четрдесетодневни пост“, додаје свети Симеон Солунски, „изображава Мојсијев пост, који је послије четрдесет дана и четрдесет ноћи добио ријечи Божје на двије камене плоче. И ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и прихватамо живу Ријеч од Дјеве, написану не на камењу, већ оваплоћену и рођену, и ми учествујемо у Његовом Божанском тијелу“.

Историја постова:
По времену настанка, Божић је један од најстаријих. Његово постојање већ помињу свети Амвросије Миламски (умро 397. године) и блажени Августин, који је учио од њега (‡ 430). А римски епископ Лав I Велики (‡ 461) назвао је Божићњи пост древном институцијом и жртвом Богу за плодове сакупљене љети и јесени. У раној цркви Божићњи пост је претходио празнику Богојављења. Управо тако - у дан јављања Бога - у то вријеме хришћани су празник називали Божић. А празник који данас називамо Богојављење - Крштење Господње - придружио се „главном“ Богојављењу, био је уграђен у један празнични циклус који је трајао неколико дана заредом. Чињеница да су Божић и Крштење Господње првобитно били један празник, подсјећа нас структура службе (обе службе започињу Великим вечерњем) и посебна припрема за обје прославе. Дан уочи празника - Бадње вече - пост постаје нарочито строг: у манастирима је обичај да се на овај дан не једе ништа, док лаици покушавају једноставно да смање количину хране. На данашњи дан се у Цркви врши посебно свечано богослужњење. Ако је радни дан, тада се читају царски часовии - дужи него обично, са фрагментима из Старог завјета (паримије), читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови називају се царски, јер су му у давним временима били присутни чланови царске породице. А Вечерње (које се, супротно обичају, служи ујутру) наставља се Литургијом Светог Василија Великог - баш као у Велики четвртак Страсне седмице. У почетку Божићњи пост није трајао као сада: за неке хришћане трајао је седам дана, за друге нешто дуже. Очигледно се почело да пости четрдесет дана тек послије цариградског сабора 1166. године, када је цариградски патријарх Лука донио одлуку о трајању Божићњег поста: не постоји јасно правило по овом питању, признао је, међутим „принуђени смо... да слиједимо неписану црквену традицију и морамо да постимо ... од 15. новембра (28. новембра, нови календар. - прим.прев.) ".

Карактеристике поста:
У све дане Божићњег поста, црквени Типик прописује уздржавање од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до Светог Николе - 19. децембра) можемо јести топлу храну без уља; у уторак, четвртак, суботу и недељу - риба и немасна храна са биљним уљем; Најстрожи пост је традиционално у сриједу и петак (суво јело: поврће, воће, хљеб). Међутим, ако празник Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице) 4. децембра падне у сриједу или петак (ове године је  сриједа), онда је риба дозвољена. Послије празника Светог Николе и дане предпразништва Божића (од 2. до 6. јануара), риба је дозвољена само у суботу и недјељу, а пост осталим данима постаје строжи. У дане предпразништва пост је најстрожи: риба се уопште не једе, храна са уљем,  само у суботу и недјељу. А на Бадњак (од 5. јануара увече до 6. јануара увече) постоји традиција да се ништа не једе све док се не појави прва звијезда, након чега је обичај да се на столу послужујусочна зрна пшенице кувана у меду или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем. Али мора се имати на уму да су сва ова правила строга монашка правила. Лаици (не монаси), по правилу, посте блаже, савјетујући се са својим исповједником о храни и у зависности од њихових животних околности. Традиционално лаици не практикују сухоједение (или се то примјењује само у дане строгог поста од 2. до 6. јануара), риба се из хране искључује само у сриједу и петак (и од 2. до 6. јануара).
​3 чињенице у вези са Божићњим постом:

1.
Филип је, као и већина апостола, био из Галилеје, сјеверне провинције Палестине. Управо је он, према Јовановом јеванђељу, довео апостола Натанаила Христу (Јн 1, 46); учествовао је у подјели хљебова за пет хиљада људи, који су се умножили по ријечи Господњој (Јн 6, 5-13). Довео му је Јелине који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере рекао је "Господе! покажи нам оца и биће нам доста" и добио је од Господа Исуса значајан одговор: "толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?" (Јн 14, 8-9). Послије Вазнесења Господњег апостол Филип проповиједао је у Галилеји, а затим у Грчкој међу локалним Јеврејима. Јеврејски првосвештеник је чуо за ово и дошао у Грчку да сузбије Филипове активности, али он је јавно осудио првосвештеника да је подмићивао стражаре који су чували Господњи гроб и заповиједио им да лажу, као да су Христово тијело украли и сакрили Његови ученици. Апостол је путовао и у друге земље, свуда проповиједајући Јеванђеље и много страдајући: Филип и његова сестра Маријамна, с којом је путовао, каменовани су, затварани и протјеривани из села. Апостол Филип је преминуо у граду Јерапољу Фригијском, гдје је прије тога убио огромну змију, којој су мјештани саградили храм као божанству. На крсту је разапет заједно са апостолом Вартоломејем, који је за разлику од Филипа преживио и проповиједајући Христа стигао до Јерменије.
​
​2.
Почев од 4. децембра - празника Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице), на једном од дијелова вечерње службе, јутрења, хор почиње да пјева божићну катавасију - кратка стиховословља који се пјевају на крају сваке од осам пјесама литургијског канона. «Христос раждается — славите; Христос с небес — срящите; Христос на земли — возноситеся! Пойте Господеви, вся земля, и воспойте людие, яко прославися» ("Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави")-Ирмос Прве пјесме Божићног канона, глас Први. Поред тога, на празничним службама током припреме за Божић - на примјер, 19. децембра, на дан сјећања на Светог Николу Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне божићне стихире.

3.
Посљедње двије недеље које претходе Божићу називају се Недјељама Светих Праотаца и Светих Отаца. Свети преци су старозавјетни праведници: Ноје, Аврам, Исак, Јаков и други, који су живјели свој живот у послушности и поуздању у Бога и на тај начин дали свој људски допринос у припреми Христовог доласка. И под светим оцима, Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове рођаке по тијелу, од Давида до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. Ове недјеље на литургији се чита родослов Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: Аврам је родио Исака; Исак је родио Јакова; Јаков је родио Јуду и његову браћу ... - и тако даље.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основи извора

---