​Свети Кирило је рођен 315. године у Јерусалиму, васпитаван је у строгој хришћанској побожности. Поставши пунољетан замонашио се, а 346. године постао свештеник. Четири године касније, након смрти архиепископа Максима, свети Кирил је предводио Јерусалимску столицу. Као јерусалимски патријарх, борио се против двије тада раширене јереси - Аријеве и Македонијеве. Због тога су јеретички епископи клеветали Светог Кирила, док нису постигли његово свргавање и протјеривање из Јерусалима.
Отац Цркве, епископ јерусалимски (350–386), подвижник, проповједник који је покушао да подигне значај Јерусалима као средишта читаве хришћанске цркве. Јерусалим је у то вријеме био подређен митрополиту Кесаријском, што није одговарало св. Кирилу. Трипут је уклањан на иницијативу царског епископа Акакија, који је захтијевао да Кирило прихвати аријанизам. Свети Кирило је послао „Писмо благочестивом цару Констанцију“. Кирил је потрошио много енергије на  борбу против јеретика, против којих је потписао осуду на II Васељенском сабору. Свети Кирило се упокојио у Госоду 386. године. До данас је сачуван низ његових духовних дјела од којих су најпознатије "Катихезе Светог Кирила Јерусалимског"; двије бесједе на јеванђеоске теме «О раслабљеном» и «О претварању воде у вино у Кани Галилејској», Писмо цару Констанцију ο појави свјетлосног Крста на небу изнад Јерусалима, говори ο чуду које се догодило 351. године.

​На обалама ријеке Јордан рано ујутро је тихо. Птице још увиjек спавају у гнијездима и не пјевају своје пјесме. Само ће повремено велика риба репом ударити у воду преко које се топе угрушци ноћне магле. Тог раног часа појавио се човјек на обали Јордана. Напустио је село Витанију чак и по мраку, како би имао времена да дође у Галадску земље  прије заласка сунца. Ријеку је могао прећи помоћу каменог моста који су саградили Римљани. Али до њега је био дуг пут, а путник се силно журио. Хладно слегнувши раменима (било је рано прољеће, ваздух се ноћу охладио, а ујутро је било прохладно), свукао се, уредно завезао одјећу у чврст чвор и пажљиво ушао у хладну воду. Убрзо су на површини ријеке били видљиви само његова глава и сноп одјеће, који је држао изнад воде. А сада је на другој страни. Након мало чекања док се вода на тијелу не осуши, обукао се и брзо се удаљио од ријеке. Путник није имао никакве ствари, није имао терета, чак ни залихе хране. Био је то гласник. Носио је само поруку коју је требало хитно пренијети славном исцјелитељу и учитељу праведности Исусу. Али ова порука је била тешка.
Опасно путовање
Неколико недјеља раније, Исус и Његови ученици напустили су Јерусалим. Ту су Јевреји жељели да убију Исуса јер је себе назвао Сином Божјим.
Након што су прешли Јордан, Исус и његови ученици су се једно вријеме настанили у подручју званом Галад. У ово вријеме догодила се катастрофа о којој је гласник журио да обавијести Исуса. Исусов пријатељ по имену Лазар тешко се разболио. Видјевши да ниједан уобичајени лијек не може помоћи, Лазарове сестре су хитно опремиле слугу и послале га преко Јордана к Исусу. Уосталом, могао је да излијечи било коју болест - слијепима је враћао вид, чистио губавце и дизао парализоване на ноге. Наравно, сада је опасно за њега да се врати у близину Јерусалима. Али Лазар му је пријатељ! Зар Исус неће прискочити у помоћ ономе кога толико воли?
Тек у подне уморни гласник је стигао до села у којем су боравили Исус и ученици. Али када је пренио своју тужну вијест о Лазаревој болести, Исус се понашао чудно. Умјесто да одмах напусти све и да спасе свог пријатеља, Он је само рекао: - „Ова болест није на смрт  него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“.

​Гласник је нахрањен, затим је добио залихе воде за пут и кренуо је назад на повратно путовање. А Исус је остао тамо гдје је био. Ученици му нису ништа рекли о овоме.
Сви су схватили да је одлазак у Витанију, која је била близу Јерусалима, смртно опасан, јер Јевреји нису заборавили на своју одлуку да ухвате Христа. Међутим, два дана касније, Исус је изненада рекао:
- "Хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја идем да га пробудим".  
Запрепашћени ученици су га упитали:
- Учитељу, колико дуго Јевреји желе да те убију? А сад опет идеш тамо ...
Исус је објаснио:
- Наш пријатељ Лазар је заспао. Пробудићу га.
- "Господе! ако је заспао, устаће" Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви повјерујете. Него хајдемо к њему".
Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за вријеме болести је добар знак оздрављења.
Ученици су се следили у неодлучности. А онда је један од њих, по имену Тома, схватајући опасности којем је био изложен њихов Учитељ, рекао:
- Идемо и умријећемо са Њим.
Одлука је донесена. Ученици су вољели свог Учитеља, вјеровали су му и пратили га свуда.
Христос плаче
Када су дошли у Витанију, сазнали су да је Лазар већ четири дана био сахрањен у пећини (тако су мртви сахрањивани у Јудеји). Многи од Јевреја дошли су код Марте и Марије да их утјеше у тузи за својим братом. Марта, чувши да Исус долази, пође му у сусрет. Марија је била код куће. Срећући Исуса на путу до села, Марта је рекла:
- "Господе! да си Ти био овдjе, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год Ти заиштеш у Бога, даће Ти Бог".
Исус јој одговори:
- Твој брат ће васкрснути.
- "Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан, (тј. при свеопштем васкрсењу, на крају свијета)".
Исус јој је рекао:
- "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, оживјеће. И сваки, који живи и вјерује у Мене, неће умијрети вавијек. Вјерујеш ли у ово?"

​Марта није у потпуности разумјела о чему је Исус говорио. Али она послушно одговори:
- "Да, Господе! ја вјерујем да си Ти Христос Син Божији који је дошао у свијет". 
Рекавши ово, отишла је и кришом позвала сестру Марију:
- Учитељ је овдје и зове те.
Сестре нису жељеле да Јевреји који су се окупили код њих знају за Исусов долазак, да га не би довели у опсаност. Зато је Марија, не рекавши никоме ништа, на брзину устала и отишла к Њему. Али Јевреји, који су били с њом у кући и тјешили је, видећи да је Марија изашла, кренули су за њом вјерујући да је отишла у гробну пећину Лазареву да тамо плаче. Марија је, дошавши тамо гдје је Исус разговарао са њеном сестром, пала пред његове ноге и рекла му:
- "Господе! Да си ти био овдје, мој брат не би умро".
Исус Христос видјевши Марију и пристигле Јудеје са њом како плачу, и Сам се растужио духом и рекао:- Гдје сте га положили?
Сестре су одговориле:
- Господе! Дођи да видиш.
Тада је Исус заплакао и отишао до Лазаровог гроба.

Јевреји су га погледавши рекли:
- Види како га је волио ...
Међутим, неки од њих, чак и у тако тешком тренутку, нису могли да се одупру злоби и са подсмјехом су рекли:
- Зар овај чудотворац, који је слијепима отворио очи, није могао то да учини да и Лазар не умре?
Исус је, бришући сузе, али настављајући да тугује, дошао до гроба. Била је то пећина чији је улаз био покривен великим каменом.
Исус се, обраћајући се Јеврејима, рекао:
- Уклоните камен.
Сестра покојног, Марта, рече Му:
- Господе! Нема потребе да се то ради, јер је наш брат већ умро прије четири дана!
Исус јој рече:
- Зар ти нисам рекао да ћеш, ако вјерујеш, видјети славу Божију?
Јевреји су у почетку били огорчени на ове ријечи. Али тада су одлучили: учиниће како Он каже. Ако не учини чудо, каменоваће га до смрти управо овдје.
Одвалили су камен од пећине у којој је лежао покојник и почели да чекају - шта ће бити даље.

​Исус је подигао очи ка небу и рекао:
- "Оче! благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао Мене".
Рекавши ово, повика из свег гласа:
- "Лазаре! Изађи напоље".
Из гробнице су се чули звуци, као да се неко тамо креће. Тренутак касније, одатле је изашао покојни Лазар, сав обавијен по рукама и ногама пеленама за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји облачили умрле). Сви присутни су дахтали и устукнули видећи овај невјероватни призор. Ужас и радосно дивљење наизмјенично су се смјењивали на њиховим лицима. Исус се окренуо запрепашћеним Јеврејима и рекао:
- „Разријешите га и пустите нека иде".
Након овога, многи од Јевреја који су дошли к Марији и видјели шта је Исус учинио повјеровали су у Њега. А онда се глас народа, о томе шта се догађало, почео проносити од куће до куће, од села до села широм читаве јудејске земље. Историја њиховог народа пажљиво је сачувала случајеве када су велики пророци васкрсавали мртве. Али још увијек нико није успио да васкрсне четвородневног, већ заударајућег мртвиг човјека. Тако се потврдило да је, овај галилејски проповједник, заиста Син Божији!
А у исто вријеме, јеврејски првосвештеници окупили су се на савјет (синедрион) , одлучивши да убију Лазара, којег је Он васкрсао, заједно са Исусом ...
***Свако је тих дана ишао својим путем. Лазар је морао да избјегне подмукли јеврејски план, побјегне на острво Кипар, постане тамо епископ и поново умре у старости. Исус је отишао у страдање, смрт на крсту и вјечну славу свог васкрсења, а Његови непријатељи у вјечну срамоту. Васкрс се приближавао. 
​Напомена: Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево (Лазареву суботу), празнује св. Православна Црква у суботу шесте недјеље Великог Поста (дан уочи Цвјетне Недјеље - Цвијети).

Драги ученици, за овоседмични час Православне вјеронауке припремили смо вам:
1. видео час (погледајте, а након гледања урадите задатке које вјероучитељ са ТВ-а каже!

2. Илустроване приче из Дјечије библије: Мојсије-2.дио;   Мојсије-3.дио
3. Онлајн квиз -1. МОЈСИЈЕ- шта знате о пророку Мојсију? 2. Јосиф-шта знате о Јосифу -квиз
4. Цртани филм-"Десет Божијих заповијести" (по жељи-тј. није обавезан)
5.Онлајн осмосмјерка о Јосифу 
6. онлајн  осмосмјерка о Мојсију

Познати композитори су у његову част компоновали опере и кантате, сликари су сликали слике, по њему је чак назван и католички монашки ред Алексијан који је настао током епидемије куге и имао посебну бригу о болесним и ментално обољелим. Зашто је овај светац, који је рођен у 5. вијеку „у граду у Риму“ у породици сенатора Јевтимијана, био толико вољен?

​Алексијеви родитељи - Јевтимијан и Аглаида - били су побожни хришћани. Сваког дана су се у њиховој кући постављала три стола: за странце, просјаке и удовице.

Сину су изабрали племениту и лијепу невјесту, царског рода. Али одмах након вјенчања у цркви светог Бонифација, Алексије јој је дао свој прстен  ријечима: „Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама“. Тада се, не разговарајући ни са ким другим, укрцао на брод и отпловио на Исток, у град Едесу, у Месопотамији. Тамо, је  распродао све драгоцјености што је имао код себе, све злато раздијелио је просјацима, а сам се обукао у просјачке рите, уврстио се међу просјаке, и просио милостињу.

​Овако је живио седамнаест година. Многи су Алексија почели називати праведним човјеком, човјеком Божјим. Слава о његовом подвижништву проширила се Сиријом. Тада се Алексије поново укрцао на брод. Силовита олуја која се изненада подигла на мору промијенила је планове путника: на тај начин Алексије се поново нашао недалеко од Рима.

Сматрајући то као прст Божји, Алексије је ријешио да оде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи у молитви и посту (само на хљебу и води) и исмијаван од домаћих слугу као туђинац и придошлица. 

​Када је дошло вријеме и Алексије је осјетио да му се ближи крај, узео је свитак и детаљно описао свој живот. Тада се у храму Светог Петра зачуо глас који је позивао да се у кући Јевтимијана нађе светац који би се молио за Рим и сав народ. Међутим, Алексије више није пронађен жив. Пронађен је са блиставом неземаљском свјетлошћу на лицу и свитком, чврсто стегнутим у рукама. На основу свитка родитељи његови су сазнали, да је то био њихов син Алексије, а невјеста, која је тридесет четири године живјела без њега, да је то њен муж.

Тијело Светог Алексија пренесено је на катедрални трг. Овдје су људи почели да хрле, јер су се догодила многа чуда и исцјељења. Сам цар Хонорије, између осталих, пренио је мошти светитеља у храм Светог Бонифација, гдје се Алексије вјенчао са својом невјестом. Од тада је базилика носила име по оба светитеља. Свети Алексије се преставио у Господу седамнаестог марта 411. године, за вријеме цара Хонорија у Риму и Теодосија Млађег у Цариграду. Црква слави Светог Алексија  30/17. марта.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор:фома.ру/ превео и допунио причу сајт вјеронаука.нет

Драги ученици,
за наставу на даљину за ову седмицу припремили смо Видео час и Онлајн квиз. Осим овога напишите одговоре на три питања у уџбенику стр.50. као и задатке у Радној свесци на 31. стр.

У понедјељак, 29/16.марта 2021. године, наша Црква прославља Светогапостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима.  Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ  16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке.

Светог мученика Агапија (из Газе) и његове другове: Пуплија (из Египта) , Тимолаја (из Понта Евксинског) , Ромила (ипођакон цркве у Диоспољу), два Александра (из Египта) и два Дионисија (из феничанског Триполија) - убио је у Кесарији Палестинској, кнез Урван, за вријеме цара Диоклецијана  (284-305)  Сви осим Агапија били су врло млади и још нису били крштени - крштење им је било у сопственој крви.
Током једног од паганских празника, хришћани који су одбили да принесу жртву идолима били су јавно мучени и погубљени. У то вријеме мученик Тимотеј је осуђен на спаљивање, а мученици Тимотеј, Агапије и Текла и Текла предани су зверима да их растргну.
Једног дана је ова седморица младића гледајући како хришћане муче: једне у ватри, друге на вјешалима, треће пред звијерима, и видећи с каквим су стрпљењем хришћани подносили све муке, распламсани ревношћу за Христа, везали сусеби руке и дошли везани пред Урвана и  рекоше му: "И ми смо хришћани!"
Видећи да су још увијек млади и не желећи да их уништи почео је љубазно да их подстиче да се клањају идолима, а не да уништавају сопствену младост. Али видећи да су његова доброта. ласкања и и пријетње били узалудни, наредио је да их баце у тамницу.  Младићима се придружио племенити грађанин Кесарије, Агапије, који је до тада много страдао за Христа, и почео још више да распламсава њихову вјеру и љубав према Господу. И Ахапије је, са својим слугом, Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића. Тако их било укупно осам. Ови свети мученици дуго су провели у затвору, били су много пута мучени разним мучењима, али се нису одрекли Христа. На крају, сви су били посјечени мачем и сви у истом дану, 303. године.

​Ова недеља је првобитно била посвећена светом Поликарпу Смирнском (23. фебруара). После његовог прослављања 1368. године, друго сећање на  Светог Григорија Паламу (14. новембра) одређено је за Другу недељу Великог поста као друга „Победа православља“.
Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, рођен је 1296. године у Цариграду. Отац светог Григорија постао је истакнути великодостојник на двору Андроника II Палеолога (1282-1328), али је убрзо умро, а сам Андроник је учествовао у подизању и образовању дечака без оца. Обдарен финим способностима и великом марљивошћу, Григорије је савладао све предмете који су тада чинили целокупно учење средњовековног високог образовања. Цар се надао да ће се младић посветити чиновничком послу. Али Григорије, са непуних двадесет година, повукао се на Свету Гору 1316. године (други извори кажу 1318.год) и постао искушеник у манастиру Ватопед под вођством монашког старца Светог Никодима Ватопедског (11. јул). Тамо је примио монашки постриг и започео пут подвига. Годину дана касније, свети јеванђелист Јован Богослов појавио му се у виђењу и обећао му своју духовну заштиту. Мајка и сестре Григорија такође су примиле монаштво.
После смрти старца Никодима, Свети Григорије је провео осам година духовне борбе под вођством старца Никифора, а након његове смрти, Григорије је премештен у лавру Светог Атанасија (5. јула). Овде је служио у трапези, а затим постао црквени појац. Али после три године, преселио се у мали скит Глосију, тежећи већем степену духовног савршенства. Предстојатељ овог манастира почео је да подучава младића методи непрекидне молитве и умних активности, коју су монаси неговали, почев од великих пустињских подвижника четвртог века: Евагрија Понтијског и Светог Макарија Египатског (19. јануара).
Касније, у једанаестом веку, свети Симеон Нови Богослов (12. марта) пружио је детаљна упутства у умној активности за оне који се моле споља, а светогорски подвижници су то спровели у дело. Искусна употреба умне молитве (или молитве срца), која захтева самоћу и тишину, назива се „исихазам“ (од грчког: ησυχια  „исихија“ што значи смирење, тишина), а они који је упражњавају називали су се „исихасти“.
Током свог боравка у Глосији будући јерарх Григорије постао је потпуно прожет духом исихазма и усвојио га је као битан део свог живота. 1326. године, због претње турске најезде, он и браћа повукли су се у Солун, где је затим рукоположен у свети свештенички чин.
Свети Григорије је своје свештеничке дужности комбиновао са пустињачким животом. Пет дана у недељи провео би у тишини и молитви, а само у суботу и недељу излазио би међу свој народ. Богослужио је и држао беседе. За присутне у цркви, његово учење је често изазивало и ганутост и сузе. Понекад је посећивао богословске скупове школоване омладине у граду, на челу са будућим патријархом Исидором. Након што се вратио из посете Цариграду, пронашао је место погодно за усамљени живот у близини Солуна, у регији Верија. Убрзо је овде окупио малу заједницу осамљених монаха и водио је пет година.
1331. светац се повукао на Свету Гору и живео у самоћи у скиту Светог Саве, у близини Лавре Светог Атанасија. 1333. постављен је за игумана манастира Есфигмена у северном делу Свете Горе. Године 1336. светац се вратио у скит Светог Саве, где се посветио богословским делима, настављајући са тим до краја свог живота. 
1330-их година догодили су се значајни догађаји у животу Источне цркве који су Светог Григорија сврстали међу најзначајније васељенске апологете православља и донели му велики углед као учитеља исихазма.
Око 1330. године учени монах Варлам стигао је у Цариград из Калабрије, у Италији. Био је аутор расправа о логици и астрономији, вешт и оштроуман беседник, а добио је универзитетску столицу у главном граду и почео да износи дела Светог Дионисија Ареопагита (3. октобра), чија је „апофатичка“ („Негативна“, за разлику од „катафатичке“ или „позитивне“) теологија била подједнако призната и у Источној и у Западној цркви. Ускоро је Варлам отпутовао на Свету Гору, где се упознао са духовним животом исихаста. Рекавши да је немогуће спознати суштину Бога, он је умну молитву прогласио јеретичком заблудом. Путујући са Свете Горе у Солун, а одатле у Цариград, а касније поново у Солун, Варлам је ушао у спорове са монасима и покушао да демонстрира створену, материјалну природу светлости Тавора (тј. при Преображењу). Исмевао је учење монаха о методама молитве и о нествореној светлости коју су видели исихасти.
Свети Григорије је на молбу светогорскох монаха испрва одговорио усменим опоменама. Али видећи бескорисност таквих напора, он је своје богословске аргументе изнео у писаној форми. Тако су се појавиле „Тријаде у одбрану светих исихаста“ (1338). Пред 1340. годину су светогорски подвижници, уз помоћ свеца, саставили општи одговор на Варламове нападе, такозвани „Светогорски томос“. На Цариградском сабору 1341. године у цркви Свете Софије, свети Григорије Палама расправљао је са Варламом, усредсређујући се се на природу таворске светлости. 27. маја 1341. године Сабор је прихватио став светог Григорија Паламе, да се Бог, неприступачан у својој суштини, открива кроз своје енергије које су усмерене ка свету и које могу да се сагледају попут светлости Тавора, али која нису ни материјални ни створени. Учење Варлама било је осуђено као јерес, а он сам је био анатемисан и побегао у Калабрију.
Али спор између паламита и варламита још није био завршен. Овим последњим припадао је Варламов ученик, бугарски монах Акиндинос, а такође, и патријарх Јован XIV Калекос (1341-1347); цар Андроник III  Палеолог (1328-1341), такође, је био склон њиховом мишљењу. Акиндинос, чије име значи „онај који не наноси штету“, заправо је нанео велику штету својим јеретичким учењем. Акиндинос је написао низ трактата у којима је Светог Григорија и светогорске монахе прогласио кривим за изазивање црквених нереда. Светитељ је заузврат написао детаљно побијање Акиндиносових заблуда Патријарх је подржао Акиндиноса и назвао је Светог Григорија узроком свих нереда и узнемиравања у Цркви (1344) и послао га у затвор на четири године. 1347. године, када је Јована XIV на патријаршијском престолу заменио Исидор (1347-1349), свети Григорије Палама је ослобођен и постављен за архиепископа Солунског.
1351. године Сабор у Влахерни свечано је подржао правоверност његовог учења. Али становници Солуна нису одмах прихватили Светог Григорија и он је био приморан да живи у разним местима. На једном од својих путовања у Цариград, византијски брод је пао у руке Турака. Чак и у заточеништву, свети Григорије је проповедао хришћанским затвореницима, па чак и својим муслиманским отмичарима. Агарјани су били запањени мудрошћу његових речи. Неки од муслимана то нису могли поднети, па би га и претукли и убили да нису очекивали да ће за њега добити велику откупнину. Годину дана касније, свети Григорије је откупљен и враћен у Солун.
Свети Григорије је учинио многа чудеса у три године пре своје смрти, лечећи оне погођене болешћу. Уочи упокојења, свети Јован Златоусти појавио му се у виђењу. Речима „У висине! У висине! “ Свети Григорије Палама уснуо је у Господу 14. новембра 1359. године. Године 1368. проглашен је светим на цариградском сабору под патријархом Филотејем (1354-1355, 1364-1376), који је саставио Житије и службе светитељу.
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: оца.орг

За 1.018 долара, 666 „срећних“ Американаца моћи ће да купе „Сатанине патике“, модификацију „најк ер макс“ патика из 1997. године са темом ђавола. Ваздушни ђон тих патика напуњен је црвеним мастилом са „једном капи људске крви“, судећи по рекламном твиту који се шири друштвеним мрежама, пише у ауторском тексту за РТ Небојша Малић, српско-амерички новинар и стручњак за међународне односе.  Цијена је алузија на библијски стих назначен на патикама „А Он им рече: Ја видех сотону где спаде с неба као муња” (Лк 10,18). Специјално урађене патике производ су сарадње компаније „Мишчиф“ и репера Лил Нес Икса.
У ономе што мора бити изузетна коинциденција, репер је недавно објавио спот у ком силази низ плесну шипку до пакла и плеше ђаволу у крилу. „Сатанине патике“ су најављене само недељу дана пошто је америчка држава Калифорнија најавила увођење „етничког наставног плана“, који су поздравили мејнстрим медији, наводећи како је Калифорнија држава која носи бакљу будности да би осветлила пут прогреса остатку Америке.
Међутим, ђаво је у детаљима, као што је онај у новом наставном плану који предвиђа да се деца моле боговима Астека да их оснаже као „ратнике“ за друштвену правду.
Међу тим боговима је и „револуционарни дух“ Хуицилопочтли, божанство рата и сунца, у чију част је принесено на хиљаде људских жртава. Модерни наративи осликавају Астеке као потлачене људе који су жртве „белих тлачитеља“ у форми шпанских конкистадора, прелазећи преко незгодних чињеница да су Астеци масовно убијали друге мезоамеричке људе како би градили куле од лобања...
Најтужнији дио приче о штосу са „Сатаниним патикама“ је да он није намерно политички или религиозан, већ се ради о нихилистичком згртању новца који савршено осликава тренутни дух времена. Нема сумње да се ради о заједничкој промоцији са спотом Лил Нес Икса, а компанија која стоји иза њих направила је раније „Исусове патике“, ограничену реплику „најк ер макс“ патика из 1997. године напуњену са „седам капи свете водице“. Профил компаније који је објавио „Бизнис инсајдер“ наводи да је њено седиште у Вилијамсбургу, делу Бруклина у Њујорку, хипстерској престоници САД, те да је специјализована у изради ограничених серија производа. „Наша перспектива је да је све смешно на нихилистички начин. Нисмо ту да направимо свет бољим местом. Ми смо ту да покажемо како је све лоше“, рекао је оснивач и генерални директор компаније Габријел Вели. У том смислу, „Мишчиф“ може да каже да им је мисија успела. За остатак света, надам се да гледа и учи. Извор: Спутњик и  РТ

По први пут у историји Сједињених Држава, високу функцију у влади државе заузео је трансродни човјек (лице које је промијенило пол - прим. прев. ). Раније је у Руској православној цркви изражена забринутост због могућности таквог преокрета догађаја, који би даље подијелио америчко друштво.
Наиме, Амерички сенат одобрио је 63-годишњу Рејчел Левин, која је била Ричард до 54. године, за помоћницу министра здравља, јавља Ридус.ру. Трансродну кандидатуру одобрио је новоизабрани амерички предсједник, чију су одлуку подржала 52 сенатора, док је 48 било против. 
Забринутост изазива чињеница да ће Рејчел Левин бранити право адолесцената на родни идентитет. Према њеним ријечима, у области трансродне медицине већ су се појавили поуздани стандарди лијечења (заправо методе и технологије промјене пола - прим. Аут ). 
Рејчел Левин  раније је радила као педијатар и обављала је функцију министарке здравља савезне државе Пенсилваније. Прије промјене пола у 54. години Ричард (данас Рејчел) био глава породице, отац двоје дјеце. 2013. године завршила је промјену пола и развела се. 
Поводом овога, раније је, шеф Синодског одјељења за црквене односе са друштвом и медијима  Владимир Легојда изразио  забринутост да ће неколико резонантних одлука Џ. Бајдена и његове администрације у области „родне политике“ само погоршати расцјеп у америчком друштву.
„Потпуно је несхватљиво шта је проузроковало неопходност доношења одлука, од којих се очекује да изазову критике код представника конзервативног дијела хришћана у Сједињеним Државама и представника других религија. Како ово може допринијети консолидацији друштва које, као што сви знају, остаје подијељено након недавних избора? " - изразио је збуњеност представник Руске православне цркве.
Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор  "Устава св. Бенедикта" - првог и  најважнијег  манастирског устава у латинској  традицији. Преподобни Бенедикт ​рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и ​поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је,  са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. 
 Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу.
Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством.
Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци.
Преподобни Бенедикт  Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској .

​Поводом националног празника Републике Грчке, 25. марта, Његово Високопреосвештенство господин Хризостом, Митрополит дабробосански, служио је јуче доксологију у Саборном храму у Сарајеву.
Доксологији су присутвовали Његова Екселенција господин Димитрије Папандреу, опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Сарајеву, војни аташе и други званичници Грчке амбасаде. 
​Државни и национални празник Грчке су Благовијести – 25. марта по новом календару. То је празник сјећања на грчки устанак против Турака – Отоманске империје, 25. марта 1821. године, устанка који је услиједио по узору и након прва два српска устанка – 1804. и 1815. године. ​ИЗВОР: МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија 25. марта 2021. године у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду служен је молитвени чин благодарења поводом грчког националног празника Дана државности.
Молитвеном чину, којим традиционално већ више од пет деценија грчка заједница у Београду прославља свој национили празник, присуствовали су амбасадор Републике Грчке Његова Екселенција Јоргос Дјакофотакис са сарадницима и амбасадор Републике Кипра Његова Екселенција Димитриос Теофилакту са сарадницима. Молитвени чин благодарења је служио презвитер Панајотис Каратасиос уз саслужење протођакона Стевана Рапајића и јерођакона Саве (Бундала), док је хорским пјенијем руководио ђакон Владимир Антић. 
После молитвеног чина, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је уприличио пријем за амбасадоре Грчке и Кипра и њихове сараднике. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид; као и Преосвећени Епископ далматински г. Никодим.
Амбасадори Грчке и Кипра су изразили благодарност Српској Православној Цркви на части која им је указана приликом молитвене прославе грчког националног празника у Патријаршијској капели у Београду. Извор: Тв Храм

​Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. 
Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто  чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето Писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора.
Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете.
За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто  изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године.
За вријеме цара Лава V  Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година.
13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград,  у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој гори.
Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја.

​Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије  примедбе и мишљење о  предлогу закона о истополним заједницама.
Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.
Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.
Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. 
Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост. Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени  аргументи Српске Православне Цркве. Извор: сајт СПЦ

СОКОЛАЦ, 25. МАРTА /СРНА/ - Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом примио је данас вакцину против вируса корона у Дому здравља на Сокоцу и апеловао да се сви људи вакцинишу, наводећи да је имунизација једини начин да се стане у крај епидемији.
Митрополит Хризостом рекао је новинарима да је вакцинација неопходна у овом моменту и да треба да буде обавезна за сваког грађанина, јер ће им гарантовати да слободу кретања и нормалан рад.
"Бог је дао човјеку све што је потребно, па чак и вакцине. Није то измишљотина него само пронађени лијек у творевини Божијој и зато су вакцине једно средство да се уклони оно што се појављује као болест", навео је митрополит дабробосански.
Начелник општине Соколац Милован Бјелица нагласио је, након што је примио вакцину против вируса корона, да је имунизација примарни задатак за цјелокупну заједницу да би се становништво вратило раду и нормалном животу.
Он је захвалио митрополиту Хризостому, који је као становник општине Соколац, својим примјером показао да људи одређене животне доби треба да се вакцинишу.
"Позивам становнике општине Соколац да се у што већем броју пријаве за имунизацију, јер се у наредним данима очекује још доза вакцина у Српској и БиХ ", рекао је Бјелица и поново апеловао да се становништво придржава свих епидемиолошких мјера и наредби које су донијели Републички и Општински штаб за ванредне ситуације.
Директор Дома здравља на Сокоцу Адријана Станар рекла је да су прве вакцине за становништво велики догађај за ову локалну заједницу и саму здравствену установу.
Она је изразила задовољство што су митрополит Хризостом и начелник општине данас заједно са запосленима у овој установи послали поруку становништву да је имунизација неопходна и једини начин за превазилажење епидемије.
Станарева је рекла да је и она данас примила вакцину и да је до сада имунизацији приступио 21 радник Дома здравља на Сокоцу, те додала да ће данас вакцине "спутњик ве" примити и радници Специјалне болнице за психијатрију и Завода за форензику на Сокоцу. 
Станарева је подсјетила да су јуче у соколачком Дому здравља "Др Љубомир Ћеранић" добили фрижидер за чување вакцина против вируса корона. Извор: СРНА

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина – главна молитва Великог поста
Шта молимо у њој?
«Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.
Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему.
Ей, Господи, Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь».
 
Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. (земни поклон)
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. (земни поклон)
О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благослоен у векове векова. Амин. (земни поклон)
 
Молитва покајања Јефрема Сирина толико је важна да је свештеник (а не ђакон или чтец) чита у цркви. Стојећи лицем ка Царским дверима, свештеник гласно изговара три молбе, пратећи сваку земним поклоном (метанијом). Устајући послије трећег поклона, свештеник прави дванаест земних поклона, сваки са ријечима „Боже, очисти ме грешног“. 
На крају њих, свештеник изговара молитву у цјелости и чини још један поклон до земље. Слиједећи свештеника, сви који се моле у ​​цркви клањају се.
Молитва Јефрема Сирина почиње се читати у уторак и четвртак (увече) Сиропусне (Сирне) недјеље - припремне недјеље пред Велики пост - Пост је већ дјелимично започет, не једемо месо, а у сриједу и петак ове седмице не служи се Литургија (у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија). Ова се молитва чита двапут на крају сваке службе у Великом посту од понедјељка до петка, осим суботе и недеље. У недјељу увече наставља се читање молитве Јефрема Сирина. Посљедњи пут се молитва Јефрема Сирина чита ујутру на Велику сриједу. Код првог читања, метанише се након сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цијела молитва се понавља са једном метанијом на крају. Код куће се наглас чита молитва Јефрема Сирина, клањајући се на исти начин.

Шта молимо у њој?
Молитва Јефрема Сирина је молитва за покајање. У њој су наведени гријеси који нас спречавају да се покајемо и врлине које нам у томе помажу.

Дух љености: беспослица, лењост, нехајно провођење времена. Свака особа има богомдане таленте и знање који се требају користити у корист људи и у славу Божију. Нерад је коријен свих гријехова, јер раслабљује тијело и душу. Малодушност (униније, мрзовоља) је плод беспосличарења, када човјек сам не може учинити нешто добро и није у стању да се моли Богу за помоћ.

Властољубље- тежња за влашћу, љубав за влашћу: у породици, у колективу над колегама, у политици. Често су беспослица, лењост и малодушност ти који испуњавају наш живот пожудом. Љеност и малодушност искривљују наш однос према животу, лишавају га смисла и, као да то надокнађује, у нама се рађа жеђ за владањем. Празнословље: испразан говор, псовке, зао говор, што доводи до осуде и увреда.

Цјеломудреност (чедност): Духовна контрола над сопственим емоцијама и над сопственим тијелом. Морална чистота на дјелу, ријечима и мислима.

Смиреноумље- понизност је први плод цјеломудрености. Што се душа више прочишћава, то је мање поносна на себе, јер види да нема чиме да се поноси. Човјек престаје да себе сматра бољим од других.

Трпљење: Гријех чини човјека нетрпељивим, брзим на суд и осуду других. Трпљење доноси способност чекања и наде.

Дух љубави: Љубав је главни дар и главни циљ свих наших духовних трудова. Љубав је та која мијења наш однос према ближњем из осуде у опроштај и милост. Само љубављу, која долази до омекшаног и прочишћеног срца, човјек се приближава Богу - и то је главни циљ Великог поста.​

Зашто толико земних поклона (метанија)?
Послије сваке молбе молитве Јефрема Сирина, прави се земни поклон. За шта? Човјек је душом и тијелом отпао од Бога; и душа и тијело морају бити обновљени да би се вратили Богу. Спасење и покајање нису презир према тијелу, како се понекад тврди, већ његово обнављање. На крају крајева, и ми ћемо васкрснути у тијелу, само новом. Хришћански аскетизам није борба против тијела, већ за њега. Зато се цијела личност - душом и тијелом - каје. Тијело учествује у молитви душе на исти начин као што се душа моли не споља, већ у свом тијелу.

Неколико ријечи о аутору молитве
Свети Јефрем Сирин, аутор најпознатије црквене молитве за покајање, живио је у 4. вијеку и, према предању, био је из Сирије, па му је отуда и надимак (а не презиме). Једном приликом су Светог Јефрема стрпали у тамницу окрививши га за крађу оваца. Оптужба је била лажна,а свети Јефрем почео је да се негодује. Истовремено су заједно са њим у тамницу бацили још једног окривљеног, а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих гријехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човјека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих гријехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло вријеме свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дјела и да су прошли без посљедица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у сну. Овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свијет и повукао се у околне горе ка отшелницима гдје је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Умјесто гневљивог и колебљивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушени аскета, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје гријехе. Главно занимање св. Јефрема било је покајање. Уснуо је у Господу 372. или 373. године. 

Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву.
Послије смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве.
У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часнога поста.
Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. 
Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану.

Данас, у сриједу 24. марта 2021. године.,  наша Црква  слави светог патријарха јерусалимског Софронија (рођен око 580.год; + 639.године).
Свети Софроније, рођен у Дамаску, од знаменитих родитеља, побожних и цјеломудрених, Плинта и Мире. Од малих ногу одликовао се љубављу према науци и побожношћу. Због свог изврсног познавања философије, чак су га називали Мудрим, али и сам се залагао за највишу мудрост богопознања, те је због тога посјећивао манастире и комуницирао са становницима пустиње.
Једном посјетивши манастир светог Теодосија у Јерусалиму, светитељ се у њему зближио са јеромонахом Јованом Мосхом, поставши његов духовни син и ученик.
Заједно су путовали по манастирима, записујући животе и учења монаха, из којих је касније састављена чувена књига „Луг духовни“(„Духовна ливада“).
Једном се у Египту, свети Софроније тешко разболио. У том тренутку је одлучио да се замонаши и положио је монашке завјете од светог Јована Мосха. По изљечењу, Софроније је заједно са Јованом отишао у Александрију, гдје су живјели све док јој варвари нису почели да пријете. У Александрији су помагали светом патријарху Јовану Милостивом у борби против јеретика-монотелита. Поред тога, свети Софроније је написао живот светих исцјелитеља и бесребреника Кира и Јована, који су исцијелили његове болне очи.
Након Египта, свети Софроније отпутовао је у Рим, одакле се преселио у Јерусалим, носећи са собом тијело Јована Мосха, који је до тада умро (+ 622). Послије смрти светог патријарха Модеста 634. године, свети Софроније је изабран за новог поглавара Јерусалимске цркве.
Током година вођења Јерусалимске цркве, вриједно је радио за њено добро. На крају живота морао је да поднесе тугу - у почетку је светац, заједно са својим стадом, двије године издржао опсаду Јерусалима од стране Арапа, а након отварања града (уз услов милости према светом мјеста), свети патријарх је био свједок кршења уговора и њиховог скрнављења. Убрзо након овога свети Софроније је умро.
Огромно духовно насљеђе светог патријарха преживјело је до данас -„Објашњење литургије“, Житије преподобне Марије Египћанке, око 950 тропара и стихира од Васкрса до Вазнесења. Још је јеромонах, свети Софроније, преправио и исправио „Устав“ манастира преподобног Саве Освећеног. "Трипеснеци"  светитеља на Свету четрдесетницу, такође, су ушли у састав савременог Триода. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Страдање светих мученика Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла, Крискента и других са њима
Свети мученик Кодрат рођен је и одрастао током суровог прогона хришћана од стране злих царева и кнезова. Христови исповједници били су, тада, подвргнути ужасниим мучењима; због тога су многи вјерници, плашећи се неподношљивог мучења, напустили своје градове, станове и посједе. Док су бјежали, скривали су се у планинама и пустињама како би одржали свету вјеру у Христа неповријеђеном, прихватајући да живе боље са звијерима него са злим идолопоклоницима.
У таквим тешким временима, побожна жена по имену Руфина побјегла је из Коринта из страха од мучења (престонице Ахаје, просвећене апостолом Павлом) у пустињи и сакрила се на непроходним мјестима. Током бјекства из града, Руфина је била трудна и када је дошло вријеме родила је мушко дијете (Кодрата) у пустињи, а затим је, преживјевши још неколико дана, умрла. Бог, који даје храну сваком тијелу, отвара Своју руку и задовољава све живо (уп. Пс 103, 27-28), није напустио сироче одојче, већ му је постао отац и мајка, васпитач и хранитељ. По наредби Свемогућег Бога, облак се спустио одозго и, ширећи се по земљи, слатка роса је изашла из бебиних уста. Тако су облаци хранили дијете као млијеком или медом док није одрасло и почело да се храни пустињским травама.
Тако је, попут светог Јована Крститеља, и дијете живјело у пустињи, чувано од Бога, поучено и просвећено у богопознању ( Лк 1,80).) Духом Светим. Већ у адолесценцији пронашли су га вјерници; одвели су га у град, гдје је научио да чита књиге и научио умјетност лијечења. Али он својим знањем није лијечио болести, већ их је исцјељивао благодаћу која му је дата одозго. Како је од дјетињства био навикао на пустињску тишину, он се посебно потрудио да се дистанцира од људске сујете: волећи самоћу, провео је већи дио свог живота у горама и пустињама, посветивши се побожности. Када је дошао на посао у град, свима је дао небројена добра, лијечећи тјелесне болести и лијечећи душевне немоћи ријечју Божијом. Али није се дуго задржао у граду, опет журећи у пријатну пустињску самоћу за њега, у којој се приближавао старости. Овдје, у пустињи, дошли су к њему, желећи да уживају у погледу на његово сјајно лице и да добију упутства из својих божански надахнутих говора; попут Кипријана, Дионисија и Анекта, Павла и Крискента, који су с њим страдали за Христа. Ових шест мученика пострадало је 250. године у Коринту у вријеме цара Декија и његовог намјесника Јасона.

Вакцинација монаха и световних радника на Светој Гори наставља се. Имунизација, наравно, није обавезна.  Вакцинације на Светој Гори трају отприлике недјељу дана. На Атосу тренутно живи нешто мало мање од 2000 монаха. Монаси из манастира Велика Лавра, Светог манастира Иверон, манастира Кутлумуш, Симонопетре и Есфигмена већ су вакцинисани. Прву вакцину, према информацијама са блога оца Онуфрија Хиландарца - Светогорске стазе, примио је игуман светогорског манастира Есфигмена у Кареји (канонски признат).  Сљедећег понедјељка, 29. марта, одржаће се редовни састанак у Кареји, како би се одлучило да ли ће рестриктивне мјере бити продужене.
Као што је постало познато, првих 120 доза вакцине (Фајзер-БиоНТек) већ је употребљено и очекује се да ће у априлу бити вакцинисано више чланова монашке државе. Интересовање је повећано и монаси из манастира, испосница и ћелија журе да се вакцинишу у Здравственом центру Кареја. Забиљежено је 19 случајева Ковида-19 на Светој Гори, гдје су најмање четири монаха изгубила живот, а многи други су хоспитализовани у Солуну. Да би спријечиле даљу „инвазију“ вируса, власти су затвориле капије полуострва Света Гора, а монаси или радници који се долазе на и са њега подвргавају се брзом тесту. Подсјећамо да су одлуком замјеника цивилног гувернера Свете Горе, обустављене све ходочасничке посјете до 31. марта 2021. године а при уласка на Свету Гору захтијевају се мјере предострожности од свих који желе да уђу.
Извор:  ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Министар екологије, просторног планирања и урбанизма Ратко Митровић обавијестио је градоначелника Будве Марка Бата Царевића да је тај владин ресор приступио изради урбанистичког пројекта којим ће бити обухваћено два хектара земље Митрополије црногорско-приморске – Добру цркве Света Петка на заобилазници, како би се створиле могућности да се гради највећи саборни храм на црногорској обали – Храм Светог апостола и јеванђелисте Марка. То је „Вијестима“ потврђено у Општини Будва.
Царевић је тражио од Владе да што прије започне израду тог планског документа, јер је то предуслов како би Српска православна црква могла да на мјесту градске капеле изгради православни храм.
Митрополија црногорско-приморска је још 28. јула прошле године предала в. д. главног градског архитекте Младену Ивановићу захтјев за давање сагланости на идејно рјешење будућег храма. Ивановић који је обављао функцију главног архитекте у вријеме администрације Николе Дивановића (ДПС), позивајући се на важећи Детаљни урбанистички план „Подкошљун“ предочио је Митрополији да је неопходно да се за црквени комплекс мора израдити урбанистички пројекат, за шта је задужено тада било Министарство одрживог развоја.
Митрополија је у новембру доставила допис новом в. д. главном градском архитекти Владану Стевовићу, кога је именовао Царевић након смјене локалне власти, да одустаје од захтјева, јер је и од новог градског архитекте упозорен да мора да се уради урбанистички пројекат.
Имајући у виду да је више наврата истицао да ће за вријеме његовог мандата започети градња храма чију макету држи у свом кабинету, Царевић је након што је именован нови министар урбанизма затражио да се ради урбанистички пројекат. Министар Митровић доставио је Царевићу и предлог одлуке о изради урбанистичког пројекта, који је потписао премијер Здравко Кривокапић.
 „Молимо да нам доставите сугестије у односу на планиране капацитете, број вјерника за који се предвиђа комплекс, као и врсту и тиипове објеката које би комплекс обухватао: административне објекте, параклиси, звоници…“, навео је у допису Митровић градоначелнику Будве.
У Одлуци о изради урбанистичког пројекта за комплекс православног саборног храма у Будви, коју потписује Кривокапић, наводи се да израда „урбанистичког пројекта представља плански основ за успостављање препознатљиве архитектонске физиономије у комплекса кроз изградњу православног Саборног храма на црквеном земљишту“. 
„Површина обухвата урбанистичког пројекта износи око 20.493 квадрата. За УП ће се радити стратешка процјена утицаја на животну средину, а финансијска средства потребна за израду УП обезбиједиће се из буџета Црне Горе у износу од 12.000 еура. Рок за израду урбанистичког пројекта је 12 мјесеци од потписивања уговора са руководиоцем израде планског документа. УП се ради на основу програмског задатка“, наводи се у одлуци.
Царевићева администрација је прије насилне смјене давала подршку Митрополији да започне градњу храма, уз обећање да ће Општина са своје стране са црквене земље уклонити градску капелу и премјестити је стотињак метара даље у оквиру гробља, како би се ослободила парцела за градњу храма. На одлуку да започне градњу свакако је утицао и пословни аранжман СПЦ са компанијом ХДЛ, јер је Митрополија сусједну парцелу, поред капеле уступила у дводеценијски закуп трговачком ланцу, који је на том мјесту изградио двоетажни велики хипермаркет. 
Некадашња главна градска архитектица Ана Самарџић је 2019. дала сагласност на идејно рјешење пословно-трговачког комплекса ХДЛ. Идејним рјешењем на црквеној земљи предвиђене су двије фазе – једна која подрзумијева градњу једноспратног пословно-трговачког центра и друга фаза предвиђа градњу II, III, IV и V спрата са укупно 59 станова. Да би ХДЛ могао да изгради супермаркет, било је потребно комплетирање парцеле, па је почетком новембра 2018. Скупштина општине, тијесном одборничком већином, дала зелено свјетло ланцу супермаркета да им се за 154 хиљада еура прода 483 квадрата општинске земље. За то да се гради супермаркет гласало је десет одборника тада владајуће коалиције и то шест из редова ДФ-а, три из Црногорске, СНП,-а и независни одборник Стеван Џаковић. Против је било девет одборника – седам Демократа, независна одборница Драгана Вујовић и одборница УРА Божена Јелушић. Буквално је глас једног одборника превагнуо да се ХДЛ-у прода општинска земља.
Покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије је за „Вијести“ прије двије године најавио градњу храма у Будви, наводећи да ће то бити украс града. „Ако Бог да, градићемо храм апостола Марка, а то сада и од Будвана зависи. И треба да се сагради, јер је то најстарији храм који је био. Вријеме је да се тај храм обнови. Апостол Марко је преко оног лава (Свети Марко се на сликама обично приказује с крилатим лавом, јер он наглашава снагу ускрснућа и савладавања смрти – прим аут.), а лав је у грбу Црне Горе. Ако хоћемо да освештамо и грб Црне Горе на прави начин, онда треба да градимо и храм Светог апостола Марка“, казао је тада митрополит.
Према његовим ријечима храм ће бити украс Будве. „Будва је израсла у велики град. Тај храм ће бити украс Будве и њена душа. Овдје треба да се сагради прави храм посвећен апостолу Марку, свједоку вјечне и непролазне љубави“, казао је Амфилохије.
Саборни храм, у првобитном идејном рјешењу које је достављено Општини и на основу кога је урађена макета, требало би да буде капацитета 500-700 људи. Планиран као централно доминантна грађевина у склопу духовно-сакралног комплекса код постојећег храма Свете Петке, крстионице Светог Јована и парохијског дома. 
„Храм има дужину 31,65, ширину 26,8 метара, а укупна висина храма од платоа до врха крста куполе је 24,48 метара. Објекат храма осмишљен је као тробродна базилика по угледу на ранохришћанске базилике попут којих основа има форму уписаног крста“, наводи се у идјеном рјешењу.
Интересантно је да је у оквиру комплекса планирана у другој фази и градња вртића „Херувим“.
Вук Лајовић /извор

Даница Црногорчевић, наша најпопуларнија умјетница која се бави етно, традиционалном и духовном музиком, представила је спот за пјесму “Маријо славна” Светог владике Николаја (Велимировића), у продукцији МGD – production. Главни продуцент, режисер и аутор идеjе је Александар Шмаков, сценариста, оператер, пост-продукциjа Виктор Лисовскиj, копродуцент је ђакон Иван Црногорчевић. Аранжман потписује Александар Ђорђевић.
Спот доноси причу о двије сестре које су у дјетињству одвојене једна од друге, а као успомена и симбол њихове љубави остала је огрлица коју једна од сестара носи са собом у манастир. Када је након низа година изгуби и поново пронађе, двије сестре ће опет бити једна уз другу.
Глумци у споту су: Бранка Оташевић (глумица Црногорског народног позоришта), Хелена и Христина Тимотић, Марија и Милица Мрваљевић и Халил Бериша.
​ 
Маријо славна 
Источниче Живоносни, Маријо славна,
Ми смо Тобом сви поносни, Маријо славна.
Рефрен:
Тебе славе ангели,
И ми грешни на земљи,
Света Мајко, Бога Христа,
Дјево Пречиста.

Богом дана Богом звана, Маријо Славна,
Заштита си поуздана, Маријо Славна.
 
Помоћ твоју не ускрати, Маријо Славна,
Лицем твојим ти нас прати, Маријо Славна.

Ти притеци у невољи, Маријо Славна,
Не дај злу да нам одоли, Маријо Славна.

Слава теби Богомати, Маријо Славна,
Јер си пуна благодати, Маријо Славна.
Извор: митрополија.цом

Пошто ученици поново уче путем наставе на даљину, од понедјељка 22.марта 2021.године, предлажемо неке додатне материјале за час Православне вјеронауке.
За 2.разред
​Јосиф-Дјечија библија 1.дио  / 2.дио, Самсон,  ПРИЧА О МОЈСИЈУ-1.ДИО!
За 3.разред
Васкрсење Лазарево-Дјечија Библија /квиз - УЛАЗАК ХРИСТОВ У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ
За 4.разред
Символ вјере-попуни празна поља
За 5.разред
Света Петка -Параскева -укрштеница
За 8.разред
Преображење Господње-квиз

​У понедјељак 22. марта 2021. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру  313. године.
Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана.
У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“.
Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут  се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор,  Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова.
Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи.
Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. "
„Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама.
Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“
То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме.
Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође,  видио  је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио.
Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући.
Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи.  То се догодило  око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. 
Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.