У понедјељак, 29. јула 2024. године, јављено је о још једном бомбашком нападу на православну цркву Светог Порфирија у Гази. Прве вијести указивале су да су двије бомбе или ракете пале на храм, при чему су повријеђене најмање четири особе. У 1:33 по локалном времену (18:33 ЕДТ), изнесене су најновије информације са сљедећим детаљима:
Три артиљеријске ракете пале су на комплекс православног храма Светог Порфирија у Гази. Само двије од ових ракета су експлодирале. Три особе су задобиле повреде: један хришћанин и два муслиманска цивила. Једна особа је задобила прелом ноге.Vailet Saygh Souri, која је изгубила неколико чланова породице у првој експлозији у октобру, има велики комад гелера у руци. Чини се да су експлозије настале од артиљеријске гранате (калибар 155 мм) које је испалила IDF M109 самоходна хаубица. Извор: orderofsaintgeorge.org

Атински архиепископ Јероним изразио је снажно неодобравање церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу, посебно критикујући посебно пародију "Тајне вечере" Леонарда да Винчија, у којој су учествовали трансвестити, преноси Ромфеа .
Упитан о церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу, Његово Блаженство Архиепископ атински и све Грчке Господин Јероним је изјавио: „Све је то достојно апсолутног презира“.
Нешто раније Цариградски патријарх Вартоломеј такође је критиковао отварање Олимпијаде пародијом на „Тајну вечеру” Христа и дванаест апостола и назвао ове представе „не само против хришћанства и светог Јеванђеља, него и против сваког цивилизованог човјека".
Свети синод Бугарске православне цркве објавио је 30. јула 2024. године саопштење у вези са церемонијом отварања Олимпијских игара у Паризu: „Представљени уметнички ликови, независно од мотива, које пропагирају организатори, противрjечни су и апсолутно се не поклапају са хришћанским јеванђељским моралом, хришћанским духовним животом, као и са људским разумом, природним људским правима, са вijековима старим европским естетским критеријумима и класичним идеалом qепоте ‘у здравом тijелу, здрав дух’, који је у основи идеје Олимпијских игара“, наводи се у саопштењу Синода на званичном сајту БПЦ.
Митрополит манијски Хризостом III (Грчка православна црква), познати грчки теолог и правник, изразио је незадовољство француским амбасадором у вези са богохулним антихришћанским сценама током церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу. Писмо грчког епископа објавио је сајт Ромфеа:
 „У контексту грчко-француског пријатељства, а и као студент чувеног универзитета Сорбона, са осјећањем жаљења изражавам своје незадовољство због богохулног инцидента током церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу, богохулног представљања "Тајне вечере" која се односи на европску хришћанску културу“, наводи се у саопштењу.
Митрополит је, обраћајући се амбасадору, изразио наду „да се слични провокативни и антирелигијски поступци неће поновити у будућности“.
Руска православна црква окарактерисала је скандалозну пародију „културно-историјским самоубиством“ и „јавним исмијавањем хришћанства“.„Волио бих да вјерујем да постоје Французи, једноставне хришћанске породице, одани својој вјери и коријенима. Иза њих је живот и будућност. А гомила лудих, бесполних створења, насликаних као варварска племена, већ је мртва, упркос свом хаотичном кретању, мртва, као француски пијетао од супе, лишен главе“, прокоментарисао је Владимир Легојда, Шеф одјељења за односе са јавношћу Московске патријаршије, о скандалозној пародији. 
„Културно-историјско самоубиство се дешава у једној од некада хришћанских престоница европске цивилизације концентрисани израз оних процеса који су се одвијали прије Олимпијаде и који ће се наставити послије ње“, написао је замјеник шефа синодалног ј Московске патријаршије за односе цркве и друштва и медија Вахтанг Кипшидзе на свом Телеграм каналу.
Свештени покрајински синод Архиепископије критске, са Крита, мјеста гдје је по грчкој митологији рођена Европа, улаже снажан протест свима који су одговорни за овај догађај, онима који кажу да иду напријед у животу без дискриминацију, али се у пракси понашају са богохулном дискриминацијом према хришћанима. Церемонија отварања Олимпијских игара 2024. године у Паризу укључивала је тужну сцену са провокативном реконструкцијом Тајне вечере, чиме је исмијана хришћанска вјера и Свето Јеванђеље. Какве везе дух старогрчких олимпијских игара може имати са руглом над горе наведеним догађајем, који се одиграо у граду „свјетлости“, Паризу? ...Није, наравно, први пут да се дискредитација хришћанске вјере, презир хришћанске културе, хришћанофобија и ругање њеним светим симболима испољавају са европског простора.
Европа се све више окреће од хришћанских коријена своје културе"...наводи се у саопштењу Свештеног синода Архиепископије критске.
Оштар одговор дао је и Његово високопреосвештенство Митрополит Македонске православне цркве-Охридске архиепископије Пимен:— Ругаш се Христу, а поносиш се, као да си учинио неко јуначко дјело.
Словачка бојкотује затварање Олимпијаде: "Симбол дегенерације и декаденције"
Замјеник словачког премијера Томаш Тараба најавио је да неће представљати своју земљу на церемонији затварања Олимпијских игара у Паризу. Тараба је био међу многима који су церемонију отварања ОИ у петак оценили као крајње непоштовање према хришћанима. 
"Требало је да представљам Словачку на завршној церемонији, али за нормалан свет ова Олимпијада ће заувек остати симбол дегенерисане декаденције, која је злоупотребила лепоту спорта и претворила га у прогресивно политичко позориште", написао је словачки званичник на Фејсбуку. Тараба је такође истакао да Међународни олимпијски комитет сада уклања снимке срамне церемоније отварања са интернета. 
"Увреде хришћанства и декаденција достигле су такав ниво да су увредиле цео нормалан свет, који разуме разлику између културе и смећа", написао је он на Иксу. Тараба је преузео неке од дужности Роберта Фица након што је словачки премијер преживео атентат средином маја. Фицо се од тада опоравио и вратио на функцију, али је Тараба делегиран да отпутује у Париз уместо њега.

Умјетници који су учествовали на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу дали су своје коментаре у вези са својим шоуом, преноси Credo. Они су потврдили да су пародирали "Посљедњу вечеру" Леонарда да Винчија, а не још једно умјетничко дјело, али су рекли да нису жељели да се ругају било коме. Њихове изјаве дате на друштвеним мрежама и коментари новинарима су у супротности са објашњењем организационог комитета Олимпијских игара у Паризу да је сцена „интерпретација грчког бога Диониса, [што] указује на апсурдност насиља између људи".

​препоручујемо: Свијет згрожен пародијом "Тајнe вечерe" на Олимпијским играма у Паризу

Помен светитељке првих вијекова хришћанства  -  великомученице Марине (+ IV вијек) православна црква прославља 30. јула. Ова светитељка рођена је у Антиохији у Малој Азији, у породици Едесија незнабожачког жреца. Мајка Свете Марине је рано умрла (када је Марина имала 5 година), па је девојчица предата на чување медицинској сестри, која ју је одгајала у православној вјери. Истина, кад се сазнало да је његова кћерка постала хришћанка, отац Едесеије се одрекао ње. Током прогона хришћана од стране цара Диоклецијана (284-305), 15-годишња Марина је заробљена и бачена у тамницу. Царски намјесник Олимврије , фасциниран љепотом дјевојке, наговорао ју је да се одрекне хришћанства и постане његова супруга. Међутим, света Марина га је одбијала и због тога ју је ставио на велике муке. Видјевши да не може побиједи Марину, злинамјесник нареди да јој се одруби глава. И одсјекоше јој главу у доба цара Диоклецијана (284-305). Патње Свете великомученице Марине описао је свједок догађаја, слуга Божји Тимотије.
До 1204. године мошти великомученице Марине биле су у манастиру Пантепонте у Византији. Према другим изворима, били су у Антиохији до 908. године, одакле су пребачени у Италију. Светитељкина десна рука пренесена је у манастир Ватопед на Атосу. На врху планине Ланга у Албанији налази се манастир посвећен Св. Марини, са честицама њених Светих Моштију гдје се догађају многобројна чуда.
Светој Марини вјерници се обраћају молитвама за избављење од демонске опсједнутости и траже помоћ у лијечењу многих болети, најчешће рака. Аутор: вјеронаука.нет

Мошти двојице великих румунских исповjедника 20. вијека свечано су обретене у понедјељак у манастирима у близини Букурешта. Конкретно, мошти Светог Димитрија Станилоја* су ексхумиране са гробља у манастиру Церница у букурештанском предграђу Пантелимон, а мошти Светог Софијана (Богију)** су ексхумиране у манастиру Калдарушани, сјевероисточно од Букурешта. Св. Димитријa и Софијанa, заједно са још 14 исповједника и мученика румунског комунистичког јарма, канонизовао је Свети Синод румунске православне цркве 11. до 12. јула 20224. године.
Његово Преосвештенство викарни Епископ праховски Тимотеј при Архиепископији букурештанској служио је у понедјељак специјалну службу ексхумације моштију Светог Димитрија Станилоја са гробља манастира Церница. Ексхумација је обављена унапријед да би се поштовали црквени прописи о припремању светих моштију. Конкретно, разматрана су досадашња искуства везана за канонизацију светих из Архиепископије букурештанске. Ова ексхумација имала је за циљ да се мошти на одговарајући начин припреме за смјештај у сребрни кивот***, који се тренутно израђује у радионицама Румунске Патријаршије, у припреми за проглашење канонизације почетком 2025. године.
„Дошло је вријеме да се изабраници Господњи преселе са гробља у цркву и да буду радост и узор вјерницима, као што је то било за живота“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ праховски Тимотеј. Епископ је говорио о жељи Светог Димитрија Станилоја и других јерараха и професора богословије да „слушају литургију под земљом на манастирском гробљу“.
​
Мошти светог Рафаила (Хававинија) из Бруклина ексхумиране су у Антиохијском селу у Пенсилванији раније овог мјесеца.
* Проф. Димитрије Станилоје (рум. Dumitru Stăniloae) рођен је 29. новембра 1903. године у мјесту Владени, у околини Брашова. Завршио је високу бгословску школу у Брашову, а дипломирао на Богословском факултету у Черновцима, гдје је одбранио докторат. Предавао је Догматику на богословским факултетима у Сибину (Сибиу) и Букурешту. Писац је великог броја књига, студија и чланака из богословља и духовности. Са румунског језика је епископ канадски Митрофан превео на српски његово дјело „Духовност и заједница у православној литургији” у три тома: „Православна догматика”, „Бесмртни лик Божији” и „Православно морално богословље”). Упокојио се у Господу 4. октобра 1993. године (89 год.).
**Отац Софијан Богију је био познати црквени сликар прогањан под комунистичким режимом у Румунији, осуђен на 16 година затвора.
*** Кивот или ћивот (грч. Κıβωτός) - ковчег у којем се чувају мошти. Кивоти могу бити разних облика и величина. Могу садржати цијеле, нетрулежне мошти или Свете честице. 

,,Свјете тихиј" је једна од најстаријих црквених пјесама и чита се или пјева на свакодневном Вечерњем богослужењу, а састављач ове ,,пјесме свјетлости" је Свети Свештеномученик Атиноген. Први пут је забиљежена крајем III или почетком IV вијека, иако је већ тада сматрана старом. Зато је Свети Василије Велики помиње као живо предање Цркве. Химна Свјете тихиј првобитно је написана на старогрчком језику, а у преводу гласи овако:
,,Свјетлости тиха, свете славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога, Исусе Христе.Дошавши на запад (залазак) сунца, видјесмо свјетлост вечерњу, пјевамо Оца, Сина и Светога Духа Бога.  остојан си у сва времена да пјеван будеш гласима светим, Сине Божији који живот дајеш, зато те свијет слави!" 
Црквенословенски:Свете тихиј, свјатија слави бесмертнаго Оца небеснаго, Свјатаго, Блаженаго; Исусе Христе, пришедше на запад сонца, видјевше свет вечерњиј, појем Оца, Сина и Свјатаго Духа Бога; достојин јеси, во всја времена, пјет би ти гласи преподобними, Сине Божији живот дајај, тјемже мир Тја славит.
Свештеномученик Атиноген и десет његових ученика страдали су за Христа током прогона хришћана у граду Севастији, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У вријеме Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх који је приредио велику гозбу у част паганских богова и наредио грађанима Севастије да принесу жртву идолима. Али становници Севастије, углавном хришћани, одбили су да учествују у нечастивом празновању и да принесу жртве идолима. Војницима је наређено да туку народ, а многи хришћани су тада добили мученички вијенац Кад видје Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.​

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао 27. јула 2024. године у Епархију будимљанско-никшићку, где ће сутра у цркви Светих мученика Кирика и Јулите у Велици служити свету Литургију поводом осамдесете годишњице страдања Срба из тог и околних горњеполимских села (опширније ОВДЕ).
Испред манастира Ђурђеви Ступови, задужбине жупана Стефана Првослава, сина великог жупана Тихомира и синовца Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог, Светејшег Патријарха г. Порфирија је дочекао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством, монаштвом и многобројним верним народом Берана и Васојевићког краја.
У свечаном чину доксологије у древном храму, у коме је пре осам векова Свети Сава у свом првом уређењу Српске Цркве за епископа у Будимљи назначио монаха Неофита, молитвено учешће су узели високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије; преосвећена господа епископи пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор загребачко-љубљански Кирило и будимљанско-никшићки Методије; као и изабрани епископи јенопољски архимандрит Никон и диоклијски архимандрит Пајсије.
– Нека радост испуни свако срце и сваки дом хришћански и православни у Црној Гори! Ваша Светости, стопама нашег оца и наше христоиконе Светог Саве, молитвама Светог Петра и Светог Василија, дошли сте нам следствујући Христа и Јеванђеље, следствујући своју веру и љубав, доносећи благослов Божји овој земљи, овом граду, овом народу и овој Светосавској епархији. Добро нам дошли у свету Црну Гору народа верног и Богу оданог! У свету Црну Гору постојбину светих отаца и светих ћивота, угодника Божјих и великих молитвеника Цркве Српске – поручио је епископ Методије у надахнутом и дирљивом поздравном слову.
– Господ који у сва срца прозире видео је нашу љубав и веру, нашу саборност и заједницу, видео је и жељу којом горе срца наша и ту нам је жељу испунио и путеве Ваше управио спрам наше љубави. Својим је промислом Господ уредио и да то буде баш овај дан – дан наше ране отворене и дан непребола у Велици. Ваша Светости, Ви то најбоље знате, да је душа хришћанска вечни неимар који зида, диже и обновља и Цркву и човека. Љубав према Богу и људима ће све позлатити! И ништа друго осим љубави! Та љубав ће ране наше велике и дубоке зацелити и бол умирити. Ваше присуство и Ваша љубав према нама је гаранција да ћемо, молећи се Господу, у томе успети, јер ко љубави има све има јер Бога има – поручио је владика Методије и закључио:
– Времена су увек била тешка на овим горштачким просторима, али се показује да то само погодује нашој вери и завету. То што је српски народ увек у искушењу, Бог нам додаје снаге да истрајемо и да не клонемо. То је наша вера у Бога Живога. Ваш долазак и Ваша мудрост и вера у нас и у Господа јесу данас и овде слика и сведочанство тријумфа живота и неизмерне Божје љубави. Радујемо се Вашем пастирском руковођењу и облагодаћењу које доноси Ваша реч и љубав. Ми овде живимо и негујемо хришћански дух, истински братски однос поверења и поштовања са свим народима и религијама и верујемо да само у заједници љубави можемо градити себе и свој народ. Овде смо се сви вечерас окупили, и црквени клир и народни прваци, заједно са верним народом. Сви смо радосни и благодарни Вашем доласку и хвала Богу што нас је благословио Вашом посетом.
Уследило је архипастирско слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија које је испунило срца сабраног благочестовог народа: – Нема веће радости и благослова за било коју душу православну и светосавску него да дође у земљу Светог Саве, да буде утешен снажном вером и крстоликом љубављу према Богу и према човеку, према читавој творевини Божјој. Беседу патријарха Порфирија у целости можете прочитати ОВДЕ. Извор: СПЦ

Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 918. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога – није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења царству небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.
Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци небеском царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Јер ови као крштени и васпитани хришћани имали су само да изаберу, да или не да истрају до краја на привикнутом путу хришћанског пожртвовања, док је паганин Владимир, син једног оца који је прозват “дивљим вепром”, имао да се реши на сасвим нов, у Русији дотле непознат и негажен пут. Он, који себи није ускраћивао никад ниједно земаљско уживање, који је дотицао крајности сваког раскалашлука, телесног разврата, неуздржавног крволоштва, грабежи, осветољубља – он је требао да умре старом душом и да почне живети новом. По речи Христовој: ко изгуби душу своју, спашће је. Решити се на смрт душевну, мислим, теже је и јуначније него ли решити се на смрт телесну. Јер смрт душевна на коју се решио распусни кнез Кијевски није значила смрт тренутну и једну смрт, него смрт посевдневну и многу. По речима апостола Павла: сваки дан умирем, браћо. Примајући веру хришћанску Владимир је знао да прима најтежу од три предложене му вере. Летописци саопштавају, да је он дуго испитивао пре него се решио.
Он је знао, да Хришћанска вера значи пут Крста, и да пут Крста значи на првом месту раскрстити са својом рђавом прошлошћу, са дроњама старих навика, са својом старом Душом. И знао је он, да неће бити довољно само свући Перуна конопцима са Кијевског брда и утопити га у Дњепар, него да ће и он и сваки његов поданик морати избацити све идоле из своје душе. 
А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи. 
Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима. 
Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.
Кажу, да се ниједно чудо није догодило на гробу светога Владимира. Но није ли овај изабрани муж за живота свога учинио највеће чудо на самом себи? Сва чудеса, која свети људи вером творе, као: исцелење од болести, очишћење од страсти, препорођење порочних, уразумљење сумашедших, васкрсење мртвих – сва та чудеса извршио је свети Владимир на самом себи. Да су се још и на гробу његовом дешавала чудеса, ја мислим, да би људи на њега гледали као на Бога и не као на свеца. И сам преокрет, који се догодио у души Владимировој за живота, тако је велико чудо, да га је немогуће приписати толико напорима човека колико моћи и милости Божијој. 
Може се неко упустити у испитивање промисла Божијега па у недоумици питати: зашто је Бог изабрао за крститеља и препородитеља руског народа баш таквога човека, који је првом половином свога живота надмашио у злу ваљда све своје паганске претке и савременике? Као да Онај, који је Савла гонитеља обратио у апостола вере Христове, није знао шта ради, кад је таквога паганина, Владимира, изабрао за највећу мисију у једном великом народу! Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божијега промисла, али овај конац прилично је јасан. Требало је баш поправљеног грешника истаћи пред свима коленима руским. Требало је на прагу нове Русије поставити посвећеног паганина да стоји слично бакарној змији, и да својим примером опомиње, храбри и лечи посрнуле и пале Русе кроз сва будућа времена. Највећа препорука за један лек јесте излечен болесник. Требало је излеченог кнеза Кијевског показати болесницима, да би с радошћу прихватили лек, који је њему дао здравље. Од свих чудеса, које у свету твори вера Христова, најкорисније је чудо обраћање грешника у праведника. С тим свршеним чудом на себи стоји Владимир на капији хришћанске Русије, и као да виче у уши свакоме Русу: “ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! шта си ти био? и у што си се претворио?”
“Владимир – красное солнишко!”. Овако је прозвао народ руски свог духовног родоначелника. Разумни и благодарни народ тим речима најбоље је изразио личност крштенога кнеза крститеља. Мрачна маса телесна претворила се у красно сунашце. То се у истини догодило са Владимиром. И Владимир је постао и остао красним сунцем за сву историју руског народа кроз минулих девет столећа. Ових девет столећа у Русији изобилују светим људима и светим женама, чудоторцима – међу овима и два сина Владимирова свеца, Борис и Гљеб. Они су болесне исцељивали, бесомучне укроћавали, мртве васкрсавали. Но сви су они дужници светога Владимира. И свима њима лакше је било посветити се него ли Владимиру, великом кнезу и великом богаташу, који се кроз иглене уши морао провлачити у царство небеско, и који није имао претходника у светитељском календару свога народа.
И тако свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима ниту обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Чудан државни програм, који не може да се изведе ако га сваки грађанин прво на себи не изводи, по личном примеру Владимировом! Од овога светитеља државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура. Крстивши руски народ свети Владимир је од дуготрајне руске ноћи учинио светли руски дан. Кад би неко извео реку понорницу испод земље, и просекао јој ново корито под сунцем, и учинио ју корисном на стотине начина – извршио би дело слично делу светога Владимира над руским народом, но далеко и мање и лакше. 
Мрачна паганска маса руским крштењем је постала у току времена “красное солнишко” међу изродима. И ми можемо узвикнути: руски народе красно сунашце!
Ако се сад обазиремо мало на живот руског народа од светог кнеза Владимира до данас видећемо, да се он кретао путем на који га је ставио дух и пример овог његовог крститеља. Покољење за покољењем рађало се на руској земљи, па рођено стављано пред избор једног од два царства; одлучивало се за царство небеско и – одлазило. Милиони за милионима долазили су на свет узимали крст Владимиров на себе, па кличући Христу: Осана! уступали место новим милионима. Жетва Христова бивала је све већа и обилнија.
Но, тај историјски ток живота руског није јурио без застоја, без колебања, нити без прашине. Било је застајкивања, сачекивања немоћних и заморних, довикивања залуталих, очишћења упрљаних, као што то обично бива међу путницима. Река руске народне историје текла је одређеним правцем – и то је главно – но некад журно, некад успорено, а некад тако тихо, да је тешко било одредити: тече ли напред или назад.
Ви сте чули за чудну психичку појаву код неких лица, да су у тренуцима какве смртне опасности могли одједном видети и прегледати сав свој живот од детињства до тога часа опасности. Ја верујем, да под садашњим самртним ужасима, који притискују руски народ, морала се бар неким Русима представити пред очима слика свеколике прошлости њиховог народа од крштења у Кијеву до ових дана. Ако би ми покушали, да реализирамо у души својој онај самртни ужас, који данас господари Русијом, отвориле би нам се очи за виђење руске прошлости за последњих девет векова. И ми би видели да у целом свом досадашњем току историјски живот руски класично је јасан. Видели би шест периода руске историје од светог Владимира до данас; и седми долази. Ових седам периода некако се намећу својим поређењем са седам тајни Христових.

​Први период, Владимиров, одговара тајни светог крштења. Он је кратак, али презначајан због преокрета у животу руског народа, због ступања на нов пут и гредења једном одређеном новом циљу.
Други период следује првом и траје до ропства под Монголима. Овај период одговара тајни миропомазања. У овом периоду народ се лечио од преостале паганштине и утврђивао у вери Крста. На свакој руској души требало је известити оно чудо препорођења као тајна и означава утврђење у вери помоћу печата дара Духа Светога.Трећи период протекао је под влашћу Монгола. Овај период одговара тајни светог покајања. Нагомилане грехе у време слободе требало је као прашину развејати са душе народне оштрим ветром робовања. У Русији под Монголима исто као на хришћанском Балкану под Турцима! Успорену реку живота требало је ставити на низбрдицу и каменито корито, да би пожурила и избистрила се. У ропству народ ћути, сећа се и каје. Робовање је сасвим позитивно, деловало на оно што је вазда за вазда главни циљ руске историје, циљ постављен јасно и снажно светим Владимиром. А то је очишћење духа од земље и привољење царству небеском.
Четврти период – од ослобођења испод јарма монголског па до цара Петра. Ослобођење је почело Куликовском битком на девет година пре Косовске битке, која је српском народу донела робовање. Тај сјајни период слободе одговара светој тајни брака. Душа народна, очишћена страдањем, обручује се и потпуно предаје свом небеском Женику. На руској земљи царује Христос неподељеном влашћу. Земља се руска украшава безбројним светињама и светитељима као небо звездама.Одушевљење за Христа прониче све и свакога, од цара и патријарха до бескућника и јуродивог луталице. Речју: свадбени пир, сједињење народа с Богом!
Пети период -од цара Петра великог до Светскога Рата. Овај период одговара светој тајни јелеосвећења. У овом времену интелигенција се руска раслабљава и колеба.Она излази из Русије са пуном торбом народних врлина, а враћа се са пуном торбом страних заблуда. Појављује се смућеност. Почиње оштар раздор међу школованим људима и немилосна препирка не о ситницама него баш о начелима живота, о Владимировом светом програму народном. Ране се јављају све чешће, и гној се излива по свима варошима.
Црква на селу остаје и надаље украшена невеста Христова, док се у вароши јавља као болничарка, која с бригом и тугом бди над болесницима. Број привољених царству земаљском расте као запаљење. Утопљени Перун са својом идолском фамилијом помаља главу из Дњепра. Али га дух светог Владимира бије у главу. Река руског живота веома се успорава, те се по површини нагомилава нечистоћа. Али за то је река врло дубока. Дубина њена то је душа многомилионог народа.
Шести је период од Светскога Рата, управо од мученичке смрти цара мученика, и траје још. Кнезу овога света попуштена је од Бога власт над Светом Русијом. Бог је допустио да буде за време невоља Његова него воља грешника, која одриче царство небеско и хоће царство земаљско.
Пагански превладимировски дух завладао је над Русијом. Тај мрачни и опаки дух пашти се, да реку руског живота уклони са сунца Христовога и учини је понорницом. Но народ руски се причешћује. Овај период одговара тајни светог причешћа. Никад се руски народ није искреније сједињавао с омиљеним му Христом него сада када неверници пљују на лице Христово. Никад му крв Христова није била слађа него сада када му се она забрањује и када врло тешко до ње долази. О слатка крви Исусова, како си постала неисказано слатка оним синовима и кћерима Русије, чијом се крвљу и сузама причешћује земља руска у ове дане!
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
И тако: историја крштене Русије представља макрокозмичко душевну драму светог Владимира, као што свети Владимир микрокозмично представља сву историју крштене свете Русије.
Носећи крв Светскога Рата на својој глави данашњи свет је много огрезао у бруталност и вулгарност. Као такав он потребује не једног свеца – мало је – него цео један освештани, свети народ. Тај народ треба и у наше дане да прође Владимирове муке унутарње борбе за превласт царства небеског над земаљским. Тај народ треба да буде добро бијен и бијењем убељен од греха, као што се платно убељује многим бијењем. Треба да се крсти огњем мука и суза, да би био омекшан, оплемењен, обожен, савршен.
Свет чека такав народ. Који је тај чекани народ? То је онај народ, о коме свет данас не уме ништа јасно да каже; о коме се муца и бунца на свих пет континената. То је народ судбе, кога Усуд гњечи да би од њега направио најбољи хлеб за духовну трпезу изгладнелог света. Руски народ стоји данас подељен на мученике и мучитеље. И једни се и други бескрајно муче. И ми желимо спасења и једним и другим. Тим подвигом самомучења руски народ се готови за велику своју мисију у човечанству; готови се да громко изрече оно “ново слово” Достојевскога. 
То “ново слово” неће бити ново по суштини. Оно беше у почетку руске историје и показа се чудотворно у светом кнезу Владимиру. Њиме се руски народ оживљавао и царству је оно исто слово, које створи прво чудо у свету када претвори воду у вино, и прво чудо у Русији када претвори паганску телесну водурину у духовно вино, у небеско пиће.
Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала – не због своје немоћи но због немоћи људи – када се на другој страни политикантска вера Запада -вино помешано са водом – рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.
Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената – данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.
Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни. 
Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету. Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: “Владимир – красно сунашце!”.
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати! Бесједа св.Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске.

​Празник Светог Владимира Великог и крштења Русије (28. јул 2024. године) свечано је прослављен у бјелоруском Свето Јелисејско-ларишевском манастиру крштењском Божанском литургијом на ријеци Неман.
Традиција оваквих литургија у ријеци почела је 2018. године. OrthoChristian је писао о крштењима 2021, 2022. и 2023. године.
Литургију је служио протојереј Дмитриј Семуха, секретар новогрудочке епархије, са осталим помјесним и манастирским свештенством. Ове године у светој православној цркви крштено је 18 људи из разних епархија, међу којима су дјеца и одрасли. Новопросвећенима су уручене крштенице, након чега су сви присутни узели учешће у манастирској трпези.
„Овај дан је заиста велики за нас, јер је кнез Владимир у своје вријеме донио одлуку која је промијенила ток историје наших словенских народа“, истакао је протојереј Анатолиј Герасимук. „И у нашој новогрудској епархији успоставили смо традицију — служимо крштењску литургију на ријеци Неман. Ова служба посебна је и за мирјане и за нас, свештенство. Прослављајући кнеза Владимира, сјећајући се духовног чина који је извршио на водама Дњепра, ми, као да правимо паралеле, вршимо исти чин на водама Немана. Крштавамо и одрасле и одојчад.” Извор

Средњовјековни споменици на Косову и Метохији биће задржани на Листи светске баштине у опасности, одлучио је Унесков Комитет за светску баштину на 46. заседању у Њу Делхију. Међу пријетњама који се наводе као разлози за овакву одлуку је и политичка нестабилност на КиМ. Разматрање стања конзервације ових споменика поново је одложено за наредно засиједање Комитета, саопштено је у документу Комитета за свјетску баштину. У документу се тражи од државе уговорнице да, у сарадњи са УНМИК-ом, Центру за свјетску баштину, до 1. фебруара 2025. године, достави ажурирани извјештај о стању очуваности имовине, на разматрање Комитета за свјетску баштину на својој 47. сједници.
Културно добро "Средњовјековни споменици на Косову и Метохији", уписано је на Унескову листу свјетске баштине у опасности 2006. године на иницијативу Србије и обухвата манастир Дечане, Грачаницу, Пећку патријаршију и цркву Богородице Љевишке. Извор:Танјуг

​У историји сваког народа постоји такав владар којег народ поштује као свог просветитеља и организатора свог духовног живота. У руској историји таквом личношћу се с правом сматра свети Владимир I (960-1015).  
Познат и као Свети Владимир, Владимир Крститељ (у црквеној историји) и Владимир Црвено Сунце (у еповима). “Владимир – красное солнишко!” (Красно Сунашце) како је народ руски прозвао свог духовног родоначелника. Прибројан у ред светих као равноапостолни. Владимир I Свјатославич, најмлађи син кнеза Свјатослава Игоревича и Малуше, слушкиње (кључарка) Свјатославове мајке, принцезе Олге, рођен је око 960. године (тачан датум нам није познат). Одрастао је у Кијеву, на двору своје баке, принцезе Олге. У почетку је отац додијелио Владимиру Новгород - према љетописима, већ 970. године. 
Владимир је био принц Новгорода када је његов отац, принц Свјатослав, погинуо од руку Печенега (972.године- Печенези су били полуномадски народ Централне Азије). Започела је свађа између два најстарија сина - Јарополка и Олега, усљед чега је овај посљедњи погинуо. Војвода Добриња, Владимиров ујак по мајци, савјетовао је младог принца да бјежи до Варјага, пошто је Јарополк покушао да се отараси свих конкурената у борби за аутократију. Принц Владимир се 978. вратио са варјашком војском и збацио свог брата, поставши суверени владар. Бринући о интегритету земље и желећи да усмјери сферу вјерског живота својих поданика, Владимир је 983. године у Кијеву створио пантеон најважнијих словенских богова. Међутим, таква иновација није дала резултате, па су новоанектирана племена (на примјер Виатицхи) наставила да обожавају своје локалне богове. Владимир почиње да се нагиње прихватању нове вјере. Становници Кијевске Русије били су упознати са хришћанством, јудаизмом и исламом. Односи су се најактивније развијали са хришћанским свијетом - Западном Европом и Византијом. Због тога је, после успјешног похода на Херсонес 988. године, принц прешао на хришћанство и оженио се византијском принцезом Аном.Тако је  988. године хришћанство постало државна религија Кијевске Русије. Према предању, након заузимања Херсонеса, Владимир је изгубио вид, који се вратио кнезу након обреда крштења. На крштењу је узео име Василије. Моћ хришћанске вјере толико је задивила принца да је одлучио да је прошири на цијелу Русију. По повратку у Кијев, кнез Владимир је изградио Десетинску цркву, у којој је 1015. сахрањен равноапостолни кнез.  
У својој бесједи, одржаној 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске св. владике Николај је рекао: “Овај данашњи празник руски може се назвати и вјерским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вјере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа“.

У недјељу која је најближа 16./29. јулу (ове године је то 5. недјеља по Духовима), православна црква прославља Свете оце првих шест Васељенских сабора, што је постало могуће тек када је Римско царство признало хришћанство као легитимну религију. Прије тога хришћанство није било признато, а према римским законима сматрало се да је јерес, и сходно томе подложно уништењу. Као што је било немогуће ковати кованицу било коме осим римском цару, било је забрањено и стварање властите религије, што се сматрало злочином против државе.
Но, Јевреје који нису поштовали цара као бога и нису доносили жртве идолима, нико није прогонио. Чим су почели да схватају да хришћанство није јудаизам, већ потпуно нова религија, почели су да дјелују закони Римског царства, а хришћани су почели да се прогоне као секта, као јерес опасна по државу. За вријеме цара Константина догодило се чудо. Његова мајка Јелена била је хришћанка, а знак Крста указао се на небу и самом цару, којим је побиједио свог противника и постао цар читавог Римског царства, Западног и Источног. Тада се, под њим, догодио чудесни преокрет. Он је признао је хришћанство на равноправној основи са осталим званичним религијама, и сазвао Први Васељенски сабор у Никеји 325. године.

Православна црква признаје седам светих васељенских сабора:
I - Никеја - 325.године, против Аријеве јереси-318 Светих отаца
II -Цариград- 381.године, против јереси Македонијеве-150 отаца
III- Ефес - 431. године, против Несторијеве јереси- 200 отаца
IV- Халкидон - 451.године, против јереси монофизита- 630 отаца
V- Цариград - 553.године, „О три поглавља“-165 Светих отаца
VI- Цариград- 680-681.године, против јереси монотелита-170 отаца
Овдје треба додати и Оце светог Трулског Сабора, такозваног Петошестог, у Цариграду (692. године), који својим доношењем 102 света канона допунише рад петог и шестог Васељенског Сабора.
​VII- Никеја- 787.године, против иконоборачке јереси.

„Ово је било крајње непоштовање према хришћанима“, написао је Илон Маск.
Церемонија отварања Олимпијских игара 2024. године у Паризу изазвала је негодовање због „травестије" који су извели пародију на "Тајну вечеру" Леонарда да Винчија, свјетски познату слику Христа и његових апостола преноси Фокс њуз. Током извођења, осамнаест извођача, међу којима су биле и три познате дрег краљице из "Drag Race France", заузеле су позе иза стола с прелијепим призором ријеке Сене и Ајфеловог торња у позадини. Након тога, модели су изашли на сцену за импровизовани модни шоу, док су пародисти "Тајне вечере" плесали уз ивицу бине. Извођење се на крају претворило у плесни спектакл када је Ники Дол, водитељ "Drag Race France“, прошетао по сцени. Када се појавио и "Велики Штрумф" на црвеном тепиху испред њих, многи су остали зачуђени. Поред тога, и коњ на којем је човјек огрнут олимпијском заставом који је виђен синоћ током цефремоније отварања Олимпијских игара такође се сматра изругивањем хришћанству. Наиме, ријеч о коњу који асоцира на коња из књиге Откривења гдје стоји написано:"И видјех, и гле, коњ блијед, и ономе што сјеђаше на њему бијеше име смрт, и пакао иђаше за њим; и њему се даде област на четвртом дијелу земље да убије мачем и глађу и смрћу и зверињем земаљским" 
​Многе истакнуте политичке и јавне личности из цијелог свијета осудиле су ову демонстрацију као знак културног пропадања западне цивилизације. Оснивач Тесле Илон Маск критиковао је демонстрацију, рекавши: „Ово је крајње непоштовање према хришћанима". Међутим, организатори Олимпијских игара су истакли да је извођење било интерпретација грчког бога Диониса како би се указало на "апсурдност насиља међу људима". 

Харисон Баткер (Harrison Butker), фудбалер НФЛ-а (Kansas City Chiefs), цитирао је Свето писмо како би осудио демонстрацију, написавши: „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети. Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни “ (Гал 6,7-8).

​"Ово је безумље. Отворите догађај тако што ћете Исуса и ученике на Тајној вечери замијенити мушкарцима обученим у жене“, рекао је канадски радио водитељ Клинт Расел. „Има 2,4 милијарде хришћана на земљи, и очигледно је Олимпијада хтјела да им свима гласно каже од самог почетка да НИСУ ДОБРОДОШЛИ.
​Финансијски и културни коментатор са Волстрита Силвер тврди да ово одражава најгоре аспекте модерне Француске.

„Барем је Кина показала најбоље од своје земље током Олимпијаде“, рекао је он. „Чини се да је Француска одлучна да покаже најслабије и најгоре стране своје земље током Олимпијаде".
​Конзервативна француска политичарка и чланица Европског парламента Марион Марешал (Marion Maréchal) упозорила је међународну публику да контроверзне демонстрације не одражавају карактер француског народа. 
„Свим хришћанима свијета који гледају церемонију #Paris2024 и осјећају се увријеђено овом пародијом на Тајну вечеру коју изводе drag queens, знајте да ово не говори Француска, већ љевичарска мањина спремна на сваку провокацију.  #notinmyname", написала је она. Финско-њемачки технолошки бизнисмен Ким Дотком отварање Олимпијских игара је описао као церемонију затварања човјечанства. 
Отварање Олимпијаде у Француској је масовни неуспјех, навела је портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, коментаришући вишесатну церемонију отварања Олимпијских игара у Паризу, која је најављена тако да ће "помјерити границе", што је свакако и успјела да учини.
"Нисам хтјела да гледам отварање. Али када сам видјела фотографију, нисам могла да вјерујем да то није дипфејк или фотошоп", написала је очигледно згрожена Захарова на Телеграму. Захарова је затим навела низ сцена које су пратиле отварање Олимпијаде, од транспортног колапса, преко пацова који су преплавили улице француске престонице, центар који се претворио у гето за бескућнике, мијешања тимова ДНРК и Републике Кореје, до учешћа "репера-наркомана" Снуп Дога и коњаника апокалипсе, који је носио заставу олимпијског покрета. 
"Једна од главних представа Олимпијаде било је ЛГБТ исмијавање светог догађаја за хришћане, Тајне вечере, последње Христове вечере. Апостоле су представили трансвестити. Очигледно, у Паризу су одлучили да, пошто су олимпијски прстенови разнобојни, могу све да претворе у једну непрекидну параду геј поноса", додала је Захарова. 
Церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу наишла је такође на критике и француских бискупа. Парада натопљена кишом у петак увече понудила је „дивне тренутке љепоте, радости, богатих емоција и била је опште хваљена“, наводи се у саопштењу Француске бискупске конференције у суботу. „Међутим, ова церемонија је, нажалост, укључивала и сцене подсмјеха и поруге хришћанству, због чега дубоко жалимо“. „Мислимо на све хришћане широм континената који су повријеђени ексцесима и провокацијама одређених сцена“, додали су бискупи у изјави.​ 
Предсједник Представничког дома америчког Конгреса Мајк Џонсон осудио је пародију на Тајну вечеру, коју је извела група "дрег квинс" током церемоније отварања Олимпијских игара. Републикански конгресмен је навео да је исмијавање Тајне вечере "шокантно и увредљиво за хришћане широм свијета"."Рат против наше вјере и традиционалних вриједности данас нема граница. Али знамо да ће истина и врлина увијек побиједити", написао је на Џонсон на свом X налогу, додајући цитат из Библије да "Свјетлост сија у тами, и тама је не обузе" (Јеванђеље по Јовану). 
У међувремену, Међународни олимпијски комитет уклонио је са званичних налога Олимпијских игара у Паризу снимак церемоније отварања Олимпијаде. Видео тренутно није доступан ни на Јутјубу ни на званичном сајту Олимпијских игара. 
​Истовремено, америчка технолошка компанија "Си спајр" одлучила је да повуче своје оглашавање на Олимпијским играма у Паризу након контроверзне пародије на Тајну вечеру на отварању Олимпијаде. Како је компанија навела, њени запослени су шокирани оним што су видјели.
"Шокирани смо исмијавањем Тајне вечере током отварања Олимпијских игара у Паризу. 'Си спајр' ће повући своје оглашавање са Олимпијских игара", саопштила је компанија на X налоду. 
Мађарски премијер Виктор Орбан је, у недјељу 28. јула, изнио низ критика на рачун "слабости и дезинтеграције Запада", што је илустровано "церемонијом отварања Олимпијских игара (ОИ) у Паризу". Орбан сматра да „празнину“ Запада одражава отварање ОИ на којем је одата почаст мјешовитој Француској и истакнута заједница ЛГБТ+, уз трансвестите приказане око стола као на слици Леонарда да Винчија „Тајна вечера“ о библијској посљедњој вечери Исуса Христа с апостолима. Ирански министар културе и исламске оријентације осудио је приказ Исуса Христа, истичући да се Исус поштује као пророк у исламу. 
​"Церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу показала је колапс цивилизације и хришћанске културе у западној Европи – трансвестити су приказали Тајну вечеру", пише грчки портал "Проњуз".
Организатори Олимпијских игара у Паризу упутили су 28.јула извињење свима који су на свечаном отварању игара били увријеђени поставом стола која их је подсјетила на слику Леонарда да Винчија "Тајна вечера". Умјетнички директор церемоније отварања ОИ Томас Жоли рекао је да је намјера била да се слави разноликост и ода почаст слављу и француској гастрономији, преноси АП. ​Томас Жоли је јеврејин и припадник геј популације.

*Drag Queen - особа, најчешће мушкарац, која користи одјећу и шминку како би опонашала и често преувеличавала карактеристике женског спола.

Гроб Његове Светости Патријарха бугарског Неофита оскрнављен је недавно по други пут од његовог упокојења 13. марта.
У званичном саопштењу Бугарске патријаршије од 25. јула 2024. године наводи се:
„Непознато лице оскрнавило је икону Васкрсења Христовог, постављену на крст на гробу блаженопочившег бугарског патријарха и митрополита софијског Неофита, који се налази испод колонаде митрополитског саборног храма Свете Недјеље. Напад се догодио у раним јутарњим сатима 20. јула. Предузете су радње на обнављању иконе, а о инциденту су обавијештени органи за спровођење закона“ наводи се у саопштењу.
Да подсјетимо, у априлу ове године је човјек коjем је дијагностификована шизофренија након што је приведен вандализирао гроб двапут у једној недјељи (14. и 15. априла 2024. године). Тада је крст скинут са гроба, један његов дио је поломљен,као и дио мермера око гроба упокојеног предстојатеља Бугарске Патријаршије. Све је забиљежено на видео запису. Полиција је привела вандала, али га је убрзо пустила. Припрема: вјеронаука.нет

​Број хришћана у Сједињеним Државама, старијих од 18 година, који су прешли из друге хришћанске деноминације у православље значајно се повећао 2022. и 2023. године, наводи се у новом извјештају Института за православне студије на колеџу Свети Константин у Хјустону. У истом периоду порастао је и број пријема са пуним крштењем, умјесто само миропомазања.
Институт је спровео анкету међу свештенством у 20 парохија, у шест јурисдикција, у 15 америчких држава, током љета и ране јесени 2023. године, а извјештај са резултатима анкете објављен је у јулу ове године. Подаци Института показују да се број конвертита није много промијенио између 2013. и 2019. године. Дошло је до значајног пада у 2020. години, праћеног порастом у 2022. години, када се број конвертита више него удвостручио у односу на просјек од 2013. до 2019. године. Број вјерника који су прешли у православље до јесени 2023. године, такође, је знатно већи од претходног просјека.
Од 2013. до 2018. године више примања у православну вјеру било је миропомазањем него кроз пуно крштење. Али 2019. и 2020. године већ има више крштења, а од 2021. године број крштења је знатно већи од броја пријема само са миропомазањем, тако да је 2022. број пријема са крштењем двоструко већи од броја пријема са миропомазањем.
Институт претпоставља да је највјероватније објашњење за овај тренд то што су неке парохије промијениле свој приступ и почеле у потпуности да покрштавају преобраћенике из римокатолицизма и протестантизма. У шест од 20 обухваћених парохија долази до преласка са великог броја миропомазања на само мали број, или нула пријема само са миропомазањем.
Извјештај представља и статистичке податке на основу пола, старости, породичног статуса, хришћанске конфесије из које потичу и разлога за прелазак у православље.
Извештај је доступан овдје. Извор: ​https://orthochristian.com/161873.html

Свети Синод РПЦ је, у четвртак 25. јула 2024. године, у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у  Данилову манастиру  у Москви, под предсједавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила,  одржао своје редовно засиједање на којем је, између осталог, .одлучио да канонизује још једног светитеља међу новомученицима и исповједницима Руске правосласвне цркве. Тако ће се од сада 12/25. августа обиљежавати помен свештеномученика Алексеја Лопатина, који је пострадао од безбожне власти 1918. године, преноси Patriarchia.ru. Свети Алексеј је, такође, био уврштен у Сабор светих Вјатских. Ако се његови остаци открију, они ће се поштовати као свете мошти.
***
Протојереј Алексеј Лопатин рођен је 1868. године у Кукарки, Вјатска губернија. Завршио је Вјатску богословију. Од 1890. године до октобра 1916. године о. Алексеј је служио у храму Светог Преображења Господњег у селу Верховино. За свој рад парох је одликован разним црквеним почастима. Октобра 1916. о. Алексеј је постављен за настојатеља Саборног храма Светог Преображења у Слободском и уздигнут у чин протојереја. У недељу, 21. априла 1918. године, о. Алексеј је одржао бесједу парохијанима Саборног храма Светог Преображења, у којој је, проповедајући о житију Свете Марије Египћанке, упоредио савремени живот руског народа са првом половином живота ове светитељке. Рекао је: „Ми смо напустили прописе наших предака; престали смо да испуњавамо своје хришћанске дужности“. Истог дана црвеногардисти ухапсили су о. Алексеја. На захтјев парохијана, парох је првобитно пуштен, али је у поноћ поново ухапшен и пребачен у Вјатски поправни дом. О. Алексеј се храбро понашао током испитивања, негирајући све оптужбе против њега. Пуштен је, заједно са другим ухапшеним пастирима из Вјатке, за празник Пасхе. Међутим, 23. маја 1918. године извршен је претрес његовог стана, након чега је услиједило поновно хапшење. Протојереј Алексеј Лопатин стријељан је 25. августа 1918. године у граду Вјатки.

​Братство српског православног манастира Осовица и ове године је, 25. јула 2024. године, на дан празновања Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, спремно дочекало више хиљада вјерника који су дошли да са њима поделе духовну радост празника Иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Свету архијерејску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бањалучки Г. Јефрем и Његово Преосвештенство Викарни Епископ марчански Г. Сава уз саслужење игумана Пантелејмона, доктора богословија и професора на Духовној академији у Варшави, свештеномонаха, свештеника и ђакона Епархије бањалучке. Свечаности су присуствовали бројни гости и високи државни званичници. Током Свете Литургије одлуком Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита бањалучог Г. Јефрема у чин ђакона рукоположен је дипломирани теолог Немања Малиновић из Козарске Дубице. Након Литургије за све присутне уприличено је послужење.
Епископ Сава је у својој беседи истакао да су се верници на овај велики празник окупили да узнесу захвалност Господу за све и да узнесу своје молитве пред Иконом Пресвете Богородице Тројеручице. „Ево нас и ове године поново сабрани под сводовима овог светог манастира да сви заједно узнесемо захвалност Богу за све и за сва добра, да сви заједно учествујемо у Светој Тајни Евхаристије, односно у тајни захвалности, да сви узнесемо своје молитве пред Иконом Пресвете Богородице Тројеручице, најдражег и највољенијег бића свих времена, свих народа и сваког човека понаособ, јер управо Пресвета Богородица је сваком Хришћанину срцу најближа и најдража, она којој притичемо у свим својим молитвама, иштући било шта што је на нашу духовну корист или захваљујући за све оно добро што нам је од Бога дато, молећи се да нам својим материнским молитвама препоручи свом сину, Господу нашем Исусу Христу, јер знамо да много може молитва матерња пред сином њеним“.
Обраћајући се присутнима, игуман манастира Осовица архимандрит Теофил је пожелео добродошлицу свима у светоблаговештенску обитељ манастира Осовица и истакао да овај манастир сведочи да онда, када један манастир буде разорен и нестане с лица земље, он ипак није изгубљен јер, промислом Божијим, све што је духовно није подложно пропадању. Игуман Теофил је додао да је икона Пресвете Богородице Тројеручице посебан благослов и да је данашњи празник изузетно важан за све православце. „Као и сваке године, данас прослављамо дан иконе Пресвете Богородице Тројеручице, наше највеће националне светиње, иконе која је благослов Свете царске ларве манастира Хиландар манастиру Осовици, али и оне оригиналне која се налази у манастиру Хиландар, али и сваке друге иконе Пресвете Богородице Тројеручице која је у сваком српском православном дому и заиста је та икона посебан благослов прво Светом Сави, а потом и целој светосавској цркви. Посебно смо благодарни Богу што нам је дао да икона буде дар Свете царске лавре манастира Хиландар нашем манастиру и што и ми овде можемо да се молимо ПРесветој Богородици за изобиље небеских и земаљских благослова, за здравље, спасесње и оно што је неопходно да би дошли до живота вечног.“

„Ја себе видим као грађанина Хамбурга. Али, када је вера у питању, себе налазим у Српској православној цркви", каже Радослав Тишма који у Хамбургу живи већ 34 године. Дошао је СФР Југославије. „Његова" црква, Српска православна црква (СПЦ) у Њемачкој, недавно је у Хамбургу свечано отворила храм посвећен Светом Архангелу Михаилу уз српског патријарха Порфирија. Црква у Хамбургу примјер је све веће присутности православне вјере у Њемачкој. Тамошња парохија је купила зграду 2001. године.Убрзо након тога почело је реновирање. 
„Од тада нам долази све више људи који су овде нашли свој духовни дом", рекао је 59-годишњи Тишма за ДW који је дуго био предсједник црквеног одбора. У Њемачкој се већ годинама смањује број католика и протестаната, док је број православних хришћана у порасту. Српска Православна Црква у Немачкој броји више стотина хиљада вјерника.
Тишма истиче да поред породица које су последњих година из Србије дошле у Хамбург, има много верника који су одавно интегрисани у немачко друштво. То су инжењери, лекари, пословни људи... Последњих година, хамбуршка парохија је добила и млађе чланове који су прешли из других цркава. Сам Тишма, који је ваздухопловни инжењер, већ дуго има немачки пасош.
Јачање српске православне заједнице у Хамбургу није усамљен случај. У сјенци кризе у којој се налазе католичка и евангелистичка црква у Њемачкој, православне цркве значајно јачају. Католичка црква је 2023.године изгубила више од 591.000 вјерника због иступања из цркве или смрти. Сада броји око 20,3 милиона чланова. За само годину дана евангелистичка црква је изгубила око 560.000 чланова и сада броји 18,5 милиона чланова. То значи да око 47,5 одсто Ниејемаца још увијек припада једној од две „велике цркве". Послије поновног уједињења Њемачке 1991. године то је било више од 70 процената. Црквени представници се муче да нађу објашњење за одлазак вјерника, али ријетко се говори да се број православних хришћана у Њемачкој годинама значајно повећава. За разлику од католика и протестаната, који своје чланство прецизно евидентирају због законске регулативе, за православне цркве постоје само процјене.
Један мали број православних хришћана је вијековима живео у Њемачкој. Но, њихов број се значајно повећао од 1960. досељавањем, такозваних „гастарбајтера" из Грчке, Југославије и других земаља.
Емануел Сфијаткос
Грчки православни викарни епископ Емануел Сфијаткос (47), из парохије у Берлину, који представља ОБКД у контактима са немачком владом, чак говори о најмање „четири милиона православних вјерника у Њемачкој". Важно му је да истакне да они не припадају некој од православних цркава, вец́ „православној цркви" у цјелини. Свештеник Сфијаткос, родом из Дуизбурга, је оличење успона православне цркве „Ја сам представник трецће генерације моје породице у Њемачкој", каже он. Сада често крсти дјецу из породица трецће или четврте генерације.
„Православна вјера има невјероватан потенцијал у овој земљи. Не можете да игноришете оволики број вјерника. Не можете о њима ни да причате као о мањини. Ми више нисмо мањинска црква, а заправо више нисмо ни мигрантска црква. Ми смо ту", каже Сфиаткос. У Њемачкој постоји више од 600 православних заједница на различитим језицима.
Прије неколико деценија, Грци и Руси су чинили вецћину православних хришцћана у Њемачкој. Данас су, према ОБКД, румунски православни хришц́ани највецћа појединачна група са 900.000 чланова. Руси, Грци, Бугари и Срби имају по више од 400.000, неки скоро 500.000 чланова. Бројке би могле бити и веће: У Сјеверној Рајни-Вестфалији, Српска православна црква поднијела је захтјев за признање као јавноправна установа. То би јој донијело предности приликом прикупљања донација или односа са државним службама. У апликацији Срби говоре о најмање 750.000 чланова широм земље.
Хришцћани из Сирије и Ирака
А једна од цркава која је значајно порасла од доласка многих избјеглица је Сиријска православна цркве и Антиохијска патријаршија. Према сопственој процјени, у Њемачкој имају око 100.000 чланова. Извор: Дојче веле

Наша света ​црква, 26. јула,  прославља Сабор Св. Архангела Гаврила. По црквеном предању, први пут у години, овај празник се празнује на дан послије Благовијести Пресвете Богородице (8 априла; 26 марта по старом календару). а у јулу се празнује други пут. Сматра се да је повод за успостављање празника Сабор Светог Архангела Гаврила било освећење у 17. вијеку у Цариграду храма подигнутог у част овог Архангела Божијег. Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“)  је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о доласку Спаситеља.
Архангела Гаврила изабрао је Господ да би јавио Пресветој Дјеви Марији, а са Њом и свим људима, благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Зато, дан након празника Благовијести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника. 
По предању Цркве, свети арханђео је, такође, невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током цијелог њеног земаљског живота. Јавио се и свештенику Захарији, предсказавши му рођење Претече Господњег  -  Јована Крститеља. Такође, свети архангел се јавио у сну праведном Јосифу Обручнику, да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да упозори на Иродове планове, заповиједивши му да побјегне у Египат са Богомладенцем и Богородицом. Када се Господ, уочи распећа на крсту, молио у Гетсиманском врту док га није облио крвав зној, Архангел Гаврило Га је кријепио, по Предању. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом.

​Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. 
Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. 
Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до XIII века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. 
Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. 
Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.
Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.  („Житија Светих за јул“, Преподобни Јустин Ћелијски)

Православна црква 24. јула прославља Свету равноапостолну велику кнегињу Олгу,  прву владарку Русије која је примила хришћанство. Блажена Олга Кијевска (рус. Ольга Киевская), позната и као Олга Прекрасна и Света Јелена рођена је око 890. године у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако су били идолопоклоници, њени родитељи су васпитавали кћерку у честитости и разумности, те се Олга одликовала цјеломудреношћу и мудрошћу. 
Муж кнегиње Олге био је кијевски кнез Игор. Принцеза Олга је ступила на престо Кијева након што су њеног мужа убили Древљани. Владала је 17 година  - од 945. до 962. године као регент свом сину Свјатославу I Кијевском. На почетку своје владавине Олга се прославила као чврста, чак и сурова владарка. Велика кнегиња је крштена 957. године у престоници Византије, Цариграду. Отишла је тамо, повјеривши Кијев свом сину, који је до тада одрастао и могао да управља државом. У Цариграду, како се тада звао Константинопољ, крстили су је лично цар Константин VII Порфирогенит (који је постао кум) и цариградски патријарх Теофилакт. На крштењу је узела име Јелена, по првој хришћанској царици Јелени, мајци Константина Великог. Занимљиво, послије њеног крштења, кнежевски одред и цио народ остали су пагани. 
Спровела је снажну административну реформу, развила пореску шему, подстакла проповиједање Јеванђеља и подржала прве кијевске хришћане. Света Олга се упокојила 969. године и сахрањена по хришћанском обреду. Године 1007, након изградње цркве зване Десетак (јер је Владимир на њу дао десети део своје имовине) у Кијеву, њено тијело је пренесено у овај храм. Велика кнегиња је 1547. године канонизована за Свету равноапостолну. 
Иконографија Велике кнегиње Олге традиционална је за све равноапостолне светитеље. Равноапостолна Олга се најчешће приказује на иконама како стоји. У њеној десној руци је крст, симбол Христове проповиједи, а у лијевој руци је симболична слика храма. Друга начин изображавања Свете Олге је са равноапостолним кнезом Владимиром.

​Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошкиње. Најприје му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Тропар (глас 1): Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Свети Сисоје рођен је 367. године и умро 429. године нове ере. Био je сљедбеник Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. Након смрти свог великог учитеља св. Сисоје се настанио на пустињској гори, званој Антонијева.
Стотинама година приказан је у хагиографијама на гробу Александра Великог (356. - 323. п. н.е.) и енигма је и за класичну и за византијску археологију. Квалификовани научници покушавају да дешифрују симболику релевантних хагиографија, од којих прва датира из 14. вијека нове ере. Такође, можемо се запитати зашто је Свети Сисоје увијек приказан испред ове гробнице? Да ли је Свети Сисоје заиста пронашао гробницу Александра Великог негдје гдје је био монах? Да ли ова хагиографија приказује приказ стварног догађаја?
Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства - сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно.
Расправљало се о аутентичности приче и да ли је то приказ историјског догађаја. Александар Велики је сахрањен у Египту и мјесто његовог гроба није познато. Могао је бити отворен у Сисојево вријеме, а његове кости су могле бити изгубљене или расуте. Могуће је замислити да је прича истинита и да је Сисоје посјетио гробницу и ламентирао над њеном судбином.
Занимљиво је примијетити да се свети Сисоје назива „Велики.“ На фресци је једна личност коју називамо „Велики“ приказан у тијелу, а други, у историји познат као Александар „Велики“ приказан је као костур. Богатства која је Александар Велики гомилао док је био жив су богатства свијета. Богатство и моћ човјек не може понијети са собом у вјечни  живот. Свети Сисоје Велики је, међутим, своје богатство сакупљао у молитвама, крепосном животу и љубави према Богу. Ово благо нас чека у вјечном животу.
Сотирис Атанаселис, професор токсикологије на Медицинском факултету Универзитета у Атини, говорио је о светом Сисоју. Конкретно, у свом писму под насловом „Гроб Александра Великог у хришћанској хагиографији“, професор пише: „Имао сам прилику да много пута посјетим цркву Успења Пресвете Богородице у селу Кукули на Епиру. Када сам први пут посјетио ову цркву и видио невјероватну хагиографију, задивила ме је фреска-хагиографија Светог Сисоја на отвореној гробници Александра Великог који запањен тугује због пролазности славе и сузно узвикује:
„Гледам те, гробе, е, плаши ме поглед на тебе, | И од срца отиснуту сузу лијем, | Пада ми на ум дуг који сви треба да плате: | Како да пређем, авај, такву границу? | Ах, ах, смрти, ко те може избећи?“ 
Ученици Светог Сисоја, за које се сматра да су први приказали релевантну сцену, то описују на сљедећи начин: „Велики Сисоје у гробу славног краља Грка Александра, преплашен је и изражава своју тугу због краткотрајне славе па плаче“'
„Међутим, поуздано је утврђено да аутор овог текста није свети Сисоје, већ непозната личност истог имена. Дакле, представа туговања Светог Сисоја над гробом, као ликовна интерпретација једног поетског текста, заснована је на неоснованом поистовећивању његовог аутора са тим ранохришћанским пустињаком. Како је претпостављено, томе је узрок могла да буде околност да је епизода разговора са покојником карактеристична за поједина особена дела анахоретске литературе“… (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“)
„Пјесми која јој је послужила као текстуални предложак представе монах се обраћа гробу, а не покојнику“..
„По свему судећи, идеатори иконографске теме поистоветили су неперсонализованог покојника са славним античким освајачем ослањајући се на вишевековну традицију везивања потоњег за теме пролазности и таштине.  Мотив за „преименовање“ мртвог анонима у Александра Великог могао је бити пронађен и у тзв. Изрекама филозофа над Александровим гробом. Те кратке сентенце, сачуване у раним арапским и сиријским верзијама, али и у грчком преводу у једном рукопису из XVII/XVIII века, веома су занимљиви сведени литерарни коментари личности, биографије и судбине Александра Великог из сентименталне морализаторско-дидактичке перспективе обележене идејом vanitas-а“ (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“)
Милош Живковић (Византолошки институт САНУ, Београд) у чланку под називом „СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ.ЈЕДНА МОНАШКА ТЕМА ПОСТВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ И ЊЕНИ ПРИМЕРИ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ XVII ВЕКА“ такође пише: “Из многобројних писаних извора сазнајемо да су, поједностављено речено, онако како на фрескама ава Сисоје гледа Александров гроб, многи православни подвижници посматрали сопствени, припремљен још за живота. Тако се у житију једног од утемељитеља пустињачког монаштва, Светог Антонија Великог, саопштава да је он једно време проводио у гробници борећи се са демонима. И збирке прича о његовим следбеницима – Apophthegmata Patrum – обилују упечатљивим изрекама пустињака и описима њихових подвига који се односе на сталну заокупљеност смрћу. То је подразумевало и пребивање у сопственом гробу или још активнији, а за наше истраживање занимљивији вид контемплације – плач над својим унапред припремљеним посмртним почивалиштем.  Зарад поређења са ликовном представом која је предмет наше пажње, вреди нарочито скренути пажњу на једну сликовиту и потресну поуку аве Евагрија: „Када седиш у својој келији сабери свој ум. Сети се дана смрти: види тада умирање тела (курзив М. Ж), замисли несрећу, осети бол, осуди таштину света, да би могао заувек да будеш пред тиховањем и да не онемоћаш.“ Сличним мислима прожете су VI и VII поука Лествице Јована Лествичника, посвећене сећању на смрт и дару плача.
Различити прикази светог Сисоја у хагиографији
Његови први прикази, у 16. вијеку, представљају га као уваженог старца. Свети Сисоје је увијек приказан поред гроба Александра Великог, размишљајући о бесмислу живота и неизбјежности смрти. Али зашто Александар Велики, а не неко други? Треба напоменути да су сличне хагиографије као она из Кукулија пронађене у Великој лаври и манастиру Ксиропотамос на Светој Гори, манастиру Варлаам у Метеорима (1566) и манастиру Мегисти у Кастелоризу. Сличне хагиографије могу се наћи у црквама Касторије. Године 1552. насликана је фреска у параклису Светог Јована Богослова у Манастиру Богородице Мавриотисе у Касторији, гдје су, изузетно, приказана три скелета у гробу.  Такође,  у капели Светог Јована Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса (1552.), у светом Николају Богослову (1662.) и у цркви Јована Претече у округу Апозари ( 1727). Сличан приказ постоји у манастиру Светих Архангела у Милијима, Пилион (1774). Представу Сисојевог ламента налазимо и у у Калабаки код Метеора (1573). У том храму је, као и у Великој Лаври, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог насликана у близини петраркијанске сцене Тријумфа смрти. Свему овоме треба додати и релативно каснији приказ Успења Богородице у Кукулију, Загори (1788). Од посебног значаја је хагиографија Светог Јоаникија Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса у којој је Свети Сисоје приказан испред отворене гробнице гдје су, заједно са костуром Александра Великог, приказана још два костура.
Према једној верзији, ово показује постхумну једнакост краљева и не-краљева. Али да ли овај приказ указује на сахрану Александра Великог у заједничкој гробници? Оно што хагиографију Кукулија чини другачијом (и јединственом у односу на остале хагиографије) је то што се на глави скелета Александра Великог налази златна круна.
Једна од изразито особених поствизантијских иконографских тема –представа ламента eгипатског аве Сисоја над гробом Александра Македонског – насликана је и у неколико српских храмова током прве половине XVII вијека. Судећи по описима истраживача, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог била је приказана и у Цркви Благовештења у селу Јекси код Ријеке Црнојевића, као и у Цркви Успења Богородице манастирa Режевићa у Паштровићима, на слоју живописа датованом у последње године треће деценије XVII века. Још један пример потиче из црногорског приморја. Реч је о фресци у Цркви  Успења Богородичиног манастира Подмаина (Подострога) код Будве, осликаној убрзо после изградње 1630. године.Та композиција, тек недавно препозната. Иста иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства Храма Светог Николе овчарско-кабларског Манастира Никоља.
Најстарија сачувана представа на Атону настала је 1546. године када ју је у припрати Манастира Ставрониките насликао Теофан Крићанин, најистакнутији протагониста замашне умјетничке обнове Свете Горе у XVI вијеку. У најстарије фреске Светог Сисоја над отвореним гробом спада и она у трпезарији Велике Лавре, остварење истог мајстора из треће четвртине XVI вијека.
У XVII вијеку, када су настали и oписани српски примјери, грчки зографи проносе представу ламента Светог Сисоја широм Балкана. Они су је, на примјер, 1606/07. године насликали у Слимничком манастиру, на подручју  Охридске архиепископије,  као и у неколико цркава у данашњој Бугарској –Храму Светог Спаса у Несебру (1608/09),припрати Цркве Рођења Христовог у Арбанасима (1638), те у Храму Светог Атанасија (1667, сл. 5) и Манастиру Успења Богородице у истом месту (1684–1692).

Секретар филипинско-вијетнамске епархије јеромонах Корнелије (Молев) посјетио је, 16. јула 2024. године, храм у изградњи посвећен Св. апостолу Томи у Кинабалану. Ово је објављено на сајту филипинско-вијетнамске епархије.
„Отац Корнелије је провјерио квалитет изведених радова, а такође је дао упутства о примјени сложених конструктивних елемената који нису традиционални за Филипине“, наводи се у саопштењу. Изградња храма Св. апостола Томе почела је 2020. године. Пројекат је развио архитектонски одсјек Ханти-Мансијске митрополије посебно за услове Филипина, које карактерише висока сеизмичка активност и влажност. Према пројекту, храм мора да издржи земљотрес јачине 9 степени. Због тога су грађевинари прије почетка радова ојачали тло и поставили темељ на бетонске шипове. Припрема вјеронаука.нет на основу писања gorthodox.com

Хор СПД “Јединство” из Бања Луке наступиo је синоћ, 16. јула.2024. у испуњном Храму Св. Благовјештења у Дубровнику са богатим програмом, на коме су се нашле складбе композитора: Ст. Мокрањца, В. Милосављевића, Н. Савића, А. Косолапова, Д. Бортњанског, Ј. Маринковића, А. Архангелског…На концерту духовне музике солисти су били: Ана Марковић – сопран, Анабела Граховац – алт и Алекса Благојевић – бас. Диригент хора  je Немања Савић. Све присутне у храму и госте из Бања Луке поздравио је и пожелио им добродошлицу парох дубровачки протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић, упутивши ријечи захвалности свима, јер су упркос великим врућинама ипак пронашли воље и снаге да дођу и уприличе овај концерт.Из богате историје хора, који је ушао у своју 131. годину постојања, уз кратка прекидања током несретних ратова, као најновија достигнућа у свом дијеловању хор је недавно у Братислави у Словачкој на такмичењима освојио чак три златне награде. Као плод добре и вишегодишње сарадње Црквене општине дубровачке са СПД “Јединство” дошли су после Братиславе да са дубровачком публиком подијеле радост и плодове свог рада. Извор: Епархија ЗхИП