Птица ној се помиње у Старом завету на више места, скоро увек у негативном смислу. У Плачу Јеремијином користи се формулација „немилостив као ној у пустињи“. Јов каже да ној снесе и остави јаја да их прах греје, не брине за њих и према птићима је немилостив, јер му Бог није уделио мудрост и разум. Каснија хришћанска традиција више је благонаклона према ноју. Главни извор је "Физиолог", спис који систематизује и кодификује античка знања о природи тумачећи их истовремено у хришћанском алегоријском кључу. Написан је на грчком, вероватно у Александрији између 2. и 4. века нове ере и рано је преведен на латински, етиопски,  јерменски и арапски. Различити сачувани преводи и преписи "Физиолога" нуде више прича о ноју. У једној од најраспрострањенијих верзија се каже да када дође време да снесе јаја, ова птица подиже свој поглед ка небу да види да ли се звезда звана Виргилија појавила. Кад види звезду женка ноја зна да јој је време и копа рупу у пустињском тлу у коју полаже јаја и покрива их песком. Међутим, када једном напусти то место, она га одмах заборави и не враћа се јајима, јер је ова птица по природи заборавна. Топлота песка помаже да се нојићи излегну као да је мајка на њима лежала. Поука даље каже да ако ној зна своје време и подиже очи к небу и оставља младе, колико је још важније за нас да знамо наше време, да заборавимо земаљске ствари и потражимо небеске и у њих упремо очи нашег срца. Јер је Господ рекао „Ко љуби оца или мајку више него мене, није ме достојан, или сина или кћер...“ (Мат. 10, 37), као и „хајде за мном и остави да мртви укопавају своје мртве“ (Мат. 8, 22), а апостол Павле: „заборављам што је за мном и пружам се за оним што  је преда мном. Трчим према циљу за наградом на коју нас Бог у Христу Исусу горе позива“ (Филипљанима 3, 13–14). У једној верзији "Физиолога" срећемо широко распрострањено веровање да женка и мужјак ноја непрестано зуре у јаја и погледом их загревају. Ако се јаје макар и на тренутак испусти из вида, оно се поквари и не излегне се. „Управо из овог разлога, јаја се каче у црквама, да буду пример нама. Док стојимо у заједничкој молитви, ми усресређујемо наш поглед на Бога, који је избрисао наше грехе.“

Сличну верзију срећемо и у неким словенским примерцима Физиолога где се још додаје да ној тако постојано бди над  јајима да и кад спава једно око му је затворено, а друго будно. Када испусти јаје из вида, ђаво у њега дуне и поквари га. „Тога ради човече, увек мисли твоје да јесу о Господу и цркви, да ти враг нема шта приредити“. Сличну причу понавља спис о мистичком симболизму цркве „Драгоцени бисер“, који је крајем 13. века написао у Египту Јован (Youhanna) звани Ибн Саба син Абу-Закарије. Спис је врста теолошке и литургичке енциклопедије намењене за употребу у коптској цркви. У глави 55 „О лампама и нојевим јајима смештеним између њих“ се каже: „Између лампи су окачена нојева јаја, зато што нојеви, мужјаци и женке, имају особину да, за разлику од осталих птица, не леже на својим јајима кад желе да се излегу. Мужјаку и женки је довољно да их гледају током одређеног времена, све до тренутка излегања. Ако мужјак огладни или ожедни током свог бдења, он се огласи, а женка, која то разуме урође-ним инстинктом, обраћа пажњу на јаја тако што их не испушта из вида ни један једини минут. Исто тако женка, када огладни почне да крешти пре него што потражи храну, а мужјак, који је разумео, упире поглед на  јаја да би их чувао. Ако једно од њих престане да посматра јаја макар и на тренутак, она се покваре и уопште се не излегу, па је овим птицама ускраћен предмет жеље.

Онда се узима "покварено" јаје и окачи се у цркви, између лампи, тако да свако може да га види: не да би служило као украс, већ да би опоменуло оне који га виде да не одвајају свој дух од молитве јер би га то покварило, као што је нојево скретање погледа  узроковало да се јаја покваре (нагласила А. М.).

Сличну причу о непрекидној будности и бризи ноја за своја јаја, испричао је 80-их година 19. века Алфреду Батлеру један свештеник коптске цркве. Једна од основних функција нојевих јаја је њихова улога коју имају у фунерарном контексту. Читави „ројеви“ налазе се на кандилима у Цркви Светог гроба у Јерусалиму, Цркви Богородичиног гроба у Гетсиманији, али и Светој Катарини на Синају као и на гробовима посебно поштованих светитеља широм хришћанског света. Као одјек заједничке праксе ходочашћа Хришћана и Муслимана, поштовани и симболично звучни објекати попут нојевих јаја представљали су најпогодније донације које би различите врсте ходочасника могле приложити светилишту. Кроз ходочашћа и трговину ови објекти су посредовали између верских група, прелазили границе на начин који је текстовима и догми често немогућ.
Понављајући употребу у другим културним миљеима, одјеке фунерарне функције налазимо и у западној Европи, као што је то случај и са нојевим  јајетом приказаним на четрнаестовековној фресци изнад гроба Антониа деи Фисираге у цркви Сан Францесо у Лодију.
Као симбол Христове смрти и васкрсења, представа нојевог јајета добила је одговарајуће место и на сребрном реликвијару из цркве Св. Шимуна у Задру, где је приказано у лучном сегменту који уоквирује тренутак симболичког прилагања, одмах изнад ковчежића са светитељевим моштима. Поред поменуте функције у фунерарном контексту коју су нојева  јаја имала и у хришћанству и исламу, може се препознати још неколико основних функција које су ови предмети имали у сакралном простору. Оне нису јасно издиференциране већ се прожимају. Вотивно-заветна функција, на пример, са својим сотериолошко-есхатолошким карактером неодвојива је од фунерарне, али и од функције и симболике оног дела цркве или мобилијара за који се нојево јаје везује. Да су нојева јаја била чести вотивни дарови, сведоче сачувани натписи попут оног на окову јајета из Виртембершког земаљског музеја у Штутгарту које пружа детаљни извештај о томе ко га је и када донео из Јерусалима и ком га  је самостану приложио.
На керамичким јајима из Кутахије која су светим местима прилагали јерменски поклоници, често је исписано име дародавца и година.

Јаја касније, по свој прилици, нису набављана само у Јерусалиму, већ и преко устаљених трговачких рута којима је луксузна роба стизала са истока, па потенцијални приложници нису морали обавезно бити и поклоници. Такав је случај са јајетом са представама четворице јеванђелиста које је 1844. године манастиру Крушедол приложио кнез Милош Обреновић. Нојево јаје је увек маркер сакралног простора, истакнуто било на спољашњости, као што је то случај на крсту изнад прочеља цркве у Гондору у Етиопији, било у унутрашњости где је могло да буде окачено самостално или на неком светлећем телу. Нојево јаје на ланцу које виси са неког од лукова наоса или предолтарског простора визуелни је маркер одређеног дела црквеног ентеријера и истовремено место које „држи“ концентрацију верника и помаже му да истраје у молитви. Редови кандила са јајима у цркви Свете Катарине на Синају, окачена дуж главног брода цркве, усмеравају пажњу посетиоца према иконостасу и олтару, или су посебно груписана у неком делу који је требало посебно визуелно нагласити као што је то у Цркви Светог Гроба и сл. На сликама ренесансних мајстора из времена кватрочента нојево јаје које виси са свода апсиде означава представљени простор као религијски, као нпр. на Пали Монтефелтро Пјера дела Франческе или Sacra Converzatione Ђованија Белинија из Сан Закарије у Венецији. На једном кивоту из 18. века, обложеном седефом, из Музеја примењене уметности у Београду представљене су Благовести и четворица јеванђелистиста у одвојеним нишама са чијих сводова на ланцима висе јајолики предмети.

У исто време, нојева јаја на кандилима и другим светлећим телима, нераздвојива су од употребе светлости у сакралним објектима и њене симболике. У православној цркви светлост има дубоко филозофско-теолошко и мистично значење као и важну улогу у богослужењу и приликом вршења одређених обреда. Она трансформише архитектонски простор цркве у искуствени простор намењен верницима.

Византијска црквена архитектура мењала се у складу са литургијским захтевима – централизовани план, светлост из куполе и кандила дуж иконостаса усмеравају пажњу на двери олтара и простор непосредно испред њега, где свештенство обавља један део литургијских радњи.

Пламен било свеће или уљане лампе, опште је прихваћен као симбол вечне чистоте неба и светлости вере. Бројне конотације симболичке употребе светлосних извора, могу се, најшире гледано поделити у две групе: прва се везује са метафизичким концептом светлости и друга која светлећа тела види као симболе у типолошком смислу. Светлећа тела имају своју хијерархију и повезана су са одређеним деловима храма, иконама, гробовима итд. Неки манастирски типици дају се веома прецизна упутства о броју и величини свећа и кандила које треба упалити на одређене празнике, као и где ова светила треба да буду позиционирана у цркви у односу на иконе и различите делове црквеног простора.
Најстарије и најбогатије цркве су акумулирале колекције кандила, различитих облика и стилова која су повешана тако густо да је тешко уочити било какав образац у томе како висе. Симеон Солунски на кога се наслања већина каснијих литургичара, лепоту цркве пореди са лепотом стварања. Паникандило са свећама назива „лучезарном звездом“, а куполу небеским сводом. Окачена на 2,3 метра изнад пода, хорос, полијелеји и кандила слика су звезданог небеског свода, испод куполе са ликом вечног Свестворитеља и Сведржитеља. Хорос, на пример, обешен у централном, поткуполном простору храма, доминира просторним искуством наоса. Он стоји на врху светлoсне хијерархије храмовних светила, са својим раскошним осветљењем и широком круном на дугим ланцима. Он симболички представља звездану светлост неба и Небески Јерусалим. Конструктивно и идејно, он је главни носилац божанске светлости, тријумфална круна заувек окачена изнад литургијске сцене. Хоросу се придружују десетине других висећих светила, свећњака и кандила чија светлост лебди у истом плану, непосредно изнад глава верника. Византијски аутори тумачили су хришћански храм као реплику неба на земљи. Космолошка симболика цркве кроз типологију небеске и земаљске куполе, сагледава и симболизам звезда, нарочито код сиријских аутора – звезде су лампе које носе анђели који су становници небеске куполе (lampodophores).

Улогу нојевог јајета неопходно је сагледати у складу са оваквом целестијалном симболиком. Хорос/полијелеј који се спушта од куполе симбол је Небеског Јерусалима који „силази са неба од Бога“ из апокалиптичне визије светог Јована. На њему окачена јаја представљају бисере који су капије светог Града. Нојево јаје окачено за јабуку полијелеја представља звезду Виргилију (Плеиду) која се појављује на звезданом небеском своду, у коју треба да упиремо поглед попут ноја, да бисмо „знали своје време“, окренули своје срце од земаљских ствари и упрли га према обећаном блаженству Небеског Јерусалима које нам  је Господ Исус Христос својим васкрсењем омогућио. Јаје – звезда је ту и да нас подсети да ћемо пропасти попут поквареног јајета ако нисмо истрајни у вери и ако одвратимо поглед од молитве.

Најстарији сачувани примерци нојевих јаја у Србији су из средине 18. века, али се помени срећу и раније у путничким забелешкама и пописима манастирске имовине. За човека 18. века са балканских простора ној је био више митолошка но стварна птица, а његово јаје представљало је раритетни и куриозитетни предмет који је истовремено и носилац снажне симболичко-теолошке поруке. Нојева јаја куповали су поклоници у Јерусалиму као вредне меморабилије и прилагали их по повратку  угледним манастирима. Могуће да су их цркве и манастири наручивали од ходочасника.
Излагано је искључиво у јавном простору храма, на истакнутом месту у централном делу наоса, окачено на полијелеј, свакодневно пред очима верника, што је додатно истицало чин приложништва и обављен хаџилук. У манастиру Пиви, на шеснаестовековном интарзираном хоросу, било је окачено 8 окованих нојевих јаја. Има основа за претпоставку да су их са собом доносили јерусалимски калуђери цркве Св. Гроба који су у крајеве насељене српским становништвом долазили у прошњу и поклањали их нарочито великим приложницима. Пракса сакупљања милостиње али и давања прилога за Јерусалимску патријаршију има код Срба дугу традицију. Јерусалимски патријарх Доситеј још 1640. године позива будимске Србе да дају милостињу за цркву Светог гроба. На обавезу давања милостиње Светом гробу, грађанство су у Карловачкој митрополији често подсећали архијереји. Патријарх Арсеније III Чарнојевић пише 1705. године из Будима  у Београд да се јерусалимском протосинђелу треба дати милостиња за цркву Светог гроба, свако према свом угледу и побожности, као и да се при прикупљању прилога у црквама, кутија Светог гроба нуди пре осталих.

Јерусалимска патријаршија имала је у Карловачкој митрополији метохе у Новом Саду, Сремским Карловцима и Будиму. У метосима је живело неколико калуђера који су сакупљали прилоге и често проповедали о Јерусалиму и другим светим местима. Они су, такође, били главни извор информација за оне који су се спремали на поклоничко путовање. Желећи да стану на пут пракси остављања имовине манастирима у Османском царству прихваћене међу богатијим грађанством и високим свештенством, државне власти су првенствено из финансијских разлога, забраниле страним монасима боравак у градовима у Монархији.
О јерусалимским метосима у крајевима под турском влашћу нису сачувани подаци, али се помињу прикупљање прилога и посете, некада чак врло  угледних архијереја Јерусалимске патријаршије, имућнијим градским срединама.
У Кнежевини Србији у Милошево време сакупљала се милостиња за цркву Светог гроба и то на „високу молбу из Јерусалима“.У првим недељама свог ходочашћа у Јерусалим, почетком 18. века, Јеротеј Рачанин се са својим сапутницима зауставио у грчком месту Загора (Загорје) у Магнезији наспрам Свете Горе. Он одушевљено бележи да тамо постоји недавно саграђена црква посвећена Преображењу, велика и лепа са 3 олтара, 30 нојевих јаја, 95 сребрних и златних кандила.
Јеротеј нојева јаја помиње и касније по доласку у Свету Земљу. Описујући цркву Гроба Господњег истиче међу небројеним кандилима  у предолтарском простору форо (хорос) са 23 нојева јаја и исто толико кандила, а „на сваком јајету је икона“.
Изузетно су занимљиви и сусрети ходочасника са птицом нојем. Јеротеј га је сусрео у египатском граду Решиду, у делти Нила и у кратким цртама забележио своја запажања. „И ту видех птицу ноја. Големо. Једва дохватим руком по хрту. И миловах га. Ходају по чаршији и поред лађа, по буњишту. Купе штогод те се хране.“ Након првобитног одушевљења нојевим јајима у грчкој Загори, као и сусрета са птицом коју до тада није видео, Јеротеј изгледа прихвата чињеницу да у овом делу света они не представљају ништа чудесно и ретко, што се види из помена у цркви Светог гроба који су по природи више „статистички“ и без првобитног одушевљења. Нешто више од две деценије касније Јован Дамјановић из Будима описује ноја којег је видео  у јерменском манастиру Светог Јакова служећи се конвенционалним знањима и веровањима типичним за човека барокног времена: „И ту видех птицу ноја, која једе жезло и олово. И висока је колико магаре. Ноге јој као у магарета, шија и глава као у лабуда, реп као у ждрала.“
Помене нојевих јаја налазимо у пописима Београдске митрополије из 1733. године. У опису манастира Винче помињу се два цвета или полијелеја – један направљен од плеха са 9 свећа, други од туча са 5 свећа. Испод оба висе нојева јаја. У цркви Вазнесења Господњег у манастиру Рукумији митрополитски визитатори бележе један мали полијелеј са 4 свеће а испод њега виси велико „јајце ноево“. У цркви у Црној Бари,  једно јаје висило је испод ручаног полијелеја са дванаест свећа. У Опису фрушкогорских манастира из 1753 помиње се у Фенеку, у поткуполном простору „цвет од туча на нем 6 свјешча, под ним виси Ноево јајце, кандило од туча, 4 кандила сребрна“; у Шишатовцу (нејасно да ли у певницама или поткуполном простору) су „2 цвјета од туча с по 12 свешч и по  једно ноево јаје“; у припрати Прибине Главе, „ 2 јајца ноева“, одложена су са другим стварима; у манастиру Ново Хопову, поново у припрати, наилази се на „Цвјет от туча, на нем 12 свјешчи, у притвору такожде 8  јајца ноевих на кандила и цвјетови“; у Великој Ремети, у наосу, „цвјет от туча са 6 свјешча, на нем 2 јајца ноева висјат“; у Гргетегу, пред темплом „цвјет поголем са от туча с 12 свејешчами, 3 јајца ноева“; у Раковцу пред кивотом „цвјет от туча от десне стране у пјевници са 9 свјешча, о нем висит ноево јајце, а от леве на нем 12 свјешча, и на нима висит нојева јајца, цвјет от стакла велики среди цркве висит“; и у Беочину пред олтаром „цвјет велики стаклен от 8 свјешчи, полиелеј от туча от 12 свјешча, јајце Ноево оковато сребром“. Из извештаја се види да су  у црквама и манастирима Београдске митрополије у време аустријске владавине 1718–1739. године, побројана само три нојева јаја. Да ли је разлог мали број ходочасника или опште тешко стање у којем су се цркве и манастири налазили, остаје отворено питање, тек, два нојева јаја нашла су се у манастиру Винчи, дому чудотворне Богородичине иконе, који  је и сам био ходочаснички центар. У малом и сиромашном манастиру Рукумија, велико „јајце ноево“ мора да је тадашњим верницима предста-вљало својеврсну атракцију. Двадесет година касније, у фрушкогорским манастирима наилазимо на чак 21 нојево јаје, што не чуди када се зна да су неки од ових манастира дуги низ година међу својом братијом неговали обичај одласка на поклоњење светим местима, као и да су ови важни духовни центри чували велики број драгоцености вотивно-заветног порекла. Из истог извештаја сазнајемо и корисне податке о месту на којем су се у храму налазила нојева јаја. Начешће их срећемо у поткуполном или предолтарском простору и певницама, али су могла бити окачена и  у припрати. У већини примера нојево јаје виси само испод цвета/полијелеја (Винча, Рукумија, Шишатовац, Раковац, Беочин), али је могло било и окружено кандилима (Фенек). Негде их је било окачено по 2 (Велика Ремета) или 3 (Гргетег) на полијелеју. У Хопову их срећемо и на полијелејима и на кандилима, док су у Привиној Глави похрањена у ормару са осталим стварима. Занимљиво је напоменути да се нојева јаја не помињу  у пописима имовине митрополијских дворова у истом периоду иако редовно срећемо продукте из Свете земље, свеће, платно, крстове, појасеве, реликвијаре, земљу, воду са Јордана, комадиће Христовог гроба и сл. У инвентару резиденције београдских митрополита налазимо разноразне куриозитете попут рога једнорога (девет шака дуг), морског пужа са алком сребрном, 24 пера од морског јежа, али не и нојева јаја.
По наредби Министарства наставе Независне државе Хрватске црквене драгоцености из фрушкогорских манастира су 1941. године пренете у Музеј умјетности и обрта у Загребу. За ту прилику формирана комисија констатовала је и један број нојевих јаја: у манастиру Хопово 3 јаја, у манастиру Крушедол 1 нојево јаје оковано златом,  у манастиру Раковац 1 јаје у ризници, у Великој Ремети 2 јаја од којих  једно оштећено, Сремски Карловци 1 нојево јаје од дрвета у ливеном и резаном оквиру од сребрног лима, из 18. века. По завршетку рата 1946. године нека јаја су враћена у Србију у Музеј Српске православне цркве. У том музеју данас су сачувана окована нојева јаја из Хопова и Рако-вца (са годином 1748), јаје из Велике Ремете, као и јаје у сребрном позлаћеном окову са представама четворице јеванђелиста које је 1844. манастиру Крушедол поклонио кнез Милош Обреновић за кандило на гробу кнегиње Љубице.
Изгледа да су током друге половине 19. века нојева јаја постала пуки декоративни елемент црквених ентеријера и полако пала у заборав. Путописци их више не помињу, као ни пописне комисије и слични документи. На усамљени помен наилазимо почетком 20. века код енглеске путнице Мери Дарам (Mary Durham) и то у веома негативном светлу. Приликом посете Пећкој патријаршији Дарамова помиње лустере на којима је велики број нојевих јаја, а цео утисак описује као „варварски“.
У 20. веку била су скоро у потпуности заборављена. Радозналим посетиоцима манастира Хиландара, где су се још могла видети на хоросу и кандилима, старији чланови братства приповедали су легенду о ноју и његовим јајима. На почетку 21. века, нојева јаја се на велика врата враћају, задобијајући све истакнутије место у ентеријерима бројних манастирских и парохијских цркава како у Србији, тако и у Грчкој одакле се углавном набављају. Њих налазимо на новим, али по средњевековним обрасцима израђеним хоросима (Милешева, Жича, Морача, црква Успења Богородичиног у Смедереву, Саборна црква у Крагујевцу, црква Покрова Пресвете Богородице у Крушевцу, „мала“ црква Светог Саве на Врачару, Старо Хопово...). У појединим случајевима јаје је закачено за јабуку или алку полијелеја (црква Грачаница у Требињу, црква Вазнесења Господњег у Петровцу на Млави), док је некада више јаја окачено директно на гране полијелеја (манастир Варлаам на Метеорима, молдавски манастир Сихла).
Популарности нојевих јаја је умногоме допринело њихово континуирано присуство на Светој Гори која као и у ранијим временима представља ауторитативни православни духовни центар – срећемо их на хоросима, полијелејима и кандилима манастира Ватопеда, Пантократора, Хиландара, Зографа итд.
Важно је додати да је захваљујући распрострањеном узгоју ове птице, данашња економска цена нојевог јајета неупоредиво приступачнија него у ранијим временима. Да би се набавила, више није неопходно путовати у Јерусалим. Могу се купити у продавницама црквених утвари у више грчких места и чак наручити преко интернета.