Владимир Легојда, предсједник Синодског одјељења за односе Цркве са друштвом и медијима, привремени вршилац дужности шефа прес службе поглавара Руске православне цркве, саопштио је да је Патријарх Руске православне цркве у карантину због заразе вирусом корона. 
Патријарх Кирил се разболио од covid-19. Ово је саопштила прес служба Московске патријаршије. 
„У наредним данима отказују се сви заказани састанци и путовања Његове Светости Патријарха Кирила због ковид болести и изражених симптома потребно да мирује и буде у изолацији“, саопштио је, 30. септембра 2022. године, Владимир Легојда. 
Прес-секретар је додао да је стање Предстојатеља Руске православне цркве задовољавајуће.

Његово Блаженство Патријарх Даниол обиљежио је, у петак 30. септембра 2022. године,  15 година од устоличења  у трон румуских патријараха као шести првојерарх Румунске Православне Цркве. Наиме, он је устоличен 30. септембра 2007. године у Патријаршијској Саборној цркви у Букурешту.
Поводом овог значајног догађаја у животу Румунске Православне Цркве, Његово Блаженство началствовао је Божанственом Литургијом у Патријаршијској Саборној цркви у Букурешту. Услиједио је Te Deum који је одслужио митрополит Јосиф и који је у име Светог Синода упутио ријеч у којој је представио достигнућа Његовог  Блаженства Патријарха Данила током 15 година од његовог устоличења.
Патријарх Данило рођен је 22. јула 1951. у селу Добрешти у Тамишкој жупанији. Између 1974. и 1976. године полагао је докторске испите на Православном богословском институту у Букурешту под менторством чувеног професора Димитрија Станилоја. Докторско усавршавање наставио је на Протестантском богословском факултету у Страсбуру и на Универзитету у Фрајбургу/Брајзгау у Немачкој. Докторску тезу је одбранио 15. јуна 1979. године на Универзитету у Страсбуру на тему Réflexion et vie chrétiennes aujourd’hui. Essai sur le rapport entre la théologie et la spiritualité. Тему је одбранио под руководством чувених француских професора Жерара Зигвалда и Андре Беноа. Замонашио се 1987. године у манастиру Сихастрија у Њамецкој жупанији. Добио је име Данило од старца Клеопе Илије. За јерођакона је рукоположен 14. августа 1997. године, а за јеромонаха наредног дана. Године 1978. рукопроизведен је у протосинђела и постављен за Патријарховог саветника и директора Комисије за савремено богословље и екуменски дијалог. Исте године постаје доцент на Богословском институту у Букурешту. За викарног Епископа лугојског у Темишварској епархији хиротонисан је 4. марта 1990. године.  За Архиепископа Јашија изабран је 7. јуна 1990. године. За Патријарха румунског изабран је 12. септембра 2007. године. 

​Уочи Крстовдана се у Хиландару традиционално бере грожђе са лозе Светог Симеона, да би на сутрашњи празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.
Лоза Светог Симеона је и најстарија винова лоза на свету која плодове рађа више од осам векова.
Симеоновој лози се приписује чудотворна моћ. Много је сведочења да је бесплодним супружницима, који су чврсто веровали, даровала пород. Најпознатији такав случај збио се у 16. веку када је солунски паша, благодарећи овом грожђу, добио наследника. У знак захвалности, он је 1582. године поклонио Хиландару велико имање ван граница Свете Горе, звано Каково, с којег манастиру и данас пристижу највећи приноси. Чак је и свог сина послао да буде монах у Хиландару, али су га Хиландарци одговорили од тога видевши да му није мило.
Свакоме ко затражи, Хиландарци дају ово грожђе са упутством за употребу. Симеонову лозу Светогорци сматрају једним од своја три највећа чуда и верују да ће наступити крај времена када она буде увенула. Начин наручивања и упуство за употребу - https://goo.gl/7GAKeQ Извор: Фејсбук страница Пријатељи Манастира Хиландара

На Крстовдан, 27.9. у Друштву за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, са благословом координатора верске наставе оца Новице Благојевића, остварена је прва ствараоница из верске наставе у сарадњи са дефектологом Драгицом Ломовић, децом са посебним потребама из специјалног одељења и корисницима центра „Импулс“. У оквиру радионице представио сам им начин прослављања Крсне славе. Учесници у радионици су имали прилику да препознају, осете и доживе лепоту прослављања Крсне Славе. По завршетку презентације сви су узели учешће у окретању и ломљењу Славског колача. У остваривању овог прелепог, надахнутог догађаја помагали су и учествовали: Славица Јанковић, сарадник центра „Импулс“, Драгица Ломовић, дефектолог ОШ „Стеван Чоловић“, деца са посебним потребама, корисници центра „Импулс“, родитељи и пратиоци  деце и Станко Аћимовић, наставник верске наставе. 
Велику подршку нам је пружила директорка Основне школе „Стеван Чоловић“, Мира Бјекић, помоћник директора, Зорица Стојић, и други. Не могу да опишем данашњу радост речима.
Данас сам схватио речи Господа Исуса Христа: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети" (Мт 5, 8).
Види се на сликама!
Вероучитељ Станко Аћимовић

Српска православна црква добила је вечерас од римокатоличке цркве храм у Бечу, жупску цркву Ам Шепфверк посвећену Светом Фрањи Асишком. Заједничком молитвом римокатоличких и православних верника започела је свечана церемонија примопредаје цркве.Храм је лично предао бечки надбискуп кардинал Кристоф Шенборн владики аустријско-швајцарском Андреју. Свечаности су присуствовали митрополит дабробосански Хризостом, владика браничевски Игнатије, дизелдорфски и целе Немачке Григорије, брегалнички Марко.
Одлуку о предаји цркве донео је једногласно католички жупски савет и савет за управљање имовином у сагласности са руководством Бечке надбискупије. У време када је основана парохија 1982. године, у насељу Ам Шепфверк у 12. бечком округу је живело око 5.000 католика.
Парохија је пројектована као саставни део новог стамбеног комплекса, али је у последњих неколико деценија број католика пао на нешто мање од 1.000. Истовремено се повећао удео становника православне вероисповести, па је пренос жупске цркве која је грађена од 1979. до 1981. године на Српску православну цркву прихватљив и истовремено гарантује очување храма у виду хришћанске богомоље, закључено је одлуком о предаји храма. Цркву у Мајдлингу је Надбискупија продала Епархији за 200.000 евра, а поред храма добијен је плац од две и по хиљаде квадратних метара, са више од 1.000 квадрата на два нивоа, а ту спадају и три стана у суседној стамбеној згради. Црква се налази у стамбеној четврти у 12. бечком округу, у оквиру којег је стамбени комплекс са више од 70 улаза. У том стамбеном комплексу живи велики број наших грађана, међу њима и Саша Божиновић, који истиче да нова црква много значи Србима.
„Ова црква много значи Србима у овом делу града. До сада смо морали путовати у друге делове града да би ишли у цркву, сада смо је добили управо ту где смо сконцентрисани“, објаснио је он. Епископ Андреј казао је да су верници СПЦ одушевљени новим храмом и оценио да захваљујући "добром васпитању наших предака" у Бечу расте број православних верника. „У Бечу се уочава солидно веровање код нашег народа и није случајност што су наше цркве препуне, па није ни чудо што смо молили сестринску католичку цркву да нам уступи још један храм“, рекао је владика Андреј. Надбискуп бечки кардинал Сшенборн рекао је да му је жеља да цркве остану цркве.
„Срећни смо што ће ова црква остати божји храм. Имамо истог Бога, истог Исуса, и у најважнијим питањима вере смо јединствени. Имамо историју која нас дели, али она је прошлост. Данас имамо одличан однос једни према другима“, објаснио је он.
Кардинал Шенборн је истакао да се он залаже да се цркве не продају у друге сврхе, већ да остану цркве. „Већ смо једном предали цркву СПЦ, цркву Нојлехернфелд. То није било лако, јер су се неки верници противнили, али смо то спровели. Сада тамо имамо пуну цркву у којој се људи моле. Зар то није прелепо“, казао је он. Ово није први пут да бечка надбискупија предаје једну од својих цркава због смањења броја сопствених верника Српској православној цркви. Тако је црква Нојлерхенфелд поклоњена Српској православној цркви у мају 2014. године и од тада је храм Рођења пресвете Богородице, у који долази велики број верника. Извор: Танјуг

У Италији на парламентарним изборима води десничарска партија Браћа Италије (Fratelli d'Italia) са слоганом „Бог, земља и породица“ Ђорђе Мелони. У Италији је 25. септембра 2022. изабран нови парламент. Пребројавање гласова се наставља, према прелиминарним подацима, партија Браћа Италије Ђорђе Мелони добила је већину, више од 26 одсто гласова. Предизборна кампања лидера странке Ђорђе Мелони одржана је под слоганом „Ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка и то ми нико неће одузети”.
Ђорђа Мелони је, још у марту 2019. године, на Свјетском конгресу породица у Верони оштро се заложила за очување конзервативних породичних вриједности. 
„Зашто је породица за њих непријатељ? Зашто их она плаши? На сва ова питања постоји једноставан одговор. Јер то је оно што нас чини нашом суштином. Јер ово је наш идентитет. Јер све што чини нашу суштину сада је непријатељем проглашено од оних који желе да нам га одузму и једноставно претворе у идеалне робове потрошача. Зато су погодили наш национални, вјерски, родни, породични идентитет“, рекла је Мелони. Касније, у новембру 2019, године Мелони је говорила на митингу у Риму са тезама о заштити вјере, земље и породице.
„Ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка и то нико не може да ми одузме“, рекла је она у свом говору. Мелонини текстови су постављени на техно музику и постављени на Јутјуб. Као резултат тога, видео са Ђорђом Мелони добио је више од 12 милиона прегледа, постао хит и својеврсни видео у знак подршке њој као будућој премијерки Италије. Политички аналитичари партију Ђорђе Мелони приписују ултрадесном крилу политичких снага. Њене присталице се надају да ће Италију видјети традиционалном, патриотском и католичком. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Амерички римејк филма „Чаробњак из Оза“ из 1939. године, снимљеног по истоименој књизи Френка Баума из 1900. године, добиће ЛГБТ ликове. Редитељ Кенија Берис "поправља" дјечији филм о дјевојчици Дороти Гејл коју је торнадо однио у фантастичну земљу. Након почетног одушевљења чаробном земљом, Дороти ипак схвата да јој недостаје дом. Једини ко јој може помоћи да се врати кући је чаробњак из Оза.
САД се спремају за римејк филма "Чаробњак из Оза" (The Wizard of Oz) који ће добити ЛГБТ ликове, рекао је  редитељ Кенија Берис за магазин "Variety".
Према његовим ријечима, ово ће бити "свјеж поглед" на чувену причу о дјевојчици, коју је торнадо однио у фантастичну земљу Оз.
„Оригинал је био алегорија и одраз онога што је свијет био у то вријеме – са стварима попут Велике депресије“, објашњава Берис. „Сада ћемо окренути огледало тамо гдје смо сада и узети различите ликове из ЛГБТК заједнице, из различитих културних и социо-економских заједница, и испричати причу која одражава свијет.” Након цртаног филма "Пепа прасе" (који је у скорије вријеме укључио ЛГБТ ликове) ЛГБТ пропаганда полако наставља да се инфилтрира у остале цртане филмове.

Православна Црква 27. септембра празнује помен упокојења изузетног подвижника Божијег и учитеља Цркве – светог  Јована Златоустог, архиепископа цариградског (+ 407).  Свети Јован Златоусти се упокојио 14 (27) септембра 407. године, па на данашњи дан, 27. септембра, по новом календару, када би требао да се слави његов помен, међутим, због празника Воздвижења Животворног Крста, прослављање помена светитеља традиционално се одгађа за 13. (26. новембар). Један од тројице јерараха  (уз  Василија Великог  и  Григорија Богослова ) рођен је око 347. године у Антиохији, у породици војсковође. Његов отац,  Секунд, умро је убрзо након рођења његовог сина, а његова мајка,  Антуса, оставила је удовицу са 20 година, никада се није поново удала, посветивши свој живот образовању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светитељ добио је одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, замонашио се, што је назвао „правом философијом“. Већ тих година свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „Шест књига о свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“. 
Године 386. Свети Јован је рукоположен за презвитера од епископа Антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и држање проповиједи, које су убрзо показале његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно са великим мноштвом људи. У исто вријеме, Свети Јован је био заузет писањем вјерских дјела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде постављен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира, архиепископа  Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповиједао, пошто је почео да се бави архипастирским бригама, а пре свега се заузео за духовно усавршавање свештеника и организовање богослужења. Поред тога, светитељ се бавио дјелима милосрђа – о свом трошку одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере. Говорећи против распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суду, свргнут, па чак и осуђен на смрт, коју је, међутим, цар замијенио изгнанством. Вјерници су хтели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, добровољно се потчинио свим одлукама. Када је светитељ био протјеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена, Евдоксија је тражила повратак архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, у марту 404. поново је протјеран из града. Убрзо након тога, Света Софија и Сенат су изгорели у пожару.
Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, заспао је у Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола. Због својих бројних писаних дјела, као и изванредних бесједа, Свети Јован је добио надимак Златоусти. 
Његова најпознатија дјела су:

• Против непријатеља монашког живота
• Упоређење цара и монаха
• Теодору палом, у две књиге
• Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
• Ο свештенству у шест књига
• Ο девичанству
• Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
• Егзегетске омилије на Свето Писмо
• Против аномијаца, у 12 беседа
• Катихезе
• Ο статуама
• Ο Евтропију
• Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
• 245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Међу највећим хиландарским светињама у олтару католикона, испод Часне трпезе похрањени су дијелови Часног крста на којем је распет Исус Христос. Сложени су облику крста (30x17cm), опточени златом, полудрагим камењем и бисерима и смештени у сребрни ковчежић новије израде
Манастирско предање и писани извори говоре да је хиландарски Часни крст никејски цар Јован III Ватец поклонио првом српском архиепископу Сави, који је затим реликвију даровао српском манастиру на Атону у другој половини 1229. године. О томе сведочи стара дрвена ставротека из XIII века у којој је Часни крст донет из Мале Азије или је у њу био смештен убрзо по приспећу у манастир.
До средине XVIII века хиландарски Часни крст био је у једном комаду након чега је братство одлучило да од њега направи два мања крста (на светлописима). 
Извор: фејсбук страница Пријатељи манастира Хиландара/ Светлописао монах Милутин Хиландарац

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег-Крстовдан- празник је који Православна Црква прославља 27. (14) септембра. На данашњи дан сјећамо се два догађаја: 1) како је 326. године у Јерусалиму чудесно пронађен Крст на којем је разапет Исус Христос и 2)  и његов повратак из Персије у Јерусалим. Опис догађаја Воздвижења Крста Господњег (IV вијек), налазимо код неких хришћанских историчара, на примјер, Јевсевија и Теодорита. Цар Константин Велики је 326. године одлучио да по сваку цијену пронађе изгубљену светињу, Крст Господњи. Заједно са својом мајком, царицом Јеленом, отишао је у поход на Свету земљу.
Одлучено је да се ископавања изврше у близини Голготе, пошто су Јевреји имали обичај да инструменте за погубљење закопају у близини мјеста извршења. И, заиста, у земљи су пронађена три крста, ексери и даска који су приковани преко главе распетог Спаситеља. Како предање каже, један болесник је дотакавши се једног од крстова оздравио. Тако су цар Константин и царица Јелена сазнали који је од крстова прави. Поклонили су се светињи, а онда је патријарх јерусалимски Макарије почео да је показује народу. Да би то учинио, стао је на подиј и подигао („воздвигао“) крст. Људи су се поклањали крсту и говорили: „Господе, помилуј!“.
У 7. вијеку, са сјећањем на проналажење Крста Господњег, повезано је још једно сјећање – о повратку Дрвета Животворног Крста Господњег из персијског ропства. Године 614. персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и опљачкао га. Поред осталог блага, однио је у Персију и Животворни Крст Господњи. Вратити га је било могуће тек 14 година касније. Тек 628. године цар Ираклије је побиједио Персијанце, помирио се са њима и вратио Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Како се даље развијала судбина светиње, историчари не знају са сигурношћу. Неко каже да је Крст био у Јерусалиму до 1245. године. Већ у 4. вијеку свети Кирило Јерусалимски је писао да су се честице Часног Крста прошириле по хришћанском свијету. Да се ​​честице Крста Господњег налазе не само у црквама и манастирима, већ и у домовима неких хришћана, свједочили су свети Григорије Ниски и Јован Златоусти. Сада дио Крста Господњег почива у кивоту у олтару грчке цркве Васкрсења у Јерусалиму.
Историја празника Воздвижења Часног Крста
Како предање каже, Крст Господњи пронађен је пред празник Васкрса, Светог Васкрсења Христовог. Зато се најприје Крстовдвижење славило на други дан Васкрса. 335. године у Јерусалиму је освећена црква Васкрсења Христовог. То се догодило 13. септембра. У част овога, празник Воздвижења помјерен је за 14. септембар (по старом календару; по новом – 27. септембар). Епископи који су дошли на освећење из цијелог Римског царства испричали су цијелом хришћанском свијету о новом празнику.

Његова светост патријарх српски Порфирије дао је данас крв у оквиру акције коју је Црква организовала у више храмова Архиепископије београдско-карловачке, с циљем обезбјеђивања залиха крви за потребе здравствених установа.
Акција је организована на иницијативу Црвеног крста Србије и Института за трансфузију крви Србије, а патријарх је истакао да није први пут да Црква подржава овакве благословене акције.
- Овом акцијом добровољног давања крви помажемо онима којима је она потребна како бисмо их подржали у њиховој борби за живот. Овакви подухвати у Цркви формирају људе љубави, па самим тим и солидарности, а солидарност према потребитима јесте један од темељних цивилизацијских вриједности хуманог друштва - написао је патријарх на Инстаграму.
Његова светост је позвао све људе који су у могућности да учествују у оваквим акцијама и на тај начин помогну својим ближњима.
- Нека Господ подари исцјељење душе и тијела нашој болесној браћи и сестрама којима је крв потребна, а љекарима и медицинском особљу које их лијечи благодат Духа Светога да их руководи у њиховом труду - поручио је патријарх Порфирије.

Шта је Хришћанство? Земљани судови /15. недеља по Духовима / 2 Кор 4,6-15   Мт 22, 35-46
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је хришћанство, браћо и сестре? Оно се може дефинисати на много начина. Јеванђеље говори много пута о томе, дајући разна објашњења шта је то. Данас имамо још један начин на који је оно дефинисано, за оне који слушају пажљиво. 
Апостол Павле каже:,, Јер Бог *који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.
То је прилично добар опис Јеванђеља управо овде. Господ Исус Христос омогућава нам да видимо славу Божју.
Он је живео као човек, омогућујући нашем телу да задобије познање Бога. Он који засија пре свих твари сад донесе светлост у наша срца. Али да би заиста имали ову светлост која се излива из наших срца, ми морамо схватити како да живимо, јер мисија Господа на земљи није само да нам омогући већ и да нас научи како. Да бисте решили некакав задатак, ви морате знати нешто о томе, али такође ви морате имати способност да га решите. Без способности и знања, ви не можете бити успешни. Господ нам је дао обе ове ствари.
Сад, апостол Павле наставља: ,, А ово благо имамо у *земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас“.​
Зар вам ово увек не представља неку загонетку- ваш живот, колико је Црква савршена, чиста, чиста Христова невеста, а опет некако ви, грешници, сте заједно у тој чистој невести? Како Господ озводи чудо за вас све време, али сигурно недељом кад учествујете у Светим тајнама- а ипак се не осећате у потпуности промењеним, не осећате се у потпуности топло од ватре која је у вама?
Зар то није загонетка? Требало би да буде за једног Хришћанина, али ми треба да схватимо део тог одговора: земљани судови.
Ако ми немамо борбу да постанемо праведни, онда бисмо ми постали горди, онда не бисмо ценили светост.
Највећи и најдаровитији твор који је икад постојао и који ће икад постојати постао је највећи ђаво. Господ жели да нас држи подаље од овог грозног стања, тако да смо ми земљани судови. Ми пуно грешимо. Ми доста тога заборављамо. Ми имамо пуно слабости. Желимо пуно тога да урадимо што не можемо. Полако, постајемо јачи и способни смо да учинимо више- али кад Господ одреди време, да ми не бисмо на било какав начин приписали заслугу себи.
Ми имамо Божје светло у себи. Ово светло није од нас; оно није дошло од нас! Оно је увек постојало; Оно је постојало пре свих створених ствари, и сад Господ борави у нама! Каква је то дивна привилегија бити Хришћанин! Али Хришћанин који осећа ову привилегију треба да у сваком моменту схвати да ниједна привилегија није од њега. Па кад згрешите, понизите се, сетите се да сте још слаби, а да сте без Бога голи.
,, Свачим смо угњетавани“, каже апостол Павле ,, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже“.
Ове речи плаше многе људе да постану прави Хришћани. Апостол Павле не говори само о својој апостолској служби; то је наша служба. Наша служба је да живимо као што је Исус Христос живео, да осећамо као што је Он осећао, да реагујемо на ствари као што је Он реаговао на њих. Гле, Он је стално умирао; Његова целокупна сврха да живи била је да би умро! Целокупан разлог због ког је Он дошао у овај свет, од момента кад је Он рођен, Његова сврха био је Јерусалим и да буде распет. 
И ми ћемо умрети, али немојмо бити морбидни у томе. То умирање не треба да нам донесе ништа друго до радости! То је умирање ствари које су свакако бескорисне, умирање нашег себичлука, умирање наших сагрешења, страсти, ствари које замрачују светлост. Хришћанин би требало радо да умре.
Зачас се нека особа осети слободнијом неко кад то долази од ње саме, умирући као да је то одрицање сопствених потреба у корист потреба других. Видимо примере овога у свакој култури, у сваком друштву, било хришћанин или не, где се ова врста алтруизма, давања себе другима, велича и сматра врхунцом људског напора. Господ је, такође,  највећи врхунац људског напора; највећи од највећег, јер је Он показао како се умире свакодневно, како умирати из минута у минут.
Он није имао ниједан грех да би умро и ниједну страст да би умро. Његова смрт је испуњена због нас, да нама омогући да умремо. Исто тако, Он није имао потребу да се крсти, али Он се крстио да би у нама пробудио жељу и потребу да будемо крштени.
Ми треба да живимо као хришћани. Живети као хришћанин значи бити као Христос, што значи ући у Његов ум, што значи умрети, што значи реаговати као што Он реагује.
Кад читате ве речи, да ли осећате да их исуњавате?
Да ли сте у невољи, а не очајавате?
Да ли у сееби носите умирање Господа Исуса?
Да ли се одричете себе и дајете другима?
Да ли покушавате да одбаците себичлук, похлепу, мисшљење само о себи?
Да ли прво мислите на друге?
Ако чините ове ствари, онда нисте далеко од Царства небеског. Чак и ако покушавате да то чинити (а не чините баш најбоље), али признајете да су ове ствари неопходне као што је и храна, или дисање неопходно, онда такође нисте далеко од Царства Небеског. Умирање сопствене воље је неопходност. Воља Господа Нашега је савршена. Ми не можемо видети ту вољу, ми је не можемо схватити ни разумети, без убијања неке наше воље.
Тако да морамо умрети да бисмо били прави хришћанни. То је једно место где се срећа јавља. Једина права срећа је кад осећамо, схватамо, доживљавамо нестворену Светлост у себи. Каква је то чудесна ствар! Ми, који смо земљани судови, држимо у себи нешто тако драгоцено! Ми морамо живети тако. Ми морамо живети тако да верујемо у то. Ми морамо штитити овај драгоцен товар који нам је Господ ставио у срце, свиме што кажемо и учинимо. Хришћанство је прелепо. Ми морамо осетити ову лепоту, ми морамо чувати ову лепоту. Он Који је створио небеса- Он који је био пре небеса- живи у нама, земљаним судовима какви смо ми, грешници какви смо ми, а опет нам помаже да будемо бољи. Мислим да не постоје боље вести.
Ја сигурно не желим да живим вечно, не на овој земљи, зато што земља пролази, а ова земља има пуно тога што је на њој погрешно. Господ нам даје могућност да имамо Њега заувек, само ако живимо онако како нам је Он показао да живимо. 
Већ сам вам то рекао. Верујем да је разлог због чега Црква воли свеце толико и зашто им се молимо и зашто стављамо њихове иконе на зид и зашто су они део нашег свакодневног живота јер оне одражавају Христа. А све што одражава Христа треба да нас фасцинира. Ми никад не треба да се уморимо гледајући те ствари. А њихов одраз Христа показује нам да је заиста могуће да будемо оно што нам је Он рекао да будемо.
Треба рећи једну ствар и веровати својим умом у њу, о да, Господ је дошао и Он је ради нас постао човек и омогућио нам живот вечни, омогућио нам да будемо свети. Једна је ствар рећи, а друга ствар је видети све свете који су то постигли, што значи да и ми то можемо. Ми постижемо то покушавајући да уђемо у Христов ум. Његов ум уопште није затворен за нас; он је веома отворен. Он жели од нас да знамо све.
Једини начин да нешто разумете је да то чините.
Живите као Хришћани. Кад имате невоље у животу, очитајте молитву Господњу. Не очајавајте. Кад имате неку тешкоћу, замолите Господа да вам помогне, То не значи да нећете имати тешкоће, не значи да нећете бити тужни. Не значи да некада нећете бити збуњени, као што апостол Павле каже. Не значи да се нећете осећати уморним, и усамљеним, и веома тужним. Све је то за људе, то се чак дешавало и у животу Господа нашега Исуса Христа. А како је Он живео? Како је Он реаговао кад се осећао уморним, усамљеним, или тужним? Живећи праведно сваког тренутка. Никада не губећи битку. Увек свакодневно умирући.
Па, браћо и сестре, ми треба да умремо. Хајде да се не плашимо смрти. Хајде да се не плашимо да одбацимо оно што је већ свакако гнојна рана. Хајде да одбацимо ове ствари, наше зло, сопствене жеље, сопствене жеље лагодности, бригу о наредном дану, и дану после тога, и дану после тога. Хајде само да живимо онако као је Исус Христос живео. Он ће нам омогућити да то остваримо. И ако умремо, онда ћемо знати какав ће крај бити. Апостол Павле каже: ,, Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама“ Господ ће нас подићи. Ако не живимо онако како нас је Он учио да живимо овде на земљи, онда, у последње дане, нећемо познати Њега и нећемо схватити Њега. Спасење није нека судска ствар, бити у Цркви не гарантује нам одлазак у Рај а не у пакао.
Бити са Христом- истински бити са Њим, схватити га- је живети као што је Он живео на земљи, и као што је Он показао кроз свете своје како се живи. Онда ћемо га схватити. Онда ће бити овај чудесан, да га тако назовемо, сусрет умова. Наш мали, слаб, сићушан ум, као кап воде у океану Божјег познања. Нека вас Бог благослови и помогне вам у свему. Амин. Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

У Рекавицама код Бањалуке обиљежено је 100 година Храма Успења Пресвете Богородице.
Храм и звоник су обновљени, а свечаности су присуствовали бројни вјерници. ​Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем поручио је окупљеним вјерницима да без цркве нисмо способни да се боримо са животним проблемима, преноси РТРС.

Како се приближава зима, молитвени домови и храмови у Шведској биће затворени или ће им се искључити гријање. Шведска је почела да затвара цркве због наглог поскупљења електричне енергије - до зиме ће храмови и молитвени домови или бити потпуно затворени или ће бити искључено гријање. Ово је изјавио Маркус Далберг, шеф одјељења за културно наслијеђе Лутеранске цркве Шведске. Само у августу цијена струје у земљи скочила је за 29 одсто. Далберг прецизира да се о таквим мјерама разговара у многим дијеловима земље, али посебно на југу, гдје су цијене енергената највише.
„Многи храмови се налазе у руралним градовима. У скупштинама са много зграда и ниском основом за чланарину, одговорност бриге о црквеним зградама постаје велики терет“, признао је он. Због тога, како се приближава оштра скандинавска зима, богомоље широм Шведске ће се затворити или искључити гријање. Инжењер Андреас Монсон сугерисао је да би до 150 од 540 цркава могло бити потпуно или дјелимично затворено ове зиме.
„Нема сумње да је гријање највећи трошак. Многе куће имају веома лошу топлотну изолацију. Епархија Лунд је много уложила у побољшање ефикасности зграда, али и даље говоримо о великим зградама које апсорбују топлоту“, рекао је он. Само у жупи Гетинге-Оскарстрем на југу округа Халанд три од седам храмова затвара или спушта гријање на 11 степени зими, преноси Шведски радио. Они који остану отворени снизиће температуру на 18 степени како би помогли парохији да састави крај с крајем. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Катакомбе Комодиле (Catacombe di Commodilla) из четвртог вијека од Рођења Христовог у римском округу Гарбатела биће поново отворене за јавност убрзо након што је Папска комисија за свету археологију Ватикана обновила њене фреске. Катакомбе, назване по римској матрони која је поклонила локацију, налазе се испод парка Parco di Villa Giovannipoli на мјесту које је некада било пут Via Ostiensis (важан пут у старом Риму), дуж Via delle Sette Chiese.
Подземни комплекс, некада каменолом пуцолане (пјесковити вулкански пепео-примједба прев.), заузима три нивоа. На овом мјесту налази се крипта са гробовима мученика Феликса и Адаукта, двојице браће свештеника за које се вјерује да су убијени током прогона хришћана за вријеме цара Диоклецијана око 303. године.
У подземној цркви налазе се фреске на којима је приказан Господ Исус Христос како предаје кључеве Светом Петру, као и прикази светих Павла, Феликса и Стефана. Ту је и занимљив графит натпис који датира из прве половине 9. вијека – Non dicere ille secrita a bboce – хибрид латинског и народног италијанског, што се преводи као „не изговарај тајне наглас“. Такође можете видјети и друге ходочасничке графите из различитих периода. Локација катакомбе откривена је у осамнаестом вијеку, а савремена истраживања почела су око 1900. године.
Сахрана је замијенила кремацију као примарни метод сахране за Римљане свих вјерских увјерења од другог века нове ере. Сачуван је древни обичај сахрањивања људских остатака ван светог периметра Рима, померијума. Римска традиција је дуж путева који су зрачили из града издвајала мјеста за гробнице и гробља на отвореном, а резултат овог обичаја је и настанак катакомби. Катакомбе Комодиле су једна од око 60 катакомби у околини Рима. Неке од њих су хришћанске, док су друге јеврејски или паганске и садрже посмртне остатке људи различитих вјера чак и у истој породичној гробници. Катакомбе Комодиле су необичне по томе што имају дубоке квадратне јаме са око 20 ниша које се налазе једна изнад друге у зидовима. То је оно што их издваја од других римских катакомби и вјероватно је резултат њихове велике потражње и ограничене доступности. У саопштењу Комисије није наведен тачан датум отварања катакомби за јавност, нити је било јасно да ли ће локалитет бити редовно доступан јавности или само повремено. Тренутно је отворено пет катакомби дневно. Друге су понекад отворене за јавност, док остале, укључујући Комодила, захтијевају посебну дозволу, која је теоретски могућа, али ју је тешко добити. Припремио сајт вјеронаука.нет

​Св. Јоаким бјеше син Варпафира, из кољена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Православни хришћани 21. септембра прослављају празник Рођења Пресвете Богородице Богородице. Ово је један од дванаест најпоштованијих празника у православној цркви. Рођење Богородице је први празник у црквеној новој години, која почиње 14. септембра по новом календару (1. септембра по старом календару).
Догађаји којих се Црква молитвено сјећа, на данашњи дан, нису описани на страницама Библије. Међутим, заједничко Предање Цркве, које се такође сматра дијелом Божанског Откривења, говори о рођењу Мајке Господа Исуса Христа. Ако говоримо о писаним изворима, онда се прича о рођењу Пречисте Богородице налази у Протојеванђељу по Јакову, које датира из 2. вијека. 
Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од побожних родитеља Јоакима и Ане. Јоаким је био из царске породице, Ана - из првосвештеничке. Дуго нису имали дјеце. Њихова безазленост изазвала је осуду међу онима око њих, јер су Јевреји сматрали дјецу благословом Божјим и надали су се, бар преко својих потомака, да ће ући у будуће Месијино Царство. Једном је праведни Јоаким ушао у јерусалимски храм да принесе жртву, али му првосвештеник то није допустио, истичући бездјетност као знак његове недостојности. Тугујући, , где је служила до своје пунолетности.. Током молитве обома се јавио анђео и рекао им: „Господ је услишио вашу молитву, затруднећете и родићете, а они ће говорити о вашем потомству по цијелом свијету“.
Сазнавши добре вијести, пар је пожурио у сусрет. Овај сусрет на вратима Јерусалима забиљежен је као засебна радња у иконографији. Убрзо је Ана зачела и родила дјевојчицу. Праведни родитељи су се завјетовали да ће дијете посветити Богу, а неколико година касније дали су Марију да служи у јерусалимском храму,  гдје је служила до своје пунољетности. Хришћани су почели да славе празник Рођења Богородице тек у 5. вијеку. Прве помене о њему читамо код цариградског патријарха Прокла (439-446) и у требнику (богослужбена књига) папе Геласија (492-426). О празнику пишу и свети Јован Златоусти, Епифан и блажени Августин. А у Палестини постоји предање да је света равноапостолна царица Јелена саградила храм у Јерусалиму у част Рођења Пресвете Богородице. У VI вијеку преподобни Роман Слаткопјевац написао је кондак за Рођење Богородице, али његов текст није сачуван до данас. Најстарије празнично појање  је тропар «Рождество Твоје, Богородице Дјево». Највјероватније је састављен од V до VII вијека. Осим тога, у савремену службу празника улазе, на примјер, химне светог Андреја Критског (VII вијек), преподобног Јована Дамаскина VIII вијек), цариградског патријарха Германа (VIII вијек). Препоручујемо: Онлајн квиз о Малој госпојини

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да не мисли да треба укидати веронауку и оценио да они који ниподаштавају црву не разумеју њену улогу у садашњем тренутку. Додао је и да ће се увек залагати да црква има свој глас.
"Немамо право и не мислим да треба да укидамо веронауку", рекао је Вучић, 19. септембра 2022. године, из Њујорка на питање како види захтјев Хелсиншког одбора да се укине веронаука у државним школама, и њихову тврдњу да је СПЦ нетолеранта и ексремно искључива и да не може и нема право да васпитава децу.
Председник је додао да исто тако треба погледати како изледају часови грађанског васпитања где постоји прича да су једино нормални канали "Шолакови" канали.
Председник је нагласио да сматра да СПЦ има историјску улогу и да захваљући њој данас народ живи и опстаје тамо где цкрва постоји.
"Тамо где нема српске државе српски народ опстаје само захваљујући СПЦ", рекао је председник и нагласио да се та чињеница види од Крке и Крупе, Дечана до Богоридице Љевишке на КиМ, свуда у Црној Гори, на сваком месту и свуда и у БиХ, РС па и у Чипуљићима, селу његовог оца.
Председник је навео да не мисли да црква нема право да изнесе став о нечему и додао да ће се напротив увек залагати да има право на став. 
"Да нема цкрве не бисмо опстали и они који ниподаштавају улогу СПЦ не разумеју њену улогу у садашњошти, њену историјску улогу, значај као националне институције", рекао је председник. Он је рекао да не мисим да је проблем у веронауци, већ у нечем другом, да су друштвене мреже део нашег црквеног естаблишмента одвели у десно, а да је монах Антоније, који се помиње, човек који је рашчињен, непријатељ и противник цркве. Извор: Политика.рс

Са благословом јерарха Албанске православне цркве митрополита елбасанског Антонија, чланови омладинског одјељења епархије посејтили су манастир Високи Дечани. Сврха поклоничког путовања била је да се православна албанска омладина упозна са највећим историјским светињама на Балкану, наводи orthodoxianewsagency.gr. 22. септембра 2022. године. Госте из Албаније поздравио је архимандрит Сава, настојатељ манастира Високи Дечани, који је након сусрета и обиласка манастира поменуо љубав у Христу која сједињује Цркву и промовише јединство хришћана.
„Живот хришћанина треба да буде испуњен молитвом и стрпљењем како бисмо превазишли своју себичност, као и послушност и служење другима. Морамо постићи циљ нашег живота, а то је сједињење са самим Богом“, рекао је он. Како је нагласио архимандрит Сава, заједница међу вјерницима се јача учешћем у тајни Свете Евхаристије, која нас чини дијелом једног Тијела Христовог. Потом су ходочасници отишли ​​у манастир Пећка патријаршија, древну резиденцију српских епископа и патријарха, а посјетили су и храмове града Призрена. 

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије служио је вечерње богослужење поводом 140 година од изградње Храма Рођења Пресвете Богородице у Обудовцу, највећег храма у Епархији зворничко-тузланској.
Владика Фотије рекао је након молитве да је ово велики јубилеј, те изразио задовољство што је црква препуна вјерника, међу којима има и много дјеце.
- Можете мислити како је било тешко подићи храм прије 140 година, када није било кранова ни дизалица, али је љубав народа побјеђивала. Уградили су себе да се ми имамо гдје окупљати. Ту је много труда, рада, зноја свештеника уложено заједно са народом који су га градили. Овај свети храм је преживео многе ратове, стамен, постојан. То је симбол постојаности нашега учења самога Христа Господа, његових апостола и његовог светог Јеванђеља - истакао је владика Фотије.

Епископ зворничко-тузлански је навео да је од свештеника сазнао да одавде људи слабије одлазе јер има економије.
- Економија је темељ, људи који воде државу треба да се побрину да Република Српска напредује и црква ће ту дати свој допринос изградњом нових објеката, храмова - рекао је владика Фотије.
Обудовачки свештеник Драган Тодоровић рекао је да Храм Рођења Пресвете Богородице опстаје и улази у трећи вијек.
- Он није остао стамен зато што је грађен од цигле, блокова и од чврстог материјала, него због јаке вјере људи. Они су то учинили из надљудских напора да овај храм утемеље, да направе здање које ће бити ванвременско, ван њиховог времена и живота њихових потомака - навео је свештеник Тодоровић, додајући да је црква у основи тробродна базилика, са припратом, наосом и тродијелним олтарским простором, кога сачињавају три апсиде на источној страни објекта. Према његовим ријечима, иконостас је рађен у периоду од 1937. до 1940. године, а представљене 22 иконе су рад академског сликара Романа Петровића. Свештеник је навео да се у цркви чува и 26 икона непознатог аутора, насталих прије 29. октобра 1858. године.Начелник општине Ђорђе Милићевић, који је генерални покровитељ обиљежавања јубилеја рекао је да овдје види духовно јединство српског народа.
- Велики јубилеј не само за општину Шамац, него и цијелу Посавину. Надам се да ће српски народ овдје славити још много јубилеја јединствен и свој на своме - рекао је Милићевић.
Становник Обудовца Илија Симић каже да је за њега Обудовац центар културе за овај дио Посавине.
- О значају цркве све је речено, а највеће од свега је што нас ова црква окупља, одржава и што смо ту вијековима захваљујући вјери, добрим људима и прегаоцима који су довозили камење да направе ову цркву која ако богда треба да траје још 1.000 година - рекао је Симић. У Обудовцу је одржана и свечана академија поводом овог јубилеја, на којој је Милица Дошковић говорила о историјату храма, а учестовала је и група Ива. ​| Аутор: СРНА

Патријарх Кирил је 17. септембра 2022. године, током посјете Нориљској епархији, посјетио рудник Скалисти у Нориљску, и разговарао са рударима на дубини од 2 км под земљом. Norilsk Nickel велико је рударско и металуршко предузеће које већ дуже вријеме успјешно вади никл и паладијум у региону Талнах на Краснојарској територији. У пратњи патријарха Руске православне цркве били су и руководилац послова Московске патријаршије митрополит воскресенски Дионисије и епископ нориљско-турухански Агатангел.
У току свог упознавања са рудником Скалисти, Предстојатељ Руске Цркве спустио се у супердубоко окно СКС-1 до ознаке од 1.928 м, преноси сајт Патриархиа.ру. Ту су рудари  поклонили умјетничку композицију „Рудник Скалисти", направљену од узорака стијена.
 - Сада, на дубини од 2 км, могу да осјетим на сопственој кожи да је веома тешко радити у оваквим условима. Желио бих да се захвалим власницима предузећа, руководиоцу предузећа што се много ради на побољшању услова рада, рекао је патријарх обраћајући се запосленима у предузећу.
Напомињући да је потребно даље развијати бригу о условима рада људи, он је рекао: „Када својим очима погледате у каквим условима људи раде, мислите да је наша земља далеко, далеко испред осталих.
Напомињући да се радни вијек рудара одвија у екстремним условима, када човјек „доживљава – можда и не схватајући – огроман стрес“, патријарх Кирил је истакао важност подршке родбине и пријатеља.
- И увијек се молим за породично благостање, јер је атмосфера у породици, када се неко од чланова породице бави овако тешком ствари, посебно на оваквим мјестима, неизоставан услов за добро. Али да би тако било, потребно је да сви чланови породице тога буду свјесни, – рекао је Његова Светост. Поред тога, патријарх Кирил позвао је власнике и руководиоце рударских предузећа у земљи да побољшају услове рада рудара, а тамо гдје су они на одговарајућем нивоу, да их даље развијају.
​По изласку на површину рудника, Његова Светост Патријарх Кирил обратио се представницима радних колектива. Као поклон руднику, Његова Светост Патријарх Кирил је дао икону Светог Спиридона Тримитунтског, а запосленима у предузећу иконе Христа Спаситеља са патријаршијским благословом и зборником својих бесједа. Припремио сајт вјеронаука.нет

Сахрану британске краљице Елизабете II и службу која је тим поводом одржана у Вестминстерској опатији, данас је у ТВ преносу уживо пратило на стотине милиона људи, а нашим гледаоцима је за око запао баш необичан детаљ. Камере које су снимале службу у Опатији, осим званица које су јој присуствовале, бележиле су и сву лепоту и раскош њене унутрашњости. У једном тренутку камера је прешла и преко православних икона. Откуд такав иконопис у цркви потпуно друге вјероисповијести? 
​Реч је потезу новијег датума, тачније с почетка 1990-их. Отад ову цркву красе и две иконе руског иконописца Сергеја Федорова.
Наиме, с леве и десне стране на стубовима могу се видети две велике православне иконе Спаситеља и Мајке Божје које су ту од 1994. године. Чињеница је да је Англиканска црква прилично блиска православној. Покојни принц Филип, супруг британске краљице, крштен је у православној вери, а његов син принц Чарлс, садашњи краљ, показује велико интересовање за православље и скоро сваке године проведе по месец дана у Хиландару. Извор: Курир

У Турској је хиљаде људи изашло на улице тражећи забрану ЛГБТ пропаганде и активности геј организација.
У Истанбулу је 18. септембра 2022. одржан највећи скуп против ЛГБТ пропаганде, на којем су демонстранти захтијевали од власти да донесу закон о забрани ЛГБТ организација и пропаганде нетрадиционалних односа, преноси middleeasteye.net. У највећем анти-ЛГБТ протесту посљедњих година, Великом породичном окупљању, хиљаде људи је марширало кроз Истанбул. Један од организатора акције Курсат Микан рекао је да је 150.000 турских држављана потписало петицију којом се позивају посланици да усвоје нови закон о потпуној забрани ЛГБТ пропаганде и активности сексуалних мањина. Ово укључује пропаганду која се дистрибуира преко Нетфликс серијала, друштвених мрежа, спортских и културних догађаја.
"Власти морају да спасе породице, дјецу од ове прљавштине", рекао је један од учесника марша у Истанбулу, напомињући да је, упркос лошем времену, много људи дошло на протестну шетњу "ради будућности, ради своје дјеце.”
Демонстранти су носили транспаренте: „Заштита породице је питање националне безбједности“.
Најављујући демонстрације, организатори су дистрибуирали видео са снимцима ЛГБТ-прајда у Турској који су се раније одржавали. То је изазвало незадовољство представника ЛГБТ организација и неких група за људска права. Организатори Истанбул прајда (Istanbul Pride) позвали су гувернера да забрани догађај, а власти да откажу снимак, за који кажу да подстиче мржњу. Представници ILGA Europe, међународног удружења лезбејки, хомосексуалаца, бисексуалаца, транс и интерсексуалаца посвећених људским правима ЛГБТ особа, твитовали су да су забринути због повећаног ризика од насиља над мањинама. Канцеларија Amnesty International у Турској прогласила је кршење принципа једнакости и недискриминације. Турске власти спроводе оштру политику против ЛГБТ особа, наводи  aussiedlerbote.de . Турски политичари отворено називају ЛГБТ активисте „перверзњацима“, а ЛГБТ заједницу – пријетњом традиционалним породичним вриједностима. Упркос чињеници да су 2003. и 2014. године одржане геј параде у Истанбулу, ЛГБТ параде и други догађаји забрањени су у земљи од 2015. године, а недозвољене мањинске шетње растура полиција. Конкретно, у јулу 2022.године, полиција је растерала ЛГБТ параду, и привела око 30 људи. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

​Више од 10.000 људи марширало је улицама Варшаве и стотине хиљада у 150 других пољских градова, учествујући у 17. Националном маршу за живот и породицу. Марш у организацији Метрополитен центра за живот и породицу, који се залаже за заштиту породичних вриједности од утицаја неолибералне идеологије, одржан је 18. септембра 2022. године. Ове године тема марша била је Тајна брака и завјети дати у њој. Зато је поворка почела обновом брачних обећања. Учесници су у рукама носили заставе и црвено-бијеле балоне, а брачни парови симболична срца на којима су исписана њихова имена и број заједничких година живота. На транспарентима могли су се видјети натписи: 'Живот је лијеп'; 'Живјела дјеца'; али и 'Очинство започиње зачећем. Једнака одговорност. Једнака права'.
Брак је драгоцјен и треба га штитити
Градимо велику заједницу, групу људи, одлучних бранилаца живота, брака и породице – рекао је Паwеł Оздоба, предсједник Центра Живот и породицу, те одговоран за организацију хода. Дајемо јавно свједочанство да је брак као институција изузетно драгоцјен – додао је – и треба га штитити, посебно данас, када је тешко нападнут и у кризи.
Предсједник Дуда: свједочанство најплеменитијих идеала
Учесник манифестације путем видеопоруке поздравио је и пољски предсједник Анджеј Себастијан Дуда. Јако сам срећан што поновно шетате улицама Варшаве – истакао је. Баке и дједови, родитељи, дјеца и будући родитељи, овдје данас чине велику и радосну заједницу. Заједно јавно свједочите своју приврженост најплеменитијим идеалима – рекао је предсједник Дуда, те изразио увјерење да снажна породица значи успјешну будућност за њихову отаџбину.

На торжественом литургијском сабрању у храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије свечано је увео у трон Епархије шабачке Епископа шабачког Г. Јеротеја, коме је Свети Архијерејски Сабор на мајском заседању поверио духовно старање о честитом народу Божјем у Богом чуваној шабачкој Епархији. У 14. недељу по Духовима 18. септембра, на дан молитвеног спомена светог пророка Захарија и  праведне Јелисавете, духовно велика радост призвала је бројни верни народ шабачког краја у епархијски Саборни храм да пожели добродошлицу свом новом архипастиру, Епископу Јеротеју, који ће своју службу у овом, за Цркву традиционално везаном крају, отпочети шеснаесте године од обнављања Епархије шабачке.
У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ шабачки Г. Јеротеј уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита запорошког Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије г. Луке, Његовог Високопреосвештенства Митрополита европског Пимена и Преосвећене господе епископâ браничевског Игнатија, шумадијског Јована,  зворничко-тузланског Фотија, нишког Арсенија,  ваљевског Исихија, брегалничког Марка, многобројног свештенства и свештеномонаштва из више Епархија Српске Православне Цркве. Светој Литургији молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и митрополит скопски Г. Јован и Преосвећена господа Епископи: сремски Василије, банатски Никанор,  британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, осечко-пољски и барањски Херувим, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије, хвостански и изабрани западно-европски Јустин, мохачки Дамаскин,  марчански Сава, умировљени канадски Георгије,  многобројно свештенство, монаштво, министар Ненад Поповић, др Владимир Рогановић директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, градоначелник Шапца Александар Пајић и благочестиви верни народ Богом чуване Епархије шабачке. По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Епископа Јеротеја за Епископа шабачког прочитао је Епископ зворничко-тузлански Фотије. На крају свете Литургије Патријарх Порфирије свечано је увео у трон Епархије шабачке Епископа шабачког Г. Јеротеја, коме је Свети Архијерејски Сабор на мајском заседању поверио духовно старање о честитом народу Божјем у Богом чуваној шабачкој Епархији. 

​Након чина устоличења пригодном беседом се обратио Патријарх Порфирије у којој је навео да су простори ове Епархије, простори који имају дубоке хришћанске корене који сежу још у прве векове."Из најранијих времена знамо за Епархију Сирмијумску, и пре него што су Словени у огромном броју населили ове просторе, овде је била жива реч Христова и Црква је постојала и сабирао се верни народ на светој Литургији, да би ту учествовао у тајнама будућег века...И у српска времена на овим просторима, у временима када су наши преци постали Хришћани, овде постоји Црква, која је у склопу јурисдикције оних који су били плод љубави, вере и духовног рада и дела Светога Саве."
"Иако свака епархија јесте пуна Црква, носи са собом пуноћу Цркве, свака епархија јесте тело Христово, али исто тако заједно са свим другим епархијама и са пуноћом свих православних помесних цркава, опет светотајински, мистично јесте једно тело...Далке и шабачка епархија је пуна Црква, и свака Литургија је пуна Црква, у свакој Литургији је сам потпуни Христос и наш Сабор је изабрао Вас, владико Јеротеје, да водите ову Цркву, да би она била једно тело, један организам са нашом саборном аутокефалном Српском Православном Црквом а кроз њу једно тело и један организам са пуноћом СПЦ", поручио је Патријарх Порфирије и додао да епископ јесте глава Цркве, али није сам Црква."Он је на месту по обличју Христовом и постављен по благодати Божијом, молитвама и избору Сабора да би водио живи организам Цркве,  да би био домаћин једне Епархије. Епископ је на месту Христовом, а живи Бог Отац је дао ауторитет Сину своме, а Син предао Апостолима, а они епископима да би ауторитет Оца био присутан у Цркви. Епископ је позван пре свега да буде Отац народу. Не да има моћ, да по своме нахођењу одређује, процењује и суди, него добија пуномоћ да управља управо ауторитетом који му је поверен, а који на крају je заправо поверен Цркви", истакао је Његова Светост.

​Присутнима се обратио и новоустоличени Епископ шабачки Г. Јеротеј који је рекао да после толиких година се враћа у свој родни крај, у своју Мачву сада у новој служби и звању, да служи својој Цркви и своме српскоме роду.
"Са страхом и осећањем најдубље недостојности стојим сада на трону својих великих и светих претходника исповедајући пред живим Богом, пуноћом Цркве и свима вама, Оци, браћо и сестре своју духовну немоћ и слабост, али чврсту веру у свемогућег Бога и Његову свесавршену благодат која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује. Свестан сам тежине епископског крста који данас узимам на своја плећа, али верујем и знам да ћу имати подршку у вама, моја паство да лакше носим тај крст, укрепљен силом Христа који нам моћ даје. Зато данас са радошћу долазим у Шабац, не као властодршци овога света да господарим вама, него да подражавам самога Спаситеља који није дошао да га служе, него да служи. Долазим са жељом да служим свима, да непрестано приносим себе другима на дар, да никада не тражим своје него да увек Христа ради делам за добробит ближњег", навео је Епископ шабачки Г. Јеротеј.
Целу приступну беседу Епископа шабачког г. Јеротеја можете прочитати ОВДЕ. ​На крају свете Литургије и свечаног чина устоличења приређен је пригодни културно-уметнички програм. Извор: ​ТВ Храм