​Дневник 6
Симфонична полифонија

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит,
Недеља свих Светих, 26. јун 2016.


”Пошто нас је благодат Божија и богољубезњејши цар Константин сабрао из разних области и градова, и одржан је у Никеји Велики и Свети Сабор, свакако се показало неопходним да се од Свештеног Сабора и вама упути писмо, да бисте знали шта је све покренуто и испитано, а шта је одлучено и потврђено”.
Овако почиње Посланица Сабора у Никеји Египћанима из 325. године, тачније Цркви Александријској, коју пишу ”Епископи, сабрани у Никеји и Свети Сабор саставивши (шаљу поздрав:) Радовати се у Господу!”


Фотографија ђакона Александра Секулића

Радујемо се што је Свети и Велики Сабор богоносних Отаца завршио свој рад на Криту тако мирно и успешно и упутио Поруку и Енциклику Црквама по васељени. Благодат Духа Светога, који ”сабира сву установу Цркве”, деловала је од почетка до ”краја”: некад као хук силнога ветра а некад као глас тихог лахора. Но, зар овај Сабор може имати ”крај”? Свакако, канонски он је окончан саборном литургијом у Хањи, у недељу Свих Светих, 26. јуна 2016. године, и потписивањем саборских аката од свих предстојатеља и скоро свих Епископа (inter concilii participes nominates). Али његове импликације тек почињу да живе у Цркви. 
Који је разлог томе? Прво, зато што смо имали реализам богословског сведочења, а не идеолошке флоскуле. Схватили смо да је Сабор ”пасхални” пролазак и аскетски подвиг, да није саморазумљив догађај него да се његови дарови стичу трудом. Помирљиви (концилијарни) начин на који је вођен Сабор може помоћи да се развеју неоснована сумњичења међу појединим епископима и Црквама. Критски Сабор је у обзир узео не само питања оних присутних, него – у мери у којој је то било могуће – и одсутне браће, и тако утабао стазу будуће сарадње и дијалога.


Фотографије ђакона Александра Секулића

И даље дубоко верујем да је присуство Српске Цркве на Сабору било драгоцено и доброчинитељно. Надајмо се сада да, макар и спорим корацима, поново оживи саборска свест нас Православних, који се, без ње, поистовећујемо (признајмо то!), са праксом протестантских ”федералних” државних (националних) друштава. Сабор је место дебате, кристализације, учења.
Πλὴν Λακεδαιμονίων, ”осим Лакедемонаца”, пише на једном античком епиграму из 334. године пре Хр. писаном после победничке битке Грка на којој су једино Лакедемонци одбили да се боре. То је израз за оне који одбијају да учествују у заједничком подухвату са последицом да буду искључени из дељења успеха. Велика је штета што је Московска патријаршија изабрала да не дође, јер је управо ова многољудна Црква могла да покаже модел Православне, вишенационалне Цркве (са снажним приматом патријарха). Погрешили су Бугари што овде нису дискутовали исту ону бригу која је мучила Јеладску Цркву. Зашто се Антиохијци овде нису ”посвађали” и помирили да Јерусалимом? А да ли Грузини мисле да ће само одбацивањем документа којиснисходи ”мешовитим браковима” опстати у 21. веку? Не критикујемо их. Историја им даје могућност, као што је дала и римском папи Вигилију у време V Васељенског сабора (553). Када је Св. Фотије Цариградски уПосланици Михаилу кнезу Бугарском писао о том Сабору, тада је за папу Вигилија рекао: ”Вигилије, који је добио свештени надзор (=епископство) Рима, беше присутан у граду, али Сабору није присуствовао; који (Вигилије), иако није био вољан да буде на подршку Свештеном Сабрању, но ипак ништа мање је заједничку веру Отаца потврдио писмом (својим)”. Sapienti sat. У сваком случају, историја их може уписати чак и као учеснике Сабора (као што се Бл. Августин нашао на једном catalogus episcoporum учесникâ III Вас. сабора, иако је преминуо пре тог Сабора).


Фотографија ђакона Александра Секулића

Прва озбиљна реаговања на завршетак Светог и Великог Сабора читам у грчкој штампи. Познати теолог и философ Христо Јанарас је у својој колумни у водећој атинској новини ”Катимерини” (у недељу 26. јуна) написао да је код организовања ”Великог сабора” већа озбиљност могла бити показана да му је претходилоразјашњење оних елемената који једну локалну хришћанску Цркву уистину чине православном (вратићу се Јанарасу врло брзо).
Својевремено је Дом Грегори Дикс скренуо пажњу на то да је новоустановљени положај Цркве у 4. веку учинио неопходним екуменско деловање, у смислу да је хришћански живот од тада почео да се одвија у свету који више није био организован на основу локализма, него на основу империје као целине... ” Пошто је Црква изашла у свет, помесне Цркве су имале да науче да више не живе као самозадовољне (self-contained) јединице (као што су у пракси, не у теорији, увелико живеле у прошлости), него као део једне шире духовне владавине”. Ако 21. век барем у томе подсећа на 4. век, то онда значи да би помесне Цркве требало поново да изађу из своје самодовољности на глобалну светлост дана. 
Да ли овај Сабор означава промену парадигме? Могуће. Но, размишљам како је тешко било људима који заступају геоцентризам говорити о хелиоцентризму и указати на промену научне слике света. Међутим, Крит са својом историјом и културом нам даје одговор. На њему се подједнако, у једној личности, поштује иДоминик Теотокопулос (византијски сликар) и Ел Греко (претеча модерне уметности, Сезанов ”отац” и Пикасов ”деда”).
Сабор је, стога, један охрабрујући подухват да се у светлу савремености разјасне проблеми брака, поста, мисије и сл. Критски сабор је, стога, огледало Православља. Онај ко мисли да је велики, биће скршен, ко се смири биће узвишен.


Фотографија ђакона Александра Секулића

По начину на који је третирало овај Сабор, схватио сам да јавно мњење може да (за)води људе, крећући се од демонизације до канонизације Сабора, а и обратно. За десетине младих православних Грка који су волонтирали на Криту чули смо да су ”америчка обавештајна служба”. Срећом, већину њих познајем из Америке и свечано изјављујем: по црквеном етосу и одушевљењу за веру одани су Цркви барем колико српски ђаци Призренске богословије или православни студенти теологије у Фочи. Осећам: да црквено Православље некима није тек пуки идиом етноса они не би говорили о теоријама завере, нити би «православне цркве» разликовали само помоћу етничких критеријума: руска, српска, бугарска, грчка, итд. Црква. Још кад се томе дода назив ”аутокефална”, то онда у свести просечног човека значи апсолутну аутономију и самодовољност сваке од њих понаособ, при чему је тешко пронаћи иједно заједничко обележје (осим неких идеолошких поклапања). Јанарас примећује да су језик (као израз заједнице искуства), литургичка драматургија, литургијски мелос, сликарство, архитектура, пракса исповести, учешћа у Евхаристији – до те мере промењени у свакој етничкој Цркви, да се данас тешко може говорити о ”истоврсности”. Историјска стварност би оправдала говор о конфедерацији етничких цркава, баш као у протестантизму.


Фотографија ђакона Александра Секулића

Да ли ће Сабор у Колимбарију успети да код мноштва помесних Цркава  поврати некадашњи назив ”Једна Саборна Православна Црква” (и свест о њој) те да то јединство истакне као обједињујући елемент који ће у 21. веку служити као спона која многе Цркве установљује као Једну Цркву? Зависиће то не само од Духа Светога, него и од једног Лукијана, Амфилохија, Григорија, Порфирија, Фотија, Лонгина, Максима... Па да цео наш српски народ схвати да Сабори нису конференције управних директора или стручњака, него сабрање Епископâ: оних који искуствено имају функцију духовног очинства. Ти моменти, у којима се заборавља индивидуално, свакидашње, можда су једини моменти у којима заиста учимо шта саборност јесте. Ти саборски моменти са собом носе питања које надмашују све одговоре.
Јанарас нас позива да откријемо одговор на питање: који је данас еклисиолошки садржај речи ”патријаршија”? У Цркви епископ служи као отац, а очинство није индивидуална ”компетенција” нити последица ”аксиома”. Посреди је одговорност и харизма која се дарива унутар заједнице: потребна су најмање три епископа да би се новом епископу предала-даровала служба очинства.


Фотографија ђакона Александра Секулића

Једини примат који је критски ”Саборски систем” обезбедио Цркви јесте апсолутни примат егзистенцијалног циља (а не просто идеолошки консензус многих под вођством једнога). Од Крита па надаљепозив саборовати усрдније примаш као заповест, као заједничку обавезу. Крећемо се ка саборовању. Не саборујемо једном за свагда, већ треба „чувати запоседнуте кораке“ (као што ми Бобен преноси да је рекао Рембо). Драго ми је што геополитика није успела да минимализује саборност… него се ту десило једно vice versa.
Током појединих дискусија, увиђаш да лако можеш постати жртва ”објективизација”. Уз све њихово опирање, лако се могу опредметити ”јединство”, ”истина”, ”саборност”… Како каже Јанарас (у поменутом чланку), људи данас говоре о ”цркви“ а подразумевају националну религију потчињену интересним циљевима државе – утилитаризму и фолклору. Импликације ове заточености су далекосежне, али нису могле бити анализиране на овом Сабору. Тај задатак припада Вама, младе генерације!
И да завршим са освртима на Јанараса. По њему, једина грешка Сабора у Колимбарију лежи у (иначе доброј) намери да се више оствари саборско јединство православних државних заједница него ли κοινωνίαЦркава. Но, Јанарас није био на Сабору. Шта је онда један инсајдер могао да види? Покушаћу то да прикажем на примеру дијалога (и његовог значаја).


Фотографија ђакона Александра Секулића

Једна од функција Сабора је, такође, да спречи поделе или да их лечи. То се не може постићи без примене једног принципа из црквеног права који се зове ”икономија”. Саборска икономија се пружала и на случајеве када су се читаве заједнице налазиле у стању схизме. Како изгледа из Томоса Антиохијцима (са Сабора Александријског, 362), којим је председавао Атанасије Велики, две групе су биле раздвојене због схизме, једна Мелетијева а друга Павлинова, по питању Никејске вере. Огроман значај овог Сабора Светога Атанасија (овај јерарх, подсетимо се!, на две деценије пре Другог Васељенског сабора, наглашавао је потребудопуне Никејског Символа вере) лежи у чињеници да су две супротстављене групе доведене до признања и исповедања не просто никејске вере него до новог тумачења ове вере. Захваљујући томе, имамо „новоникејце“ (нпр. велики Кападокијски оци), као и „новохалкидонце“, а у 20. веку „неопатристичке“ теологе (Георгије Флоровски, Јустин Поповић, Јован Мајендорф, да поменемо неке) итд. Тај саборски чин, тј. методологија лечења схизме, сасвим јасно примењује принцип ре-рецепције или нове-рецепције вере Отаца.


Фотографија ђакона Александра Секулића

Стога с правом о. Георгије Флоровски истиче да је једна од одлика саборског живота било живо дискутовање. Он наводи писање Јевсевија Кесаријског по коме су теолошки изрази (ὁμοούσιος и ἐκ τῆς οὐσίας) на I Вас. сабору били предмет „пажљиве анализе“: „Постављана су питања и давани одговори о том предмету, а значење тих речи било је темељно истражено“. У претходном Дневнику навео сам случај такве дебате између Јеладских теолога и оних из Фанара. И у Александрији 362. и у Колимбарију 2016. видело се да је тек на Сабору, ”на унакрсном испитивању, било разјашњено да су и једна и друга страна које су се разилазиле у речима, међусобно биле сагласне у смислу догмата”. Да подсетим: 2016. године била је то тема историјског назива западних Цркава. У Србији смо и на основу важећег устава дужни смо да називамо Римокатоличку и још неке Цркве ”традиционалним Црквама” (док за остале вере стоји назив ”верске заједнице”). Да је Критски сабор другачије одлучио, имали бисмо по том питању реалних тешкоћа...


Фотографија ђакона Александра Секулића

Неко ми показује интервју Владике ХерцеговачкогАтанасија, који је, изишавши из Тврдошког манастира као ”лав из грма”, дошао на Свети и Велики Сабор на Криту, иза ТВ ”Пемптусија” (манастир Ватопед) и OCN, објаснио дубље теолошке димензије црквене саборности.
Крећући се између „хипертрофије“ и „атрофије“ првог, Црква је на Критском Сабору сачувала преко потребну равнотежу између првенства части и дара саборности. Овде се могло видети каква је историјска одговорност Васељенске патријаршије: имати (и настојати да се сачува) ”првенство части” у Једноj Саборној Цркви. Живети у иноверној земљи (Турској) отеловљујући скоро двомиленијумско Предање, и имајући најбројнију своју паству у Новом свету, опирати се настојањима да се и Васељенска патријаршија претвори у етничку патријаршију... Заиста, задатак који превазилази људске снаге. Првенство на универзалном нивоу треба проверити питањем да ли је оно установљено сагласношћу древних помесних цркава и да ли његова легитимност извире из Васељенских сабора. Занимљиво, у закључку свеправославног конгреса из 1923, читамо да је митрополит Гаврило Црногорски (потоњи српски Патријарх) рекао: „[…] можемо заиста и без резерве данас рећи да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних Цркава и отеловљена у првом трону Цркве Константинопоља конституише чврст темељ, на коме се Православље показује у свој својој слави и лепоти“. Али, без византијског цара, организовати тако смерни а величанствени црквени скуп може само неко ко је наследник ромејског предања.


Фотографија ђакона Александра Секулића

Φиналне каденце Сабора су биле две поруке: Опширније Писмо (окружница, циркулар) упућено свим помесним Црквама и краћа Порука верном народу. У њима има материјала пре свега за вернике Цркве, али исто тако и за социологе, научнике и економисте. Потрудићу се да се осврнем на те текстове у следећем, завршном, осврту свога Саборског дневника.
Извор:beleskesasabora.blogspot.ba/

Учешће СПЦ на Сабору на Криту неће пореметити односе с Руском црквом
                                                                                     Аутор: Јелена Чалија

Крит, Хања – Долазак високе делегације Српске православне цркве на Свети и велики сабор на Криту изазвао је велику пажњу међу представницима медија који су извештавали са заседања које је окупило поглаваре и делегације 10 од 14 аутокефалних цркава. За колеге из Србије и грчки и руски новинари имали су исто питање: Хоће ли СПЦ напустити заседање? Али, судећи по њиховим реакцијама, нису прижељкивали исти одговор: први би више волели да чују да нема одласка, а други да ће напустити заседање. Испунила су се очекивања оних првих: српска црква остала је до краја Сабора. Четири помесне православне цркве, Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска, у последњем тренутку су донеле одлуку да не дођу на Крит. СПЦ је „у минут до дванаест” одлучила да ипак присуствује заседању. Из Београда, делегацију од 24 архијереја и шест саветника, предвођену патријархом српским Иринејем, испратили су медијски написи о подељености међу епископатом по питању учешћа на Сабору, размирицама, пучу...

– Чули смо такве вести, али ми смо били врло јединствени у одлуци да дођемо на Сабор. Највише се разматрало да ли да идемо на заседање због тога што на њему не присуствују све православне помесне цркве, јер ако је васељенски сабор, то претпоставља присуство свих. А тај моменат да не долазе сви био је разлог за размишљање да ли и ми треба да идемо. Неколико недеља пре почетка заседања на Криту, ми смо сазвали Свети архијерејски сабор СПЦ у Патријаршији у Београду. Тада смо били јединствени да треба ићи на заседање на Криту, а ако има неких проблема или нечег што треба да се каже, да се то реши и каже на самим седницама – каже патријарх српски Иринеј у интервјуу за „Политику” који смо обавили непосредно пред почетак јучерашње последње радне седнице Светог и великог сабора.

Да ли ће учешће српске цркве на заседању на Криту пореметити односе с Московском патријаршијом?

Не верујем и не би требало. Сабор је био припреман доста дуго и његове теме су већ биле разрађене на предсаборским седницама у Цариграду и Женеви где су присуствовали поглавари или представници православних помесних цркава. Теме су, дакле, биле мање-више обрађене и припремљене за Сабор. Наравно, с могућношћу да се у њима нешто дода или промени на самом заседању. Све су цркве потписале, прихватиле одлуку и позив Васељенске патријаршије да се Сабор одржи у одређено време и на одређеном месту. С обзиром на то да Цариград није био најповољније место за одржавање Сабора, јер је питање где би се заседало, али и из разлога безбедности, Српска црква је предложила да то буде Солун. Васељенски патријарх је одлучио и добро је одлучио да место одржавања буде Крит, острво на којем су проповедали свети апостоли Павле и Тит, који је и рођен овде. Крит заслужује да један од сабора буде ту одржан, на овом апостолском острву. Било је очекивања да ће сви доћи. Али, у последњем тренутку, неке цркве изнеле су своје разлоге, који, ипак, нису толико велики и битни да се због њих није могло доћи на Сабор. Уосталом, ако су постојали неки проблеми, онда је требало овде да се изнесу, да се расправе, да се извуку неке поуке из тих разлика. Четири помесне цркве су одлучиле да не дођу, али су недостајале на Сабору. Ипак, радило се сасвим нормално, онако како то приличи једном телу као што је Свети и велики сабор.

Уочи почетка заседања, у јавности се највише говорило управо о одлукама четири цркве да не учествују на заседању. Поједини медији називали су то подељеношћу међу православним светом, а сам сабор добио је политичку димензију кроз анализирање „сукоба” између две утицајне патријаршије: Московске и Васељенске. Каква је била атмосфера на самом заседању?

Атмосфера је била нормална, каква обично бива на оваквим заседањима. Одсуство важних цркава осећа се само у толико што би они употпунили Сабор и његов рад, он би био садржајнији. Ту нема дубоких подела о којима је писала наша и страна штампа. Чак су скоро сви одсутни патријарси послали своја писма Сабору. Они су са заседања поново позвани да учествују, одговорили су својим разлозима зашто то не желе. Али, не значи да ће ти разлози остати за свагда. Више је у медијима било приче о поделама, а оне свакако нису тако велике да би могло да дође до неког раскола. Више је то неслагање у неким не много важним питањима.

Није мали број оних који су Сабор видели као окупљање поглавара православних цркава око васељенског патријарха Вартоломеја, као да је васељенски патријарх само први, без оног другог дела „међу једнакима”. Да ли је његова улога председавајућег на било који начин стављала остале патријархе у подређени положај?

Он је де факто први, али не по власти, већ први по части. То се показало и на заседању. И у самом распореду седења где је он био у средини са себи равнима. Сваки поглавар иступао је као представник своје цркве, потпуно раван васељенском патријарху. Ту је владала потпуна једнакост, али, на крају крајева, мора неко да буде на неки начин први међу себи једнакима. Али, то је далеко од неке власти васељенског патријарха над осталим црквама. Он председава, али одлучује Сабор, а не једна личност. То је далеко од онога положаја који има римски епископ, папа, чија је реч прва и последња.

Сабор СПЦ је најавио да ће покренути питање неканонског присуства Румунске православне цркве у источној Србији. Како је та иницијатива прихваћена и да ли су изнета и нека друга питања која се тичу живота СПЦ?

Јесу, било је говора и о томе. Говорили смо о стању на Косову, али и другим нашим приликама. Међутим, Сабор се није толико бавио појединачним потешкоћама помесних цркава, већ се расправљало начелно о проблемима који тиште све, и не само цркву. Разговарали смо и о нашем проблему у односу с Румунском црквом. Предлог васељенског патријарха, што смо и прихватили, био је да то ипак покушамо сами да решимо, без изношења на Сабор. Имали смо и састанак с патријархом и делегацијом Румунске цркве. Они имају неке своје разлоге за такво понашање, који по нашем мишљењу нису оправдани. Ми имамо историјске разлоге који су оправдани, засновани на конкретним договорима. Остало је да то покушамо сами да решимо.

Предсаборски текст о односу Православне цркве с осталим хришћанским светом изазвао је највише емоција и код представника цркве и код верника. Већину тих осећања покренуо је страх да се Православна црква не стави у потчињени положај у односу на друге хришћанске цркве, пре свега Римокатоличку, да не изгуби свој идентитет.

Православна црква никада не може да изгуби свој идентитет јер она, иако је на земљи, није од земље. Она се води ванвременим истинама изнетим у јеванђељу, у делима светих отаца и у предању цркве. Она је стабилна црква, сачувала је апостолско предање, предање древне цркве и светих васељенских сабора. За нас је било важно како назвати поједине хришћанске заједнице. Превладало је мишљење да Католичка црква заслужује назив цркве, а разговарано је и о другима. Нама је врло важно да успоставимо нормалан контакт и однос с тим заједницама или црквама, нормалан дијалог. Јер тамо где је дијалог, где је сусрет, ту се ипак траже и налазе решења. Предстоји нам, можда у даљој будућности, један прави васељенски сабор где би биле присутне све такозване цркве, посебно католичка, које су биле у заједници са православном. Поремећени односи између Цариграда и Рима пренели су се, нажалост, на читав свет. То стање није нормално и свакако да ће на неком следећем васељенском сабору бити сусрет тих заједница и цркава да видимо који су разлози за такво стање, каква оправдања имају за своје ставове, своје нове праксе.

Сабор је новинарима који прате његово заседање описан као обраћање људима 21. века. Шта су по вама најважнија питања која муче модерног човека и друштво, а на која још немамо православни одговор?

Дотакли смо се многих животних питања, на пример, случајева непоштовања људске слободе, људског достојанства, ратова. Суочени смо с великим страдањем хришћана на Блиском истоку. Бавили смо се и питањима брака и породице која је веома уздрмана, а знамо да су брак и породица темељ и основ живота. Одлуке Сабора усмерене су и на свештенство и на вернике јер кад кажемо црква, то није само свештеник и епископ, него и народ.

А на који начин конкретно ће се одлуке Сабора одразити на живот православне пастве?

То зависи од тога колико је народ везан за своју цркву. Ако слуша глас своје цркве, чуће и поруке Сабора. Црква не измишља, она има своју истину, своје учење које потиче од Спаситеља Христа, које је објашњено, проповедано светим апостолима, потврђено на светим личностима, светим оцима. Дакле, црквено учење је нешто што је откривено, дато нама, предложено да прихватимо. Црква се ником не намеће силом, нити неком политиком. Она предлаже, а од народа, од личности човека зависи да ли ће то да усвоји или не.

Неколико поглавара православних цркава више пута је јавно говорило о секуларизацији Европе, о томе да она губи свој хришћански лик, да се православна црква потискује из јавног живота и маргинализује. Колико су ти процеси опасни за православље?

Црква никада није живела у неком благостању. Било је времена када је народ више живео животом цркве, али наше време, нажалост, није такво. Секуларизација је и те како присутна у нашем животу. Покушавамо да покажемо да је оно што представља живот једне цркве нешто што је најцелисходније за један народ, да даје значаја људском животу, односима и слободи људи. Без истина и морала које црква проповеда незамислив је живот. То је оно што му даје вредност. Вера никада не може да изгуби свој значај и своје присуство у свету. Уосталом, одсуство вере је и последица свега лошег што се збива у нашем времену. Извор: ПОЛИТИКА.РС

​Не виде љепоту Румијске литије, труд и љубав на стотине њених учесника, међу којима је не мало дјеце, не виде та Светим Духом озарена лица великог броја људи, и старих и младих, који су се причестили на Литургији у Румијској цркви (да би уопште могли да учествују у Светој тајни причешћа, поред осталог, и поред свег напора успињања уз стрму планину, читаву ноћ они ништа не окусе, не попију ни кап воде), не виде те раздрагане младиће који се по завршетку Литије на Доцу од Румије надмећу у древним спортским дисциплинама, не виде радост чина освештавање воде на Питином водопаду… Не виде ту величанствену слику дуге колоне која под свијетлима узмиче ка врху Румије. Они, испијајући кафу, сједе у својим дуваном задимљеним редакцијама и, о злу мислећи злом задојени, попут зомбија, типкају по тастатурама својих компјутера: „Р-у-м-и-ј-с-к-а ц-р-к-в-а у-н-и-ш-т-и-л-а ј-е в-и-ш-е-в-ј-е-к-о-в-н-у т-р-а-д-и-ц-и-ј-у“. Живот Цркве за њих је нешто онострано, непознато им. О њему пишу из перспективе своје незнавености, па још и са злом намјером.
Већина црногорских медија мало-мало па понавља да је Румијска црква узроковала да у Тројчинданској литији више не учествују римокатолици и муслимани. Тако је било и након овогодишње Литије. Више медија је устврдило да је она постала „једнонационална“. „Слободна Европа“ је отишла даље, па је дан након Литије, 20. јуна, на свом порталу објавила текст „Црква као споменик урушавања вишевјековне традиције“, који је одмах пренио и портал „Вијести“.
Баш интересантно: Како у овим медијима знају да римокатолици и муслимани из Бара на овогодишњи Тројчиндан нијесу учествовали у изношењу крста на Румији?
Да ли су негдје на путу до врха Румије, или код цркве Свете Тројице, поставили барикаду и сваког учесника Литије легитимисали, или барем питали „које је вјере“?
Јесте, био је мрак, али ја никакве барикаде, чак ни пулта за анкетирање учесника Литије нијесам примјетио на том путу, нити ми је ико рекао да је тако нешто видио.
Па, откуда им податак да римокатолици и муслимани из Бара на овогодишњи Тројчиндан нијесу учествовали у изношењу крста на Румији?
Биће, ипак, да је у питању произвољна тврдња, у складу са обичајима већине црногорским медија да нијесу битне чињенице него интерес власника, т.ј. његовог политичког или тајкунског, или политичко-тајкунског газде.


На тренутак ћу се препустити таквим правилима, том неписаном кодексу актуелног црногорског новинарства, и саопштићу да је на Тројчиндан 2016. године у Румијској литији учествовало 567 људи, од тога 76 муслимана и 54 римокатолика.
Ајде, јунаци моји драги, докажите да ово није тачно. Наравно да не можете. Питање је да ли сте уопште и били на Литији? Да јесте, било би нормално да сте то и навели.
И што сад: Ваша тврдња спрам моје, па коме овај медијима слуђени народ повјерује.
Ето, то је новинарство које плодотвори текстовима као што су ови о Румијској цркви као реметилачком фактору барског међувјерског склада. То је новинарство које можемо сврстати у категорију лупетања; људи лупетају у медијима и (чак и) реномирани медији постају лупетачнице!
Такво новинарство можемо назвати и злочиначким. Оно потпаљује црногорски народ који актуелни црногорски режим, користећи те и такве медије, међусобно сукобљава, да би на том сукобу сурфовао. Само текст на порталу „Вијести“ о којем говорим имао је 340 коментара. Страхота је што све ту пише. Засигурно, не раде све то само ботови, него се и овај народ успаљује у братомржњи.
Иако сам о неистини да је обнова цркве на врху Румије узрок неучествовању римокатолика и муслимана у Тројчинданској литији писао пуно пута, иако је то преносило више медија у Црној Гори, очито, мораћу да поновим:
Румијска литија на Тројчиндан за крстом светог Јована Владимира прекинута је педесетих година прошлог вијека. Насилно. Забраниле су је ондашње комунистичке власти. А обновили су је деведесетих година прошлог вијека, заједно са чуварима крста светог Јована Владимира Андровићима, протојереј Богић Фемић, тадашњи парох барски (због у то вријеме још увијек актуелне забране комунистичких власти у „скраћеној“ форми, код цркве Светог Николе и водопада на потоку Питину у Вељим Микулићима) и пар година потом Митрополит Амфилохије (у „пуној“ форми, од цркве Светог Николе до врха Румије).

крст Св. Јована Владимира, породица АндровићДирљиво је свједочење данашњих Андровића о времену забране изношења крста светог Јована Владимира на врх Румије и Тројчинданске литије. Протојереј Павле Радуновић, чувени архијерејски намјесник барски, којем су нешто раније комунистичке власти отеле црквене печате, на њих урезале петокраку и такве му их вратиле, неколико дана прије Тројчиндана са Велишом Андровићем би отишао у Веље Микулиће. Велиша би понио крст светог Јована Владимира. Прикрили би се у Велишиној кући, гледајући како уочи празника жбири комунистичке власти шпартају кроз село, осматрајући хоће ли се појавити поп и Андровићи. А онда, током ноћи, само њих двојица, изнијели би древни крст на врх Румије.
Дакле, већ педесетих година прошлог вијека римокатолици и муслимани престали су да учествоју у Румијској литији. Православци – такође. Зашто? Па, зато што су им то забраниле комунистичке власти!
По обнови Румијске литије, деведесетих, сваке године у њој учествује по неки римокатолик и муслиман. Не учествују масовно као раније, али учествују. Уосталом, и раније је бивало да их мање долази на Тројчиндан на Румију. О томе пише „Глас Црногорца“ концем XIX вијека. „Њеко их мути“, каже се у том тексту. Као и ово данас, зар не.
Дакле, тврдња да је обновљена Румијска црква реметилачки фактор барског конфенсијског суживота је – произвољна. Она је, у ствари, политичка пропаганда против Православне цркве у Црној Гори, лажна тврдња, флоскула актуелног црногорског режима коју он користи у својој борби против Цркве. Та лажња тврдња, сасвим природно, примила се и узраста на духу оне исте ид(е)ологије која је педесетих година забранила римокатолицима и муслиманима да у литији на Тројчиндан за крстом светог Јована Владимира излазе на Румију. И православцима, наравно.
У том јаду доказивања да је „два и два четири“, у црногорским медијима, од којих неки воде специјални рат против Цркве, понудио сам сву моју ђедовину у Бољевићима, у Црмници, која ми је у насљеђе остала од мојих славних предака, ономе ко докаже да је у Румијској литији било више муслимана, или римокатолика, годину, двије, пет, десет прије него је обновљена црква Свете Тројице на Румији, него годину, двије, пет, десет након њеног обновљења 2005. године! Овај тендер отворен је већ неколико година, али нико да се јави да му предам моје насљеђе.
А опет већина црногорских медија понавља: Румијска црква је пореметила однос „међу три вјере“ у Бару.
Да ли, заиста, постоје људи који вјерују да много пута поновљена лаж постаје истина? Да ли је то, заиста, теорија др Паула Јозефа Гебелса, Хитлеровог Бебе Поповића, тачна?
Људи чији је дух окован комунистичком ид(е)ологијом, Румијску литију виде као манифестацију „братства и јединства“. Видјели смо сву трагедију те ид(е)олошке љубави међу југословенским „народима и народностима“ 90-тих година прошлог вијека, али – не помаже. „Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека“.
Ови новинари, доказујући лојалност својим богоборним газдама, који су се подали глобалистичком Западу, не ријетко и сами заслијепљени мржњом према Цркви, не виде љепоту Румијске литије, труд и љубав на стотине њених учесника, међу којима је не мало дјеце, не виде та Светим Духом озарена лица великог броја људи, и старих и младих, који су се причестили на Литургији у Румијској цркви (да би уопште могли да учествују у Светој тајни причешћа, поред осталог, и поред свег напора успињања уз стрму планину, читаву ноћ они ништа не окусе, не попију ни кап воде), не виде те раздрагане младиће који се по завршетку Литије на Доцу од Румије надмећу у древним спортским дисциплинама, не виде радост чина освештавање воде на Питином водопаду… Не виде ту величанствену слику дуге колоне која под свијетлима узмиче ка врху Румије.
Они, испијајући кафу, сједе у својим дуваном задимљеним редакцијама и, о злу мислећи злом задојени, попут зомбија, типкају по тастатурама својих компјутера: „Р-у-м-и-ј-с-к-а ц-р-к-в-а у-н-и-ш-т-и-л-а ј-е в-и-ш-е-в-ј-е-к-о-в-н-у т-р-а-д-и-ц-и-ј-у“.Живот Цркве за њих је нешто онострано, непознато им. О њему пишу из перспективе своје незнавености, па још и са злом намјером.
Румијска литија је сабрање у оквиру Православне цркве, сабрање народа око Христа, његовог угодника светог Јована Владимира, крста на којем је овај светитељ мученички пострадао и, на концу, око свештеника, „пастира стада Христовог“.
​

То је, у вријеме настанка литије, било сабрање само православних. А онда, витлани бурама освајачких похода на ове просторе, један дио њих је примио римокатолицизам, други ислам. Међутим, по угледу на своје претке, наставили су да на Тројчиндан у литији излазе на врх Румије, носећи по камен са вјером и надом, Богу се молећи, да ће онда када се ту сакупи довољно камења црква вратити, да ће „долетјети“.
Црква Свете Тројице на Румији, коју у неким медијими називају погрдним именима, оваплоћење је вјере и наде народа подрумијског краја да ће на румијском врху поново заблистати храм Божији.
И сада се неки људи у Црној Гори залажу за веће учешће римокатолика и муслимана у Румијској литији, а у исто вријеме, тврдећи да је она нарушила барски међувјерски склад, траже да са Румије буде уклоњена црква Свете Тројице, црква коју је изњедрила управо та и таква литија коју они толико величају!
Има ли иђе такве шизофреније ка што је има у ову нашу лијепу Црну Гору?
 ИН4С ​

​Чланови Савјета за давање предлога назива насеља, улица и тргова једногласно су подржали предлог да три улице у Подгорици носе имена патријарха Павла, светитељаЛеополда Мандића и народног хероја Данила Лекића Шпанца.
Предлоге за давање назива улица патријарха Павла и Леополда Мандића су поднијели одборници Демократске Црне Горе.
Предлог за именовање улице по Данилу Лекићу Шпанцу, је доставио одборник ДФ-аЗоран Лакушић.
Предсједник Савјета Милан Мијовић је казао да ће име патријарха Павла носити улица број 14 у оквиру ДУП-а Момишићи Б, наводећи да се мора спровести адекватна процедура у складу са законима, с обзиром да није прошло 20 година од његове смрти. 
​Извор: ИН4С 

Један од најпознатијих ММА бораца на свијету, Фјодор Јемељаненко, у данашњем мечу, побједио је Бразилца Фабија Малдонада.
Иначе, Јемељаненко је више пута до сада показивао омаж према Србији у рингу и ван њега, тако је учинио и прије данашње борбе и отишао корак даље.
​Наиме, док већина бораца приликом уласка у ринг бира комерцијалне нумере, Фјодор је међу конопце закорачио уз пјесму „Вјера вјечна, вјера славна, наша вјера православна“ Владике Николаја Велимировића.
Фјодор је иначе у више наврата посјећивао Храм Светог Саве у Београду, као и манастир Острог.
ИН4С

У граду Кингисепе, у Лењинградској области, овог викенда постављен је камен-темељац за први храм посвећен једном српском свецу - Светом Кнезу Лазару Косовском и руском Светом Цару-мученику Николају Другом.

Према замисли аутора пројекта, храм ће сјединити српско-византијску архитектуру, својствену двјема православним земљама и биће украс града Кингисепа и Гатчинске епархије. Овдје ће се окупљати руски и српски народ, јер је, како се наводи, будући храм свједок јединства двају православних народа, руског и српског.
Изградња почиње уз благослов епископа гатчинског и лужског Митрофана и уз подршку администрације Кингисепског рејона Лењинградске области.
Уочи Видовдана, епископ је осветио часни крст и камен за темеље будућег храма посвећеног Светом Кнезу Лазару Косовском и Светом Николају Романову, а тим поводом приређен је и богат културно-умјетнички програм, у којем је учествовао и КУД из Београда.
Честитајући празник Свих светих народу Кингисепа и поклоницима Србима, епископ Митрофан је рекао да је будући храм посвећен двојици великих страдалника за вјеру Христову и свој народ.
То је први храм у Русији који ће бити подигнут у част српског свеца. Иначе, икона Светог Кнеза Лазара краси и Архангелски сабор московског Кремља. Ту се налазе и иконе Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве.

​ | Извор: sputniknews.com |

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом служио је данас у брчанског Саборном храму Успенија пресвете Богородице свету архијерејску литургију поводом Видовдана - крсне славе Црквене општине Брчко.
 Владика Хризостом поручио је у бесједи након литургије да је Видовдан "празник српског достојанства".
"Битка за Косово почела је 1389. године, али она траје и дан-данас", рекао је епископ Хризостом.
Владика зворничко-тузлански је истакао да жртва кнеза Лазара обавезује српски народ да чува успомену и сјећање на косовске јунаке.
"Кнез Лазар је као Исус Христос изнио крст на Голготу. Из косовског завјета треба да извлачимо поуке шта треба да чинимо у 21. вијеку", рекао је владика Хризостом.
Након литургије кренула је литија улицама Брчког у којој је учествовало више од хиљаду вјерника.
Код споменика српским браниоцима Брчкогслужен је парастос погинулим српским јунацима од Косовског боја до протеклог одбрамбено-отаџбинског рата.
​ | Извор: СРНА | 

АНКЕТА: СКОРО ПОЛОВИНА РУСА ВJЕРУЈЕ ДА У ЗЕМЉИ ПОСТОЈЕ МЕЂУВЈЕРСКЕ ТЕНЗИЈЕ

Москва. 27. јун. Интерфакс - Највеће тензије у Русији, према мишљењу грађана, постоје  (76%) између богатих и сиромашних рекли су за "Интерфакс" у "Левада-центру" о резултатима истраживања јавног мњења.  Сваки други испитаник (52%) види тензије између људи различитих националности, док 13% вјерује да тензије не постоје.
Постојање тензија између присталица различитих религија у Русији, потврдило  је 48% испитаника (35% у 2009. години). Мање од трећине (28%) се изјаснило да то  "није веома изражено", док 16% сматра да не постоји конфликт.

Извор: Интерфакс религија

Свети синод Руске православне цркве ће, како се очекује, на следећем састанку изразити став Руске православне цркве према документима и посланици сабора представника православних цркава, који је ове недеље одржан на Криту, изјавио је заменик председника Одељења за спољне црквене односе (ОВЦС), протојереј Николај Балашов.
Сабор на Криту завршен је у недељу. Његови учесници објавили су Посланицу у којој се наводи, између осталог, и о њиховом односу према главним догађајима и проблемима савременог света. У Сабору су учествовали представници 10 од 14 помесних цркава.
На Сабор нису дошли Руска, Антиохијска, Бугарска и Грузијска црква, под којима су две трећине православних верника, због чега је Сабор изгубио статус Свеправославног. Четири цркве нису се слагале са прописима Сабора, текстовима докумената и процедуром припреме Сабора.

„Посланица, као и други документи скупштине одржане на Криту, биће размотрени у Руској православној цркви. Став наше Цркве према овим документима изразиће Свети Синод“, рекао је Балашов.
„Верујем да ће на следећем заседању Синода овој теми бити посвећена потребна пажња“, додао је он.
Очекује се да ће се следеће заседање Синода одржати у јулу.
​Извор: Спутњик

Свеправославни сабор на Криту и даље прате контроверзе. Саветник цариградског патријарха Вартоломеја Јоан Хрисавгис изјавио је да ће одлуке Сабора бити обавезујуће за све цркве, односно и за оне које не присуствују Сабору. Одлуке ће сигурно утицати на све, али нису обавезујуће, каже за Спутњик доцент на Богословском факултету БУ Растко Јовић.Званичници православних цркава из целог света окупили су се на Криту на првом сабору у овом миленијуму, који се одржава упркос изостанку појединих цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј сазвао је сабор на којем ће међу темама бити брак, пост и заједничко представљање у епархијама у земљама попут САД и Аустралије.
Саветник патријарха, архиђакон Јоан Хрисавгис изјавио је да ће одлуке Сабора православних цркава бити обавезујуће за све цркве. Према његовим речима, ситуација је могла да буде другачија да су цркве изразиле неслагање на самом Сабору.
Он је подсетио на Цариградски сабор 1872. године, на коме су разматрана питања национално-племенских разлика. Руска православна црква није била на Сабору, али су одлуке важиле и за Русију.
Међутим историчар религије из Москве Јуриј Табак подсећа да је Свеправославни сабор замишљен као скуп који би помогао да Цркве постигну јединствен став о одређеном броју проблема. 

„Ако на Сабору не учествују све цркве, он се не може сматрати свеправославним. На њему неће бити усвојени документи од суштинског значаја, несугласице између цркава ће и даље бити игнорисане. Мислим да би у решавању тих проблема требало да учествују и политичари, богослови и историчари. Само тако би могло да буде постигнуто јединство православног света, али то се неће десити у догледној будућности“, каже Табак.
Од око 220 милиона православних у свету, њих свега 50 милиона је заступљено на Великом сабору, јер је од 14 православних цркава четири одбило да учествује, због неслагања око дневног реда — Руска патријаршија, Бугарска црква, Грузијска црква и Антиохијска патријаршија, чије је седиште у Сирији. Историчар религије Јуриј Табак каже за Спутњик да за сада не види излаз за несугласице православних цркава.
„У православном свету постоје озбиљне идеолошке и историјске несугласице. Може се рећи да су православне цркве у веома компликованим односима, било да је реч о теолошким питањима или о политичким. Рецимо, Руска православна црква и Цариградска патријаршија имају несугласице које се тичу односа према католицима, као и према неканонској Украјинској православној цркви, коју је Цариградска патријаршија спремна да призна, што је неприхватљиво за Руску православну цркву“, оцењује Табак.
Међутим, доцент Богословског факултета Универзитета у Београду Растко Јовић подсећа да ни на једном Сабору до сад, као ни на Васељенским саборима, никада нису учествовале све цркве, већ епископи који су били у могућности да дођу.  Сабор није васељенски по броју учесника, већ по карактеру, каже Јовић за Спутњик.
„Ако одлуке саме по себи буду таквог карактера да се тичу свих цркава и да имају пријем у самој цркви и у народу, онда такав Сабор свакако има васељенски значај. Могу да се скупе сви епископи света, али ако одлуке не прођу рецепцију сваке помесне цркве, оне не могу бити васељенског карактера. Имали смо у историји такве случајеве, потписивање Уније са Западном црквом, кад је већина била за то, идеја није прошла рецепцију цркве и на крају је одбачена“, подсећа Јовић.
Он додаје да још увек не можемо да претпоставимо какве ће бити одлуке Свеправославног сабора, али је убеђен да ће, какве год да буду, сигурно имати неког утицаја и на цркве које немају представнике на Криту. То ће бити незаобилазно, каже Јовић.
„Нико није у стању да наметне одлуке грузијској цркви, руској, српској или било коме, али ће вероватно свака од тих цркава морати да има неки синод или сабор који ће да поведе разговор о тим одлукама и види да ли оне могу да се прихвате или не прихвате. Верујем да у том смислу тај Сабор може имати васељенски карактер“, објашњава Јовић. 
Додаје да у дневном реду не види ни једну тему која не одговара руској или српској цркви, јер су углавном, како каже, неутралне.
„Једини документ који може бити споран је ’Однос са другим хришћанским црквама‘, он може бити проблематичан за одређене цркве“, додаје Јовић.
Подсетимо, на првом Великом Сабору у овом миленијуму учествује делегација Српске православне цркве, али уз гаранције да ће скуп прихватити претходне договоре са Цариградском патријаршијом и да ће у дневни ред уврстити питање помесних цркава у дијаспори. Сабор ће званично трајати до 26. јуна.
Извор: Спутњик Србија

 Поглавар Римокаточличке црква Фрањо затражио је данас током свете литургије у Јерменији од Апостолске цркве у тој земљи да "убрза кораке према пуном заједништву" између Рима и источних цркава.
У свечаној поворци, папа је у пратњи јерменских свештеника који су пјевали псалме, стигао до олтара испод каменог трема Порте Светог Григорија Просветитеља.
Тај олтар на отвореном око 20 километара од Јеревена изграђен је 2001. године поводом обиљежавања 1.700 година хришћанства у Јерменији.
Папа Фрањо данас је, током другог дана посјете Јерменији, обишао Спомен комплекс геноцида над Јерменима и поручио да свијет не би требало никада да заборави или умањи значај масовног убиства Јермена у вријеме Отоманског царства.
Папа је понизно затражио од Јермена да благосолове њега, Католичку цркву и "кораке ка пуном заједништву". "Слиједимо Божији позив ка пуном заједништву и убрзајмо кораке ка томе", рекао је папа.
Јерменска апостолска црква, која данас припада више источном православљу, издвојила се у четвртом вијеку од тадашње заједничке хришћанске цркве, јер је одбила двоструку улогу Христа, људску и божанску.
Папа је током посјете Јерменији посетио и меморијални центар посвећен жртвама за вријеме Отоманског царства.​ | Извор: БЕТА | 

За вјернике Српске православне цркве данас је почео Петровски пост, установљен у славу светих апостола Петра и Павла.
Пост почиње у седмици послије Тројичне недјеље и празника Силаска Светог Духа на апостоле, познат је и као Апостолски и Љетни пост, а завршава се 12. јула, на Петровдан, празник који је посвећен светитељима Петру и Павлу.
Дужина поста је различита и зависи од датума прославе Духова или Педесетнице који спада у покретне празнике повезане за Васкрс.
Најдуже може трајати шест недјеља и најкраће једну седмицу и један дан. Петровски пост спада у један од четири најважнија годишња поста које СПЦ прописује својим канонима.
Најдужи је Велики или Часни пост који се завршава празником Васкрсења, а потом Божићни пост који такође траје више недјеља и завршава се празником Христовог Рођења.
Осим Петровског, у љетном периоду се поштује и Госпојински пост, пред Велику Госпојину, празник Вазнесења Богородице. Православни хришћани добровољно доносе одлуку о поштовању поста, а тим подвигом се постиже очишћење душе и тијела.
Сврха поста, како кажу правила вјере, не може се постићи само уздржавањем од мрсне хране, већ и уздржавањем од лоших мисли, ријечи и дјела и уз обавезну молитву, по узору на Спаситеља који је постио у пустињи и чији су примјер потом слиједили Богородица и апостоли.
Свети Јован Лествичник, велики учитељ вјере, записао је у својим поукама да је "пост гашење пламена тјелесне пожуде, одстрањење рђавих мисли, спас од огрубјелости, олакшица сна".
У народу влада увјерење да онај ко може да се уздржи од прекомјерног јела, има снаге и да се уздржи од злих мисли и дјела.

​Јуче, у суботу (25. јуна 2016. године) био је последњи дан Сабора, дакле, завршен је радни део и саборски оци су се усагласили и око последњег документа који говори о односу Православне Цркве према другим хришћанским Црквама и другим нехришћанским религијским заједницама. На овом документу се радило највише, из разлога што је, наравно, свима јасно да је реч Господња и молитва да сви једно буду заповест и императив за нас људе, али да јединство није романтичарска и сентиментална реалност и ствар, и да о њему треба обавезно трезвено, саборски промишљати. Зато, дубоко осећајући да је дијалог не само потребан, сматрамо да га треба унапређивати и покушавати у духу Јеванђеља, а у складу са канонима и предањем Цркве, корачати ка том јединству. 

У исто време, треба одредити начине, границе и сваки конкретан корак како то реализовати, јер јединство треба да буде и у истини и у љубави. Коначно, тај текст је данас потписан, а јуче је на самом завршетку Сабора свечано радни део Сабора затворио Васељенски Патријарх у присуству представника гостију, који су били и на почетку и на завршетку Сабора, из редова Римокатоличке Цркве и протестантских Цркава. 

Потом смо имали прилику да чујемо две поруке: наиме, једно циркуларно опширније писмо упућено свима помесним Црквама на увид и на рецепцију, зато што све саборске одлуке које су  доношене кроз векове никада нису саме по себи бивале коначне, па је било је неопходно да се провере прихватањем верног народа и пуноће Цркве. То опширније циркуларно писмо садржи, поред једног богословског увода о томе шта је Црква, и најважније закључке и тезе по свакој теми којом се Сабор бавио.

Поред тога, Сабор је упутио краћу поруку верном народу у којој се наглашава да је јединство Цркве највећа вредност за нас хришћане, а да се то јединство Цркве заправо јесте Сабор, реализује се кроз саборност, а темељи се на оваплоћеном Сину Божјем, Богочовеку Христу. Такође је наглашено да као хришћани не можемо бити самозаљубљени и чувати истину Јеванђеља само за себе као своје власништво, него је морамо сведочити пред светом, морамо пружати руку наде, руку спасења, руку љубави и онима који су близу и онима који су далеко.

Данас, пак, у недељу (26. јуна 2016. године) одслужена је свечана Литургија којом је началствовао Патријарх васељенски, а саслуживали сви присутни поглавари Цркава. Био је то свечани завршетак какав је био и сам почетак Сабора. Све почиње, све извире из Евхаристије, из свете Литургије, из молитве и све се запечаћује и враћа молитви, светој Евхаристији, која није ништа друго него лична карта Цркве, тј. простор у којем се пројављује Царство Божје међу нама.

​Теме и предавачи:
1.    Школа, Црква и вјероучитељ, проф. др Растко Јовић;
2.    Лично свједочење и наставни садржаји као неодвојиви аспекти Православне педагогоије, јереј мр Срђан Рољић;
3.    Усавршавање комуникационе компетентности, ђакон Бојан Чечар, протојереј-ставрофор Љубомир Самарџић;
4.    Нови Наставни програм и нови уџбеници Православне вјеронауке у основној школи, инспектор-просвјетни савјетник за вјеронауку мр Славољуб Лукић.

    Обавјештавамо све заинтересоване свештенике, ђаконе и студенте богословских факултета да могу узети учешће на савјетовањима, тако што ће се јавити епархијском координатору за вјерску наставу.

​О неопходности екуменског дијалога

Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. вијека је екуменски покрет. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. вијека). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазријевао да би се свом силином пројавио послије Другог ватиканског сабора. Код православних то иде најспорије, али захваљујући изузетним напорима неких истакнутих теолога и пастира Цркве (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) и ми полако хватамо корак са другим Црквама.

И док се прва генерација православних теолога и јерараха са пуно ентузијазма ангажовали у екуменском покрету, њихови настављачи немају више њиховог жара. Они односе са неправославнима одржавају углавном механички и без истинске жеље да разумију саговорнике и њихове аргументе, држећи да је Божија милост изливена само на њих и да са осталима могу имати однос једино ако се сви други саобразе њиховим расудама и пред-расудама.

Не претендујемо да тачно знамо којим путем треба да иде екуменски дијалог, али се слажемо са Конгаром којим путевима не смије да иде: 1) путем повратка свих у окриље Православне (Конгар би рекао Католичке) цркве, и 2) одгађањем јединства међу хришћанима до есхатона (изговарајући се да ће евентуално јединство хришћана бити чудо које ће Бог учинити на свршетку времена). Први пут је пут искључивости и интегризма, а други пут је бјекство од историјског задатка и пројава екуменског песимизма и вјечног одлагања под познатим изговором да баш „сада није вријеме“. Дакле, екуменског дијалога мора бити ако смо као православни хришћани уопште одговорни не само за себе него и за друге. Наравно, кључно питање остаје: до које границе заједништво може поднијети различитост. Али управо зато потребан је искрен и одговоран дијалог, прије свега са католицима али и са осталим хришћанима, а не став умишљености и снисходљивог опхођења према свима који нису православни.

Но, ако се одустајање од дијалога или фингирање дијалога без искреног и братског приступа правда страхом од антиекумениста који би могли изазвати евентуални раскол, онда се човјек пита да ли је могуће да се овакви аргументи озбиљно заступају. Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством. На та реторичка питања довољно је одговорити само ово: да су древни оци Цркве (на које се тако често позивамо, а тако мало угледамо) на начин данашњих застрашених јерараха прилазили проблемима са којима су били суочени, они ни један једини не би ријешили. Да су оци одустајали од суочавања са изазовима свога времена (као што је изазов нашег времена екуменизам) зато што се то понеким острашћеним фанатицима није чинило прихватљивим, не само што би поступили незрело и неодговорно, него историја Цркве не би ни постојала. Сваки њен нови корак био би онемогућен страхом од терора црквених екстремиста који у свим временима као коров покушавају да угуше племените биљке у црквеној башти. Ако ове упркос њима ипак успијевају, то је зато што су оци Цркве повлачили храбре и одлучне потезе а нису се скривали и бјежали од оних којима је јединство Цркве Христове толико мрско да не штеде труда да га на сваки начин спријече.

Што се тиче нас чије епархије захватају и просторе који нису традиционално православни, али на којима и православни живе као мањина, нама је кристално јасно да је дијалог са неправославнима не само пожељан, него и нужан. Да би живјели нормалним животом, православни и у срединама у којима су мањина морају бити интегрисани у друштво у којем се налазе, а да би се та интеграција одвијала на достојанствен начин, паралелно са њом мора се одвијати и дијалог цркава (нпр. православне и католичке) који ће, што више одмиче, и једној и другој страни показивати да међу њима има неупоредиво више сличности него разлика и још мање супротности и искључивости, а тиме и мање разлога за нетрпељивост и непријатељство. Одустајање од искреног и одговорног дијалога у таквим (а по мом мишљењу и у свим другим) срединама, значило би препустити сопствене вјернике предрасудама оног другог (али и њиховим вјерским фанатицима – јер од њих ниједна Црква нажалост није слободна). А од тог другог, као мањинска заједница, православни у тим срединама на крају крајева егзистенцијално зависе. Зато ми, како из теолошких увјерења, тако и из пастирског одговорног старања, нећемо одустати од трезвеног дијалога са католицима и другим хришћанима у нади да ће нас на том путу увијек руководити Божија милост и његово безгранично човјекољубље које све људе добре воље подједнако грли и милује.

 Епископ Захумско-Херцеговачки Григорије
Калимвари, Крит, 24. јуна 2016. године

​Крит, Хања – На Светом и великом Сабору православне цркве, који се одржава на Православној академији на Киту, потписан је и други званични документ на тему аутономије и начина њеног стицања.

Како је на конференцији за новинаре најавио портпарол Сабора, архиепископ Јов телмисоски завршена је расправа и о трећем документу, о значају поста, и он би, такође, требало да буде потписан. Званични делегати десет од 14 аутокефалних цркава које предводе патријарси, започели су јуче разматрање документа о светој тајни брачне заједнице.

Уз документ о мисији цркве у савременом свету, о којем је расправљано првог дана заседања, али који још није потписан, и онај који се тиче православне дијаспоре, а који је потписан, Сабор је до сад разматрао или почео разматрање пет од шест предвиђених тема.

На самом крају заседања на дневном реду биће текст на који су православне цркве, нарочито руска, грузијска, бугарска и антиохијска које не учествују на седницама, имале велики број амандмана – Однос православне цркве према осталом хришћанском свету. Патријарси би данас преподне требало да раде на тексту завршне поруке Сабора.

На конференцији за медије, новинаре је занимало и зашто је Српска православна црква оклевала да присуствује Сабору и да ли су разлог томе несугласице са Румунском православном црквом.

На ово питање одговарали су и професор Православног богословског факултета, Владан Таталовић, који на заседању учествује у својству саветника, и професор Ајонут Маврики, портпарол делегације Румунске православне цркве. Обојица су се сложили да проблеми две цркве треба да се решавају дијалогом, да је због тога добро и што су обе цркве присутне на заседању, а Маврики је додао да у свакој породици има варница, али она је и даље породица.

Српска црква више пута је преко својих највиших црквених тела упозоравала да свештеници Румунске патријаршије неканонски улазе на територију у источној Србији која је под јурисдикцијом СПЦ, и да би то могло довести до прекида канонског општења са суседном, сестринском црквом.

Руска црква регистровала 130 кршења права православних хришћана у Европи 2015. године
Москва, 22. јун, Интерфакс - Центар за мониторинг под покровитељством руске цркве у Савјету Европе објавио је, у сриједу, извјештај о кршењу права и слобода православних хришћана у Европи у 2015.години. Извјештај је објављен на енглеском језику.
"У извјештају се говори о око 130 повреда права православних хришћана у Европи и такође садржи званичне изјаве архијереја православних цркава и њихових званичних представника, држава и међународних организација о том питању", изјавио је, за Интерфакс-религија, игуман Филип ( Рјабих), представник Руске православне цркве у Савјету Европе.
Највећи број повреда права православних хришћана  регистрован је на Балкану и у Украјини прошле године, рекао је он.
"Међутим, било је неколико тајвих ситуација и у Француској, Летонији, Русији и другим земљама Европе", рекао је извор.
Представници Руске Цркве ће послати копије извјештаја вођству разних структура Савјета Европе , дипломатским представништвима у Стразбуру и јавним организацијама, рекао је он.
Он је такође критиковао ПАЦЕ, рекавши да сматра да није учинио довољно да скрене пажњу свјетске јавности на прогон хришћана на Блиском истоку.
Извор: Интерфакс религија

​Током засједања на Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту, дискутовано је и на тему поста, односно његове актуалности у савременој православној егзистенцији. Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнешени снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли приједлози делегације Српске Православне Цркве, од којих објављујемо заједничко обраћање Епископа Григорија и Максима, у којем су сажета промишљања много млађих теолога по овом питању.
Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд). Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела које себи могу да приуште.
Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.
Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.
Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?
Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).
​Извор: Епархија захумско-херцеговачка

​Кикинда – Радите и чувајте се лењости која је мајка свих порока. Највише се чувајте свађа, опраштајте једни другима када сте увређени. Тако је ђацима државне гимназије у Великој Кикинди говорио њихов вероучитељ Михаило Максимович, који је у овој школи предавао од 1925. до 1927. године. Млади избеглица из Русије, који је завршио царску кадетску школу и правни факултет, са таласом руских емиграната уточиште је пронашао у Србији. Борећи се на страни белогардејаца рањен је у ногу, те је целог живота храмао. У Београду је студирао теологију, прехрањујући своју породицу уличном продајом „Политике” и друге штампе.

Остало је забележено да је сиромашни младић са новинама сваког јутра прво одлазио до Патријаршије да би потом заузео своје место на београдском плочнику. После завршеног теолошког факултета, замонашио се узевши име Јован према свом славном претку, светитељу Јовану Тобољском.



О периоду његовог службовања у кикиндској државној гимназији, о чему данас сведочи спомен-плоча постављена на улазу у ову школу, мало се зна. Сачувано је писмо које је Јован Максимович упутио тадашњим гимназијалцима, опраштајући се од њих приликом одласка у Охридску епархију којом је у то време управљао владика Николај Велимировић. Директор Гимназије „Душан Васиљев” Љубомир Замуровић, иначе професор информатике, указује да је Јован Максимович, касније назван Шангајски, подучавао ђаке личним примером и вредностима од којих су многе данас запостављене.

„Шест година сам предавао веронауку у овој школи, част ми је да сам био на месту на ком и Свети Јован Шангајски некада. Откад сам у овој канцеларији, ту је и његова икона. Поред је Свети Јован Тобољски, такође из породице Максимовић која је почетком 18. века отишла из Србије за Русију и изнедрила два свеца. У писму кикиндским гимназијалцима, између осталог, поручује им да буду послушни родитељима, учитељима и свима старијима који их уче добру. У садашњој култури тог, да тако кажем, првенства рођења више нема”, каже директор гимназије.

Спомен-плочу у част том светитељу крајем прошлог месеца заједнички су открили и освештали владика банатски Никанор и митрополит тобољски и тјуменски Дмитриј, уз присуство бројне руске делегације и локалних званичника.

„То је била иницијатива Руске православне цркве и председника Путина (посредством Руског института за стратешка истраживања). Овде је била делегација која је одмах после руског патријарха”, подсећа Замуровић. Име и дело Јована Шангајског, међутим, већини Кикинђана мало је познато, оцењује јереј Никола Мишковић.

„Био је велики добротвор и мисионар. За епископа у Шангају рукоположен је 1934. године. Тамо оснива велика сиротишта. Записано је да је обилазио шангајске четврти како би збрињавао децу без родитеља. Обезбедио је дом за преко три и по хиљаде напуштених малишана”, истиче јереј Мишковић.

После Кине, Јован Шангајски за кога је владика Николај говорио да је „анђео Божји у људском лику”, службовао је у Паризу, Бриселу и Сан Франциску. Крхке телесне грађе, али аскетске чврстине и непоколебљиве вере, када се замонашио на себе је узео најстроже покоре. До краја живота више никада није спавао у постељи. Први пут после четрдесет година у њу је положен упокојен. Умро је пре тачно пола века, у 71. години. Неколико сати раније завршио је служење литургије у Николајевској цркви у Сијетлу. За свеца је проглашен 1994. године, а Српска православна црква слави га 2. јула.

Представници десет аутокефалних цркава потписали први заједнички документ који се тиче организације православне цркве у дијаспори. – Прихваћен амандман СПЦ на текст о мисији цркве у савременом свету
Аутор: Јелена Чалија

Патријарх Иринеј служио литургију у манастиру Богородице Одигитрије: Поглавар Српске православне цркве служио је јуче свету литургију у манастиру Пресвете Богородице Одигитрије, који је на неколико стотина м од Православне академије на Криту, где се одржава заседање Светог и великог Сабора. Патријарху Иринеју саслуживали су архиепископ охридски Јован, и епископ шумадијски Јован, као и протојереј Гајо Гајић, јеромонах Данило (Гаврановић), и ђакони Александар Секулић и Андрија Јелић. (Фото ђакон Александар СеТрећег дана заседања Светог и Великог Сабора на Криту, потписан је и први званични документ, који се тиче православне дијаспоре. У њему се разматрају проблеми организације цркве на континентима попут Америке и Аустралије, имајући у виду и да велики број православних верника живи ван својих држава и ван територија где су патријаршије којима припадају.
Преносећи ову информацију, портпарол Сабора, архиепископ Јов телмисоски објаснио је да су се после расправе о црквеној аутономији и начинима њеног стицања, учесници заседања поново вратили на документ о мисији цркве у савременом свету, о којем се расправљало првог дана Сабора. Поново су разматрани амандмани на овај текст, а усвојена је и примедба Српске православне цркве. СПЦ је затражила да се документ о мисији цркве допуни јеванђеоском поруком, односно да се у одговору на савремене проблеме са којима се свет суочава и који се стално мењају, црква ослања на универзално, јеванђеоско учење о Христосу као мери човека и свих ствари и да из тог искуства црпи одговоре на питања савременог света.
Јован Хрисавгис, портпарол делегације Васељенске патријаршије, рекао је јуче новинарима да текст о мисији цркве још није коначан и да би он требало да буде потписан данас.
Говорећи о предлозима и амандманима који су пристигли на шест докумената о којима ће Сабор расправљати, Хрисавгис је истакао да се догодила ствар без преседана у историји православне цркве.
– Овај Сабор, као ниједан догађај у историји православне цркве, добио је мишљења, амандмане, предлоге, критике из свих елемената цркве – од поглавара и светих Синода свих 14 аутокефалних цркава, до епархија и парохија. Па и од монаха који се моле у тишини на Светој Гори. И они су упутили своје мишљење о документима која се разматрају на овом заседању и послали га васељенском патријарху Вартоломеју, под чијом је духовном јурисдикцијом Атос. Такође, бројни теолози, професори, богослови слали су пре заседања мишљење о темама којима се овде бавимо. И то је добра ствар – рекао је Хрисавгис.
Ни на трећој конференцији за медије о току Сабора, није изостало питање о православним црквама које нису присутне на Криту (руска, бугарска, грузијска црква и Антиохијска патријаршија). Овог пута, оно се тицало Бугарске православне цркве и незваничне информације да су послали патријарсима окупљеним на Криту свој поновљени став да не желе да учествују на Сабору. Хрисавигис рекао је и да нема информацију о томе.
– Поглавари цркава и архијереји окупљени овде раде уверени да су они Сабор, уз пуно поштовање забринутости, као и дилема друге четири цркве. Сви архијереји који су на Криту, више не постављају питање њиховог одсуства и надају се да ће друге, одсутне цркве прихватити закључке које буду усвојили. Желели бисмо да су сви данас овде, али то није случај и ми смо кренули даље – рекао је Јован Хрисавигис.


„Катехон“: Британске и америчке обавештајне службе утичу на одлуке СабораМосковски аналитички центар „Катехон“, позивајући се на своје изворе, објавио је да америчке и британске обавештајне службе покушавају да утичу на одлуке Сабора на Криту. Према тим наводима, они користе агенте који имају утицаја на Цариградску патријаршију са циљем да подрију ауторитет Руске православне цркве, промовишу екуменске трендове и црквено „новачење“ који слабе православље. – Једна од кључних фигура у томе је Александар Карлуцос, члан управног одбора Сабора. Друга важна личност, која је одговорна за везу између критског Сабора и америчких обавештајних служби је Алекс Рондос. Он је Специјални представник ЕУ за Рог Африке, блиско повезан са хијерархијом Цариградске патријаршије, обавештајним службама Сједињених држава и Велике Британије и глобалистичким НВО – пише у тексту објављеном на сајту „Катехона“. У њему се наводи и да је Рондос био вођа „обојених револуција“, да је помогао оснивање НВО „Канвас“ у Београду, и да је подржавао идеју давања независности Косову.
„Катехон“ је руска „тинк-тенк“ организација. Како се може прочитати на њиховом сајту, чланови њиховог надзорног одбора су Константин Малофејев (председавајући), оснивач Добротворног фонда Светог Василија Великог, економиста и академик Сергеј Глазјев, генерал-потпуковник Леонид Петрович Решетњиков, директор Руског института за стратегијске студије, генерал-потпуковник Александар Макаров, професор Московског факултета за архитектуру, Андреј Климов,члан Савета Руске федерације, Зураб Чавчавадзе, директор гимназије Василије Велики и филозоф Александар Дугин.
Р. Д. Извор: Политика

Незапамћено невреме однело црепове, димњаке и кровну конструкцију и почупало дрвеће у порти, а из Градске управе обећана помоћ како би штета била санирана

Панчево – Торнадо који је протутњао Панчевом, уз тучу ледених кугли, нанео је велику штету свим објектима у граду, који су под споменичком заштитом.
Жртва катаклизмичног невремена је и здање манастира Војловица, споменика културе од изузетног значаја, које је по налазу служби овдашњег Завода за заштиту споменика културе, претрпело и најозбиљнија оштећења проласком „пијавице“ кроз манастирску порту.
Екипа Завода затекла је у панчевачком предграђу разнете, полупане и померене црепове на крову манастирског конака, порушене оџаке и избушене олуке на објекту цркве и готово све прозоре полупане.
Одмах је надлежним институцијама, на првом месту Републичком заводу за заштиту споменика културе упућен предлог мера техничке заштите за санацију крова конака једног од најстаријих српских манастира преко Дунава, из времена аустроугарских земаља.
„Насеље Војловица је направљено на манастирској земљи, пред крај 19. века Аустроугарска је допустила трајно насељавање Војловчанима, а после Другог светског рата од манастира је узето земљиште на ком је подигнута Рафинерија нафте Панчево. Тако је, у овом тренутку ситуација далеко од живота какав би манастир тог значаја требало да има, али то је реалност. Потребно је како разумевање локалне заједнице, тако и помоћ НИС-а, а прилика је ово да сви покажемо да је манастир Војловица нешто чиме се поносимо. Наша је морална, па и хришћанска обавеза да му, у тренутку када је пострадао, сви у саборном и хришћанском духу приђемо и помогнемо“, речи су Миодрага Младеновића, директора Завода за заштиту споменика културе Панчево.
Завод је одмах издао налог за мере техничке заштите. Оцењено је да је неопходно пажљиво и парцијално демонтирати постојећи цреп, како у случају нових падавина површина крова може брзо бити заштићена.
Такође, наложена је замена дела постојеће дрвене конструкције, озиђивање нових димњака, чишћење увале од шута и лишћа, подашчавање и покривање кровне равни хидроизолационом фолијом. У овом тренутку, панчевачка рафинерија је већ ангажовала подизвођаче ради спречавања даљег пропадања објекта, а у току је зграда платформе и подизању скеле око здања конака и цркве.
Манастирски комплекс обишао је и већник за културу, те је из Градске управе обећана помоћ како би штета биле санирана.
Но, таквог посла биће и на другим градским локацијама и објектима од културног и историјског значаја, јер невреме није заобишло ни времешна здања Историјског архива, Руске болнице, у којој се данас налази Дом омладине и иначе трошног објекат логора „Свилара“ и зграду старе Градске болнице.
У Заводу за заштиту подсећају да су сви споменици културе необновљиви ресурси, те да је изузетно важно да у најкраћем року и на прописани начин буду обновљени, јер би у сваком другом случају могли бити трајно изгубљени.4
​Извор: Политика; Аутор: О. Јанковић

У Добоју је вечерас отворена годишња изложба радова студената добојског Одсјека црквене умјетности и сликарства Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" из Фоче.

Студенти су се представили добојској публици иконама и мозаицима које су израдили у византијском стилу.
Студент Марко Пушлић истиче да израда једне иконе захтијева много труда, посвећености и студиозног рада који може да траје и до два мјесеца.
- Радимо са пигментима. Разбијамо опну јајета како би одвојили жуманце које се раствара у сирћету и води, у које се затим додаје боја - појаснио је Пушлић.
Апсолвент Дамјан Дамјановић каже да је осим физичког рада важан и духовни аспект јер икона настаје за молитву и кроз молитву.
Радови су изложени у Умјетничкој галерији Центра за културу и образовање.
Вечерас је у добојском Центру за културу одржан цјеловечерњи концерт ученика Основне музичке школе "Маркос Португал" из овог мјеста, у оквиру обиљежавања Дана града. ​| Извор: СРНА |

Молитвом "Царе небески..." и појањем тропара Педесетнице, у дворани Православне академије на Криту отворен је Свети и Велики Сабор Православне Цркве, којим Његова Свесветост Патријарх васељенски Вартоломеј председава заједно са првојерарсима Александријске, Јерусалимске, Српске, Румунске, Кипарске, Грчке, Пољске, Албанске и Чешке и Словачке Цркве.
Према саборској структури представљања сваке помесне цркве првојерарахом и двојицом архијереја на свечаном подијуму, сапредседавање Његове Светости Патријарха српског Иринеја прате господа архијереји: Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић и Епископ бачки др Иринеј Буловић.


Непосредно по узношењу молитве Духу Светом и појању тропара Педесетнице, чиме је у Православној академији на Криту са радом почео Свети и Велики Сабор Православне Цркве, Патријарх Вартоломеј је на самом почетку заседања изашао у сусрет молби Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и затражио да пред више стотина учесника буде прочитана перикопа о Христовом одговору на жељу синова Зеведејевих да седну са обе његове стране (Мк 10:35-45), односно о томе да се првенство, по угледу на Сина Човечијег, остварује служењем и даром Божијим. Изразивши затим захвалност на служби председавајућег Светим и Великим Сабором, Патријарх Вартоломеј је заблагодарио на молитвама за његово одржавање, на чему је посебне изразе захвалности упутио Папи римском Фрањи.
Подсетивши затим на недавну одлуку предстојатељâ која је у оквирима припремних заседања на Криту донета претходног петка (17. јуна), и према којој су на Сабор поново позвани првојерарси и делегати Антиохијске, Руске, Бугарске и Грузијске Цркве, чије је учешће било отказано непосредно пред почетак његовог рада, Патријарх Вартоломеј је прочитао приспеле одговоре, патријараха Јована антиохијског и Кирила руског, у којима се поред раније изношених аргумената и непромењених мишљења могла осетити и нада на брзо превазилажење проблемâ који су довели до одустајања њихових Цркава од учешћа у раду Сабора, али и молитвене жеље за успешан рад предстојећих заседања. Потом је стиховима са вечерњег богослужења Педесетнице о благодати сједињења у Духу Светом почета уводна беседа Његове Свесветости, у којој су темељно изнети богословски аргументи сазивања Светог и Великог Сабора, са тежиштем на јединству у Евхаристији, вери и епископу, али којом је на концу изражено жаљење због неучествовања четири помесне Цркве у његовом раду. У одговор на Патријархову реч, у атмосфери искреног братољубља и отварањем различитих актуалних аспеката оваквог догађаја, сабрању су се обраћали првојерарси Православних Цркава, међу којима је, према свом канонском поретку, Његова Светост Патријарх српски Иринеј рекао следеће:
"У име српског народа и Српске Православне Цркве, поздрављам овај благословени скуп који је време одавно очекивало. Богу хвала, испунило се време и стекле се прилике да се после толико времена, на овом Сабору, састане Света Православна Црква. Посебно преносим поздраве града Ниша у којем је рођен Свети Цар Константин, који је, као што знамо, био председник Првог васељенског сабора. Српска Црква се радује овом Сабору и њиме израженом јединству. Преносим вам поздраве Срба из отаџбине и многих Срба расејаних широм света. Њихове оче су уперене ка овом светом месту, као и очи целог света. Ми се радујемо, то је радост нашег јединства. Волели смо да су све цркве православне присутне, али оне имају неке разлоге. Али се надамо да су ти разлози мали и да ће тај мали облак ишчезнути пред сијањем сунца. Господ и Дух Свети нека нас уједини, јер снага нашег православља лежи у јединству. Сједињени са собом бићемо сједињени и са Господом и Духом Светим. Нека је благословен овај Сабор. Нека нас Дух Свети води, као и до сада у животу.  А јучерашњи дан и Литургија, као и данашње сабрање, надамо се, диван је пример следовања Светим Оцима. Нека је Господ наш и Дух Свети са свима вама."
 На речи Његове Светости Патријарх Вартоломеј је узвратио непатвореном радошћу и захвалношћу, посебно се обрадовавши имену првог хришћанског владара и приметивши да о благослову Божијем који наткриљује Сабор говори подударност датума његовог сазивања са датумом Првог васељенског сабора, такође сазваног 19. јуна (325. године). На крају уводне сесије, Патријарх Вартоломеј је посебно пожелео добродошлицу посматрачима и гостима Сабора, чије је учешће ограничено на уводно и завршно заседање: представницима Римокатоличке Цркве, предвођеним председником Понтификалног савета за јединство цркве кардиналом др Куртом Кохом, изасланицима Англиканске цркве и Савета европских Цркава. Овим речима добродошлице Патријарх Вартоломеј је придружио срдачне поздраве присутним представницима медија, као и изразе дубоке жалости због јучерашњег покушаја атентата на Патријарха Сиријске јаковитске цркве Игњатија, када су у самоубилачком бомбашком нападу у североисточном сиријском граду Камишли страдала тројица његових блиских сарадника. Посебно је вредна помена чињеница да је отварању Сабора присуствовао бугарски престолонаследник Симеон Други. 
Текст: др Владан Таталовић
Фото: ђакон Александар Секулић

Свеправославни сабор на грчком острву Криту не може се отказати и његов статус не може се мијењати без одобрења свих 14 цркава, рекао је архиепископ телмесоски Јов агенцији "Спутњик".

- Сазивање сабора услиједило је након једногласне одлуке у Синаксису у јануару и за његово отказивање или измјену статуса потребан је консензус. Неке цркве изнијеле су одређене приједлоге у посљедњем тренутку, али није било јединственог става о промјени или отказивању саборца. Према томе, Сабор ће бити одржан, а резултате ћемо видјети - рекао је архиепископ.
Архиепископ, који заступа Екуменску цариградску патријаршију, није потврдио извјештаје медија да ће православни поглавари одржати само прво засједање прије прекида на неколико мјесеци или до наредне године.
- Видио сам те извјештаје, али немам званичну информацију. Важно је да се разумије да сабор није само догађај, то је процес који је почео прије 50 година, када смо почели да припремамо и развијамо теме и текстове - рекао је он.
Руска православна црква одбацила је у задњем тренутку позива да учествује на Сабору, први сусрет православних поглавара од 787. године.
Русија је саопштила да не може да учествује, јер неће све цркве бити заступљене.
Учешће су отказале Антиохијска, Бугарска и Грузијска православна црква.
Скуп почиње данас након 55 година припрема.
Првобитно је позвано 14 цркава са више од 300 милиона вјерника.

​Саборна црква Свете Тројице у Мостару која је у изградњи прославила је данас крсну славу Силазак Светог Духа на апостоле - Тројчиндан, и први пут након 24 године зазвонила су звона са звоника Саборне цркве. Литургију је служио пријератни старјешина Саборне цркве протојереј Алекса Зубац уз саслужење бројног свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Саборна црква у МостаруФото: СРНАОн се присјетио да је посљедња служба под кровом Саборне цркве служена у априлу 1992. године на Васкрс, те изразио наду да ће идуће године литургија бити служена под бакарним умјесто под небеским кровом.
И мостарски парох Радивоје Круљ очекује да би црква могла бити покривена до краја године.
- Почели су радови на централној куполи, а ове године требало би завршити звоник и покрити цркву, ако се испуне обећања која имамо од Владе Србије и Владе Федерације БиХ - каже Круљ.
Он је додао да би тиме завршили грађевинске радове, али да остаје још много посла на завршетку радова када је ријеч о украшавању цркве и уређења партера. Тренутно се ради успореном динамиком због ограничених финансијских средстава.
- Као што су ове године звона са звоника позивала вјернике на молитву, да Бог да да увијек вјерне позивају на молитву, а све грађане овог града на мир, љубав и суживот - поручио је парох Круљ, додавши да како расте црква, тако ће расти и број вјерника које се окупљају око цркве.
Мостарски градоначелник Љубо Бешлић честитао је вјерницима славу Саборне цркве изразвши наду да ће црква која је била један од најљепших објеката у граду ускоро заблистати у свом пуном сјају.
- Надам се да ће и Мостар заблистати у пуном сјају. И српска заједница је дио овог града и надам се да ће тако остати. Мостар је истински мултиетничан град и важно је да се Срби овдје осјећају као своји на своме, као и остала два народа - рекао је Бешлић.
Кум славе Радослав Рађеновић из Београда рекао је да га за Мостар вежу искрени пријатељи и драги људи и да је зато одлучио кумовати.
- Ја сам заволио Мостар, а Мостар мене - додао је Рађеновић.
Мостарски Срби с нестрпљењем ишчекују изградњу цркве, јер је она један од симбола града на Неретви, али и симбол српског идентитета у овом граду.
Саборна црква у Мостару, која је изграђена 1873. године и била један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану, запаљена је 15. јуна 1992. године на Тројчиндан, а након тога и минирана од припадника Хрватских оружаних снага.
На прослави крсне славе Саборне цркве окупили су се бројни вјерници, али и представници градске и кантоналне власти, источнохерцеговачких општина и католичке цркве.
Њена обнова почела је 2008. године и једини је велики вјерски објекат у БиХ који није обновљен. Црква се налази на листи заштићених националних споменика БиХ и у Унесковој је заштићеној зони.
Извор: СРНА