Истраживање  Барна групе показује да су хришћани срећнији у браку од нехришћана.
У анкети споведеној на 1.500 одраслих Американаца, већина испитаника (59%) рекла је да је веома задовољна својим браком. Међутим, међу анкетираним хришћанима та бројка је била 73%.
Анкета је открила драматичне разлике  када се разврстају одговори половима: мушкарци у много већој вјероватноћи од жена изјављују да су веома задовољни својим браком (65% наспрам 52%). Такође, пронађене су разлике и по годинама старости: Миленијалци (генерација људи рођених од раних осамдесетих до раних двехиљадитих година) (65%) и Беби бум (61%) (Беби-бум генерација су мушкарци и жене који су рођени у периоду од две деценије после завршетка Другог светског рата)  су изјавили да ус срећни, за разлику од парова Генерације Х (генерација људи рођених између 1965. и 1980.) којих се изјаснило таквим (47%). Одвојено истраживање Института за породична истраживања (ИФС) прошле године показало је да се све више младих Американаца одлучује да се уопште не вјенчава. Ова анкета открила је да је број младих људи који избјегавају брак достигао максимум свих времена, а више од трећине (35%) њих старости 25-50 година се никада није вјенчало.  1970. године само 9% Американаца из исте старосне групе изјавило је да никада нису били вјенчани. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања инвиктори.цом, christiantoday.com и inlight.news.

​У ноћи између 29. и 30. јуна украдена је црквена застава СПЦ са улазне капије манастира Грачанице која се повремено истиче на том месту, за велике црквене празнике или свечаности. На друштвеним мрежама појавила се слика маскираног лица са заставом Албаније како гази црквену заставу. Имајући у виду величину заставе реч је о застави која је скинута са улаза у манастир. Овај најновији инцидент показује повећани степен угрожености верских права и слобода и уопште безбедности објеката СПЦ на Косову и Метохији.
Застава СПЦ је српска тробојка са знаком крста и четири оцила, што је регулисано Уставом СПЦ. Овај симбол потиче још из раних хришћанских времена и симболизује Христа као цара над царевима.
Епархија рашко-призренска пријавила је овај инцидент Косовској полицији уз захтев да се манастир додатно обезбеди.
Извор:​ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА

Свештеници Руске православне цркве одржаће молебан у част одласка руског тима на Љетње олимпијске игре у Токио, преноси ТАСС позивајући се на синодално Одјељење за односе Цркве и друштва Московске патријаршије. По благослову патријарха московског и цијеле Русије Кирила, „одржаће се традиционални молебан уочи одласка руске репрезентације на XXXII  љетње олимпијске игре у Токију“, каже се у саопштењу. 
Напомиње се да ће богослужење бити одржано у сриједу, 30. јуна. На њеном челу биће митрополит Мурмански и Мончегорски Митрофан (Бадањин), предсједник Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт. Такође, у богослужењу ће учествовати духовни отац олимпијског тима, протојереј Андреј (Алексејев).
Заједно са руским олимпијцима, молиће се предсједник Руског олимпијског комитета Станислав Поздњаков, предсједавајући руских спортских федерација и представници Олимпијског комитета и запослени у руском Министарству спорта који прате тим.

​По благослову патријарха московског и цијеле Русије Кирила, 30. јуна 2021.године, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви одржан је традиционални молебан пред одлазак руске репрезентације на Олимпијске игре. У Токију ће се одржати XXXII  љетње олимпијске игре, преноси Патриархиа.ру.
На крају молебна, митрополит Митрофан је спортистима пренио поздраве и благослов патријарха московског и цијеле Русије Кирила. Он је у свом говору скренуо пажњу олимпијцима на важност повјерења у Божију милост и молитвену подршку Цркве у свим животним околностима, укључујући и предстојеће Олимпијске игре, које се одржавају у изузетно тешким временима.

Премијерном пројекцијом видео-спота „Рано моја“, на отвореној сцени поред Саве у Градишки, Иван и Даница Црногорчевић су стихом, песмом и сликом послали снажну поруку и дали јединствен прилог очувања истине о српском страдању у Јасеновцу и Доњој Градини у време Другог светског рата.
Песма „Рано моја”, коју је написао ђакон СПЦ Иван Црногорчевић има за циљ, казао је он, да изнова покрене и мотивише народ, све нас, да се укључимо у борбу очувања истине, како би величина њихове жртве била сачувана од заборава.
„Велика жртва нашег народа у Јасеновцу треба да буде подстицај свима нама да се с највећом озбиљношћу посветио подизању покољења која ће сведочити да је жива душа овог народа и да из крви наших предака незаустављиво васкрсава живот”, казао је Иван Црногорчевић.
​Он је, подстакнут филмом „Дара из Јасеновца“, написао текст како би, у Црној Гори, далеко од највећег српског стратишта, и сам сведочио о јасеновачком паклу. Осим Зорана Пилиповића, сценаристе и сниматеља спота, Црногорчевић је нагласио улогу музичког продуцента Александра Ђорђевића и глумице Љиљане Чекић, преноси портал „Српска инфо“.
Она својом појавом и држањем, казала је Даница Црногорчевић, персонификује српску мајку, жену спремну да се суочи с великим, непреболним губитком својих најрођенијих, и губитком своје рођене, па и нерођене деце.

Он је додао да порука песме не прозива никога него се дотиче величине и страдања српског народа на овом простору.
Даница Црногорчевић се нада да ће ова песма, коју су многи, заједно с њом певали у граду поред Саве, заживети међу људима и да ће послати поруку љубави, опроштаја, наде и васкрсења. Извор: Спутњик

​Погледајте и интервју са Даницом Црногорчевић на Острогу, где је снимала спот за своју нову песму „Црква Света“

Захваљујући вјери и побожности једне жене из Бесарабије, гради се нова црква Светог Николе и Светог Стефана Великог  у граду Единет, у Републици Молдавији.

У свом тестаменту Марија Андронахе завјештала је своје богатство за изградњу цркве која ће „канонски припадати Румунској патријаршији без обзира на будући историјски контекст“.

„Богослужења треба да буду на румунском језику, а сви рукоположени свештеници биће Румуни, и који ће се непрекидно молити за јединство румунске нације“, додала је она, написавши великим словима назив свог матерњег језика и идеал националног јединства.

Његово Преосвештенство Антоније, епископ балцијски, посјетио је у уторак градилиште. Он и његово преосвештенство Игњатије, освештали су темељ 23. марта 2021. године. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања басилица.ро

Хипогеум (грч. ὑπόγεıον, лат. хyпогеум="подземље" -просторије ископане и изграђене у земљи или издубљене у стијени. Служиле су као гробнице, настамбе или обредна мјеста)  низ тунела испод Колосеума гдје су држани робови (посебно непријатељски заробљеници) и животиње спремни за борбу у гладијаторским играма. Животиње и робови могли су пуштани кроз затворена врата испод пијеском прекривеног борилишта у било којем тренутку током борбе. Они никада прије нису били у потпуности отворени за посјетиоце. Тим од више од 80 стручњака, укључујући археологе, инжењере и рестаураторе, радио је на хипогеуму Колосеума двије године.
Када је Флавијев амфитеатар (највећи амфитеатар на свијету -примједба прев.) отворен 80. године нове ере, подземне грађевине су биле дрвене. Древни извори, укључујући Марцијала, који је био очевидац уводних игара и забиљежио догађаје у својим Епиграмима, Светоније и Касије Дион позивају се на чињеницу да је арена Колосеума понекад била поплављена за поморске битке и друге водене приредбе. Али то нису могли бити судари ратних бродова већих размјера који су се догодили на сталном језеру које је у ту сврху створио цар Август. Ако је Колосеум поплављен, онда је највјероватније више личио на систем канала или само на плитки базен испод бине.
Без обзира на природу воде коју показује Колосеум, 85. године нове ере Домицијан је првобитно подземље замијенио сложеним засвођеним тунелима и шахтовима од цигле и камених конструкција које сада видимо, тако да арена више није могла бити поплављена. Велики централни пролаз дијели 14 ходника, по седам са сваке стране. На крајевима ходника налазе се просторије у којима су се налазили велики теретни лифтови који су уздизали борце, затворенике, реквизите и животиње до пода арене са сложеним системима ременица од дрвета и конопа.
Ово је посљедња фаза деценију дуге фазе (која је започела у септембру 2013.) рестаурације коју је финансирао магнат Дијего Дела Вале (Тодс) који је донирао 25 милиона евра да свјетско чудо буквално не би пропало. Након усмјерених рестаураторских радова, мали део хипогеума отворен је за јавност 2016. године, али је подземље поново затворено када је у децембру 2018. започела свеобухватна рестаурација читавог простора. Говорећи на отварању хипогеума, Дела Вале је изразио задовољство постигнутим до сада за споменик који „цио свијет воли“. Такође, похвалио је одлуку која је омогућила да се јавни и приватни сектор удруже „у добре сврхе“.
Алфонсина Русо, директорка археолошког парка Колосеум, рекла је да је „споменик у споменику сада потпуно обновљен и поново отворен“. Рекла је да је рестаурација хипогеума била веома сложена, додајући да је „сваки камен овдје свједок свега што се догодило под великом ареном Колосеума од његове инаугурације 80. године до коначне изведбе 523. године АД“.
Почевши од 26. јуна, посјетиоци који купе карту „Full Experience“ могу безбједно да истраже 15 ходника кроз које су пролазили гладијатори и дивље звијери, преко 160 метара приступачних пролаза који су постављени кроз лавиринт окружење. Аудио / видео и туристички водичи ће објаснити како се хипогеум користио вијековима између 100 дана уводних игара Колосеума и прославе посљедњих игара одржаних тамо, лова на животиње у част конзулства Аниција Максима 523. године.
Хришћани генерално сматрају Колосеум мјестом страдања великог броја вјерника током прогона хришћана у Римском царству, као што о томе сведочи црквена историјска традиција. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања The History blog и ВОА Њуз

Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага.​
Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама  и обзиром да су се српски емигранти насељавали у Чикаго од 1880 год. и ојачавали град у областима уметности и музике, бизниса и финансије, правосуђа и државне управе, образовања и социјалне услуге, као и науке и медицине, и обзиром да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. год. тиме формализујући културне, историјске и економске односе које постоје између Београда и Чикага деценијама, донијела сам одлуку, да Видовдан буде празник града Чикага, наводи у својој одлуци градоначелница. Она даље истиче, да је Видовдан један од највећих културних празника код Срба.
„Видовдан један од највећих културних празника за Србе широм света као сјећање на велику битку против Отоманског Царства и пет векова турске окупације.
„Обзиром да Видовдан слави упорност и издржљивост покореног народа који жуди за слободу, достојанство и равноправност — универзални идеали који инспиришу и изискују нашу константну будност до данашњег дана, Зато, дакле, ја, Лори И. Лајтфут, Градоначелница Града Чикага, овим проглашавам 28. јун 2021. год. ВИДОВДАНОМ У ЧИКАГУ, и позивам све грађане да прославе овај дан, стоји на крају одлуке. Извор: ИН4С 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије.
"Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју".
"Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије.

"То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски.
Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије.
"Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски.
"Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе".
"Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере".
Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће".
Послушајте бесједу Патријарха Порфирија у цјелини, коју је за радио "Слово љубве" забележила Миљана Бањац.
Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру Црквено-народног сабора Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Св. Саве у Бронзаном Мајдану.
Тим поводом у оквиру сабора, који се традиционално одржава у овом мјесту, освештан је новоизграђени парохијски дом.
Литургији и освештавању парохијског дома присуствовао је и градоначелник Бање Луке Драшко Станивуковић, који је казао да му је драго што као градоначелник има прилику да у име Града пружи подршку за обнову и очување светиња.
-Град је овога пута издвојио средства за парохију у Бронзанoм Мајдану. Врло је важно да као Град, али и као вјерници помажемо обнову наших цркава и наших парохија, јер црква и јесте мјесто гдје се наш народ сабира у молитви – поручио је градоначелник.
У разговору са мјештанима он је такође казао да ће у наредном периоду бити ријешени сви имовинско-правни изазови, што представља посљедњи корак до завршетка пројекта водоснабдијевања у овом дијелу нашег града.
Након молитве, Мајданска парохија је у порти Цркве организовала ручак, који је окупио бројне мјештане са овог подручја. Извор: бањалука.рс.ба

На величанственом литургијском сабрању у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је увео у трон Епархије ваљевске Његово Преосвештенство Епископа ваљевског г. Исихија, коме је Свети Архијерејски Сабор на мајском заседању поверио духовно старање о народу Божјем у завичају новопросијавших светила Цркве Христове, Светог владике Николаја и Преподобног аве Јустина.
Пословично велика радост довела је бројни верни народ ваљевског краја у епархијски катедрални храм да пожели добродошлицу свом новом архипастиру, Епископу Исихију, који ће своју службу у том за Цркву традиционално везаном крају, отпочети петнаесте године од обнављања Епархије ваљевске. Да пожели добродошлицу и принесе молитве за њега, заједно са првојерархом Српске Православне Цркве и бројним архијерејима.
Светом архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована; Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија, банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, диселдорфског и немачког Григорија, горњокарловачког Герасима, славонског Јована, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског и изабраног будимљанско-никшићког Методија, ремезијанског Стефана, брегалничког Марка, умировљеног канадског Георгија и изабраних викарних Епископа мохачког Дамаскина, марчанског Саве и топличког Јеротеја, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, чији је викар до устоличења у трон Епископа ваљевских био владика Исихије.
Саслуживали су многобројни свештенослужитељи из више епархија Српске Православне Цркве. Свечаности богослужења допринели су Хор свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића, Црквени хор „Хаџи Рувим“ и Камерни хор „Емануил“ са диригентима Вањом Урошевић и Милицом Степановић - Бабамилкић, као и Хор ковиљских монаха чији је сабрат донедавно био владика Исихије.
 Међу бројним уваженим гостима свечаности били су шеф српске дипломатије г. Никола Селаковић, градоначелник Ваљева г. Лазар Гојковић, представници локалних самоуправа Колубарског округа, Војске Србије, Министарства унутрашњих послова и јавних установа. Извор: Епархија ваљевска

​Традиционални Јањски Сабор свечано прослављен у Манастиру Глоговцу
У недјељу Свих Светих, прву по празнику Педесетнице, када се и присјећамо на спомен светога Јелисеја пророка и светог Методија Цариградског, 27. (14) јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Глоговцу, свештеној Обитељи светог великомученика Георгија поводом обиљежавања традиционалног Јањског Сабора.
Том приликом су Владици саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Раде Савић, пензионисани парох шиповски, архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Никола Олић (Епархија милешевска), Љубинко Аничић, Чедомир Арамбашић, Радослав Станковић, протонамјесник Жељко Ракита, Никола Аркула, Милош Црепуља, Митар Керлец, презвитер Недељко Јакшић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић.
Послије прочитаног Јеванђеља Епископ је бесједио о обнављању душе на светој Литургији, коју обнављамо због тога јер желимо да се нађемо са свима светима у Царству Божијем, које, нажалост вођени својим егоизмом често не видимо, често и не желимо да видимо. Но ипак молитвама њиховим увијек бивамо укријепљивани и вођени само Једном, Творцу и Богу нашем Исусу Христу.
Након заамвоне молитве извршено је благосиљање славског колача и кољива. Послије свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је Орденом новомученика бихаћко-петровачких протопрезвитера-ставрофора Раду Савића за његову свештеничку ревност, дугогодишњи и мукотрпан труд за светиње и бригу око народа Јања и околине.
Такође је Владика за настојатеља ове свештене Обитељи светог Георгија у Манастиру Глоговцу поставио игумана Јеротеја (Влајковића) са свим дужностима, влашћу и одговорношћу које му припадају. Свечана трпеза љубави припремљена је у манастирском конаку.
извор: епархија бихаћко-петровачка

Свети синод Васељенске патријаршије састао се 23. и 24. јуна под предсједавањем васељенског патријарха Вартоломеја у Светом патријаршијском и ставропигијалном манастиру Свете Тројице, на Халки. Током засједања испитане су све ствари на дневном реду и донесене одговарајуће одлуке. На почетку рада 2. дана, Васељенски Патријарх је обавијестио архијереје да је телефонски контактирао Архиепископа Атине и цијеле Грчке Г. Јеронима, којем је изразио жаљење и саучешће Цариградске Цркве због трагичног догађаја и пожелио брз опоравак  повријеђених у инциденту.
Жртве напада киселином били су: Митрополит касандријски Никодим, Калиникос, Митрополит Дринупољски, Погонијански и Коницки Андреј, Митрополит закинтоски г. Дионисије, Митрополит Кифисије Г. Кирил, Митрополит Гуменисе г. Димитрије  и Митрополит Глифаде г. Антоније. Сви су хоспитализовани у Општој болници Лаико а  полицајац, који је покушао да помогне, у 401 војној болници. Према досадашњим информацијама, митрополити Глифаде, Закинтоса и Кифисија су тешко повријеђени и лијече се у болници због опекотина, углавном по лицу. Укупан број повријеђених је једанаест. Осим наведених повријеђени су и секретар и двојица адвоката. Аутор: вјеронаука.нет на основу Извора: фанарион.блогспот.цом и greekcitytimes.com

Православни свештеник који је службовао у селу у Александрији у Иматији (веријска митрополија) Теофилактос Комбос (37) напао је седам митрополита бацивши каустичну соду (витриол), а затим хтио да побјегне. Наводно није циљао на одређеног митрополита, већ је све гађао неселективно и то је оно што је спријечило најгоре.  У вријеме напада био је  под утицајем седатива.  Напад се десио у сриједу поподне у манастиру Петраки током састанка црквених званичника о одузимању свештеничког звања. Осумњичени свештеник који би могао да буде избачен из цркве, оптужен је да је умијешан у трговину дрогом, наводи агенција АНА. Епископи су разматрали рашчињавање свештеника из црквене службе пошто је јуна 2018. године у његовом посједу пронађено 1,8 грама кокаина. Тада је тврдио да је то био тренутак слабости, а након што је процесуиран због посједовања дроге, пуштен је. Свештеник је напао митрополите током разматрања његовог случаја и могућности да му буде одузет свештенички чин. Он је на састанак у манастиру Петраки у централном дијелу Атине донио "велику боцу корозивне течности", извијестио је лист Та Неа. Стражар, који је успио да ухвати свештеника на капији манастира, такође је задобио опекотине и пребачен је у болницу. Министар здравља Василис Кикилијас посјетио је жртве у болници и рекао да ће једна бити подвргнута пластичној операцији. Починилац је приведен у Атинску поддирекцију за безбједност. У почетку није ништа хтио рећи полицији али је касније рекао да је киселину, коју је купио преко интернета, бацио на митрополите, јер су хтјели да га рашчине. Он је са интернета је купио двије боце витриола (велике боце од два литра), копирајући начин дјеловања Ефија Какаранзуле, 35-годишњака који је прије годину дана извршио сличан напад у Калитеји. Он је спроведен к тужиоцу. Његов адвокат изјавио је да је починиоцу потребна психијатријска њега и да ће он сам затражити психијатријски извештај од тужилаштва.  Предсједница Грчке Катерина Сакеларополу осудила је напад, док је премијер Киријакос Мицотакис разговарао са поглаваром Грчке цркве, архиепископом Јеронимом. Мицотакис је рекао је да је "дубоко тужан" и обећао да ће "држава пружити сву могућу медицинску помоћ како би се овријеђени што прије опоравили". 

На дан 22. јуна 2021. у централној згради Државног музеја историје руске књижевности „В. И. Даљ“ одржана је презентација књиге „Јеванђеље Достојевског“ митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректора Свецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ћирило и Методије“.
Догађају су присуствовали Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја, В. Н. Захаров, почасни председник Међународног друштва Достојевског, П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја, И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског и стручњаци у области стваралаштва Ф. М. Достојевског.
Презентацију је отворио Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја. Честитајући митрополиту Илариону уручење Државне награде Руске Федерације додељене јерарху „за допринос развоју националне културе и просветитељску делатност“, Д. П. Бак је објављивање његове нове књиге назвао једним од најважнијих догађаја у свету књижевности.
Затим је приказан мали фрагмент документарне серије митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“, која је такође посвећена двестагодишњици од рођења писца.
Надаље је наступио П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја. „Изузетно је важно што је о Достојевском рекао управо један од наших најмеродавнијих теолога и јерарха Цркве“, нагласио је истичући да је јединствена нова књига владике Илариона, која открива тајну духовног света и поглед на свет великог руског писца. За велики допринос проучавању и популаризацији стваралачког наслеђа Ф. М. Достојевског у руску културу, очување руског језика и доброчинство, П. Е. Фокин је уручио митрополиту Илариону јавну награду Кемеровске области – Орден Достојевског. Награда је установљена у Кузбасу у години када се обележава двестагодишњица од рођења писца.
Затим се професор В. Н. Захаров, доктор филолошких наука, председник Међународног друштва Достојевског, обратио учесницима и гостима. Захваливши се митрополиту Илариону на представљеној књизи, он је посебно говорио о свом стваралачком путу у домену истраживања књижевне баштине Ф. М. Достојевског, о проучавању Јеванђеља Достојевског и хришћанским аспектима пишчевог дела.
Обраћајући се присутнима, митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, говорио је о настанку књиге у којој, посебно, пореди стваралаштво Ф. М. Достојевског са пророчком и апостолском поруком о Христу:
„Почетком прошле календарске године био сам у посети свом старом пријатељу, изванредном руском дипломати Александру Владимировичу Јаковенку, који је својевремено био заменик министра спољних послова Руске Федерације, затим амбасадор у Великој Британији, а сада је ректор Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије.
Александар Владимирович ми је показао факсимилно издање Јеванђеља које је припадало Достојевском. Спољашњи изглед издања је јединствен: тротомни комплет је спакован у кутију направљену у облику затворског вагона. У средини је факсимилно Јеванђеље Достојевског, лево је велики фундаментални том студије, а десно још један том који, у ствари, садржи све цитате из Јеванђеља Достојевског, све алузије на Јеванђеље код Достојевског, коментаре пишчевих бележака.
Наравно, био сам толико импресиониран овим ретким издањем (изашло је у малом тиражу) да нисам могао сакрити велику жељу да га поседујем. И, неколико недеља касније, добио сам га на поклон. Уз то сам добио белешку у којој се изражава нада да ће та књига бити корисна за мој научни рад.
Затим је почела пандемија коронавируса и ја сам се нашао у кревету, у карантину. Отприлике крајем лета вратио сам се овом издању, пажљиво га проучио и схватио да бих желео да направим филм о Јеванђељу Достојевског. Штавише, ближила се двестагодишњица од његовог рођења, сточетрдесетагодишњица од његове смрти, и било би веома добро створити документарну серију. Видео који сте данас видели представља заправо кадрове са снимања филма који ће се појавити на јесен, надам се.
У основи књиге коју данас представљам је филм. Обично прво напишем књигу, а онда се по њој снима филм. Међутим, овде је испало обрнуто: прво се појавила идеја за филм, а затим, радећи на материјалу, настала је и ова књига.
Наравно, посматрајући оно што је урађено у достојевштини, врло је тешко рећи нешто ново и оригинално о Достојевском. Стваралаштво овог великог руског писца и пророка проучавано је и уздуж и попреко. Али, ја никада не преузимам било какве теме за књиге или филмове са циљем да нужно кажем нешто ново или оригинално. Штавише, своје књиге никада не пишем ни за кога другог осим за себе. Пишем како бих нешто сам разумео, како бих сместио „у фиоке“. Пре свега, занима ме сам процес писања књиге, а чињеница да се те књиге касније објављују, да их неко чита, то је, рекао бих, споредни ефекат процеса.
Достојевски је одиграо веома важну улогу у мојој духовној биографији. Овог писца сам упознао у раној младости. Још док сам био школарац, прочитао сам готово сва његова дела. После му се много година практично нисам враћао, али његов лик, његове идеје су увек биле присутне у мом животу.
Када сам видео ово издање – Јеванђеље Фјодора Михајловича Достојевског и схватио, прво, огромну количину посла који је урађен на проучавању Јеванђеља Достојевског, а друго, у којој мери и колико је Фјодор Михајлович дубоко проучавао ову свету књигу, желео сам да пишем о Достојевском.
Наслов моје књиге „Јеванђеље Достојевског“ има двоструко значење. Прво, заправо говорим о Јеванђељу Достојевског – књизи коју је читао читавог живота, од робије до саме смрти. Ова књига се и данас чува у Руској државној библиотеци и имао сам прилику и срећу да је држим у рукама. О томе како је она утицала на стваралаштво Достојевског, желео бих да испричам на основу, пре свега, четири романа његовог „Великог петокњижја“: „Злочина и казне“, „Идиота“, „Злих духа“ и „ Браће Карамазових“. И, наравно, на основу сопственог живота, његове биографије, која у овој књизи није доследно представљена, али су дате чињенице у вези са његовим духовним путем. А он је прошао веома тежак пут.
Јутрос смо на састанку Синодалне библијско-теолошке комисије на чијем челу се налазим проучавали стваралаштво једног од наших истакнутих теолога – архимандрита Софронија (Сахарова). У својим књигама отац Софроније често описује три периода духовног живота: даривање благодати, њено удаљавање и поновно добијање. Најпре се код човека појављује оно што се у теолошком језику назива антиципативна благодат, то јест, Бог додирује човеково срце. То се може догодити у фази новорођенчета, детињству, раној адолесценцији. То је нека врста још увек несвесног контакта са Богом који човек затим губи и пролази кроз кризу, богоостављеност, а затим поново проналази Бога, али на неком сасвим другом нивоу. Сам отац Софроније је прошао тај пут.
Нешто слично можемо уочити у животу Достојевског. Васпитаван је у православној вери, од детињства је био упознат са главним причама из Светог писма Старог и Новог завета, заволео их је, биле су усађене у његову дечију свест. Но, онда је наступио период одушевљења идејама утопијских социјалиста које је платио робијом. Притом, занимљиво је да Достојевски никада није сматрао незаслуженом своју најтежу казну. Не, то је поштено, јер би нас руски народ осудио, говорио је. Достојевски је разумео да га је сам Господ водио кроз искушења, како би кроз „чистилиште сумње“ прошло његово „осана“, и дошао је до потпуно другачијег нивоа перцепције вере и хришћанства.

Прошавши страшно, трагично искуство робије, прошавши га са Јеванђељем у рукама у буквалном и пренесеном значењу, он се, наравно, вратио са робије као друга особа. Тамо је развио симбол вере у којој Исус Христос заузима централно место. У свим својим главним делима Достојевски, на овај или онај начин, покушава да се приближи сјајном Христовом лику.
У „Злочину и казни“ он говори о томе шта претходи почетку човековог духовног препорода. Као што се сећамо, прекретницу овог романа чини епизода када Соња чита Раскољникову о Лазаревом васкрсењу. Роман се завршава мотивом обнове палог човека: испод Раскољниковог јастука, сада већ осуђеника, налази се Јеванђеље. Ово је, наравно, аутобиографски тренутак. У роману „Идиот“ видимо Фјодора Михајловича како покушава да се приближи Христовом лику кроз христолику личност кнеза Мишкина.

У роману „Зли дуси“ Достојевски наступа као пророк и говори шта представљају хришћанство и антихришћанство. Појављује се, вероватно, као једина особа свог времена која је у социјалистичкој идеологији успела да увиди не само противтежу капитализму, не само неку врсту политичке доктрине, већ и његову антирелигиозну природу, тврдећи да социјализам не замењује капитализам, већ хришћанство – оно што ће касније рећи Н. А. Берђајев јер су идеје и погледи Достојевског имали огроман утицај на филозофију Берђајева. У роману „Зли дуси“ Достојевски јасно показује антихришћанску природу управо оних учења која ће касније Русију довести до катастрофе, предвиђајући и саму катастрофу.
Напослетку, роман „Браћа Карамазови“, који је, опет, духовна аутобиографија Достојевског. Кроз ликове тројице браће писац описује себе у различитим периодима свог живота. Свако од њих излаже његове идеје. И још два покушаја стварања ликова налик Христу су Аљоша Карамазов и старац Зосима. Овде се Достојевски потпуно приближава суштини верског, црквеног живота. Подиже вео над оним најважнијим и тајанственим у Цркви.
Ако упоредимо стваралаштво Достојевског (о томе говорим у својој књизи) са стваралаштвом руских световних писаца, са оним што су говорили о Цркви, тада ћемо видети да је Црква у руској књижевности представљена слабо и површно, што није чудно. Можда је једини писац који се са одређеним интересовањем бавио црквеним темама био Лесков, али њега је занимала само површна страна живота Цркве. Описивао је живот свештенства, његов начин живота, вешто је могао да прикаже ситнице архијерејског живота, али никада није залазио у дубину и није могао да разазна и покаже људима суштину црквеног живота. Можда је зато напослетку изгубио веру јер није уочио у Цркви оно најважније.
Достојевски је, међутим, успео да разазна оно најважније у Цркви – живог Христа. Личност Исуса Христа, који је био у средишту његовог хришћанског погледа на свет, његовог личног симбола вере, надахњивала га је за стваралачка достигнућа, пророчанства која је изговарао, заузимала је и централно место у његовом целокупном стваралаштву.
То је, заправо, друго значење наслова моје књиге „Јеванђеље Достојевског“: не Јеванђеље које је Достојевски читао читавог живота, већ оно које је написао. То је блага вест коју је кроз стваралаштво пренео и својим савременицима и њиховим потомцима, укључујући све нас, као и будуће генерације.
Судбина његових дела је невероватна. На пример, видимо да је проза Достојевског преведена на практично све језике света на којима уопште постоји писменост, а да Достојевског читају људи у разним земљама. Ако говоримо о проповеди Христа, о Православљу, кроз дела Достојевског људи у многим земљама могу да науче о руској култури, руској историји, Христу и Православљу. То је апсолутно невероватан феномен. Било је много руских, византијских теолога, али њихова дела се неће читати ни на свахилију, ни на било којем језику на неким тамо Сејшелским острвима, али Достојевског читају сви и свуда. Кроз дело Достојевског, људи широм света ће сазнати за лик старца Зосиме, списе старца Зосиме, лик Аљоше Карамазова и идеје које представљају.
Стога о Достојевском можемо говорити и као о пророку и као о апостолу у нашем времену безверја, такозваном плурализму, када су све верске традиције изложене као на пијаци. Достојевски се обраћа људима широм света на различитим језицима, сведочи о Христу и о томе како православна особа доживљава Христа.
Достојевски је био дубоко православна личност, то се открива кроз његово стваралаштво. Стога је сасвим природно да његов чувени цитат Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом у неком смислу представља лајтмотив целокупног стваралаштва Достојевског. То сам покушао да прикажем у својој књизи, у којој се, наравно, ослањам на достигнућа и достојевштине и руске религиозне мисли, издашно цитирам руске религиозне филозофе и стручњаке у области стваралаштва Достојевског, усредсређујући пажњу читаоца, пре свега, на верске, хришћанске аспекте у његовим делима.
Ето, због тога је написана ова књига. Хвала на пажњи.“
У наставку презентације наступио је И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског, који је честитао владици Илариону објављивање нове књиге, изражавајући наду да ће издање „започети свој победнички марш кроз градове и села Русије“.
Како је приметила професорка А. Г. Гачева, доктор филолошких наука, традиција освртања пастира Цркве на Достојевског сеже 100 година уназад. Према њеним речима, у књизи митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“ чују се „гласови Антонија (Храповицког), преподобног Јустина (Поповића), Владимира Соловјова, Сергеја Фудеља. „То је дивно јер се ствара дијалог између Ваших и речи оних који су писали о Достојевском у XX веку“, нагласила је А. Г. Гачева. „Ваша књига потврђује значај и Достојевског као хришћанског писца и руске религиозне филозофске традиције.“ Митрополит Иларион се на крају презентације захвалио учесницима и гостима, пожелевши свима здравље и Божју помоћ. Извор: моспат.ру

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. јуна 2021. године у Патријаршијском двору у Београду руске космонауте Сергеја Куд-Сверчкова и Анастасију Степанову.
Предстојатељ Српске Православне Цркве је у срдачној атмосфери водио изузетно занимљив разговор са руским космонаутима о многим аспектима човековог одласка и боравка у свемиру. Патријарх Порфирије је гостима пренео лични утисак да у организацији и начину живота космонаута у међународној свемирској станици препознаје и елементе монашког живота. „У духовном животу примећујемо како човек што је удаљенији од људи и света то све више осећа љубав према другима и увиђа колико му је други потребан. Тако да откривањем и спознајом свемира сигурно постајемо све ближи једни другима“, изјавио је Патријарх српски Порфирије.
Космонаут Сергеј Куд-Сверчков је руководећи се личним искуством потврдио ову мисао патријарха г. Порфирија истичући како човек чак и када је тако далеко од земље и људи осећа јаку и нераскидиву везу са њима. Он је открио да током боравка космонаута у свемирској станици, осим доброг здравља, знања и вештина, преко је потребна и велика духовна снага како би се успешно испунили задати циљеви. Патријарх Порфирије је на ту тему споменуо да се на неки начин може направити паралела између монашког живота у манастиру и боравка космонаута у свемирској станици; „Као што су монаси у манастиру издвојени од света упућени једни на друге, тако је сличан случај са космонаутима који дужи временски период живе и раде у једном ограниченом простору у коме могу да сачувају мир и хармонију у односима захваљујући молитвеном тиховању“. Космонаут Сергеј је изјавио да космонаути управо током боравка у свемирској станици спознају дубљи значај и вредност заједништва. Пријему су присуствовали директор ЈП Пошта Србије г. Зоран Ђорђевић, председница Дечје организације Јунити гђа Аљона Кузменко, координатор посете руских космонаута Републици Србији гђа Драгиња Влк и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: СПЦ

Школски документарни филм "Ниш - град верске толеранције" снимили  ученици Прехрамбено - хемијске школе из Ниша који слушају верску наставу.  Пошто у Нишу постоји неколико различитих религијских заједница, али и заиста изражена верска толеранција, овим филмом смо желели да то стање и документујемо. У изради филма учествовало је двоје ђака - Дамјана Корбуц и Никола Денић и ја као њихов вероучитељ. 
Вероучитељ Дамјан Ђорђевић

Погледајте свих 10 епизода серије "Библија" (2013) на нашем сајту са ћириличним титлом!

​Горњи Адровци: ентузијасти спашавају од пропадања цркву изграђену у част руског добровољца Рајевског (прототип лика грофа Вронског у Толстојевом роману „Ана Карењина“).
Идеја о њеном обнављању разматрана 30 година, али је све донедавно било неуспјешна. Ентузијасти покушавају да спасе од уништења историјску цркву Свете Тројице с почетка 20. вијека изграђену у част руског добровољца Николаја Раевског (1839-1876) у српском селу Горњи Адровац.  Занимљиво је да је као прототип за лик грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски који је заиста као добровољац учествовао у Српско-турском рату и ту погинуо.
Према ријечима директорке Центра за културу и умјетност општине Алексинац Маје Радоман идеја о обнови цркве и оближње парохијске школе у Горњем Адровцу разматра се већ 30 година, али је све до недавно била неуспјешна. "Недавно је група ентузијаста, брижних људи, изнијела идејни пројекат са намјером да уједини све заинтересоване. Претпоставља се да ће ове године учесници потписати уговор о сарадњи. То су [учесници] начелник општине Алексинац, Нишка епархија, „Руски дом“ уз помоћ руске амбасаде у Србији “, рекао је директор општинског културног центра.
„Нажалост, цркви је потребна обнова, ово је још увијек мали новац, потребно је  извршити интерне поправке и реконструкцију“, рекла је Радоман.
Прелиминарни пројекат, који су 2020. године развиле општинске власти, укључује реконструкцију цркве, рестаурацију парохијске школе и стварање музеја и изложбеног комплекса. Да бисте то урадили, потребно је затражити подршку одјељења за заштиту споменика, јер је номинално комплекс под заштитом државе, да бисте добили благослов нишке епархије која је власник црквене зграде и земљишне парцеле, а такође да се пронађу средства за израду општег пројекта за подношење захтјева за помоћ Министарству културе републике.
"Горњи Адровац је мјесто гдје се уједињују два братска народа, мјесто које показује свједочанство највеће жртве за братски народ - смрти у борби за своју слободу. Сматрамо да Горњи Адровац треба да буде место поклоњења Срба и Руса , “рекла је Радоман.
„Руска црква“На врху једног од многих брда у близини града Алексинца на југу Србије налази се велики парк липа, у чијим дубинама стоји црква Свете Тројице. Изграђена је у византијском стилу, локални становници су је током посљедњих 118 година називали „Руском црквом“. Њена историја доказ је историјског јединства српског и руског народа, а такође представља одговор на тајну једног од најпопуларнијих свјетских књижевних дјела.
1876. године на врху овог брда налазила се артиљеријска батерија руског добровољца пуковника Рајевског. Унук прослављеног генерала Рајевског, чувеног учесника рата са Наполеоном, гроф је био један од неколико хиљада добровољаца који су стигли у Србију да учествују у борби за ослобођење Словена од турског јарма. Храбро се борио у биткама на обалама Јужне Мораве код града Алексинца. Када је његов коњ убијен у једној од битака, пуковник је сабљом јурнуо на непријатеља. У бици код града Горњи Адровац  20. августа 1876. године, погинуо је пуковник Рајевски, командант десног крила српске војске.
Смрт руског добровољца оставила је огроман утисак и у Србији и у Русији. Српски митрополит Михаило служио је парастос Рајевском у Београду у присуству краља Милана, свих министара и руског конзула.
1902-1903.године, на мјесту смрти Рајевског, његова породица је, испуњавајући вољу јунакове мајке, изградила цркву коју су дизајнирали руски архитекти, а скице за слику створио је сликар Виктор Васњецов. Слика истиче заједништво српске и руске историје, зидови цркве приказују сцене Крштења Руса и Крштења Србије, овдје можете видјети како је Св. Кнез Александар Невски, и св. Кнез Лазар Косовски, а изнад улаза на унутрашњем западном зиду, Рајевски је приказан у свечаној униформи. Купола храма окружена је цитатом из Јеванђеља по Јовану: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“.
Црква је тешко оштећена током Другог свјетског рата. Почетком 2000-их, на иницијативу руског амбасадора у Југославији Валерија Јегошкина, прва фаза рестаурације и конзервације фресака и иконостаса изведена је средствима руског Министарства спољних послова, руских и југословенских организација. Радове на рестаурацији извела је Руска државна академија словенске културе.
Јевгениј Баранов, директор Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, сматра да је историјској цркви потребна хитна поправка. Нисмо стручњаци, не можемо судити о степену [уништења] објекта, али остаје чињеница да се у сваком тренутку може догодити непоправљиво “. "Посљедњи пут када је тамо вршена поправка била је раних 2000-их, али нажалост, било је врло мало новца, <...> квалитет поправке оставља много жеља. Али 20 година, захваљујући тој поправци и напорима људи који су је направили, црква и даље постоји. Време је за хитне мјере “, рекао је Баранов за ТАСС. Према његовим ријечима, културни центар, за који је предвиђено да буде створен на територији „Руске цркве“, могао би да постане мјесто за развој руско-српских односа.
"Када је саграђена црква новцем мајке Рајевског, поред ње је саграђена парохијска школа, која се сматра првом школом у Србији у којој се учило руски језик. Послије Балканског рата, окупатори су школу дигли у ваздух остао је темељ зграде. Обнова ове цркве и школе као културног центра, малог музеја који би акумулирао историју како српско-турског рата 1876-1877,године,  тако и учешћа [у њему] руских добровољаца. Ово је за нас невјероватно важно са становишта чињенице да би то био јединствен музеј у свијету руског добровољачког покрета… рекао је Баранов. Неки књижевни стручњаци сматрају Рајевског прототипом пуковника Вронског, који је стигао у Србију као добровољац након бурне војне и јавне каријере у Русији. На крају романа Лава Толстоја „Ана Карењина“, Вронски одлази у Србију у рат, како би се жртвовао у борби за ослобођење Словена.
"Прича о Рајевском је у ствари прича о Вронском, јер је, према стручњацима, Толстој написао свог Вронског из приче о Николају Николајевичу Рајевском, који је овдје умро.  извор: ТАСС/ припремио сајт вјеронаука.нет

Да смо бирали дан и начин како да завршимо школску годину, бољи дан и бољи начин не бисмо одабрали. Слава Богу који нам је омогућио да последњи радни дан проведемо кроз амбијенталну наставу на празник Педесетница, да заблагодаримо Пресветој Тројици за сва добра и милост коју нам је Господ дао ове школске године. 
Ученици и наставници ОШ ,,Вук Караџић“ ИО Зајача у договору са свештеником Миланом Андрићем старешином храма Светог великомученика Георгија у Зајачи прославили су велики празник Тројице најпре учешћем у Литургији а затим и амбијенталном наставом у порти Храма. 
Отац Милан се, као и увек, потрудио да нас лепо дочека, а деца нису крила радост и посебно су се обрадовала плетењу венчића. Ваистину, прелеп храм се напунио Духа Светога-насмејана деца, радост, усредсређеност ко ће да исплете најлепши венчић и то све у славу Богу, осећај који се речима не може описати. 
По завршетку Литургије, отац Милан нас је угостио у порти храма где смо наставили дружење. Задовољство што се налазе на овом месту деца нису крила, уживала су у амбијенту, безбрижно се дружила и заједно са наставницима и свештеником разговарала о свему. Истакли смо, као наставници, свако за свој предмет, на чему треба да пораде, а сви заједно смо истакли да изнад свега треба да буду добри људи, а што се школе тиче да ће бити довољно само да дају све од себе, да се труде, да буду понос својих родитеља и да се радују сваком Божјем дану, да искористе сваки Божји дан да угоде Богу а на радост својих родитеља и наставника тако што ће бити лепо васпитани, примерни, радни и вредни. 
Што се тиче саме Верске наставе, ова школа је показала колико нам је битна Верска настава и колико је драгоцена сарадња са вероучитељима и корелација различитих предмета са овим најзначајнијим школским предметом који ће нам увек требати у животу и без ког не можемо. Веома је битно имати таквог директора школе попут наше директорке Анете Ракић која је пажљиво разматрала и усвајала све наше пројекте који се уклапају у постојећи план и програм и учинила много пута додатну миљу да и сама учествује у пројетима. Велику захвалност дугујемо ученицима и родитељима ове дивне деце. Отац Милан Андрић као свештеник учинио је много за школу у Зајачи јер велики је благослов кад школа и црква сарађују, а наша сарадња није повремена него стална. Треба истаћи да ово ИО Зајача има мали број ученика, али захваљујући великој љубави према деци и изнад свега Господу, учитељица Миланка Васиљевић је успела да оснује дечји хор при храму који је у више наврата имао наступе и ван нашег храма.  
Ми, просветни радници, желимо да покажемо како се Верска настава може уклопити у школски план и програм, а доказ су следећи пројекти које смо реализовали кроз интегративну наставу, а постоји један пројекат који се зове ,,Језик који сви разумеју“ а који је повезао све школске предмете са Верском наставом поводом Европског дана језика правећи паралелу између Вавилонске куле (негативан пример) и Педесетнице (позитиван пример) језика као средства комуникације где смо закључили следеће да се до Бога једино стиже са Богом и да без Бога ништа не можемо чинити, дакле прво славословље и предавање Божјој вољи а онда молитва Господу да укрепи наше слабе снаге и да благослови наш труд. 
Пројекте које смо реализовали у школској 2020/ 2021. години  у корелацији са Верском наставом су следећи: 

1. Тематски дан посвећен Малој Госпојини
2. ,,Језик који сви Европљани разумију”,
3. Прослава Савиндана у ОШ ,,Вук Караџић“ у Лозници у епидемијским условима https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/proslava-savindana-u-loznici
4. Пример реализације хибридне наставе у Верској настави  https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/primjer-realizacije-hibridne-nastave-u-verskoj-nastavi
5. Пројекат ,,Васкрсаоница“ https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/vaskrs-u-os-u-loznici

Слава и хвала Господу на свему и за све! Сања Симић де Граф, координатор пројеката

​Грчки премијер Киријакос Мицотакис затражио је помоћ Цркве у настојању да наговори што већи број грађана на вакцинацију. Он сматра да би јерарси требало да током проповиједи позивају вјернике да се вакцинишу.
Грчки премијер Киријакос Мицотакис затражио је од јерараха Грчке православне цркве да апелују на вјернике да се вакцинишу против коронавируса, преноси агенција Ромфеја.
Током свог боравка у Јањини, Мицотакис се захвалио митрополиту Јањинском Максиму на доприносу у борби против коронавируса и замолио га да са амвона позове вјернике на вакцинацију.
„Молим вас, ваше преосвештенство, кажите у сљедећој проповиједи да не желите да ико не буде вакцинисан“, рекао је премијер обраћајући се митрополиту Јањинском.
Према Мицотакису, „говорећи отворено и јасно (о потреби вакцинације - пр.прев.), Ви штитите своје стадо, прије свега наше старије суграђане. И сви они који нису били вакцинисани током првог таласа, сада када виде да вакцине нису само ефикасне, већ и потпуно сигурне, треба да пожуре да то ураде “, нагласио је грчки премијер. Аутор: вјеронаука.нет на основу јављања агенција

У понедјељак Бундесвер добио рабина. Рабин државе Саске, Жолт Бала (42), иначе син преживјелог Јевреја из холокауста, поносно се придружио њемачкој војсци, осам деценија након што су нацисти организовали холокауст, изузетно је симболичан тренутак за јеврејску заједницу. Ово је први случај у 100 година и 76 година након завршетка Холокауста да је један рабин постао вјерски савјетник у њемачкој војсци. Наиме, након Првог свјетског рата више није било јеврејских вјерских савјетника.
Бала, oтац троје деце, емигрирао је из Мађарске 2002.године, изјавио је да је свjестан "историјске одговорности" служењу војницима јеврејске вjере.
Он је рекао да жели да се око 300 јеврејских војника осjећа укљученима у оружане снаге као и у другим земљама, посебно Сједињеним Америчким Државама. је, понедјељак положио заклетву у синагоги у Лајпцигу, на истоку Њемачке. Званичници се надају да ће његово именовање нагласити отворено и разнолико лице модерних оружаних снага земље, Бундесвера. ​Међутим, ово се дешава у позадини низа екстремистичких скандала крајње деснице у немачкој војсци и полицији последњих година, и усред растућег нивоа антисемитизма у целој земљи. ​Прошле године војна елитна снага командоса - позната као КСК - делимично је распуштена након извjештаја у којем је утврђен екстремизам крајње деснице у њеним редовима, иако је министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер у уторак најавила да ће реформирана јединица наставити, упркос позивима на њезину распуштање.
Војни рабини неће "ријешити сваки проблем у року од једне седмице", рекао је Ж. Бала. - Морамо радити с визијом будућности, како желимо да немачко друштво и Бундесвер изгледају за десет година - додао је.Бала, који остаје на садашњим дужностима у Лајпцигу, намјерава да се бори против антисемитизма и свих других облика расизма, с циљем "оснивања бољег њемачког друштва". Бала ће на крају бити један од до 10 рабина који ће пружати пасторалну заштиту за око 80 до 300 јеврејских војника који тренутно служе у Бундесверу. Процјене се темеље на добровољним откривањима.
Слично као и хришћански капелани, рабини ће одржавати вјерске службе и пружати савјете,  за војнике свих вјера, у ономе за шта се Бала нада да ће бити "део етичког образовања свих војника у Бундесверу". Тренутно су у њемачкој војсци (94.000 војника) католички, протестантски и од понедељка јеврејски капелани.
Предсједник Централног вијећа Јевреја Јосеф Шустер поздравио је "војску у којој нема мјеста политичком екстремизму и нетрпељивости". 
"То именовање је јак политички знак против антисемитизма, не само у нашим јединицама, већ у цијелом друштву", рекао је повјереник владе за борбу против антисемитизма, Феликс Клајн. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања ових извора: Спутњик и  Србија данас

​У Штрпцима, засеок Подгајци, данас је обиљежена крсна слава храма Свете Тројице, Духовски понедјељак.
Поред великог броја мјештана, обиљежавању овог свечаног дана и значајног датума присуствовао је и Његово Преосвештенство, владика бањалучки Јефрем, који је 15. јула 2001. године обавио освећење храма.
Свештеник штрбачки, протонамјесник Предраг Јефтимир, истакао је да се данас обиљежава и двадесет година од освећења храма.
“Данас смо се овдје окупили да прославимо наш јубилеј, да се помолимо за покој душа оних који су се упокојили, а били су градитељи овога храма и предали га нама млађима да наставимо њихов рад. Хвала Богу, ево, окупили смо се у великом броју и заједничкој молитви у овом храму” рекао је свештеник.
Обиљежавање славе храма у Подгајцима увеличали су чланови Српског црквеног пјевачког друштва “Свети Георгије” из Прњавора на челу са јерејом Радиславом Нунићем. Извор: Прњавор.инфо

У Духовски понједељак (грч: ∆ευτέρα της Πεντηκοστής), 21. јуна 2021. године, дан након празника Духови, Тројице (Педесетнице), православна црква слави дан Светог Духа.
Према учењу Цркве, Дух Свети је Треће Лице Свете Тројице, односно Он има исту Божанску суштину као Бог Отац и Бог Син. С тим у вези, како уче свети оци, вјерници би Му требали поклонити исто слављење и прослављање као прва два Лица Тројице.
Црква је празник Светог Духа установила „ради величине Пресветог и Животворног Духа, као једно од Лица Свете и Живоначалне Тројице“ насупрот оним јересима које су омаловажавале Духа Светога. у свом учењу.
Такође, православна црква је своју вјеру у Божанство Светог Духа изразила у Символу вјере: „Вјерујем ... И у Духа Светога, Господа, Животворног,  Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке​ “.
Иконе приказују Светог Духа симболично  -  у облику голуба (силазак на Господа Исуса Христа у вријеме крштења на Јордану) или огњених (ватрених) језика (силазак на апостоле и Богородицу на празник Педесетнице).

Јеванђеље Духовског понедјељка Мт 75 зач
Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.

"Усвојили су резолуцију о Сребреници тако како су је усвојили. А где је Јасеновац? Где је Јадовно? Где је Велика? " - казо је митрополит Јоаникије.
Митрополит црногорско приморски Јоаникије служио је јутрос литургију у манастиру Стањевићи код Будве, гдје је прокоментарисао недавно усвојену Резолуцију о Сребреници у Скупштини Црне Горе.
“Усвојили су резолуцију о Сребреници тако како су је усвојили. А гдје је Јасеновац? Гдје је Јадовно? Гдје је Велика?”, запитао је митрополит Јоаникије у манастиру Стањевићима гдје је обиљежен Тројчиндан.
Митрополит Јоаникије је рекао да када су научници утврђивали појам геноцида међу осталим народима имали су у виду страдање српског народа и то баш у Јасеновцу.
“Кад су посланици у Црној Гори поменули злочин у Велици, тек од скоро, преко 70 година тај нацифашистички злочин и у Долима Пивским је потискиван и тјеран у заборав, а то је овдје у Црној Гори? Јесу ли икад осудили тај злочин, јесу ли дошли да се поклоне жртвама? Већина од њих нијесу. Претходници ових садашњих су потискивали у заборав, нити их има у уџбеницима, нити у историји Црне Горе, а нити их има у народном памћењу”, рекао је митрополит Јоаникије. И упитао је посланике у Скупштини: “Усвојили су Резолуцију о Сребреници, а хоће ли усвојити Резолуцију о Јасеновцу? Јадовну? Коричкој јами? Хоће ли о злочинима СС дивизија у Пиви и у Велици? Кад је неко покренуо питање да се ти злочини осуде и да се покаже да су антифашисти?” Такође је и додао да они који се хвале и који су се хвалили да су антифашисти, фашистичке злочине геноцидних дивизија, СС дивизије су биле геноцидне, никада нијесу осудили.
“Ово говоримо као народ, као људи и ово наши политичари треба да чују”, рекао је Митрополит након литургије у својој бесједи и додао:
“Хајде да будемо људи, да сједемо па да разговарамо и да видимо шта ћемо чинити и да видимо како ћемо помоћи народу, како ћемо помоћи држави, како ћемо ријешити унутрашње наше проблеме које нико други не може ријешити, а није ни поштени, није ни људски, ни у складу са нашим менталитетом да било ко други у нашој кући долази да нас мири и да успоставља ред, то је срамота и то је ко води данас народ, којима је народ повјерио ту дужност, требају да имају у виду”.
Митрополит је позвао политичаре који су тренутно на власти да се ослободе вишка страсти, вишка мржње, осуде и да као пристојни, цивилизовани и одговорни људи сједу и да разговарају и да се побрину о интересу народа, а не само о интересу својих странака и о своме личном интересу и о својој личној промоцији. И да нијесу ту постављени ради тога, него да помогну народу и да помогну својој отаџбини, да помогну Црној Гори. Он је позвао вјерни народ испред манастира да се помоле за измирење и разум онима који данас воде Црну Гору и да нађу најбоље рјешење које ће народ подржати и које ће бити добро за цијелу Црну Гору.
Како је најављено, након литургије у манастиру Стањевићи биће одржана духовна академија поводом 80 година од почетка новог страдања српског народа (1941 – 2021).
Подсјетимо, још крајем децембра прошле године ДФ је предложио Скупштини, на чијем је челу Алекса Бечић, да усвоји Резолуцију о геноциду у селу Велика, код Плава.
У предлогу је, између осталог писало да општина Плав прогласи 28. јул Даном сјећања на жртве геноцида у овом селу.
– Скупштина констатује на основу бројних доказа и свједочанстава да стравични злочин који се догодио у селу Велика 28. јула 1944. године несумњиво представља геноцид, у којем је за кратко вријеме на монструозан начин убијена већина тадашњих житеља овог краја, недужних цивила, дјеце, жена, старих и немоћних лица – пише у резолуцији.
Подсјетимо, припадници дивизије „Принц Еуген“ 28. јула 1944. године убили су више од 600 житеља овог села.
НВО Kлуб Велика је прије пет година званично предао тадашњој Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду, али су остали без одговора. Представници ове НВО тврде да је број убијених мјештана у овом селу био м,ного већи и да се још ради на прикупљању података. Извор:​ИН4С 

13. јуна 2021. године, седме недјеље по Васкрса,служена је прва православна света литургија на острву Велики Кајман. По благослову епископа сурошког Матеја, Божанствену литургију у јавној сали Бреакерс, смјештеној у бившој престоници Кајманских острва, Бодену, служио је свештеник сурошке епархије јереј Николај Јевсејев.

Током службе, чланови рускојезичне заједнице која живи на острву молили су се и примили Свете тајне Христове. На крају службе, отац Николај је одржао беседу на тему недељног читања Јеванђеља.

Кајманска Острва су прекоморска територија Уједињеног Краљевства у западном дијелу Карипског мора. Састоје се од острва Велики Кајман, Кајман Брак, и Мали Кајман. Ту живи више од 70 хиљада људи, који представљају око 130 националности. Међу становницима Кајманских острва има и православних вјерника. Острва су добили име по кајманима, једној врсти гуштера.
Аутор: вјеронаука.нет на основу извора