Истраживање  Барна групе показује да су хришћани срећнији у браку од нехришћана.
У анкети споведеној на 1.500 одраслих Американаца, већина испитаника (59%) рекла је да је веома задовољна својим браком. Међутим, међу анкетираним хришћанима та бројка је била 73%.
Анкета је открила драматичне разлике  када се разврстају одговори половима: мушкарци у много већој вјероватноћи од жена изјављују да су веома задовољни својим браком (65% наспрам 52%).
Такође,  пронађене су разлике и по годинама старости: Миленијалци (генерација људи рођених од раних осамдесетих до раних двехиљадитих година) (65%) и Беби бум (61%) (Беби-бум генерација су мушкарци и жене који су рођени у периоду од две деценије после завршетка Другог светског рата)  су изјавили да ус срећни, за разлику од парова Генерације Х (генерација људи рођених између 1965. и 1980.) којих се изјаснило таквим (47%).
Одвојено истраживање Института за породична истраживања (ИФС) прошле године показало је да се све више младих Американаца одлучује да се уопште не вјенчава. Ова анкета открила је да је број младих људи који избјегавају брак достигао максимум свих времена, а више од трећине (35%) њих старости 25-50 година се никада није вјенчало.  1970. године само 9% Американаца из исте старосне групе изјавило је да никада нису били вјенчани. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања инвиктори.цом, christiantoday.com и inlight.news.

​У ноћи између 29. и 30. јуна украдена је црквена застава СПЦ са улазне капије манастира Грачанице која се повремено истиче на том месту, за велике црквене празнике или свечаности. На друштвеним мрежама појавила се слика маскираног лица са заставом Албаније како гази црквену заставу. Имајући у виду величину заставе реч је о застави која је скинута са улаза у манастир. Овај најновији инцидент показује повећани степен угрожености верских права и слобода и уопште безбедности објеката СПЦ на Косову и Метохији.
Застава СПЦ је српска тробојка са знаком крста и четири оцила, што је регулисано Уставом СПЦ. Овај симбол потиче још из раних хришћанских времена и симболизује Христа као цара над царевима.
Епархија рашко-призренска пријавила је овај инцидент Косовској полицији уз захтев да се манастир додатно обезбеди.
Извор:​ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА

Москва, 30. јуна. Свештеници Руске православне цркве одржаће молебан у част одласка руског тима на Љетње олимпијске игре у Токио, преноси ТАСС позивајући се на синодално Одјељење за односе Цркве и друштва Московске патријаршије.

По благослову патријарха московског и цијеле Русије Кирила, „одржаће се традиционални молебан уочи одласка руске репрезентације на XXXII  љетње олимпијске игре у Токију“, каже се у саопштењу.

Напомиње се да ће богослужење бити одржано у сриједу, 30. јуна. На њеном челу биће митрополит Мурмански и Мончегорски Митрофан (Бадањин), предсједник Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт. Такође, у богослужењу ће учествовати духовни отац олимпијског тима, протојереј Андреј (Алексејев).
Заједно са руским олимпијцима, молиће се предсједник Руског олимпијског комитета Станислав Поздњаков, предсједавајући руских спортских федерација и представници Олимпијског комитета и запослени у руском Министарству спорта који прате тим.

​Москва, 1. јула. По благослову патријарха московског и цијеле Русије Кирила, 30. јуна 2021.године, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви одржан је традиционални молебан пред одлазак руске репрезентације на Олимпијске игре. У Токију ће се одржати XXXII  љетње олимпијске игре, преноси Патриархиа.ру.
На крају молебна, митрополит Митрофан је спортистима пренио поздраве и благослов патријарха московског и цијеле Русије Кирила. Он је у свом говору скренуо пажњу олимпијцима на важност повјерења у Божију милост и молитвену подршку Цркве у свим животним околностима, укључујући и предстојеће Олимпијске игре, које се одржавају у изузетно тешким временима.

Премијерном пројекцијом видео-спота „Рано моја“, на отвореној сцени поред Саве у Градишки, Иван и Даница Црногорчевић су стихом, песмом и сликом послали снажну поруку и дали јединствен прилог очувања истине о српском страдању у Јасеновцу и Доњој Градини у време Другог светског рата.
Песма „Рано моја”, коју је написао ђакон СПЦ Иван Црногорчевић има за циљ, казао је он, да изнова покрене и мотивише народ, све нас, да се укључимо у борбу очувања истине, како би величина њихове жртве била сачувана од заборава.
„Велика жртва нашег народа у Јасеновцу треба да буде подстицај свима нама да се с највећом озбиљношћу посветио подизању покољења која ће сведочити да је жива душа овог народа и да из крви наших предака незаустављиво васкрсава живот”, казао је Иван Црногорчевић.
​Он је, подстакнут филмом „Дара из Јасеновца“, написао текст како би, у Црној Гори, далеко од највећег српског стратишта, и сам сведочио о јасеновачком паклу. Осим Зорана Пилиповића, сценаристе и сниматеља спота, Црногорчевић је нагласио улогу музичког продуцента Александра Ђорђевића и глумице Љиљане Чекић, преноси портал „Српска инфо“.
Она својом појавом и држањем, казала је Даница Црногорчевић, персонификује српску мајку, жену спремну да се суочи с великим, непреболним губитком својих најрођенијих, и губитком своје рођене, па и нерођене деце.

Он је додао да порука песме не прозива никога него се дотиче величине и страдања српског народа на овом простору.
Даница Црногорчевић се нада да ће ова песма, коју су многи, заједно с њом певали у граду поред Саве, заживети међу људима и да ће послати поруку љубави, опроштаја, наде и васкрсења. Извор: Спутњик

​Погледајте и интервју са Даницом Црногорчевић на Острогу, где је снимала спот за своју нову песму „Црква Света“

Захваљујући вјери и побожности једне жене из Бесарабије, гради се нова црква Светог Николе и Светог Стефана Великог  у граду Единет, у Републици Молдавији.

У свом тестаменту Марија Андронахе завјештала је своје богатство за изградњу цркве која ће „канонски припадати Румунској патријаршији без обзира на будући историјски контекст“.

„Богослужења треба да буду на румунском језику, а сви рукоположени свештеници биће Румуни, и који ће се непрекидно молити за јединство румунске нације“, додала је она, написавши великим словима назив свог матерњег језика и идеал националног јединства.

Његово Преосвештенство Антоније, епископ балцијски, посјетио је у уторак градилиште. Он и његово преосвештенство Игњатије, освештали су темељ 23. марта 2021. године. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања басилица.ро

Хипогеум (грч. ὑπόγεıον, лат. хyпогеум="подземље" -просторије ископане и изграђене у земљи или издубљене у стијени. Служиле су као гробнице, настамбе или обредна мјеста)  низ тунела испод Колосеума гдје су држани робови (посебно непријатељски заробљеници) и животиње спремни за борбу у гладијаторским играма. Животиње и робови могли су пуштани кроз затворена врата испод пијеском прекривеног борилишта у било којем тренутку током борбе. Они никада прије нису били у потпуности отворени за посјетиоце. Тим од више од 80 стручњака, укључујући археологе, инжењере и рестаураторе, радио је на хипогеуму Колосеума двије године.
Када је Флавијев амфитеатар (највећи амфитеатар на свијету -примједба прев.) отворен 80. године нове ере, подземне грађевине су биле дрвене. Древни извори, укључујући Марцијала, који је био очевидац уводних игара и забиљежио догађаје у својим Епиграмима, Светоније и Касије Дион позивају се на чињеницу да је арена Колосеума понекад била поплављена за поморске битке и друге водене приредбе. Али то нису могли бити судари ратних бродова већих размјера који су се догодили на сталном језеру које је у ту сврху створио цар Август. Ако је Колосеум поплављен, онда је највјероватније више личио на систем канала или само на плитки базен испод бине.
Без обзира на природу воде коју показује Колосеум, 85. године нове ере Домицијан је првобитно подземље замијенио сложеним засвођеним тунелима и шахтовима од цигле и камених конструкција које сада видимо, тако да арена више није могла бити поплављена. Велики централни пролаз дијели 14 ходника, по седам са сваке стране. На крајевима ходника налазе се просторије у којима су се налазили велики теретни лифтови који су уздизали борце, затворенике, реквизите и животиње до пода арене са сложеним системима ременица од дрвета и конопа.
Ово је посљедња фаза деценију дуге фазе (која је започела у септембру 2013.)  рестаурације коју је финансирао магнат Дијего Дела Вале (Тодс) који је донирао 25 милиона евра да свјетско чудо буквално не би пропало. Након усмјерених рестаураторских радова, мали део хипогеума отворен је за јавност 2016. године, али је подземље поново затворено када је у децембру 2018. започела свеобухватна рестаурација читавог простора. Говорећи на отварању хипогеума, Дела Вале је изразио задовољство постигнутим до сада за споменик који „цио свијет воли“. Такође, похвалио је одлуку која је омогућила да се јавни и приватни сектор удруже „у добре сврхе“.
Алфонсина Русо, директорка археолошког парка Колосеум, рекла је да је „споменик у споменику сада потпуно обновљен и поново отворен“. Рекла је да је рестаурација хипогеума била веома сложена, додајући да је „сваки камен овдје свједок свега што се догодило под великом ареном Колосеума од његове инаугурације 80. године до коначне изведбе 523. године АД“.
Почевши од 26. јуна, посјетиоци који купе карту „Full Experience“ могу безбједно да истраже 15 ходника кроз које су пролазили гладијатори и дивље звијери, преко 160 метара приступачних пролаза који су постављени кроз лавиринт окружење. Аудио / видео и туристички водичи ће објаснити како се хипогеум користио вијековима између 100 дана уводних игара Колосеума и прославе посљедњих игара одржаних тамо, лова на животиње у част конзулства Аниција Максима 523. године.
Хришћани генерално сматрају Колосеум мјестом страдања великог броја вјерника током прогона хришћана у Римском царству, као што о томе сведочи црквена историјска традиција. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања The History blog и ВОА Њуз

Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага.
​
Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама  и обзиром да су се српски емигранти насељавали у Чикаго од 1880 год. и ојачавали град у областима уметности и музике, бизниса и финансије, правосуђа и државне управе, образовања и социјалне услуге, као и науке и медицине, и обзиром да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. год. тиме формализујући културне, историјске и економске односе које постоје између Београда и Чикага деценијама, донијела сам одлуку, да Видовдан буде празник града Чикага, наводи у својој одлуци градоначелница.
Она даље истиче, да је Видовдан један од највећих културних празника код Срба.
„Видовдан један од највећих културних празника за Србе широм света као сјећање на велику битку против Отоманског Царства и пет векова турске окупације.
„Обзиром да Видовдан слави упорност и издржљивост покореног народа који жуди за слободу, достојанство и равноправност — универзални идеали који инспиришу и изискују нашу константну будност до данашњег дана,
Зато, дакле, ја, Лори И. Лајтфут, Градоначелница Града Чикага, овим проглашавам 28. јун 2021. год. ВИДОВДАНОМ У ЧИКАГУ, и позивам све грађане да прославе овај дан, стоји на крају одлуке. Извор: ИН4С 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије.
"Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју".
"Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије.

"То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски.
Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије.
"Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски.
"Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе".
"Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере".
Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће".
Послушајте бесједу Патријарха Порфирија у цјелини, коју је за радио "Слово љубве" забележила Миљана Бањац.
Извор: Радио "Слово љубве"

У Светом писму Старог завјета, пророк Амос -име можда скраћено од Амасија- (јеврејски: עמוס - ʿАмос= Јахве је носио) био је један од дванаест малих пророка. Његово име врло ријетко налазимо у Старом завјету. Рођен је у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема (9 километара од Витлејема, а 18 км од Јерусалима). Живио у VIII вијеку п. н. е. Не знамо кад је тачно рођен, ни у којој години је постао пророк, нити када је тачно умро. Био је први пророк "писац" јер  је своје говоре записивао. Прије него што је постао пророк, Амос је био  пастир и узгајивач дивљих смокава. Његова тврдња „Ја нисам пророк ни син пророка“ (7, 14) указују да Амос није био из пророчке школе, за шта Амос тврди да га чини истинским пророком. Као старији савременик пророка Осије и Исаије, Амос је био активан 760–755.год п.н е. за вријеме владавине царева Јеровоама II и Озије.  Био је из јужног Царства Јудеје, али је проповиједао у Сјеверном Царству- Израиљу.
Иако је дошао из јужног царства - Јудеје, Амос је своју пророчку поруку усмјерио на Сјеверно царство-Израиљ, посебно градове Самарију и Ветиљ (гдје се назило највеће и напосјећеније светилиште у Сјев. царству). Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: "У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Амо је отишао али је прије тога изговорио тешке ријечи осуде и казне Амасји, народу и цару које ће се ускоро обистинити.
Јеровоам II (око 781–741. п. н. е.), владар Сјеверног царства, брзо је освојио Сирију, Моав и Амон, и тиме проширио своју доминацију од извора Оронта на сјеверу до Мртвог мора на југу. Читаво Сјеверно царство уживало је дуг период мира и сигурности обиљежен оживљавањем умјетничког и комерцијалног развоја. Преовлађивала је социјална корупција и угњетавање сиромашних и немоћних. 
Амос је писао у вријеме релативног мира и напретка, али и занемаривања Божјих закона. Говорио је против повећаних разлика између врло богатих и врло сиромашних. Залагао се за једнакост међу људима и за исправан однос према Богу. Народ позива на искрено обраћање и повратак Богу. Његове главне теме правда, Божја свемоћ и божански суд постале су основни елементи пророштва.  Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару. ​Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар.

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
Беседа владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону

У оквиру Црквено-народног сабора Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Св. Саве у Бронзаном Мајдану.
Тим поводом у оквиру сабора, који се традиционално одржава у овом мјесту, освештан је новоизграђени парохијски дом.
Литургији и освештавању парохијског дома присуствовао је и градоначелник Бање Луке Драшко Станивуковић, који је казао да му је драго што као градоначелник има прилику да у име Града пружи подршку за обнову и очување светиња.
-Град је овога пута издвојио средства за парохију у Бронзанoм Мајдану. Врло је важно да као Град, али и као вјерници помажемо обнову наших цркава и наших парохија, јер црква и јесте мјесто гдје се наш народ сабира у молитви – поручио је градоначелник.
У разговору са мјештанима он је такође казао да ће у наредном периоду бити ријешени сви имовинско-правни изазови, што представља посљедњи корак до завршетка пројекта водоснабдијевања у овом дијелу нашег града.
Након молитве, Мајданска парохија је у порти Цркве организовала ручак, који је окупио бројне мјештане са овог подручја. Извор: бањалука.рс.ба

​Видовдан је празник којег наша црква слави 28. јуна (старом календару 15. јуна). Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389)-Поред светог пророка Амоса, од почетка XX вијека слави се на овај дан и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Због својих људских особина  би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар је био од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вјери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби око 1353. године би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Бог им подари пет кћерки: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро веома млад). 
Највећа задужбина светог кнеза Лазара је манастир Раваница, основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). 
Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо бјеше кренула сјеверно од Скопља најприје на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Дан прије битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу бесједу својој војсци пре самог боја, што све лијепо описа потоњи патријарх српски Данило III.
Када затим отпоче крвави бој између између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".

На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

​28. јуна 2021. године навршило се 150 година од рођења протојереја Сергеја Булгакова (28. јун 1871 — Париз, 12. јул 1944). Рођен је у у граду Ливни. Одрастао је у великој породици сиромашног гробљанског свештеника, чији је живот био прожет „црквеном вјером, која није дозвољавала никакво питање и несумњивост, а истовремено ни слободе и попуштања“. Васпитаван је као примјерен хришћанин, у својим раним годинама искрено је вјеровао у Бога. Али са 14 година то му није било довољно и дуги низ година не само да је „раскинуо“ са православљем, већ је и са младалачким максимализмом похрлио да тражи истину у марксизму и револуцији. Након револуције 1905. године дефинитивно се разочарао у идеје марксизма и социјализма (релативну исправност социјализма, међутим, никада није порицао, сматрајући га извјесним социјално-политичким „минимумом“ хришћанске политике). 
Његов повратак Цркви, коју је, упркос свему, и сам осјећао као своју духовну отаџбину, прошао је кроз многа искушења. Као резултат тога, 1918. године манастиру Данилов, са благословом патријарха Тихона, примио је свештенички чин.... Отац Сергеј блиско сарађује са патријархом Тихоном и постепено почиње да игра прилично значајну улогу у Руској цркви, али рат је све промијенио. Предстојао је пут кроз фронтове Грађанског рата до Крима, а затим у изгнанству - до Прага (од маја 1923. године до љета 1925. године, Булгаков је био професор црквеног права и богословије на правном факултету Руског научног института у Прагу), а затим до Париза (гдје постаје професор богословије и декан Православног богословског факултета), гдје је отац Сергеј требало да створи познати богословски институт Светог Сергија, који је постао фокус руске теолошке мисли 20. вијека. А сам протојереј Сергеј Булгаков ушао је у историју руске теологије као симболична фигура, аутор не само класичних дјела о догматској теологији, већ и многих чланака у којима он као теолог и философ покушава да схвати најнужније данашња издања: „Апокалиптичност и социјализам“, „Рат и руска свијест“, „Хероизам и подвижништво“, „Интелигенција и револуција“, „Св. Петар и Јован“, „Неопалима купина“, „Апокалипса по Јовану“, „Православље“, трилогија: „Јагње Божије“, „Невеста јагњета“, „Утјешитељ“, и др. Међутим, чак и као богослов Булгаков је веома философичан, па чак и „социологичан“ о чему свједоче и његови чланци као што су „Душа социјализма“, „Нација и човјечанство“ , „Православље и социјализам“, брошура „Хришћанска социологија“.

У понедјељак, 28. јуна 2021. године, за православне вјернике почео Петровски (апостолски) пост. Ове године овај пост ће трајати двије недеље -  од 28. јуна до закључно 11. јула, његов крај ће бити дан сјећања на свете апостоле  Петра  и  Павла  12. јула. Петровски пост установљен је на основу успомене на Апостоле који су након Силаска Светога Духа, а прије одласка на проповијед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). 
Традиционално, Петровски пост започиње недјељу дана након празника Духови (Тројице, Педесетница), чији датум, пак, зависи од дана прославе православног Васкрса. С тим у вези, трајање Петровског поста увијек је различито, тј. ​може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. Овако различито вријеме трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „Послије Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви вјерни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“. Током Петровског поста треба се уздржавати од хране животињског поријекла, а сриједом и петком и од рибе. Главни циљ поста је да се вјерници припреме за празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, али, наравно, и борби са својим страстима, као и чињењу дјела милосрђа. Апостоли су  на различите начине позвани да служе  Христу и Цркви, међутим, према Предању Цркве, обојица су живот завршили мученички - за вријеме владавине цара Нерона  (1. вијек нове ере), апостол Петар је разапет окренут наопачке на крсту, а Павле је посјечен мачем.
​Прва свједочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373).

На величанственом литургијском сабрању у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је увео у трон Епархије ваљевске Његово Преосвештенство Епископа ваљевског г. Исихија, коме је Свети Архијерејски Сабор на мајском заседању поверио духовно старање о народу Божјем у завичају новопросијавших светила Цркве Христове, Светог владике Николаја и Преподобног аве Јустина.
Пословично велика радост довела је бројни верни народ ваљевског краја у епархијски катедрални храм да пожели добродошлицу свом новом архипастиру, Епископу Исихију, који ће своју службу у том за Цркву традиционално везаном крају, отпочети петнаесте године од обнављања Епархије ваљевске. Да пожели добродошлицу и принесе молитве за њега, заједно са првојерархом Српске Православне Цркве и бројним архијерејима.
Светом архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована; Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија, банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, диселдорфског и немачког Григорија, горњокарловачког Герасима, славонског Јована, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског и изабраног будимљанско-никшићког Методија, ремезијанског Стефана, брегалничког Марка, умировљеног канадског Георгија и изабраних викарних Епископа мохачког Дамаскина, марчанског Саве и топличког Јеротеја, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, чији је викар до устоличења у трон Епископа ваљевских био владика Исихије.
Саслуживали су многобројни свештенослужитељи из више епархија Српске Православне Цркве. Свечаности богослужења допринели су Хор свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића, Црквени хор „Хаџи Рувим“ и Камерни хор „Емануил“ са диригентима Вањом Урошевић и Милицом Степановић - Бабамилкић, као и Хор ковиљских монаха чији је сабрат донедавно био владика Исихије.
 Међу бројним уваженим гостима свечаности били су шеф српске дипломатије г. Никола Селаковић, градоначелник Ваљева г. Лазар Гојковић, представници локалних самоуправа Колубарског округа, Војске Србије, Министарства унутрашњих послова и јавних установа. Извор: Епархија ваљевска

​Традиционални Јањски Сабор свечано прослављен у Манастиру Глоговцу
У недјељу Свих Светих, прву по празнику Педесетнице, када се и присјећамо на спомен светога Јелисеја пророка и светог Методија Цариградског, 27. (14) јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Глоговцу, свештеној Обитељи светог великомученика Георгија поводом обиљежавања традиционалног Јањског Сабора.
Том приликом су Владици саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Раде Савић, пензионисани парох шиповски, архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Никола Олић (Епархија милешевска), Љубинко Аничић, Чедомир Арамбашић, Радослав Станковић, протонамјесник Жељко Ракита, Никола Аркула, Милош Црепуља, Митар Керлец, презвитер Недељко Јакшић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић.
Послије прочитаног Јеванђеља Епископ је бесједио о обнављању душе на светој Литургији, коју обнављамо због тога јер желимо да се нађемо са свима светима у Царству Божијем, које, нажалост вођени својим егоизмом често не видимо, често и не желимо да видимо. Но ипак молитвама њиховим увијек бивамо укријепљивани и вођени само Једном, Творцу и Богу нашем Исусу Христу.
Након заамвоне молитве извршено је благосиљање славског колача и кољива. Послије свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је Орденом новомученика бихаћко-петровачких протопрезвитера-ставрофора Раду Савића за његову свештеничку ревност, дугогодишњи и мукотрпан труд за светиње и бригу око народа Јања и околине.
Такође је Владика за настојатеља ове свештене Обитељи светог Георгија у Манастиру Глоговцу поставио игумана Јеротеја (Влајковића) са свим дужностима, влашћу и одговорношћу које му припадају. Свечана трпеза љубави припремљена је у манастирском конаку.
извор: епархија бихаћко-петровачка

Недјеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недјеља послије Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима. Недеља свих светих је хришћански празник, када поштујемо успомену на све свеце без изузетка, знане и незнане.​ У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.
Прво чврсто свједочанство о празнику Свих Светих односи се на одломак из омилије светог Јефрема Сиријског, који говори о празнику „у знак сјећања на мученике читаве васељене“ 13. маја 373. године у Нисибису (данас Нусајбин, Турска) и Едеси (данашња Урфа, Турска), а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све свете празновала послије Недјеље Свете Педесетнице. Знамо, да се још у вријеме Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих светих мученика у недјељу послије Духова. Празник Свих светих коначно је успостављен током 6. вијека, као што се помиње 535. године. У 9. вијеку западна црква је усвојила празник Свих светих, а коначно га је установио папа Гргур IV (827- 844). 
Јеванђеље по Матеју, зачало 38. (10,31-34;7,9-11)
31. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца. 32. Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. 33. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. 34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. 9. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? 10. Или ако рибе заиште, да му да змију? 11. Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?

Свети синод Васељенске патријаршије састао се 23. и 24. јуна под предсједавањем васељенског патријарха Вартоломеја у Светом патријаршијском и ставропигијалном манастиру Свете Тројице, на Халки.
Током засједања испитане су све ствари на дневном реду и донесене одговарајуће одлуке. На почетку рада 2. дана, Васељенски Патријарх је обавијестио архијереје да је телефонски контактирао Архиепископа Атине и цијеле Грчке Г. Јеронима, којем је изразио жаљење и саучешће Цариградске Цркве због трагичног догађаја и пожелио брз опоравак  повријеђених у инциденту.
Жртве напада киселином били су: Митрополит касандријски Никодим, Калиникос, Митрополит Дринупољски, Погонијански и Коницки Андреј, Митрополит закинтоски г. Дионисије, Митрополит Кифисије Г. Кирил, Митрополит Гуменисе г. Димитрије  и Митрополит Глифаде г. Антоније. Сви су хоспитализовани у Општој болници Лаико а  полицајац, који је покушао да помогне, у 401 војној болници. Према досадашњим информацијама, митрополити Глифаде, Закинтоса и Кифисија су тешко повријеђени и лијече се у болници због опекотина, углавном по лицу. Укупан број повријеђених је једанаест. Осим наведених повријеђени су и секретар и двојица адвоката. Аутор: вјеронаука.нет на основу Извора: фанарион.блогспот.цом и greekcitytimes.com

Православни свештеник који је службовао у селу у Александрији у Иматији (веријска митрополија) Теофилактос Комбос (37) напао је седам митрополита бацивши каустичну соду (витриол), а затим хтио да побјегне. Наводно није циљао на одређеног митрополита, већ је све гађао неселективно и то је оно што је спријечило најгоре.  У вријеме напада био је  под утицајем седатива.  Напад се десио у сриједу поподне у манастиру Петраки током састанка црквених званичника о одузимању свештеничког звања. Осумњичени свештеник који би могао да буде избачен из цркве, оптужен је да је умијешан у трговину дрогом, наводи агенција АНА. Епископи су разматрали рашчињавање свештеника из црквене службе пошто је јуна 2018. године у његовом посједу пронађено 1,8 грама кокаина. Тада је тврдио да је то био тренутак слабости, а након што је процесуиран због посједовања дроге, пуштен је. Свештеник је напао митрополите током разматрања његовог случаја и могућности да му буде одузет свештенички чин. Он је на састанак у манастиру Петраки у централном дијелу Атине донио "велику боцу корозивне течности", извијестио је лист Та Неа. Стражар, који је успио да ухвати свештеника на капији манастира, такође је задобио опекотине и пребачен је у болницу. Министар здравља Василис Кикилијас посјетио је жртве у болници и рекао да ће једна бити подвргнута пластичној операцији. Починилац је приведен у Атинску поддирекцију за безбједност. У почетку није ништа хтио рећи полицији али је касније рекао да је киселину, коју је купио преко интернета, бацио на митрополите, јер су хтјели да га рашчине. Он је са интернета је купио двије боце витриола (велике боце од два литра), копирајући начин дјеловања Ефија Какаранзуле, 35-годишњака који је прије годину дана извршио сличан напад у Калитеји. Он је спроведен к тужиоцу. Његов адвокат изјавио је да је починиоцу потребна психијатријска њега и да ће он сам затражити психијатријски извештај од тужилаштва.  Предсједница Грчке Катерина Сакеларополу осудила је напад, док је премијер Киријакос Мицотакис разговарао са поглаваром Грчке цркве, архиепископом Јеронимом. Мицотакис је рекао је да је "дубоко тужан" и обећао да ће "држава пружити сву могућу медицинску помоћ како би се овријеђени што прије опоравили". 

​Преподобни Петар атонски по поријеклу је био Грк и војник по занимању. Ратујући једном против Арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петра од самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренете у Македонију. ​Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном, а 25. јуна по грегоријанском календару.

Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί). Прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона  се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске  - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 

На дан 22. јуна 2021. у централној згради Државног музеја историје руске књижевности „В. И. Даљ“ одржана је презентација књиге „Јеванђеље Достојевског“ митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректора Свецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ћирило и Методије“.
Догађају су присуствовали Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја, В. Н. Захаров, почасни председник Међународног друштва Достојевског, П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја, И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског и стручњаци у области стваралаштва Ф. М. Достојевског.
Презентацију је отворио Д. П. Бак, директор Државног књижевног музеја. Честитајући митрополиту Илариону уручење Државне награде Руске Федерације додељене јерарху „за допринос развоју националне културе и просветитељску делатност“, Д. П. Бак је објављивање његове нове књиге назвао једним од најважнијих догађаја у свету књижевности.
Затим је приказан мали фрагмент документарне серије митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“, која је такође посвећена двестагодишњици од рођења писца.
Надаље је наступио П. Е. Фокин, руководилац „Музеја-стана Ф. М. Достојевског“ Државног књижевног музеја. „Изузетно је важно што је о Достојевском рекао управо један од наших најмеродавнијих теолога и јерарха Цркве“, нагласио је истичући да је јединствена нова књига владике Илариона, која открива тајну духовног света и поглед на свет великог руског писца. За велики допринос проучавању и популаризацији стваралачког наслеђа Ф. М. Достојевског у руску културу, очување руског језика и доброчинство, П. Е. Фокин је уручио митрополиту Илариону јавну награду Кемеровске области – Орден Достојевског. Награда је установљена у Кузбасу у години када се обележава двестагодишњица од рођења писца.
Затим се професор В. Н. Захаров, доктор филолошких наука, председник Међународног друштва Достојевског, обратио учесницима и гостима. Захваливши се митрополиту Илариону на представљеној књизи, он је посебно говорио о свом стваралачком путу у домену истраживања књижевне баштине Ф. М. Достојевског, о проучавању Јеванђеља Достојевског и хришћанским аспектима пишчевог дела.
Обраћајући се присутнима, митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, говорио је о настанку књиге у којој, посебно, пореди стваралаштво Ф. М. Достојевског са пророчком и апостолском поруком о Христу:
„Почетком прошле календарске године био сам у посети свом старом пријатељу, изванредном руском дипломати Александру Владимировичу Јаковенку, који је својевремено био заменик министра спољних послова Руске Федерације, затим амбасадор у Великој Британији, а сада је ректор Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије.
Александар Владимирович ми је показао факсимилно издање Јеванђеља које је припадало Достојевском. Спољашњи изглед издања је јединствен: тротомни комплет је спакован у кутију направљену у облику затворског вагона. У средини је факсимилно Јеванђеље Достојевског, лево је велики фундаментални том студије, а десно још један том који, у ствари, садржи све цитате из Јеванђеља Достојевског, све алузије на Јеванђеље код Достојевског, коментаре пишчевих бележака.
Наравно, био сам толико импресиониран овим ретким издањем (изашло је у малом тиражу) да нисам могао сакрити велику жељу да га поседујем. И, неколико недеља касније, добио сам га на поклон. Уз то сам добио белешку у којој се изражава нада да ће та књига бити корисна за мој научни рад.
Затим је почела пандемија коронавируса и ја сам се нашао у кревету, у карантину. Отприлике крајем лета вратио сам се овом издању, пажљиво га проучио и схватио да бих желео да направим филм о Јеванђељу Достојевског. Штавише, ближила се двестагодишњица од његовог рођења, сточетрдесетагодишњица од његове смрти, и било би веома добро створити документарну серију. Видео који сте данас видели представља заправо кадрове са снимања филма који ће се појавити на јесен, надам се.
У основи књиге коју данас представљам је филм. Обично прво напишем књигу, а онда се по њој снима филм. Међутим, овде је испало обрнуто: прво се појавила идеја за филм, а затим, радећи на материјалу, настала је и ова књига.
Наравно, посматрајући оно што је урађено у достојевштини, врло је тешко рећи нешто ново и оригинално о Достојевском. Стваралаштво овог великог руског писца и пророка проучавано је и уздуж и попреко. Али, ја никада не преузимам било какве теме за књиге или филмове са циљем да нужно кажем нешто ново или оригинално. Штавише, своје књиге никада не пишем ни за кога другог осим за себе. Пишем како бих нешто сам разумео, како бих сместио „у фиоке“. Пре свега, занима ме сам процес писања књиге, а чињеница да се те књиге касније објављују, да их неко чита, то је, рекао бих, споредни ефекат процеса.
Достојевски је одиграо веома важну улогу у мојој духовној биографији. Овог писца сам упознао у раној младости. Још док сам био школарац, прочитао сам готово сва његова дела. После му се много година практично нисам враћао, али његов лик, његове идеје су увек биле присутне у мом животу.
Када сам видео ово издање – Јеванђеље Фјодора Михајловича Достојевског и схватио, прво, огромну количину посла који је урађен на проучавању Јеванђеља Достојевског, а друго, у којој мери и колико је Фјодор Михајлович дубоко проучавао ову свету књигу, желео сам да пишем о Достојевском.
Наслов моје књиге „Јеванђеље Достојевског“ има двоструко значење. Прво, заправо говорим о Јеванђељу Достојевског – књизи коју је читао читавог живота, од робије до саме смрти. Ова књига се и данас чува у Руској државној библиотеци и имао сам прилику и срећу да је држим у рукама. О томе како је она утицала на стваралаштво Достојевског, желео бих да испричам на основу, пре свега, четири романа његовог „Великог петокњижја“: „Злочина и казне“, „Идиота“, „Злих духа“ и „ Браће Карамазових“. И, наравно, на основу сопственог живота, његове биографије, која у овој књизи није доследно представљена, али су дате чињенице у вези са његовим духовним путем. А он је прошао веома тежак пут.
Јутрос смо на састанку Синодалне библијско-теолошке комисије на чијем челу се налазим проучавали стваралаштво једног од наших истакнутих теолога – архимандрита Софронија (Сахарова). У својим књигама отац Софроније често описује три периода духовног живота: даривање благодати, њено удаљавање и поновно добијање. Најпре се код човека појављује оно што се у теолошком језику назива антиципативна благодат, то јест, Бог додирује човеково срце. То се може догодити у фази новорођенчета, детињству, раној адолесценцији. То је нека врста још увек несвесног контакта са Богом који човек затим губи и пролази кроз кризу, богоостављеност, а затим поново проналази Бога, али на неком сасвим другом нивоу. Сам отац Софроније је прошао тај пут.
Нешто слично можемо уочити у животу Достојевског. Васпитаван је у православној вери, од детињства је био упознат са главним причама из Светог писма Старог и Новог завета, заволео их је, биле су усађене у његову дечију свест. Но, онда је наступио период одушевљења идејама утопијских социјалиста које је платио робијом. Притом, занимљиво је да Достојевски никада није сматрао незаслуженом своју најтежу казну. Не, то је поштено, јер би нас руски народ осудио, говорио је. Достојевски је разумео да га је сам Господ водио кроз искушења, како би кроз „чистилиште сумње“ прошло његово „осана“, и дошао је до потпуно другачијег нивоа перцепције вере и хришћанства.

Прошавши страшно, трагично искуство робије, прошавши га са Јеванђељем у рукама у буквалном и пренесеном значењу, он се, наравно, вратио са робије као друга особа. Тамо је развио симбол вере у којој Исус Христос заузима централно место. У свим својим главним делима Достојевски, на овај или онај начин, покушава да се приближи сјајном Христовом лику.
У „Злочину и казни“ он говори о томе шта претходи почетку човековог духовног препорода. Као што се сећамо, прекретницу овог романа чини епизода када Соња чита Раскољникову о Лазаревом васкрсењу. Роман се завршава мотивом обнове палог човека: испод Раскољниковог јастука, сада већ осуђеника, налази се Јеванђеље. Ово је, наравно, аутобиографски тренутак. У роману „Идиот“ видимо Фјодора Михајловича како покушава да се приближи Христовом лику кроз христолику личност кнеза Мишкина.

У роману „Зли дуси“ Достојевски наступа као пророк и говори шта представљају хришћанство и антихришћанство. Појављује се, вероватно, као једина особа свог времена која је у социјалистичкој идеологији успела да увиди не само противтежу капитализму, не само неку врсту политичке доктрине, већ и његову антирелигиозну природу, тврдећи да социјализам не замењује капитализам, већ хришћанство – оно што ће касније рећи Н. А. Берђајев јер су идеје и погледи Достојевског имали огроман утицај на филозофију Берђајева. У роману „Зли дуси“ Достојевски јасно показује антихришћанску природу управо оних учења која ће касније Русију довести до катастрофе, предвиђајући и саму катастрофу.
Напослетку, роман „Браћа Карамазови“, који је, опет, духовна аутобиографија Достојевског. Кроз ликове тројице браће писац описује себе у различитим периодима свог живота. Свако од њих излаже његове идеје. И још два покушаја стварања ликова налик Христу су Аљоша Карамазов и старац Зосима. Овде се Достојевски потпуно приближава суштини верског, црквеног живота. Подиже вео над оним најважнијим и тајанственим у Цркви.
Ако упоредимо стваралаштво Достојевског (о томе говорим у својој књизи) са стваралаштвом руских световних писаца, са оним што су говорили о Цркви, тада ћемо видети да је Црква у руској књижевности представљена слабо и површно, што није чудно. Можда је једини писац који се са одређеним интересовањем бавио црквеним темама био Лесков, али њега је занимала само површна страна живота Цркве. Описивао је живот свештенства, његов начин живота, вешто је могао да прикаже ситнице архијерејског живота, али никада није залазио у дубину и није могао да разазна и покаже људима суштину црквеног живота. Можда је зато напослетку изгубио веру јер није уочио у Цркви оно најважније.
Достојевски је, међутим, успео да разазна оно најважније у Цркви – живог Христа. Личност Исуса Христа, који је био у средишту његовог хришћанског погледа на свет, његовог личног симбола вере, надахњивала га је за стваралачка достигнућа, пророчанства која је изговарао, заузимала је и централно место у његовом целокупном стваралаштву.
То је, заправо, друго значење наслова моје књиге „Јеванђеље Достојевског“: не Јеванђеље које је Достојевски читао читавог живота, већ оно које је написао. То је блага вест коју је кроз стваралаштво пренео и својим савременицима и њиховим потомцима, укључујући све нас, као и будуће генерације.
Судбина његових дела је невероватна. На пример, видимо да је проза Достојевског преведена на практично све језике света на којима уопште постоји писменост, а да Достојевског читају људи у разним земљама. Ако говоримо о проповеди Христа, о Православљу, кроз дела Достојевског људи у многим земљама могу да науче о руској култури, руској историји, Христу и Православљу. То је апсолутно невероватан феномен. Било је много руских, византијских теолога, али њихова дела се неће читати ни на свахилију, ни на било којем језику на неким тамо Сејшелским острвима, али Достојевског читају сви и свуда. Кроз дело Достојевског, људи широм света ће сазнати за лик старца Зосиме, списе старца Зосиме, лик Аљоше Карамазова и идеје које представљају.
Стога о Достојевском можемо говорити и као о пророку и као о апостолу у нашем времену безверја, такозваном плурализму, када су све верске традиције изложене као на пијаци. Достојевски се обраћа људима широм света на различитим језицима, сведочи о Христу и о томе како православна особа доживљава Христа.
Достојевски је био дубоко православна личност, то се открива кроз његово стваралаштво. Стога је сасвим природно да његов чувени цитат Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом у неком смислу представља лајтмотив целокупног стваралаштва Достојевског. То сам покушао да прикажем у својој књизи, у којој се, наравно, ослањам на достигнућа и достојевштине и руске религиозне мисли, издашно цитирам руске религиозне филозофе и стручњаке у области стваралаштва Достојевског, усредсређујући пажњу читаоца, пре свега, на верске, хришћанске аспекте у његовим делима.
Ето, због тога је написана ова књига. Хвала на пажњи.“
У наставку презентације наступио је И. Л. Волгин, председник Фондације Достојевског, који је честитао владици Илариону објављивање нове књиге, изражавајући наду да ће издање „започети свој победнички марш кроз градове и села Русије“.
Како је приметила професорка А. Г. Гачева, доктор филолошких наука, традиција освртања пастира Цркве на Достојевског сеже 100 година уназад. Према њеним речима, у књизи митрополита Илариона „Јеванђеље Достојевског“ чују се „гласови Антонија (Храповицког), преподобног Јустина (Поповића), Владимира Соловјова, Сергеја Фудеља. „То је дивно јер се ствара дијалог између Ваших и речи оних који су писали о Достојевском у XX веку“, нагласила је А. Г. Гачева. „Ваша књига потврђује значај и Достојевског као хришћанског писца и руске религиозне филозофске традиције.“ Митрополит Иларион се на крају презентације захвалио учесницима и гостима, пожелевши свима здравље и Божју помоћ. Извор: моспат.ру

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. јуна 2021. године у Патријаршијском двору у Београду руске космонауте Сергеја Куд-Сверчкова и Анастасију Степанову.
Предстојатељ Српске Православне Цркве је у срдачној атмосфери водио изузетно занимљив разговор са руским космонаутима о многим аспектима човековог одласка и боравка у свемиру. Патријарх Порфирије је гостима пренео лични утисак да у организацији и начину живота космонаута у међународној свемирској станици препознаје и елементе монашког живота. „У духовном животу примећујемо како човек што је удаљенији од људи и света то све више осећа љубав према другима и увиђа колико му је други потребан. Тако да откривањем и спознајом свемира сигурно постајемо све ближи једни другима“, изјавио је Патријарх српски Порфирије.
Космонаут Сергеј Куд-Сверчков је руководећи се личним искуством потврдио ову мисао патријарха г. Порфирија истичући како човек чак и када је тако далеко од земље и људи осећа јаку и нераскидиву везу са њима. Он је открио да током боравка космонаута у свемирској станици, осим доброг здравља, знања и вештина, преко је потребна и велика духовна снага како би се успешно испунили задати циљеви. Патријарх Порфирије је на ту тему споменуо да се на неки начин може направити паралела између монашког живота у манастиру и боравка космонаута у свемирској станици; „Као што су монаси у манастиру издвојени од света упућени једни на друге, тако је сличан случај са космонаутима који дужи временски период живе и раде у једном ограниченом простору у коме могу да сачувају мир и хармонију у односима захваљујући молитвеном тиховању“. Космонаут Сергеј је изјавио да космонаути управо током боравка у свемирској станици спознају дубљи значај и вредност заједништва. Пријему су присуствовали директор ЈП Пошта Србије г. Зоран Ђорђевић, председница Дечје организације Јунити гђа Аљона Кузменко, координатор посете руских космонаута Републици Србији гђа Драгиња Влк и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: СПЦ

Школски документарни филм "Ниш - град верске толеранције" снимили  ученици Прехрамбено - хемијске школе из Ниша који слушају верску наставу.  Пошто у Нишу постоји неколико различитих религијских заједница, али и заиста изражена верска толеранција, овим филмом смо желели да то стање и документујемо. У изради филма учествовало је двоје ђака - Дамјана Корбуц и Никола Денић и ја као њихов вероучитељ. 
Вероучитељ Дамјан Ђорђевић

Свети апостол Вартоломеј  (Натанаило) био је један од 12-рице апостола Христових поријеклом из Кане Галилејске. Име „Вартоломеј“ је вјероватно арамејско патронимично име (патроним)  и значи син Толомејев.  Очигледно је био сродник или близак пријатељ апостола Филипа, будући да је управо Филип довео Вартоломеја к Исусу, а они се упоредо помињу у списковима апостола. Филип је рекао Натанаилу: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! Христос угледавши Натанаила да долази к њему је рекао за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“ . 
Након силаска Светог Духа на апостоле на празник Педесетнице, он и апостол Филип проповиједали су Јеванђеље у Сирији и Малој Азији. Проповиједајући јеванђеље, разишли су се по различитим градовима, а затим се поново састали. Светог апостола Филипа пратила је његова сестра, дјевица Маријамна. Пролазећи градове Сирије и Мизије, претрпјели су многе туге и недаће, каменовање и затворање. У једном од села срели су се са апостолом Јованом Богословом и заједно отишли у Фригију. У граду Јерапољу снагом својих молитви уништили су огромну змију, коју су незнабошци обожавали као божанство.
У Јеерапољу је живио човјек по имену Стахије који је био слијеп 40 година. Када је био излијечен, повјеровао је у Христа и крстио се. Вијест о томе проширила се градом и многи људи су се слили у кућу у којој су живјели апостоли. Болесни и опсједнути ослобођени су својих болести, многи су крштени. Гувернер града наредио је да се похватају проповједници и баце у затвор, а Стахијеву кућу спале. На суђењу су се пагански свештеници жалили да странци одбијају народ од обожавања њихових родних богова. С обзиром на то да магична снага лежи у одјећи апостола, владар је наредио да је стргну. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осјетивши то као казну Божију, многи притрче да скину Апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј бјеше још у животу. Учинивши Стахија епископом јеерапољским, апостол Вартоломеј и блажена Маријамна напустише овај град.
Проповиједајући Ријеч Божју, Маријамна је отишла у Ликаонију, гдје је мирно умрла. Апостол Вартоломеј је отишао у Индију, тамо је превео Јеванђеље по Матеју са јеврејског на локални језик и многе пагане преобратио у Христа. Посјетио је и Велику Јерменију (земљу између ријеке Куре и врхова ријека Тигрис и Еуфрат), гдје је учинио многа чуда и излијечио кћерку цара Полимија опсједнуту демонима. У знак захвалности цар је послао поклоне апостолу, али је он одбио да их прими, рекавши да тражи само спас људских душа. Тада су крштени Полимије са царицом, излијечена принцеза и многи од његових ближњих. Становници десет градова Велике Јерменије слиједили су њихов примјер. На сплетке незнабожачких свештеника, завидљиви брат царев Астијаг ухватио је апостола у граду Албану (данас град Баку) и разапео га наопако. Али ни са крста није престајао да објављује људима добру вијест о Христу Спаситељу. Тада су, по наредби Астијага, апостолу откинули кожу и одсјекли главу. Вјерници су његове остатке ставили у лимену светињу и сахранили га. Око 508. свете мошти апостола Вартоломеја пренесене су у Месопотамију. Када су Персијци 574. године заузели град, хришћани су узели мошти апостола и повукли се на обале Црног мора. Али пошто су их непријатељи сустигли, били су приморани спустити ковчег у море. Снагом Божијом ковчег је чудесно допловио до острва Липарских. У 9. вијеку, након заузимања острва од Арапа,
Свети апостол Вартоломеј се помиње у житију Јосифа Пјесмописца. Примивши од једне особе дио моштију апостола Вартоломеја, преподобни Јосиф их је донио у свој манастир у близини Цариграда и саградио цркву у име Апостола, у коју је положио дио његових моштију. Преподобни Јосиф је изгарао у жељи да састави хвалоспеве у част светитеља и усрдно се молио Богу да му подари способност да их састави. На празник апостола Вартоломеја, преп. Јосиф га је видео пред олтаром. Позвао је Јосифа, узео са престола свето Јеванђеље и положио га на своја прса ријечима: „"Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Од тог времена преп. Јосиф је почео да пише химне и каноне и украшавао њима не само празник апостола, већ и дане помена многих других светаца, чинећи око 300 канона. 

Апостол Варнава (Варнава =син утјехе) рођен је на Кипру од богатих родитеља Јевреја, из Левитског племена. Школовао се у Јерусалиму. Господ га је изабрао међу 70 својих ученика. Прије апостолства звао се Јосија: "А Јосија, прозвани од апостола Варнава..." (види Дјела ап. 4, 36) а потом је назван Варнава. Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима. Црквени аутори (Климент Александријски, свети Епифаније) пишу да су Варнаву родитељи у младости послали у Јерусалим да учи код чувеног јеврејског учењака Гамалила.  Сматран је рођаком или ујаком јеванђелисте Марка. Заједно са св. апостолом Павлом дуго је проповиједао јеванђеље у Малој Азији, затим на острву Кипар, а први од апостола отишао је да проповиједа у Италију, био је у Риму и основао епископски престо у Медиолани.  Учествовао је на Апостолском сабору 51.године у Јерусалиму. По повратку на Кипар, апостол Варнава је наставио да проповиједа о Христу Спаситељу и тиме је подигао Јевреје против себе, који су га каменовали. Апостол Варнава је умро око 62 године, у 76. години.

448. године апостол Варнава се трипут у сну појавио архиепископу Кипра Антиму и показао мјесто сахране својих моштију. На назначеном мјесту хришћани су пронашли нетрулежно тијело апостола и од тог времена је кипарска црква почела да се назива апостолском и добила је право да самостално бира своје предстојатеље.