Помен на светитељку првих вијекова хришћанства  -  великомученицу Марину (+ IV вијек) православна црква прославља 30. јула. Ова светитељка рођена је у Антиохији у Малој Азији, у породици Едесија незнанобожачког жреца. Мајка Свете Марине је рано умрла (када је Марина имала 5 година), па је девојчица предата на чување медицинској сестри, која ју је одгајала у православној вјери. Истина, кад се сазнало да је његова кћерка постала хришћанка, отац Едесеије се одрекао ње. Током прогона хришћана од стране цара Диоклецијана (284-305), 15-годишња Марина је заробљена и бачена у тамницу. Царски намјесник Олимврије , фасциниран љепотом дјевојке, наговорао ју је да се одрекне хришћанства и постане његова супруга. Међутим, света Марина га је одбијала и због тога ју је ставио на велике муке. Видјевши да не може побиједи Марину, злинамјесник нареди да јој се одруби глава. И одсјекоше јој главу у доба цара Диоклецијана (284-305). Патње Свете великомученице Марине описао је свједок догађаја, слуга Божји Тимотије.
До 1204. године мошти великомученице Марине биле су у манастиру Пантепонте у Византији. Према другим изворима, били су у Антиохији до 908. године, одакле су пребачени у Италију. Светитељкина десна рука пренесена је у манастир Ватопед на Атосу. На врху планине Ланга у Албанији налази се манастир посвећен Св. Марини, са честицама њених Светих Моштију гдје се догађају многобројна чуда.
Светој Марини вјерници се обраћају молитвама за избављење од демонске опсједнутости и траже помоћ у лијечењу многих болети, најчешће рака. Аутор: вјеронаука.нет

На дан када празнујемо Свету великомученицу Марину, 30. јула 2023. године, Светом архијерејском Литургијом, у Храму Рођења Пресвете Богородице на Пашинцу код Приједора, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, са свештенством и ђаконима наше Епархије. Послије Свете Литургије освећен је славски колач у част чуда које се догодило на овај празник, а након тога вјерујући народ се са владиком Јефремом и владиком Савом сабрао у манастиру Милошевац. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке

О чудесном нахрањењу пет хиљада људи / Јеванђеље по Матеју 14, 14–22 (зач. 58)

"И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове.А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповиједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце".
Данас смо у Јеванђељу чули причу о томе како је Господ чудесно нахранио пет хиљада људи са само пет хљебова и двије рибе. Чудо умножавања хљебова једино је од свих Христових чуда, које је описано у сва четири јеванђеља. У опису нам се даје доста података која нам на први поглед нису битна. Међутим веома су важна чим их јеванђелисти помињу. Зашто бисмо требали знати да је било пет хљебова, а не четири или шест, на примјер, и да су биле тачно двије рибе, а не једна или три? Зашто су нам потребна сва ова појашњења? Ако посматрамо само са становишта буквалног значења, онда то уопште није важно, јер се такво мноштво људи није могло нахранити не само са двије рибе, већ и са три и четири. Да је овај број случајан, онда га јеванђелисти једноставно не би споменули. Али јеванђеље не помиње ништа што не би имало смисла. Пошто су јеванђелисти нешто споменули, то значи да су схватили значење које је Господ указао чињеницом да је Он све уредио на такав начин, да је било тачно пет хљебова и тачно двије рибе. Зато се и ми морамо окренути духовном значењу ове приче. 
Прије свега, зашто је постало неопходно хранити ове људе?  Ови људи из града у којем су живјели и у којем је Господ проповиједао, пошли су за њим на неко пусто мјесто. А ученици кажу: „Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“. Не кажу у град јер је далеко. Ово је буквални смисао ове приче. А у свом духовном смислу то значи нешто друго. Град из којег су ти људи отишли ​​био је рај који смо изгубили усљед пада и изгубљено Царство небеско. 
Интересантно је да Он није дао лично људима дао ове векне, већ их је дао ученицима, а ученици свима осталима. Још један детаљ нам указује да је било тачно дванаест котарица. Дванаест је број апостола. Али зашто их има дванаест? Можда се овога не сјећају сви, иако је то сасвим очигледно из Апокалипсе и из Старог завјета: дванаест према броју израиљских племена. Зато што се Божји народ састоји од 12 племена. И нови Израиљ, нови Божји народ такође се састоји од 12 племена, која сежу до нових предака - дванаест апостола, попут старог Израиља 12 патријараха. И стога ће сви праведници, како каже Апокалипса, судити дванаест племена Израиљевих. Пуноћа ових корпи значи да ће ученици, апостоли, дати прави хљеб - наравно, овде је назнака евхаристије - свима, и да овај хљеб неће постати оскудан за сав народ Божји. А пошто постоји 12 племена народа Божијег, постоји и дванаест корпи.
Број 5000 означава потпуност Божјег народа. Овде је одмах видљива множина 50. Педесет је број јубилеја, и нећу овде детаљно улазити у све ово, али то је седам на квадрат плус један. А број 7 означава потпуност, и 49, и 50. То су бројеви који су у Старом завјету углавном означавали потпуност. А сада, 100 пута 50 - ово је показатељ потпуности. Али зашто баш 5000? Овдје би се могло помислити да је Христос долази, према симболичкој хронологији која се водила у ранохришћанско и средњевековно доба, у шестој хиљади година, а прије Њега било је пуних пет хиљада година, што означава цјелокупност не само израиљског Божјег народа, већ уопште свих праведника који су спасени, почевши од Адама. И тако, сви су чекали Христа; и гле, ови људи су примили хљеб од Њега. 
Најважније, зашто је било пет векни хљеба и двије рибе? Пет хљебова, према већини хришћанских тумача, указују на пет чула које особа има у тијелу: додир, укус, слух, мирис, вид. Они. то су осјећања која користи наша тјелесна мудрост. А ти људи, који су били Јевреји, остали су у дословном смислу Светог писма, које су разумјели са својих пет чула. И Господ кроз сва та осјећања даје им нешто више. А двије рибе указују на нешто више. Зато што је риба у древној хришћанској цркви била симбол Христа, а у овом случају симбол Бога. Зашто је риба била симбол Христа? Зато што се на грчком назива "ихтис" (отуда је, на примјер, ихтиологија наука која проучава рибе), а ова ријеч је настала од првих слова речи грчког израза, што се преводи као „Исус Христ, Син Божији, Спаситељ“. И зато су први хришћани врло често приказивали рибу као симбол Христа. 

У недјељу која је најближа 16./29. јулу (ове године је то 8. недјеља по Духовима), православна црква прославља Свете оце првих шест Васељенских сабора, што је постало могуће тек када је Римско царство признало хришћанство као легитимну религију. Прије тога хришћанство није било признато, а према римским законима сматрало се да је јерес, и сходно томе подложно уништењу. Као што је било немогуће ковати кованицу било коме осим римском цару, било је забрањено и стварање властите религије, што се сматрало злочином против државе.
Но, Јевреје који нису поштовали цара као бога и нису доносили жртве идолима, нико није прогонио. Чим су почели да схватају да хришћанство није јудаизам, већ потпуно нова религија, почели су да дјелују закони Римског царства, а хришћани су почели да се прогоне као секта, као јерес опасна по државу.
За вријеме цара Константина догодило се чудо.  Његова мајка Јелена била је хришћанка, а знак Крста указао се на небу и самом цару, којим је побиједио свог противника и постао цар читавог Римског царства, Западног и Источног. Тада се, под њим, догодио чудесни преокрет. Он је признао је хришћанство на равноправној основи са осталим званичним религијама, и сазвао Први Васељенски сабор у Никеји 325. године.

Православна црква признаје седам светих васељенских сабора:
I - Никеја - 325.године, против Аријеве јереси-318 Светих отаца
II -Цариград- 381.године, против јереси Македонијеве-150 отаца
III- Ефес - 431. године, против Несторијеве јереси- 200 отаца
IV- Халкидон - 451.године, против јереси монофизита- 630 отаца
V- Цариград - 553.године, „О три поглавља“-165 Светих отаца
VI- Цариград- 680-681.године, против јереси монотелита-170 отаца
Овдје треба додати и Оце светог Трулског Сабора, такозваног Петошестог, у Цариграду (692. године), који својим доношењем 102 света канона допунише рад петог и шестог Васељенског Сабора.
​VII- Никеја- 787.године, против иконоборачке јереси.

У Манастиру Светог Николе на Озрену данас је завршен Светосавски омладински камп у којем је у двије седмодневне смјене боравило више од 50 дјечака и дјевојчица из Републике Српске. Камп је организовала Канцеларија за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, уз благослов Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског Фотија. Координатор пројекта Александар Цвијановић рекао је да се у седмом кампу окупио 51 полазник који су дошли са подручја Брода, Добоја, Прњавора, Дервенте, Теслића, Бијељине, Брчког, Зворника, Билеће и Требиња. Он је навео да су полазници узраста од 12 до 15 година, а камп је мултидисциплинарне природе, тако да су учесници осим литургијских радионица и радионица катихетског карактера били у прилици да учествују и у умјетничким радионицама, те спортским активностима и другим забавним садржајима. 
“Полазници кампа су присуствовали богослужењима у Манастиру Светог Николе и упознали се са његовом историјом”, изјавио је Цвијановић.
Осим едукативних радионица попут учења црквенословенског језика, вајарства, правописне, цртачке и музичке, у спортске активности са полазницима се укључују и васпитачи, што поспјешује непосредност у комуникацији. Камп је одржан у конаку Светог краља Драгутина при Манастиру Светог Николе, гдје су полазницима на располагању били бројни спортски садржаји, телевизија, интернет и одлична домаћа кухиња. Светосавски омладински камп на Озрену подржали су и Републички секретаријат за вјере, општина Петрово и организација “Ворлд вижн”. Извор: ​Срна

,,Свјете тихиј" је једна од најстаријих црквених пјесама и чита се или пјева на свакодневном Вечерњем богослужењу, а састављач ове ,,пјесме свјетлости" је Свети Свештеномученик Атиноген. Први пут је забиљежена крајем III или почетком IV вијека, иако је већ тада сматрана старом. Зато је Свети Василије Велики помиње као живо предање Цркве. Химна Свјете тихиј првобитно је написана на старогрчком језику, а у преводу гласи овако:
,,Свјетлости тиха, свете славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога, Исусе Христе.Дошавши на запад (залазак) сунца, видјесмо свјетлост вечерњу, пјевамо Оца, Сина и Светога Духа Бога.  остојан си у сва времена да пјеван будеш гласима светим, Сине Божији који живот дајеш, зато те свијет слави!" 
Црквенословенски:Свете тихиј, свјатија слави бесмертнаго Оца небеснаго, Свјатаго, Блаженаго; Исусе Христе, пришедше на запад сонца, видјевше свет вечерњиј, појем Оца, Сина и Свјатаго Духа Бога; достојин јеси, во всја времена, пјет би ти гласи преподобними, Сине Божији живот дајај, тјемже мир Тја славит.
Свештеномученик Атиноген и десет његових ученика страдали су за Христа током прогона хришћана у граду Севастији, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У вријеме Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх који је приредио велику гозбу у част паганских богова и наредио грађанима Севастије да принесу жртву идолима. Али становници Севастије, углавном хришћани, одбили су да учествују у нечастивом празновању и да принесу жртве идолима. Војницима је наређено да туку народ, а многи хришћани су тада добили мученички вијенац Кад видје Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.​

Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 918. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога – није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења царству небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.
Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци небеском царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Јер ови као крштени и васпитани хришћани имали су само да изаберу, да или не да истрају до краја на привикнутом путу хришћанског пожртвовања, док је паганин Владимир, син једног оца који је прозват “дивљим вепром”, имао да се реши на сасвим нов, у Русији дотле непознат и негажен пут. Он, који себи није ускраћивао никад ниједно земаљско уживање, који је дотицао крајности сваког раскалашлука, телесног разврата, неуздржавног крволоштва, грабежи, осветољубља – он је требао да умре старом душом и да почне живети новом. По речи Христовој: ко изгуби душу своју, спашће је. Решити се на смрт душевну, мислим, теже је и јуначније него ли решити се на смрт телесну. Јер смрт душевна на коју се решио распусни кнез Кијевски није значила смрт тренутну и једну смрт, него смрт посевдневну и многу. По речима апостола Павла: сваки дан умирем, браћо. Примајући веру хришћанску Владимир је знао да прима најтежу од три предложене му вере. Летописци саопштавају, да је он дуго испитивао пре него се решио.
Он је знао, да Хришћанска вера значи пут Крста, и да пут Крста значи на првом месту раскрстити са својом рђавом прошлошћу, са дроњама старих навика, са својом старом Душом. И знао је он, да неће бити довољно само свући Перуна конопцима са Кијевског брда и утопити га у Дњепар, него да ће и он и сваки његов поданик морати избацити све идоле из своје душе. 
А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи. 
Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима. 
Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.
Кажу, да се ниједно чудо није догодило на гробу светога Владимира. Но није ли овај изабрани муж за живота свога учинио највеће чудо на самом себи? Сва чудеса, која свети људи вером творе, као: исцелење од болести, очишћење од страсти, препорођење порочних, уразумљење сумашедших, васкрсење мртвих – сва та чудеса извршио је свети Владимир на самом себи. Да су се још и на гробу његовом дешавала чудеса, ја мислим, да би људи на њега гледали као на Бога и не као на свеца. И сам преокрет, који се догодио у души Владимировој за живота, тако је велико чудо, да га је немогуће приписати толико напорима човека колико моћи и милости Божијој. 
Може се неко упустити у испитивање промисла Божијега па у недоумици питати: зашто је Бог изабрао за крститеља и препородитеља руског народа баш таквога човека, који је првом половином свога живота надмашио у злу ваљда све своје паганске претке и савременике? Као да Онај, који је Савла гонитеља обратио у апостола вере Христове, није знао шта ради, кад је таквога паганина, Владимира, изабрао за највећу мисију у једном великом народу! Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божијега промисла, али овај конац прилично је јасан. Требало је баш поправљеног грешника истаћи пред свима коленима руским. Требало је на прагу нове Русије поставити посвећеног паганина да стоји слично бакарној змији, и да својим примером опомиње, храбри и лечи посрнуле и пале Русе кроз сва будућа времена. Највећа препорука за један лек јесте излечен болесник. Требало је излеченог кнеза Кијевског показати болесницима, да би с радошћу прихватили лек, који је њему дао здравље. Од свих чудеса, које у свету твори вера Христова, најкорисније је чудо обраћање грешника у праведника. С тим свршеним чудом на себи стоји Владимир на капији хришћанске Русије, и као да виче у уши свакоме Русу: “ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! шта си ти био? и у што си се претворио?”
“Владимир – красное солнишко!”. Овако је прозвао народ руски свог духовног родоначелника. Разумни и благодарни народ тим речима најбоље је изразио личност крштенога кнеза крститеља. Мрачна маса телесна претворила се у красно сунашце. То се у истини догодило са Владимиром. И Владимир је постао и остао красним сунцем за сву историју руског народа кроз минулих девет столећа. Ових девет столећа у Русији изобилују светим људима и светим женама, чудоторцима – међу овима и два сина Владимирова свеца, Борис и Гљеб. Они су болесне исцељивали, бесомучне укроћавали, мртве васкрсавали. Но сви су они дужници светога Владимира. И свима њима лакше је било посветити се него ли Владимиру, великом кнезу и великом богаташу, који се кроз иглене уши морао провлачити у царство небеско, и који није имао претходника у светитељском календару свога народа.
И тако свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима ниту обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Чудан државни програм, који не може да се изведе ако га сваки грађанин прво на себи не изводи, по личном примеру Владимировом! Од овога светитеља државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура. Крстивши руски народ свети Владимир је од дуготрајне руске ноћи учинио светли руски дан. Кад би неко извео реку понорницу испод земље, и просекао јој ново корито под сунцем, и учинио ју корисном на стотине начина – извршио би дело слично делу светога Владимира над руским народом, но далеко и мање и лакше. 
Мрачна паганска маса руским крштењем је постала у току времена “красное солнишко” међу изродима. И ми можемо узвикнути: руски народе красно сунашце!
Ако се сад обазиремо мало на живот руског народа од светог кнеза Владимира до данас видећемо, да се он кретао путем на који га је ставио дух и пример овог његовог крститеља. Покољење за покољењем рађало се на руској земљи, па рођено стављано пред избор једног од два царства; одлучивало се за царство небеско и – одлазило. Милиони за милионима долазили су на свет узимали крст Владимиров на себе, па кличући Христу: Осана! уступали место новим милионима. Жетва Христова бивала је све већа и обилнија.
Но, тај историјски ток живота руског није јурио без застоја, без колебања, нити без прашине. Било је застајкивања, сачекивања немоћних и заморних, довикивања залуталих, очишћења упрљаних, као што то обично бива међу путницима. Река руске народне историје текла је одређеним правцем – и то је главно – но некад журно, некад успорено, а некад тако тихо, да је тешко било одредити: тече ли напред или назад.
Ви сте чули за чудну психичку појаву код неких лица, да су у тренуцима какве смртне опасности могли одједном видети и прегледати сав свој живот од детињства до тога часа опасности. Ја верујем, да под садашњим самртним ужасима, који притискују руски народ, морала се бар неким Русима представити пред очима слика свеколике прошлости њиховог народа од крштења у Кијеву до ових дана. Ако би ми покушали, да реализирамо у души својој онај самртни ужас, који данас господари Русијом, отвориле би нам се очи за виђење руске прошлости за последњих девет векова. И ми би видели да у целом свом досадашњем току историјски живот руски класично је јасан. Видели би шест периода руске историје од светог Владимира до данас; и седми долази. Ових седам периода некако се намећу својим поређењем са седам тајни Христових.

​Први период, Владимиров, одговара тајни светог крштења. Он је кратак, али презначајан због преокрета у животу руског народа, због ступања на нов пут и гредења једном одређеном новом циљу.
Други период следује првом и траје до ропства под Монголима. Овај период одговара тајни миропомазања. У овом периоду народ се лечио од преостале паганштине и утврђивао у вери Крста. На свакој руској души требало је известити оно чудо препорођења као тајна и означава утврђење у вери помоћу печата дара Духа Светога.Трећи период протекао је под влашћу Монгола. Овај период одговара тајни светог покајања. Нагомилане грехе у време слободе требало је као прашину развејати са душе народне оштрим ветром робовања. У Русији под Монголима исто као на хришћанском Балкану под Турцима! Успорену реку живота требало је ставити на низбрдицу и каменито корито, да би пожурила и избистрила се. У ропству народ ћути, сећа се и каје. Робовање је сасвим позитивно, деловало на оно што је вазда за вазда главни циљ руске историје, циљ постављен јасно и снажно светим Владимиром. А то је очишћење духа од земље и привољење царству небеском.
Четврти период – од ослобођења испод јарма монголског па до цара Петра. Ослобођење је почело Куликовском битком на девет година пре Косовске битке, која је српском народу донела робовање. Тај сјајни период слободе одговара светој тајни брака. Душа народна, очишћена страдањем, обручује се и потпуно предаје свом небеском Женику. На руској земљи царује Христос неподељеном влашћу. Земља се руска украшава безбројним светињама и светитељима као небо звездама.Одушевљење за Христа прониче све и свакога, од цара и патријарха до бескућника и јуродивог луталице. Речју: свадбени пир, сједињење народа с Богом!
Пети период -од цара Петра великог до Светскога Рата. Овај период одговара светој тајни јелеосвећења. У овом времену интелигенција се руска раслабљава и колеба.Она излази из Русије са пуном торбом народних врлина, а враћа се са пуном торбом страних заблуда. Појављује се смућеност. Почиње оштар раздор међу школованим људима и немилосна препирка не о ситницама него баш о начелима живота, о Владимировом светом програму народном. Ране се јављају све чешће, и гној се излива по свима варошима.
Црква на селу остаје и надаље украшена невеста Христова, док се у вароши јавља као болничарка, која с бригом и тугом бди над болесницима. Број привољених царству земаљском расте као запаљење. Утопљени Перун са својом идолском фамилијом помаља главу из Дњепра. Али га дух светог Владимира бије у главу. Река руског живота веома се успорава, те се по површини нагомилава нечистоћа. Али за то је река врло дубока. Дубина њена то је душа многомилионог народа.
Шести је период од Светскога Рата, управо од мученичке смрти цара мученика, и траје још. Кнезу овога света попуштена је од Бога власт над Светом Русијом. Бог је допустио да буде за време невоља Његова него воља грешника, која одриче царство небеско и хоће царство земаљско.
Пагански превладимировски дух завладао је над Русијом. Тај мрачни и опаки дух пашти се, да реку руског живота уклони са сунца Христовога и учини је понорницом. Но народ руски се причешћује. Овај период одговара тајни светог причешћа. Никад се руски народ није искреније сједињавао с омиљеним му Христом него сада када неверници пљују на лице Христово. Никад му крв Христова није била слађа него сада када му се она забрањује и када врло тешко до ње долази. О слатка крви Исусова, како си постала неисказано слатка оним синовима и кћерима Русије, чијом се крвљу и сузама причешћује земља руска у ове дане!
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
И тако: историја крштене Русије представља макрокозмичко душевну драму светог Владимира, као што свети Владимир микрокозмично представља сву историју крштене свете Русије.
Носећи крв Светскога Рата на својој глави данашњи свет је много огрезао у бруталност и вулгарност. Као такав он потребује не једног свеца – мало је – него цео један освештани, свети народ. Тај народ треба и у наше дане да прође Владимирове муке унутарње борбе за превласт царства небеског над земаљским. Тај народ треба да буде добро бијен и бијењем убељен од греха, као што се платно убељује многим бијењем. Треба да се крсти огњем мука и суза, да би био омекшан, оплемењен, обожен, савршен.
Свет чека такав народ. Који је тај чекани народ? То је онај народ, о коме свет данас не уме ништа јасно да каже; о коме се муца и бунца на свих пет континената. То је народ судбе, кога Усуд гњечи да би од њега направио најбољи хлеб за духовну трпезу изгладнелог света. Руски народ стоји данас подељен на мученике и мучитеље. И једни се и други бескрајно муче. И ми желимо спасења и једним и другим. Тим подвигом самомучења руски народ се готови за велику своју мисију у човечанству; готови се да громко изрече оно “ново слово” Достојевскога. 
То “ново слово” неће бити ново по суштини. Оно беше у почетку руске историје и показа се чудотворно у светом кнезу Владимиру. Њиме се руски народ оживљавао и царству је оно исто слово, које створи прво чудо у свету када претвори воду у вино, и прво чудо у Русији када претвори паганску телесну водурину у духовно вино, у небеско пиће.
Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала – не због своје немоћи но због немоћи људи – када се на другој страни политикантска вера Запада -вино помешано са водом – рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.
Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената – данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.
Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни. 
Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету. Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: “Владимир – красно сунашце!”.
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати! Бесједа св.Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске.

У присуству више хиљада вјерника у манастиру Осовица у уторак 25. јула 2023. године, свечано је прослављен празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Свету архијерејску литургију служили су епископ бањалучки Јефрем и епископ марчански Сава, нови викар епископа бањалучког Јефрема, уз саслужење свештеника бањалучке епархије. Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и викарни Епископ марчански г. Сава су, након Свете Литургије и освећења славског колача, са народом начинили трократни опход и благословили новоподигнуту манастирску капију.​ Владика Јефрем је у свој бесједи рекао да је циљ градње храмова спасење душа вјерника, односно њихово окупљање у заједничкој молитви и захвалио свима који су дали допринос да изградња и обнова манaстира иду неочекивано брзом динамиком, а да је долазак иконе Пресвете Богородице Тројеручице веома важан за манастир и вјернике.
“Овдје, у нашој светој обитељи, са додатном вјером и поштовањем Пресвете Богородице Тројеручице претворили смо ову своју скромну светињу, скромни манастир у мали Хиландар – мали Хиландар по обиму, али велики по важности за наш народ и нашу Цркву. Kада се, прије непуних 20 година, кренуло у овај посао, могло се само рећи да је потребно много, мудрости, храбрости и вјере, а сада видимо да је, уз помоћ Божију, било успјешно. Све богомоље се граде да би окупиле народ, а ова изградња је била успјешна захваљујући народу, сваком прилогу, био он мали или велики-подједнако је важан”, рекао је владика Јефрем. Након преузимања дужности викара епископа бањалучког Јефрема, владика Сава је по први пут служио Свету архијерејску литургију у манастиру Осовица, манастиру у којем је примио монашки постриг. Епископ Сава је истакао да Пресвета Богородица пред Господом заступа српски род, а да се вјерници тим поводом моле пред њеном иконом.
“Овај наш свети манастир, под покровом Пресвете Богородице, није могао више бити испод праха и отоманског пепела, већ је морао постати храм у којем се поје у славу Божију, у којем се узносе молитве Господу нашем Исусу Христу и мајци његовој Пресветој Богородици, али и свим светима. Ми смо данас овдје зато што нас призива сама Мајка Божија, призива нас да се поклонимо икони чији се протип налази у манастиру Хиландару и пред којом се за цијели наш род моле монаси Свете Горе. Тако и ми данас ове дјдолазимо на њен празник, да јој се молимо, да јој пјевамо, да се њоме надахњујемо и да свој живот усмјеравамо у оном правцу у којем је она свој живот усмјерила – на помагање роду људском, што она чини чак и након уснућа, заступајући род наш пред Господом самим”, рекао је владика Сава.
Обраћајући се присутнима, игуман манастира Осовица, архимандрит Теофил, пожелио је добродошлицу свима који су дошли да заједно са манастирским братством и богољубивим народом Божијим прославе празник највеће националне светиње – иконе Пресвете Богородице Тројеручице.
“Овај благослов Свете царске лавре манастира Хиландар, чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице је манастир Осовицу учинила малим Хиландаром. Доласком ове чудотворне иконе све бива боље, лакше и благословеније. Благочестиви народ наш по вјери својој налази исцјељење од разних недаћа, чему смо сви свједоци, а наш манастир добија једну нову духовну мисију”, рекао је отац Теофил.
Он је додао да манастир Осовица сваким даном постаје љепши, да се осјећа све већа благодат захваљујући икони Пресвете Богородице Тројеручице, јер све више народа долази да јој се помоли, а да икона заиста чини чуда свједоче сви дарови које је народ у знак захвалности оставио и који се испред ње виде. Kума славе је била министарка финансија у Влади Републике Српске, Зора Видовић, којој је епископ бањалучки Јефрем уручио Светог Саве II степена. Министар Зора Видовић каже да јој је част и задовољство што је са својом породицом могла да допринесе изградњи манастира Осовица, а по питању одликовања које је добила, истиче да је посебно захвална и срећна.
“Мени је заиста част што сам кума славе манастира Осовица и част ми је и задовољство што сам са својом породицом могла да допринесем завршетку изградње манастирске капије. Посебну захвалност изражавам Српској православној цркви на високом признању, а та захвалност ће трајати до краја мог живота. Орден за мене има велику важност, али он носи и велику одговорност. Помагаћу колико год могу, а та своја настојања су пренијети на своју дјецу и унучиће”, рекла је министрица Видовић.
Свечаностима је присуствовао и начелник општине Србац Млађан Драгосављевић који каже да се радо одазове на позив за долазак у манастир Осовица и истиче да манастирски комплекс има немјерљив значај за општину Србац. ж“Kао и сваки пут, радо сам се одазвао позиву за долазак у ову светињу и са задовољством им пружам подршку. На задовољство свих грађана, манастир Осовица је мјесто које нас окупља, а томе свједочи и велики број вјерника који су овдје присутни и који су стигли из свих крајева Републике Српске. Манастир представља једно од главних обиљежја наше локалне заједнице, а из године у годину стиче све већи углед, својом духовном вриједношћу скреће пажњу и окупља све више вјерујућег народа”, рекао је начелник Драгосављевић. По завршетку Свете архијерејске литургије и опхода око храма, освећена је манастирска капија чија је изградња недавно завршена. Међу бројним грађанима који су присуствовали свечаностима били су и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милорад Kојић, начелница Одјељења за финансије Зорица Стаменић, командир Полицијске станице Србац Синиша Шњегота и други гости.Обиљежавање празника почело је јуче бденијем, након чега је приређен културно-умјетнички програм.

У уторак 25. јула, на празник чудотворне иконе Богородице Тројеручице, у селу Брезје надомак Челића, у Федералном дијелу мајевичке општине Лопаре, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије извршио је, у поподневним часовима, чин великог освећења храма посвећеног управо данашњем празнику.
Прије двије године на данашњи дан Епископ Фотије је обавио чин освећења темеља, а годину послије и освећење крстова и звона. Овогодишње велико освећење показује снагу православних Срба када се сложе и уједине око истог циља.
Владика Фотије је пожелео благословен дан освећења храма.
- Желим вам да се увек у здрављу у весељу сабирамо око наших светиња и онога што је благословено, рекао је владика Фотије данас у Брезју.
На овом свечаном чину Преосвећеном епископу Фотију су саслуживали: протојереј-ставрофор Неђо Зарић, парох у Тобуту; протојереј Јован Ивановић, парох у Дворовима као и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони. Појао је хор ''Свети краљ Владислав'' из Дворова. За кума храма у изабран Илија Гашић из Брезја. Кума иконостаса је Биљана Шакотић Давидовић, такође из Брезја, а кум часне трпезе је Срето Абаџић из Јабланице. Како и доликује у наставку овог молитвеног сабрања и велике духовне радости за мештане Брезја уприличена је трпеза љубави у организацији Грађевинског одбора и Црквене општине, а уз свесрдну помоћ парохијана и кумова. Свечаном освећењу храма је присустовао је начелник општине Лопаре г. Радо Савић са сарадницима. ​Извор: Епархија зворничко-тузланска

Наша света ​црква, 26. јула,  прославља Сабор Св. Архангела Гаврила. По црквеном предању, први пут у години, овај празник се празнује на дан послије Благовијести Пресвете Богородице (8 априла; 26 марта по старом календару). а у јулу се празнује други пут. Сматра се да је повод за успостављање празника Сабор Светог Архангела Гаврила било освећење у 17. вијеку у Цариграду храма подигнутог у част овог Архангела Божијег. Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“)  је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о доласку Спаситеља.
Архангела Гаврила изабрао је Господ да би јавио Пресветој Дјеви Марији, а са Њом и свим људима, благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Зато, дан након празника Благовијести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника. 
По предању Цркве, свети арханђео је, такође, невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током цијелог њеног земаљског живота. Јавио се и свештенику Захарији, предсказавши му рођење Претече Господњег  -  Јована Крститеља. Такође, свети архангел се јавио у сну праведном Јосифу Обручнику, да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да упозори на Иродове планове, заповиједивши му да побјегне у Египат са Богомладенцем и Богородицом. Када се Господ, уочи распећа на крсту, молио у Гетсиманском врту док га није облио крвав зној, Архангел Гаврило Га је кријепио, по Предању. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом.

​Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. 
Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. 
Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до XIII века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. 
Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. 
Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.
Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.  („Житија Светих за јул“, Преподобни Јустин Ћелијски)

Уочи празника Иконе Богородице Тројеручице, 24. јула 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј, викар Патријарха српског, служио је празнично вечерње у манастиру Хиландару. Уз молитвено учешће хиландарског братства и игумана Методија, епископ Алексеј је сутрадан, на празник на Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, служио свету архијерејску Литургију у манастиру Хиландару. Извор: ТВ Храм

Мађарски премијер Виктор Орбан рекао је у суботу да ЕУ помаже ЛГБТ офанзиви на све могуће начине одбацујући хришћанско наслијеђе. Он је то рекао у говору мађарској заједници у румунском граду Бајиле Тушнадтоком. Према Орбановим ријечима, мађарска влада „наставиће да брани хришћанске коријене земље, упркос чињеници да многи људи воле Европу“. „ЕУ одбацује хришћанско наслијеђе, спроводи обнављање своје популације  кроз миграције и промовише ЛГБТ офанзиву. Мађари, чак и код куће, морају да се боре да заштите традиционалне хришћанске вриједности“, рекао је он. Такође, рекао је како се нада да ће избори за Европски парламент сљедеће године ојачати владе унутар Уније које одбацују "федерализам" који представљају Њемачка и Француска.

Православна црква 24. јула прославља Свету равноапостолну велику кнегињу Олгу,  прву владарку Русије која је примила хришћанство. Блажена Олга Кијевска (рус. Ольга Киевская), позната и као Олга Прекрасна и Света Јелена рођена је око 890. године у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако су били идолопоклоници, њени родитељи су васпитавали кћерку у честитости и разумности, те се Олга одликовала цјеломудреношћу и мудрошћу. 
Муж кнегиње Олге био је кијевски кнез Игор. Принцеза Олга је ступила на престо Кијева након што су њеног мужа убили Древљани. Владала је 17 година  - од 945. до 962. године као регент свом сину Свјатославу I Кијевском. На почетку своје владавине Олга се прославила као чврста, чак и сурова владарка. Велика кнегиња је крштена 957. године у престоници Византије, Цариграду. Отишла је тамо, повјеривши Кијев свом сину, који је до тада одрастао и могао да управља државом. У Цариграду, како се тада звао Константинопољ, крстили су је лично цар Константин VII Порфирогенит (који је постао кум) и цариградски патријарх Теофилакт. На крштењу је узела име Јелена, по првој хришћанској царици Јелени, мајци Константина Великог. Занимљиво, послије њеног крштења, кнежевски одред и цио народ остали су пагани. 
Спровела је снажну административну реформу, развила пореску шему, подстакла проповиједање Јеванђеља и подржала прве кијевске хришћане. Света Олга се упокојила 969. године и сахрањена по хришћанском обреду. Године 1007, након изградње цркве зване Десетак (јер је Владимир на њу дао десети део своје имовине) у Кијеву, њено тијело је пренесено у овај храм. Велика кнегиња је 1547. године канонизована за Свету равноапостолну. 
Иконографија Велике кнегиње Олге традиционална је за све равноапостолне светитеље. Равноапостолна Олга се најчешће приказује на иконама како стоји. У њеној десној руци је крст, симбол Христове проповиједи, а у лијевој руци је симболична слика храма. Друга начин изображавања Свете Олге је са равноапостолним кнезом Владимиром.

​У недељу 23. јула 2023. године, православни Украјинци парохије у насеобини Хрваћани прославили су помен Св. Равноапостолног кнеза Владимира и Св. Антонија Печерског. Тим поводом парохију је посјетио Епископ марчански Сава, викар Епископа бањалучког. Послије Свете архијерејске Литургије одслужен је помен оснивачу парохије протосинђелу Василију (Стриљчеку) и извршен трократни опход око храма. Извор: Епархија бањалучка, Инстаграм

​Педесетак малишана из Вуковара, Дрвара, Борова, Негославаца, Трпиње, Оролика, Боботе, Постојне и Копра били су данас, 23. јула 2023. године, гости Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија.
Српчићи из Барање, Босанске Крајине и Словеније, које је предстојатељ Српске Православне Цркве дочекао у храму Светог Саве на Врачару, честитали су Његовој Светости рођендан и уручили му пригодне поклоне. Том приликом, патријарх Порфирије је драгим гостима поручио:
– Радујем се што сте дошли данас у Београд, а нарочито што сте овде у храму Светог Саве. Хвала свима на поклонима. Нека вам Бог узврати хиљаду пута више. Сваки дар је символ који у себи крије расположење и љубав оног који дарује. Отуда, уз захвалност на поклонима, морам да кажем да је за мене данас највећи дар што сте ви овде у храму Светог Саве и што сви знате да је Свети Сава онај који је родио свакога од нас, који нас је родио за духовни живот, који нас је родио у Христу, тако да је његов дом, храм који је њему посвећен, место рођења сваког православног Србина.
Рођендани су добри поводи да се срећемо, да се видимо, да се радујемо, али рођендани су и најбољи могући тренутак да схватимо и разумемо да нисмо само биолошки рођени, да смо много више него што је то несловесни свет, тј. да смо много више и од читаве створене природе, и од биљака, и од животиња, да смо бића која су рођена да се непрестано духовно рађају и обнављају. Наш биолошки живот, наше биолошко постојање, има свој смисао, своју лепоту и своју пуноћу само онда када смо и духовно живи и када се духовно рађамо, а духовно се рађамо и духовно смо живи онда када се крстимо у име Свете Тројице и онда када читав наш живот, без обзира шта радимо, јесте молитва. Шта то значи? То значи да није молитва само када дођемо у храм и када се молимо за наше ближње, за маму, за тату, за брата и сестру, за комшије, за другове и другарице, за себе… Молитва није само онда када кажемо: Господе помилуј, него молитва треба да буде и јесте почетак и крај свега што чинимо како би све било у нашем животу молитва. Молитва треба да буде и када учиимо, молитва треба да буде и када се одмарамо, молитва треба да буде и када се играмо, молитва треба да буде и када нисмо расположени… Молитва наравно треба да буде и јесте онда када смо испуњени лепотом, радошћу и љубљвљу. Све то не само да треба да буде молитва него и јесте молитва. Када све што чинимо започињемо молитвом и завршавамо молитвом, када све што чинимо желимо да то буде у славу Божју, ако нешто зидамо, градимо, цртамо, правимо дивне поклоне, ако нешто дарујемо ономе кога волимо – и то треба да буде у славу Божју. Чак и онда када смо незадовољни, када смо тужни, када смо нерасположњени, ако се сетимо Бога – и ако без обзира на то како нам је – кажемо: Слава ти Боже, онда и то постаје молитва. Претварајући све оно што мислимо, говоримо и што чинимо у молитву ми наш живот претварамо у духовну реалност, у једно непрестано рађање у којем се слави пре свега Рођење Христово, а слави се онда и Његово Васкрсење. Слави се живот.
Радујем се, дакле, што сте ми ви данас управо у славу Божју дошли у госте и што сам, поред дарова које сте донели, обдарен пре свега вашим присуством. Молим вас да се молите и за мене као и за све људе, за читав свет, да буде мира и љубави за сву нашу браћу православне Србе где год да се налазе, а и ми овде, и ја заједно са другим владикама и свештеницима, увек ћемо вас имати у молитви да вас Бог чува, да вам подари радост, да вам да здравље, слогу и разумевање са сваким људским бићем са којим дођете у контакт. Нека сте благословени! Добродошли!
***
После обиласка храма Светог Саве на Врачару, патријарх Порфирије је приредио свечани ручак у Светосавском дому за младе Светосавце којем су, поред Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, старешине храма Светог Саве; протођакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду, гђе Иване Димић, уредника дечјег часописа Светосавско звонце; г. Милорада Илића, уредника портала Православље; г. Ненада Стиковића, уредника Информативне службе Српске Православне Цркве; присуствовали и гђа Сања Лакић, народни посланик; гђа Душица Рунић, начелник Општине Дрвар; ментори и наставници малишана који распуст проводе у Београду у летњем кампу који за српску децу из региона сваке године организује држава Србија.

23. јула 2023. године, на дан помена преподобног Светог Антонија Печерског, хиљаде вјерника окупило се у Кијево-печерској лаври на тргу испред Крстовоздвиженог храма, саопштила је прес-служба УПЦ. Торжественој литургији началствовао је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије са мноштвом епископа УПЦ.
Свети Антоније је рођен 983. године недалеко од Чернигова, у Љубечу. Од малих ногу желио је да се посвети служби Богу. Чим му се указала прилика, отишао је у Свету Гору, гдје је примио постриг и почео да се подвизава.
Видећи светост живота подвижника и богонадахнуто, игуман Атонског манастира је послао светог Антонија назад у Русију, како би се и тамо појавило право монаштво.
Светом Антонију није одговарао ниједан од манастира који су се већ налазили у Кијевској области, па се он настанио у пећини, коју је претходно ископао свештеник Иларион на једном од кијевских брда. Ово брдо било је на стрмој обали Дњепра, у шуми, близу села Берестова.
Ту је монах Антоније наставио своје монашке трудове, о којима се слава убрзо проширила по цијелој Русији, тако да су људи почели да му долазе са свих страна. Убудуће, круг ученика окупљен око Антонија, формиран је монашки манастир. Над њима је монах поставио игумана, а он се сам повукао у нову пећину, али су се око те убрзо почели насељавати нови монаси.
Тако су настали Блиски и Далеки пећински манастири. Након тога, изнад Далеке пећине, монаси су подигли малу дрвену цркву у част Успења Богородице. Касније је из ових манастира израсла Кијево-печерска лавра. Свети Антоније се упокојио у 90. години 7. маја 1073. године. ​Чесне мошти преподобног првоначалника бише тада положене у тој истој пештери под великим манастиром, у којој сс он престави. Но као што се сам преподобни отац за живота свог удаљаваше од очију људских, тајно се молећи Богу у осами, тако моштима својим он испроси тај исти дар – да буду удаљене од очију људских.

​Јеванђеље Седме недјеље по Духовима говори нам о исцјељењима која је Христос учинио у Капернауму. Апостол и јеванђелист Матеј скреће нам пажњу на два од њих. 
"А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Мт 9, 27–35 (зач 33).  

​Неки, слушајући приче из Јеванђеља, доживљавају их као сјећање на Христа, на Његов земаљски живот. Али само то. Они сами за себе не изводе корисне закључке из читања Јеванђеља. Али Божја ријеч је ријеч живота, вјечна ријеч која има директан утицај на сва времена и све људе. Тако и, ово  Јеванђелско читање садржи корисна упутства за вас и мене. Божански Чудотворац, васкрсавши Јаирову кћерку, напустио је његов радосни дом, у пратњи мноштва људи, који су, упркос забрани да се разглашава о чуду које се догодило, већ знали шта се догодило у кући старјешине синагоге. Док је Исус одатле ишао, два слијепца су га  слиједила. И у својој простоти срца гласно су викали: "Помилуј нас, сине Давидов"! ... Али изгледа да Господ није обратио пажњу на њих све док нису дошли у кућу у којој је Он боравио.
„Зашто онда Христос тјера слијепе да га слиједе? - пита свети Јован Златоусти и одговара: - Да би нас у овом случају научио да бјежимо од људске славе. Уводи их у кућу с намјером да се приватно излијече. То је евидентно из чињенице да им је забранио да говоре о томе. Овај догађај, такође осуђује Јевреје: слијепи, лишени вида, прихватају вјеру само слушањем, али Јевреји, видјећи чуда и увјеривши се у своју стварност, дјелују потпуно другачије. Ревност слијепих може се судити по њиховом вапају и молитви: "Смилуј нам се!" Назвали су га Давидовим сином јер им се то учинило као почасна титула. Често су пророци, такође звали цареве које су жељели да поштују и прославе.
Слијепци Му као Богу вапију: „Помилуј нас“ истиче блажени Теофилакт Охридски, а као човјеку говоре: „Сине Давидов“, јер се код Јевреја говорило да ће Месија доћи од сјемена Давидова. Али Господ није журио да испуни њихов захтјев. Сада је желио да људи, након толико чуда, више слушају Његово Божанско учење него да се чуде Његовим чудима. Можда, истовремено, није хтио да подстакне прерано називање Себе Сином Давидовим, јер би то могло довести неразуман народ до побуне у његову корист против Римљана. А слијепима је ово ћутање Господње послужило као тест њихове вјере.
Господ нам непрестано даје најсавршеније моделе људских поступака, у складу са Божјим законом. Он нас убјеђује да Га опонашамо у мислима, осјећањима и поступцима. Ове Његове лекције су нам важне као и видљиви дарови Његовог милосрђа у исцјељењу болести. Наравно, за исцјељене би било боље да су они у својој простоти срца дословно испунили Господњу заповијест, чувајући чудо Његовог милосрђа у побожној тишини из послушности према Њему! Божје дјело би постало свима познато без њих; али, очигледно, њихова радост је тражила, и из обиља срца њихове усне су говориле: и они су, излазећи, најављивали о Њему по свој тој земљи.
Сама појава чуда довела је до његовог публицитета. Пошто су добили исцјељење, ти људи нису само видјели небо, околни свијет, родбину и пријатеље, већ су духовно добили свој вид. И заборавивши на Христову забрану „Гледајте да нико не зна“, отишли ​​су и објавили „о Њему у свој тој земљи“. Комшије су, наравно, познавале слијепе и нису могле а да не питају како су  почели да виде. И излијечени нису ћутали „не из непослушности“, каже блажени Теофилакт, „већ из осјећања захвалности“. И милосрдни Исцјелитељ је покрио њихову непослушност својом бескрајном попустљивошћу.
„Нека вам буде по вашој вјери“, рекао је Господ слијепима и они су одмах прогледали.
Двојица излијечених још нису ни изашли из куће, када се Христу приводи још једна страдална особа- бјесомучни  човјек - о којем данашње Јеванђеље, такође, говори. Зли дух му је запечатио уста и отворила су се додиром десне руке Господње. Свети Јован Златоусти каже да његова „болест није била природна, већ је произашла из ђаволске злобе ..."  Ево како Свети Теофилакт Охридски објашњава овај догађај:
„Кад они пак излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна. И пошто изагна демона, проговори неми“. - То није била природна болест, већ од демона. Зато га и доводе други. Сам болесник није могао да призове Исуса, јер му је демон везао језик. Отуда Господ и не тражи веру од њега, већ га одмах исцељује, истерујући демона који му је онемогућио говор. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу. - Народ се дивио Христу уздижући Га изнад пророка и патријараха, јер је Он исцељивао са влашћу, за разлику од оних који су то чинили молитвом Богу. Погледајмо шта су на то рекли фарисеји:
„А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне“. - Ове су речи врхунац безумља, јер ниједан демон неће истерати другог демона. Али, претпоставимо да је Он тобож истеривао демоне као слуга кнеза демонског, помоћу магије. Како је онда исцељивао болести, опраштао грехе и проповедао Царство Божје? Демон чини оно што је супротно томе: изазива болести и удаљује човека од Бога.
„И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“. - Као човекољубац, Господ не чека људе да дођу к Њему, већ сам иде к њима, како не би имали изговор да кажу: „Нико нас није научио.“ Окупљао их је око Себе речју и делом, поучавајући и чудотворећи.

„А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов. А кад дође у кућу,приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи:Гледајте да нико не дозна! А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нијема и бјесомучна. И пошто изгна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у израиљу. А фарисеји говораху:Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Јеванђеље по Матеју, зачало 33)
Неки, слушајући јеванђеоске приповијести, доживљавају их као сјећање на Христа, на Његов земаљски живот. Они не изводе за себе корисне закључке из јеванђелских читања. Али ријеч Божија је ријеч живота, вјечна ријеч која има директан утицај на сва времена и све људе. Тако и данашње Јеванђеље садржи корисна упутства за све нас.
Божанствени Чудотворац, васкрснувши Јаирову кћер, напушта његов срећни дом, у пратњи мноштва људи који су, упркос забрани да не откривају чудо које се догодило, већ знали шта се догодило у кући архисинагога (старјешина синагоге). Док је Исус ишао одатле, два слијепа човјека су га  непрестано пратила. И у простоти срца громко су клицали: Помилуј нас, сине Давидов! Али Господ као да није обраћао пажњу на њих све док нису дошли у кућу у којој је Он био. „Зашто Христос хоће да га слијепи слиједе? – пита свети Јован Златоусти и одговара: – Да би нас и у овом случају научио да бјежимо од људске славе. Уводи их у кућу са намјером да их насамо излијечи. То се види из чињенице да им је Он забранио да о томе говоре. Овај случај разоткрива и Јевреје: слијепи, лишени вида, једним слухом прихватају вјеру, али Јевреји, видећи чуда и својим очима се увјеривши у њихову стварност, поступају сасвим другачије. О ревности слијепих може се судити по њиховом вапају и по њиховој молитви: „Помилуј нас!“
Зашто слијепци ословљавају Христа сином Давидовим?
Владика Николај нам о овоме каже "Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида" (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32)
„Слијепци Му као Богу вапију: „Помилуј нас“, истиче блажени Теофилакт а као човјеку говоре: „Сине Давидов“, јер се код Јевреја говорило да ће Месија доћи од сјемена Давидова.
Зашто Господ није журио да испуни њихов захтјев?
Он је сада хтио да народ, након толиких чуда, обрати више пажње на Његово Божанско учење него да се чуди Његовим чудима. Можда, међутим, није желио да их охрабри да Га прерано означе као Давидовог сина, јер би то могло да наведе неразумни народ да се, искористивши то, побуни против Римљана. А слијепима је ово ћутање Господње послужило као испит њихове вјере. Када је ушао у кућу, слијепи су ушли за Њим   и смјело Му приступили. „Господ је“, каже свети Златоуст, „већим дијелом исцјељивао само по жељи, да не би помислили да Он сам, из частољбља, тражи прилике да чини таква чуда, и да покаже да су исцијељени од Њега били достојни исцјељења.
Зашто је Господ захтијевао вјеру као услов за добијање Његове благодати? 
Господ их пита "Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде". 
Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном рјечју одмах исцијелити све слијепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човјек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човјек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.
А свети Јован Кронштатски нам о овом питању каже: "Срдачна вјера у човјеку представља руке или уста за примање Божијих дарова: што су руке или уста за тијело човјека, то је вјера за душу. Вјера је оруђе и средство за примање милости Божије. Вјера је уста душе: отвори уста молитвом и покајањем и душа ће се испунити благодати". 
ПОСЛУШАЈ АУДИО ЗАПИС Јеванђеље по Матеју, зачало 33. 9,27-35 и Јовану, зачало 56. 17,1-17

Стотине хиљада православних хришћана изашло је да се поклони чувеној икони Тројице коју је насликао Свети Андреј Рубљов у 15. веку током њеног боравка у московској Саборној цркви Христа Спаситеља. Начелник информативне службе Московске епархије Александар Волков рекао је за РИА-Новости да је 230.000 људи имало прилику да се поклони икони од 3. јуна до 18. јула. Икона се сада рестаурира у просторији са контролисаном климом у Грабарском уметничком конзерваторском центру у Москви, а након тога ће се вратити у Свету Тројицу- Сергијеву лавру у Сергијевом Посаду у Московској губернији. Икона је вековима налазила свој дом на иконостасу Саборне цркве Свете Тројице у Лаври. Када су безбожни комунисти преузели контролу над Русијом, икону су преместили у музеј, где је остала читав век. Али у мају је председник Путин наредио да се поштована икона врати Цркви. Икона је однета у Саборни храм Христа Спаситеља у Москви на Педесетницу. Његова светост Патријарх московски и целе Русије Кирил и министарка културе Олга Љубимова званично су 12. јула потписали споразум о враћању иконе у цркву.  Извор: https://orthochristian.com/154983.html/ Превела Љиљана Поповић /Преузето са митрополија.цом

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас свим поглаварима Православних Цркава, Папи Фрањи, Надбискупу кентерберијском Јустину Велблију, председнику Бискупске конференције Европске уније кардиналу Рајнхарду Марксу, генералном секретару Организације уједињених нација Антонију Гутересу, високом комесару Организације уједињених нација за људска права Вокеру Турку, Светском савету цркава, Конференцији европских цркава, организацијама за заштиту људских права Амнести интернешнал и Фридом хаус молбу да се, користећи велики углед који имају у свету, заузму да Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле, игуман Кијево-печерске лавре, буде пуштен на слободу како би наставио своју јеванђељску мисију која може само добро донети странама у сукобу, а поготову народу Украјине.
У писму поглавара Српске Православне Цркве, поред осталог, стоји да је у временима великих, тешких и опасних историјских промена, какво је очигледно и данашње, обавеза сваког правдољубовог човека да, без обзира на то које је вере, нације, ког идеолошког или политичког опредељења, укаже на неправде које се чине према појединцима и њиховим елементарним људским правима, које су најчешће парадигма општег стања на неком подручју захваћеном немирима и страдањима. Такав пример је данас свакако Његово Висококпреосвештенство Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле, кога је украјински суд сместио у затвор. Личностима и установама које познају стање у свету свакако је јасно да односна судска одлука не може бити и није заснована на било ком закону који важи у иоле правно уређеним државама. Та је одлука са једне стране плод тешке атмосфере у Украјини која гори у ратном пожару, а са друге плод намере актуелних власти да освоје Кијево-печерску лавру, једну од најзначајнијих светиња православног света у целини. Патријарх српски Порфирије овим угледним верским поглаварима и предводницима значајних светских установа са своје стране, са болом и горчином, износи став да Митрополит вишгородски и чернобилски Павле, који је увек позивао на мир, престанак сукоба и проналажење решења дијалогом, не може бити осуђен и утамничен због на пример политичких уверења или због вербалног деликта, наравно ни због делитка мишљења. Митрополит Павле је затворен, а то је еклатантан пример кршења људских права, због онога што он јесте, због његовог личног и верског идентитета. Затворен је зато што је православни јерарх, веран својој Украјинској Православној Цркви и васељенском православљу. Као такав он је непоколебиви чувар манастира чији је игуман и сходно томе непремостива препрека да заузимање Кијево-печерске лавре од стране неке друге структуре, макар била цркволика, добије привид легалности и легитимности. Стога Патријарх српски Порфирије, на послетку, још једном позива верске и друштвене вође Европе и света да се заузму да Митрополит вишгородски и чернобилски г. Павле буде пуштен на слободу.ИЗВОР: СПЦ

​Благословом Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у манастирском Параклису Светог Јована Златоустог у манастиру Рмњу на спомен Светих мученика гламочких и куленвакуфских, 22. (9) јула 2023. године, Свету  литургију служио је презвитер Славиша Милиновић уз саслужење протођакона Немање Рељића. 22. јула се празнује заједнички спомен на свештеномученике Симу и Мирка гламочке, Милана и Милана дрварске, Дамјана граховског, Вукосава и Родољуба куленвакуфске и Милана рмањског који су пострадали заједно са вјерним народом у љето 1941. године од стране припадника НДХ, саопштено је из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког. ​Саборни празник мученика гламочких и куленвакуфских установљен је на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године.

​Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошкиње. Најприје му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Тропар (глас 1): Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије састао се са предсједником Републике Србије Александаром Вучићем и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, у четвртак, 20. јула 2023. године у Вили Мир. На састанку је било ријечи о свим кључним питањима од националног значаја за српски народ. ИЗВОР: ТВ ХРАМ