Бесједа св.Владике Николаја о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске

Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 917. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога – није ли то привољење царству небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео царству небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења царству небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.

Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци небеском царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Јер ови као крштени и васпитани хришћани имали су само да изаберу, да или не да истрају до краја на привикнутом путу хришћанског пожртвовања, док је паганин Владимир, син једног оца који је прозват “дивљим вепром”, имао да се реши на сасвим нов, у Русији дотле непознат и негажен пут. Он, који себи није ускраћивао никад ниједно земаљско уживање, који је дотицао крајности сваког раскалашлука, телесног разврата, неуздржавног крволоштва, грабежи, осветољубља – он је требао да умре старом душом и да почне живети новом.

По речи Христовој: ко изгуби душу своју, спашће је. Решити се на смрт душевну, мислим, теже је и јуначније него ли решити се на смрт телесну. Јер смрт душевна на коју се решио распусни кнез Кијевски није значила смрт тренутну и једну смрт, него смрт посевдневну и многу. По речима апостола Павла: сваки дан умирем, браћо. Примајући веру хришћанску Владимир је знао да прима најтежу од три предложене му вере. Летописци саопштавају, да је он дуго испитивао пре него се решио.

Он је знао, да Хришћанска вера значи пут Крста, и да пут Крста значи на првом месту раскрстити са својом рђавом прошлошћу, са дроњама старих навика, са својом старом Душом. И знао је он, да неће бити довољно само свући Перуна конопцима са Кијевског брда и утопити га у Дњепар, него да ће и он и сваки његов поданик морати избацити све идоле из своје душе.

А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи.

Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима.

Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.

Кажу, да се ниједно чудо није догодило на гробу светога Владимира. Но није ли овај изабрани муж за живота свога учинио највеће чудо на самом себи? Сва чудеса, која свети људи вером творе, као: исцелење од болести, очишћење од страсти, препорођење порочних, уразумљење сумашедших, васкрсење мртвих – сва та чудеса извршио је свети Владимир на самом себи. Да су се још и на гробу његовом дешавала чудеса, ја мислим, да би људи на њега гледали као на Бога и не као на свеца. И сам преокрет, који се догодио у души Владимировој за живота, тако је велико чудо, да га је немогуће приписати толико напорима човека колико моћи и милости Божијој.

Може се неко упустити у испитивање промисла Божијега па у недоумици питати: зашто је Бог изабрао за крститеља и препородитеља руског народа баш таквога човека, који је првом половином свога живота надмашио у злу ваљда све своје паганске претке и савременике? Као да Онај, који је Савла гонитеља обратио у апостола вере Христове, није знао шта ради, кад је таквога паганина, Владимира, изабрао за највећу мисију у једном великом народу! Тешко је, истина, разазнати све конце у тананом ткиву Божијега промисла, али овај конац прилично је јасан. Требало је баш поправљеног грешника истаћи пред свима коленима руским. Требало је на прагу нове Русије поставити посвећеног паганина да стоји слично бакарној змији, и да својим примером опомиње, храбри и лечи посрнуле и пале Русе кроз сва будућа времена.

Највећа препорука за један лек јесте излечен болесник. Требало је излеченог кнеза Кијевског показати болесницима, да би с радошћу прихватили лек, који је њему дао здравље. Од свих чудеса, које у свету твори вера Христова, најкорисније је чудо обраћање грешника у праведника. С тим свршеним чудом на себи стоји Владимир на капији хришћанске Русије, и као да виче у уши свакоме Русу: “ја сам био ноћ, па сам се претворио у дан! шта си ти био? и у што си се претворио?”

“Владимир – красное солнишко!”. Овако је прозвао народ руски свог духовног родоначелника. Разумни и благодарни народ тим речима најбоље је изразио личност крштенога кнеза крститеља. Мрачна маса телесна претворила се у красно сунашце. То се у истини догодило са Владимиром. И Владимир је постао и остао красним сунцем за сву историју руског народа кроз минулих девет столећа. Ових девет столећа у Русији изобилују светим људима и светим женама, чудоторцима – међу овима и два сина Владимирова свеца, Борис и Гљеб. Они су болесне исцељивали, бесомучне укроћавали, мртве васкрсавали. Но сви су они дужници светога Владимира. И свима њима лакше је било посветити се него ли Владимиру, великом кнезу и великом богаташу, који се кроз иглене уши морао провлачити у царство небеско, и који није имао претходника у светитељском календару свога народа.

И тако свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима ниту обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом. Чудан државни програм, који не може да се изведе ако га сваки грађанин прво на себи не изводи, по личном примеру Владимировом! Од овога светитеља државника почиње нова Русија, нов народ, нов дух, нов пут, нова култура. Крстивши руски народ свети Владимир је од дуготрајне руске ноћи учинио светли руски дан. Кад би неко извео реку понорницу испод земље, и просекао јој ново корито под сунцем, и учинио ју корисном на стотине начина – извршио би дело слично делу светога Владимира над руским народом, но далеко и мање и лакше.

Мрачна паганска маса руским крштењем је постала у току времена “красное солнишко” међу изродима. И ми можемо узвикнути: руски народе красно сунашце!

Ако се сад обазиремо мало на живот руског народа од светог кнеза Владимира до данас видећемо, да се он кретао путем на који га је ставио дух и пример овог његовог крститеља. Покољење за покољењем рађало се на руској земљи, па рођено стављано пред избор једног од два царства; одлучивало се за царство небеско и – одлазило. Милиони за милионима долазили су на свет узимали крст Владимиров на себе, па кличући Христу: Осана! уступали место новим милионима. Жетва Христова бивала је све већа и обилнија.

Но, тај историјски ток живота руског није јурио без застоја, без колебања, нити без прашине. Било је застајкивања, сачекивања немоћних и заморних, довикивања залуталих, очишћења упрљаних, као што то обично бива међу путницима. Река руске народне историје текла је одређеним правцем – и то је главно – но некад журно, некад успорено, а некад тако тихо, да је тешко било одредити: тече ли напред или назад.

Ви сте чули за чудну психичку појаву код неких лица, да су у тренуцима какве смртне опасности могли одједном видети и прегледати сав свој живот од детињства до тога часа опасности. Ја верујем, да под садашњим самртним ужасима, који притискују руски народ, морала се бар неким Русима представити пред очима слика свеколике прошлости њиховог народа од крштења у Кијеву до ових дана. Ако би ми покушали, да реализирамо у души својој онај самртни ужас, који данас господари Русијом, отвориле би нам се очи за виђење руске прошлости за последњих девет векова. И ми би видели да у целом свом досадашњем току историјски живот руски класично је јасан. Видели би шест периода руске историје од светог Владимира до данас; и седми долази. Ових седам периода некако се намећу својим поређењем са седам тајни Христових.

---

​Први период, Владимиров, одговара тајни светог крштења. Он је кратак, али презначајан због преокрета у животу руског народа, због ступања на нов пут и гредења једном одређеном новом циљу.
Други период следује првом и траје до ропства под Монголима. Овај период одговара тајни миропомазања. У овом периоду народ се лечио од преостале паганштине и утврђивао у вери Крста. На свакој руској души требало је известити оно чудо препорођења као тајна и означава утврђење у вери помоћу печата дара Духа Светога.

Трећи период протекао је под влашћу Монгола. Овај период одговара тајни светог покајања. Нагомилане грехе у време слободе требало је као прашину развејати са душе народне оштрим ветром робовања. У Русији под Монголима исто као на хришћанском Балкану под Турцима! Успорену реку живота требало је ставити на низбрдицу и каменито корито, да би пожурила и избистрила се. У ропству народ ћути, сећа се и каје. Робовање је сасвим позитивно, деловало на оно што је вазда за вазда главни циљ руске историје, циљ постављен јасно и снажно светим Владимиром. А то је очишћење духа од земље и привољење царству небеском.

Четврти период – од ослобођења испод јарма монголског па до цара Петра. Ослобођење је почело Куликовском битком на девет година пре Косовске битке, која је српском народу донела робовање. Тај сјајни период слободе одговара светој тајни брака. Душа народна, очишћена страдањем, обручује се и потпуно предаје свом небеском Женику. На руској земљи царује Христос неподељеном влашћу. Земља се руска украшава безбројним светињама и светитељима као небо звездама.Одушевљење за Христа прониче све и свакога, од цара и патријарха до бескућника и јуродивог луталице. Речју: свадбени пир, сједињење народа с Богом!
Пети период -од цара Петра великог до Светскога Рата. Овај период одговара светој тајни јелеосвећења. У овом времену интелигенција се руска раслабљава и колеба.Она излази из Русије са пуном торбом народних врлина, а враћа се са пуном торбом страних заблуда. Појављује се смућеност. Почиње оштар раздор међу школованим људима и немилосна препирка не о ситницама него баш о начелима живота, о Владимировом светом програму народном. Ране се јављају све чешће, и гној се излива по свима варошима.
Црква на селу остаје и надаље украшена невеста Христова, док се у вароши јавља као болничарка, која с бригом и тугом бди над болесницима. Број привољених царству земаљском расте као запаљење. Утопљени Перун са својом идолском фамилијом помаља главу из Дњепра. Али га дух светог Владимира бије у главу. Река руског живота веома се успорава, те се по површини нагомилава нечистоћа. Али за то је река врло дубока. Дубина њена то је душа многомилионог народа.
Шести је период од Светскога Рата, управо од мученичке смрти цара мученика, и траје још. Кнезу овога света попуштена је од Бога власт над Светом Русијом. Бог је допустио да буде за време невоља Његова него воља грешника, која одриче царство небеско и хоће царство земаљско.
Пагански превладимировски дух завладао је над Русијом. Тај мрачни и опаки дух пашти се, да реку руског живота уклони са сунца Христовога и учини је понорницом. Но народ руски се причешћује. Овај период одговара тајни светог причешћа. Никад се руски народ није искреније сједињавао с омиљеним му Христом него сада када неверници пљују на лице Христово. Никад му крв Христова није била слађа него сада када му се она забрањује и када врло тешко до ње долази. О слатка крви Исусова, како си постала неисказано слатка оним синовима и кћерима Русије, чијом се крвљу и сузама причешћује земља руска у ове дане!
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
И тако: историја крштене Русије представља макрокозмичко душевну драму светог Владимира, као што свети Владимир микрокозмично представља сву историју крштене свете Русије.
Носећи крв Светскога Рата на својој глави данашњи свет је много огрезао у бруталност и вулгарност. Као такав он потребује не једног свеца – мало је – него цео један освештани, свети народ. Тај народ треба и у наше дане да прође Владимирове муке унутарње борбе за превласт царства небеског над земаљским. Тај народ треба да буде добро бијен и бијењем убељен од греха, као што се платно убељује многим бијењем. Треба да се крсти огњем мука и суза, да би био омекшан, оплемењен, обожен, савршен.
Свет чека такав народ. Који је тај чекани народ? То је онај народ, о коме свет данас не уме ништа јасно да каже; о коме се муца и бунца на свих пет континената. То је народ судбе, кога Усуд гњечи да би од њега направио најбољи хлеб за духовну трпезу изгладнелог света. Руски народ стоји данас подељен на мученике и мучитеље. И једни се и други бескрајно муче. И ми желимо спасења и једним и другим. Тим подвигом самомучења руски народ се готови за велику своју мисију у човечанству; готови се да громко изрече оно “ново слово” Достојевскога.

То “ново слово” неће бити ново по суштини. Оно беше у почетку руске историје и показа се чудотворно у светом кнезу Владимиру. Њиме се руски народ оживљавао и царству је оно исто слово, које створи прво чудо у свету када претвори воду у вино, и прво чудо у Русији када претвори паганску телесну водурину у духовно вино, у небеско пиће.
Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала – не због своје немоћи но због немоћи људи – када се на другој страни политикантска вера Запада -вино помешано са водом – рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.
Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената – данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.
Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету. Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: “Владимир – красно сунашце!”.
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати! Бесједа св.Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду о светом равноапостолном Владимиру, кнезу земље Руске.

---