ДВА РАТАРА
PowerPoint презентација приче из СВЕТОСАВСКОГ ЗВОНЦА-урадио вјероучитељ Драган Ђурић.
|
"СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ И НИКОЛА ТЕСЛА"
PowerPoint презентација приче из СВЕТОСАВСКОГ ЗВОНЦА-урадио вјероучитељ Драган Ђурић. ПРЕУЗМИ
|
"ЗЕЦ И ПУЖ"
PowerPoint презентација истоимене приче из СВЕТОСАВСКОГ ЗВОНЦА-урадила вјероучитељица Милена Миловановић. ПРЕУЗМИ
"ТРИ НЕОБИЧНА ГОСТА"-поучна причаПоучну причу из часописа „СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ“ УРАДИЛИ ЧЛАНОВИ СЕКЦИЈЕ „Занимљива вјеронаука“: АЛЕКСАНДРА ,АНАСТАСИЈА ДАВИД,ЈОВАНА ,ИСИДОРА ученици 5-разреда
|
МАЛИ ЖУТИ ЦВИЈЕТ
Према истоименој причи из Светосавског звонца бр.9/2012. урадила вјероучитељица МИЛЕНА МИЛОВАНОВИЋ. ПРЕУЗМИ
" КРУГ "-Поучну причу из часописа „СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ“ УРАДИЛИ ЧЛАНОВИ СЕКЦИЈЕ „Занимљива вјеронаука“: Јована Ђурић, Јована Поповић, Слађана Мирјанић
|
Два ратара
Посадио ратар младе маслине, па се молио Богу:
– Господе, молим Те, пошаљи кишу мојим маслинама.
И Господ посла кишу. Маслине се напише влаге, а ратар продужи да се моли:
– А сад Господе, молим те, пошаљи много сунца, маслинама је потребна топлота.
И Господ посла сунца. Маслине су лепо расле. Ратар продужи да се за њих моли:
– Господе, пошаљи мало мраза, да младе маслине учврсте свој корен и гране.
Господ посла мраз… али младице не издржаше тај мраз. То је ратара ожалостило. Почео је да јадикује и очајава.
Пође он код другог ратара да му све исприча и подели са њим своју тугу.
– Имам и ја младе маслине. Погледај! – рече други ратар.
Његове су маслине биле лепе. Ја се Богу молим за младе засаде. Кажем му:
– Господе, Ти си Творац света, па и мојих маслина. Ти најбоље знаш шта им је потребно!
Ова се прича односи и на нас. Ми често молимо Бога да нам дâ оно што нам је, по нашем мишљењу, неопходно. Али само Господ зна, шта нам је заиста потребно.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
ПРЕУЗЕТО СА САЈТА " СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ"
На кућном прагу
У благо предвечерје уморни сељак сео је на свој кућни праг и уживао у свежем поветарцу. Поред
куће је пролазио вијугави друм. Неки пролазник је, видевши сељака, помислио: „Ово је неки лењивац. Цео дан ништане ради, само седи на прагу и гледа ко пролази друмом, а кука како је на пијаци све јефтино!”
Мало касније наишао је други човек. Видео је сељака на прагу и промрсио себи у браду:
„Види само ти њега. По цео дан седи на прагу, гледа и задиркује младе девојке и снаше које овуда пролазе на чесму и у њиву. Срам га било!”
Потом је друмом наишао дрвосеча и помислио:
„Ево вредног сељака. Радио је и трудио се цео дан у њиви, па се сада на свом прагу одмара, чекајући вечеру.”
О сељаку који је седео на прагу ништа не знамо. Али можемо много да сазнамо о тројици пролазника.
Први је био ленштина и дангуба.
О другом никако не бисмо могли рећи да је добар човек.
Трећи човек је вредни радник, који часним трудом зарађује свој хлеб.
Све што говориш сведочи о теби самом, а нарочито када говориш о другима. Нису добри људи они који, не само да другима приписују своје особине, него их још за то,ни криве ни дужне, осуђују.
Илустровала Љиљана Димитријевић
куће је пролазио вијугави друм. Неки пролазник је, видевши сељака, помислио: „Ово је неки лењивац. Цео дан ништане ради, само седи на прагу и гледа ко пролази друмом, а кука како је на пијаци све јефтино!”
Мало касније наишао је други човек. Видео је сељака на прагу и промрсио себи у браду:
„Види само ти њега. По цео дан седи на прагу, гледа и задиркује младе девојке и снаше које овуда пролазе на чесму и у њиву. Срам га било!”
Потом је друмом наишао дрвосеча и помислио:
„Ево вредног сељака. Радио је и трудио се цео дан у њиви, па се сада на свом прагу одмара, чекајући вечеру.”
О сељаку који је седео на прагу ништа не знамо. Али можемо много да сазнамо о тројици пролазника.
Први је био ленштина и дангуба.
О другом никако не бисмо могли рећи да је добар човек.
Трећи човек је вредни радник, који часним трудом зарађује свој хлеб.
Све што говориш сведочи о теби самом, а нарочито када говориш о другима. Нису добри људи они који, не само да другима приписују своје особине, него их још за то,ни криве ни дужне, осуђују.
Илустровала Љиљана Димитријевић
преузето са сајта "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ" Датум : 03.10.2011. Број : 05-2011
МАГАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗГРЕШИО
У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун
Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.
– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.
– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.
– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други.
Сви пристадоше на то, и лав проговори:
– Ох, ја сам учинио тежак грех. Срео сам недавно близу села једног младог бика, сачекао сам га у заседи и појео га.Остале животиње погледаше лава, од кога су зазирале због његове снаге, па одмахнуше главом.
– Не, не – побунише се сложно – то није никакав грех!
Онда рече леопард: – Ах, и ја сам ужасно згрешио. Наишао сам у долини на једну козу која се била изгубила од свога стада, ухватио сам је и прождрао.
Животиње погледаше леопарда, чијим су се ловачким способностима необично дивиле, и одговорише одлучно:
– Не, не, то није никакав грех! Тада узе реч хијена:– Страшан сам грех учинила. Ушуњала сам се једном у село и ухватила пиле, па сам га однела и појела.
– Не, не – рекоше остали.
– То није грех. Најзад рече магарац:
– Мој газда, терајући ме једном путем, срео је неког пријатеља и застао да поразговара с њим. Док су они причали, ја сам пришао ивици пута и чупнуо две–три травке.
Све животиње погледаше магарца, према коме нико није oceћao страхопоштовање нити дивљење. Један часак владала је тишина, а онда сви тужно заклимаше главом и рекоше:
– Е, то је грех! Да, да, то је тежак грех! Ти си крив за све наше муке и невоље!
На то се лав, леопард и хијена бацише на магарца и растргоше га.
Етиопска народна басна
преузето са сајта "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ"
СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ И МЕДВЕД
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се каода је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да кодњега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише гаполумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећичовек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Илустровала Љиљана Димитријевић преузето са сајта "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ" Број : 04-2010
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се каода је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да кодњега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише гаполумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећичовек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Илустровала Љиљана Димитријевић преузето са сајта "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ" Број : 04-2010
Препреке на путу
Датум : 07.10.2011.
Број : 06-2011
У стара времена један je краљ на сред пута поставио огроман камен. Потом се сакрио да види ко ће камен да помери и ослободи пут.
Многи су трговци с муком пролазили тим путем. Возили су кола и кочије около кроз шуму и шипражје, али нико од њих није ни помислио да камен уклони и пут ослободи. Почели су да се жале на краља и оптуживали га да не води рачуна о стању на путевима. Сви су грдили, а посла се нико није прихватао.
Потом је наишао сељак носећи огроманџак. Кад је видео стену на сред пута, спустио је свој терет и покушао да каменчину склони.
Много се намучио, али је успео да одгурне стену у страну и ослободи пут. Када се сагао да узме свој џак, видео је на путу, у плитком удубљењу које је стена раније прекривала, кожну кесу из које су се пресијавали златници. Поред кесе је био и неки папир. Помислио је да ће му тај папир открити чији је то новац. Узео га је и прочитао да краљ тим златом награђује онога ко склони стену с пута.
Тако је овај сељак научио оно што многи од нас никад не науче: да је препрека заправо прилика да побољшамо своје стање.
Илустровала Љиљана Димитријевић преузето са сајта "СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ" БРОЈ 6-2011.ГОД
Како су изумрли диносауруси
Датум : 07.10.2011.
Број : 06-2011
СИН: Види, гуштер!
ОТАЦ: Знаш, понекад мислим да диносауруси нису изумрли, него су само прошли кроз неку праисторијску економску кризу током које су се претворили у гуштере.
СИН: А можда су били превише велики да би стали у Нојеву барку?
ОТАЦ: Не верујем. Богу је све могуће, а Он слуша онога ко Њега слуша и помаже му у свему. Диносауруси нису могли да буду већи од Нојеве праведничке молитве. Хеј!Па ово је права прилика да испробам програм времеплова на компјутеру који сам управо измислио.
Одлазе пред компјутер.
ОТАЦ: Време: Потоп. Тема: диносауруси.
СИН: Јао, колики су!
ОТАЦ: У нешто гледају…
СИН: У телевизор! Ено и сателитске антене!
ОТАЦ: А увек сам се питао како је могао баш цео свет да се исквари! Сад ми је све јасно!
СИН: Ево га и праотац Ноје: Моли их на коленима – стоти и последњи пут да пођу са њим, јер мора да затвори ковчег.
ОТАЦ: Али она неће – каже да мора да одгледа серију до краја!СИН: А он чека резултате утакмица са Диносаурусијаде. Хм, могли бисмо и ми да погледамо резултате последњих утакмица? Хеј! Зашто си угасио компјутер?!
ОТАЦ: Опрости, радије бих у Нојеву барку.
СИН: Али, Нојева барка више не постоји!
ОТАЦ: Постоји. Црква је Нојева барка у којој се спасавамо од потопа испразних и пролазних вредности. ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ СВАКОДНЕВНА МОЛИТВА, А НЕ СВАКОДНЕВНА СЕРИЈА.
Морамо да знамо резултат утакмице између добра и зла у нашој души и да увек будемо играчи и навијачи добра!
СИН: У праву си, тата, хајдемо у цркву!
Узимају кишобране и излазе.
Ко се с Богом у цркви не састаје
Макар био и највећи нестаје.Ко за Христом креће -
изумрети неће!
Лидија Поповић
Илустровала Љиљана Димитријевић
Кекс
Датум : 03.10.2011.
Број : 05-2011
Девојка је седела у чекаоници аеродрома. Јављено је да лет касни неколико сати. Купила је књигу како би читајући прекратиле време. Успут је купила и кутију кекса.
Удобно се сместила и почела да чита. Поред ње, на ниском сточићу, стајала је кутија са кексом. Са друге стране је седео господин који је читао новине. Кад је почела да узима кекс и он је узео један. Запрепастила је толика дрскост, али се уздржала и није ништа рекла, а у себи је мислила:
– Види ти безобразника. Лепо обучен,изгледа као прави господин, а крадуцка кекс.
У њој је кључао бес. Полако је грицкала кекс и испод ока га посматрала. Кад год би она узела кекс и он је узимао. Коначно је у кутији остао само један кекс. Девојка помисли:
– Е, баш ме интересује шта ће сад да уради?!
Човек узе последњи кекс и подели га на два дела!
– Ово је заиста превише!!! – помисли девојка.Гневно покупи своје ствари и изађе из чекаонице. После петнаестак минута позваше путнике за њен лет. Отворила је ташну да у њу стави књигу. У ташни угледа кутију кекса, нетакнуту.
Постидела се што се глупо понашала и љутила на господина који је без нервозе, надменог или грубог понашања, поделио са њом и свој последњи кекс. Тај господин, кога сигурно никада више неће срести, нити ће моћи да га замоли за опроштај, показао јој је како треба човек да се понаша: смирено и са разумевањем. Схватила је да је она, уствари, само због своје повређене сујете, осећала толики бес.
Пре него што нешто брзоплето закључимо и почнемо да мислимо лоше о неком или нечему, најпре се смиримо и размислимо.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
Број : 05-2011
Девојка је седела у чекаоници аеродрома. Јављено је да лет касни неколико сати. Купила је књигу како би читајући прекратиле време. Успут је купила и кутију кекса.
Удобно се сместила и почела да чита. Поред ње, на ниском сточићу, стајала је кутија са кексом. Са друге стране је седео господин који је читао новине. Кад је почела да узима кекс и он је узео један. Запрепастила је толика дрскост, али се уздржала и није ништа рекла, а у себи је мислила:
– Види ти безобразника. Лепо обучен,изгледа као прави господин, а крадуцка кекс.
У њој је кључао бес. Полако је грицкала кекс и испод ока га посматрала. Кад год би она узела кекс и он је узимао. Коначно је у кутији остао само један кекс. Девојка помисли:
– Е, баш ме интересује шта ће сад да уради?!
Човек узе последњи кекс и подели га на два дела!
– Ово је заиста превише!!! – помисли девојка.Гневно покупи своје ствари и изађе из чекаонице. После петнаестак минута позваше путнике за њен лет. Отворила је ташну да у њу стави књигу. У ташни угледа кутију кекса, нетакнуту.
Постидела се што се глупо понашала и љутила на господина који је без нервозе, надменог или грубог понашања, поделио са њом и свој последњи кекс. Тај господин, кога сигурно никада више неће срести, нити ће моћи да га замоли за опроштај, показао јој је како треба човек да се понаша: смирено и са разумевањем. Схватила је да је она, уствари, само због своје повређене сујете, осећала толики бес.
Пре него што нешто брзоплето закључимо и почнемо да мислимо лоше о неком или нечему, најпре се смиримо и размислимо.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
ова прича је преузета са - СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ
Благослов
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Хризостома, веб-сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић.