Обичај осликавања звезда и сазвежђа у хришћанској уметности потиче још из древних времена. Ми видимо њихов црвени блесак на тајанственим белим луковима римских катакомби; сусрећемо се са златним сјајем на мозаицима из 5. и 6. века у Равени; видимо чудне гримасе небеских тела на пеергаментима са византијским рукописима, у такозваним „космографијама“ који описују уређење универзума. (Космографија је наука која мапира опште карактеристике космоса или универзума, описујући и небо и Земљу). Видимо зодијачке знакове у европским хришћанским базиликама из 12. и 13. века. У цркви Светог пророка Илије у Јарославлу из 17. века видимо небеску куглу са символима сазвежђа на фрескама галеријског трезора, а центар универзума је ушће Которосла у Волгу. (Река Которосл је десна притока Волге у Јарославлској области Русије).
Небеска тела су била сведоци, чак су и имала улогу у главним догађајима хришћанске историје. Сетимо се звезде Христовог рођења која се јавила пред мудрацима (Мт 2,9). Према томе, њихове слике су складно интегрисане у одговарајуће сцене. Два диска црвене и сиве боје скоро су увек  присутна код сцене распећа на обе стране крста. Ово су знаци сунца и месеца. Обе ове светлости су присутне у сцени Судњег дана, горе на врху, где анђели савијају небеса попут свитка (Отк 6, 12-14).
Православни хришћанин верује да је Бог тај, а не звезде, који управља нашим животом. Према томе, слике небеских тела и чак и зодијачких знакова само нам служе као овај подсетник: небеска тела, која је Бог створио четврти дан (Пост 1, 14-18), служе да славе Господа заједно са осталом творевином (Пс 149, 1-4 (да учествују у универзалној божанској служби и да се повинују вољи свога Творца.

Пројектна настава – „ У сусрет Божићу“ ОШ „Стеван Чоловић“ у Ариљу

Од школске 2018 – 2019. год. у први разред је уведена је пројектна настава. Смисао предмета био је да се ученици тимски удруже у истраживању задате наставне теме. У оквиру истраживања укључени су родитељи, који помажу деци да успешно ураде своје задатке, фотографишу, праве видео записе, консултују се експерти за дату област и интернет. Након завршетка пројекта (истраживања) врши се његова презентација и  оцењивање пројекта. Све урађено улази у школску архиву и на школски сајт. Овакав вид наставе се показао добрим видом праксе, јер се ученици припремају за будуће послове, који ће захтевати тимски рад.
Почевши од децембра 2019. год. учитељица Милена Баловић (2/1) је предложила да се осмисли пројекат на тему Божића. Ја сам, као вероучитељ, осмислио нацрт пројекта (истраживања), и назвао га „У сусрет Божићу“.
У реализацији пројекта су били укључени ученици 2/1, наставници ликовног, информатике и музичког. Идеја пројекта је подржана и од директора Школе Божидара Стојића. 

Пројекат је обухватио низ активности: 
- прављење честитки за Материце и Оце, и слање преко поште мајкама и очевима,
- израда украса за бадњак од природних материјала; постављање бадњака у хол школе,
- прављење чеснице са децом, фотографисање и снимање,
- хуманитарна помоћ за сиромашне,
-представљање пројекта.

25.12. 2019. год. одељење 2/1 ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу, са учитељицом Миленом Баловић, вероучитељем Станком Аћимовићем, и уз велику подршку родитеља, организовало је хуманитарну помоћ сиромашнима у нашем граду, коју сваке године сакупља свештенство цркве Свети Ахилије. Ученици су се радо одазвали, и заједно са родитељима и наставницима донели неопходне ствари за угрожене, немоћне и сиромашне.
Свако је принео свој дар: играчке, нову одећу, рубље, лепе честитке. Ученици су се осећали као код куће, а Црква и јесте наш Дом. Протонамесник, отац Дарко је, по благослову намесника ариљско -пожешког, оца Драгана, надахнуто  посаветовао ученике причом о Милостивом Самарјанину - дајући другима себе узиђујемо у вечност, кроз неговање хуманости, доброте, саосећања, љубави према ближњем. 
​
Осећај боравка у Цркви је био неописив. Деца су спонтано стала у неколико редова, сложно, радосно отпевали песме "Божић, Божић благи дан" и "Ој бадњаче бадњаче". Сви смо осетили устрепталост пред Светињом и захвалност за прилику, која нам је дата да заблагодаримо Богу за све што нам је подарио.
После Божићног распуста пристигле су слике из домова наших ученика, снимци сече бадњака и Бадње вечери у кућама бака и дека.
Представљање пројекта је било заказано за 17.1. у 12 часова, у холу Школе. Постављена је и Божићна изложба, вертеп. Било је много колега и родитеља. 
Тог дана смо доживели Божић, устрепталост, радост, осећање трајности. Осмеси деце и њихови погледи су били довољни. У њиховим очима огледала се чистота детиње душе, додир небеског и вечног. Схватио сам да је, по речима песника, свако дете чудо љубави, тајна, благослов Божији, који Бог дарује када се роди дете.
Рођење Богомладенца Господа Исуса Христа је Нови савез, дар људима да се остваре, усаврше у бескрај радости и врлина.
У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дете и постави га међу њих и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 1–4)  

Представљање пројекта:

Поздравни говор (вероучитељ)
Објашњење Божића (текст из Светосавског звонцета)
Објашњење: Детинци, Материце, Оци – Светосавско звонце
                       Троје деце објашњава значење празника
Бадње вече:(на сцени слама, бадњак, трпеза, бадњак кукуруз, слаткиши - деца су у радосном ишчекивању -)                       Деца у улози домаћина, домаћице и њихове деце говоре део текста: „Наш Божић:

Хор: Ој бадњаче, бадњаче – сарадња са професором хора
Божић:
 Шта се ради на Божић( други део текста „Наш Божић“)
- Чесница, трпеза, породица на окупу, честитају Божић(породични загрљај), говоре гласно: 
               Христос се роди!
       Хор: Заиста се роди! (трипут)
Сви певају: Божић, Божић , Благи дан
Изложба и видео записи.
Родитељи дарују деци симболичне поклоне.
Извори: „Светосавско звонце“
Уџбеник из музичког и верске наставе
Интернет
Усмена предања (приче бака и дека)
                                                                        Вероучитељ Станко Аћимовић

​У организацији митрополије Дабро-босанске,17. јануара 2020. године, са почетком у 10:00 часова, одржан је једнодневни семинар за вјероучитеље православне вјеронауке у основним школа Републике Српске и Федерацији БиХ  у митрополији Дабро-босанског. Семинар је одржан у сали ЦО Миљевићи.У рад семинара били су укључени Високреосвећени митрополит дабробосански Госсподин Хризостом, митрополијски координатор вјеронауке протонамјесник Младен Дробњак, чланови КО-ра иу митрополије Дабробосанске јереј Дражен Делић и Господин Срђан Гуја те професори Богословског факултета ''Свети Василије Острошки'' у Фочи и то:​
1) проф. др. Владислав Топаловић, протојереј-ставрофор, декан Богословског факултета, који је  одржао упечатљиво предавање на тему ''Понављање је мајка знања'';
2) др. доц. Ненад Тупеша, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Ковач Драганом, јерејем Николом Поповићем и Господином Раданом Мимићем водио прву панел-дискусију на тему ''Црквено-литургијски живот и вјеронаука'';
3) проф. др. Владимир Ступар, протојереј-ставрофор, који је са панелистима  Госпођом Александром Срдановић, јерејем Дејаном Ђуричићем и Господином Стефаном Савићем водио панел-дискусију на тему ''Педагошко-васпитни значај Свете Лирутгије''
4) проф.др. Дарко Ђого, протојереј-ставрофор, који је са панелистима Госпођом Данијелом Млађеновић, пртојерејм-ставрофором Љубишом Вујичић и Господином Срђаном Кулашинцом  водио пане-дискусију  на тему ''Вјероучитељ, школа и ученик''.
Као позвани гости у раду Семинара учествовали су и чланови КО-ра и то: протојереј-ставрофор Чедомир Арамбашић, замјеник предсједника КО, протојереј-ставрофор Крстан Дубравац, др. Славољуб  Лукић  и јереј Синиша Шаренац.
За разлику од ранијих стручних савјетовања и семинара, ово је први семинар организован на принципу панел дискусија у којима су уводничари и панелисти, а потом и сви остали ученици семинара учествовали у дискусијама, а што се показало јако позитивно.
извор: сајт митрополије дабробосанске и вјеронаука.нет / Љетописац РаНиКо

 Обичај освећења воде јавио се у раном хришћанству, а био је непознат у време Христа. Али овај обичај се и јавио због наше љубави према Богу. Не само да он није против Христовог учења, већ је и у складу са Светим Јеванђељем. Сетите се дела Јеванђеља где Исус исцељује слепог: „пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме“ (Јн 9,6). Ми овде видимо Христа како користи земаљску супстанцу  да би извео чудо и да би открио своју моћ. Није блато излечило слепог, већ Божја милост. Међутим, Божја милост  се открила кроз материјални предмет. У Дјелима апостолским читамо: „Тако да су убрусе знојаве од тијела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“  (Дап 19,12). Сасвим је логично да се то не дешава кроз апостолску одећу већ кроз Божју милост,  која дејствује кроз материјални предмет путем праве вере. Исто можемо рећи и за Свету водицу. Ми се молимо над њом, призивамо Божју силу, освећујемо воду и урањамо Крст Божји у њу. Да ли можемо да се заиста надамо да Бог не само да чује молитву двоје или троје људи, већ и молитву  стотине хиљада и милиона људи?  Да, можемо. Господ нас чује. Он освећује воду својом милошћу. Ми узимамо ову воду и верујемо да смо примили Божју милост кроз обичну материјалну супстанцу са олтара Господњег, са  Неба. 
Како можемо објаснити другима да Света водица није лијек за све болести?
Света водица може помоћи да се излече болести. Као што се помазивање, заједно са молитвом, практиковало у Апостолска времена, помазивање и пијење Свете водице нам може помоћи  да се опоравимо од разних болести. Уверио сам се у то много пута, у сопственом животу.
Међутим, треба запамтити следеће кључне ствари:
1. Употребу Свете водице треба комбиновати са побожним хришћанским животом. У најмању руку, чудно би било надати се Божјој помоћи, а водити грешан живот и занемаривати  Божју вољу о нама самима. Како се, онда, усуђујемо да тражимо милост?
2. Кад тражимо од Бога да нам помогне, морамо му веровати. Ми морамо да верујемо да Он зна боље од нас шта треба да нам да. Такође, не треба да будемо незадовољни ако Бог не испуни оно што тражимо, нити треба да сумњамо у Божју милост и мудрост.
Држим флашу Свете водице у кући више од десет година, и изгледа да је још добра. Међутим, бојим се да је пијем. Шта треба да урадим? Другим ријечима, шта урадити са преосталом Светом водицом? Верујем да је не могу једноставно просути у судоперу... 
 Ми можемо просути водицу на неко чисто место: цвећњак, језерце  или на земљу.  
У древној Русији застава и оружје ратника се кропило Светом водицом. Зашто? Оружје доноси муку...
Једино војно достигнуће, које Црква одобрава, заштита је невиних и миротвораца од агресора. Од најранијих времена, Црква је  давала свој благослов за одбрану граница  отаџбине, да се сачувају грађани од непријатеља и да се успостави закон и ред против криминалаца. Кад се благосиљају војници, ми кропимо њихово оружје Светом водицом, да би они могли да буду од користи у успостављању мира и реда.​
Да ли је истина да Богојављењска водица има „већу Божју милост“ него вода освећена за време молебана?То је мит.
Заиста, обреди освећења воде се разликују. На Богојављење, спроводи се чин Велике агиазме (грчки израз за Велико освећење воде). Освећење воде, у току молебана, редован је чин освећења. Али, у оба случаја, свештеник чита сличне молитве и моли се за освећење воде. 
 Због тога нећете никада чути од свештеника да каже да нешто има „мању или већу Божју милост“. Али, неки људи, који заиста не знају ништа о чину освећења воде, могли би помислити да ми некад можемо тражити „већу Божју милост“, него што је обично примамо.
 Чин Велике агиазме није исти као чин освећења воде у  смислу њене свечаности.  
 Колико ми је познато, кад је Богојављенска водица при крају, може се додати неколико капи у обичну воду. Као резултат тога, сва вода ће бити освећена. Да ли је то истина?
Чињеница да се Света водица разликује од обичне водице не због своје структуре, моћи или других карактеристика, посебна је, јер су јој претходиле молитве, благослови, обред освећења. 
Према томе, она се може додати само кад нам је, баш, неопходна Света водица, кад нам она није доступна  и кад имамо бар мало те водице од раније. Наш циљ би требало да буде да редовно доносимо нову, освећену Свету водицу, из цркве, кући (као што је случај за Богојављење).
 Чуо сам  да, на Богојављење, све воде бивају освећене, чак и вода у славини. Да ли је то заиста тако?
 Да, такво је старо побожно веровање. Верници, који су били заточени у совјетским затворским камповима, говорили су о томе како су користили воду из ријека и језера као свету, 19. јануара,  и заиста, сва та вода је имала све карактеристике Свете водице (на пример, никад се није кварила).
Вјерујем да је то ствар приступа. У основи, вода није освећена на цијелом свијету. Ако се вода освећује у једној реци, онда ће вода, у тој реци, бити света. Ако се освећује у бунару- онда ће тај бунар садржати Свету водицу. Међутим, било би чудно објаснити освећење воде, које се дешава у целом свету помоћу дифузије.
Зашто Света водица испарава или се чак квари?  
То се дешава због она два разлога, горе поменута. Молекуларна структура воде се не мења. Понекад, Божјом милошћу као чудо (додаћу што је прилично распрострањено) вода остаје свежа много година. Али често, освећена вода може да се поквари као и било која друга вода.
 Да ли је истина да река Јордан мења свој ток и одвраћа плиму на Богојављење?
 Не, то се није десило још од времена Исуса Навина. О томе можете прочитати у Књизи Исуса Навина: 
„ А Господ рече Исусу: Данас те почињем *узвишавати пред свијем Израиљем да познаду да ћу и с тобом бити † као што сам био с Мојсијем. Зато ти заповједи свештеницима који носе ковчег завјетни и реци: Кад дођете на крај воде Јордана, станите у Јордану. И рече Исус синовима Израиљевим: Приступите овамо и чујте ријечи Господа Бога својега. Потом рече Исус: По овом ћете познати да је Бог живи посред вас и да ће доиста одагнати испред вас Хананеје и Хетеје и Јевеје и Ферезеје и Гергесеје и Амореје и Јевусеје: Ево, ковчег завјета Господа свој земљи поћи ће пред вама преко Јордана.
Зато сада изберите дванаест људи из племена Израиљева, по једнога човјека из свакога племена. И чим свештеници, носећи ковчег завјета Господа свој земљи, стану ногама својим у води Јорданској, вода ће се у Јордану раступити, те ће вода која тече озго стати у гомилу. И кад се подиже народ из шатора својих да пријеђе преко Јордана, и свештеници понесоше ковчег завјетни пред народом, И кад они што ношаху ковчег, дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају воде (јер је Јордан пун преко обала својих за цијело вријеме жетве), Устави се вода што тецијаше озго, и стаде у једну гомилу врло надалеко, од града Адама, који је крај Заретана; а што тецијаше доље у море крај поља, море Слано, отече сасвијем; и народ прелажаше према Јерихону. А свештеници који ношаху ковчег завјета Господњега, стајаху на суху усред Јордана тврдо, и сав Израиљ иђаше по суху, докле сав народ не пријеђе преко Јордана“ (ИНав 3, 7-17).
Да ли може лаик, под одређеним околностима, кад свештеник није у близини, далеко од цивилизације, а кад му је баш потребна Света водица да је сам освешта и да ли би се таква водица сматрала светом?  
То не може и неће бити. Та особа може да се моли Богу у тешкој ситуацији и Бог ће чути његове молитве, али нити лаик нити ђакон не могу да освете воду (једино свету тајну крштења може да изведе било који хришћанин и то само у одређеној ситуацији). За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Једно од најистакнутијих литургијских прославања крштења Господњег  несумњиво је Велико освећење воде. Прво освештање воде је увече пред Богојављење, а друго је на Литургији, на празник Богојављење. Занимљиво је да се у Типику Православне цркве не помиње друго освећење воде; Типик само говори само о једном освећењу. Одакле нам долази пракса Великог освећења двапут?
Нема другог освећења у Типику
Проблем двоструког освећења воде је, у великом делу, непомињање у литургијским књигама Православне цркве. Сам овај обичај је прилично стар, споменут је већ у 6. веку. У Палестини, поред освећења воде у цркви увече, имали су и освећење воде, реке Јордан, ујутру на овај празник. Стари обичај двоструког освећења се, такође, потврђује у свом присуству, у божанским службама, Марионитских Сиријаца, који освећују воду, у цркви, увече, а воду, на рекама и потоцима, ујутру. Ипак, сви постојећи типици великог Студитског манастира прописују само једно освећење. Свети Никон Црногорски (†1097) сматрао је обичај двоструког освећења воде погрешним (Тактикон, Омилије 1 и 38), иако је он био широко распрострањен у његово време.
Ширење обичаја
Одакле је обичај двоструког освећења дошао, иако су га зилоти из Типика сматрали погрешним? Овај обичај, вероватно, датира од обичаја двоструког освећења различитих делова цркве Аја Софија, као што је документовано у рукописима Великог типика ( 9-11. век ). Међутим, вероватније је да је то због утицаја древног јерусалимског обичаја освећења воде ујутру, на празник, због близине реке Јордан и због јеванђељског догађаја, који се повезује са њим. Није случајност да је обичај двоструког освећења постао свеприсутан у 13. и 14. веку, кад су целокупне божанске службе преузете из Јерусалимског типика. Упркос распрострањености ове праксе, Типикон Светог Саве Освећеног, забрањује неке списе, али ништа не говори о другом освећењу воде.
Спорови у Руској цркви
Недостатак разумљивих литургичких упутстава довео је до расправа око ове теме у Руској цркви. Тако је Свети Максим Велики (†1556) одлучио да напише апологију двоструког освећења воде, бранивши праксу Светогорских манастира. Међутим, издавачи старог Типикона из 1610.године имали су другачији поглед на то, тврдећи да Студитски и Јерусалимски типикон налажу да вода треба да се освећује само једном. Патријарх Никон (†1681) покушао је да реши тај проблем радикално, једноставно забрањујући двостуко освећење воде 1655.године, наводећи да се Господ Исус Христос крстио само једном. Никонова одлука није наишла на подршку верујућег народа и била је,чак, јадан од разлога, поред неких његових других реформи, да га оптуже пред Великим Московским синодом 1666-1667.године, који је поново успоставио већ установљену праксу другог освећења по јутрењу. Патријарх Јоаким је 1682.године дао дозволу да се врши друго освећење после празничне литургије, што се и данас може видети.
Руска пракса и симболика двоструког освећења
У старим временима, прво освећење било је у цркви, а друго на текућим водама. Литија до воде и освећење крстионице била је веома свечана и сматрана је једним од главних догађаја литургијске године (А.В. Петровски, Освећење воде // Православна Теолошка Енциклопедија, 1902, том 3, стр.663). У великим градовима литију до Јордана обично води сам епископ, уз учешће целог свештенства из тог града и околних села. После великог освећења, свештеник иде до својих парохијана да их причести.
Освећење на Богојављењску ноћ је символично повезано са крштењем оглашених, и због тога се у многим парохијама изводи у припрати, где су се оглашени, у древна времена, крштавали. Међутим,  Црква не спроводи друго освећење само због освећења верних већ и у сећање на крштење Господа Исуса Христа, па се због тога оно изводи на потоцима, рекама, чак и морима. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​Градско вијеће у Њујорку одобрило је преименовање више улица и јавних мјеста на свом састанку 19. децембра. Међу почашћенима је протојереј Павле Шнирла (+ 2014), који је служио као парохијски свештеник Антиохијске Православне цркве Свете Марије у Бруклину преко 50 година, извјештава Бруклин Репортер, а цитира га Ортохристијан.
​„Било да су ветерани,  активисти заједнице или само свакодневни хероји, одувијек ми је била посебна част да помогнем посветити мали дио нашег окружења људима који су оставили неизбрисив траг“, прокоментарисао је члан Градског већа Џастин Бранан.
Тако је раскрсница Булевара гребена и улице 81. гдје се налази црква Рођења Пресвете Богородице, гдје је о. Павле служио, добила  друго име у част оца  Павла.
Према информацијама достављеним Бруклин Репортеру:
Отац Павле Шнирла служио је као први свештеник Антиохијске православне цркве на Булевару Риџ у ​​заливу Риџ од свог оснивања 1951. до његовог умировљења 2002. године.
Шнирла је био аутор и познати теолог са дугим списком значајних достигнућа, укључујући чланство у генералном одбору Националног савјета цркава почев од 1940.године. Био је и посљедњи преживјели члан оригиналних оснивача Сталне конференције канонских православних владика у Америци. Служио је као свештеник Антиохијске архидијацезе 71 годину и био је први предсједавајући њеног одјељења за хришћанско васпитање. Радио је као први председавајући хришћанског васпитања и као декан Атлантског деканата. Био је први уредник часописа „ВОРД“.

​Председник прелазне Владе Северне Македоније Оливер Спасовски и бивши премијер Зоран Заев посетили су васељенског патријарха Вартоломеја у Истанбулу. Према саопштењу коју је издала Цариградска патријаршија, сврха посете била је да се сагледа црквени проблем Северне Македоније и разговара о досадашњим потезима, као и о спремности за поновним успостављањем регуларности у цркви Северне Македоније, под именом Охридска архиепископија, преноси Независна балканска новинска агенција „ИБНА“ . 
Саопштење Патријаршије:
Његова светост васељенски патријарх Вартоломеј примио је његову екселенцију г. Оливера Спасовског, премијера Републике Северне Македоније, на његов захтев, у чијој пратњи су били претходник на месту премијера, његова екселенција г. Зоран Заев и његове колеге г. Дане Талевски и г. Дејан Сотировски. Сврха састанка била је разматрање црквеног проблема у земљи. Током разговора разматране су претходне фазе у вези са тим проблемом, а у чијој основи лежи спремност за поновно успостављање регуларности цркве Северне Македоније под именом Охридска архиепископија, након благовремене молбе према Мајци цркви.
Након тога, одлучено је да се делегација Српске цркве и цркве у тој земљи позову пред Свету столицу Васељенске патријаршије на консултације, у настојању да се постигну заједнички договор и решење. Атмосфера међу саговорницима била је топла и искрена. Након састанка су њихове екселенције наставиле разговоре у Патријаршији, а затим су се повукле у своје резиденције. Премијер и његове колеге изразили су поштовање и поверење у Мајку цркву, од које су добили благослов за благостање свештенства и народа. Поред васељенског патријарха дискусији су присуствовали митрополит француски господин Емануел, силибријски г. Макимос, Андриополиса г. Амфилохиос, велечасни архимандрит г. Јоаким и ђакон Гргур, капелан и заменик капелана Светог и последњег синода, као и часни г. Константинос Деликостандис, главни учитељ и директор Прве патријархалне канцеларије. У име канцеларије Светог и последњег синода. 

Факсимилно издање „Мирослављево јеванђеље”, најстарије сачуване српске књиге писане ћирилицом, биће изложено у Банском двору у Бањалуци мјесец дана. Мирослављев јеванђелистар исписали су и осликали српски монаси у посљедњој четвртини 12. вијека, а због јединствене симболике ликовних украса Унеско је овај рукопис уврстио у регистар “Памћење свијета”, међу највреднија покретна добра у свијету. Факсимилно издање књиге објавио је филантроп Вељко Топаловић, у намјери да се научници и колекционари могу упознати са овим јединственим спомеником, који због деликатног стања готово да није доступан јавности.
Изложбу у Бањалуку доводи Удружење “Суверени војни витешки ред Чувари копља Светог Георгија“, а отварање у Банском двору је планирано 22. јануара од 18 сати. Највјернији приказ „Мирослављевог јеванђеља“ у граду ће бити око мјесец дана, након чега „креће“ на европску турнеју.
– Ово је изузетно квалитетно урађено дјело, у кожном омоту и са највјернијим златотиском, а уједно ће бити представљен и ручно извезен текст овог рукописа, рад Биљане Ећимовић. Она је до сада извезла близу тридесетак страница, а посјетиоцима ће на лицу места показати како ради овај вез – прецизира старјешина витешког реда Горан Вук Мећава.
„Мирослављево јеванђеље“ је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српскословенске писмености. Настао је по наруџби захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1186. године, а за потребе цркве Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу, задужбине хумског кнеза Мирослава. 
Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача, у науци названог Варсамелеон, док је Глигорије (Григорије) Дијак, други писар, написао крај рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са 296 минијатура и иницијала цртаних пером, у боји и злату. По свом саставу јеванђелистар је богослужбена књига, која има дијелове 4 јеванђеља. Текст јеванђеља је писан пером у двије колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Састоји се од 181 листа у кожном повезу. Кожни повез није првобитан, већ је вјероватно из 14. вијека, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.Факсимил је највјернија могућа копија Мирослављевог јеванђеља, са вјерно репродукованим пергаментом, рукописом, иницијалима и заставицама, али и свим оштећењима насталим за вријеме 800 година живота ове књиге. 
– Прије 20 година смо већ направили слично издање Јеванђеља. Било је то у Јужној Африци, у Јоханесбургу. Али, том приликом нисмо могли репродуковати сјај злата и осликавања која су на њему вршили древни илуминатори. Прије три године смо одлучили да покушамо да ријешимо тај проблем. Испробали смо све модерне штампарске технологије. Направили смо више од 200 покушаја у различитим земљама. Испоставило се да само један тип машине може да ријеши тај проблем, а само три се налазе у Европи. Нама најближа била је у Аустрији – рекао је лани издавач Вељко Топаловић, преноси СК магазин.
Очувати српску баштину
Горан Вук Мећава истиче да је главни интерес витешког реда Чувари копља Светог Георгија да очувају српску баштину и културу, те да то богатство предоче људима у Бањалуци и Републици Српској.
– Ово неће бити посљедња изложба. Трудићемо се и даље да промовишемо књиге важних аутора који држе до нашег насљеђа и културе – најављује Мећава. Удружење посљедње двије године на Кастелу организује витешки фестивал “Каструм”, који најављују и овог јуна. У склопу догађаја посјетиоци су могли видјети и изложбу одежде која се користила за снимање серије „Немањићи – рађање краљевине“.(Српскаинфо)

Јагње Божје је стари назив дат Исусу Христу, а забележен је и у Светом писму. То је више од самог назива који има утицај на хришћанску иконографију од првих векова па све до данас. Слика Јагњета Божјег такође се развијала кроз историју Цркве.
Јагње као символ Христа (од 1. до 3. века)
Чути Јеванђеље дато је свима: али Јеванђељска слава резервисана је само за истинску Христову децу... јер слава је просвећење за оне који верују, а ослепљење за оне који не верују... Према томе, многе ствари о којима често причамо на прикривен начин да би верници који знају могли да разумеју, а да онима који не знају не би могло нашкодити (6. Катихетско предавање Светог Кирила Јерусалимског)
Говорећи кроз живо сећање о прогону хришћана од стране државе, Свети Кирил (+386) горе нуди објашњење зашто је доста најраније црквене иконографије символично. Чак и у 4. веку, кад је хришћанство већ било озакоњено, Свети Кирил још види потребу за коришћењем „скривеног“, тј. символичног језика да би објаснио делове хришћанске вере. Према томе, није изненађујуће да се на најранијим црквеним иконама употребљавају символичне слике да би подучила преобраћенике.

​Риба сидро, паун, брод, ХиРо (*Христов монограм или лабарум☧) и пастир (младић без браде) сви ти символи се налазе у катакомбама у околини Рима, датирају из 2. века, и сваки има сопствено значење. Слике пастира сигурно да представљају Христа, али рани хришћани знајући да је Исус Христос рођен као Јеврејин видели би пре младог пастира као оличење Христа пре него што би он био сам Он. Међу тим сликама, налазе се и оне са јагњетом.​
Лик Јагњета Божјег датира од самог Оваплоћења, кад је Јован Крститељ, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, *Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29). Лик Христа као Јагњета такође се нашироко користи и у Откровењу Светог Јована (нпр. Отк 5, 6-14). И тако је лик јагњета, Agnus Dei на латинском, одмах препознат као Исус Христос за ране хришћане, док то ништа није значило незнабошцима који су били прогонитељи ове нове религије.

​Јагње Божје у Хришћанском Царству (4. до 7. век) 
После Миланског едикта, којим се значајно озакоњује хришћанско богослужење, полако почињу да се граде цркве у римско-византијском царству. Многе ове грађевине опстале су у Италији, опстале су фреске и мозаици показујући како се лик јагњета сада изједначава са Исусом Христом. У базилици Светог Козме и Дамјана у Риму, Agnus Dei је приказан како стоји на стени из које теку четири потока, окружен са 12 других оваца, које символишу апостоле. Ове символичне слике Христа стоје уз савремене слике Исуса Христа са брадом за кога данас знамо.
 Ове слике Јагњета Божјег биле су под јаким утицајем божанског откровења Светог Јована, у којем је овај апостол видео Јагње како седи на престолу, око којег богослуже анђели и старешине. Међутим, символизам Исуса Христа као јагњета такође алудира на Христову смрт на Крсту „да узме грехе света“. Ова слика је уткана у Свету Литургију, која у једној или другој форми датира од Светог Јакова, брата Господњег. У делу Литургије која се зове проскомидија сече се коцка из центра малог округлог хлеба и она се односи на Јагње (грчки Амнон). То је Јагње које је освећено да постане Тело Христово и од Њега примају Свето причешће и лаици и свештенство.
И тако, слике Исуса Христа као Agnus Deа налазе се у светилишту старих цркава, око олтара; понекад је Јагње Божије приказано на самом олтару.
Успон иконоборства и забране Јагњета Божјег (8. век)
Током осмог века, у Римском царству појавило се противљење сликама Исуса Христа и светаца, које је иницирао и подржавао цар Лав III, а настављено је његовим наследником Константином V. Као последица тога уништене су многе иконе Христа и Његових светаца, као што је и убијен велики број људи (слике Божје по њиховом схватању) који су поштовали иконе. Иронично је, према томе, да та забрана слика Јагњета Божјег не долази од иконобораца већ од Православног сабора који је претходио целој контроверзи.
На Сабору у Трулу, одржаном 692, 82. канон проглашава:
 У одређеним репродукцијама поштованих слика, Претеча (Јован Крститељ) је насликан показујући прстом на јагње. Ово представљање узето је као символ милости. То је скривени облик тог правог Јагњета које је Христос, наш Бог, и приказан је у складу са Законом. Подржавајући ове древне слике и сенке као символе истине пренете у Цркву, ми смо данас пре за саму милост и истину као испуњење овог закона. Према томе, да бисмо изложили виду од свега тога што је савршно, бар уз помоћ слике, ми одлучујемо да се од сада Христос наш Бог мора прикаказивати у Свом људском облику а не у облику древног јагњета.
Другим речима, за епископе који су присуствовали Сабору, слика Христа била је сама по себи признање физичке стварности оваплоћења Исуса Христа у телу. Иконе Богочовека Исуса Христа поново то потврђују, али не и слика јагњета. Без обзира на све, утицаји Сабора у Трулу вероватно се не би тако раширили да није постојала иконоборачка јерес, која се појавила у осмом веку. Први главни противник ове јереси био је Свети Герман (+733), епископ Константинопољски. Он је користио аргумент који је имплициран из 82. канона да одбрани поштовање икона:
У вечном сећању на живот у телу Господа нашега Исуса Христа, Његовог страдања, Његове спасоносне смрти и откупљења света, што из света произилази, ми смо примили обичај Његовог представљања у људском облику, односно, у Његовом видљивом Богојављењу, разумевајући да смо на овакав начин узвисили Божју понизност свету.
 Другим речима, ми одсликавамо невидљивог Бога због тога што је прво Он узео људски облик и учинио Себе видљивим као личност Исуса Христа.
На крају је овај аргумент превладао и као такви канони у Трулоу били су укључени у Седми Васељенски сабор. Ови канони укључили су забрану слика Јагњета Божјег. Старије слике Јагњета Божјег, као што су оне у Равени опстале су захваљујући Светим оцима Седмог Васељенског сабора нису биле „иконоборачке“, па ипак нове слике Исуса Христа као Јагњета нису биле дозвољене. Јагње постаје Мелизмос (од 11. века).

​После Велике схизме, Рим је имао своју локалну јерес: порицање да је истинско тело ии крв Христова присутна у Светој евхаристији. Ова Беренгаријева јерес била је брзо сузбијена, премда је семе те јереси вероватно већ било посејано на западу јер ће оно опет почети да ниче за време реформације вековима касније. Православне цркве на Истоку су већ формално прекинуле заједницу са Римом и не постоји никакав доказ да је у Византијском царству Црква имала проблем са овом јереси. Било како било, Византијско цартво наставило је да тргује са сада Римокатоличким царствима западне Европе, а са разменом робе дошла је размена вести и идеја.
Према томе, могуће је да  нова слика Христа која се појавила у касном 11. веку да је била делимично обојена као реакција на јерес која је захватила Француску-мелизмос.
Мелизмос  (грчки- μελισμος) приказује Богомладенца на олтару, прекривеног како лежи на дискосу, месту где ће бити освећени хлеб. Оно што се зове Јагњетом на Божанској литургији одсликано је као Богомладенац: јасна потврда да је евхаристија истинско тело и крв Христова. 
Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. [*Дап 8, 32]
Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33.​
Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике  „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. 
Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо)
Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања  Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир. Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама.

Јагње Божје данас
На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У  Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима. 
Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи.

„Кад нам се душа одвоји од тела, нећемо бити осуђени зато што нисмо чинили чуда, нити што нисмо били богослови, ноти што нисмо имали виђења, али сигурно да ћемо сви положити рачун пред Богом јер не плакасмо непрестано над својим гресима“
Свети Јован Лествичник, Лествица
​
Хришћанин не мора да буде чудотворац, велики богослов нити да буде пророк небеског виђења, али он мора бити одговоран за то што није био свестан својих грехова. Грех се у православној цркви подразумева под грчким појмом „амартија“. У Старој Грчкој, кад је нека особа гађала бика у око и промашила, онда се говорило „амартија“ или „промашио је“. Недостатак знака, недостизање циља, непостизање сврхе је грех.

​Астрологија је дошла из Вавилона пре око 4000 година, Она се заснива на астрономском систему- да се сунце окреће око земље, а не да се земља окреће око сунца. Година је подељена на 12 месеци, од којих 6 имају 30 дана а других 6 имају 29 дана, што чини 364 дана. Тако да би они једном додали и 13. месец. Ако ово добро пратим, особа рођена у априлу, која је Ован по Грегоријанском календару, по њиховом календару би била Рибе, и Водолија. Видите, ми смо месец испред. Па све што читате о себи је погрешно јер сте у погрешном месецу. Вавилонски астролошки календар је месец дана за нама.​
Вил Дуранt у својој Историји цивилизације назива астрологију једном од многих сујеверја древних времена која још у данашње дане цветају. А глупост свега овога најбоље је најбоље је описао бесмртни Шекспир: „Ово је одлична светска флоскула да кад нам је лоше , за своју катастрофу кривимо сунце, месец и звезде; као да смо нужни негативци; будале небеском присилом; подлаци, лопови и учитељи због сферне превласти; пијанци, лажљивци и прељубници присилном послушношћу планетарном утицају“. Свети Григорије Ниски, сажимајући суштинске аспекте људског достојанства, право каже да ако бисмо ми били само инструмент небеске ротације, онда ми не бисмо имали слободну вољу. „ А ако човек изгуби слободу, он губи све“. Човек није човек ако није слободан. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор o. Александер Карлоуцос

​„ Волети човека значи видети га онаквог каквим га је Бог створио“

Саосећање је најважнији, можда, једини закон људског постојања.

Слобода није у томе да уздржаваш себе, већ да владаш собом.

Постоји нека граница у свим стварима коју је опасно прећи; јер је немогуће вратити се назад након што је пређемо.

Срећа није у томе да будеш срећан; већ је у поступку њеног достизања.

Треба волети живот уместо тражити његов смисао.

Живот без циља гуши.

Ако престанеш да читаш књиге, то значи да си престао да мислиш.

Срећа није у комфору; срећа се рађа из патње.
​
Лепота ће спасти свет.

Ако на путу ка свом циљу будеш бацао камење на сваког пса који лаје на тебе, никада нећеш стићи до циља.

Истина без љубави зове се лаж.

Тражи љубав и гомилај је у свом срцу. Љубав је тако моћна да нам омогућује да се поново родимо.

Ако искрено волиш, или ће љубомора убити твоју љубав, или ће твоја љубав убити љубомору.

Веома мало је потребно да се уништи човек: само га убеди да никоме није потребно оно што он ради.

Невероватно је шта може човеку да учини један зрак сунца!

Треба говорити лицем у лице... тако да би се могла душа очитати на лицу, да би срце одјекивало са звуком речи. Једна реч изговорена убедљиво, потпуно искрено и непоколебљиво, лицем у лице, значи много више од десетина страница исписаних на папиру.

Деца могу излечити душу.

Ако желиш да помогнеш, можеш доста тога учинити чак иако су ти руке везане.

Пријатељу мој, запамти да је добро, безбедно и лепо ћутати.

Не лажите себе. Ко лаже себе и слуша сопствене лажи долази до тога да не разликује истину у себи или око себе, па на тај начин не поштује ни себе ни друге. Он престаје да воли икога, а да би се забавио док не воли, он се окружује страстима и сировим задовољствима и долази до тачке у којој постаје попут звери у својој злоби, а све то је због бескрајњег лагања људима и себи. 

Одрасли не знају да им дете може дати јако користан савет у најтежим случајевима.

Ум је подлац и све ће оправдати!

Не пуни своје сећање увредама јер онда неће у њему бити места за прелепе тренутке.

Желео бих да имам бар једну особу са којом ћу  дискутовати  о свим стварима тако отворено као да причам са собом.
​
Волети човека значи видети га онаквим каквим га је Бог створио.

​За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор