Његова светост патријарх српски Порфирије освештао је руско црквено звоно у манастиру Светог Луке код Варварина, у Епархији крушевачкој,Овом приликом, Његова Светост освештао је руско царско звоно, које је знаменито и јединствено по својоj величини, чија тежина износи тринаест тона и највеће је на Балкану.
На овај начин обистиниле су се далековиде ријечи Оца Тадеја витовничког који је казивао како ће се са тог мјеста једног дана зачути звоњава “царског руског звона”. Звоно су, манастиру, поклонили добротвори из Санкт Петербурга, израдили су га руски ливци, а на њему су осликане фигуре Светог Саве и Светог Симеона, царске породице Романових, кнеза Лазара и Светог Сергеја Радоњешког. Процјењује се да ће се звоњава чути на даљини од око 40 километара.
Патријарх Порфирије освештао је ово звоно прије одржавања литургије, коју су саслуживали епископи крушевачки Давид и шумадијски Јован, хвостански архимандрит Алексеј, епископ јегарски Нектарије, епископ липљански и војни архимандрит Доситеј Хиландарац и свештенство, јавила је ТВ Храм.
Патријарх је у бесједи истакао да манастир Светог Луке доживљава трећу обнову и да је велика радост и благослов да се светиње, манастири у српском народу и подижу и обнављају.
“Тако имамо шансу и да се обновимо као народ”, истакао је патријарх Порфирије и нагласио да је српски народ православна вјера и Црква чувала кроз историју, уобличила. Патријарх је напоменуо да данас важи слоган “чини што ти срцу драго”, али да се поставља питања – шта ако срце није чисто, те нагласио да се истинска мудрост не стиче сабирањем интелектуалних знања, него очишћењем срца и унутрашњег бића. Патријарх Порфирије је напоменуо да је свети апостол јеванђелиста Лука био љекар, али је у дубини његовог дјеловања била вјера у Христа и знао је да човјеку није довољно да има само здраво тијело, него да мора имати и здрав дух и душу, која не може без Духа Светога, без Христа.
Нова црква посвећена је светим мученицима Лазару Хребељановићу и Николају Романову, а иако је уз неимарске подухвате годинама уназад добијала звона којих сада броји 12, једно посебно звоно пристигло је ове године из Русије, које садржи изливене приказе поменутих мученика, уз иконе Светог Саве, Светог Симеона и Светог Сергеја Радоњешког. Руско царско звоно носи још једно име – “Звоно на узбуну”, а према ријечима игумана манастира оца Алексеја Богићевића, звоњава ће се чути и до 40 километара од светиње, чуће се у читавом Крушевцу и опомињаће људе да не скрећу са пута православља. Отац Алексеј рекао је да се овим посвједочило пророчанство оца Тадеја витовничког од прије 20 година да ће се на овом светом мјесту чути “царско руско звоно”.
Он је подсјетио да је отац Тадеј говорио и да се “овдје хода по костима мученика”, мислећи на кости пострадалих Срба и Руса приликом варваринске битке против Турака 1810. године.
Лукин манастир у Бошњану крај Варварина који се неријетко помиње и као манастир Бошњани потиче још из 14. вијека, а краси га богата историја не само благодети и светих чуда, већ и разарања и пустошења. Манастир Светог Луке “изникао” је за двије деценије на дивљем купињаку поред великог храста-записа. Црква је препорођена тек 2003. године када је почела да поприма садашњи изглед. Данас је ово један од најпосјећенијих манастира у Србији.
Манастир данас има Саборни храм и величанствене цркве са изузетним фрескама, иконама, звоницима, а поред цркве богате фрескама, иконама и реликвијама из Пећке патријаршије, красе га и библиотека, љетњиковац, конак и извор са љековитом водом. Поред Пећке Крснице и Христа Спаситеља осликаних у Пећкој Патријаршији, красе је, између осталог, икона Богородице Тројеручице са Хиландара и икона Богородице Млекопитателнице живописане у Кареји. У комплексу је скит Пресвете Богородице Пећке Краснице, пчеларска кућица, јединствено гробље од старих надгробних споменика и 130 крстова.

Наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола и јеванђелисту Луку 31.(18.) октобра. Име Лука преведено на наш језик значи  "Свјетлост". Апостол Лука рођен је у Антиохији Сиријској. Одрастао у великом трговачком граду, Лука је од дјетињства добро познавао јеврејски језик, течно је говорио и писао на грчком. Добивши љекарско образовање, Лука одлази у Палестину. Вијест о лутајућем проповједнику, како је народ говорио за Месију, избавитеља Израиља, чуо је будући апостол Лука у Јерусалиму. Према предању, Лука је постао један од седамдесеторице Христових ученика, које је послао у села Самарије и Декапоља да исцјељују болесне и најављују Спаситеља који је дошао на свијет.

Неколико дана послије Васкрсења Христос се јавио Луки и Клеопи на путу за Емаус. Пожурили су назад у Јерусалим к осталим апостолима и саопштили им вијест о васкрслом Спаситељу. Убрзо након Вазнесења Христовог, Лука се вратио у свој родни град, Антиохију.У Антиохији је Лука упознао апостола Павла и постао његов најближи помоћник. „Апостол незнабожаца“ је проповиједао „Христа распетог“ у Малој Азији и Грчкој. Лука је пратио апостола Павла на свим његовим мисионарским путовањима и не само да му је помагао у проповиједању, већ је водио детаљну хронику и био његов лични љекар. Касније је ова хроника, која говори о ширењу Цркве у свијету, била основа књиге „Дјела Апостолска“.

​Године 62. Павле је ухапшен и послат на цезаров суд у Рим. Овде, у Риму, почетком 60-их година 1. вијека, апостол Лука је, на молбу племенитог Антиохијца Теофила, написао упутство о животу и учењу Христовом – Јеванђеље. Да би саставио ову књигу, пажљиво је проучио све изворе, укључујући јеванђеље по Матеју и Марку, и испитивао очевице.

Међу „очевицима“ живота Спаситеља, које је јеванђелист испитивао, била је и Богородица. Тако се у Јеванђељу по Луки појављује детаљан опис Благовијести и епизода из дјетињства Спаситеља. Предање свједочи о сусрету апостола са Богородицом, приписујући Луки ауторство првих икона Богородице.

​Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није. У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Halloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.
Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења. А ево шта је заправо позадина празника Halloween:
Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.
Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.
У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows Eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.
Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.
Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Halloween.
Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовати у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (treats) које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава (fun).
Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.
Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога. Свети Николај Жички и Охридски

Свети Лука, родом из Антиохије Сиријске, био је један од 70 апостола Исуса  Христа и био је сарадник светог апостола Павла (2 Тим 4, 10). Потицао је из просвећене грчке средине. Од малих ногу, Лука се посветио науци. Проучивши јеврејски закон, научио је и умјетност лијечења и упознао се са грчком философијом, савршено је познавао грчки и египатски језик. Чувши за Христа, Свети Лука је стигао у Палестину, гдје је почео непрекидно слиједити Спаситеља. Касније је, као један  70-ице ученика, послат од Господа на прву бесједу о Царству Небеском (Лк 10, 1-3). Свети Лука, такође, је био један од првих ученика, којем се јавио васкрсли Христос – то се догодило када је Лука и други ученик – Клеопа ишли за Емаус.
Свети Симеон Метафраст, који је саставио житије светог апостола и јеванђелисте Луке, црпећи свједочанства древних црквених писаца Оригена, Климента Александријског и црквеног историчара Јевсевија Кесаријског, пише да је, послије Силаска Светога Духа на апостоле, Лука остао неко вријеме у Јерусалиму. Затим је отишао у Антиохију, гдје је већ било неколико ученика. Зауставивши се у самаријском граду Севастији да проповиједа Јеванђеље, узео је десну руку пророка Јована Крститеља и пренио је, као драгоцјену хришћанску светињу, у Антиохију. Овдје је Лука срео светог апостола Павла током његовог другог мисионарског путовања, које се догодило око 50. године нове ере. Одатле су обојица отишли у Грчку да ту проповиједају Ријеч Божију. Послије мученичке смрти апостола Петра и Павла, Свети Лука је напустио Рим и проповиједао кроз Ахају, Либију, Египат и Тиваиду.  Свети апостол Лука је аутор једног од четири јеванђеља (треће јеванђеље по редослиједу у Новом завјету), као и књиге Дјела апостолска. Такође, по Предању Цркве, он је први иконописац који је насликао Богородичине иконе. „“Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“, рекла је Пресвета Богородица када је видјела иконе.
Поред тога, свети Лука је насликао иконе светих Петра и Павла. А и апостол Лука је био љекар, па је и поштован као свети љекар. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и објесили о једну маслину у граду Теби Беотијској.
Препоручујемо и ове сродне текстове: 1. СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО?  2. КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО?  3. КВИЗ О СВЕТОМ АПОСТОЛУ И ЈЕВАНЂЕЛИСТИ ЛУКИ

Јеванђеље по Луки је најдуже од четири јеванђеља, а овај апостол није ни уврштен у круг дванаесторице најближих Христових ученика! Како је знао за догађаје које описује? А шта је са оним догађајима које само Лука помиње, попут покајања разбојника распетог поред Спаситеља? Да ли се овим расказима може у потпуности вјеровати?
Заиста, јеванђелист Лука се не помиње међу бројем дванаест апостола које је Господ Исус Христос изабрао у вријеме Своје земаљске службе „да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3, 14–15). Према предању, Свети Лука је био из Сиријске Антиохије (данашња Антакија у јужној Турској). Односно, из града на обалама ријеке Оронта, која се улива у Средоземно море, гдје су потом апостоли Павле и Варнава „цијелу годину састајали са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани“  (ДАП 11, 26). Тамо, у Антиохији, Лука је упознао Павла и убрзо постао његов стални пратилац. Он у својим посланицама више пута помиње Луку као о вјерног сапутника, а Лука је описао Павлова лутања у књизи Дјела апостолска, од којих је око половине написано у првом лицу, користећи замјеница „ми“.
По занимању, Лука је био љекар. У прилог томе, проучаваоци књига које је написао – Јеванђеље и Дјела апостолска – дају низ убједљивих примјера. Тако, говорећи о исцјељењу опседнутог човјека у синагоги (Лк 4,35), Лука користи прецизан медицински израз „конвулзије“; приповиједајући како се неки човјек обратио Христу са молбом да погледа његовог сина, којег је мучио зли дух (Лк 9, 38), јеванђелист користи карактеристичан глагол, који означава посјету љекара болеснику. А говорећи о болести Симонове таште, коју други јеванђелисти једноставно називају „грозница“, Лука прецизира да је то, према тадашњој терминологији, „велика грозница“ (πυρετω μεγαλω) (Лк 4, 38).
По поријеклу, Лука је био Грк, или, у сваком случају, родом из средине у којој се говори грчки. Апостол Павле, помињући Луку у једној од својих посланица међу својим „сарадницима“, јасно га издваја из групе јеврејских сапутника (уп. Кол 4,14). Лука је савршено говорио грчки – много боље од других јеванђелиста. Марко, Матеј и Јован били су принуђени да пишу на грчком – једноставнозато што су хтјели да пренесу Радосну вијест о Христу најширем могућем кругу људи, а језик међународне комуникације у то вријеме био је управо грчки. Лука је, очигледно, писао на свом језику. Тиме се, иначе, може објаснити и релативно велики обим његовог Јеванђеља: није му било тешко да се изрази на грчком, писао је лако и слободно.
​
Али како је апостол Лука сазнао детаље о Христовом земаљском животу? А какав је то апостол, ако није ни срео Спаситеља?
Да ли је срео Христа или не, још увијек је немогуће недвосмислено рећи. Историчар древне хришћанске цркве Епифаније Кипарски (који је живио у другој половини 4. вијека) сматрао је да је Лука видио Господа и да је чак био један од седамдесеторице апостола које је Христос изабрао у „другом реду“, и да је био послат да проповиједа по палестинским градовима и селима (уп. Лк 10,1). Иако је чешћа, заиста, друга тачка гледишта – да је Лука био лично упознат са многим из најужег круга апостола, али не и са самим Христом током Његовог земаљског живота. Аутор трећег јеванђеља не за џабе признаје да своју приповијест гради на начин на „који нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)“ (Лк 1, 2). Мало је вјероватно да би ова резерва била потребна да је и сам Лука такав очевидац.
Ево, у ствари, одговора на питање како је Лука сазнао за догађаје из земаљског живота Исуса Христа: из прича оних који су својим очима видјели Спаситеља. Шта су били ти људи? Прије свега, наравно, најближи Спаситељеви ученици, које јеванђелист Лука назива слугама Ријечи. Апостоли су служили Христу у смислу да су извршавали Његове заповијести — ишли су да проповиједају, исцјељивали болесне и опсједнуте демонима, дијелили храну онима који су ишли за Господом и слушали Његове ријечи.
Осим тога, из самог садржаја Јеванђеља по Луки јасно се види да је он добио низ података од Пресвете Богородице, која је, како је познато из црквеног предања, много година након Вазнесења живјела у Јерусалиму међу апостолима Њеног Сина и била на бризи Христовог омиљеног ученика, апостола Јована. Ни од кога другог (осим обручника Пресвете Богородице Јосифа, али је до тада готово сигурно био мртав) Лука није могао сазнати за јављање архангела Гаврила Пречистој Дјеви, који јој је донио благу вијест о предстојећем Рођењу Спаситеља (Лк 1 26–38); нити о њеном сусрету са мајком Јована Крститеља, праведном Јелисаветом (Лк 1, 39-56); нити о околностима Рођења Христовог (Лк 2, 6–19); нити о значајном сусрету Марије и Јосифа, који су донијели Богомладенца у храм јерусалимски, са праведним старцем Симеоном (Лк 2, 22-39); нити о томе како се дванаестогодишњи дјечак Исус једном изгубио у Јерусалиму, а затим га пронађоше у храму како сједи међу учитељима, слуша их и поставља им питања  (Лк 2, 41-51) ... Лука је неколико пута посјетио Јерусалим. (барем када је путовао са апостолом Павлом) и, вјероватно, имао прилике да тамо види Богородицу.
Сам апостол Лука каже да је био вођен циљем темељног проучавања свега од почетка, да по реду  опише  догађаје земаљског живота Господа Исуса Христа (Лк 1,3). Није хтио да групише приче о Христу у посебне теме, као што је то учињено у Јеванђељу по Матеју  (вјерује се да је, на пример, Бесједу на гори саставио од многих Христових учења изговараних у различито вријеме), и да не бележи расута сјећања на Христа, као што је то чинио јеванђелист Марко (који је, према општеприхваћеном мишљењу, своје јеванђеље у великој мјери изградио на причама апостола Петра). Лука се понашао као историчар – трудио се да све догађаје хронолошки правилно поређа. У том смислу је карактеристична историјска тачност којом он указује на полазиште догађаја које описује: „А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином за вријеме првосвештеника Ане и Кајафе, дође ријеч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи“  (Лк 3, 1-2).
И, као сваки историчар, Лука се трудио да пажљиво испита све о чему је писао, питајући очевице јеванђеоских догађаја. Међу њима су могли бити не само апостоли и Богородица, већ и, на примјер, Јосиф Ариматејски и Никодим, који су били чланови Синедриона. Они су могли да испричају Луки како се одиграло ноћно суђење Христу пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Могли су бити присутни и приликом испитивања Спаситеља код Понтија Пилата (Лк 23, 1–7, 13–25), и у јерусалимској палати управитеља Галилеје Ирода, када се он надаше „да ће видјети од њега неки знак. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори“ (Лк 23, 8,9).
Може ли се Лука назвати апостолом? Дефинитивно да, чак и ако узмемо у обзир да није срео Спаситеља током свог земаљског живота. Уосталом, Павла, без сумње, називамо апостолом (па чак и једним од првоврховних), који је у почетку био генерално идеолошки противник хришћанства и није познавао Христа у вријеме када је ходао земљом!
„Апостол“ (на грчком αποστολος) значи „онај који је послан; посланик, изасланик“. То је онај којег је Христос послао у свијет да носи Радосну вијест да се Бог помирио са људима пославши свог Јединородног Сина да искупи наше гријехе и отвори нам улаз у Царство Небеско и живот вјечни. Као човјек који је написао Јеванђеље и Дјела апостолска, Лука је ту мисију свакако испунио.

У Јеванђељу по Луки налази се прича о сусрету Луке и Клеопе  са васкрслим Христом. Није ли то доказ да је аутор трећег Јеванђеља видео Спаситеља?
На крају Јеванђеља по Луки заиста стоји расказ о томе како су, првог дана недјеље послије Страдања Господа Исуса Христа на Крсту, два ученика отишла у село звано Емаус, шездесет стадија од Јерусалима. ... „И када су разговарали и расправљали међу собом, и сам Исус се приближио и иђаше са њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: (та? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима“ (Лк 24,13-33).
Али ова прича нам даје име само једног од ученика – Клеопе. Да је други био сам Лука, хипотетичким тоном говоре неки тумачи (нпр. блаженопочивши Теофилакт Бугарски). Али изнесене су и многе друге идеје – да би то могао бити апостол Натанаило (верзија Епифанија Кипарског), Петар или Симон Зилот (верзије Оригена и Кирила Александријског), или можда неки потпуно непознати ученик (верзија Амвросија Миланског). Све ово, како је написао Александар Павлович Лопухин (1852–1904), познати руски библиста и професор на Петроградској богословској академији, „није ништа друго до спекулација“. Поновимо још једном: да је апостол Лука био свједок догађаја из земаљског живота Исуса Христа, он би свакако убацио неки помен о томе (као што је то учинио у Дјелима апостолским), а не би упућивао на друге очевице и слуге Ријечи.

Ко је Теофил за кога је Лука написао своје јеванђеље?
И код овог Теофила је много нејасноће. И Лука му се обраћа у јеванђељу: „Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле да познаш темељ оних ријечи којима си научен“ (Лк 1, 3), - и у Дјелима апостолским: „Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповјести апостолима које изабра“ (ДАП 1, 1-2). Из овога су неки тумачи закључили да је Теофил био нека висока личност, можда чиновник, којег је Лука желио да упозна са поријеклом хришћанске вјере.
Свети Јован Златоусти (око 347 - 407) вјеровао је да је Теофил био римски намјесник који је владао у неком подручју Римског царства. „Док је био на дужности“, он је, по Златоусту, „прихватао проповијед (јеванђеоску); као што је једном проконзул кипарски слушао Павлову проповијед за вријеме свога проконзулства, тако је и Теофил, будући намјесник, био обраћен (у Христа) проповијеђу Лукином. Али у преводу са грчког (на којем је, да подсјетимо, настало Јеванђеље), име Теофил, такође, има специфично значење - „богољубац“, „онај који воли Бога“. Зато се сугерише да се Лука уопште није обраћао конкретном Теофилу, већ било ком богољубљу који је желио да сазна чврсте темеље учења у које је био поучен. Као што је написао британски светац Беда Преподобни (672/673–735), „свако ко воли Бога може да верује да је ово написано о њему, и да овде нађе спасење своје душе“.
Зашто је Јеванђеље по Луки треће? Да ли је заиста написано послије Марковог?
Традиционално светоотачко гледиште изразио је у 5. вијеку блажени Августин, епископ Ипонски: прво је написано Јеванђеље по Матеју, на њега су се ослањали Марко и Лука, а Јован је допунио оно што претходни јеванђелисти нису рекли. Постоје и јаки аргументи у корист Марковог примата: посебно чињеница да је његов текст написан много једноставнијим језиком и стилски мање „углађен” од друга два синоптичка јеванђеља (а посебно оних фрагмената у којима она проширују, довршавају расказ Марков).
Али Лука никако није био први од јеванђелиста. Он сам почиње свој наратив увиђањем да су „многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама“  (Лк 1 , 1), па он свакако не тврди да је био први. Али за комплетност приче о догађајима земаљског живота Господа Исуса Христа – можда. Чак је и црквени историчар Јевсевије Кесаријски, који је живео у 4. вијеку, израчунао да у Јеванђељу по Луки јединствени, нигдје другде поновљени материјал заузима око ¼ целокупног садржаја – то је много више него у Матеју (1/6) и још више код Марка (мање 1/10). Тек у трећем Јеванђељу налазимо, на примјер, детаљан опис догађаја који су претходили зачећу Јована Крститеља и Рођењу Спаситеља; јединствен (потпуно другачији од Матејевог!) извештај о самом Рођењу; бескрајно дубоке параболе о милосрдном Самарјанину, о блудном сину, о митару и фарисеју, о богаташу и Лазару; приче о васкрсењу сина наинске удовице, о исцјељењу десеторице губавих; о томе како је Пилат послао Исуса цару Ироду. Само овдје је најважнија епизода са покајањем једног од разбојника разапетог на Голготи поред Спаситеља, и иста прича о сусрету ученика на путу за Емаус са васкрслим Спаситељем. Најзад, од свих јеванђелиста, само Лука описује Вазнесење Христово – најприје укратко у Јеванђељу, а затим, детаљније, у Дјелима апостолским.
Једном рјечју, Црква је овом јеванђелисту дужна за многе вриједне податке из јеванђеоске историје.
Лука, као и Матеј, наводи претке Исуса Христа. Али имена на овим листама су потпуно другачија! Како то?
Смисао оба јеванђеоска родослова уопште није да осликавају родословно стабло Господа Исуса. Ово би било и немогуће. На крају крајева, и Матеј и Лука јасно истичу фундаментално важну идеју: Христос се не роди од човјека, него од Бога – Духа Светога. Бог је изабрао Дјеву Марију као драгоцјени сасуд способан да смјести и роди Сина Човечијег, али Исус је зачет на натприродан начин. То значи да није постојао људски родослов у правом смислу те ријечи. Није случајно што Лука наводи да је Исус и бјеше;“као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијева, сина Мататова, сина Левијева, сина Мелхијева, сина Јенејева, сина Јосифова…“ (Лк 3, 23-24, 38;).
Шта су онда двојица јеванђелиста мислила када су описали дугу лозу предака Спаситеља?
Матејев циљ, који је писао првенствено за своје јеврејске сународнике, био је да покаже да је Исус истински Христос, или, по јеврејски- Месија, тј. Помазаник Божији. Да је Он Онај Кога стотинама година најављују велики пророци Израиља: Давид, Исаија, Јеремија, Михеј, Захарија, Данило... Велики Цар, у којег се израиљски народ надао као свог спаситеља и избавитеља од невоља и завојевача, и Који се заправо показао Спаситељ и Искупитељ читавог људског рода. Из пророштава се знало да ће Месија бити далеки Јудин потомак, један од дванаест синова старозавјетног патријарха Јакова, и да ће се родити у дому Давидовом (Зах 13,1 , итд.), тј. из лозе цара Давид.
И Христос се заиста родио у дому Давидовом  — прво, у породици праведног Јосифа, који је потицао од цара Давида (што слиједи из родослова Јеванђеља по Матеју), а друго, у Витлејему, самом граду из којег се Давид појавио у свијету и био помазан за цара (1 Сам 16). У исто вријеме, Матеј рачуна родослов Исуса од Аврама, претка цијелог јеврејског народа. Аврааму је Господ заповиједио да се обреже сво мушко потомство у знак посвећења Богу; Авраму је обећао потомство бројно као пијеска на земљи (уп. Пост 13, 16).
Лука, с друге стране, прати родословни списак Христа до Адама, првог човјека створеног од Бога. Тиме као да показује да је Исус Христос постао нови Адам, Који је, за разлику од првог, испунио Божији план о човјеку – проживио свој живот у строгом складу са заповијестима и постигао обожење. Лука употпуњује „родослов“ Христа о самом Богу – и тиме, такорећи, оцртава пут којим је сваки човјек позван да иде послије Спаситеља. Матеј, напротив, иде у правцу од древних патријарха ка непосредним земаљским „претходницима“ Господа Исуса, желећи тиме да нагласи: Исус је прави Човјек од крви и меса, а не нека врста бестјелесног духа, само наизглед човјек (како су јеретици-докети касније тврдили).
Можда је збуњујуће то што Матеј и Лука дају различита имена чак и једном од најближих „рођака“ Господа Исуса, оца праведног Јосифа. Први га зове Јаков (Мт 1,16), а други Илија (Лк 3,23). Овдје су могућа разна објашњења. Средњовјековни тумач јеванђеља Теофилакт Бугарски (1055-1107) позивао се на предање да је Илија био Јосифов отац, а Јаков његов стриц, који је после Илијеве смрти узео Јосифову мајку за жену.
А руски библиста Александар Павлович Лопухин је сматрао да ако је Јаков отац Јосифа, онда је Илија отац Дјеве Марије (И она је, као и Јосиф, потицала од потомака цара Давида - у то вријеме жена и муж требало је да припадају истом "кољену". Тј., у ствари, Лука даје генеалошки списак Богородице - представнице људске расе, за коју се испоставило да је најближа Господу.
Покајање разбојника, ког је Спаситељ обећао да ће га одвести у рај: изгледа да је тако важан догађај - и само Лука говори о томе! Може ли се онда веровати овој причи?
У ствари, и други јеванђелисти извештавају да су два разбојника била разапета са обе стране Спаситеља и да су Му се у почетку ругали. Али да се један од разбојника касније понио „разборито“ и, подносећи неподношљиве муке на крсту, покајао се када је видио поред себе страдања Праведника Распетог – то, заправо, помиње само Лука. Ево како он о томе говори:
„А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 39-43).
А сада размислимо: ко би могао бити свједок овог дијалога? Очигледно, само онај који је стајао врло близу и све је могао чути. А под Крстом са распетим Господом, како пише јеванђелист Јован, било је само неколико људи: он сам, Богородица, Њена сестра Марија Клеопова и Марија Магдалина (Јн 19, 25). И још, римски центурион и војници који су чували Крст, који су видјели све што се догодило  и били свједоци саме смрти Христове (Мт 27,54, Мк 15,39;  Лк 23,47).
Јеванђеље по Марку је написано углавном на основу ријечи апостола Петра – али Петар није био свједок распећа на Голготи! На Крсту није био ни писац првог Јеванђеља, апостол Матеј – он је, као и остали ученици (сви осим Јована), побјегао и сакрио се негдје послије хапшења Учитеља Свога... Па зар је чудо што је тамо ништа о покајању разбојника у њиховим Јеванђељима није речено? А апостол Јован је своје Јеванђеље написао већ, како се вјерује, око 100. године по Христу, и тежио само да попуни оне празнине које су остале послије његових претходника. Он једва да и помиње разбојнике – само каже: „Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини“ (Јн 19,18). Зашто тако шкрто? Једноставно зато што је Лука већ детаљно писао о овоме!
Дакле, Петар и Матеј су за догађаје на Голготи знали само из ријечи очевидаца, без детаља. Јован о њима није детаљно писао из другог разлога. Па како је Лука сазнао за све потанко? О томе смо већ рекли: он је себи у почетку поставио циљ да пажљиво проучи све догађаје јеванђеоске историје, прецизно тражи детаље – и интервјуише свакога ко је нешто знао. Већ смо видјели да је детаљно разговарао са Богородицом (због чега су епизоде ​​из дјетињства Спаситеља уврштене у Јеванђеље по Луки). Он је несумњиво комуницирао са апостолом Јованом, коем је Христос упутио ријечи да се брине о Његовој Мајци. Мање је вјероватно, али нимало искључено, да је чак успио да пронађе оног капетана који је, видјевши шта се дешава [на Крсту], прославио Бога и рекао: „Заиста овај човјек бјеше праведник“ (Лк 23, 47).
Пошто није био лични свједок јеванђеоских догађаја, Лука је уложио много напора да од очевидаца дозна о њима до свих детаља. И то чини његов расказ апсолутно увјерљивим. Укључујући и причу о покајању разбојника.

Служењем Свете архијерејске литургије, коју је предовио Његово преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем освештано је звоно Цркве „Св. апостола Петра и Павла“ у Зеленом виру.

Молитви поводом овог свечаног чина присуствовао је градоначелник Драшко Станивуковић.

-Наша вјера је дјелатна и увијек од нас тражи да дјеламо, радимо и придоносимо, да не чекамо нека боља времена већ да у овим временима постижемо максимално колико смо у могућности – поручио је градоначелник.

Он је подсјетио да је градска администрација учинила све како би домаћини из овог дијела града могли да потпуно бесплатно изврше легализацију својих стамбених објеката, те најавио да су започете припремне радње за изградњу друштвеног дома у Зеленом виру. Извор

​Група турских археолога ископала је цркву Светог апостола Петра у древном граду Антиохији.

АНКАРА. У Турској су археолози ископали „најстарију цркву на свијету“, пише ancient-origins.net. У просторијама касног римског доба пронашли су поломљене земљане сасуде у којима је некада била света водicа. Група турских археолога вршила је ископавања у Антакији, некадашњем древном граду Антиохији, сада главном граду провинције Хатај, најјужније турске провинције. Првобитно насеље је основано у плодној долини ријеке Оронт око 20 километара од античког града Антиохије.Око 300. године п.н.е град Антиохију је основао  Селеук I Никатор, један од генерала распарчаног царства Александра Великог. Био је један од највећих градова на територији Селеукидског царства, грчке државе у западној Азији која је постојала током хеленистичког периода. Град је напредовао и под Римљанима је постао невјероватно богат и утицајан у региону. Познато је да се у хришћанским круговима управо овдје, у Антиохији, први пут појавио термин „хришћанин“, који се односио на сљедбенике Господа Исуса Христа. По први пут су извршена ископавања у стамбеним дијеловима древног града, која откривају тајне како су живјели први хришћани.
Посвећена Светом Петру, „прва катедрала на свијету“ је проширена из пећине око 38-39. године нове ере. Али најстарији сачувани дијелови цркве, укључујући подне мозаике и трагове фресака на десној страни припрате, потичу из 4. или 5. вијека нове ере. Данас је свето мјесто широко 9,5 метара, дугачко 13 и високо 7 метара. 
Унутар цркве налази се тунел који води до планине Стаурин (Стариус). Археолози сугеришу да је овај тунел некада служио као пут за бекство хришћанских вјерника у случају напада на цркву. Свети Петар је био оснивач Антиохијске помјесне цркве и био је поглавар прве хришћанске заједнице у граду Антиохији. Сматра се да је Свети Петар првобитно водио локалне хришћанске састанке у пећини, која је касније претворена у цркву, па је отуда и посвећена апостолу. У извештају ArchaeoNews наводи се да је тим од 12 археолога из археолошког музеја Хатај почетком октобра започео ископавање пећинске цркве Светог Петра. Предање тврди да је касније свети јеванђелист Лука користио пећину за хришћанско богослужење. Тако су истраживачи ископали не само најстарију цркву на свијету, већ и прво мјесто хришћанског ходочашћа.
Ова недавна ископавања представљају прва научна ископавања у стамбеним подручјима Антиохије, рекао је Ерсои.  

Пророк Осија је библијски пророк (први од 12 малих пророка), аутор Књиге пророка Осије која се састоји од 14 глава. Живио је и пророковао у Самарији (престоници Сјеверног Царства) за вријеме владавине цара Јеровоама II. Дјеловање пророка Осије можемо смјестити у период између 745. и 725.године прије Христа. Осија је дјеловао на  одређеним мјестима на којима су се људи скупљали да приносе жртву Богу (Самарија, Ветиљ, Гилгал, Рама...). Пошто се у његовој књизи не помиње Пад Самарије 722.године претпоставља се да је умро прије тога, јер би морао поменуту тако важан догађај. Осија је био млађи савременик пророка Амоса. О Осијином животу не знамо готово ништа; у старозавјетну историју ушао је искључиво као аутор своје Књиге коју називају Старозавјетно јеванђеље.
Осија (Јахве je помоћ, спасење) је поријеклом био из племена Исахарова, а син Веиријин. Према неким претпоставкама, био је левит или свештеник: упознат је са животом свештенства. Али из начина на који Осија говори о свештеницима, можемо закључити да је припадао вјерској опозицији, људима који су схватили духовну кризу Израиља и нису жељели да се мире са стагнацијом и дегенерацијом вјере.  
Осија је био први пророк у Старом завјету који је савез Бога са Израиљем символички упоредио са брачном заједницом.Наиме, Осија је био ожењен, по заповијести Божијој, раскалашном женом по имену Гомера, кћерка Дивлаимова, коју је веома волио. Имали су дјецу. Међутим, његов породични живот је био несрећан: невјерна жена му је донијела тешке својим невјерама. По обичају, Осија се могао обратити суду који је строго кажњавао невјерне жене, али му љубав то није дозвољавала. Осија није желио да приведе невјерну жену правди и био је спреман да јој опрости. Ова животна драма дала је пророку тему за параболу у којој је Израиљ представљен као невјерна жена. Било је то сасвим у духу пророка. Често су користили симболичне радње како би скренули пажњу људи на своју поруку. Блудница Гомера је израиљски народ. Грешни живот Гомерин (име значи - потпуна савршена кћерка сладострасности) је слика идолопоклоничког живота Израиља, симболична имена њене дјеце су Језраел (Бог ће расути, Бог ће посејати), Лорухама (Не вољена), Лоамија (не Мој народ) - предвиђање будуће судбине народа Израиља, постепеног отпадања Израиља од Бога.

Осија није могао дуго да трпи пад своје жене и вратио је у кућу. Тако се јаз између супружника завршио помирењем. Осија је у томе видио и симбол предстојећег помирења Израиља са Богом.

Осијина проповијед
Пророк Осија је живио у бунтовном и погубном времену за своју земљу, времену дворских преврата (пророк је преживио неколико царева), исквареног морала, идолопоклонства, лажи, обмана, крађа, угњетавања, разврата итд. Током владавине цара Јеровоама II, десетоплеменско Сјеверно царство достигло је свој врхунац и постало једно од најјачих на Блиском истоку. Врхунац моћи и просперитета дошао је као резултат побједе над сиријским царством, анексије Моава и заузимања трговачких путева. Привреда је цвјетала, везе са Феничанима су јачале. Цар је покренуо опсежну грађевинску дјелатност. Али упркос спољашњем благостању, Израиљ је доживио огроман вјерски и морални пад. Цар Јеровоам II је био безбожник и увео је култ телета из политичких разлога. Осим телади, Јеровоам је начинио још и олтаре на висинама, поставио у њима свештенике, који нису били из кољена Левијева. Ово је одговарало многима: аристократе су осјећале стабилност свог благостања, а одговарлао је и занатлијима и обичном народу.
 Тада се појавио Осија са позивом на покајање и повратак Једном Богу. Разоткривајући безакоње становника Израиља, пророк је најавио надолазеће невоље од и  под власт Aaсиcaг. Осија је директно рекао да ће се Господ одвратити од Јевреја и позвати незнабошце у своје Царство који вјерују у њега. Осија је био тај који је власник фразе која је постала посебно позната, одражавајући вјеру у васкрсење и спасење људи кроз искупљење њихових гријехова од Сина Човјечијег: „Смрти, гдје ти је жалац? Аде, гдје ти је побједа?" (Ос 13, 14). Али они нису хтјели да слушају пророка.
Када је Јеровоам II умро (око 748. прије Христа), почела је анархија у земљи, цареви су се смењивали и избио је грађански рат. Нови владари су на кратко дошли на власт и проводили вријеме у бучним оргијама на двору. Све је то довело до чињенице да је Израиљ изгубио независност, павши под власт асирског цара Тиглат-Пилесара III (око 745-727). 

Осија се назива пророком љубави Божије. Морална патња кроз коју је прошао пророк није само утицала на његову Књигу, већ је постала и унутрашњи доживљај душе. Дато му је да доживи личну трагедију неузвраћене љубави, трагедију издаје и усамљености да би схватио тајну Божанске љубави и страдања. Илија и Амос су отишли у Израиљ проповиједајући Бога правде, који од човјијека захтева вјиерност и праведност, и не штеди свој народ када одступи од Његовог Закона. Али пророк Осија говори рјеч коју људско ухо још није чуло: он је најпре открио свиjету да Бог није само страшни и кажњавајући Судија, како се раније мислило, већ, приjе свега, Отац пун љубави и милосрђе. Од човjека се тражи исти квалитет – милост. Пророк Осија је изразио оно најважније у односу на Бога и човjека: „Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница“ (Ос 6,6, уп. Мт 9,13). Бог је љубав. Ова новозавјетна истина је први пут изговорена осам вијекова прије него што је Добри пастир дошао на земљу.
Осија није рушио династије, као Јелисеј, није се борио са Вааловим свештеницима, као Илија, већ је дјеловао само као  учитељ вјере. Попут Амоса, Осија се противио идолопоклонству, које се укоријенило међу Јеврејима, обраћајући њихова срца ка Господу.

Књига пророка Осије
Књига пророка Осије је представља кратко излагање његових говора без придржавања било каквог система и без хронолошког реда. Књига пророка Осије састоји се од 14 глава. У погледу садржаја, може се подијелити на два дијела:
Први дио (главе 1-3) је симболичан. Хронолошки, очигледно се односи на почетак пророчке службе под Јеровоамом II. Може се назвати Осијана лекција о породичном животу и подијелити на подтеме:
- жена и дјеца: прича о осуди (Ос 1:2,-11, Ос 2,1)
- невјерство и казна: помирење и обнова (Ос 2 ,2-23)
- узвраћање љубави (Ос 3, 1-5).
У овом дијелу књиге, кроз симоличне радње (брак са блудницом...), пророк Осија објављује одбацивање Израиља од Бога због његових гријехова.
Други дио (главе 4-14) је већ прави пророчки дио књиге. У јасним и директним говорима, пророк осуђује гријехе израиљског народа, говори о будућем суду Божијем, заточењу и повратку Богу. Скоро хиљаду година прије доласка Спаситеља, свети пророк је, по надахнућу Светога Духа, предвидио да ће старозавјетна жртва престати и да неће бити Ароновог свештенства (Ос 3, 5) ... Осија је, такође, прорекао за Христа да ће се вратити из Египта (Ос 11, 1; уп. Мт 2, 15), васкрснути након три дана (Ос 6; уп. 1 Кор 15, 4) и побиједити смрт (О 13:, 14; уп. 1 Кор 15, 54-55).
Главна тема књиге Осијине је савез између Бога и Израиља. Завјет је представљен као брачна заједница. Осија је први увео у библијску традицију симбол брака да би открио тајну односа Бога са човјеком. У браку постоји и дужност и обавеза, али његова суштина лежи у тајанственом споју два бића, који се заснива на ЉУБАВИ. Бог је склопио овај савез са Израиљем из љубави, што је више пута доказао дјелима: Бог је извео Израиљце из Египта (Ос 2, 1), дао им закон (Ос 8, 12), спасио их од непријатеља. (Ос 7, 13) , дао пророке (Ос 11, 2), изливао друге милости (Ос 12, 19). Израиљ је раскинуо брачну заједницу, постао блудник (главе 1-3), скоро одмах по склапању заједнице окренуо се идолима (Ос 4,17), приносише жртве Валима, кадише ликовима (Ос 2, 15, Ос 11, 2), приносио жртве идолима (Ос 8,2).

Отпадништво Израиља је издаја Бога, као прељуба. Ова „прељуба“ неминовно повлачи за собом казну. Развод је симбол раскида савеза између Бога и Израиља. Народ (невјерна жена), отпавши од Бога, биће уништен и прогнан из граница земље Господње. Али љубав Божија је јача од људског гријеха. Као што је муж пун љубави отворио врата покајничкој „жени блудници“, тако ће Господ прихватити Израиљ након покајања. Опроштење ће означити обнову Завјета. Људи више неће тражити спас у идолима, у земаљској политици, јер ће им се опет вратити милост Господња. И природа ће се преобразити и постати, као у данима раја – пријатељска и блага (Ос 2,18).
Такво јее, такође, религиозно  увјерење. Оно се заснива не толико на дужности колико, прије свега, на љубави према Богу. Али ова љубав захтијева морално служење, које се не може замијенити ритуалима и даровима. „Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос 6, 6). Христос Спаситељ је поновио ове ријечи (Мт 9,13), указујући на централни темељ човјековог духовног живота. То је милост према људима око нас – људима свих националности и вероисповијести – коју Свевишњи жели од нас, а без тога је бескорисно ићи у храм, палити свијеће,ј клањати се, па чак и ударати челом о под. Све су то чинили фарисеји и лицемери, које је Христос оштро осудио. Нажалост, међу хришћанима их има много. Пророк Осија нас тјера да још једном критички оцијенимо свој пут и духовно стање.

Пророк Осија је живио много година, његова пророчка служба је трајала преко 60 година. Према предању, умро је у Вавилону и сахрањен је у горњој Галилеји. Упокојио се у дубокој старости 820 година прије рођења Христовог. Извор: вјеронаука.нет
Препоручујемо и овај текст ЗАШТО СЕ ПРОРОК ОСИЈА ОЖЕНИО БЛУДНИЦОМ?

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем освештао је темеље капеле на гробљу „Света Петка“ у Куљанима, а бројни мјештани Куљана присуствовали су освећењу. Освећењу је у име Града Бање Луке присуствовао градоначелник Драшко Станивуковић. 
-Част ми је што сам присуствовао молитви и освећењу темеља капеле у Куљанима коју је служио Његово преосвештенство владика бањалучки г. Јефрем. У овом насељу радимо важне пројекте као што су главна саобраћајница, канализациона и водоводна мрежа, путеви, а пружили смо и подршку за потребе парохије и наше Српске православне цркве – поручио је градоначелник. 
Након молитве услиједио је и свечани ручак.

​Ученици и професори Средњошколског центра "Лазар Ђукић" Рибник, у оквиру излета, планираног годишњим планом рада школе, посјетили су Светиње Високе Крајине: Спомен Крст и капелу на Петровачкој цести, Манастир Рмањ  и Миланчев бук у Националном парку Уна у Мартин Броду, храм Светог Саве у Дрвару, Етно село Чардаклије, Оштрељ и Босански Петровац. У Манастиру Рмањ и код спомен Крста на Петровачкој цести за ученике су уприличени и духовно-историјски часови, током којих су ученици имали прилику да се упознају са славном и мученичком историјом крајишких светиња. Духовно-историјске часове је одржао Предраг Вујић, професор православне вјеронауке у Средњошколском центру "Лазар Ђукић" Рибник.

Огледни час из Православне вјеронауке "Свети сасуди и свештеничке одежде" одржан је у оквиру основне школе ,,Петар Кочић", Мркоњић Град.  Час је одржан 28.10.2022. године у храму "Светог Саве" у Мркоњић Граду. Свештеник и вјероучитељ Чедо Ђурић је одржао огледни час ученицима петог разреда, а часу су присуствовали и ученицима деветог разреда којима предаје вјероучитељица Маја Тешановић. Часу је присуствовао и педагог школе Тијана Вођевић. Ученици су имали прилику да виде и добију објашњење и функцију  сасуда који се користе при Богослужењу, сазнају како се прави просфора, ваде честице. Указано им је како се причешћују свештеници, а како вјерни народ. Такође, имали су прилику да виде ђаконске и свештеничке одежде, да сазнају која је основна одежда свештеника..Другим ријечима, видјели су и добили објашњење свега што се тиче светих сасуда, Св. литургије, одежди...

​Свети мученик Лонгин Сотник, био је римски капетан, родом из Кападокије, који је служио у Јудеји под командом прокуратора Понтија Пилата. Приликом погубљења Спаситеља, одред којим је командовао Лонгин стајао је на стражи око Голготе, у самом подножју Часног Крста. Лонгин и његови војници били су свједоци посљедњих тренутака земаљског живота Господњег, великих и страшних знамења откривених након Његове смрти. Ови догађаји потресли су душу ратника. Лонгин је повјеровао у Христа и јавно је исповиједио да „заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27,54). (Према црквеном предању, Лонгин је био ратник који је копљем пробио ребра распетог Спаситеља и добио исцјељење болесним очима својим од крви и воде која је исцурила).
Након распећа и погреба Спаситеља, Лонгин је са својим одредом стајао на стражи код Гроба Господњег. Ту су се војници удостојили да виде Свето Васкрсење Христово. Јевреји су их подмитили да их убиједе да лажно свједоче да су тијело Христово украли Његови ученици. Лонгин и његова два сарадника нису били пали у искушење да приме новац јеврејских старјешина и не хтједоше сакривати чудо. Повјеровавши у Спаситеља, војници су примили крштење од апостола и ријешили да напусте службу. Лонгин је напустио Јудеју и отишао да проповиједа о Христу Исусу, Сину Божијем, у своју домовину, Кападокију. 
​За њим су кренула двојица његових сабораца. Ватрена ријеч правих учесника великих догађаја у Јудеји узбуркала је срца и умове Кападокијаца; Хришћанство је почело нагло да се шири у граду и околним селима. Сазнавши за то, јеврејске старешине су наговориле Пилата да пошаље један одред војника у Кападокију да убију Лонгина и његове пратиоце. Послати одред је стигао у родно село Лонгин; сам бивши сотник изашао је у сусрет војницима и довео их својој кући. За вријеме оброка војници су испричали сврху свог доласка, не знајући да је власник куће човјек којег траже. Тада се Лонгин и његови сапутници прозваше и замолише зачуђене војнике, без стида, да испуне своју дужност војничке послушности. Војници су хтјели да ослободе свете и чак су им савјетовали да бјеже, али су они то одбили, показујући чврсту вољу да прихвате страдање за Христа. Свети мученици су посјечени, а тијела њихова сахрањена тамо гдје су свети завјештали, а посјечене главе послате су Пилату. Пилат је наредио да се главе мученика баце на ђубриште изван градских зидина. Послије неког времена, једна слијепа жена хришћанка, удовица из Кападокије је дошла у Јерусалим да се поклони светињама. Ту јој се разболио син и умро. Тада јој се у виђењу јави свети Лонгин и утјеши је, обећавши јој да ће јој и сина њеног у слави небеској показати и свјетлост очима њеним даровати. Након тога замолила је да је одведу на сметлиште. И она поче рукама својим разгртати ђубре и претурати. И по промислу Божјем, она нађе што је тражила, и изненада угледа сунчеву свјетлост: јер јој се очи отворише, и она угледа главу светитељеву у ђубришту. И обрадова се она не толико сунчевој свјетлости коју виде, колико глави светитељевој коју нађе и због које прогледа. И прослављаше она Бога и величаше слугу Његовог, светог Лонгина. 
ПРЕПОРУЧУЈЕМО: илустрована ПРИЧА О КАПЕТАНУ ЛОНГИНУ

​Репрезентативно друго издање монографије "Сакрална архитектура Бањалучке епархије: на њеном садашњем простору од Миланског едикта до краја средњег века" представљена је 24. октобра 2022. године, на 65. Међународном сајму књига у Београду, на штанду Представништва Републике Српске у Србији.
Књига је штампана захваљујући Републичком секретаријату за вере Владе Републике Српске, са благословом Епископа бањалучког г. Јефрема.

О књизи је говорио о. Миле Суботић, асистент на Православном богословском факултету у Београду, као и аутори Бојан Вујиновић и др Славољуб Лукић. Послушај видео запис!

Отварањем изложбе у холу Филозофског факултета на Палама, посвећене лику и дјелу митрополита Георгија Николајевића, вечерас је завршен научни скуп о том духовнику који спада у плејаду најзнаменитијих Срба 19. вијека. Аутор изложбе је Радован Пилиповић, а урађена је у сарадњи са ликовним и графичким уредником Ђорђем Секерезовићем и стручним сарадником ђаконом Ненадом Идризовићем. Декан Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву Владислав Топаловић рекао је да је изложба садржи десетак паноа.
"Ријеч је о архивистичкој изложби која садржи репродукцијске, архивске грађе и обухвата архивска документа, стару штампу и старе књиге", рекао је Топаловић присутнима током отварања изложбе. Топаловић је навео да је циљ изложбе да прикаже митрополита Георгија Николајевића као свештеника, богослова и архијереја, духовног пастира, а у исто вријеме приказује репродукције његових текстова из средине 19. вијека. Он је додао да је владика Георгије био ђак Карловачке богословије и ученик митрополита Стефана Стратимировића, познавалац европских и класичних језика, а бавио се и књижевним стваралаштвом. Био је свештеник у Дубровнику и професор Богословије у Задру, а уредио је један од најстаријих листова у српству Српско-далматински магазин. Топаловић је истакао да дабробосански митрополит Георгије Николајевић спада у плејаду најзнаменитијих Срба 19. вијека. Научни скуп "Митрополит дабробосански Георгије Николајевић /1807-1896/ и његово доба" организовали су Митрополија дабробосанска, Православни богословски факултет "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву и Филозофски факултет Пале.

У најстаријем храму посвећеном Светом Сави окупило се неколико генерација Срба да заједно са својим епископом и свештенством молитвено прославе овај јубилеј

Мелбурн – На петом континенту, Срби су јуче, заједно са својим архипастиром и свештенством, свечано прославили нарочит јубилеј – 50 година од оснивања првог српског манастира у Аустралији. Манастир посвећен Светом Сави, првом српском архиепископу, налази се у месту Елејн, удаљеном око 150 километара од Мелбурна, у држави Викторији. Те давне 1972. године група српских родољуба заједно са својим епископом Стефаном (Боцом) купила је имање за манастир, где је било предвиђено и седиште епископа будуће епархије Српске православне цркве за Аустралију и Нови Зеланд, која би деловала одвојено од Западноевропске епархије.
Епископ Стефан је у то време, на предлог надлежног епископа, сада блаженопочившег владике Лаврентија (Трифуновића), иначе првог епископа на петом континенту, а по благослову Светог архијерејског синода, боравио у Аустралији ради испитивања могућности одвајања тадашње Епархије аустралијско-новозеландске од Западноевропске. Куповином имања, градњом цркве посвећене Светом Сави и оснивањем манастира, који је уједно био и седиште епископије, створени су услови за оснивање засебне Епархије аустралијско-новозеландске. На мајском заседању 1973. године, за епископа епархије изабран је Николај (Мрђа), који је по доласку у Аустралију интезивно радио на градњи манастира и формирању братства. За време његовог столовања положени су темељи за изградњу нове манастирске цркве посвећене Светом Алимпију Столпнику и основано једино српско православно гробље у Аустралији. Наредни епископи такође су наставили да граде манастир, тако да он до данашњег дана поседује два храма, конаке, трпезарију, библиотеку, музеј и низ помоћних зграда. Манастир се свих наредних деценија „изграђивао” изнутра поставши велики молитвени и духовни центар у коме благоверни народ од почетка налази духовно уточиште и укрепљење од брзог живота, градске вреве и животних недаћа. У манастиру је, више него игде друго, присутан и осећај нераскидиве везаности са матицом. Почетком деведесетих у Аустралији је боравио старац Никанор Хиландарац у мисији помирења, који се по божијем допуштењу представио у Господу током боравка на петом континенту. Осетивши да се неће вратити у Хиландар и да ће свој овоземаљски пут убрзо завршити, што се на крају и збило, изразио је жељу да почива у овом манастиру. Његов кивот се налази у храму Светог Алимпија Столпника и представља посебан благослов и трајну везу манастира Светог Саве у Елејну са Манастиром Хиландаром на Светој Гори.

Јуче, пола века по оснивању манастира, у најстаријем храму посвећеном Светом Сави, окупило се неколико генерација Срба да заједно са својим епископом и свештенством молитвено прославе овај велики јубилеј. Свечаном архијерејском литургијом началствовао је епископ Митрополије Аустралијско-новозеландске, господин Силуан, уз саслуживање игумана свете српске царске лавре манастира Хиландара, архимандрита Методија, свештенства мелбурншког намесништва и осталих цркава митрополије. Прославу је увеличао својим присуством и амбасадор републике Србије у Аустралији, његова екселенција Раде Стевановић. Пред крај свете литургије епископ Силуан је честитао свима присутнима јубилеј и додао да није случајно да је жеља за формирањем и организацијом прве епархије повезана са оснивањем манастира, јер то у неку руку представља начин на који је утемељена светосавске црква, од првог архиепископа Светог Саве, који је са својим оцем, светим Симеоном, подигао на Светој Гори свету српску царску лавру Хиландар, која ће постати прво училиште и извор надахнућа и организације свих наших епархија, манастира и цркава широм света. Ослањајући се на светосавску традицију први архијереји наши су заправо почели своју мисију на овом континенту у овом манастиру. Епископ Силуан је затим додао да је хиландарски игуман, који је допутовао заједно са својим сабратом, јерођаконом Нектаријем донео две копије чудотворних икона Богородице. Једна од њих је икона Тројеручица као благослов манастира Хиландара сестринском манастиру Нови Каленић, код Канбере, а друга икона Богородице Млекопитатељнице, такође дар манастира првом српском колеџу у Сиднеју, који носи име Светога Саве. Митрополија је уз ове две иконе постала духовно богатија и сада поседује три иконе Богородице са Свете Горе, односно Хиландара.
Епископ је затим поздравио игумана манастира Светог Саве у Елејну, архимандрита Теодора (Бојовића), молитвеника за наш народ на овим просторима још од 1979. године и остало свештенство које је саслуживало. Потом је поздравио амбасадора Србије у Аустралији, његову екселенцију господина Радета Стевановића, похваливши га као неуморног трудбеника за добро свога народа и своје цркве и благословивши његов будући рад. На крају је захвалио хоровима и њиховим диригентима који су својим појањем увеличали и улепшали службу. По завршетку литургије, народ је упутио у Цркву Светог Алимпија Столпника, да целива чудотворну икону Богородице Тројеручице, копије која је израђена у манастиру Хиландару, а у овој светињи се налази још од 1977. године, а која је овом приликом унешена у нови трон у овом храму.

Током свечане трпезе љубави, присутном народу се најпре обратио протојереј – ставрофор Милорад Лончар, који је говорио о историји манастира и његовим утемељивачима и ктиторима, који су заслужни за постојање ове светиње. Игуман Хиландара, архимандрит Методије, такође је поздравио све присутне и у име манастирског братства хиландарске лавре честитао велики јубилеј – пола века од оснивања манастира посвећеног Светом Сави. Он је своје речи и молитвене жеље усмерио ка будућности ове свештене обитељи, а заједно са њом ка будућности Митрополије Аустралијско-новозеландске, па је сходно томе одржао проповед о значају постојања манастира, монаштва и духовног поретка у манастирима. При крају беседе пожелео је игуману Теодору дуг живот и да још много година служи овом манастиру и цркви Христовој, а затим даровао сребрњак са ликом краља Милутина, највећег ктитора царске лавре после Светог Саве и Светог Симеона, који је манастир Хиландар израдио поводом 700 година од његовог рођења и уручио хиландарску споменицу. Подсетивши све присутне на још један јубилеј, честитао је епископу Силуану шесту годишњицу од његовог избора за епископа Митрополије аустралијско-новозеландске.
Амбасадор Србије, његова екселенција, Раде Стевановић, такође је поздравио све присутне у име амбасаде Републике Србије у Аустралији и у своје лично име, изразивши велико задовољство што присуствује овако великом духовном празнику и великој свечаности, додавши да се радује што је у последњих десет празничних дана имао прилику да подели радост са бројним народом, почевши од свечаности у манастиру Нови Каленић и у српском колеџу Свети Сава у Сиднеју, до обележавања педесетогодишњице оснивања првог српског манастира на јужној хемисфери. У свом другом обраћању, епископ Силуан је истакао да се данас прославља труд и рад свих прегаоца на њиви духовној, на њиви Светог Саве, који су радили и уграђивали себе у ову светињу, а да смо ми, исто тако, позвани да наставимо тим путем и да бринемо о нашим светињама. На крају је уручио поклон игуману манастира Хиландара, архимандриту Методију, на молитвено сећање, у име свештенства, монаштва и благочестивих верника са ових простора, везену икону – барјак Светог Симеона Мироточивог са инсигнијама светог Симеона и монограмом цара Константина. Извор: Политика.рс

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије по традиционалном последовању, свечано је устоличен у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, ставропигијалној лаври патријараха српских, на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2022. године.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у Пећкој Патријаршији уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве.
Како налаже богослужбени поредак, литургијско устоличење обављено је у првом делу Свете Литургије, а традиционално свечано увођење у трон Архиепископа пећких и Патријараха српских обављено је на крају торжественог богослужења. Синодски акт о увођењу Његове Светости г. Порфирија у трон Архиепископа пећких и Патријараха српских прочитао је Преосвећени Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, члан Светог Архијерејског Синода. На светој архијерејској Литургији, Његовој Светости саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећена господа Митрополити будимпештански и мађарски Иларион из Московске Патријаршије, дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије и преспанско-пелагонијски Петар из Македонске Православне Цркве – Охридске архиепископије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, горњокарловачки Герасим, источномаерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, брегалнички Марко и стобијски Давид.
Патријарху Порфирију саслуживали су изабрани епископ новобрдски архимандрит Иларион, изабрани епископ јегарски архимандрит Нектарије, изабрани епископ топлички протосинђел Петар, архимандрит Прокопије Тајар из Антиохијске Патријаршије, архимандрит Сава – игуман манастира Високи Дечани, презвитер Срђан Перић и протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић. 
Светој Литургији молитвено су присуствовали архимандрит Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије и архимандрит Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, сестринство манастира Пећке Патријаршије на челу са игуманијом Харитином. Многобројни верни народ испунио је храм и порту манастира, међу којима је био и Његово Краљевско Височанство принц Филип Карађорђевић. На почетку архипастирске беседе, Патријарх Порфирије је рекао да нас је мноштво разлога сабрало данас у ово вековно седиште српских Архипеископа и Патријараха, стециште теолога, књижевника и уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини без кога не би постојао, не би био могућ нити један други. Мноштво је разлога због којих смо овде дошли, али је један и једини је најважнији, а тај главни разлог да нас је Пресвета Мати Божија овде сабрала, да на празник Њеног Покрова, празник којим не обележавамо само један догађај из Њеног живота као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашега живота, из живота наше свете православне Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим покровом надвила над окупљене вернике, православне хришћане, указујући им се прекрасна, у својој слави и лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни покров чудеснога ткања утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства, старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. 
Молимо се за све људе, за заједницу љубави, за мир и добро које је Христос Господ дарује и жели да га сви имамо. Пресвета Богородица коју славимо носи са собом управо тај исти мир, све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама где год се налазе, са овога светог места позива све да се молимо за све људе, за сву нашу браћу и сестре, за све сународнике и за све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама које су и у добра и у зла времена чувале ову Пећку светињу и Високе Дечане. Програм наше Цркве је мир и само мир. Прво помирење, праштање и мир са онима који су нам најближи, са оним који нам је први сусед, мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. И треба да буде свима јасно, да су наша деца најважнија нама који овде живимо и да шансу да им омогућимо живот у миру имамо пре свих осталих ми, нагласио је Његова Светост.

Данас, са овог светог места поручујемо и Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – Нађимо уз Божију помоћ у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге! Жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере, мир је део Божијег промисла за људски род, за човечанство, за целокупни створени свет. Мир који долази као дар Божији сигуран је и једини непоколебљив. Због мира на земљи и Царства Небеског ради служимо свету Литургију, јер то је заповест Божија, дар Божији, аманет Божији, то је оно што Христос од нас очекује, Господ наш који је кнез мира, Он то очекује од нас, али и Његова Мати, рекао је Патријарх Порфирије. То од нас очекују и наши преци, наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа – да сваки српски патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерараха српских у Пећкој Патријаршији. Пећки трон је најближи престо Богу који је српски народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси чак и онда када су због тешких историјских околности били далеко од овог трона, душе њихове и мисли њихове и читаво њихово биће били су везани за овај трон, за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве – Пећка Патријаршија. Отуда и да када смо далеко одавде, посебно важе стихови – Ако заборавим тебе, Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, Пећка Патријаршијо, истакао је Његова Светост. Првојерарх Српске Православне Цркве нагласио је да одавде целом српском народу долази Божији благослов и благослов Светога Саве и светих архиепископа и патријараха. Тај Божији благослов чува све наше светиње на Косову и Метохији, којих је као звезда на летњем небу. Чува тако Цркву Христову и српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског православног народа, овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима смо видели светлост истиниту, примили Духа небескога, стекли веру истиниту. Православни Срби, ви који живите на Косову и Метохији, ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети, ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изнад сваке идеологије.
* * *
Осам векова манастир Пећка Патријаршија под својим сводовима чува свештени Трон у који се уводе наследници Светог Саве и са кога архиепископи и патријарси српски управљају бродoм Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. После васпостављања јединстава Српске Православне Цркве 1920. године, обновљена је и традиција устоличења у Пећки трон као видљиви доказ духовног угледања на наше богоносне и доблесне архиепископе и патријархе од добијања аутокефалности 1219. године до данашњих дана. 
Устоличење првог Патријарха васпостављене Српске Патријаршије, Његове Светости г. Димитрија (Павловића) у древни трон у Пећкој Патријаршији извршено је 24. августа 1924. године, а касније су устоличени и његови наследници на трону Светог Саве: патријарх Варнава (Росић) 6. јула 1930. године; патријарх Гаврило (Дожић) 2. августа 1938. године; патријарх Герман (Ђорић) 29. маја 1960. године; патријарх Павле (Стојчевић) јула 1994. године; патријарх Иринеј (Гавриловић) 3. октобра 2010. године. ​Извор:ТВ Храм

Његово преосвештенство епископ бањалуцки Јефрем служио је данас Свету архијерејску литургију у Спомен-храму Свете Петке у Козарској Дубици и освештао новоизградену спомен-салу у комплексу храма посвећену борцима 11. дубичке бригаде Војске Републике Српске и припадницима полиције.
Након литургије, епископ бањалучки Јефрем уручио је архијерејске грамате -министру рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душку Милуновићу и начелнику општине Козарска Дубица Раденку Рељићу за несебичну помоћ током обнове Спомен храма Свете Петке и изградњу црквене сале.
У обраћању вјерницима, епископ бањалучки Јефрем рекао је да је црквена сала изграђена трудом СПЦ и града, а да је потребна вјерницима и борцима који су усамљени и жељни разговора о својим духовним и свакодневним потребама.
Милуновић је рекао новинарима да му пуно значи признање које је добио од владике Јефрема.
- Учинили смо доста на овом простору. Изграђен је спомен-комплекс, а нисам видио у Републици Српској да је направљен на овакав начин, поред спомен-цркве која чува успомену на све наше погинуле борце, комшије, кумове, пријатеље, рођаке. Овдје је премјештен и спомен-крст, а у посљедње четири године урадили смо и спомен-салу, подигнуту у част хероја 11. дубичке бригаде и полиције - изјавио је Милуновић. Он је нагласио да ће у спомен-сали, која има око 180 мјеста, моћи да се окупљају припадници 11. дубичке бригаде, полиције, грађани и вјерници за све светковине.
Начелник општине Козарска Дубица Раденко Рељић рекао је новинарима да ће новоизрађена спомен-сала имати вишеструку улогу, како у оквиру цркве, тако и за Борачку организацију и грађанство.
- Општина Козарска Дубица је учествовала у значајној мјери у финансирању изградње овог објекта и ми ћемо и даље финансирати нашу црку - рекао је Рељић. 
Парох дубички Слободан Малиновић рекао је да су у Спомен-храму Свете Петке у Козарској Дубици, који је освештан 2009. године, изграђена два предулаза који су били неопходни, а да је изграђена нова спомен-сала. 
- Данашњим чином освештања објекат је дат на употребу нашем народу. Користиће га и црква, наша борачка организација за своје потребе, као и вјерни народ - рекао је свештеник Малиновић. Вриједност радова на изградњи спомен-сале и обнови Спомен-храма Свете Петке је око 350.000 КМ. Извор: Глас Српске

​Спаситељ је апостола Јована посебно волио због његове жртвене љубави и дјевичанске чистоте. После свог призвања, апостол се није растајао од Господа и био је један од тројице ученика које је Он посебно приближио Себи.
Свети Јован Богослов је присуствовао васкрсењу од Господа кћери Јаирове и био је свједок Преображења Господњег на Тавору. За вријеме Тајне вечере лежао је поред Господа и на знак апостола Петра, пригнувши се уз Спаситељеве груди, питао за име издајника. Апостол Јован је ишао за Господом када је Он, везан, вођен из Гетсиманског врта на суђење безаконим првосвештеницима Ани и Кајафи, био је у архијерејском подворју за вријеме испитивања свог Божанског Учитеља и непрестано Га пратио Крстним путем, тугујући свим срцем. Под Крстом заплакао је са Богородицом и чуо ријечи Распетог Господа упућене Њој са висине Крста: „Жено, ето ти сина“ и њему: „Ево ти Мајке“ (Јн 19, 26-27). Од тог времена апостол Јован се, као љубљени син, старао о Пресветој Дјеви Марији и служио јој до Њеног Успенија, не напуштајући Јерусалим. Након Успења Богородице, апостол Јован је, отишао у Ефес и друге малоазијске градове да проповиједа Јеванђеље, водећи са собом свог ученика Прохора. Кренули су на брод који је потонуо током силовите олује. Сви путници су бачени на копно, само је апостол Јован остао у морским дубинама. Прохор је горко ридао, изгубивши свог духовног оца и учитеља, и отишао сам у Ефес. Четрнаестог дана пута стајао је на обали мора и видио да је талас избацио човјека на обалу. Прилазећи му, он препозна апостола Јована, којег је Господ одржавао у животу четрнаест дана у дубинама морским. Учитељ и ученик су отишли ​​у Ефес, гдје је апостол Јован непрестано проповиједао незнабошцима о Христу. Његову проповијед су пратила бројна и велика чуда, тако да се број вјерника сваким даном повећавао. У то вријеме је почео прогон хришћана од стране цара Нерона. Апостол Јован је одведен у Рим на суђење. Због исповиједања вјере у Господа Исуса Христа, апостол Јован је осуђен на смрт, али је Господ сачувао свог изабраника. Апостол испи чашу са смртоносним отровом која му је понуђена и остаде жив. Апостол Јован је послат у заточеништво на острво Патмос, гдје је живио много година. На путу до мјеста изгнанства апостол Јован је учинио многа чуда. На острву Патмос, проповијед, праћена чудима, привукла је к себи све становнике острва, које је апостол Јован просвијетлио свјетлошћу Јеванђеља. Истјерао је бројне демоне из идолских храмова и исцијелио многе болеснике. Магови су са разним демонским опсесијама пружали велики отпор проповиједи светог апостола. 
Након дугог изгнанства, апостол Јован је добио слободу и вратио се у Ефес, гдје је наставио свој рад, упућујући хришћане да се чувају лажних учитеља и њихових лажних учења. Око 95. године апостол Јован је написао Јеванђеље у Ефесу.  Позивао је све хришћане да љубе Господа и једни друге и тиме испуњавају заповијести Христове. Црква, Светог Јована, назива Апостолом љубави, јер је непрестано учио да се без љубави човјек не може приближити Богу. Три посланице које је написао апостол Јован баве се значењем љубави према Богу и ближњем. Већ у дубокој старости, сазнавши за младића који је скренуо са правог пута и постао вођа разбојничке групе, апостол Јован је отишао да га тражи у пустињи. Видјевши светог старца, кривац поче да се крије, али апостол је потрчао за њим и молио га да престане, обећавајући да ће узети на себе гријех младићев, само да се покаје и не погуби душу своју. Дирнут топлином љубави светог старца, младић се заиста покајао и исправио свој живот.

Свети Богослов поживе више од сто година, потрудивши се много у Благовести Христовој, он узе седам својих ученика, изиђе изван града Ефеса и нареди ученицима да му ископају гроб у виду крста. Онда сиђе жив у тај гроб и би погребан. Када то чуше браћа хришћани у Ефесу, они дођоше и отворише гроб светог Богослова, али тело његово не нађоше у гробу. Оплакавши много његово пресељење, они се вратише у град. После тога они често долажаху на гроб светог Богослова и тамо узношаху своје усрдне молитве Богу, призивајући помоћ и посредовање пред Богом светог Јована. Затим стаде сваке године у овај дан, 21. маја, излазити из гроба светог Богослова танан чудотворни прах; хришћани га скупљаху, и њиме исцељиваху сваку болест и сваку немоћ по људима. Због тога би установљено, да се овог дана, као и у септембру, прославља и слави овај велики угодник Божји

​У недељу, 9. октобра 2022. године,  у Саборном храму Светог Саве у Паризу, у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Његово Преосвештенство изабрани Епископ западноевропски г. Јустин служи свету архијерејску Литургију уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве. На крају светог евхаристијског сабрања, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије увешће Епископа Јустина у трон епископа западноевропских. 

Данас, наша Црква слави Св.Сергија Радоњешког. Тим поводом доносимо вам кратко житије са илустрацијама.

Свети Синод Румунске Православне Цркве, на челу са Његовим Блаженством Патријархом Данилом, усвојио је низ препорука у вези са провођењем Свете Тајне Исповијести, установио нову црквену награду и расправљао о разним богословским, литургијским и административним темама. Радна сједница Синода одржана је 29. септембра 2022. године у сали "Патријарх Теоктист" у Патријаршијском двору у Букурешту, преноси басилица.ро.
На приједлог пастирске, монашке и јавне комисије за исповиједање и духовно руковођење, Свети Синод је усвојио сљедеће препоруке: 

1. 1. Света исповијест се врши у храму, пред иконом Христа Спаситеља, тако да исповједник најјасније осјећа присуство Божије поред себе и свештеника током исповијести;
2. 2. Свештенослужитељ који исповиједа мора прије свега саслушати, а затим деликатно питати, како би помогао покајнику да буде што искренији у својој исповијести;
3. Св. Тајна Исповијести не може бити условљена никаквим материјалним или другим интересом;
4. Сваки духовник мора имати и духовног оца којем се може непрестано исповиједати;
5. Духовник мора бити клирик зрелог духовног живота, ослобођен окова тјелесних страсти и васпитан у врлини светости;
6. Неопходно је стриктно поштовати одговарајућа правила исповијести, односно вршити је у мјесту вршења богослужења или, у изузетним случајевима, на отвореном и видљивом простору уз храм;
7. Мора се избјегавати сваки гест или ријеч која би се могла протумачити као неприкладна фамилијарност са покајником (неприкладне шале или непристојни гестови). Свети Синод тражи од епархија да повремено организују консултације са свештенством у свакој епархији о правилном вршењу Светих Тајни, као и катихезе са вјерним народом о њиховом поретку и духовном значају.

Свети Синод је установио и црквени орден за архијереје, клирике и мирјане. Нову награду, свим учесницима засједања,  представио је Његово Блаженство Патријарх Данило.

44 златника из VII вијека, тешка око 170 грама, пронађени су сакривени у зиду куће у резервату Хермонског потока код древног града Банијас на сјеверу Израела.
Сви пронађени новчићи су златни солидус (lat. solidus=чврст) новчићи, који су били уобичајена валута током византијске ере (око 330. н.е. до 1453.године). Стручњаци Израелске управе за антиквитете (IAA) сматрају да су златници сакривени у вријеме муслиманског освајања византијске Палестине, које се догодило 635. године нове ере, наводи се у саопштењу. „Мислимо да је власник сакрио своје богатство због пријетње рата, надајући се да ће се једног дана вратити по њега. Сада знамо да није био те среће”, каже Јоав Лерер, директор локалитета. Већина новчића је из времена византијског цара Ираклија“, рекла је у саопштењу Габријела Бијовски, стручњак за нумизматику из IAA. „А оно што је посебно интересантно јесте да је у његовим раним годинама као цара на новчићу био приказан само његов портрет, а након кратког времена појављују се и слике његових синова. Може се заправо пратити одрастање његових синова — од дјетињства до њихова слика изгледа исте величине као и њихов отац, који је приказан са дугом брадом." Она, такође, додаје да су неки од новчића били са ликом императора Флавија Фоке (603-610), али је на већини био утиснут лик његовог насљедника Ираклија (610-641 н.е.). Осим златника, археолози су у стамбеном делу древног града Банијаса открили остатке грађевина, канала за воду и цеви, бронзане новчиће и много других ствари. Археолози кажу да ће проналазак дати нови увид у привреду тог подручја током посљедњих четрдесет година владавине Византије на тим просторима.
Банијас има посебно важно мјесто у хришћанској традицији, јер је у њему Петар, на питање: "А ви шта велите ко сам ја? одговорио: "Ти си Христос, Син Бога живога". Исус му је на то одговорио: "Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима". Христос је након тога апостолу Петру упутио и ове ријечи: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”.​ Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Бањалучка премијера документарног филма "Гдје си, Адаме“, аутора ђакона Александра Плиске и Александра Запорошенка, биће одржана у петак 7. октобра 2022. године, са почетком у 19 часова у бањалучком биоскопу Cineplexx Palas.
"Документарни филм “ГДЈЕ СИ, АДАМЕ?” аутора Александра Плиске и Александра Запорошенка, који урања у дубине Свете Горе, ризнице Православља оком камере допире до унутрашњости манастирских зидина, преносећи невјероватну атмосферу монашког живота као узора који би требало да служи свима нама" стоји у најави филма на фејсбук страници бископа Палас. Филм уводи гледаоца унутар високих зидина древног светогорског манастира Дохијар, у којем је повучени подвижнички живот исклесао непоновљиве карактере, а монашку заједницу претворио у ризницу „свакодневних светитеља“. Публика већ са првим кадровима урања у атмосферу просто незамисливу за двадесет и први вијек, која у исто вријеме толико плени пажњу и очарава, да све овоземљаске бриге ишчезавају у мирису тамјана и звезданом светогорском небу. Централна фигура у филму је старјешина манастира, игуман Григорије. Његово вишедеценијско искуство у духовном руковођењу братијом изњедрило је дубинско разумијевање рањене људске душе и њеног стремљења да се врати у стање својствено Адамовој људској природи прије пада, да се врати у Очев загрљај. 
„Свако од нас се, попут Адама, крије од Бога, прибегавајући забави, свакодневним животним обавезама, послу…  Ипак, увек ће се наћи један од хиљаду људи, који ће у себи чути божански призив; који ће престати да се крије, оставити световне бриге – и изаћи у сусрет Богу“- објаснио је редитељ Александар Запорошченко.
​На недавно завршеном Фестивалу хришћанске културе у Зајечару филм је добио награде у двије категорије - за најбољи филм фестивала и за најбољу камеру. Приказан је и на Интернационалном фестивалу православног филма у Кијеву, гдје је добио Гран-при, затим у Торонту, Кракову и другим фестивалима. Припремио сајт вјеронаука.нет