​Трећа недјеља по Васкрсу посвећена је женама - првим свједоцима Христовог Васкрсења и зато се назива „Недјеља мироносица“. Међутим, ова недјеља није посвећена само тим женама, већ и двојици тајних ученика Исуса Христа, који су под окриљем ноћи долазили да Га слушају. То су Јосиф Ариматејски и Никодим, који су учествовали у погребу Господњем. Обојица су били чланови Синедриона, али, наравно, нису учествовали у суђењу Христовом. И прије Његове осуде, Никодим је покушао да одбрани свог Учитеља, говорећи: „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?“ (Јн  7, 50). Али га нису послушали.
Након Христовог распећа на Голготи, Никодим и Јосиф се више нису скривали: Јосиф се усудио да дође Пилату и затражи да му да тијело покојног Учитеља. Добивши ову дозволу, заједно са Никодимом, скинули су тијело Спаситељецо са крста и пренијели га у Гетсимански врт, у гроб који је Јосиф раније припремио за себе. Тако се испунило оно што је предсказао пророк Исаија, који је живио у 8. вијеку прије нове Христа: „Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима његовијем“ (Ис 53, 9). Морамо знати да гроб у древној јеврејској традицији није имао никакве везе са четири даске и поклопцем (тј. сандук-као што се то ради код нас): сахрањивани су у природним или вјештачки исклесаним пећинама, а улаз, обично веома мали, био је затворен великим каменом. "А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота” (Јн 19, 31), -на јеврејском – „шабат”(посљедњи дан у седмици), Јосиф и Никодим су успјели да измоле од Пилата дозволу да скину и положе Његово израњавано тијело у гроб. По свједочењу јеванђелисте Јована, Никодим је донио скупоцјена мирисна уља којима су натопили платном, обавили их око Христа и положили га у гроб до првог дана у седмици (недјеља)...: "А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса" (Јн 19, 39-40). У тишини, прошла је страшна, безнадежна, разорна субота ... И рано у зору, неколико жена је отишло да испуне своју посљедњу дужност према Учитељу - према предању, да помажу тијело мирисним уљима (можда нису знали да је Никодим ово већ учинио). Јеванђелисти који описују ову епизоду не дају нам тачан списак оних који су донијели миро за Господа. Сва четворица једногласно међу њима помињу Марију Магдалину. Јеванђелист Марко међу жене мироносице наводи Саломију (мајка апостола Јакова и Јована, синова Зеведејевих) и Марију Јаковљеву (мајка Јакова, једног од седамдесет апостола). Јеванђелист Лука овом списку додаје Јовану (жена Хузе, једног од службеника на двору галилејског  Ирода Антипе) и пише:и други са њима . Предање Цркве каже да су међу „осталима“ биле и сестре Марта и Марија (њиховог брата Лазара Христос је васкрсао из мртвих уочи самих Својих страдања), Марија Клеопова и Сузана (Лк 8, 1-3)  .
Јеванђеље прећуткује како су апостоли Христови провели ту суботу након Распећа, нити говори гдје су били рано ујутру у недјељу и зашто им се жене мироносице нису обратиле за помоћ. Јеванђелист Марко нам о њима наводи ријечи, „И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху“ (Мк 16,10). Заиста, тешко је замислити размјере ове муке и збуњености... Али усред неподношљивог бола и слома свих нада, неколико жена, не спотичући се о аргументима ума, отишло је од срца до ковчега. зором.
Али шта је сљедеће? Ко ће нам одвалити камен са врата гроба?.. Појединости догађаја се донекле разликују међу јеванђелистима, али се поуздано зна шта је дочекало жене мироносице у Гетсиманском врту: одваљени велики и тешки камен лежао је са стране, гробница је била празна, а на мјесту погреба налазио се само покров и марама којима је била покривена глава, посебно пресавијени.
Прва нагађања жена: "Тијело је украдено, однесено!" Али жене мироносице се избављају од ових сумњи појавом анђела. Јеванђелист каже да је његов изглед био као муња. И ријечи које је рекао погодиле су ништа мање него његов изглед: „Што тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде; сјетите се како вам каза док бјеше још у Галилеји“ (Лк 24, 5). И сада, са мјешавином радости и страха, мироносице трче са овом поруком апостолима...

​У суботу 29. априла 2023. године велика благодат и благослов Божији походили су Мркоњић Град који се заједно са својим Епископом, свештенством и вјерним народом удостојио да по други пут дочека Његову Светост Патријарха Српског г. Порфирија. Патријарх Порфирије свечано је дочекан испред храма Рођења Пресвете Богородице од стране домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, свештенства Епархије и благочестивог народа. Пошто је Његова Светост благословио присутни народ протопрезвитер-ставрофор Саво Јанковић, старјешина храма Рођења Пресвете Богородице обратио се Патријарху г. Порфирију ријечима добродошлице. На позив Епископа Сергија братољубиво се одазвао и Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја. Његова Светост Патријарх г. Порфирије благоизволио је да посјети Мркоњић Град и храм Рођења Пресвете Богородице (Стари Храм) како би у Недјељу Мироносица 30. априла 2023. године освештао поменути Храм који је у својој прошлости претрпио велика страдања и рушења. 
Свечана доксологија Његовој Светости служена је у Храму Рођења Пресвете Богородице коју је благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија предводио Архимандрит Варнава (Дамјановић) уз саслужење: архимандрита Пајсија (Јунг), протопрезвитера-ставрофора Миладина Тешановића, Драгана Шкалоње и протођакона Немање Рељића. По окончању доксологије и многољетија Његовој Светости Епископ Домаћин, бихаћко-петровачки г. Сергије обратио се Патријарху Српском г. Порфирију поздравном бесједом послије чега се и Његова Светост обратио поучавајући и благосиљајући.
У наставку је служено васкрсно вечерње богослужење, а потом свечана трпеза љубави која је припремљена у част посјете Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Градоначелник Драшко Станивуковић са сарадницима обишао је храм Светог пророка Илије у насељу Рамићи, чија је обнова у току.
-Трудимо се и молимо да нам Бог да мудрости да препознајемо потребе у мору потреба града, наше вјерске заједнице и човјек треба да смогне снаге да одреди приоритете. Овдје постоји потреба и за гробљем и морамо и о томе да размишљамо. Развој сваког дијела нашег града, али и посвећен и континуиран приступ Града, наше Српске православне цркве је нешто што је приоритет – казао је градоначелник Станивуковић. Како је истакао, Град је пружио одређену подршку, али с обзиром на то да је ријеч о великим радовима жели посебно да се посвети и да за ове изазовне радове пружи максималну подршку.
-Имао сам прилику да будем и кум поводом славе Храма и то је важна улога, тако да ћу и лично да пружим подршку за обнову овог храма – казао је он. Град мисли генерално о парохији, тако да, како је истакао – тренутно се раде и неки од највећих радова. 
-Вјерујем да ћемо бити у могућности да до краја године поставимо камен темељац за парохијски дом у самом центру града, то је питање на које црква чека три деценије. С друге стране, наша жеља је да када ужете у било који дио Бање Луке да вас дочекају наше светиње. У сваком смислу, са нашим свештенством разговарамо, сагледавамо приоритете и пружамо подршку. Свакако, отворени смо и за друге вјерске заједнице – закључио је Станивуковић. Свештеник парохије у Рамићима, Жељко Тошић казао је да је дошло вријеме да се обнови овај храм и да су започели обимни радови.
-Задовољни смо да што је наш градоначелник овдје, који нам је велика подршка од самог почетка, на чему смо му захвални. Планирали смо ове године да завршимо грубе грађевинске радове, а догодине да завршимо храм и да то буде свечаност поводом храмовне славе – казао је свештеник Тошић. Извор: бањалука.рс.ба

Румунска православна црква овог подвижника предлаже за канонизацију.
Старац Петроније (Танасе), бивши игуман румунског скита Продрома на Светој Гори, уснуо је  у Господу је 22. фебруара 2011. године у 94. години живота. Скит Светог Јована Претече, познат и као Продром, припада манастиру Велика Лаври и један је од светогорских скитоваа настањен румунским монасима. Настао је од мање келије 1820. године од стране групе румунски монаха. Како за разлику од Срба, Грка, Руса и Бугара Румуни немају свој манастир на Светој гори, овај скит им служи за окупљање. 
Викар румунског Патријарха, Епископ плоештански Варлам, 27. априла 2023. године, у румунском општежитељном скиту Продром на Атосу, предводио је чин обретења моштију протосинђела Петронија (Тaнасе), познатог атонског старца, духовног учитеља  дубоког молитвеника и човјека великог смирења. 
Отац Петроније (Танасе) (1914-2011) је био родом из општине Фаркаша, округ Њамц, а духовно образовање је стекао у заједници манастира Њамц. Студирао је теологију, математику и философију. У Богословији при манастиру предавао је омилитику, катихизис и педагогију. Много је пропатио због атеистичког комунистичког режима и био је приморан да се повуче из Њамца у манастир Сихастрију. Двапут му је нуђено да постане патријарх Румунске православне цркве, али је оба пута одбио ту част. У 64. години отишао је на Свету Гору, гдје је од 1984. до 2011. године био игуман манастира Продром. Преминуо је 22. фебруара 2011. године у 94. години, сахрањен је на скитском гробљу.

По Галилеји се проширио глас о изузетном проповједнику и исцјелитељу – Исусу из Назарета. Људи напуштају своје послове и породице и полазе за Њим. Чињеница је да су, од Исуса на првом мјесту, очекивали чуда и исцјељења, јер је здравље било највећа брига људи. И одједном је почео да их учи. Давао је људима заповијести. Но, Јевреји су већ имали заповијести! Сурова и строга, која је прије много вијекова Господ издиктирао пророку Мојсију на гори Синај. Шта је ново Христос могао рећи људима? ...
Шта су блаженства?
Једног ведрог прољећног дана, Исус се, у пратњи великог мноштва народа, нашао на Галилејском језеру, у подножју великог брда прекривеног зеленилом и цвијећем. Ту је Христос оставио људе и отишао сам горе. Тамо је провео цијелу ноћ, погружен у молитву, а ујутру је призвао к себи ученике и сишао с њима у народ.А сада сви дижу буку, чекају некакво откровење од великог проповједника, многи покушавају да се прогурају до Христа, да Га додирну да би добили избављење од болести – и заиста одједном оздраве... Шапућу: „Гле, гле, сад ће Он учинити неко велико чудо, и све ће потрести!“ „Можда је овај човјек онај вођа, цар, кога смо чекали? Сада ће Он објавити да ће доћи у Јерусалим, збацити власт Римљана, сјести на престо и почети да влада нашом земљом!“ - "Јел тако! И сви ће се његови сусједи уплашити, и сви становници Јуде ће добити од њега богатство и добра!..”
Али ништа од онога што се шапутало у маси се не дешава. Христос се једноставно попео на благо узвишење, сједа на камен да би га сви чули и видјели и почиње да говори. Његова бесједа ће касније бити названа Бесједа на гори. 
Христос јасно говори о томе како човјек може да достигне Царство Небеско, како да добије радостан, срећан – блажен – вјечни живот. Свака Христова реченица почињала је ријечју „Блажени“, па ће се Његове заповијести, кораци на путу у вјечни живот, тада звати заповијестима блаженстава.

Ријеч "блаженство" долази од ријечи "благо". Ако човјек у души пребива са Богом, тада доживљава блаженство, чак и када је гладан, хладан или болестан. Блаженство је највећа срећа, највише добро за људе. Данас се ријеч „блаженство” ријетко користи. Постоји разумљива ријеч „радост” – зашто не назвати Христове ријечи „заповијести радости”?​
Али људи знају да је "радост" нешто пролазно. На примјер, сањате о поклону. И коначно га добијете, и веома сте срећни због тога. Али поклон се може покварити, изгубити, поломити... Коначно, може вам се и одузети. И радост ће нестати са тим. Или на други начин: добили сте поклон који сте дуго чекали, били сте веома срећни због тога, али је вријеме пролазило, а радост као да је испарила. Заситили сте се поклона, и већ желите још један, већи, љепши, скупљи. А онда све више и више...
Дакле, блаженство је и радост, али посебна радост која не пролази. Ако стекнете блаженство, онда је ваша радост толико потпуна да вам више ништа не треба, никакви други дарови, и никаква невоља неће вам одузети ваше блаженство. Блаженство о којем је Христос говорио долази када је Бог уз вас. И – гле чуда! – таква посебна радост се може добити већ сада, у нашем земаљском животу. Штавише, земаљски живот ће се завршити, али ће блаженство остати! Биће га још више у новом, вјечном животу! То је оно о чему је Христос говорио својим ученицима на обали Галилејског језера.
Блажени сиромашни духом јер је њихово царство небеско!
Зашто су „сиромашни“ блажени? Да ли је добро бити просјак, односно сиромашан, несрећан? Није добро. Али Христос говори о „сиромашнима духом“, тј., не гордим, скромним људима. Они се уздају само у Божију помоћ. Они схватају да им је Господ дао све што имају – здравље, памет, таленат. Они схватају да нису савршени, али се у исто вријеме не осјећају сиромашним, јер знају да постоји Бог. И желе да Бог остане са њима, желе да не изгубе љубав коју Он ствара и која је њихово главно богатство. Јер богатство за њих није новац, није благо, већ је јединство са Богом.

"Не живи човјек само о хљебу, него о свакој Ријечи која излази из уста Божијих“, рекао је Христос. А Ријеч Божија је сам Христос. Као што гладан жели хљеба, а жедан воде, тако они који су гладни и жедни правде траже од Бога праву Ријеч, односно траже од Бога да им открије Правду и помогне им да је схвате. Таквима ће се жеља испунити, они ће бити задовољени, односно стећи ће ону највишу правду, коју ништа не може поколебати и која ће им сама пружити трајну радост.
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Бити милостив значи саосјећати, помагати, жртвовати се, сажалити се. Лако је бити милостив према онима око себе. А ко је у нашој близини: родитељи, млађа браћа и сестре, рођаци. другови из разреда, пријатељи... Ми смо, по правилу, спремни да им помогнемо у послу, при учењу, у кући. Можемо да их схватимо ако су некога увриједили, да се бринемо за њих ако су болесни.
А у другим случајевима? Замисли да те неко пита како живиш. Вјероватно ћеш одговорити: „Ја добро живим! Сит сам, обучен, имам кров над главом, сигуран сам. Зато могу наставити да живим мирно, тихо и безбрижно.
Али можеш то чинити другачије! Ако примијетиш да постоји неко ко нема све ово - нема кров, нема укусне хране, нема основне потребе. А овом „некоме“, можда теби потпуно непознатом, све ово заиста треба, па чак и тражи. 
Али можеш бити огорчен: „Па, шта, какве то везе има са мном? Нека пита! Чак га и не познајем, он није мој.” И дешава се да ти је та особа успјела да учини нешто лоше, а ти помислиш: „Зашто му одједном помоћи? Да ли је то заслужио? Чини се да немам разлога да му помогнем или покажем милост."
Али чињеница је да се Христова заповијест милосрђа односи на све. И према комшијама, и далеким, и странцима, и пријатељима, и душманима. Имамо неке бенефиције - кућу, храну, одјећу, здравље... Од овога доживљавамо радост и задовољство. Али све ово можемо изгубити у једном тренутку. И неће бити радости. И ако почнемо да помажемо онима којима је наша помоћ потребна, ако будемо милостиви према онима којима је наша брига потребна, тада ћемо открити другу радост – Божанску. Ако се о човјеку бринемо не процјењујући да ли он то заслужује или не, онда ће нам се отворити посебна радост, повезана не са оним што имамо, већ са оним што дајемо другима, опрости им, не осуђуј их: „ заслужено – незаслужено”... И тада ће „далеки” постати наш комшија, а непријатељ пријатељ и брат.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети
Једна од заповијести коју је Бог дао Мојсију била је "Не убиј!" Јасно нам је да је немогуће убити, али раније је постојао други закон: осветити се преступнику - крв ​​за крв, смрт за смрт - сматрало се нормалним. Бог је то забранио. Христос је, дошавши у народ, учврстио ову заповијест: ни гњев, ни освета, ни убиство не смију да нађу мјесто не само у нашим дјелима, већ чак ни у нашим срцима. Срце мора бити чисто од злих мисли и жеља.
Замисли да сједиш у аутомобилу. Ауто је чист, опран. Излази на цесту. Одједном се на ветробранском стаклу појављује мрља. Затим - још једна ... трећа ... и сада су сва стакла прекривена блатом. Унутрашњост аутомобила је замрачена, а возач не види шта се дешава на путу и ​​куда да иде. Возач је принуђен да заустави аутомобил. Док не очисти стакло, даље не може.
Возач очима види пут, а ми срцем можемо видјети Бога. Али на срцу се могу појавити и „трунке прљавштине“, које ће нас спријечити да видимо Бога. Ове мрље су наши гријеси, лоше мисли и осјећања, оно лоше што „загађује“ наше срце. И ми, као тај возач, морамо да очистимо своја срца да бисмо поново видјели Бога и добили радост – блаженство – од Његовог созерцања, од боравка у Његовој близини. И онда га одржавајмо чистим. Због тога ми хришћани редовно идемо на исповијест – посебну свету тајну у којој говоримо Богу о мрљама на нашим срцима, молимо за опроштај, а Господ нам као одговор помаже да сперемо сваку прљавштину.
Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати
Посвађао си се са пријатељем. Љут си на њега, он је љут на теебе, сваки сматра да је он у праву. Разилазите се у разним правцима, носећи у души неистрошени гњев и огорчење, које усмјеравате на друге, невине људе. И заразите другог човјека гњевом. А тај – сљедећи... Дакле, тај ланац гњева може да оде веома далеко. И свуда се распламса мали рат, непријатељство, као штетни вирус, као епидемија.

Али на исти начин, доброта се може ширити! Ово је важно запамтити. Поготово када сте у свађи, љути и сигурни да је правда на вашој страни. Мислите да имате право да понижавате, тучете, вријеђате другу особу, јер сте у праву. Али ако у овом тренутку застанете, обуздате се и не учините ово, већ, напротив, нађете ријечи помирења, вратите мир прво у свом срцу, а затим и са својим ривалом, онда ће овај свијет око вас почети да се шири. И постаћеш „миротворац“ – односно творац мира.
Они који граде мир у себи, око себе, по читавом свијету, узимају примјер од Христа, постају слични Њему, па се стога могу назвати синовима, односно дјецом Божијом. И наравно, такви људи су блажени – на њима је благодат Божија.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Замисли: у твом одјељењу сви су се напали на неког ученика. Сви га оптужују за нешто страшно - издају, крађу, подлост... А знаш да он није крив. А ти се трудиш да га заштитиш пред свима. Схваташ да ће сви бити против тебе, да ћеш изгубити пријатеље, да ћеш бити одбачен из друштва... Могао си да ћутиш, могао си да останеш по страни, останеш „чист“ и не би себи нашкодио ни на који начин, али залажући се за правду – не само за своју, већ за ону о којој се говори у Јеванђељу – и сам постајеш изопштеник. За одрасле то може да се деси на послу, у колективу, па неко изгуби своју позицију, неко буде избачен... Како на ово реаговати? Очајавати? Нервирати се? Разочаравати се? Можеш, ако не мислиш да је правда важна. Али ако разумијеш да је правда најважнија, онда ти сам Господ потврђује: ко слиједи Његово учење, Његове заповијести, брани највишу правду, Он ће увијек бити с њим, чак и ако се остали одврате. Поред тога, Његово Царство ће постати твоје Царство!
Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке прије вас.

Дешава се и да нас прогоне не само због жеље да поступамо по правди, по савјести, већ управо зато што смо вјерујући. Због наше вјере у Христа. Христос у Бесједи на гори упозорава своје ученике да морају бити спремни на чињеницу да ће због вјере у Њега бити клеветани и прогоњени! Ријеч „Узасрамотити“ значи грдити, обешчастити, ругати, клеветати, неправедно оптуживати... Да ли је заиста могуће не само ово издржати, већ и радовати се томе? Да. Христос каже да ако нас прогоне и грде због вјере у Њега, онда нас чека највећа награда на небу – посебан степен вјечног блаженства! Земаљски пут човјека који вјерује у Христа неће бити лак – Исус је то знао. Заиста, од првих вијекова хришћани су били подвргнути најтежим прогонима. А касније су многи светитељи, мученици, милиони обичних људи морали много да поднесу за своју вјеру. Али у сваком тренутку људи су се сјетили да ако себе називају ученицима Христовим, ако поступају по вјери, када их свако тјера да поступају другачије, ако отворено говоре о својим убјеђењима, онда је Господ са њима. И у исто вријеме Христос директно позива да одговори прогонитељима не гњевом, не очајањем, већ да се радују и веселе, јер ништа се не може поредити са наградом коју ће Он дати људима који Га се нису одрекли, а који су остали вјерни Њему.
***
У Бесједи на гори Христос је људима дао још много закона и заповијести, говорио о томе како да науче како да живе да би нашли срећу са Богом. Људи у гомили су Га слушали свом пажњом и гледали једни друге. „Он добро говори, али да ли је могуће да човјек испуни сва ова правила и законе?“ питали су се.​
Хајде да поставимо и ово питање. Заиста, да ли смо у стању да испуњавамо заповијести блаженства? Да! Иначе нам их Господ не би дао. Христос је рекао: „Будите савршени као што је савршен Отац Ваш Небески!“ А ово је достижно чак и оног најмањег! Само треба да запамтимо да сама људска снага, наравно, није довољна за савршенство. Својим трудом нећемо постићи блаженство. Али, уз Божију помоћ хоћемо. Важно је ово жељети, одлучити се и слиједити Христа, а онда је све могуће – Господ ће нас свакако подржати.
Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/ извор: фома.ру

У недјeљу, 30. априла 2023. године, наша црква молитвено се сјећа светих жена мироносица које су слиједиле Христа и које су прве сазнале за Његово васкрсење као и  Светих и праведних Јосифа и Никодима.
У Светом писму, међу женама мироносицама, помиње се неколико побожних жена: „Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија, Јована и друге с њима“. У Синаксару Недјеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сузана.
Укратко о свакој мироносици:
-Сва четворица јеванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истјерао седам демона.
-Марија Јаковљева, мајка Јакова и Јосије
- Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. 
-Јована, била жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ, такође, исцјелио од тешке болести. 
Марија и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк 16,1; Лк 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем.
Те жене су, заједно са апостолима, неуморно слиједиле Христа током Његове проповиједи Јеванђеља. Оне су, такође, служили првој хришћанској заједници са својим имањима. Када су Господа исмијавали и разапињали на Крсту, на Голготи, жене мироносице су кренуле за њим, за разлику од већине апостола који су се разбјежали. Не скривајући се, стајале су и плакале у под Крстом Спаситељевим. Трећег дана након распећа, у недјељу ујутру, жене мироносице дошле су у Христов гроб да би Његово тијело помазале мирисним уљем - миром (смирном). Помазање тијела покојника тамјаном била је уобичајена традиција на Блиском Истоку.
Када су жене дошле до гроба, откриле су да је камен који је прекривао улаз у пећину склоњен, гробно мјесто је било празно, а анђео је сједио на његовој ивици. Божији гласник је обавијестио жене да је Спаситељ васкрсао, након чега су похитале у град да о томе кажу апостолима.
Једна од светих жена, Марија Магдалина, вратила се у пећину са апостолима Јованом и Петром. Не нашавши ни Христа ни анђела, апостоли су убрзо у чуду отишли, док је Марија остала у гробу. Одједном јој се јавио васкрсли Господ, али га она није препознала. Тек када ју је Спаситељ назвао њеним именом, Марија Магдалина је препознала Спаситеља. Христос је заповиједио да свједочи о свом васкрсењу, што је Марија, према предању, учинила стигавши овом поруком до самог римског цара Тиберија.

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, посетио у четвртак 27. априла 2023. године, запустело село Чемерницу изнад Илијаша и састао се са члановима племена Ђурђића. Благословом Бога Оца и Његовог Јединородног Сина и Пресветога Духа, а молитвама Високопреосвећеног Митрополита и трудом и залагањем племена Ђурђића, а посебно њиховог изданка г. Дражена Ђурђића, у склопу пројекта ревитализације Чемернице ускоро ће ову прекрасну планину красити и једна монашка келија, односно један скит Вазнесења Господњег који ће много значити не само за обнављајућу Чемерницу већ и за читав овај крај Босне. Село Чемерница смештено је на планини Чемерска изнад Илијаша и на надморској висини преко 1200 м. Оно је данас, на жалост, сведок недавно прошлог времена деструкције и свеуништења кроз девизу ''кољи и пали све што је српско'', коју је изговорио извесни А. Дудаковић. По димензији свеспаљивања свега што је српско, оно би могло послужити као материјална парадигма холокауста. Десетине темеља спаљених кућа и још увек шумом незахваћене ливаде и пашњаци, сведоче о неким добрим временима и лепотама које су овде стваране. Пре свега овде  је стваран живот - живело се, радило се и рађало се. Управо онако како је Бог благословио. А поглед са ове планине северо-западно ''пуца'' према Влашићу, а југозападно према планинским лепотицама Игману, Бјелашници и Трескавици. Само име овог села много говори, пре свега о чемерним условима живљења наших славних предака. Па и поред тога они су, као прави горштаци, једну сурову планину претворили у питому и прелепу средину живота и живљења. Захваљујући млађој генерацији племена Ђурђића живот се полако враћа на Чемерницу. Значајно је напоменути и да је долазак Митрополита Хризостома први излазак једног Митрополита дабробосанског на Чемерску планину. Извор: Митрополија дабробосанска

У понедјељак 24. априла Светоблаговјештенски манастир Осовицу посјетио је по први пут,  у пратњи епархијског Архијереја Епископа бањалучког Господина Јефрема игуман Свете царске српске лавре Хиландар на Светој Гори Атос високопреподобни архимандрит Методије са сабратом Свете хиландарске обитељи архиђаконом Нектаријем и часном пратњом. Ово је био посебан благослов за манастир Осовицу, јер је потврда да, наша највећа национална светиња Богородица Тројеручица, није случајно одлучила да једна од њених икона буде у овој Светињи Епархије бањалучке. Ријечима братске љубави у Светоблаговештенском саборном храму гостима је добродошлицу пожелио високопреподобни архимандрит Теофил настојатељ манастира Осовица. По заједничкој молитви и читању акатиста Пресветој Богородици Тројеручици пред њеном чудотворном иконом која се чува, по благослову Сабора стараца хиландарских, у манастирском саборном храму услиједило је послужење за госте и игумане манастира Епархије бањалучке као и трпеза љубави. Овом историјском догађају је присуствовао и начелник Општине Србац господин Млађан Драгосављевић.
Манастир Осовица гради вишевјековне везе са манастиром Хиландаром. Када је некадашњи игуман осовички архимандрит Леонтије прије више вјекова послао једну икону из Осовице у Хиландар, о чему је пронађен запис, са молбом тадашњем  братству да се моле за братство осовичко није ни слутио да ће уздарје из Хиландара доћи након неколико вијекова. И управо је то свједок да Црква Божија живи Духом Светим у континуитету, не марећи за околности и искушења у времену.
Зато по благослову Сабора стараца Свете царске српске лавре Хиландара 2016. године икона Пресвете Богородице Тројеручице стиже трајно у манастир Осовицу учинивши га малим Хиландарем, а на утјеху и помоћ вјерном народу и братству манастира. Извор: Манастир Осовица

​26. априла навршило се 37 година од катастрофе у нуклеарној електрани у Чернобиљу. Чернобиљска нуклеарна електрана, налази се око 130 км сјеверно од Кијева у Украјини и око 20 км јужно од границе с Бјелорусијом и састојала се од четири нуклеарна реактора. У православном храму-споменику посвећеном иконе Богородице „Потрага за изгубљеним“ у Парку пријатељства народа у Минску служени су парастоси. У парку је одржана и комеморација током које су ликвидатори* посљедица несреће у нуклеарној електрани Чернобиљ, ветерани, посланици, званичници положили цвеће и венце на комеморативне знаке „Ахварам из Чарнобиља“ и „Камен мира у Хирошими“.“, преноси Спутњик .
Црква посвећена икони Богородице „Потрага за изгубљеним“, у којој се сваке године одржавају помени, подигнута је 1998. године. Традиционално, 26. априла, на мисама у католичким црквама моле се за жртве трагедије, преноси katholik.life. Парастос жртвама једне од најгорих катастрофа које је изазвао човјек у модерној историји одржане су и у другим бјелоруским црквама. Већ дуги низ година православци, католици, муслимани и Јевреји у Бјелорусији моле се 26. априла за погинуле у несрећи. И у православним храмовима 26. априла служи се посебан молебан „За погинуле и страдале од посљедица нуклеарне катастрофе“, речено је Спутњику у Бјелоруском егзархату.
Након експлозије у нуклеарној електрани 26. априла 1986. године, око 35% падавина радионуклида цезијум-137 пало је на територију Бјелорусије. 23% укупне површине републике или 46,45 хиљада квадратних метара контаминирани су зрачењем. Генерално, више од 70% свих радионуклида који су испали као резултат несреће нашли су се на територији Бјелорусије. Више од 137 хиљада људи пресељено је из својих домова. Истовремено са организованим пресељењем и евакуацијом, око 200.000 људи самостално је напустило територије радиоактивне контаминације.Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Спутњика

* Од процијењених 350.000 радника хитних служби који су били укључени у санацију, око 200.000 су били тзв. „ликвидатори“ из цијелог Совјетског Савеза који су радили на пословима чишћења тијеком 1986. и 1987. г. Примили су високе дозе зрачења, у просјеку око 100 милисиверта (mSv, у овом случају приближно 100 мГy). Просјечна доза зрачења због несреће коју су примили становници ужег подручја око електране (216.000 становника) у раздобљу од 1986. до 2005. износила је 31 mSv (у раздобљу од 20 година), а у ширем „контаминираном“ подручју (6,4 милиона становника) просјечно је износила 9 mSv (као једно ЦТ зрачење), што је незнатно повећање од уобичајеног позадинског зрачења у истом раздобљу (око 50 mSv у 20 година, тј. 2,5 mSv годишње).

Препоручујемо да погледате неколико изабраних изрека Светих отаца.

У Великом изложбеном салону Банског двора,  24. априла 2023. године, отворена је изложба "БОГ И ЧОВЈЕК" протојереја ВОЈИСЛАВА ВОЈЕ БИЛБИЈЕ у организацији Друштва пријатеља манастира Хиландара Бања Лука.

Свечаном отварању присуствовао је Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара.

Oва репрезентативна изложбена поставка обухвата скулптуре, слике, иконе и бројне друге уметнине које су настале током пет деценија дугог стваралачког периода Војислава Билбије.

Изложба ће за посјетиоце бити отворена наредних мјесец дана.
Извор: Хиландар.орг Фото: Борислав Брезо/Бански двор – Културни центар

Дана 23. априла 2023. године, у Томину недељу, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је Божанску Литургију уз учешће млађе и старије деца у молитви, појању и прислуживању у олтару. Том приликом служена је, по шести пут, посебна „дечја“ патријаршијска Литургија.
Његовој Светости саслуживали су: Митрополит воскресенски Дионисије, управник послова Московске Патријаршије, први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; Митрополит тверски и кашински Амвросије, председник Црквено-народног савета при Патријарху московском и све Русије за развој руског црквеног појања; Епископ зарајски Константин; Епископ истарски Серафим, председник Синодалног одељења за питања младих; протојереј Михаил Рјазанцев, настојатељ Саборног храма Христа Спаситеља; архимандрит Алексије, лични секретар Патријархов; московско свештенство. Група деце, коју је чинило 26 ученика недељних школа московских викаријата узраста од 9 до 15 година, прислуживала је у олтару. Апостолско зачало на Литургији прочитао је 14-годишњи Василиј Пуцилов, чтец храма Светог благоверног кнеза Александра Невског, ученик 7. разреда московске школе број 1329. На Литургији се молило око 4.000 ученика из недељних школа и православних гимназија у Москви, као и ученици Таврическе (Тауридске) богословије из Симферопоља. ), по благослову Његове Светости Патријарха Кирила, који је током Светле недеље походио цркве и манастире Москве и Подмосковја. Све химне на богослужењу извела су два комбинована дечја хора са 630 малишана, који су представљали 27 хорова из 22 епархије. На крају богослужења, у име ученика престоничких недељних школа и православних гимназија, патријарха Кирила су поздравили ученици недељне школе храма Покрова Пресвете Богородице на Љуберцејском пољу и уручили Његовој Светости поклоне – чоколадно јаје и медењаке. Организацију учешћа дечјих група у богослужењу спроводи Црквено-народни савет за развој руског црквеног појања.
Извор: Московска Патријаршија/Преузето са званичног сајта СПЦ

Побусани понедјељак је назив за први понедјељак послије Томине недјеље (Недјеље Антипасхе). Назив је добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свјеже зелене траве.  Ово је дан првог општецрквеног помена умрлих послије Васкрса, установљен да би вјерници „послије празника Васкрса могли да подијеле са упокојенима велику радост васкрсења Христовог. Овог дана хришћани се не удубљују у осјећања о смрти најмилијих, већ, напротив, да се радују њиховом рођењу у други живот – живот вјечни. Побједа над смрћу, извојевана смрћу и васкрсењем Христовим, замјењује тугу привременог одвајања од сродника, и зато ми, по ријечима митрополита сурошког Антонија, „с вјером, надом и пасхалним поуздањем стојимо на гробу покојника“. 
Руси овај дан називају "Радоница" или "Радуница" (назив дошао од ријечи радост), украјинци "Про́води" и обиљежавју га у уторак друге недјеље послије Васкрса. Вук Караџић наводи да се овај дан понегдје назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима. Свети Јован Златоусти (349 - 407) у својој омилији помиње да су се у његово вријеме славили радосни помени упокојених у Томину недјељу на гробљима. Свети Амвросије Милански (340 – 397) у једној од својих бесједа каже: „Заиста је достојно и право, браћо, да послије празника Васкрса, који смо прославили, своју радост подијелимо са светим мученицима и по њима. као учесници страдања Господњег, да благовијестимо славу васкрсења Господњег“. Иако се ове ријечи светог Амвросија односе на мученике, оне могу бити показатељ нашег обичаја да се сјећамо упокојених у понедјељак или уторак (нпр. у Русији) Томине недјеље.
На Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе". На овај дан се на гроб износе свјеже обојена црвена јаја сачувана од Васкрса. ​Аутор: вјеронаука.нет

У организацији вјероучитеља средњих школа града Добоја, координатора за православну вјеронауку протојереја-ставрофора Јована Михајловића  и управа школа, 20.априла у СШЦ Добој, организована је прва "туцијада" и избор за најљепше украшено васкршње јаје.
Прије такмичења организован је васкршњи програм обогаћен наступима ученика кроз пјесму,рецитације и читање јеванђеља о догађају Васкрсења Христовог. Захваљујућу братству храма Рођења Пресвете Богородице и пароху тешањском јереју Борису Станићу, побједницима су обезбијеђене награде за прво, друго и треће мјесто. Благодарећи Васкрсломе Господу, надамо се да ће овај догађај постати традиција у нашим школама.
Вјероучитељ Никола Поповић

У недјељу послије Васкрса наша Црква слави успомену на светог апостола Тому, познатог и као Јуда Тома, Јуда Близанац. Такође, зато што је у једном тренутку посумњао у Христово васкрсење прозвали су га „Невјерни Тома“ .Био је једини апостол за кога се верује да је проповиједао изван граница тадашњег Римског царства. Познат је као апостол Персије (Иран) и Индије.
---
Младић по имену Јуда био је рибар из града Панеада, смјештеног на обали Галилејског језера. Једног дана чуо је Христову проповијед која га је подстакла да напусти своју кућу и пође за Њим.

Толико је био усхићен проповиједањем да је неуморно слиједио Христа. Видећи такву ревност, Исус је охрабрио младића да га слиједи. Тако рибар постаје апостол. Младић је добио надимак „Тома“, што значи „Близанац“, јер је, према предању, личио на Исуса. Лик апостола Томе био је нагао, одлучан, храбар.

Јеванђеља не кажу гдје је Тома био током Христових мука. Каже се само да није вјеровао причи апостола о Његовом васкрсењу: „ док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати” .

И Господ, знајући лик Томе, искреног и вјерног ученика, убрзо му долази и каже: „ пружи прст свој амо и виђи руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран" Тома му одговори: „ Господ мој и Бог мој! „ Тома је одбио да стави прсте у Христове ране. У чуду само узвикује: „ Господ мој и Бог мој! „ И ово је једино мјесто у Јеванђељима гдје се Христос директно назива Богом.

Након Вазнесења Христовог, Тома је отишао да проповиједа Христову науку у Индију.

Лично је основао седам храмова на обали. У Индији је мученички страдао од локалног цара. Данас хришћани чине око 2% становништва Индије, око 25 милиона људи, а индијски хришћани себе називају „хришћанима апостола Томе“.
​Извор:фома.ру /превео и припремио сајт вјеронаука.нет

Препоручујемо да прочитате и ову причу на нашем сајту:
ТОМА: ХРИСТОВ УЧЕНИК, КОЈИ  ЈЕ ТРАЖИО ДОКАЗ ДА БИ ПОВЈЕРОВАО!
​

Антипасха или Мали васкрс или Томина недјеља је назив прву недјељу послије Васкрса. Посвећена је Светом Апостолу Томи и његовом невјеровању у Христово Васкрсење. Помињање празновања Антипасхе налазимо већ у хришћанским изворима IV-V вијека. На данашњи дан Црква се сјећа два јављања васкрслог Исуса Христа апостолима. Прво јављање догодило се на дан Васкрсења Спаситељевог, када се он јавио десеторици апостола без светог апостола Томе. Осам дана касније васкрсли Господ се поново јавио својим ученицима, међу којима је овај пут био и Свети Тома.​
Током другог јављања, апостол Тома, који је раније посумњао, могао је лично да се увјери у васкрсење Исуса Христа из мртвих. Овај догађај је описан у 20. глави Јеванђеља по  Јовану. Назив „Антипасха“ не значи никакво противљење празнику Васкрс, већ у преводу грчке ријечи  Άντίπασχα значи „умјесто Вскрса“- „ умјесто Пасхе“), пошто у извјесном смислу, за апостола Тому Васкрс је наступио недјељу дана касније од осталих апостола, а јер је то први недјељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. 
​Од Томине недјеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан послије Томине недјеље, у Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе".

​Тома се давно пробудио, али није отворио очи. Лежао је окренут према зиду, савијених кољена ка грудима. Лежао је дуго, није се мицао, осјећајући како га сунчева зрака пече по леђима, пробијајући се кроз процијеп у завјеси.
Неко је покуцао на врата.
- Томо! Томо, отвори! Донијела сам ти колаче и млијеко.  Ниси изашао већ други дан!
Кћерка комшинице- трговкиња. Не, он неће отворити. Не жели никога да види, не жели да разговара ни са ким, и, наравно, никакви колачи.  Како је све ово далеко и није потребно. Зашто устати? Зашто свјетло? Сунце? Зашто сада уопште живјети?
Учитељ је умро. Христос је умро. Све је готово. Опет је оштра суза потекла низ Томин образ. Обрисао ју је дланом и покрио главу покривачем.
Тома никада, раније, није дозволио  себи да тако дуго ујутро лежи у кревету. Устајао је рано, прошетао би са осталим рибарима до обале, припремио прибор, изашао на језеро, бацио мреже, а затим би се обрадовао кад би успио да свој богати улов профитабилно прода трговцима, који су велику рибу куповали директно са чамца. Тома је био искусан рибар. У Галилеји је сав живот био везан за огромно Генисаретско језеро. Није ни чудо што је међу Христовим ученицима било толико рибара. И Тома је постао један од њих: од првог Христовог позива, оставио је све - свој вољени занат, дом- и пошао за Учитељем, тако да је од рибара постао „рибар људи“. Пошао је, јер је вјеровао.
Тома је био један од Исусових најоданијих и највољенијих ученика. Упијао је сваку ријеч Учитељевих бесједа, чудио се Његовим чудима и исцјељењима, која је Христос чинио пред свима. И највише од свега био је запањен чудом, које му се догодило: није ли чудо што га је Исус, велики проповједник, исцјелитељ, учитељ праведности, изабрао међу дванаест својих најближих ученика, њега једноставног рибара?

​Жеђ је приморала Тому да устане. Отишао је и насуо криглу воде. Похлепно ју је попио. Затим је попио другу. Поново је легао. Није имао снаге. Шта ли сада раде његови пријатељи, браћа с којима је толико путовао у Јудеји, слиједећи Христа? Вјероватно и они сједе негдје у ћошковима, уплашени и скрхани тугом. Без учитеља немамо о чему да разговарамо, и не желим да их сретнем . Све је прошлост, а пред нама су само празнина и збуњеност. Да живе за Њега, да дају своје животе за Њега - сви су то били спремни учинити кад је Исус био близу, а сада.  Шта - сада?
Исус је рекао да је Син Божји. А Тома је вјеровао! То је посебно снажно вјеровао кад је видио како су јерусалимски свештеници дигли оружје против Учитеља. Жељели су да убију Исуса! Због тога су он и ученици чак морали да напусте Јерусалим, пређу Јордан, сакрију се у Галаду ... Можда да је Исус остао тамо, сада би био жив. Али стигле су тужне вијести - Лазар, блиски Христов пријатељ, умро је. Господ се спремао да се врати у Јудеју. Тома се сјећа како су његови другови страствено почели да одвраћају Исуса: „ У смртној си опасности, Учитељу! Не можеш у Јудеју!“ 
Али Христос је био упоран. А онда је Тома, без имало оклијевања, узвикнуо:
- Идемо и умријећемо са Њим! Умријети са Учитељем - каква би то срећа била!
Али не, није се тако догодило. Умјесто тога, све се догодило тачно онако како је Христос предвидио.
Скоро све.
Јуда је издао Учитеља, Христос је ухваћен, највјернији и најватренији - Петар га се одрекао трипут прије него што је пијетао запјевао ујутро, а затим и онда су Христа повели на Голготу. И сви они - највјернији, најоданији, најближи - разбјежали су се, сакрили се, уплашили! А и Тома се уплашио - суђења, мучења, стида ... и сакрио се. Само један, најмлађи, Јован, остао је са Учитељем до краја. Па је онда рекао Томи и осталима о свему што се тамо догађало, како су Учитељеве руке и ноге приковане за срамни крст, како је њихов вољени Учитељ патио под ужареним сунцем, како су му дали сунђер с горким пићем на копљу, а затим су му оштрим копљем пробили ребра - а крв и вода су се излили из ране.
Учитељ је умро. Онај ко је себе назвао Сином Божјим и могао је једном ријечју да заустави олују на Генисаретском језеру, није учинио ништа за своје спасење. Није бацио стражаре на земљу, није приморао јеврејске судије на кољена да моле за милост, није растурио гомилу, која је узвикивала „Распни га!“. Дозволио је да га туку и понижавају, трпио је трнов вијенац на глави и, попут посљедњег роба, срамотно је распет на крсту поред пљачкаша и убица. Његово тијело сада лежи у пећини, умотано. Тијело Исусово, који сада никада неће рећи својим ученицима како да живе даље, шта да кажу људима шта је истина.
Испоставило се да су све његове проповиједи, сва увјеравања за његовог живота била лаж ?! Али гдје је онда Бог? А ко је Бог? И како он, једноставни рибар Тома, може бити уз све ово?
- Томо! Томо, отвори!
- То смо ми! Радост, Томо! Велика радост!
Познати гласови. Ко је тамо? Андреј? Петар? Јован? Браћа, Христови ученици!
- Да, да, отворићу сада.  Шта се догодило, браћо?
- Устао је, Томо!
- Јавио нам се! Исус!
- Како?!
- Магдалина га је видјела!
- Видио га је Петар, Јован.
- И Лука! И Клеопа!

​- Сви смо видјели Исуса!
Ученици су се нагурали на улазу у Томину тијесну кућу, ушли кроз врата, шкиљећи, навикавајући се на полумрак. Тома је збуњено устукнуо, правећи им мјесто.
- Не може бити. Он је мртав . Сви су видјели . Сахрањен је.
- Да, сви су видјели, али Исус је васкрсао! Трећег дана након смрти, како нам је рекао, сјећаш се?!
Све се Томи вртјело пред очима. Затетурао је и сјео на кауч. Да, сјетио се.
- Али како се то десило? Како је изашао из гроба?
- Камен у пећини је одваљен!
- Слушај брате! Окупили смо се у кући. Врата су била закључана, али Учитељ  је прошао кроз зид! И појавио се пред нама!
Ово је нека врста обмане. Тома је длановима трљао сљепоочнице.
- Можда  је то био Његов дух?
- Не, Томо, Исус је био с нама! Јео је пред нама!
- Истина! Јео је рибу и мед!
Томино срце је тако снажно куцало да је, чини се, могло да се чује чак и на улици. Све му се збунило у глави, душа ми је кључала и ликовала, тачније, жељела је да се радује, али Тома се плашио да јој да слободу. „Не, не може бити! Наравно, ово је нека грешка.
И не може се радовати, да не би пао на само дно очаја од разочарања. Не може вјеровати у чудо, да не би касније умро од туге ".
- Вјероватно је то био само човјек, који је личио на Исуса - брбљао је Тома. - Само неко ко је одлучио да се представља као Христос.  Такође, ми кажу да изгледам као Учитељ.
- Не! Какав тврдоглав човјек! Томо, чуј нас - видјели смо Његове ране! На рукама, ногама и на грудима! Исус је васкрсао! Он је Бог! Син Божији у тијелу!
Пријатељи су се смијали, грлили, брисали сузе, тапшали по раменима ... Чинило се да и они сами блистају неком новом свјетлошћу - свјетлошћу нечега за шта је Тома био недоступан.
Неприступачно. И опет је црни облак обавио душу рибара. „Ако је то заиста био Христос, испада да се јавио свима осим мени?!“
Коначно, Тома је снагом издахнуо и подигао се у пуну висину. Јован је дао знак друговима, сви су ћутали. Тома, гледајући у под, рече полако:
- Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати!
Неко је изненађено подигао обрве, неко слегнуо раменима, неко одмахнуо главом . Петар је уздахнуо и окренуо се. Остали су задржавали осмијех. Сви су све разумјели. Напокон су пријатељи отишли, а Тома је остао сам. Чини се да је све било исто - зидови, сумрак, када са водом - али нешто се промијенило. Тома је поново желио да легне, али је размислио и отворио засторе како би сунце ушло у собу. Сад га свјетлост више није иритирала. Тома је лежао на леђима отворених очију, руку иза главе, и безгласно је поновио: „Господе, чак и да је то истина! Да је истина само оно што су рекли! "
И сада се једанаест ученика поново окупило. Овог пута са њима је био и Тома. Врата куће била су закључана - ученици су се плашили прогона. Иако је Исус распет, првосвештеници су и даље сматрали Његове ученике изазивачима невоља, а могли су и да ухапсе. И изненада Христос се појавио пред њима тачно у средини собе.
- Мир теби! - Рекао је једноставно, као да су се растали прије сат времена.
Тома је био утрнуо и није се могао помјерити. Видио је Христа и није могао да вјерује својим очима. Ријечи је чуо из уста и није могао да вјерује својим ушима. "Исус је васкрсао!" - то је чуо од својих другова све посљедње дане, али каква свједочења  других људи, када сада сам Христос стоји пред Томом?! Живи човјек . Не - Син Божији!
Спаситељ погледа Тому право у очи:
- Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран, него вјеран.
Тома је скочио, притрчао Исусу, испружио руку и није се усудио да додирне Његово Тијело. Да, ево рана. Тома их види врло близу и не може бити сумње: Исус, Који је разапет на крсту, умро је и васкрсао!
И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.
Тома је пред Христом пао на кољена.
Исус га је гледао с љубављу и топлином.
Исус му рече: пошто ме видје вјеровао си; благо онима, који не видјеше и вјероваше.
„Да, Господе! Поновио је Тома у себи. - Да, рећи ћу онима, који нису видјели, о Теби! И повјероваће! Они ће сигурно повјеровати! "
Господ се на видљив и опипљив начин открио својим најближим ученицима - апостолима. Видјели су га како је ухапшен, неко је био свједок његове смрти ... Ученици су сигурно знали да је њихов Учитељ умро и сахрањен. И тако, након Васкрсења, Исус је дозволио да га апостоли додирну, једући храну пред њима. То је било неопходно како би сада били једнако чврсто увјерени да је Он заиста васкрсао у свом тијелу. А онда су о томе могли да свједоче цијелом свијету.
А Тома, који више није сумњао, постао је прави апостол, односно проповиједник хришћанства. Након Вазнесења Христовог и Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле и они су ишли по цијелој земљи да проповиједају хришћанску вјеру. Тома је, такође, пренио поруку васкрслог Христа племенима и народима. Индија му је жријебом одређена за мисионарење.
Апостол Тома се сматра оснивачем хришћанства у овој земљи. Успио је да, хиљаде незнабожаца, преведе у хришћанску вјеру. Учинио је многа чуда, која су остала у традицији и прихватио мученичку смрт за Спаситеља, како је сањао.
У православљу се Томиним именом назива недјеља, која слиједи послије Васкрса: ово је Томина недјеља, или Антипасха. Грчки префикс „анти“ не значи „против Вакрса“, већ „насупрот Васкрсу“.
У Антипасху се сјећамо баш оног дана када се Тома увјерио да је Христос заиста васкрсао и узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“
Аутор: Наталија Харпалева/ Цртежи: Галина Воронецкаја /Извор: фома.ру/ Превод:вјеронаука.нет
Препоручујемо да прочитате и ову причу о Ап.Томи :ЖИВОТ АПОСТОЛА ТОМЕ - ПРИЧА У ИЛУСТРАЦИЈАМА

​Тома Невјерни, најчешћи је назив за апостола Тому, једног од дванаест најближих Христових ученика. О њему се у јеванђељима мало говори, само неколико ријечи, али из његовог живота и апокрифа се зна да је проповиједајући Васкрсење Христово отишао најдаље – у саму Индију, а успут је привео Христу неколико народа. Како је то могуће за човјека са слабом вјером? И да ли је он заиста био такав? Зашто су мошти ап. Томе, који је умро у Индији, у Италији? 
Почнимо са оним што заиста знамо о овом апостолу. У Светом писму апостола Тому помињу сви јеванђелисти, али му Јован обраћа пажњу више од других, не само што га наводи међу ученицима, већ открива и неке црте његовог карактера, личне особине. Иначе, име "Тома" има семитски коријен, што се може превести као "дијелити на пола, дупло." Можда је зато Тома имао надимак Близанац. Али неки гностици, међу којима је овај апостол био посебно поштован, сматрали су га буквално близанцем Господа Исуса Христа: наводно је споља био веома сличан Спаситељу. Иако, можда, није толико важно како је Тома изгледао споља. Много је важније да се његова вјера током цијелог живота удвостручила, утростручила... – стално умножавала. И подијелио ју је са много различитих људи.
Психологија сумње
Јеванђелист Јован истиче апостола Тому у двије епизоде. Прво, када Спаситељ сазна за смрт свог пријатеља Лазара и оде к њему да га васкрсне. У исто вријеме, Христос је у опасности, јер првосвештеници дуго траже прилику да Га ухапсе. А у вријеме када други апостоли наговарају Учитеља да никуда не иде, Тома, напротив, позива: „ хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн 11, 16). У овим ријечима манифестује се његов максимализам у добром смислу ријечи, унутрашњи интегритет, спремност да погинете за оно што волите и цијените. Али још јасније Тома се открива у чувеној епизоди гдје он, чувши за Васкрсење Христово од других ученика, каже: „док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати" (Јн 20, 25).  Из неког разлога Тома није био међу њима када им се свима заједно јавио Васкрсли Христос. А када су му апостоли причали о великој радости – управо о тој побједи над смрћу, коју је чекао сав народ Израиљски и која се догодила у Васкрсењу Спаситеља из мртвих – Тома није повјеровао овој вијести. На основу ове епизоде ​​формирана је дефиниција „Невјерног Томе“. Међутим, да ли је он био такав? А ако не, шта би заправо могло изазвати такву реакцију код Томе?
Психолошки, његово понашање сасвим је разумљиво. Погледајмо ближе детаље које јеванђелист Јован наводи о апостолу Томи. Ово је ученик који је био спреман да умре за Христа - његово срце је било тако жарко. То се дешава када човјек у темељ свог живота стави неки циљ и спреман је да иде до самог краја, па и до смрти, да би га постигао. Али у тренутку када изгуби овај циљ, цио свијет му се сруши. Тома је, очигледно, био потпуно сломљен смрћу свог Господа. Све његове наде су се распршиле преко ноћи. Човјек који је живио са идејом служења Христу и ишчекивањем Његовог царства изгубио је све – и сврху живота и смисао. Сасвим је разумљиво зашто он није био међу осталим ученицима када им се јавио Онај кога су вољели. Тома у том стању једноставно није могао бити међу људима. Када су му рекли да је Христос васкрсао... Човјек, који је управо изгубио последњу наду, веома се плаши новог разочарења. Он ће бити опрезан према свим увјеравањима да његове тежње нису биле узалудне. Ово није карактеристика слабе вјере. Умјесто тога, то је знак Томине интензивне љубави према Спаситељу. Није да није вјеровао. Можда се плашио да се све што му је речено није догодило; али је свим срцем желио да тако буде. И Господ увијек одговара на такве „молбе“ људског срца. А када се јавио Томи, он је одмах оставио своје сумње и исповиједио Христа: "Господ мој и Бог мој!" Заиста, у ствари, Тома се заиста радовао овом тренутку. 
Како доћи до Индије?
Шта се зна о његовом каснијем животу? У Јеванђељу и Дјелима апостолским ништа се више не говори о Томи. Али неке важне информације могу се извући из његовог живота. На примјер, чињеница да је Тома, проповиједајући Христа, отишао даље од осталих ученика и стигао до саме Индије. То је био дио који је добио као резултат подјеле између апостола територије проповиједања. Наиме, након Вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповиједања ријечи Божије. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вјери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.

​Мора се рећи да је појам „Индије“ у то вријеме био широк и није увијек значио одређену територију. Индија се понекад називала Авганистан и Месопотамија – све што је било изван Римског царства. Дакле, апостол Тома би теоретски могао да проповиједа не у Јужној Азији, већ много ближе. Међутим, постоји неколико чињеница на основу којих се још увијек може говорити о његовом проповиједању управо Индусима. Од времена Александра Великог већ је постојала саобраћајна веза између Римског царства, Медитерана и Индије. Дакле, Тома је могао да стигне тамо, нема ништа изненађујуће у овоме. Даље, у житију апостола Томе помиње се цар Гундофор:  Тома је био унајмљен у његову службу као столар да изгради палату за цара. Овај цар је права историјска личност.

Године 1834. у Кабулској долини Авганистана пронађени су новчићи са његовим именом и по њима се може утврдити да је Гундофор владао у 1. вијеку послије Христовог рођења, отприлике 45-46. Ово су само године када би Тома могао да буде у Индији.
Уопште, подаци о Апостолу Томи, који се тичу његовог живота након Васкрсења Христовог и Силаска Светог Духа на апостоле, односно свега што се не помиње у Светом Писму, црпе се углавном из књиге „Дјела Св. апостола Тома“ («Acta Thomae»). Документ датира с краја 2. – почетка 3. вијека и постоји у двије верзије – индијској и сиријској. Али до нас је дошао не у оригиналу, већ у искривљеној верзији – садржи много гностичких уметака. Овај текст је критиковао свети Иринеј Лионски, истакнути теолог 2. вијека, који је веома живо реаговао управо на гностичке крајности. Међутим, постоје докази да је, уз гностички, постојао још један, наизглед аутентичан текст о дјелима апостола Томе. Ово свједочанство су биљешке монахиње Егерије, која је током година 381-384 ходочастила у Свету земљу, у Сирију, Либан и Египат. Она преноси да се помолила код моштију овог апостола, а такође да је током богослужења прочитан одломак из књиге „Дјела апостола Томе“. Штавише, овде је ријеч, највјероватније, о првобитној верзији Дјела, без гностичких изобличења, односно о оној која није сачувана до данас.
Шта се десило у Индији са овим апостолом? Шта се може извући из главних извора ако се изоставе касније гностичке измјене? Заједно са извјесним трговцем по имену Аван, Тома је стигао у Индију, где је до 1. вијека већ био формиран кастински друштвени систем. То је значило да се без дозволе дотичног цара или раџе не може обављати никаква активност на његовој територији, укључујући проповиједање нове вјере. У том смислу, ситуација у Индији је личила на ону која се развила у Европи у 6.-8. вијеку на територијама насељавања варварских племена, гдје је проповиједање хришћанства било могућа само уз дозволу вође. А ако је вођа прихватио нову вјеру, онда се послије њега сво племство, и војници, и сав народ обратио Христу. Истина, суштинска разлика је била у томе што у Индији 1. вијека хришћани нису били прогањани на исти начин као у Европи током антике и ране епохе варварских краљевстава.
Било је краљева који су били прилично толерантни према разним вјеровањима донеесним из далеких земаља у њихове земље. А доносили су их најчешће трговци. Дакле, Аван се у овој причи појављује с разлогом. У ствари, пут којим је Апостол Тома стигао до Индије је Велики пут свиле између Европе и Кине. Користили су га не само трговци, већ и мисионари. Истина, по врсти дјелатности трговци су се понекад нашли у рангу са мисионарима, јер ако су трговци били хришћани, онда су на овом транзиту не само пословали, него су, колико су могли, ширили своју вјеру. међу паганима. И очигледно је Аван схватио шта Тома заправо ради. Апостол је неуморно проповиједао Христа. На путу за Индију успио је да оснује хришћанске заједнице у Палестини, Месопотамији, Партији и Етиопији, као и међу Бактима.
По доласку у Индију, апостол је започео изградњу дворца. Истина, урадио је то на веома чудан начин, његов чин би се могао назвати авантуром. Одређено му је много новца, али је све подијелио сиротињи не потрошивши ни један новчић на палату. Зграда на крају никада није изграђена. Када је Гундофор дошао да погледа нову палату и сазнао да је, по људским мјерилима, врло јасно преварен, наредио је да се Тома ухапси и спремао се да га погуби. Међутим, краљу се јавио његов мртви брат, који је рекао да је видио многа пребивалишта на небу, али најљепша кућа је она која је изграђена за Гундофора. На питање ко је саградио ову кућу, брат је одговорио да се градитељ звао Тома. Гундофор је био веома изненађен таквим информацијама и наредио је да се погубљење откаже. Међутим, за Тому је ово било само одлагање дана смрти. 
Посљедње године свог земаљског живота апостол Тома је провео у индијском граду Мелипуру, у близини Мадраса. Тамо је успио да преобрати у Христа жену и сина локалног цара Маздаја. Истина, није стигао да их крсти. Цар је, сазнавши за такве промјене код вољених, разбјеснео, јер се све ово догодило иза његових леђа, и наредио је да Тома буде затворен. Тада су цареви рођаци дошли код апостола право у тамницу да се тамо крсте. Тома је над њима извршио Свету Тајну, а затим је, попут апостола Петра, изашао кроз затворена врата тамнице, указао се новообраћеницима и служио им Литургију. Међутим, затворски чувари су открили да је затвореник нестао. Сматрајући га за врачара, војници су све пријавили цару. А када се Тома, по промислу Божијем, вратио на мјесто свог заточеништва, одмах је послат на испитивање.

​Био је један веома важан дијалог. Муздиј је питао Тому: „Ко си ти? Роб или слободањак? На шта је Тома одговорио: „Ја нисам роб, а ти немаш власт нада мном“. Цар је тада упитао зашто се, пошто је побјегао из затвора, вратио назад. Тома је рекао: „Дошао сам овде да спасем многе и да сам постанем помоћник свима који су желели да буду ослобођени. И овде слиједи најважније Маздејево питање: „А ко је твој господар? како се зове и из које је земље?“ А Тома даје одговор у апсолутно свом стилу: „Мој Господ је мој и ваш Господ. Јер Он је Господар небеса и земље.” Овај текст је изузетно важан јер открива посебан хришћански поглед на свијет. Ово је поглед на свијет божанског синовства свих људи – без обзира којој националности или касти припадају, да ли су робови или цареви, апостоли или трговци, хиндуси или Јевреји. Сваки човјек је по рођењу дијете Божије. 
Наравно, индијском цару било је чудно да чује такав одговор. Он је осудио апостола на смрт. И премда су људи, видевши Томина добра дјела и намјере, протестовали, Маздеј је остао непоколебљив. Тома се, пак, није опирао нити приговарао, а и то је сасвим у његовом духу – да жели смрт Христа ради. Бринуло га је само једно – да још није у потпуности успио да посије сјеме хришћанске вјере у овим земљама. Зато је на путу до мјеста погубљења рукоположио човјека по имену Сифор за презвитера, а новопреобраћеног сина царевог за ђакона. Послије овога, Тома је смиреног срца прихватио мученичку смрт - тј. био је прободен копљима. Као мјесто мученицке смрти светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стијену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.
Верујете ли мртвима?
Е, онда се дешава још један изузетно важан догађај. Нечисти дух уђе у сина тог истог цара Муздија, у брата ђакона рукоположеног од Томе. Муздиј је схватио: ово је била казна за њега, његовог оца, јер је погубио светог човјека. А онда је одлучио да оде до гроба апостола Томе у Мелипуру, узме његове остатке и са њима додирне свог сина. Тада ће, вјеровао је цар, несрећник оздравити. Ова епизода, описана у „Дјелима апостола Томе“ из II-III вијека, свједочи да је и тада у Индији постојала традиција поштовања моштију. Али најзанимљивије није чак ни то. Када је Маздеј, према извору, намјеравао да испуни свој план, појавио му се сам Тома и, рекло би се, са мало хумора рекао: „Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби" 

​Шта је онда цар учинио? Узео је шаку пијеска са мјеста сахрањивања апостола и вратио се кући. Мазда је призвао Име Господа Исуса Христа, одрекао се ђавола, а потом дао свог сина да се поклони пијеску са Томиног гроба, усљед чега је добио исцјељење. Тада се Маздеј обратио презвитеру Сифору, рукоположеном од Томе, са молбом да га крсти. Зашто је ова епизода толико важна? Не ради се толико о изљечењу пацијента, можете вјеровати у ово чудо или не. Али главно је да се цар, који је погубио апостола, окренуо Христу. Ово је доказ главног чуда које је могуће за човјека - промјене срца.
Тома: пут тамо и назад
Што се тиче моштију апостола Томе, њихова судбина је веома интересантна. Из Индије су пребачене у Едесу. О њиховом боравку тамо свједочи хронични текст Хронике града Едесе, као и поменуте биљешке монахиње Егерије: она наводи да се у овом граду молила код моштију апостола Томе. У 11. вијеку Турци су опљачкали Едесу. Томине мошти, заједно са осталим моштима, хришћани су сакрили како би избјегли скрнављење. Њихово боравиште није било познато све док нису откривени на грчком острву Хиос. А одатле их је 1258. морепловац Лион, унајмљен од становника италијанске Ортоне, превезао у овај град. Ту су до данас. И Томин прст је однесен у Рим и тамо се налази у цркви Светог Крста. Другим ријечима, Апостол Тома, који је за живота отишао са Запада на Исток, након земаљске смрти, направио је повратни пут за неколико вијекова.
Такав је био земаљски и посмртни пут апостола Томе. Његов живот личи на авантуристички роман, а он сам је јунак који понекад изводи апсолутно нелогичне подвиге.

​Какве све ово има везе са нама, људима 21. вијека? Чињеница је да је Тома можда најсавременији апостол. На крају крајева, већина нас је упозната са стањем унутрашње празнине, када се наде руше, када, чини се, уопште нема смисла у животу. И веома је тешко у таквој ситуацији схватити да је Господ близу. Али Томин примјер показује да нас Бог не само да није оставио, него штавише, спреман је да дође свакоме ко то искрено жели. Апостол Тома, који је вјеровао у Васкрсење свог Учитеља, целог живота је био толико опечен овом вјером да је успио да хиљаде људи приведе Христу. Није се плашио ни дугог путовања, ни страних царева, ни смрти. Морао је да крене у авантуристичке, са становишта земаљске логике, поступке, ризикује свој живот и на крају се од њега растане, исповиједајући Христа. Али увијек је разумио зашто је све то урадио. Након што се лично сусрео са Васкрслим Богом, више није сумњао у то за шта живи. Чак и када би морао коренито да промијени мјесто становања и друштвени круг. Чак и ако се чинило да његова мисија пропада. Чак и да у некој далекој земљи није било људи који су били спремни да га подрже... Све ове препреке су биле превазиђене, јер Бог, једном стао уз њега, никада није оставио свог ученика. Зашто смо ми савремени људи овде? Можда, упркос чињеници да Господ долази сваком од нас на исти начин. И без обзира на околности нашег живота, сусрет са Њим је могућ. Само мораш то заиста жељети... Извор: фома.ру /превод: вјеронаука.нет

А Тома, који се зове Близанац, један од дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус (Јн 11, 16). А други му ученици говораху: Видесмо Господа. А он им рече: Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати. И после осам дана опет беху ученици Његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: Мир вам. Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој. Псал. Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше.
Зашто Тома није био са осталим апостолима када им се јавио Васкрсли Христос?
Многи тумачи Св. писма пишу да се апостол још увијек крио у то вријеме након хапшења и погубљења свог Учитеља. Будући да је био у стању екстремне депресије, Тома, очигледно, дуго времена није могао и није желио никога да види, више волећи да сам доживи смрт Христову. Осим тога, свети Јован Златоусти примјећује о одсуству апостола: „По великом домостроју Христовом, Тома је тада био одсутан, да би његова сумња учинила васкрсење извјеснијим, јер ако би Тома био није тада био одсутан и не би сумњао у васкрсење, а Господ не би разријешио његове сумње очигледним доказима, тада би чудо васкрсења наставило да искушава многе више. И његова сумња послужила је као лек за све вјерне“.

Зашто Тома није вјеровао ријечима својих најближих пријатеља апостола?
Парадоксално, свети Кирило Јерусалимски је претпостављао да је невјерје апостола повезано са великом радошћу коју је доживио од онога што је чуо. То исто унутрашње ликовање, међутим, ушло је у најтежи унутрашњи сукоб са страхом да се на крају не наиђе на још горче разочарење – чињеницом да Христос није васкрсао. Фома, како бисмо сада рекли, није вјеровао својој срећи. Поред тога, он се, такође, плашио да га је, можда, његов вољени Учитељ лишио могућности да га види послије Васкрсења.
Свети Јустин Ћелијски пише: "Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видјесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова – нећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“ – „док“: то је томински скептицизам и неверје".
Свети Кирило Јерусалимски пише: „Али мени се прије чини да овај ученик није имао толико повјерења у ове ријечи колико га је обузео посљедњи степен туге што ни сам није удостојен виђења нашег Спаситеља. На крају крајева, можда је мислио да ће бити потпуно лишен ове могућности. ..
Други тумачи овоме додају да је ап. Тома једноставно сматрао потпуно немогућим да мртва особа може васкрснути. У такву вијест могао је да повјерује тек када је сам својим очима видио живог Христа и својим рукама дотакао Његово васкрсло тијело. Свети Јован Златоусти пише: „Када су му апостоли рекли: Видјех Господа, он не повјерова, не толико због неповјерења у њих, колико зато што је ово дјело, односно васкрсење из мртвих сматрао немогућим. Није рекао: Не вјерујем вам, већ: док не ставим руку, нећу вјеровати... Заправо, (Тома) је тражио потврду за себе кроз најгрубље осјећање и није вјеровао ни својим очима. Није рекао: док не видим, него: док не дотакнем, да сазнам није ли то што видим дух..."
Зашто се Христос јавио Томи тек осам дана касније, а не одмах?
Свети Јустин Ћелијски каже да је Господ "оставио Томи читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом. Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!
Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега. Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако. Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.

​Али ако је Христос васкрсао, зашто су на Његовом тијелу биле ране од ексера и римско копље? 
Да апостоли не би сумњали у стварност Његовог васкрсења. Свети Кирило Јерусалимски пише: „Сматрајући да је потребно ово проучити, одговорићу на предложене недоумице колико год је то могуће, и покушаћу да откријем да после времена васкрсења неће недостајати трулежи која се увукла у нас, али, као што је премудри Павле рекао за ово тело, да је посејано у слабости, устаје у слави (1 Кор  15, 43 ). Али пошто је Тома то захтијевао ради потпуног убјеђења, онда је Господ наш Исус Христос, сматрајући да је потребно да не наводи никакав разлог за наше невјеровање, као што је Тома захтијевао, јесте тако.
И зашто је Тома назвао Христа и „Господом“ и „Богом“?
Такво обраћање апостола Христу није случајан. Много прије догматских дефиниција Васељенских Сабора, Тома је, слично великом богослову, исповиједао двије природе  у Господу Исусу  Христу— Божанску и човјечанску. Блажени Теофилакт Бугарски пише: „Погледајте како је онај који испрва није вјеровао, дотакнувши ребро, постао одличан богослов. Јер је проповиједао двије природе и једну личност у једном Христу. Рекавши „Господе“, исповиједаше људску природу... А рекавши „Бог мој“, исповиједио је божанску суштину и тако је исповиједио Једног и истог Господа и Бога.​

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 22. априла 2023. године светом Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Саслуживали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим и мохачки Дамаскин; архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, Методије – игуман манастира Светог Прохора Пчињског, Серафим – игуман манастира Сукова, Сергије – игуман манастира Острога, Прокопије из Антиохијске Патријаршије; као и свештенство, монаштво и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве уз молитвено учешће верног народа Божјег. Вест у изради!
После светог евхаристијског сабрања, у порти Саборног храма одржана је свечана академија у част блаженопочившег патријарха Иринеја на којој су наступили Нишко црквено певачко друштво „Бранко“ и Академски фолклорни ансамбл „Оро“ из Ниша, а затим је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије осветио је споменик блаженопочившем патријарху Иринеју и том приликом беседио:
– Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Браћо и сестре, ево дивног и благословеног дана, ево дана Господњег овде у, усуђујем се да кажем, светом граду Нишу. И заиста, ако има светих градова у српском народу онда је засигурно град Ниш нераскидиво скопчан са светошћу, јер је готово читава васељена прогледала Христом. Благодарећи благословеном граду Нишу почела је да дише Христом, да мисли Христом, да живи Христом, јер у овом граду је рођен онај који је отворио широм двери историје за реч Јеванђеља, онај који је – славили смо овде седамнестовековни јубилеј – написао и потписао Милански едикт и једампут за свагда рекао да је Христос алфа и омега, да је истина света и човека у Христу откривена, истина о Богу у којем јесте смисао назначења и пуноћа човековог постојања.
Благословени смо данас овде у граду Нишу пре свега због тога што смо служили свету Литургију и причестили се Телом и Крвљу Христовом. Нарочито смо данас благословени, јер смо се окупили да откријемо и осветимо споменик великог међу српским патријарсима, патријарха српског Иринеја. Освећујући тај споменик отворимо себе, своје срце и своју душу за све оно што нам је патријарх Иринеј оставио, а послушавши реч апостола Павла који каже: Оно што примисмо то и предајемо. Патријарх Иринеј је несумњиво оно што је примио од Господа Бога, од Христа, оно што је примио од светих отаца и праотаца наших, наших предака, оно што је примио од Цркве нама оставио и предао. То је баш оно што је и знак наш ових дана, празник и слава свих нас православних хришћана. Рођен у телу, оваплоћени Син Божји, али пострадали и распети, а што је најважније и васкрсли Христос. То је оно што смо примили од свих наших претходника, а у новија времена од патријарха Иринеја. То смо дужни да предамо. Све остало су струје и наноси што дођу и прођу, али живи Христос као камен темељац нашег живота, као онај који треба да буде на првом и најважнијем месту у нашим животима, то је оно што смо примили. И баш зато што смо примили Христа без обзира на наше падове и посртања, без обзира на наше погрешке, вером нашом у Христа увек ћемо се враћати, јер имамо коме и чему да се вратимо. Увек ћемо бити на истинском и правом путу макар за кратко деловало да смо изгубљени. Напросто котва наша је у Христу, у Цркви Његовој. И то смо примили од блаженопочившег патријарха Иринеја. Та котва нас увек враћа себи, јер нас враћа Христу, али примили смо и оно што јесте суштина хришћанског и православног живота.
Синоћ сам у неколико речи поменуо да је блаженопочивши патријарх Иринеј припадник аутентичних Срба, Срба православних монаха, монаха старог кова. Хвала Богу, има их још увек међу нама. Монаси старог кова јесу најбољи изданци Срба старог кова, који без обзира на узлете, на позиције и на иметке, на успехе од овог света, увек су били и јесу чврсто остављени на ноге, увек су били на земљи. Знали су да сваки успех, као и пад, када је у Христу има смисла. Као и обрнуто, да сваки пад, као и успех, мимо Христа јесте губитак. Зато је главна црта блаженопочившег патријарха Иринеја, али и монаха старог кова, Срба старог кова, скромност и смирење. А то је оно на шта нас позивају свети оци, који веле: Можеш имати све врлине овог света и заиста бити врлински човек, али ако немаш смирење и скромност узалуд било. То ти је само сигуран пут у пропаст. А можеш бити најслабији, најнемоћнији и најгрешнији човек од кога сви беже и кога сви презиру, међутим ако имаш смирење ти си задобио Царство Божје и сведочиш Царство Божје. Патријарх Иринеј је био старог кова и монах, и хришћанин, и пастир, и Србин. Када кажем старог кова то значи оног кова који има трајну вредност, па зато маколико тај ков носио епитет стари будући да је трајан, он је вечан, он је и садашњи и савремен и треба да буде и будући за сваког од нас.
Помињао сам то већ да имам благослов да могу да уђем у његове преписке, у његову личну заоставштину, ишчитавајући писма и распоређујући их у категорије. Највећи број писама које сам досада имао прилике да видим била су његова писма са многима које је наша Црква препознала као свете људе. Кад кажем наша не мислим само на Српску Православну Цркву него на православље као такво. У раној младости као млади монах дописивао се са Светим оцем Јустином Поповићем и са крајњим смирењем показао велику духовну глад за Христом и за вечношћу. Готово истога дана, по датумима гледано, отац Јустин би му одговарао. Исти случај је његова преписка са великим светитељем Амфилохијем са Патмоса, који је био ученик и послушник Светог Нектарија Егинског. Исто тако, свако писмо које је добијао од Светог Амфилохија адресирано је на датум када је добио писмо. Дакле, истог дана би одговарао Свети Амфилохије. Те преписке сведоче о дубоким гладима и жеђима блаженопочившег патријарха Иринеја за Христом. Свако писмо потписивао би скромним и једноставним речима: најмањи међу монасима. Он је дакле имао оно што је најважније и из чега је све остало извирало – блажену скромност, благочестиву једноставност, хришћанску у правом смислу те речи врлину, хришћанску православну простоту истинског и правог подвижника, простоту у смислу једноставности. И то што је био његов почетак, свако ко је макар једампут дошао са њим у додир зна да је био садржај његовог живота у све дане док је био међу нама. Све остало из тога је извирало. Ми смо се данас сабрали да у радости Васкрсења Христовог осветимо овај његов споменик, али истовремено – не само негубећи сећање на њега – молимо се Богу за њега и за спасење његове душе, јер молитва Цркве је потребна свима. Исто тако да се молимо да он Бога моли за нас, јер сам сигуран да је у наручју Божјем, да је у Његовој близини.
Браћо и сестре, сви ми овде који смо сабрани да молитвом блаженопочившег патријарха Иринеја имамо мир, љубав, радост и толико потребну свима нама, као Цркви и као народу, слогу, разумевање и јединство. То значи да баш оно што је живео блаженопочивши патријарх Иринеј, који је био неко ко није гледао на недостатке других, који је био спреман да прихвата сваког без обзира на то у којој се мери слаже или не слаже са њим, био је спреман да увек има места у близини за другог. Зато и ми да негујемо разумевање, да негујемо јединство, да негујемо саборност пре свега у породици, у комшилуку, међу рођацима, а онда шире и шире, у читавом нашем народу у нашој драгој, вољеној Србији, али и изван њених граница, где год сеже знак постојања нашег народа, где год постојимо и нарочито – ево, да се сетимо управо речи блаженопочившег патријарха Иринеја – да Бог да мир на Косову и Метохији за све људе, а нарочито за наш народ, и да Господ својом десницом не дозволи да Косово и Метохија на било који начин – да цитирам самог патријарха Иринеја – буде откинуто, буде отуђено од нас, а такође да буде простор разумевања, праштања, трагања за путевима заједничког живота и постојања свих људи који су тамо, али и у читавом свету. Живели! Нека Господ све благослови! Христос васкрсе!

 ​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8). 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.
Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.  Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је на Источни петак 21. (8) априла 2023. године Манастир Милановац надомак Санског Моста гдје је уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије бихаћко-петровачке предводио свету архијерејску Литургију у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице.
По прочитаном Јеванђељу Његово Преосвештенство Епископ Сергије бесједио не на тему Васкрсења Христовог.
Непосредно пред почетак свете архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије је обукао у расу првог искушеника Давида, чиме је духовно започео живот свештене Обитељи Манастира Милановца..

"Тајна вечера"-радила: Ива Лазић, VIII разред/ вјероучитељица Милена Миловановић

​Православни храм у Кобашу код Српца посвећен празнику Рођења пресвете Богородице, који је саграђен 1896. године, посједује један од љепших иконостаса у бањалучкој епархији који је настао у радионици иконописца Луке Алексејевића из Новог Сада, чији се црквени инвентар данас чува у културним и другим установама као национално благо.Протонамјесник Славиша Топић, старјешина храма, каже да је према запису који се налази на крсту, иконостас завршен 1901. године а храм је годину дана касније освештао митрополит новоосноване бањалучке митрополије Евгеније Летица.
- Иконе су осликане модерним техникама сликарства у том времену, када је прављен отклон од класичног барока, уз примјетан утицај руске иконографије и све присутнију појаву реализма. Око сваке иконе, а посебно бих по својој љепоти издвојио Двери, налазе се дуборези који су дали лијеп печат цијелом иконостасу. Може се уочити и да су некада дрвеницу иконостаса облагали танки листићи позлате, али је вријеме учинило своје тако да се сада слабо могу видјети - рекао је свештеник Славиша.
Он истиче да је иконостас настао у творници Луке Алексејевића, који је био један од главних произвођача црквеног инвентара тог времена у Новом Саду, као једном од тадашњих центара израде иконостаса. Многе цркве тог времена биле су украшене његовим иконостасима, а за рад га је наградио и црногорски краљ Никола Први Петровић Његош.
- Велики број иконостаса је уништен, нарочито током Другог свјетског рата, али има га још једна црква у Новом Саду, као и мања мјеста по Војводини. Занимљиво је да се у Музеју града Новог Сада чува икона Васкрсења Христовог из његове радионице, док се код нас налази комплетан иконостас с разним украсима који су и даље сачувани, што довољно говори о његовом значају и вриједности - истакао је свештеник Славиша.
Кобашка парохија основана је 1882. године, а прије тога припадала је печенеговачкој парохији која се недуго након тога угасила и ушла у састав парохије у Палачковцима у општини Прњавор. Из записа који су сачувани види се да је у Кобашу својевремено била изграђена дрвена богомоља након чега је на њеном мјесту започело зидање цркве.
- Свештеници су се овдје често мијењали, од Стојана Ивановића преко Јована Шпирића који је највише био укључен у изградњу цркве, али није дочекао њен завршетак и упокојио се седам дана прије освећења. У том периоду као кобашке свештенике видимо и Милорада Јелића, Теодора Петковића и Лазара Ожеговића за чијег је службовања набављен дио инвентара за храм, попут јеванђеља, октоиха, апостола, требника, служевника и свега другог што је потребно за богослужење - рекао је свештеник Славиша.
Он додаје да су се црквене матице уредно водиле од 1882. до 1944. године када су усташе запалиле у сред храма и уништиле све оно што се налазило у црквеном архиву.
- Није остало готово ништа, осим свега ј&