​У суботу 29. априла 2023. године велика благодат и благослов Божији походили су Мркоњић Град који се заједно са својим Епископом, свештенством и вјерним народом удостојио да по други пут дочека Његову Светост Патријарха Српског г. Порфирија. Патријарх Порфирије свечано је дочекан испред храма Рођења Пресвете Богородице од стране домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, свештенства Епархије и благочестивог народа. Пошто је Његова Светост благословио присутни народ протопрезвитер-ставрофор Саво Јанковић, старјешина храма Рођења Пресвете Богородице обратио се Патријарху г. Порфирију ријечима добродошлице. На позив Епископа Сергија братољубиво се одазвао и Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја. Његова Светост Патријарх г. Порфирије благоизволио је да посјети Мркоњић Град и храм Рођења Пресвете Богородице (Стари Храм) како би у Недјељу Мироносица 30. априла 2023. године освештао поменути Храм који је у својој прошлости претрпио велика страдања и рушења. 
Свечана доксологија Његовој Светости служена је у Храму Рођења Пресвете Богородице коју је благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија предводио Архимандрит Варнава (Дамјановић) уз саслужење: архимандрита Пајсија (Јунг), протопрезвитера-ставрофора Миладина Тешановића, Драгана Шкалоње и протођакона Немање Рељића. По окончању доксологије и многољетија Његовој Светости Епископ Домаћин, бихаћко-петровачки г. Сергије обратио се Патријарху Српском г. Порфирију поздравном бесједом послије чега се и Његова Светост обратио поучавајући и благосиљајући.
У наставку је служено васкрсно вечерње богослужење, а потом свечана трпеза љубави која је припремљена у част посјете Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Градоначелник Драшко Станивуковић са сарадницима обишао је храм Светог пророка Илије у насељу Рамићи, чија је обнова у току.
-Трудимо се и молимо да нам Бог да мудрости да препознајемо потребе у мору потреба града, наше вјерске заједнице и човјек треба да смогне снаге да одреди приоритете. Овдје постоји потреба и за гробљем и морамо и о томе да размишљамо. Развој сваког дијела нашег града, али и посвећен и континуиран приступ Града, наше Српске православне цркве је нешто што је приоритет – казао је градоначелник Станивуковић. Како је истакао, Град је пружио одређену подршку, али с обзиром на то да је ријеч о великим радовима жели посебно да се посвети и да за ове изазовне радове пружи максималну подршку.
-Имао сам прилику да будем и кум поводом славе Храма и то је важна улога, тако да ћу и лично да пружим подршку за обнову овог храма – казао је он. Град мисли генерално о парохији, тако да, како је истакао – тренутно се раде и неки од највећих радова. 
-Вјерујем да ћемо бити у могућности да до краја године поставимо камен темељац за парохијски дом у самом центру града, то је питање на које црква чека три деценије. С друге стране, наша жеља је да када ужете у било који дио Бање Луке да вас дочекају наше светиње. У сваком смислу, са нашим свештенством разговарамо, сагледавамо приоритете и пружамо подршку. Свакако, отворени смо и за друге вјерске заједнице – закључио је Станивуковић. Свештеник парохије у Рамићима, Жељко Тошић казао је да је дошло вријеме да се обнови овај храм и да су започели обимни радови.
-Задовољни смо да што је наш градоначелник овдје, који нам је велика подршка од самог почетка, на чему смо му захвални. Планирали смо ове године да завршимо грубе грађевинске радове, а догодине да завршимо храм и да то буде свечаност поводом храмовне славе – казао је свештеник Тошић. Извор: бањалука.рс.ба

Румунска православна црква овог подвижника предлаже за канонизацију.
Старац Петроније (Танасе), бивши игуман румунског скита Продрома на Светој Гори, уснуо је  у Господу је 22. фебруара 2011. године у 94. години живота. Скит Светог Јована Претече, познат и као Продром, припада манастиру Велика Лаври и један је од светогорских скитоваа настањен румунским монасима. Настао је од мање келије 1820. године од стране групе румунски монаха. Како за разлику од Срба, Грка, Руса и Бугара Румуни немају свој манастир на Светој гори, овај скит им служи за окупљање. 
Викар румунског Патријарха, Епископ плоештански Варлам, 27. априла 2023. године, у румунском општежитељном скиту Продром на Атосу, предводио је чин обретења моштију протосинђела Петронија (Тaнасе), познатог атонског старца, духовног учитеља  дубоког молитвеника и човјека великог смирења. 
Отац Петроније (Танасе) (1914-2011) је био родом из општине Фаркаша, округ Њамц, а духовно образовање је стекао у заједници манастира Њамц. Студирао је теологију, математику и философију. У Богословији при манастиру предавао је омилитику, катихизис и педагогију. Много је пропатио због атеистичког комунистичког режима и био је приморан да се повуче из Њамца у манастир Сихастрију. Двапут му је нуђено да постане патријарх Румунске православне цркве, али је оба пута одбио ту част. У 64. години отишао је на Свету Гору, гдје је од 1984. до 2011. године био игуман манастира Продром. Преминуо је 22. фебруара 2011. године у 94. години, сахрањен је на скитском гробљу.

По Галилеји се проширио глас о изузетном проповједнику и исцјелитељу – Исусу из Назарета. Људи напуштају своје послове и породице и полазе за Њим. Чињеница је да су, од Исуса на првом мјесту, очекивали чуда и исцјељења, јер је здравље било највећа брига људи. И одједном је почео да их учи. Давао је људима заповијести. Но, Јевреји су већ имали заповијести! Сурова и строга, која је прије много вијекова Господ издиктирао пророку Мојсију на гори Синај. Шта је ново Христос могао рећи људима? ...
Шта су блаженства?
Једног ведрог прољећног дана, Исус се, у пратњи великог мноштва народа, нашао на Галилејском језеру, у подножју великог брда прекривеног зеленилом и цвијећем. Ту је Христос оставио људе и отишао сам горе. Тамо је провео цијелу ноћ, погружен у молитву, а ујутру је призвао к себи ученике и сишао с њима у народ.А сада сви дижу буку, чекају некакво откровење од великог проповједника, многи покушавају да се прогурају до Христа, да Га додирну да би добили избављење од болести – и заиста одједном оздраве... Шапућу: „Гле, гле, сад ће Он учинити неко велико чудо, и све ће потрести!“ „Можда је овај човјек онај вођа, цар, кога смо чекали? Сада ће Он објавити да ће доћи у Јерусалим, збацити власт Римљана, сјести на престо и почети да влада нашом земљом!“ - "Јел тако! И сви ће се његови сусједи уплашити, и сви становници Јуде ће добити од њега богатство и добра!..”
Али ништа од онога што се шапутало у маси се не дешава. Христос се једноставно попео на благо узвишење, сједа на камен да би га сви чули и видјели и почиње да говори. Његова бесједа ће касније бити названа Бесједа на гори. 
Христос јасно говори о томе како човјек може да достигне Царство Небеско, како да добије радостан, срећан – блажен – вјечни живот. Свака Христова реченица почињала је ријечју „Блажени“, па ће се Његове заповијести, кораци на путу у вјечни живот, тада звати заповијестима блаженстава.

Ријеч "блаженство" долази од ријечи "благо". Ако човјек у души пребива са Богом, тада доживљава блаженство, чак и када је гладан, хладан или болестан. Блаженство је највећа срећа, највише добро за људе. Данас се ријеч „блаженство” ријетко користи. Постоји разумљива ријеч „радост” – зашто не назвати Христове ријечи „заповијести радости”?​
Али људи знају да је "радост" нешто пролазно. На примјер, сањате о поклону. И коначно га добијете, и веома сте срећни због тога. Али поклон се може покварити, изгубити, поломити... Коначно, може вам се и одузети. И радост ће нестати са тим. Или на други начин: добили сте поклон који сте дуго чекали, били сте веома срећни због тога, али је вријеме пролазило, а радост као да је испарила. Заситили сте се поклона, и већ желите још један, већи, љепши, скупљи. А онда све више и више...
Дакле, блаженство је и радост, али посебна радост која не пролази. Ако стекнете блаженство, онда је ваша радост толико потпуна да вам више ништа не треба, никакви други дарови, и никаква невоља неће вам одузети ваше блаженство. Блаженство о којем је Христос говорио долази када је Бог уз вас. И – гле чуда! – таква посебна радост се може добити већ сада, у нашем земаљском животу. Штавише, земаљски живот ће се завршити, али ће блаженство остати! Биће га још више у новом, вјечном животу! То је оно о чему је Христос говорио својим ученицима на обали Галилејског језера.
Блажени сиромашни духом јер је њихово царство небеско!
Зашто су „сиромашни“ блажени? Да ли је добро бити просјак, односно сиромашан, несрећан? Није добро. Али Христос говори о „сиромашнима духом“, тј., не гордим, скромним људима. Они се уздају само у Божију помоћ. Они схватају да им је Господ дао све што имају – здравље, памет, таленат. Они схватају да нису савршени, али се у исто вријеме не осјећају сиромашним, јер знају да постоји Бог. И желе да Бог остане са њима, желе да не изгубе љубав коју Он ствара и која је њихово главно богатство. Јер богатство за њих није новац, није благо, већ је јединство са Богом.

"Не живи човјек само о хљебу, него о свакој Ријечи која излази из уста Божијих“, рекао је Христос. А Ријеч Божија је сам Христос. Као што гладан жели хљеба, а жедан воде, тако они који су гладни и жедни правде траже од Бога праву Ријеч, односно траже од Бога да им открије Правду и помогне им да је схвате. Таквима ће се жеља испунити, они ће бити задовољени, односно стећи ће ону највишу правду, коју ништа не може поколебати и која ће им сама пружити трајну радост.
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Бити милостив значи саосјећати, помагати, жртвовати се, сажалити се. Лако је бити милостив према онима око себе. А ко је у нашој близини: родитељи, млађа браћа и сестре, рођаци. другови из разреда, пријатељи... Ми смо, по правилу, спремни да им помогнемо у послу, при учењу, у кући. Можемо да их схватимо ако су некога увриједили, да се бринемо за њих ако су болесни.
А у другим случајевима? Замисли да те неко пита како живиш. Вјероватно ћеш одговорити: „Ја добро живим! Сит сам, обучен, имам кров над главом, сигуран сам. Зато могу наставити да живим мирно, тихо и безбрижно.
Али можеш то чинити другачије! Ако примијетиш да постоји неко ко нема све ово - нема кров, нема укусне хране, нема основне потребе. А овом „некоме“, можда теби потпуно непознатом, све ово заиста треба, па чак и тражи. 
Али можеш бити огорчен: „Па, шта, какве то везе има са мном? Нека пита! Чак га и не познајем, он није мој.” И дешава се да ти је та особа успјела да учини нешто лоше, а ти помислиш: „Зашто му одједном помоћи? Да ли је то заслужио? Чини се да немам разлога да му помогнем или покажем милост."
Али чињеница је да се Христова заповијест милосрђа односи на све. И према комшијама, и далеким, и странцима, и пријатељима, и душманима. Имамо неке бенефиције - кућу, храну, одјећу, здравље... Од овога доживљавамо радост и задовољство. Али све ово можемо изгубити у једном тренутку. И неће бити радости. И ако почнемо да помажемо онима којима је наша помоћ потребна, ако будемо милостиви према онима којима је наша брига потребна, тада ћемо открити другу радост – Божанску. Ако се о човјеку бринемо не процјењујући да ли он то заслужује или не, онда ће нам се отворити посебна радост, повезана не са оним што имамо, већ са оним што дајемо другима, опрости им, не осуђуј их: „ заслужено – незаслужено”... И тада ће „далеки” постати наш комшија, а непријатељ пријатељ и брат.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети
Једна од заповијести коју је Бог дао Мојсију била је "Не убиј!" Јасно нам је да је немогуће убити, али раније је постојао други закон: осветити се преступнику - крв ​​за крв, смрт за смрт - сматрало се нормалним. Бог је то забранио. Христос је, дошавши у народ, учврстио ову заповијест: ни гњев, ни освета, ни убиство не смију да нађу мјесто не само у нашим дјелима, већ чак ни у нашим срцима. Срце мора бити чисто од злих мисли и жеља.
Замисли да сједиш у аутомобилу. Ауто је чист, опран. Излази на цесту. Одједном се на ветробранском стаклу појављује мрља. Затим - још једна ... трећа ... и сада су сва стакла прекривена блатом. Унутрашњост аутомобила је замрачена, а возач не види шта се дешава на путу и ​​куда да иде. Возач је принуђен да заустави аутомобил. Док не очисти стакло, даље не може.
Возач очима види пут, а ми срцем можемо видјети Бога. Али на срцу се могу појавити и „трунке прљавштине“, које ће нас спријечити да видимо Бога. Ове мрље су наши гријеси, лоше мисли и осјећања, оно лоше што „загађује“ наше срце. И ми, као тај возач, морамо да очистимо своја срца да бисмо поново видјели Бога и добили радост – блаженство – од Његовог созерцања, од боравка у Његовој близини. И онда га одржавајмо чистим. Због тога ми хришћани редовно идемо на исповијест – посебну свету тајну у којој говоримо Богу о мрљама на нашим срцима, молимо за опроштај, а Господ нам као одговор помаже да сперемо сваку прљавштину.
Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати
Посвађао си се са пријатељем. Љут си на њега, он је љут на теебе, сваки сматра да је он у праву. Разилазите се у разним правцима, носећи у души неистрошени гњев и огорчење, које усмјеравате на друге, невине људе. И заразите другог човјека гњевом. А тај – сљедећи... Дакле, тај ланац гњева може да оде веома далеко. И свуда се распламса мали рат, непријатељство, као штетни вирус, као епидемија.

Али на исти начин, доброта се може ширити! Ово је важно запамтити. Поготово када сте у свађи, љути и сигурни да је правда на вашој страни. Мислите да имате право да понижавате, тучете, вријеђате другу особу, јер сте у праву. Али ако у овом тренутку застанете, обуздате се и не учините ово, већ, напротив, нађете ријечи помирења, вратите мир прво у свом срцу, а затим и са својим ривалом, онда ће овај свијет око вас почети да се шири. И постаћеш „миротворац“ – односно творац мира.
Они који граде мир у себи, око себе, по читавом свијету, узимају примјер од Христа, постају слични Њему, па се стога могу назвати синовима, односно дјецом Божијом. И наравно, такви људи су блажени – на њима је благодат Божија.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Замисли: у твом одјељењу сви су се напали на неког ученика. Сви га оптужују за нешто страшно - издају, крађу, подлост... А знаш да он није крив. А ти се трудиш да га заштитиш пред свима. Схваташ да ће сви бити против тебе, да ћеш изгубити пријатеље, да ћеш бити одбачен из друштва... Могао си да ћутиш, могао си да останеш по страни, останеш „чист“ и не би себи нашкодио ни на који начин, али залажући се за правду – не само за своју, већ за ону о којој се говори у Јеванђељу – и сам постајеш изопштеник. За одрасле то може да се деси на послу, у колективу, па неко изгуби своју позицију, неко буде избачен... Како на ово реаговати? Очајавати? Нервирати се? Разочаравати се? Можеш, ако не мислиш да је правда важна. Али ако разумијеш да је правда најважнија, онда ти сам Господ потврђује: ко слиједи Његово учење, Његове заповијести, брани највишу правду, Он ће увијек бити с њим, чак и ако се остали одврате. Поред тога, Његово Царство ће постати твоје Царство!
Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке прије вас.

Дешава се и да нас прогоне не само због жеље да поступамо по правди, по савјести, већ управо зато што смо вјерујући. Због наше вјере у Христа. Христос у Бесједи на гори упозорава своје ученике да морају бити спремни на чињеницу да ће због вјере у Њега бити клеветани и прогоњени! Ријеч „Узасрамотити“ значи грдити, обешчастити, ругати, клеветати, неправедно оптуживати... Да ли је заиста могуће не само ово издржати, већ и радовати се томе? Да. Христос каже да ако нас прогоне и грде због вјере у Њега, онда нас чека највећа награда на небу – посебан степен вјечног блаженства! Земаљски пут човјека који вјерује у Христа неће бити лак – Исус је то знао. Заиста, од првих вијекова хришћани су били подвргнути најтежим прогонима. А касније су многи светитељи, мученици, милиони обичних људи морали много да поднесу за своју вјеру. Али у сваком тренутку људи су се сјетили да ако себе називају ученицима Христовим, ако поступају по вјери, када их свако тјера да поступају другачије, ако отворено говоре о својим убјеђењима, онда је Господ са њима. И у исто вријеме Христос директно позива да одговори прогонитељима не гњевом, не очајањем, већ да се радују и веселе, јер ништа се не може поредити са наградом коју ће Он дати људима који Га се нису одрекли, а који су остали вјерни Њему.
***
У Бесједи на гори Христос је људима дао још много закона и заповијести, говорио о томе како да науче како да живе да би нашли срећу са Богом. Људи у гомили су Га слушали свом пажњом и гледали једни друге. „Он добро говори, али да ли је могуће да човјек испуни сва ова правила и законе?“ питали су се.​
Хајде да поставимо и ово питање. Заиста, да ли смо у стању да испуњавамо заповијести блаженства? Да! Иначе нам их Господ не би дао. Христос је рекао: „Будите савршени као што је савршен Отац Ваш Небески!“ А ово је достижно чак и оног најмањег! Само треба да запамтимо да сама људска снага, наравно, није довољна за савршенство. Својим трудом нећемо постићи блаженство. Али, уз Божију помоћ хоћемо. Важно је ово жељети, одлучити се и слиједити Христа, а онда је све могуће – Господ ће нас свакако подржати.
Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/ извор: фома.ру

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, посетио у четвртак 27. априла 2023. године, запустело село Чемерницу изнад Илијаша и састао се са члановима племена Ђурђића. Благословом Бога Оца и Његовог Јединородног Сина и Пресветога Духа, а молитвама Високопреосвећеног Митрополита и трудом и залагањем племена Ђурђића, а посебно њиховог изданка г. Дражена Ђурђића, у склопу пројекта ревитализације Чемернице ускоро ће ову прекрасну планину красити и једна монашка келија, односно један скит Вазнесења Господњег који ће много значити не само за обнављајућу Чемерницу већ и за читав овај крај Босне. Село Чемерница смештено је на планини Чемерска изнад Илијаша и на надморској висини преко 1200 м. Оно је данас, на жалост, сведок недавно прошлог времена деструкције и свеуништења кроз девизу ''кољи и пали све што је српско'', коју је изговорио извесни А. Дудаковић. По димензији свеспаљивања свега што је српско, оно би могло послужити као материјална парадигма холокауста. Десетине темеља спаљених кућа и још увек шумом незахваћене ливаде и пашњаци, сведоче о неким добрим временима и лепотама које су овде стваране. Пре свега овде  је стваран живот - живело се, радило се и рађало се. Управо онако како је Бог благословио. А поглед са ове планине северо-западно ''пуца'' према Влашићу, а југозападно према планинским лепотицама Игману, Бјелашници и Трескавици. Само име овог села много говори, пре свега о чемерним условима живљења наших славних предака. Па и поред тога они су, као прави горштаци, једну сурову планину претворили у питому и прелепу средину живота и живљења. Захваљујући млађој генерацији племена Ђурђића живот се полако враћа на Чемерницу. Значајно је напоменути и да је долазак Митрополита Хризостома први излазак једног Митрополита дабробосанског на Чемерску планину. Извор: Митрополија дабробосанска

У понедјељак 24. априла Светоблаговјештенски манастир Осовицу посјетио је по први пут,  у пратњи епархијског Архијереја Епископа бањалучког Господина Јефрема игуман Свете царске српске лавре Хиландар на Светој Гори Атос високопреподобни архимандрит Методије са сабратом Свете хиландарске обитељи архиђаконом Нектаријем и часном пратњом. Ово је био посебан благослов за манастир Осовицу, јер је потврда да, наша највећа национална светиња Богородица Тројеручица, није случајно одлучила да једна од њених икона буде у овој Светињи Епархије бањалучке. Ријечима братске љубави у Светоблаговештенском саборном храму гостима је добродошлицу пожелио високопреподобни архимандрит Теофил настојатељ манастира Осовица. По заједничкој молитви и читању акатиста Пресветој Богородици Тројеручици пред њеном чудотворном иконом која се чува, по благослову Сабора стараца хиландарских, у манастирском саборном храму услиједило је послужење за госте и игумане манастира Епархије бањалучке као и трпеза љубави. Овом историјском догађају је присуствовао и начелник Општине Србац господин Млађан Драгосављевић.
Манастир Осовица гради вишевјековне везе са манастиром Хиландаром. Када је некадашњи игуман осовички архимандрит Леонтије прије више вјекова послао једну икону из Осовице у Хиландар, о чему је пронађен запис, са молбом тадашњем  братству да се моле за братство осовичко није ни слутио да ће уздарје из Хиландара доћи након неколико вијекова. И управо је то свједок да Црква Божија живи Духом Светим у континуитету, не марећи за околности и искушења у времену.
Зато по благослову Сабора стараца Свете царске српске лавре Хиландара 2016. године икона Пресвете Богородице Тројеручице стиже трајно у манастир Осовицу учинивши га малим Хиландарем, а на утјеху и помоћ вјерном народу и братству манастира. Извор: Манастир Осовица

​26. априла навршило се 37 година од катастрофе у нуклеарној електрани у Чернобиљу. Чернобиљска нуклеарна електрана, налази се око 130 км сјеверно од Кијева у Украјини и око 20 км јужно од границе с Бјелорусијом и састојала се од четири нуклеарна реактора. У православном храму-споменику посвећеном иконе Богородице „Потрага за изгубљеним“ у Парку пријатељства народа у Минску служени су парастоси. У парку је одржана и комеморација током које су ликвидатори* посљедица несреће у нуклеарној електрани Чернобиљ, ветерани, посланици, званичници положили цвеће и венце на комеморативне знаке „Ахварам из Чарнобиља“ и „Камен мира у Хирошими“.“, преноси Спутњик .
Црква посвећена икони Богородице „Потрага за изгубљеним“, у којој се сваке године одржавају помени, подигнута је 1998. године. Традиционално, 26. априла, на мисама у католичким црквама моле се за жртве трагедије, преноси katholik.life. Парастос жртвама једне од најгорих катастрофа које је изазвао човјек у модерној историји одржане су и у другим бјелоруским црквама. Већ дуги низ година православци, католици, муслимани и Јевреји у Бјелорусији моле се 26. априла за погинуле у несрећи. И у православним храмовима 26. априла служи се посебан молебан „За погинуле и страдале од посљедица нуклеарне катастрофе“, речено је Спутњику у Бјелоруском егзархату.
Након експлозије у нуклеарној електрани 26. априла 1986. године, око 35% падавина радионуклида цезијум-137 пало је на територију Бјелорусије. 23% укупне површине републике или 46,45 хиљада квадратних метара контаминирани су зрачењем. Генерално, више од 70% свих радионуклида који су испали као резултат несреће нашли су се на територији Бјелорусије. Више од 137 хиљада људи пресељено је из својих домова. Истовремено са организованим пресељењем и евакуацијом, око 200.000 људи самостално је напустило територије радиоактивне контаминације.Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Спутњика

* Од процијењених 350.000 радника хитних служби који су били укључени у санацију, око 200.000 су били тзв. „ликвидатори“ из цијелог Совјетског Савеза који су радили на пословима чишћења тијеком 1986. и 1987. г. Примили су високе дозе зрачења, у просјеку око 100 милисиверта (mSv, у овом случају приближно 100 мГy). Просјечна доза зрачења због несреће коју су примили становници ужег подручја око електране (216.000 становника) у раздобљу од 1986. до 2005. износила је 31 mSv (у раздобљу од 20 година), а у ширем „контаминираном“ подручју (6,4 милиона становника) просјечно је износила 9 mSv (као једно ЦТ зрачење), што је незнатно повећање од уобичајеног позадинског зрачења у истом раздобљу (око 50 mSv у 20 година, тј. 2,5 mSv годишње).

Препоручујемо да погледате неколико изабраних изрека Светих отаца.

У Великом изложбеном салону Банског двора,  24. априла 2023. године, отворена је изложба "БОГ И ЧОВЈЕК" протојереја ВОЈИСЛАВА ВОЈЕ БИЛБИЈЕ у организацији Друштва пријатеља манастира Хиландара Бања Лука.

Свечаном отварању присуствовао је Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара.

Oва репрезентативна изложбена поставка обухвата скулптуре, слике, иконе и бројне друге уметнине које су настале током пет деценија дугог стваралачког периода Војислава Билбије.

Изложба ће за посјетиоце бити отворена наредних мјесец дана.
Извор: Хиландар.орг Фото: Борислав Брезо/Бански двор – Културни центар

Дана 23. априла 2023. године, у Томину недељу, у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је Божанску Литургију уз учешће млађе и старије деца у молитви, појању и прислуживању у олтару. Том приликом служена је, по шести пут, посебна „дечја“ патријаршијска Литургија.
Његовој Светости саслуживали су: Митрополит воскресенски Дионисије, управник послова Московске Патријаршије, први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; Митрополит тверски и кашински Амвросије, председник Црквено-народног савета при Патријарху московском и све Русије за развој руског црквеног појања; Епископ зарајски Константин; Епископ истарски Серафим, председник Синодалног одељења за питања младих; протојереј Михаил Рјазанцев, настојатељ Саборног храма Христа Спаситеља; архимандрит Алексије, лични секретар Патријархов; московско свештенство. Група деце, коју је чинило 26 ученика недељних школа московских викаријата узраста од 9 до 15 година, прислуживала је у олтару. Апостолско зачало на Литургији прочитао је 14-годишњи Василиј Пуцилов, чтец храма Светог благоверног кнеза Александра Невског, ученик 7. разреда московске школе број 1329. На Литургији се молило око 4.000 ученика из недељних школа и православних гимназија у Москви, као и ученици Таврическе (Тауридске) богословије из Симферопоља. ), по благослову Његове Светости Патријарха Кирила, који је током Светле недеље походио цркве и манастире Москве и Подмосковја. Све химне на богослужењу извела су два комбинована дечја хора са 630 малишана, који су представљали 27 хорова из 22 епархије. На крају богослужења, у име ученика престоничких недељних школа и православних гимназија, патријарха Кирила су поздравили ученици недељне школе храма Покрова Пресвете Богородице на Љуберцејском пољу и уручили Његовој Светости поклоне – чоколадно јаје и медењаке. Организацију учешћа дечјих група у богослужењу спроводи Црквено-народни савет за развој руског црквеног појања.
Извор: Московска Патријаршија/Преузето са званичног сајта СПЦ

У организацији вјероучитеља средњих школа града Добоја, координатора за православну вјеронауку протојереја-ставрофора Јована Михајловића  и управа школа, 20.априла у СШЦ Добој, организована је прва "туцијада" и избор за најљепше украшено васкршње јаје.
Прије такмичења организован је васкршњи програм обогаћен наступима ученика кроз пјесму,рецитације и читање јеванђеља о догађају Васкрсења Христовог. Захваљујућу братству храма Рођења Пресвете Богородице и пароху тешањском јереју Борису Станићу, побједницима су обезбијеђене награде за прво, друго и треће мјесто. Благодарећи Васкрсломе Господу, надамо се да ће овај догађај постати традиција у нашим школама.
Вјероучитељ Никола Поповић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 22. априла 2023. године светом Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Саслуживали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим и мохачки Дамаскин; архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, Методије – игуман манастира Светог Прохора Пчињског, Серафим – игуман манастира Сукова, Сергије – игуман манастира Острога, Прокопије из Антиохијске Патријаршије; као и свештенство, монаштво и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве уз молитвено учешће верног народа Божјег. Вест у изради!
После светог евхаристијског сабрања, у порти Саборног храма одржана је свечана академија у част блаженопочившег патријарха Иринеја на којој су наступили Нишко црквено певачко друштво „Бранко“ и Академски фолклорни ансамбл „Оро“ из Ниша, а затим је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије осветио је споменик блаженопочившем патријарху Иринеју и том приликом беседио:
– Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Браћо и сестре, ево дивног и благословеног дана, ево дана Господњег овде у, усуђујем се да кажем, светом граду Нишу. И заиста, ако има светих градова у српском народу онда је засигурно град Ниш нераскидиво скопчан са светошћу, јер је готово читава васељена прогледала Христом. Благодарећи благословеном граду Нишу почела је да дише Христом, да мисли Христом, да живи Христом, јер у овом граду је рођен онај који је отворио широм двери историје за реч Јеванђеља, онај који је – славили смо овде седамнестовековни јубилеј – написао и потписао Милански едикт и једампут за свагда рекао да је Христос алфа и омега, да је истина света и човека у Христу откривена, истина о Богу у којем јесте смисао назначења и пуноћа човековог постојања.
Благословени смо данас овде у граду Нишу пре свега због тога што смо служили свету Литургију и причестили се Телом и Крвљу Христовом. Нарочито смо данас благословени, јер смо се окупили да откријемо и осветимо споменик великог међу српским патријарсима, патријарха српског Иринеја. Освећујући тај споменик отворимо себе, своје срце и своју душу за све оно што нам је патријарх Иринеј оставио, а послушавши реч апостола Павла који каже: Оно што примисмо то и предајемо. Патријарх Иринеј је несумњиво оно што је примио од Господа Бога, од Христа, оно што је примио од светих отаца и праотаца наших, наших предака, оно што је примио од Цркве нама оставио и предао. То је баш оно што је и знак наш ових дана, празник и слава свих нас православних хришћана. Рођен у телу, оваплоћени Син Божји, али пострадали и распети, а што је најважније и васкрсли Христос. То је оно што смо примили од свих наших претходника, а у новија времена од патријарха Иринеја. То смо дужни да предамо. Све остало су струје и наноси што дођу и прођу, али живи Христос као камен темељац нашег живота, као онај који треба да буде на првом и најважнијем месту у нашим животима, то је оно што смо примили. И баш зато што смо примили Христа без обзира на наше падове и посртања, без обзира на наше погрешке, вером нашом у Христа увек ћемо се враћати, јер имамо коме и чему да се вратимо. Увек ћемо бити на истинском и правом путу макар за кратко деловало да смо изгубљени. Напросто котва наша је у Христу, у Цркви Његовој. И то смо примили од блаженопочившег патријарха Иринеја. Та котва нас увек враћа себи, јер нас враћа Христу, али примили смо и оно што јесте суштина хришћанског и православног живота.
Синоћ сам у неколико речи поменуо да је блаженопочивши патријарх Иринеј припадник аутентичних Срба, Срба православних монаха, монаха старог кова. Хвала Богу, има их још увек међу нама. Монаси старог кова јесу најбољи изданци Срба старог кова, који без обзира на узлете, на позиције и на иметке, на успехе од овог света, увек су били и јесу чврсто остављени на ноге, увек су били на земљи. Знали су да сваки успех, као и пад, када је у Христу има смисла. Као и обрнуто, да сваки пад, као и успех, мимо Христа јесте губитак. Зато је главна црта блаженопочившег патријарха Иринеја, али и монаха старог кова, Срба старог кова, скромност и смирење. А то је оно на шта нас позивају свети оци, који веле: Можеш имати све врлине овог света и заиста бити врлински човек, али ако немаш смирење и скромност узалуд било. То ти је само сигуран пут у пропаст. А можеш бити најслабији, најнемоћнији и најгрешнији човек од кога сви беже и кога сви презиру, међутим ако имаш смирење ти си задобио Царство Божје и сведочиш Царство Божје. Патријарх Иринеј је био старог кова и монах, и хришћанин, и пастир, и Србин. Када кажем старог кова то значи оног кова који има трајну вредност, па зато маколико тај ков носио епитет стари будући да је трајан, он је вечан, он је и садашњи и савремен и треба да буде и будући за сваког од нас.
Помињао сам то већ да имам благослов да могу да уђем у његове преписке, у његову личну заоставштину, ишчитавајући писма и распоређујући их у категорије. Највећи број писама које сам досада имао прилике да видим била су његова писма са многима које је наша Црква препознала као свете људе. Кад кажем наша не мислим само на Српску Православну Цркву него на православље као такво. У раној младости као млади монах дописивао се са Светим оцем Јустином Поповићем и са крајњим смирењем показао велику духовну глад за Христом и за вечношћу. Готово истога дана, по датумима гледано, отац Јустин би му одговарао. Исти случај је његова преписка са великим светитељем Амфилохијем са Патмоса, који је био ученик и послушник Светог Нектарија Егинског. Исто тако, свако писмо које је добијао од Светог Амфилохија адресирано је на датум када је добио писмо. Дакле, истог дана би одговарао Свети Амфилохије. Те преписке сведоче о дубоким гладима и жеђима блаженопочившег патријарха Иринеја за Христом. Свако писмо потписивао би скромним и једноставним речима: најмањи међу монасима. Он је дакле имао оно што је најважније и из чега је све остало извирало – блажену скромност, благочестиву једноставност, хришћанску у правом смислу те речи врлину, хришћанску православну простоту истинског и правог подвижника, простоту у смислу једноставности. И то што је био његов почетак, свако ко је макар једампут дошао са њим у додир зна да је био садржај његовог живота у све дане док је био међу нама. Све остало из тога је извирало. Ми смо се данас сабрали да у радости Васкрсења Христовог осветимо овај његов споменик, али истовремено – не само негубећи сећање на њега – молимо се Богу за њега и за спасење његове душе, јер молитва Цркве је потребна свима. Исто тако да се молимо да он Бога моли за нас, јер сам сигуран да је у наручју Божјем, да је у Његовој близини.
Браћо и сестре, сви ми овде који смо сабрани да молитвом блаженопочившег патријарха Иринеја имамо мир, љубав, радост и толико потребну свима нама, као Цркви и као народу, слогу, разумевање и јединство. То значи да баш оно што је живео блаженопочивши патријарх Иринеј, који је био неко ко није гледао на недостатке других, који је био спреман да прихвата сваког без обзира на то у којој се мери слаже или не слаже са њим, био је спреман да увек има места у близини за другог. Зато и ми да негујемо разумевање, да негујемо јединство, да негујемо саборност пре свега у породици, у комшилуку, међу рођацима, а онда шире и шире, у читавом нашем народу у нашој драгој, вољеној Србији, али и изван њених граница, где год сеже знак постојања нашег народа, где год постојимо и нарочито – ево, да се сетимо управо речи блаженопочившег патријарха Иринеја – да Бог да мир на Косову и Метохији за све људе, а нарочито за наш народ, и да Господ својом десницом не дозволи да Косово и Метохија на било који начин – да цитирам самог патријарха Иринеја – буде откинуто, буде отуђено од нас, а такође да буде простор разумевања, праштања, трагања за путевима заједничког живота и постојања свих људи који су тамо, али и у читавом свету. Живели! Нека Господ све благослови! Христос васкрсе!

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је на Источни петак 21. (8) априла 2023. године Манастир Милановац надомак Санског Моста гдје је уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије бихаћко-петровачке предводио свету архијерејску Литургију у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице.
По прочитаном Јеванђељу Његово Преосвештенство Епископ Сергије бесједио не на тему Васкрсења Христовог.
Непосредно пред почетак свете архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије је обукао у расу првог искушеника Давида, чиме је духовно започео живот свештене Обитељи Манастира Милановца..

"Тајна вечера"-радила: Ива Лазић, VIII разред/ вјероучитељица Милена Миловановић

​Православни храм у Кобашу код Српца посвећен празнику Рођења пресвете Богородице, који је саграђен 1896. године, посједује један од љепших иконостаса у бањалучкој епархији који је настао у радионици иконописца Луке Алексејевића из Новог Сада, чији се црквени инвентар данас чува у културним и другим установама као национално благо.Протонамјесник Славиша Топић, старјешина храма, каже да је према запису који се налази на крсту, иконостас завршен 1901. године а храм је годину дана касније освештао митрополит новоосноване бањалучке митрополије Евгеније Летица.
- Иконе су осликане модерним техникама сликарства у том времену, када је прављен отклон од класичног барока, уз примјетан утицај руске иконографије и све присутнију појаву реализма. Око сваке иконе, а посебно бих по својој љепоти издвојио Двери, налазе се дуборези који су дали лијеп печат цијелом иконостасу. Може се уочити и да су некада дрвеницу иконостаса облагали танки листићи позлате, али је вријеме учинило своје тако да се сада слабо могу видјети - рекао је свештеник Славиша.
Он истиче да је иконостас настао у творници Луке Алексејевића, који је био један од главних произвођача црквеног инвентара тог времена у Новом Саду, као једном од тадашњих центара израде иконостаса. Многе цркве тог времена биле су украшене његовим иконостасима, а за рад га је наградио и црногорски краљ Никола Први Петровић Његош.
- Велики број иконостаса је уништен, нарочито током Другог свјетског рата, али има га још једна црква у Новом Саду, као и мања мјеста по Војводини. Занимљиво је да се у Музеју града Новог Сада чува икона Васкрсења Христовог из његове радионице, док се код нас налази комплетан иконостас с разним украсима који су и даље сачувани, што довољно говори о његовом значају и вриједности - истакао је свештеник Славиша.
Кобашка парохија основана је 1882. године, а прије тога припадала је печенеговачкој парохији која се недуго након тога угасила и ушла у састав парохије у Палачковцима у општини Прњавор. Из записа који су сачувани види се да је у Кобашу својевремено била изграђена дрвена богомоља након чега је на њеном мјесту започело зидање цркве.
- Свештеници су се овдје често мијењали, од Стојана Ивановића преко Јована Шпирића који је највише био укључен у изградњу цркве, али није дочекао њен завршетак и упокојио се седам дана прије освећења. У том периоду као кобашке свештенике видимо и Милорада Јелића, Теодора Петковића и Лазара Ожеговића за чијег је службовања набављен дио инвентара за храм, попут јеванђеља, октоиха, апостола, требника, служевника и свега другог што је потребно за богослужење - рекао је свештеник Славиша.
Он додаје да су се црквене матице уредно водиле од 1882. до 1944. године када су усташе запалиле у сред храма и уништиле све оно што се налазило у црквеном архиву.
- Није остало готово ништа, осим свега једног зборника, богослужбене књиге која је дјелимично спаљена али је натпис на њој остао сачуван. Придарио ју је Јован Лазаревић из Корова а купио је у Новом Саду око 1901. године. Поред ње, остала су још и два октоиха и апостол - рекао је свештеник Славиша. Приликом повлачења према западу кроз ове крајеве су 1945. године пролазили припадници Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, заједно с великим бројем народа и свештенства. Они су посјетили храм у Кобашу, оставили неколико записа и доста потписа, а неки су дали и новчане прилоге од 100 до 500 динара. Кобаш је одувијек био познат као мултиетничка заједница и према ријечима свештеника Славише, народ је у овим крајевима увијек живио свој живот и борио се да нађе мјесто под сунцем.
- Овдје постоји дужа традиција заједничког живота. Кобаш није младо мјесто, дуго је насељено и у давним временима су се ту сусретали православље и римокатолицизам, а касније у 16. вијеку појављује се ислам. Кобаш је међу посљедњим мјестима у овом дијелу Балкана које је пало под Турке, негдје око 1536. године. Вијекови заједничког живота учинили су своје да људи знају да живе заједно - истакао је он.
Бранко Ћопић
Протонамјесник Славиша Топић каже да је свештеник Лазар Ожеговић који је службовао у Кобашу од 1898. до 1899. године, по одласку на парохијску службу у Хашане код Крупе на Уни, био свештеник који је највјероватније крстио нашег чувеног писца Бранка Ћопића.
- Пошто га је бака Милица носила у цркву да га крсти, када је имао свега 15 дана, заборавила је како му треба дати име. У разговору са свештеником закључили су да му је требало дати име по неком од писаца, па је свештеник Лазар прво питао да није Ђура, по Ђури Јакшићу, а онда се сјетио да би то могао бити Бранко по Бранку Радичевићу. Тако је наш велики пјесник, понио име Бранко, захваљујући свештенику који је некада службовао у Кобашу - рекао је Топић. Извор: Глас Српске

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Ријасету Исламске заједнице Србије и свим муслиманима који данас прослављају Рамазански бајрам честитку у којој се између осталог наводи:
– Свој браћи и сестрама исламске вере упућујемо искрене честитке поводом Рамазанског бајрама. Нека Милостиви Бог који све поучава саосећању, милосрђу и праштању својим благословом посети домове свих муслимана испуњавајући их љубављу, миром и благостањем.

Неколико реченица из Васкршње посланице Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, упућене свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље, изазвало је, као што то обично бива, реакцију оних којима нису ни упућене. Да не би било недоумице шта је то изазвало гнев и открило екстремну нетрпељивост појединаца и група према Цркви и вредностима које она оличава, а коју нештедимице сеју преко CNN affiliate–групе електронских и штампаних медија, поновићемо их. Дакле, српски архијереји кажу: „Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе“.
Важно је одмах истаћи да се Црква моли Богу да и она наша браћа и сестре која и овим поводом, уз лажи и клевете, према њој показују нетрпељивост, као и они који од медијâ праве оружја за продубљивање поделâ у друштву, не одбаце љубав Божју која хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, јер долази час, и већ је настао, када треба да буду препознати као људи љубави и истине, а не као они који свесно стварају неслогу и сукобе.
Стога, следујући љубави Божјој, настојаћемо да по ко зна који пут укажемо на нетачност тезâ и штетност клеветâ које они, духовно заслепљени, пласирају у јавности. Прва теза, која се одавно истиче, од времена Лењинове диктатуре пролетеријата па надаље, а посебно ових дана, начелне је природе и може се сажети отприлике овако: Црква нема никаквог права да учествује у јавном животу, па, наравно, ни у политичком животу државе и народа; о томе не сме да се оглашава, а и ако се огласи, то нико не би требало да узме у обзир, јер је то, како тврде, „мешање Цркве у политику”.
Ми, чланови земаљске Цркве (који се, истина, у свему највише уздамо у помоћ небеске Цркве), нисмо изопштени из друштва јер чинимо његову апсолутну већину. Стога нам заступници овог чисто марксистичког схватања, прерушени у присталице „западног либерализма”, не могу, барем засад, одузети грађанска права, као, наравно, ни одговорност пред законом и друштвом. Ми, православни хришћани, немамо ништа против тога да и невладине организације, макар колико чланова да имају, чак и ако нису основане у Србији него су им програми писани у неком од међународних центара моћи, имају право, пошто им већ то закон не забрањује, да се у јавности изражавају и боре за своје ставове, али са индигнацијом одбијамо њихову нескривену намеру да то право претворе у монопол, а да свако исказивање хришћанског мишљења о неком важном народном питању називају „малигним утицајем Цркве на државу и друштво” или да иступају са још тежим и ружнијим клеветама.Притом се Црква никада не залаже за интересе било које политичке странке нити пак за своје партикуларне интересе, који би могли да угрозе било чије друге интересе, него увек и искључиво за опште добро, за заједницу у целини.
Црква је, наравно, сагласна са јавно изреченом опаском да она не одлучује о законима, а у конкретном случају се не би ни оглашавала да је приликом доношења инкириминисаних одредби Закона о родној равноправности узет у обзир став Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности, стручно мишљење Матице српске, став Националног просветног савета и исти такав став свих шест србистичких катедри са свих шест државних универзитета у Србији. Сви они су сагласни да одредбе Закона о родној равноправности представљају веома груб облик насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом. Поготову су сви стручни људи били, а и даље су, против примене таквих одредби у школским уџбеницима и у настави уопште. Међу стручњацима из наведених институција не постоји дилема да ли је Закон противуставан. Пре свега, Устав Републике Србије не познаје категорију рода и родне равноправности него, у члану 15, говори о равноправности жена и мушкараца. Сâмо коришћење вишезначне речи род отвара низ недоумица, колико о овом противуставном Закону, толико, па још и више, о Националној стратегији за родну равноправност, са акционим планом за њено спровођење за период 2021–2023. године, класичним тоталитарним документом, који би по ригидности, нетолерантности, примитивном буквализму у литерарном смислу, могао да послужи за инспирацију неком новом Орвелу, а на нивоу политичке праксе не би га се постидели ни реализатори идеја које су се између два светска рата остваривале у појединим европским државама.
Заиста, упитајмо се сви заједно, а позивамо и посланике Народне скупштине да се упитају: како је могуће да мишљење и ставови најважнијих научних ауторитета за српски језик у Републици Србији не буде уважено? Која и чија „политичка воља” је меродавнија од њих? Зна ли се уопште чије је мишљење прихваћено када се гласало за овакав Закон, закон који врши насиље над српским језиком и над духовношћу српског народа, а као интегрални део пројеката такозване гендер-идеологије и политике врши насиље над етосом и начином живота српског православног народа. И законодавцима мора да буде јасно да онима који су смислили такве апсурдне одредбе није ни на крај памети добробит Српкињâ, њихова равноправност или признавање места у друштву. Јер, резултат ће бити потпуно супротан, уз стварање антагонизама и по овом питању.
Са жаљењем ћемо поменути директне безочне клевете на рачун нашег Патријарха да се он не залаже против насиља над женама. Његова Светост је више пута о томе говорио, најоштрије осуђујући насилнике, и истицао да хришћани, посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово, да пружају помоћ и утеху жртвама насиља и да по могућству учествују у препознавању и спречавању оваквих злодела и изопачења. Ноторна је чињеница да се наш Патријарх у свакодневном животу, лично и преко црквених установа, залаже за институционално решавање положаја жена изложених насиљу и за стриктније кажњавање злостављачâ.
Бесмислено би било коментарисати стручност оних које  CNN affiliate–конгломерат назива филолозима. Они, наиме, тврде да се Црква бори против именицâ женског рода. То тврђење је толико недостојно да не може бити чак ни смешно. Биће да су такви „експерти” и скројили у Скупштини Републике Србије изгласани дискриминаторски и противнародни закон о „родној равноправности”. Напослетку истичемо да Српска Православна Црква и њен верни народ неће и не могу одустати од захтева да се противуставни Закон о родној равноправности стави ван снаге, а да се, ако је потребно, донесе закон који би, поштујући богодана различита призвања и дарове, афирмисао и унапређивао конкретну једнакост мушкараца и жена.
Епископ бачки др Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

21. априла 2023. године, на територији Кијево-печерске лавре, представници органа реда спријечили су вјернике Украјинске православне цркве да учествују у богослужењу у једном од манастирских храмова, саопштило је Информативно-просвјетно одјељење УПЦ. Полицијски службеници су, у петак ујутру, дошли у храм повећен икони Богородице „Живоносни источник“, гдје је служена Св. Литургија поводом крсне славе. Према ријечима очевидаца, полицајци су изразили огорчење чињеницом да је у храму било много људи. Полиција је затворила улаз на територију храма и тако отворено спријечила вјернике да учествују у богослужењу. Парохијани који нису имали времена да уђу били су приморани да се моле иза зида. Касније је свештенство изашло у подворје храма како би сви могли да приступе Светим тајннама исповијести и причешћа. Вјерници су морали да се исповиједају и причешћују кроз решетке. Сада органи реда, из непознатих разлога, пуштају људе на територију Лавре тек након предочења пасоша.Припремио сајт вјеронаука.нет на основу овог извора

О Кијевско-печерској лаври
Кијевско-печерска лавра је једна од главних православних светиња, чијих више од 220 монаха кијевски режим покушава да избаци из манастира. Комплекс лавре, уписане 1990. на Унесков списак светске културне баштине, налази се у самом срцу Кијева, на обали реке Дњепар, на површини од 28,52 хектара. Ову светињу, средином 11. века, основали су Преподобни Антоније и Теодосије Печерски. На територији лавре налази се 13 храмова, од тога шест подземних, и три звонаре. Изграђене су у византијском стилу а, оне каснијег датума, у духу украјинског барока. Лавра се налази на два висока брда између којих води јарак који је дели на Горњу и Доњу, а у последњој се налазе Ближе и Даље крипте.
У криптама, чија дужина ходника премашује пола километара, смештене су мошти кијевско-печерских светаца: у Ближим криптама – 73 подвижника, у Даљим – 49. У Лаври су сахрањени и бројни истакнути лаици, међу којима је Петар Столипин, некадашњи председник владе у Руској империји који је убијен 1911.године. На територији Горње лавре смештен је Национално-историјско културни комплекс који заузима територију од 23,36 хектара. У њему се налази укупно 144 споменика историје и културе, а колекција његовог музејског фонда броји више од 70.000 експоната. У структуру тог комплекса узлазе музеј историје Кијевско-печерске лавре у ком се налазе између осталог збирка вредних књига, предметни народне декоративне уметности, драгоцени предмети...Од почетка деведесетих година на територији Доње лавре активан је Свето-успенски Кијевско-печерски мушки ставропигијални манастир, резиденција митрополита кијевског и Кијевска духовна академија. Заједница лавре је под јурисдикцијом канонске Украјинске православне цркве, а њен намесник је од 1994.године митрополит Павел (Лебед).
Подземни и надземни манастири
На територији Горње Лавре налази се Успенски сабор у ком се налазе мошти Светог Стефана – првог хришћанског мученика за веру, Порта цркве Свете Тројице, Трапезни храм Преподобног Антонија и Теодосија Печерског, као и Национални историјски и културни резерват.
Код Трапезног храма сахрањен чувени руски државник и реформатор Петар Столипин.
Што се тиче Доње Лавре, на њеној територији налази се пет надземних и шест подземних православних цркава, комплекс крипти и функционални манастир у ком живи више од двеста монаха.
Подземни храмови Доње Лавре:
1.Црква Преподобног Антонија (налази се у Ближим криптама)
2.Црква Ваведења у храм Пресвете Богородице (налази се у Ближим криптама)
3.Црква Преподобног Варлаама (налази се у Ближим криптама)Црква
4.Преподобног Теодосија (налази се у Даљим криптама)
5.Црква Христовог Рођења
6.Црква Благовештења Пресвете Богородице
Надземни храмови Доње Лавре:
1.Црква Воздвижења Часнога Крста
2.Црква Свих Преподобних Печерских
3.Црква у част иконе мајке Божије „Живоносни Источник“
4.Црква Рођења Пресвете Богородице
5.Црква Преподобног Агапита Печерског
Ко је сахрањен у Ближим и Даљим криптама
Осим православних храмова који се налазе у Ближим и Даљим криптама, тамо су и мошти светих подвижника.
Што се тиче Ближих крипти, оне су ископане на дубини од пет до десет метара. Укупна дужина њихових ходника је око 400 метара. У Ближим криптама почивају мошти седамдесет и три светитеља. Међу овим свецима налазе се мошти Преподобног Антонија Печерског. Такође, многи верници долазе овде да се моле монаху Дамјану Целебнику, Нестору Летописцу, монаху Јовану Многострадалном, праунуку Јарослава Мудрог – Николају Свјатоши, иконописцу Алипију, као и доктору и светитељу Агапиту Печерском.
Осим њихових моштију, у овим криптама налазе се мошти и многих других светитеља Божијих, међу којима су мошти монаха-ратника Иље Муромца и монаха Марка Печерског. Што се тиче Даљих крипти, оне изгледају нешто „скромније“ у поређењу са претходним. Ископане су на дубини од двадесет метара. Укупна дужина ходника ових крипти достиже 292 метра. Ове крипте се називају и Теодосијевим - у част игумана Теодосија, једног од оснивача Лавре у 11. веку. У Даљим криптама налазе се мошти игумана Теодосија, преподобног Агатона Чудотворца, московског митрополита Владимира (Богојављенског), Арсенија Трудољубивог, преподобног Ахила и многих других светитеља попут митрополита Павла Тобољског.
Треба напоменути да су Даље крипте, као и Кијевско-печерска лавра уопште, познати и по дванаест мироточивих глава – моштима безимених православих светитеља. Извор: Спутњик

Достојанствено и уз учешће великог броја вјерника, служена су богослужења током Страсне седмице и на Васкрс у Светој архиепископији Катарској (Јерусалимска патријаршија)  Светим богослужењем началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ катарски Макарије, уз саслужење о.Сотирија. Мноштво вјерника, приступило је Светој тајни причешћа дошавши из разних градова Емирата и из Саудијске Арабије. Богослужења су служена на грчком, арапском, словенском, српском, румунском и енглеском језику ради потпунијег учешћа вишејезичног стада. 
На Велики петак и на Васкрс богослужењу су присуствовали амбасадор Русије Димитрије Дугадкин, савјетник амбасаде Грчке у Дохи Георгиос Зафирис и замјеник шефа амбасаде Србије Слободан Радека.
На Велики петак, у атмосфери дубоке туге и осјећања, у Светој архијерејској цркви обављено је изношење плаштанице и литија. У ноћи Велике суботе, бројна заједница хришћана испунила је Свету Саборну цркву и њено двориште. Остали су да учествују у Литургији, готово сви причестивши се, након чега је услиједило благосиљање васкршњих јаја и посластица. Из Свете Архиепископије Катарске

​Трећи дан Васкрса, 18. април 2023. године, свечано је прослављен у храму Успенија Пресвете Богородице у Братунцу, где је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је свету архијерејску Литургију.

Саслуживали су игуман Методије, настојатељ манастира Сасе; протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намесник сребреничко-подрински; и ђакон Милош Илић.

– Зар не горјеше у срцима нашим док нам Он говораше? – питаху се Лука и Клеопа. Они Господа нису могли да препознају њиховим физичким очима, али су зато срцем својим искусили Његово Присутво у њима. Не само кроз неке обичаје и наше традиције, које нас не ријетко одводе од суштине, већ суштински да осјетимо Христа у себи, у срцу своме – беседио је митрополит Хризостом.

Извор: Митрополија дабробосанска

​Предсједник Удружења "Национална интелигенција НИТ" Бојан Боровчанин уручио је вечерас замјенику директора Руског дома Вјачеславу Чарском московски препис "Крмчије" Светог Саве, чиме је ова књига огромне историјске и духовне вриједности практично враћена Русији. Чарски је на свечаности у Руском дому поручио да ће московски препис "Крмчије" Светог Саве, који је настао у 18. вијеку, од сада бити у библиотеци Руског дома, гдје ће бити доступан свим Русима и Србима, односно свим заинтересованим грађанима.
Захваливши Боровчанину и његовој организацији, Чарски је истакао да је враћање московског преписа "Крмчије", познатог и по именима Номоканон и Законоправило Светог Саве, симболичан чин јер Срби враћају књигу Русима, чији је чувени учитељ, педагог и научник Максим Суворов двадесетих година 18. вијека донио много руских књига у Београд.
- Овај препис датира из 18. вијека, када је руско царство јачало и када су јачале везе наша два братска народа. Те активности почеле су још у вријеме Петра Великог, тако да је велика симболика у овоме што је ова књига стигла у "Руски дом" - истакао је Чарски.
Боровчанин је нагласио да му је велика част што су он и колеге из организације били у прилици да учине овакав гест, додајући да је поносан што је московски препис "Крмчије" Светог Саве послије много времена враћен Русији, гдје и припада. Он је објаснио да и назив "Крмчија" за Законоправило Светог Саве потиче из руског језика и значи кормилар брода, додајући да је ријеч о препису из 1787. године, који је отворио доста тога по питању средњовјекових односа између српског и руског народа.Подсјетивши да је ријеч о Законоправилу које су користили руски владари од Александра Невског до Ивана Грозног, као и Руска православна црква до бољшевичке револуције, Боровчанин је оцијенио да се враћањем ове књиге Русији још једном показује снага споне између српског и руског народа.
- Ово је значајно јер смо ми уступили нешто њима, који су тако велики и значајни. Занимљиво је и да у Русији више знају о овом дјелу него ми овдје у Србији, гдје је ова књига тек у посљедњој деценији заживјела и добила пуни сјај, и то код нас у Републици Српској, тачније у манастиру Добрун, гдје је и преведена - рекао је Боровчанин.
Он је нагласио да је његовој организацији нуђено више од 50.000 евра да продају ову књигу, на шта нико у организацији није хтио ни да помисли зато што, како каже, он и колеге не тргују духовним вриједностима и националним циљевима свог народа. Према његовим ријечима, књига је прешла невјероватан пут јер је била у посједу руског монаха, који је становао код људи у Крагујевцу, гдје је оставио и своје ствари када је отишао да службује у један манастир у околини Никшића. 
- Међутим, монах је на том путу доживио саобраћајну несрећу и књига је остала код наших пријатеља. Она је, заједно са његовим личним стварима, деценију била код њих, а пријатељи тог монаха покушавали су да дођу до некога коме би предали његове ствари и књигу, али нису успјели - навео је Боровчанин. Он је објаснио да су људи код којих је монах становао предали његове ствари црквењацима у оближњем манастиру, али они нису хтјели да узму књигу, која је послије много времена завршила у организацији НИТ, која је, како Боровчанин каже, због мира и љубави међу православном браћом одлучила да је врати Русији. Московски препис "Крмчије" Светог Саве настао је крајем 18. вијека, а, осим њега, сачувано је још десет преписа овог великог дјела, међу којима су су и иловички, рашки и сарајевски. Свети Сава "Крмчију", односно Номоканон или Законоправило, саставио је 1219. године и то је практично био први српски устав. Када је организовао епископије у Српској цркви, сваком епископу дао је по примјерак Законоправила, јер је желио да Црква буде слободна и да владар има што мање уплива у њен рад, иако је његов брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ. Законоправило је кориштено и у Русији и Бугарској, а касније и у Румунији. 

Новак Ђоковић, најбољи тенисер свијета посјетио је, заједно са својим родитељима и предсједником Републике Српске, 20. априла 2023. године, у Бањалуци Његово Преосвештенство епископа бањалучког Јефрема.
“С најбољим тенисером свијета данас сам посјетио епископа бањалучког Јефрема. Разговарали смо о важности његовог боравка за све људе у Бањалуци и Републици Српској. Посјетом епископу Јефрему Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа.
Новаку смо пожељели и успјех у даљем такмичењу на Српска опену.Посјетом епископу Јефрему, Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа”, навео је предсједник Републике Српске Милорад Додик у  својој Твитер објави.

Епархија рашко-призренска осуђује најновији напад на српску православну цркву у Призрену.
​Епархија рашко-призренска СПЦ данас је објавила вест да су у ноћи између васкршњег понедјељка и уторка 17/18 априла 2023. године, непозната лица бацила молотовљев коктел на црквицу Св. Пантелејмона у Призрену, у насељу Поткаљаја. Ватра је угашена на вријеме захваљујући случајном пролазнику. Црквица је обновљена 1937. год. и потиче из средњег вијека. Црквица је била запаљена у мартовском погрому 2004. год. након чега је обновљена. Напад на цркву је пријављен косовској полицији и мисији ОЕБС-а на КиМ. Епархија рашко-призренска Најоштрије осуђује овај најновији напад на цркву светога Пантелејмона у Призрену и то у време васкршњих празника. Напад на цркву која је већ запаљена у нередима у току мартовског погрома 2004. године, када су у току једног дана запаљене све српске православне средњовековне цркве у овом граду, показује да баштина Српске православне цркве на Косову и Метохији није безбедна и да има још оних који желе да униште хришћанско православно наслеђе на КиМ. Епархија очекује од косовске полиције да пронађе починитеље овога најновијег напада.
O цркви св. Пантелејмона у Призрену: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Црква_Светог_Пантелејмона_у_Призрену

Сати агоније и ноћна мора без краја за Грке који живе у Судану, јер из дана у дан ситуација постаје све турбулентнија.
Митрополит нубијски и цијелог Судана Сава говорио је о условима који владају, док је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор II говорио о помоћи коју ће Египат пружити.
„Ништа се није промијенило, једино што се промијенило је да данас имамо интензивне ваздушне ударе и снажне експлозије са свих страна. Добили смо храну тако да имамо још 5-6 дана и позајмили смо барел нафте“, рекао је митрополит нубијски и цијелог Судана Сава.
„Кад сване, живимо чудо да је зора и живи смо“, каже о. Георгије Маурикос – свештеник Православне митрополије.
У православној митрополији у Картуму, остало је заробљено 15 Грка , укључујући троје дјеце... и док је постојао страх да залихе понестану, рјешење је коначно пронађено. Патријарх Александријски Теодор II говорио је на грчкој телевизији ЕРТ 3 о обећању египатског предсједника Абдела Фатаха ал-Сисија да ће учинити све што може да помогне цивилима Судана.
„Египат ће учинити све што је у његовој моћи. Разговарам са амбасадорима у Грчкој и на Кипру да видимо како да им донесемо храну, воду и лијекове јер никоме не можемо од метака", рекао је Патријарх александријски и цијеле Африке.
У Судану има укупно 150 Грка и 1000 Европљана који траже излаз из пакла сукоба.
„„У овом тренутку покушавамо да сагледамо све могућности, аеродром не ради, ако не нађемо путеве безбједног пролаза, не можемо да се евакуишемо“, рекао је Андреас Катсаниотис, замјеник министра спољних послова, задужен за питања грчке дијаспоре. Стање двојице повријеђених Грка је стабилно и они се сада налазе у болници и чекају на операцију. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ​orthodoxtimes.com

Како је распеће заиста вршено? Британско откриће нуди нове трагове. Римљани су га преузели од Картагињана, а ови, очигледно, од Асираца
Нови археолошки подаци појашњавају процедуру распећа на крсту у Римском царству. Има разлога да се вјерује да су га Римљани позајмили од Картагињана, а они, по свему судећи, од Асираца, пише  washingtonpost. Крст је већ два миленијума главни симбол хришћанства и побједе над смрћу. Међутим, сам поступак погубљења распећем, који је у античком свијету важио за један од најстрашнијих, дуго је остао мистерија за археологе и историчаре, јер је у хроникама о томе сачувано релативно мало историјских свједочанстава, пошто су тијела распетих ријетко била удостојена сахрањивања. Древни римски историчари, Свето писмо и класична литература свједоче о широкој употреби распећа од стране Римљана, али до сада су у цијелом свијету пронађена само четири мјеста сахрањивања распетих на крсту. Најновије откриће дошло је релативно недавно, 2017. године, током земљаних радова у припреми за изградњу стамбеног комплекса у Кембриџширу (Кембриџшир је грофовија у источном региону Енглеске), гдје су пронашли скелет човјека са ексером у пети. Ово је први убједљив археолошки доказ о распећу на Британским острвима, према ријечима Дејвида Ингама (David Ingham), руководиоцом пројекта Albion Archaeology, и Корин Духиг (Corinne Duhig), професорке на Универзитету у Кембриџу. Они су о свом налазу објавили чланак у часопису "British Archaeology" у којем подсјећају да се трагови погубљења које су проучавали не разликују од оних пронађених прије пола вијека у близини Маслинске горе у Јерусалиму. У оба случаја, нокат је пробио петну кост (лат. Calcaneus), највећу кост у стопалу човјека. Ови археолошки подаци су у супротности са приказима поступка погубљења у вјерским списима и канонима иконографије. Они бацају ново свјетло на поступак погубљења на крсту и омогућавају нам да судимо о мукама и смрти распетог. Ово откриће похваљује Џон Грејнџер Кук (John Granger Cook), професор религије на Лагранж колеџу и аутор књиге „Распеће у медитеранском свијету“ (Crucifixion in the Mediterranean World). Он сматра да су Римљани ову егзекуцију преузели од Картагињана, а они опет вјероватно од Асираца и других древних народа Блиског истока. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, написао је да су римске трупе разапињале до 500 Јевреја дневно током јеврејских устанака у 1. вијеку нове ере. У свједочанствима о владавини Александра Јанеја (125-76. године п.н.е.), који је владао над Јеврејима 27 година, Јосиф Флавије помиње масовна распећа око 88. године п.н.е. „Док је славио са конкубинама на јавним мјестима, наредио је распеће на крст око 800 Јевреја, баш као и убиство њихове дјеце и жена на очи несрећника који су још остали живи", написао је Јосиф Флавије.
Циљ мучитеља је обично био да на сваки могући начин продуже муку и агонију жртве. Погубљење разапињањем сматрало се најстрашнијим, дуготрајнијим и најсрамнијим, и стога је било подвргнуто углавном страшним злочинцима, робовима и издајницима. Осуђене су тукли и кроз гомиле људи водили улицама до мјеста погубљења, о чему свједоче и описи мука Христових у јеванђељима, а маса им се ругала и обасипала их батинама, каменицама и увредама. Затим су осуђени на распеће полагани раменима на пречку, руке су им биле фиксиране на овај или онај начин и подигнуте на вертикални стуб. Древни цртежи приказују распећа у облику слова Т.
Самртне муке распетог обично су трајале неколико дана, а само повремено су џелати убрзавали долазак смрти тако што су им палицом ломили ребра, копљем им пробијали стомак или груди или сакатили ноге распетих. Често се крст постављао ближе земљи и на мјестима гдје су разапете могли да муче пси, шакали, лисице и лешинари. У неким случајевима, муке распетог су продужаване уз помоћ уског сједишта – такозваног седекула.
 
Како је тачно Исус Христос умро? Нека научна истраживања, која укључују форензичке патологе, указују да је Он умро релативно брзо од плућне емболије, срчаног застоја или шока изазваног губитком крви. Истовремено, научници се слажу да су најчешће распети полако умирали од гушења, јер су се међуребарни и трбушни мишићи све више истезали под тежином тијела, па су због тога и дисајни покрети постајали краћи и болнији како су губили снагу.
Сензационални налаз из Јерусалима открио је научном свијету прве остатке распетог, а дијелом је помогао и да се разјасни поступак погубљења. Археолози су 1968. године, истражујући гробне крипте на градилишту у источном Јерусалиму, наишли на камену крипту у којој су били остаци мушкарца од 24-28 година. Жртви, по имену Јехоханен, била је пробијена петна кост зарђалим ексером. Познато је да су Римљани удове осуђеника фиксирали на крст најчешће конопцима. Дуги закуцани ексери су у то вријеме били веома скупи, а постоје докази да су извучени и поново коришћени. Осим тога, убрзавали су смрт. Иконографски канон распећа Христовог обично приказује Његове зглобове или руке приковане на крст. Међутим, према научницима, нокти нису могли дуго да издрже тежину тијела – а још више један нокат који буши стопала обје ноге.
Нику Хас, професор на катедри за антропологију на Хебрејском универзитету, прегледао је јерусалимски скелет у великој журби због кратког рока који су вјерски повереници светог мјеста одредили за поновно сахрањивање посмртних остатака. У чланку објављеном 1970. Хаас наводи да су обе петне кости скелета пробушене ексером. Прије овог поступка, стопала распетих су, по његовом мишљењу, била спојена дрвеним блоком како би се олакшало њихово закуцавање. Хас је предложио да су џелати притиснули обе пете жртве на предњи дио стуба - или са раздвојеним ногама и савијеним у коленима, или са згрченим ногама и коленима окренутим у страну.
Касније су два научника – Џо Зијас (Joe Zias), кустос Израелског одjељења за антиквитете и музеје, и Елиезер Секелес, професор на Хебрејском универзитету и медицинској школи Хадаса у Јерусалиму – понудили другачије тумачење. Сматрали су да је Хас погријешио, али у ствари документи и фотографије показују да је нокат пробио само петну кост десне ноге, а не обе пете, а ова нога је очигледно сломљена прије смрти. Истовремено, ексер дужине нешто више од 11 цм био је прекратак да би прошао кроз обе петне кости и ушао дубоко у дрво, с обзиром на ширину дрвеног блока. Зиас и Секелес су предложили другачију шему распећа, у којој је свака нога појединачно прикована за бочну страну вертикалног стуба. Њихову теорију потврђује древни цртеж из Путеолија (Италија) са приказом распетог човјека са женским именом Алкимила исписаним изнад рамена.
Недавно откриће у Великој Британији помаже да се даље објасни поступак за ово ужасно погубљење. Тамо пронађен скелет, под бројем 4926, лежао је у гробу на древном гробљу у близини насеља поред пута у бившој римској провинцији, у близини данашњег града Фенстантона. Скелет је лежао лицем нагоре са прекрштеним рукама, а око њега је сачувано десетак ексера. У лабораторијским испитивањима, фрагменти петне кости су пресавијени и пронађена је пролазна рупа. Скоро комплетан скелет датован је око 130-360. године нове ере. Кичма и ребра били су смрскани, а на костима руку и ногу остали су трагови оштећења од тијесних кошуљица или окова. Британски археолози су установили да је ексер забијен споља у десну петну кост, а да је мучитељ промашио чекићем или сјекиром и дјелимично здробио пету, и на тај начин, случајно или намјерно, погоршао патњу распетих.
Отац професора Кука, презбитеријански свештеник, примећује да га научна истраживања која разјашњавају поступак распећа и мучења погубљених тјерају да другачије размишља о Исусовој смрти у то вријеме. „Много размишљам о природи људске патње и о домишљатости коју понекад показују они који су на власти у наношењу муке особи попут њих“, каже свештеник. – По свему судећи, бол и агонија распећа је један од најстрашнијих у историји које човек уопште може да доживи. За нас, данашње људе, они су генерално забрањени. Међутим, у овој егзекуцији је за нас чудесно настала тајна самог крста. Има нечег несхватљивог у томе како је од оруђа најстрашније егзекуције које је човјек икада измислио, он претворен у симбол духовне обнове и успона. Ово јасно чита извесну иронију људске историје. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора