Бесједа на гори: какве је нове заповијести Христос донио људима

По Галилеји се проширио глас о изузетном проповједнику и исцјелитељу – Исусу из Назарета. Људи напуштају своје послове и породице и полазе за Њим. Чињеница је да су, од Исуса на првом мјесту, очекивали чуда и исцјељења, јер је здравље било највећа брига људи. И одједном је почео да их учи. Давао је људима заповијести. Но, Јевреји су већ имали заповијести! Сурова и строга, која је прије много вијекова Господ издиктирао пророку Мојсију на гори Синај. Шта је ново Христос могао рећи људима? ...
Шта су блаженства?
Једног ведрог прољећног дана, Исус се, у пратњи великог мноштва народа, нашао на Галилејском језеру, у подножју великог брда прекривеног зеленилом и цвијећем. Ту је Христос оставио људе и отишао сам горе. Тамо је провео цијелу ноћ, погружен у молитву, а ујутру је призвао к себи ученике и сишао с њима у народ.А сада сви дижу буку, чекају некакво откровење од великог проповједника, многи покушавају да се прогурају до Христа, да Га додирну да би добили избављење од болести – и заиста одједном оздраве... Шапућу: „Гле, гле, сад ће Он учинити неко велико чудо, и све ће потрести!“ „Можда је овај човјек онај вођа, цар, кога смо чекали? Сада ће Он објавити да ће доћи у Јерусалим, збацити власт Римљана, сјести на престо и почети да влада нашом земљом!“ - "Јел тако! И сви ће се његови сусједи уплашити, и сви становници Јуде ће добити од њега богатство и добра!..”
Али ништа од онога што се шапутало у маси се не дешава. Христос се једноставно попео на благо узвишење, сједа на камен да би га сви чули и видјели и почиње да говори. Његова бесједа ће касније бити названа Бесједа на гори. 
Христос јасно говори о томе како човјек може да достигне Царство Небеско, како да добије радостан, срећан – блажен – вјечни живот. Свака Христова реченица почињала је ријечју „Блажени“, па ће се Његове заповијести, кораци на путу у вјечни живот, тада звати заповијестима блаженстава.

---

Ријеч "блаженство" долази од ријечи "благо". Ако човјек у души пребива са Богом, тада доживљава блаженство, чак и када је гладан, хладан или болестан. Блаженство је највећа срећа, највише добро за људе. Данас се ријеч „блаженство” ријетко користи. Постоји разумљива ријеч „радост” – зашто не назвати Христове ријечи „заповијести радости”?​
Али људи знају да је "радост" нешто пролазно. На примјер, сањате о поклону. И коначно га добијете, и веома сте срећни због тога. Али поклон се може покварити, изгубити, поломити... Коначно, може вам се и одузети. И радост ће нестати са тим. Или на други начин: добили сте поклон који сте дуго чекали, били сте веома срећни због тога, али је вријеме пролазило, а радост као да је испарила. Заситили сте се поклона, и већ желите још један, већи, љепши, скупљи. А онда све више и више...
Дакле, блаженство је и радост, али посебна радост која не пролази. Ако стекнете блаженство, онда је ваша радост толико потпуна да вам више ништа не треба, никакви други дарови, и никаква невоља неће вам одузети ваше блаженство. Блаженство о којем је Христос говорио долази када је Бог уз вас. И – гле чуда! – таква посебна радост се може добити већ сада, у нашем земаљском животу. Штавише, земаљски живот ће се завршити, али ће блаженство остати! Биће га још више у новом, вјечном животу! То је оно о чему је Христос говорио својим ученицима на обали Галилејског језера.
Блажени сиромашни духом јер је њихово царство небеско!
Зашто су „сиромашни“ блажени? Да ли је добро бити просјак, односно сиромашан, несрећан? Није добро. Али Христос говори о „сиромашнима духом“, тј., не гордим, скромним људима. Они се уздају само у Божију помоћ. Они схватају да им је Господ дао све што имају – здравље, памет, таленат. Они схватају да нису савршени, али се у исто вријеме не осјећају сиромашним, јер знају да постоји Бог. И желе да Бог остане са њима, желе да не изгубе љубав коју Он ствара и која је њихово главно богатство. Јер богатство за њих није новац, није благо, већ је јединство са Богом.

---

​

---

Блажени они који плачу, јер ће се утјешити!
Када су те увриједили, када се десила невоља, како си се осјећао због тога? Плакао. Али да ли је добро плакати? Није увијек исто. Постоје разне врсте плача. Људи често плачу од озлојеђености и гњева, од тврдоглавости и умора, од бола и очаја... Али Христос не мисли на такве сузе. Или боље речено, овако: ако си плакао, и у том тренутку размишљаш само о себи, о својој тузи, ако мислиш да си сам са својом несрећом, онда се твоје сузе лију џабе. Али ако умјесто да очајаваш, да се љутиш, да хоћеш да се осветиш преступнику, помислиш на Бога, обрати своје сузе ка Њему: „Господе, помози, утјеши, реци ми! Сад ми је лоше, буди ми подршка! Господ ће бити ту и утјешити вас.
Ту су и сузе саосјећања, сузе милосрђа. Ако се нешто лоше десило нашем вољеном, онда саосјећамо са њим, сажаљевамо га. То говори о посебном стању наше душе. Наше срце је живо, оно се одазива на бол ближњег и зато може чинити добро. Посебне сузе су сузе срама. Христос каже да ако човјек плаче због својх гријеха, ако разумије да је несавршен, ако се стиди неког свог лошег дјела, то су добре сузе. Плачеш јер се кајеш. Може ли Бог оставити такву особу? Не, Он му даје утјеху и радост. И блаженство!

Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.
Кротост - шта је то? Човјек се кроти уз Божију помоћ, уздржава се од гњева и раздражености, смирено процјењује ситуацију, не паничи.
Замисли да те дјеца нападају у школи. Задиркују, трују, прогоне... Али не желиш да одговараш злом за зло, лошом ријечју за псовку, лошим дјелом за лоше дјело. Ћутиш. Или чак и обрнуто, покушаваш да одговориш преступнику љубазним ставом, добрим дјелом. Можда ће ти рећи: „Да, значи уплашио сте се, зар не? Кукавица!" Али заиста, можда си се уплашио?.. Не, кротост не значи кукавичлук. Кукавица, издајник, лукав не може бити кротак. Кротост је за јаке духом, праведне, храбре људе који знају своју снагу, али је не користе, јер схватају да освета неће донијети срећу. Они се понашају како је Христос заповиједио, а Бог им даје снагу да издрже и поднесу све увреде. Кад си кротак, Бог види твоје страдање, види како подносиш, и подржава те, шаље ти блаженство. Кротак неће увриједити слабе, неће увриједити и неће се осветити онима који су га некако увриједили, већ ће једноставно опростити и молити се Богу за њих. Он зна да није на њему да суди преступнику, него на Господу: Бог ће одгонетнути ко је у праву, ко је крив, а ко у праву. И он сам чини оно на шта га је Господ позвао, и труди се да одржи мир и љубав међу људима. Такав је благословен и Господ му обећава посебну земљу – не неко подручје на нашој планети, него цио свијет, који ће се преобразити доласком Царства Небеског!
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. 
​Питај неког од својих пријатеља: шта је најважнија ствар у животу? Неко од њих ће рећи да је најважније добро учити, а затим наћи занимљив посао. Други ће рећи: најважније је пуно путовати, и тако остварити живописне утиске, авантуре ... Трећи ће се сјетити здравља, четврти - новца ... И сви ће бити у праву по нечему. Заиста, и ово може бити важно, и оно... Колико се различитих „истина“ добија! Умјесто тога, ми то зовемо „правда“, али ако пажљиво погледамо сваки одговор и размислимо, онда у сваком можемо пронаћи његве „замке“: можда не волимо да учимо, али исто тако свако ко добро учи не нађе увијек свој омиљени посао, и на путовању се дешавају невоље и болести, а новац не доноси увијек задовољство, па чак ни сопствено здравље понекад не прија ако друга особа пати у близини ... Испада да нема те правде која би донијела срећу свима, свим људима?...​​

"Не живи човјек само о хљебу, него о свакој Ријечи која излази из уста Божијих“, рекао је Христос. А Ријеч Божија је сам Христос. Као што гладан жели хљеба, а жедан воде, тако они који су гладни и жедни правде траже од Бога праву Ријеч, односно траже од Бога да им открије Правду и помогне им да је схвате. Таквима ће се жеља испунити, они ће бити задовољени, односно стећи ће ону највишу правду, коју ништа не може поколебати и која ће им сама пружити трајну радост.
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Бити милостив значи саосјећати, помагати, жртвовати се, сажалити се. Лако је бити милостив према онима око себе. А ко је у нашој близини: родитељи, млађа браћа и сестре, рођаци. другови из разреда, пријатељи... Ми смо, по правилу, спремни да им помогнемо у послу, при учењу, у кући. Можемо да их схватимо ако су некога увриједили, да се бринемо за њих ако су болесни.
А у другим случајевима? Замисли да те неко пита како живиш. Вјероватно ћеш одговорити: „Ја добро живим! Сит сам, обучен, имам кров над главом, сигуран сам. Зато могу наставити да живим мирно, тихо и безбрижно.
Али можеш то чинити другачије! Ако примијетиш да постоји неко ко нема све ово - нема кров, нема укусне хране, нема основне потребе. А овом „некоме“, можда теби потпуно непознатом, све ово заиста треба, па чак и тражи. 
Али можеш бити огорчен: „Па, шта, какве то везе има са мном? Нека пита! Чак га и не познајем, он није мој.” И дешава се да ти је та особа успјела да учини нешто лоше, а ти помислиш: „Зашто му одједном помоћи? Да ли је то заслужио? Чини се да немам разлога да му помогнем или покажем милост."
Али чињеница је да се Христова заповијест милосрђа односи на све. И према комшијама, и далеким, и странцима, и пријатељима, и душманима. Имамо неке бенефиције - кућу, храну, одјећу, здравље... Од овога доживљавамо радост и задовољство. Али све ово можемо изгубити у једном тренутку. И неће бити радости. И ако почнемо да помажемо онима којима је наша помоћ потребна, ако будемо милостиви према онима којима је наша брига потребна, тада ћемо открити другу радост – Божанску. Ако се о човјеку бринемо не процјењујући да ли он то заслужује или не, онда ће нам се отворити посебна радост, повезана не са оним што имамо, већ са оним што дајемо другима, опрости им, не осуђуј их: „ заслужено – незаслужено”... И тада ће „далеки” постати наш комшија, а непријатељ пријатељ и брат.

---

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети
Једна од заповијести коју је Бог дао Мојсију била је "Не убиј!" Јасно нам је да је немогуће убити, али раније је постојао други закон: осветити се преступнику - крв ​​за крв, смрт за смрт - сматрало се нормалним. Бог је то забранио. Христос је, дошавши у народ, учврстио ову заповијест: ни гњев, ни освета, ни убиство не смију да нађу мјесто не само у нашим дјелима, већ чак ни у нашим срцима. Срце мора бити чисто од злих мисли и жеља.
Замисли да сједиш у аутомобилу. Ауто је чист, опран. Излази на цесту. Одједном се на ветробранском стаклу појављује мрља. Затим - још једна ... трећа ... и сада су сва стакла прекривена блатом. Унутрашњост аутомобила је замрачена, а возач не види шта се дешава на путу и ​​куда да иде. Возач је принуђен да заустави аутомобил. Док не очисти стакло, даље не може.
Возач очима види пут, а ми срцем можемо видјети Бога. Али на срцу се могу појавити и „трунке прљавштине“, које ће нас спријечити да видимо Бога. Ове мрље су наши гријеси, лоше мисли и осјећања, оно лоше што „загађује“ наше срце. И ми, као тај возач, морамо да очистимо своја срца да бисмо поново видјели Бога и добили радост – блаженство – од Његовог созерцања, од боравка у Његовој близини. И онда га одржавајмо чистим. Због тога ми хришћани редовно идемо на исповијест – посебну свету тајну у којој говоримо Богу о мрљама на нашим срцима, молимо за опроштај, а Господ нам као одговор помаже да сперемо сваку прљавштину.
Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати
Посвађао си се са пријатељем. Љут си на њега, он је љут на теебе, сваки сматра да је он у праву. Разилазите се у разним правцима, носећи у души неистрошени гњев и огорчење, које усмјеравате на друге, невине људе. И заразите другог човјека гњевом. А тај – сљедећи... Дакле, тај ланац гњева може да оде веома далеко. И свуда се распламса мали рат, непријатељство, као штетни вирус, као епидемија.

---

Али на исти начин, доброта се може ширити! Ово је важно запамтити. Поготово када сте у свађи, љути и сигурни да је правда на вашој страни. Мислите да имате право да понижавате, тучете, вријеђате другу особу, јер сте у праву. Али ако у овом тренутку застанете, обуздате се и не учините ово, већ, напротив, нађете ријечи помирења, вратите мир прво у свом срцу, а затим и са својим ривалом, онда ће овај свијет око вас почети да се шири. И постаћеш „миротворац“ – односно творац мира.
Они који граде мир у себи, око себе, по читавом свијету, узимају примјер од Христа, постају слични Њему, па се стога могу назвати синовима, односно дјецом Божијом. И наравно, такви људи су блажени – на њима је благодат Божија.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Замисли: у твом одјељењу сви су се напали на неког ученика. Сви га оптужују за нешто страшно - издају, крађу, подлост... А знаш да он није крив. А ти се трудиш да га заштитиш пред свима. Схваташ да ће сви бити против тебе, да ћеш изгубити пријатеље, да ћеш бити одбачен из друштва... Могао си да ћутиш, могао си да останеш по страни, останеш „чист“ и не би себи нашкодио ни на који начин, али залажући се за правду – не само за своју, већ за ону о којој се говори у Јеванђељу – и сам постајеш изопштеник. За одрасле то може да се деси на послу, у колективу, па неко изгуби своју позицију, неко буде избачен... Како на ово реаговати? Очајавати? Нервирати се? Разочаравати се? Можеш, ако не мислиш да је правда важна. Али ако разумијеш да је правда најважнија, онда ти сам Господ потврђује: ко слиједи Његово учење, Његове заповијести, брани највишу правду, Он ће увијек бити с њим, чак и ако се остали одврате. Поред тога, Његово Царство ће постати твоје Царство!
Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке прије вас.

---

Дешава се и да нас прогоне не само због жеље да поступамо по правди, по савјести, већ управо зато што смо вјерујући. Због наше вјере у Христа. Христос у Бесједи на гори упозорава своје ученике да морају бити спремни на чињеницу да ће због вјере у Њега бити клеветани и прогоњени! Ријеч „Узасрамотити“ значи грдити, обешчастити, ругати, клеветати, неправедно оптуживати... Да ли је заиста могуће не само ово издржати, већ и радовати се томе? Да. Христос каже да ако нас прогоне и грде због вјере у Њега, онда нас чека највећа награда на небу – посебан степен вјечног блаженства! Земаљски пут човјека који вјерује у Христа неће бити лак – Исус је то знао. Заиста, од првих вијекова хришћани су били подвргнути најтежим прогонима. А касније су многи светитељи, мученици, милиони обичних људи морали много да поднесу за своју вјеру. Али у сваком тренутку људи су се сјетили да ако себе називају ученицима Христовим, ако поступају по вјери, када их свако тјера да поступају другачије, ако отворено говоре о својим убјеђењима, онда је Господ са њима. И у исто вријеме Христос директно позива да одговори прогонитељима не гњевом, не очајањем, већ да се радују и веселе, јер ништа се не може поредити са наградом коју ће Он дати људима који Га се нису одрекли, а који су остали вјерни Њему.
***
У Бесједи на гори Христос је људима дао још много закона и заповијести, говорио о томе како да науче како да живе да би нашли срећу са Богом. Људи у гомили су Га слушали свом пажњом и гледали једни друге. „Он добро говори, али да ли је могуће да човјек испуни сва ова правила и законе?“ питали су се.​
Хајде да поставимо и ово питање. Заиста, да ли смо у стању да испуњавамо заповијести блаженства? Да! Иначе нам их Господ не би дао. Христос је рекао: „Будите савршени као што је савршен Отац Ваш Небески!“ А ово је достижно чак и оног најмањег! Само треба да запамтимо да сама људска снага, наравно, није довољна за савршенство. Својим трудом нећемо постићи блаженство. Али, уз Божију помоћ хоћемо. Важно је ово жељети, одлучити се и слиједити Христа, а онда је све могуће – Господ ће нас свакако подржати.
Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/ извор: фома.ру

---