Патријарх се затим обратио Епископу Методију:

“Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца  Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет.

Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету:

“Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ”

По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких.

У приступној бесједи Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методија, заблогодаривши Богу на Његовом дару и овом Божијем дану, Цркви, Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку је примио архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене му Епархије будимљанско-никшићке, свима сабранима, молитвено је призивао сву пуноћу Цркве Христове на духовну, синовску и братску помоћ:

“У овом тренутку желим рећи: Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих, да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.”

У свом обраћању подсјетио је на велике црквене оце, учитеље, блаженопочивше: Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасије и Патријарха српског Иринеја, као и на надахњујуће епископско дјелање на овоме светом мјесту свог претходника садашњег Митрополита Јоаникија, “чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2],  који је обновио културни и духовни живот епархије и више од 60 светиња, цркава и манастира. ПОдсјетио је да се под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе.

“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.”

На крају је поручио је да је јеванђељска порука увијек савремена и универзална, упућена и намијењена свим људима и свакој епохи те да она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу.

“С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.”

Весна Девић

Приступна бесједа Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Методија

Ваша светости,
Високопреосвећена и преосвећена господо архијереји,
Представници државне власти и дипломатског кора,
Часни оци, монаси и монахиње,
Драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу,

Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божијем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос.

Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове.

С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам.

У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.

Одласком наших великих црквених отаца Митрополита Амфилохија, Владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божију на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи.

Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе.

Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.

Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао вл.Данило Крстић.

И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет.

„Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише!“.

Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, “то је сила и мудрост Божија, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати“, како каже св. Григорије Палама.

Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је „љепше постати човјек него постати краљ“[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Св.Владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу.

У српском народу се Божијим промислом и љубављу Божијом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења Цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје.

Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство.

Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе.

Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: „Преко Крста, засјаше нам сви дарови“[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа.

И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је „душа, духовни принцип“ [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је „православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма“[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења.

Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божије. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божијем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо.

Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино „љубав никад не престаје“. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божије, ријечи Божије, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на Светој литургији.

Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божијој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава.

С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе.

Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.

Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа.

Дај Боже – Амин!

Животопис Епископа диоклијског и изабраног будимљанско-никшићког Методија (Остојића)

Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете

Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије Огњен Прица завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије Слободан Шкеровић. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу 29. новембар. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).

У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране блажене успомене Митрополита Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.

За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему Васпитни значај монаштва.

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури код ментора проф. др Предрага Пузовића. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету тог Универзитета.

Патријарх српски Иринеј началствовао је 22. јула 2018. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Светом архијерејском литургијом и свечаном  хиротонијом нареченог високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у чин Епископа диоклијског, викара Митрополита црногорско-приморског. На Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја 2021. године изабран је за Епископа будимљанско-никшићког.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је на овогодишеме редовном мајском засједању, 2021. године, Његово преосвештенство Епископа диоклијског Методија за епископа будимљанско-никшићког. Извор:​ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА