Археолози, који су ископавали древни блискоисточни град Тел ел Хамам пронашли су доказе да је град уништен до темеља око 1650. године прије нове ере огромним леденим метеоритом, сличним оном који је експлодирао 1908. године у области Тунгуски у Русији. Резултати студије објављени су у часопису Scientific Reports. ​Град Бронзаног доба Тал ел-Хамам налази се на југу долине Јордана, сјевероисточно од Мртвог мора, у данашњем Јордану. Прије много година, када су археолози почели да раде овдје, открили су тамни слој дрвеног угља, пепела, растопљене цигле и керамике дебљине око један и по метар. Датирање слоја показало је да је прије око 3.600 година ватра погодила град, који га је уништио.
Првобитно предложени као узроци катастрофе, ерупција вулкана, земљотрес, пожар или војна акција нису прихваћени. Ниједан од ових догађаја није могао створити температуре на којима се метал, глинена опека и керамика топе. Експерименти са лабораторијским пећима показали су да је за то потребно загријевање изнад 1500 степени Целзијуса.
Садашња истраживање, које је чинио велики мултидисциплинарни тим из Сједињених Држава, Канаде и Чешке - археолога, геолога, геохемичара, геоморфолога, минералога, палеоботаничара, седиментолога, стручњака за свемирски утицај и љекара - коначно је одговорио на питање шта се догодило. Аутори вјерују да је катастрофа повезана са експлозијом леденог метеорита над градом.
Механизам је био исти као и у догађају у Тунгуски. Према прорачунима истраживача, ватрени корак је настао на надморској висини од око четири километра изнад земље, а снага експлозије била је хиљаду пута већа од снаге експлозије атомске бомбе у Хирошими. Скоро одмах, цио град се запалио. Неколико секунди касније, снажан ударни талас погодио је град, уништивши све зграде, а људи и животиње једноставно су растргани.
Отприлике минут касније, ударни талас и пламен експлозије стигли су до библијског града Јерихона, који се налази 22 километра западно од Тал ел-Хамама. Зидови Јерихона су се срушили и град је изгорио до темеља.
Било је потребно 15 година ископавања, да се реконструише слика догађаја. на основу којих су научници изградили компјутерски модел експлозије, који се заснива на параметрима познатих судара са космичким тијелима и нуклеарних експлозија.
Осим моделирања, аутори пружају велики скуп материјалних доказа о верзији експлозије космичког тјиела. Научници су на лицу мјеста открили честице минерала ударног поријекла, које настају под огромним притиском - ударни кварц, дијамандоиди (зрна материјала сличног дијамантима), као и сфере - мале куглице растопљеног материјала који се састоје од испареног гвожђа и пијеска.
Аутори сугеришу да је катастрофа у Тал ел-Хамаму послужила као основа за библијски опис о уништењу градова Содома и Гомора. Библија описује уништавање градова који се налазе у близини Мртвог мора, на које су камење и ватра падали с неба, густи дим се дизао из пожара, а сви становници градова су умрли.

Његова светост патријарх српски Порфирије истакао је да се канонске границе Цркве не мијењају нужно са границама држава, те да неће дозволити да Црквом било ко манипулише, јер се она не може поистовјећивати са било којом државом, а камоли са било којом партијом.
- Нећемо хтети да поистовећујемо Цркву са било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише - рекао је патријарх српски Порфирије у бесједи, након што је јуче, на Малу Госпојину, служио литургију у Храму Преображења Господњег у Загребу.
Он је указао да се данас стварају многи конструкти, фикције, виртуелне стварности, које користе они који хоће цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре, саопштено је из Српске православне цркве.
- Они који хоће цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре користе то као полазну тачку, полазећи од тог виртуелног конструкта као реалности која никакве везе нема нити са природом цркве, нити са њеним амбицијама, нити са њеним служењем - рекао је српски патријарх.
Патријарх Порфирије је навео да Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога свијета. - Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа, све је релативно - додао је српски патријарх.
Поглавар Српске православне цркве оцијенио је да су државе, некада веће, некада мање, неке трају вијековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје.
- Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава - рекао је Патријарх и подсјетио на ријечи владике Николаја "Ми чекамо Христа, а не боље вријеме".
Он је истакао да у Цркви Господ позива да сви буду једно, али да у "џунгли, у прашуми силних интереса од овога свијета, разни - имајући оруђа, али и оружја медијска у рукама, могу да стварају лажне слике и да онда и од Цркве производе оно што нити је била, нити јесте, нити ће бити".
Патријарх Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио је Стефана Максимовића, дипломираног теолога, у чин ђакона.

Међународно познати француски саксофониста и професор на паришком конзерваторијуму, Клод Делангл, постао је свештеник Румунске православне цркве.
Клод Делангл је рукоположен 19. септембра 2021. године. Сада је свештеник православне парохије која говори француски, која је под јурисдикцијом Митрополије западне и јужне Европе, Румунске православне цркве.
Музичар је са супругом пијанисткињом Одиле Катлен Делангл прешао у православље још 1984. године. Од 2005. године служио је као ђакон, а од 2017. године - архиђакон парохије у Лувесјену (Louveciennes).
У свом свакодневном музичком пољу, Клод Делангл се сматра једним од највећих саксофониста нашег времена и мајстором француског саксофона. Посебно је наступао као солиста са таквим престижним оркестрима као што су ББС Радио Лондон, Радио Франсе, Радио Финланд, ВДР Келн, Берлинска филхармонија, Киои Токио.
Добитник је неколико награда Националног конзерваторијума у Паризу, чији је професор постао 1988. Осим тога, Клод Делангл  је на Париском конзерваторијуму створио једну од најпрестижнијих школа саксофона у свијету.

Тим поводом организоване су бројне манифестације и литија улицама града.
У реновираном Храму Покрова Пресвете Богородице велики број вјерника и градско руководство присуствовали су литургији и освећењу сласког колача и жита послије чега је улицама града прошла литиија чиме је настављена традиција дуга преко двијестотине година прославе Мале Госпојине као славе општине а сада града Градишке.
- Дуже од једног вијека народ се саборно окупља у Градишци на Малу Госпојину и та традиција је опредијелила градске власти посљедњих 20 и више година да овај велики празник прослављају као славу града - рекао је архијерејски намјесник, протојереј-ставрофор Гојко Слијепчевић.

Истакао је да је овај храм је један камен међаш и треба да буде духовни бисер Градишке, цијеле Републике Српске и нашег српског православног народа. ​ Аутор: РТРС

​Представљена вина и производи манастира Хиландара, Студенице, Букова, Ковиља, Фенека, Копорина, Тврдоша, Старог Хопова, Сукова, Лелића и Драганац, као и више реномираних српских винарија. У порти храма Светог пророка Илије у Миријеву 18. септембра 2021. године одржан је други по реду фестивал манастирских вина. Сабрање је започето у 14 часова појањем мешовитог, а потом и дечјег хора из храма Светог Пантелејмона у Новом Миријеву, да би се окупљенима након тога обратио Преосвећени Епископ хвостански г. Јустин, који је пренео топле молитвене поздраве и архипастирски благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Владика је уједно врло надахнуто говорио о значају вина у светој Литургији и суштинској вези са светим Причешћем као је центром духовног живота сваког хрићанина, будући да у светој Чаши препознајемо Христа који је Пут, Истина и Живот, који ослобађа од робовања греху и смрти. После молитве „Оче наш“ коју је произнео хор са верним народом, умировљени Преосвећени Епископ канадски г. Георгије је благословио почетак фестивала. У име организатора обратио јереј Борислав Петрић, који је пренео захвалност братства и управе храма Светог Илије на благослову Патријарху српском г. Порфирију да се смотра вина поново организује, као и захвалност епископима Георгију и Јустину који су својим доласком показали љубав према храму и молитвено подржали напоре организатора. Захвалност је упућена и Градским пијацама и Управи за заједничке послове Владе Републике Србије као и државном секретару Министарства пољопривреде г. Дарку Божићу на помоћи.
Позиву на фестивал су се одазвали и председник градске општине Звездара г. Владан Јеремић са сарадницима, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј Зоран Ранковић, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило (Гаврановић), ректор Богословије Светог Саве ђакон Радомир Врућинић, архијерејски намесник врачарско-грочански протојереј-ставрофор Драган Станишић, као и велики број свештеника из београдских храмова. Фестивал је ове године имао 21 учесника, међу којима су били манастири Хиландар, Студеница, Буково, Ковиљ, Фенек, Копорин, Тврдош, Старо Хопово, Суково, Лелић,  и Драганац, као и винарије Радовановић, Цилић, Темет, Деурић, Матаљ, Аглаја и Видак. Овогодишњи фестивал је био обогаћен понудом, будући да су осим вина на манастирским штандовима били и други производи српских светиња, попут меда, сира, ајвара, ракије, мелема, тамјана, што је била изврсна прилика присутнима да се упознају са животом и економијом самих манастира, као и да куповином поменутих производа помогну напоре монаштва да се светиње обнове и украсе. И ове године етно-ресторан Завичај је даривао изврсне производе, а иконописачки студио Ихтис је презентовао своју понуду ручно рађених икона. Духовно сабрање је увеличано концертом Србских православних појаца у 18 часова, на радост великог броја учесника и посетилаца, који су имали јединствену прилику да се кроз репертоар духовно освеже и опомену Косовског завета и светиња. Фестивал је завршен око 20 часова онако како је и започет – молитвом благодарења Богу, у жељи да дивна свечаност коју је парохијска црква Светог пророка Илије приредила својим верницима постане својеврсна традиција. јереј Борислав Петрић /извор: СПЦ

Након 17 година упорних напора парохијске заједнице, православне храм Св. Николе Чудотворца Архиепископије сјеверноамеричке Антиохијске патријаршије у Бруклину званично је уврштен у Регистар историјских мјеста државе Њујорк.
Парохија је припремила пакет докумената са више од 80 страница, а на крају је захтјев одобрила нова гувернерка државе Њујорка Кети (Кетлин) Хокул.
Можда ће сљедећи корак бити укључивање храма у национални регистар историјских споменика. Резултати се очекују за 2-3 мјесеца.
Ен-Изабел Фридман, директорка Програма за сакралне локације The New York Landmarks Conservancy, рекла је да би Комисија у будућности могла да финансира спољашњост храма. Према Брооклин Даили Еагле -у, првобитно је то била протестантска Епископална црква Св. Петра, али је од 1920. године постао православна храм Светог Николе Антиохијске патријаршије. Храм је играо кључну улогу у развоју православне заједнице која је говорила арапски у Бруклину у 20. вијеку.
„Историјска мјеста Њујорка непроцјењива су богатства која нам помажу да ступимо у контакт са прошлошћу наше државе и богатим наслијеђем“, рекла је гувернер К. Хокул. - Додавање нових локација у Регистар историјских споменика одражава фантастично богатство историје државе и истакнуту улогу коју је Њујорк одиграо у догађајима који су обликовали нашу нацију. Такође ће помоћи при мобилизацији финансијских средстава за очување ових важних локација, чија ће нас историја надахњивати још дуго. ”
У јуну је улица на којој се налази храм Св. Николе преименована у „St. Raphael of Brooklyn Place” у част великог америчког свеца.

ПАЛЕ, 19. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом данас је у селу Ћемановићи, у општини Пале, освештао темеље спомен-цркве Чудо Светог архангела Михаила у Хони, која ће се градити у сјећање и спомен на црногорске јединице које су помагале одбрану народа паљанског краја у Првом свјетском рату. Темељи спомен-цркве налазе се на имању породице Работа из овог села,
која је Црквеној општини Пале поклонила земљиште на којем ће бити изграђена црква. Обраћајући се вјерницима, митрополит Хризостом је рекао да ће изградња овог храма, што је велики историјски догађај и велика жеља породице Работа, све сазивати на молитве и сабирати у јединство.
Митрополит додаје да ће овај храм бити спомен-црква свима онима који су на овим просторима погинули за Крст часни и слободи златну.
"Из Првог свјетског рата на овим просторима погинуло је пуно наше браће који су дошли да помогну Србима Сарајева и сарајевског краја и одбране од аустроугарских и других војски. Овдје почивају наша браћа из Црне Горе. Ово ће бити спомен-црква и сјећање на све њих који су дали своје животе" , рекао је митрополит.
Дабробосански митрополит рекао је да није ријеч о обичној грађевини, већ светињи Богу у којој ће се човјек освештавати и посвећивати.
"Зато овај дан сви требају да доживе као велику радост, јер црква неће бити само на понос породице Работа, него и људи Ћемановића и свих који буду овдје долазили", наводи митрополит Хризостом. Митрополит је нагласио да су двије велике светиње српскога народа слобода и јединство, којима увијек треба сви да теже. 
Драгослав Работа, син Влајка, иницијатора за изградњу спомен-цркве, наводи да је она посвећена црногорским војницима који су бранили народ Ћемановића 1914. и 1915. године.
"Спомен црква биће дрвена, као брвнара, висине око 12 метара. Радови ће бити настављени на пролеће", поручио је Работа. Начелник општине Пале Бошко Југовић каже да српски народ, гдје год се налази, има прије свега обавезу да чува традицију и вјеру, а све се то може урадити ако се вјерује у Бога, граде храмови, као што је народ данас показао јединство и саборност за изградњу спомен-цркве.
Југовић је изјавио новинарима да ће породица Работа имати подршку локалне заједнице за наставак изградње спомен-цркве. Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић истиче да му је драго што је присуствовао освештању темеља спомен-цркве у Ћемановићима, те да се на лицима људи види да су то жељели. Према његовим ријечима, још једном се показало да цркве окупљају људе, односно да Српска православна црква и вјера окупља људе, уједињује и спаја. 
"Црква промијени изглед једног мјеста и то мјесто буде препознатљиво. Данас обиљежје Ћемановића и општине Пале ће сигурно бити ова црква. Начелник Југовић и ја смо се одазвали позиву и заједнички ћемо кроз институције подржати што је Влајко Работа започео", навео је Ћосић. Село Ћемановићи налази се подно планине Романије, у лијепом крајолику на 6,5 километара од центра Пала. Изв​ор: СРНА

Празник Воздвижења Часног Крста-Крстовдан литургијски је прослављен, у уторак, 14. септембра 2021. године, у Светом храму Благовештења Богородице у главном граду Камеруна, Јаунде. По завршетку божанске литургије обављена су крштења нових чланова цркве. Преко 70% становништва су хришћани. Према подацима вебсајта Камерунске митрополије, Православна црква има око 0,75% вјерника од укупно 17 милиона становника Камеруна, са све већим растом у сјеверним дијеловима земље.
Извор: ​Православна новинска агенција

​​Премијер Црне Горе Здравко Кривокапић борави на тродневном ходочашћу у Свету Гору.
Он је, у суботу 18. септембра 2021. године, посјетио Свети Велики манастир Ватопед у оквиру свог ходочашћа на Свету Гору и састао са игуманом манастира архимандритом Јефремом од којег је премијер затражио благослов. ​Грчки медији пишу да је Кривокапић одвојио два дана за ходочашће на Свету Гору и да ће тамо остати још данас. Ово ходошашће се одвија на иницијативу Атинске медицинске групе. Манастир Ватопед је други у хијерархији манастира Свете горе. Саградили су га у другој половини 10. вијека три монаха - Атанасије, Николај и Антоније, ученици Атанасија Атонског.

У Приједору је данас освештан Храм Светог Василија Острошког Чудотворца у насељу Орловци.

Литургију је предводио епископ бањалучки Јефрем. Присуствовао је велики број вјерника.

Делегација из Русије уручила је Његовом преосвештенству епископу бањалучком Јефрему икону Светог Александра Невског, у име руске федералне агенције “Россотрудничество”.
У руској делегацији били су иконописац Ана Иљина, јеромонах Игнатиј Шестаков и представници Руског дома у Београду.
Владика Јефрем је јуче у епископској резиденцији у Бањалуци срдачно захвалио за предиван поклон и истакао је да је кнез Александар Невски велики благослов за српски народ. Епископ је испричао и о личном искуству у молитвеном општењу са руским свецима, те благословио све који су радили на икони и запослене “Россотрудничества” за њихову бригу о српском народу и Српској православној цркви, наводи се на интернет страници Руског дома.
Икона је освештана у Сретењском манастиру у Москви, а поклон је руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, посвећеном руском цару Николају Другом Романову.
Ову икону осликала је Ана Иљина, која каже да је њено дјело израђено у стилу 12. вијека и школе из времена у којем је живио Александар Невски.
“Као прототип сам узела цркву у старој ладоги, која је била породични храм кнезове породице. Док сам стварала ову икону, мислила сам на српску земљу. На икони сам нагласила руку са мачем како би тај мач бранио вашу земљу”, рекла је Иљина.
Свети Александр Невски има огроман значају у историји Русије и православља. Овај светитељ слави се и на Балкану, гдје ужива велико поштовање. О томе свједоче и бројни храмови названи по Александру Невском, укључујући и цркву у Београду, као и храм који су у Угљевику 1996. године подигли руски припадници СФОР-а. У Бањалуци се у насељу Алеја центар гради српско-руски културни центар и петокуполни храм у руском стилу на површини од 6.500 метара квадратних. Темеље су 17. септембра 2018. године освештали епископ бањалучки Јефрем, викар московског патријарха архиепископ јегоревски Матеј, владика сремски Василије и умировљени владика зворничко-тузлански Василије.
Делегација се, такође, састала са руководиоцем представништва Императорског православног палестинског друштва оцем Миладином Митровићем, посјетила манастир Милошевац у насељу Чикрин Поље и присуствовала освештању Храма Светог Василија Острошког у Приједору. Извор: Руски дом и ​Срна

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је данас, 18. септембра 2021. године, са децом из Глине и банијских села, Београдски Зоолошки Врт.
​Како је стоји на Патријарховом Инстаграм профилу дружење је био весело, а нарочито када је са децом хранио фоку. Поред тога, деца и Патријарх Порфирије су били у прилици да се сликају са животињама, а радници Зоо врта су им омогућили и да мазе поједине животиње. Деци су најинтересантнији били мајмуни, а праву атракцију је, уз жирафу, представљао и алигатор Муја. Деца су након Зоо врта посетила Цркву Ружицу, где им је била приређена ужина и ручак, након шетње по Калемегдану. Патријарх Порфирије се, у другарском разговору са децом, обавестио о томе у каквим условима њихове породице, након земљотреса, живе и како им је у школи. 
На крају сусрета са децом патријарх Порфирије је упутио кратку поуку о томе да они требају да буду добри ђаци, добри другари и да се увек лепо играју. Да би у томе били што безбрижнији Патријарх је обећао да ће Српска Православна Црква помоћи у обнови њихових кућа колико год буде могла. 
„Куће ових малишана су тешко оштећене у земљотресима, а обнова иде веома споро. Обавештен сам да је завршена обнова само једне куће. Српска Православна Црква и држава Србија, са компанијама и људима добре воље, учиниће што је потребно да се обнова убрза“, написао је патријарх Порфирије на свом Инстаграм профилу.
Деца су у Београд допутовала у пратњи јереја Горана Каламана пароха глинског и доградоначелнице Бранке Бакшић у организацији народног посланика у Скупшитини Републике Србије Сање Лакић и државног секретара Министарства омладине и спорта Милана Савића. 
ИЗВОР: РАДИО "СЛОВО ЉУБВЕ"

Прво, потребно је знати и разумети да деца нису одрасли. Дечији поглед на свет прилично се разликује од погледа одраслих. Одрасли су већ искусили много у овом животу. Сликовито речено: много пута су падали, а много пута устајали. За децу живот се представља у светлим бојама. Свет је огроман и чудесан и непознат. Сваког дана и сваке секунде деца су попут Кристофора Колумба – плове да открију своју Америку.
С друге стране, деца се интелектуално, психолошки и физички прилично разликују од одраслих. Одрасла особа је искусна, али већ са умараним умом и заокупљеним проблемима. Дечји ум је много оштрији; он је попут сунђера, упија информације и брже их обрађује. Одрасли су чвршћи и стрпљивији; деца су импулсивнија, бржа и емоционалнија, али се брже умарају. Тако, на пример, као што наставници младих ученика знају, активна фаза пријемчивости током часова за ученике од седам до десет година није већа од петнаест минута. „Сипати“ више знања у њихове мале главе бесмислено је. Они то неће примити. По правилу, наставници би тада требали да промене активност – из интелектуалне у физичку (на пример, гимнастика). Након пет-десет минута мишићних вежби, деца су спремна за поновно учење.
Морамо такође знати да су деца и тинејџери различити, а оно што би било занимљиво петогодишњаку неће привући ученика трећег разреда, а оно што би било занимљиво ученику трећег разреда неће бити забавно за старије. Свакој старосној групи треба посебан приступ у светлу интелектуалних, емоционалних и хормонско-физиолошких особина њиховог развоја. Као и увек у васпитању детета, тако и уз молитву православље нуди родитељима и учитељима метод „златне средине“. Не би требало превише да угађамо детету, да удовољавамо његовим слабостима и растућим страстима, али такође није добро ни одгајати децу са прекомерном строгошћу и укоченошћу. Може се сломити и он ће постати огорчен и повући се из студија које су му наметнуте. Тако се то догодило, на пример, са Чеховим. Његов отац је натерао малог Антона да пева у црквеном хору, све до батина. На крају је Антон Павлович развио прилично компликован однос према религији.
Принуда, било физичка или психичка, никада није довела до добра. Требало би, радије, да се сетимо главне истине педагогије. Деца чешће усвајају не оно што им говоримо, већ начин на који се понашамо у животу, а они копирају наше понашање. Дакле, овде видимо потврду принципа: Вера без дела је мртва (Јак 2. 26). Дете мери нашу веру нашим делима и испитује колико она одговарају нашим речима.
Најбоље од свега је да покажете дело молитве са објашњењем. Не смемо наметати детету неки крути императив: „Кажу да треба, и то је то.“ „Читајте одавде до тамо и док не прочитате све, не можете изаћи из собе“ – не. Бог не воли принуду. Требали бисмо објаснити, вођени искуством Цркве, Светих Отаца и сопственог живота, зашто је потребно молити се. Ко је Господ? Зашто се Он не види? Зашто слуша наше молитве? Важно је одговорити на питања детета, прилагодити се његовој перцепцији света, укључујући и молитву. Предајем у недељној школи. Верујте ми, деца имају много питања у вези са вером, а често и прилично неочекиваних и прилично занимљивих.
На пример, можда би било довољно научити децу предшколског узраста како да правилно направе знак крста и објасне шта је то знак крста или како се љубе иконе. Понекад је довољно само одвести их у цркву, показати им икону и рећи: “То је Бог!” Одатле почиње њихов лични пут до Бога. И требало би да навикнемо нашу омладину да носи ланчић са крстом.
Моје свештеничко искуство показује да је потребно чешће доводити децу у цркву да се не би плашила „необичности“ цркве или неконвенционалног изгледа (за савремени свет) свештеника.
Децу такође треба да научите скраћени облик молитвеног правила како их не бисте исцрпили, већ да, напротив, у њима пробудите интересовање за молитву и пажњу према речима. Добро је молити се с њима да би касније одговорили на сва њихова питања.
Тако би се, на пример, правило јутарње или вечерње молитве за децу могло састојати од „капе“, односно почетка: од „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин “до укључујући„ Оче наш “. Тада бисте могли додати молитву свом светом анђелу чувару и Пресветој Богородици и свецу заштитнику детета, и то је довољно. У овом случају важно је да је мање више. Нека деца читају мање молитви, али са искреном пажњом, уместо више са напрезањем и узнемиреношћу. Можете повећати њихово молитвено правило са годинама, не нагло и одједном, већ полако и постепено. Запамтите одређене молитве напамет са својим дететом, попут поезије. На пример, „Оче наш“ је главна молитва хришћанства. Такође морате свом детету објаснити значење сваког ретка ове велике молитве. Такође можете са њима научити кратку молитву свом анђелу чувару, пресветој Богородици или свом небеском заштитнику, или, на пример, „о небески краљу“ пре и после учења. Али немојте превише оптерећивати дете. Данас имамо посебне молитвенике само за децу.
Са старијим сином или кћерком можете анализирати Симбол вере (Символ вере) за чланове Цркве, да га запамтите. На крају крајева, она сама представља скуп главних догми (закона) православне вере.
Можете, наравно, драга браћо и сестре, применити строгост и крутост у васпитању детета, како би оно осетило ваш ауторитет. Али то морате учинити с љубављу без љутње и иритације. Уопштено, најбоље је не почињати никакве подухвате са љутњом и злобом. Ништа добро не може произаћи из тога. Боље је да ћутите, одете са стране, помолите се, смирите се и можда чак затражите опроштај, тек тада започните свој посао.
Често свештеник мора да чује нешто попут овога: „Кад је моје дете било мало, ишло је у цркву, али је као одрасла особа престало.“ Морамо запамтити да су адолесценција и тинејџерске године веома тешко време. Тада се развија њихова личност и карактер, време је превредновања ауторитета, време сексуалног развоја. И често се уз све то људи морају снаћи како би изградили своју будућност. Овде родитељи, бака и деда могу помоћи око најважније ствари – молитвом за њега и добрим саветима, али не притиском и ауторитаризмом. Нека ваш тинејџер реши своје проблеме, али такође осећајте да сте ви, његов родитељ, његов добар пријатељ коме се увек може обратити за помоћ и савет у тешким временима.
Наш задатак је да се молимо, будемо стрпљиви, чекамо и покажемо својој деци пример божанског живота. И верујте да ће се они кад -тад вратити у Цркву – свесно, зрело и заувек.
Из личног искуства, ја сам, на пример, увек у срцу чувао ово сећање: моја прабака ме је са три године одвела у огромну и светлу цркву, однела до баћушке у златним хаљинама … Носила сам ово сећање је било са мном током целог мог младог живота, а касније ми је помогло да направим прави избор. Ваши синови и кћери ће путовати својим посебним животним путевима, али знате да је темељ постављен у њиховим душама истинит. Они ће пасти и направити исте грешке које сте радили у младости, али биће своји. И они ће устати да наставе. Али на њима, у хоризонту њиховог унутрашњег срца, засијаће звезда православља, носећи их кроз живот.
Покушајте само од малих ногу да им, уз Божју помоћ, усадите љубав према молитви. То је путовање, а његов чамац ће нас несумњиво водити до Бога.
Тако би се, на пример, правило јутарње или вечерње молитве за децу могло састојати од „капе“, односно почетка: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин “до „ Оче наш “. Тада бисте могли додати молитву Светом анђелу чувару и Пресветој Богородици и свецу заштитнику детета, и то је довољно. У овом случају важно је да је мање више. Нека деца читају мање молитви, али са искреном пажњом, уместо више са напрезањем и узнемиреношћу. Можете повећати њихово молитвено правило са годинама, не нагло и одједном, већ полако и постепено. Запамтите одређене молитве напамет са својим дететом, попут поезије. На пример, „Оче наш“ је главна молитва хришћанства. Такође морате свом детету објаснити значење сваког дела ове велике молитве. Такође можете са њима научити кратку молитву Анђелу чувару, Пресветој Богородици или свом небеском заштитнику пре и после учења. Али немојте превише оптерећивати дете. Данас имамо посебне молитвенике само за децу.
Са старијим сином или кћерком можете анализирати Симбол вере (Символ вере) да га запамти. На крају крајева, она сама представља скуп главних догми (закона) православне вере.
Можете, наравно, драга браћо и сестре, применити строгост и крутост у васпитању детета, како би оно осетило ваш ауторитет. Али то морате учинити с љубављу без љутње и иритације. Уопштено, најбоље је не почињати никакве подухвате са љутњом и злобом. Ништа добро не може произаћи из тога. Боље је да ћутите, одете са стране, помолите се, смирите се и можда чак затражите опроштај, тек тада започните свој посао.
Често свештеник мора да чује нешто попут овога: „Кад је моје дете било мало, ишло је у цркву, али је као одрасла особа престало.“ Морамо запамтити да су адолесценција и тинејџерске године веома тешко време. Тада се развија њихова личност и карактер, време је превредновања ауторитета, време сексуалног развоја. И често се уз све то људи морају снаћи како би изградили своју будућност. Овде родитељи, бака и деда могу помоћи око најважније ствари – молитвом за њега и добрим саветима, али не притиском и ауторитаризмом. Нека ваш тинејџер реши своје проблеме, али такође осећајте да сте ви, његов родитељ, његов добар пријатељ коме се увек може обратити за помоћ и савет у тешким временима.
Наш задатак је да се молимо, будемо стрпљиви, чекамо и покажемо својој деци пример божанског живота. И верујте да ће се они кад -тад вратити у Цркву – свесно, зрело и заувек.
Из личног искуства, ја сам, на пример, увек у срцу чувао ово сећање: моја прабака ме је са три године одвела у огромну и светлу цркву, до сјајног путира, до баћушке у златним хаљинама … Носио сам ово сећање са мном током целог мог младог живота, а касније ми је помогло да направим прави избор. Ваши синови и кћери ће путовати својим посебним животним путевима, али знате да је темељ постављен у њиховим душама истинит. Они ће пасти и направити исте грешке које сте радили у младости, али биће своји. И они ће устати да наставе. Али на њима, у хоризонту њиховог унутрашњег срца, засијаће звезда православља, носећи их кроз живот.
Покушајте само од малих ногу да им, уз Божју помоћ, усадите љубав према молитви. То је путовање, а његов чамац ће несумњиво водити до Бога. Аутор: о. Андреј Чиженко / Преузето са митрополија.цом / Превели: Џес Доминик и Љиљана Поповић /Извор: https://orthochristian.com/97078.html

.„Стопама наших предака“  назив је образовне екскурзије коју организује православни дјечји часопис „Светосавско звонце“, чији је издавач Свети архијерејски синод СПЦ. 
Милица Макитан, ученица 2. разреда требињске Гимназије, недавно се вратила са ове екскурзије на којој је била захваљујући свом труду, раду, наградама са школских такмичења и конкурса у току основношколског образовања. 
У склопу петнаестодневног боравка на Крфу, ђаци су обишли и Видо, острво на коме се налази чувена „Плава гробница“ и маузолеј-костурница српских јунака. Свој доживљај овог острва, са кога потичу најтужније и највеличанственије странице српске историје, описала је у тексту „Видо“.
 
ВИДО 
Крочивши на тло једног малог острва у Јонском мору, као да смо својим тихим, скоро па нечујним корацима затресли земљу под собом. Будили смо претке чијим стопама газимо, не би ли нас благословили, кад виде да нису заборављени. Да нису ‘залуд гинули! Да су живљи но икад што су били!
 
И пробудисмо их… Одговорише нам шуштањем лишћа, хучањем грана, музиком мора… Таласи су љубили зрна пијеска на најљепшем гробљу на свијету, а ми – ми смо пјевали. Чула нас је и вода и гора и свако ко је тада хтио да се зове поносним Србином. Срца су играла и очи су сијале. Сузе су се преламале на августовском сунцу и попут бисера падале на камен наше прошлости. “Ово је Србија“ чуло се са млађаних усана што су дрхтаво заориле и “Тамо далеко“! За отаџбину, за земљу која на својим леђима носи крст немара за оне што су у темеље слободе народа уградили своје кости под топлом морском водом. 
А онда мук. И мир. Мир. 
Јецај. Нисмо издржали. Као једна душа смо крстили судбину наших јунака: неко ћутањем над гробницом вјечне тишине, неко сузом части и поноса, неко молитвом и тихим шапатом који је само Он чуо. 
Али заједно. Јер нас држе љубав, језик, историја. Вјера и тај жртвеник на који су полагани знани и незнани вијенци славе, што довукоше изнемогла тијела на острво смрти у неко друго вријеме, не знајући да ћемо им клицати и славити васкрсење њихових поломљених руку, ногу, смрсканих прстију и смрзнутих табана. 
Народ срца и душе, јунаштва и љубави! Под златним ореолом светог Саве ћемо се једном сви познати и срести у слави рода нашега. Са свијећама у рукама сијаћемо – живи и мртви јунаци, под крстом спасења, вјере, љубави и наде! У сабрању крваве прошлости да нађемо мир и спокој, да јунаци кад устану не буду авети, већ мила и топла лица, дједови, прадједови и кумови слободе. И знаће се онда за овај часни народ. За његову искреност и трептај ока у који су стала сва ћутања и све тишине, сва плаветнила и сви гробови… Наћи ће се неко да опет поје о незнаном јунаку над Плавом гробницом и да сузе дарује тој тмини на чијем се дну налази пролаз у истинску и вјечну свјетлост. 
Милица Макитан

​Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом честитао је данас крсну славу Храма у Војковићима и славу града Источно Сарајево, поручивши да Срби требају да се угледају на примјер Светог Петра Дабробосанског, који је подносио жртву и страдао за добро свог народа.
- Сви ми да будемо достојни имена Светога Петра, његове славе и мучеништва - поручио је митрополит Хризостом.
Митрополит Хризостом, који је данас поводом славе служио Свету архијерејску литургију у Храму, рекао је да хришћански народ његује истинску небеску вриједност.
Његово високопреосвештенство је током бесједе пожелио да град Источно Сарајево буде све напреднији, а славу Светог Петра Дабробосанског честитао је и Богословији у Фочи.
Након бесједе, у Храму је обављен и обред ломљења славског колача.
Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић рекао је новинарима да живот Светог Петра Дабробосанског који је митрополит Хризостом описао у бесједи подсјећа на живот Срба у Сарајеву сада.
- Свети Петар је у том времену у којем је живио био посвећен Србима Сарајева, због њих је и страдао. Био је посвећен свим људима добре воље и страдао је због тога - истакао је Ћосић.
Он је подсјетио да је српски народ Сарајева страдао, поново се подигао и створио Српско, односно Источно Сарајево.
- Велико је данас обиљежити крсну славу и Дан града заједно са начелницима општина и вјерујућим народом, у нади да ћемо у годинама које долазе бити још снажнији - поручио је Ћосић, честитајући славу свим становницима Источног Сарајева. Извор:  СРНА

То је први пут уопште да један патријарх српски држи парастос Алексију Бранку Радичевићу, догађај који је по себи дивно чудо. На јубиларном 50. "Бранковом колу" Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Порфирије одржао је данас парастос Алексију Бранку Радичевићу, заједно са епископом сремским господином Василијем, карловачким свештенством и богословима у Саборној цркви цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Потом је на јубиларном 50. "Бранковом колу", патријарх српски господин Порфирије говорио на тему: "О миру".
Представљајући Патријарха, Ненад Грујичић, предсједник "Бранковог кола" је нагласио вишедеценијску братску сарадњу у славу Божју у оквиру "Хришћанских тема" на "Бранковом колу". Овај програм кренуо је на 20. Бранковом колу, 1991. године у Карловачкој гимназији на тему "О покајању данас" о којој је говорио  епископ сремски господин Василије, а двије године потом – на теме "О праштању" и "О греху", заредом, епископ бачки господин Иринеј.
"Потом се на 'Бранковом колу' појавио млади игуман манастира Ковиљ, Порфирије, касније викарни епископ јегарски доносећи светлосну ауру разлике у односу на многе. Напросто, зрачио је Божјим миром и снагом духа који одушевљава и оплемењује. С почетка сам, а потом с Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем, епископ Порфирије говорио је на теме о молитви, созерцању, зависти, гордости, среброљубљу, невиности, о мушком, о женском, о апсолутној љубави,  о фарисејству, о прељуби,  о тиховању, о туђиновању", подсјетио је Грујичић. Говорећи о миру, патријарх српски господин Порфирије подсјетио је на личност и дјело Владете Јеротића, њихову духовну и животну везаност, и, коначно, доласке и предавања на "Бранковом колу" током протеклих деценија. 
Изузетно предавање о миру фзавршено је поруком да свако од нас треба да пронађе хармонију и мир у себи, прије свега.  
Препуна свечана сала Карловачке богословије била је испуњена људима разних генерација који су са великом пажњом слушали патријархову бесједу о миру. Ненад Грујичић је на почетку и на крају програма прочитао по дио из Бранкове пјесме "Молитва" којом иначе започиње "Антологија српске позије (1847-2000)" у издању "Бранковог кола".

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се у петак, 17. септембра 2021. године, у Српској академији наука и уметности у Београду, учесницима Научног скупа "Образовање: стање, перспективе и улога у развоју Србије", који се одржава у оквиру циклуса "Стратешки правци и развоја Србије у 21. веку", објављено је инстаграм налогу Његове Светости.

Обраћање учесницима научног скупа „Образовање: стање, перспективе и улога у развоју Србије“ који се, у оквиру циклуса „Стратешки правци развоја Србије у 21. веку“, одржава у Српској академији наука и уметности у Београду.

- Тема ове конференције тиче се пре свега целине личности али и целине једног народа, што се види и по секцијама којима сте поделили пројекат образовања: политика, економија, али и култура. Образовање подразумева развијање онога што су наши потенцијали и дарови у један непоновљиви етос појединца и личности, али и једног народа. Из тог разлога је важно да образовање подразумева и материјалне ствари односно и тело у смислу економије, као што обухвата и културу, али и један континуитет у контексту образовања. У њему не подразумевамо само тачку од које ми почињемо па убудуће, него подразумевамо наш ход уназад, и то не уназад неколико година или неколико деценија, већ уназад много векова, где ћемо пронаћи корене у којима су записани посебност и непоновљивост нашег народа. У исто време подразумева и опскрбљеност оруђем, а то су таленти да се та посебност и оригиналост образује, формира тако да буде аутентична, да јесте идентитетска, али истовремено да је отворена ка глобалном, како би онда оно што је наше образовање, оно што смо ми формирали као свој етос и своју културу, могло да кореспонидира са глобалним, да обогаћује глобално, али истовремено да буде способно да без ризика прима и оно што није наше. 
- Враћајући се својим коренима не значи да само понављамо и реплицирамо оно што је у прошлости постојало, него и да хоћемо да се држимо принципа, да се држимо начела на којима смо се кроз векове образовали. Управо у духу латинске пословице Non nova, sed nove, дакле, не мењамо своју суштину, али се усклађујемо са новим тако што смо сачували своју суштину непромењеном, али кроз нове методе. У новим васпитним и образовним формама имамо могућност да ту своју суштину и свој етос пројавимо и прокажемо на нови начин који је прихватљив свима и кореспондира са свима при чему ми остајемо оно што јесмо, а у исто време нисмо без могућности да општимо са оним што је споља и у том смислу обогађујемо то што је споља, али истовремено без ризика калемимо на себе оно што није наше.​
Извор: Инстаграм налог Његове Светости и радио Слово љубве

​Утег за трговачке ваге - један од оних који је, према експертима, коришћен у древна времена за превару купаца - пронађен је током ископавања у Јерусалиму. О овоме пипе израелски интернет лист Times of Israel.
Артефакт стар 2.700 година (односно из времена првог храма који је изградио цар Соломон) пронађен је у главном одводном каналу древног Јерусалима у темељима Западног зида, који се налази у Националном парку Долина Емек Зурим, у сјеверном дијелу Давидог града. У саопштењу није наведено када је пронађен. Такве тежине су веома ријетко откриће: ово је тек други такав артефакт пронађен у Израелу. Мали, црвенкасти тег, од кречњака, пречника је само 14 мм и висине 12 мм. Има натпис у облику два паралелна штапа, што указује да је тежина два гера (0,944 грама). Ова мјера тежине се помиње у Светом писму, на примјер, у књизи Изласка: „А нека да сваки који иде у број по сикла, по сиклу светом (двадесет гера има сикал); по сикла биће прилог Господу“ (Изл 30, 13). Али када су га истраживачи ставили на вагу, открили су да је његова стварна тежина 3,61 грама (0,127 унци), што је трипут више.
Археолози Ели Шукрон и Хагај Коен Колонимус са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, који су учествовали у ископавањима, објашњавају да се тежина највјероватније користила за непоштену трговину. Према научницима, трговци су држали одвојене тешке и лаке тегове и користили их при куповини или продаји како би преварили купце.
Према Библији, ова врста преваре била је прилично распрострањена у античко доба на Блиском истоку. Више пута је осуђен у књигама Старог завјета.
„Немој имати у торби својој двојаку мјеру, велику и малу. Немој имати у кући својој двојаку ефу, велику и малу. Мјера потпуна и права нека ти је; ефа потпуна и права нека ти је, да би ти се продуљили дани твоји у земљи коју ти даје Господ Бог твој. Јер је гад пред Господом Богом твојим ко год чини тако, ко год чини криво“ (Поновљени закони 25,  13-16).  У трећој књизи Мојсијевој 19, 36 (која се зове Левитска) каже се: “Мјерила нека су вам права, утези прави, ефа права, ин прав. Ја сам Господ Бог ваш, који сам вас извео из земље Мисирске“. У Причама Соломоновим каже се: "Двојак потег и двојака мјера, обоје је мрско Господу" (Приче 20, 10).
Индиректна референца на бескрупулозне махинације трговаца и мјењача налази се и у Новом завјету. Када је Господ Исус Христос дошао у Јерусалим, био је огорчен чињеницом да се у храму трговало. Спаситељ је истјерао продавце из храма говорећи им: "у писму стоји: дом мој дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину хајдучку" (Лк 19, 46). Могуће је да је међу онима које је Господ назвао разбојницима било и варалица који су користили лажне утеге, попут оних пронађених током ископавања у Јерусалиму.
Потпуни резултати ових ископавања биће објављени у петак. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања више свјетских агенција

​Руска делегација дароваће у суботу, 18. септембра икону светог Александра Невског руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, речено је данас на форуму у Београду посвећеном 800 година од рођења овог руског владара и светитеља. Икона је освештана у Сретењском манастиру у Москви, а руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, посвећеном руском цару Николају Другом Романову, дароваће делегација коју предводи отац Игњатије. Икону је осликала умјетница из Москве Ана Иљина, која каже да је њено дјело израђено у стилу 12. вијека и школе из времена у којем је живио Александар Невски. "Као прототип сам узела цркву у старој ладоги, која је била породични храм кнезове породице. Док сам стварала ову икону, мислила сам на српску земљу. На икони сам нагласила руку са мачем како би тај мач бранио вашу земљу", рекла је Иљина.
Форум поводом 800. годишњице од рођења Александра Невског окупио је у Београду сликаре, иконописце и рестаураторе из Русије и балканских земаља. Умјетници ће промовисати своје радове и представити карактеристике школа осликавања у својим земљама, а сви радови који настану током форума биће предати Академији Српске православне цркве /СПЦ/ за умјетност и конзервацију. Учеснике форума поздравили су старјешина подворја Руске православне цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, директор Руског дома Јевгениј Баранов и директор Академије СПЦ за умјетност и конзервацију Дарко Стојановић. Умјетницима и званицама обратила се и професор Државног института за међународне односе у Москви Нармин Ширалијева, представник Россотрудничества, агенције при Министарству иностраних послова Русије, која је организатор ове манифестације. На отварању скупа о лику и дјелу кнеза Александра Невског и његовом огромном значају у историји Русије и православља говорио је отац Игњатије, који је истакао да се име светог кнеза слави и на Балкану, гдје он ужива велико поштовање.
О томе, како је истакао отац Игњатије, свједоче и бројни храмови названи по Александру Невском, укључујући и цркву у Београду, као и храм који су у Угљевику 1996. године подигли руски припадници СФОР-а. Поред умјетничких радионица, током форума организована је дводневна трибина о сликању, иконописању и црквеној умјетности. Извор: Срна

​Москва, 16. септембра. У Централном музеју древне руске културе и умјетности Андреја Рубљова у Москви отворена је изложба древних икона које су студенти и професори православног универзитета Светог Тихона (ПСТГУ) обновили у протеклих 25 година.
Изложба је посвећена 25. годишњици сарадње Музеја Андреја Рубљова и Одјељења за рестаурацију ПСТГУ. Изложба садржи више од 50 икона средине 16. - почетка 20. вијека, које дају најсликовитију слику сложеног и деликатног рада рестауратора, објаснили су организатори. Посебно је Олга Труфанова, шеф музејског одјељења за научну рестаурацији о јединственој рестаурацији иконе с краја 18. - почетка 19. вијека "Васкрсење Христово - Силазак у пакао".
„Икона је уништена, подијељена је на двије половине. Види се да су је појеле ларве буба. Била је сва попут сунђера. И прво се морао вратити оквир, а затим попунити свака рупа. Обнова ове иконе трајала је неколико година. Она је била једна од првих која је дошла 1996. године, био је то веома, веома тежак процес рестаурације. Овдје се, наравно, чува у идеалним условима, али је ниво рестаурације толико висок да за 25 година није дошло до промјене у очувању “, рекла је Труфанова.
Према ријечима начелника одјељења научно-методолошког рада музеја Дионисија Денисова, научна открића су направљена у процесу рестаурације, на примјер, у вези са ауторством неких икона. „Ауторство неких икона је утврђено јер је потпис сачуван, али због затамњеног уља за сушење није био видљив. Конкретно, идентификовани су иконописци Иван Горбунов и Тихон Могутов (као аутори икона чије ауторство није претходно утврђено)“.
У Музеју су нагласили да је захваљујући сарадњи са одјељењем, током 25 година било могуће сачувати и довести у стање изложбе око стотину ремек -дјела иконописа, од којих је сваки захтјевао педантан и деликатан рад. Главни задатак рестауратора, објашњавају стручњаци, је враћање изгубљених детаља и фрагмената, али истовремено не дирајући ауторов иконопис. Да би се показале различите фазе рада и посебности сваке од њих, неке иконе су изложене у процесу недовршене рестаурације.
Изложба је посвећена и оснивачици Ојдељења за рестаурацију ПСГТУ Галини Клоковој, која је умрла ове године. Изложба је отворена за посјетиоце у Музеју Андреја Рубљова од 16. септембра.

Олтар румунског Храма спаса народа у Букурешту почео је да приказује своју прелијепу мозаичку иконографију након што je започело уклањање скела.

Почело је демонтирање скеле подигнуте за постављање мозаика у олтару Националне катедрале Румунске православне цркве у Букурешту. Тако се библијски призори и ликови светаца који украшавају свети простор сада могу јасно видјети.

Камен темељац Саборног храма Спаса народа постављен је 29. новембра 2007.године У новембру 2018. године храм су освештали Његова Светост Румунски патријарх Данило и цариградски патријарх Вартоломеј.

У просторијама Српске православне опште гимназије ,,Кантакузина Катарина Бранковић'' у Загребу данас( уторак, 14. септембар 2021.) одржан је Седми међународни симпосион ,,Новомученици : Полиперспектива'' који организују српска православна Епархија Пакрачко-славонска и Музеј жртава геноцида. Седмом међународном симпосиону присуствују Његова светост патријарх српски Г. др Порфирије, Његово високопреосвештенство архиепископ катарски Г. Макарије из Јерусалимске патријаршије, Његово високопреосвештенство руски православни митрополит смоленски Г. др Исидор, Његово преосвештенство српски православни епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј, Његово преосвештенство српски православни епископ пакрачко-славонски Г. Јован, отправник послова Амбасаде Републике Србије у Републици Хрватској, амбасадори Руске Федерације и Босне и Херцеговине у Републици Хрватској, велики број стручњака у области друштвено-хуманистичких наука из Србије, региона и света.
У току првог панела у оквиру Седмог међународног симпосиона ,,Новомученици : Полиперспектива'' своја излагања су изнијели високопреосвећени архиепископ катарски Г. Макарије из Јерусалимске патријаршије (,,Новомучеништво Цркве у Светој Земљи''), високопреосвећени руски православни митрополит смоленски Г. др Исидор (,,Служење Цркви Светог свештеномученика митрополита смоленског Серафима Остроумова у Пољској и Русији'') и преосвећени српски православни епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј (,,Проблем савременог приступа српском историјском наслеђу од стране неколицине аутора са немачког говорног подручја''). Током другог панела говорили су Сергеј Шихачевски, руски уметник и аутор споменика јасеновачким страдалницима који се однедавно налази у порти српског православног манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као и Наташа Дракулић, сценаристкиња филма ,,Дара из Јасеновца'', са којом је разговарао преосвећени српски православни епископ пакрачко-славонски Г. Јован. Током трећег и завршног панела резултате својих научних истраживања представили су др Александар Корб (,,Layers of the Ustasha Genocide''), Милан Радановић (,,Злочини Црне легије у југоисточној Босни 1942. године''), Јована Цветићанин (,,Југославија и суђењу Ајхману'') и др Владимир Гајгер (,,Чињенице, контроверзе и манипулације о броју жртава логора Јаснеовац у хрватској историографији, публицистици и јавности након распада СФР Југославије''). Извор: Фејсбук страница Музеј жртава геноцида

Данас, у понедјељак, 13. септембра 2021. године, навршава се 100 година од рођења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословије Светог Владимира и једног од водећих православних теолога 20. вијека.

​Отац Александар рођен је у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, гдје је завршио средње и универзитетско образовање. Завршио је и богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то вријеме био центар руске православне науке након превирања у Руској револуцији 1917. године. Рукоположен је у чин свештеника 1946. године. Предавао је Историју Цркве у Институту Светог Сергија до 1951. године, када је позван да се придружи факултету Богословије Светог Владимира, који се тада налазио у Њујорку. Убрзо је признат као водећи заступник православне литургијске теологије, која види литургијско предање Цркве као главни знак и израз хришћанске вјере. Отац Александар је докторирао 5. јула 1959. године на Институту Светог Сергија. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.​Објављен је већи број књига и чланака протопрезвитера др Александра Шмемана. Основна библиографија:

• Црква и црквено устројство (1949)
• Историјски пут Православља (1954)
• Увод у литургичко богословље (1961)
• За живот света - Свете Тајне и Православље (1963)
• Крајња питања - антологија руске религијске мисли (1965)
• Велики пост - ходочашће ка Пасхи (1969)
• Литургија и живот - есеји о хришћанском узрастању кроз литургијско искуство (1974)
• Водом и Духом - литургијска студија о Крштењу (1974)
• Црква, свет мисија - размишљања о Православљу на западу (1979)
• Евхаристија - Тајна Царства (1984)
• Недељне беседе - о вери и откровењу, црквена година, поштовање Мајке Божије (1989)
• Литургија и предање (1994)

​Ове године празник је био посебно емотиван јер се игуман светогорског манастира Ватопеда, архимандрит Јефрем, након три мјесеца проведених у болници, вратио се у свој манастир. У Грчкој, овај празник се прославља 31. августа, али у Светој гори, гдје се чува Свети појас Богородице, овај празник слави се тринаест дана касније. Појас се чува у манастиру Ватопед и сваке године на овај празник дође на стотине ходочасника, као и монаха из свих крајева Св. горе. Предање које се чува у Ватопеду каже да им је Појас даровао српски кнез Лазар, те зато имају и фреску Св. кнеза Лазара како држи појас. Друго предање, које се приповеда изван Ватопеда, вели да се појас налазио у Хиландару, али да је у вријеме бугарске управе позајмљен Ватопеду и да никада није враћен.
По завршетку свеноћног бденија, а прије почетка Литургије, светогорски типик налаже литију са освећењем воде. Тако је јутрос и у Ватопеду изашла литија са Часним појасом Пресвете Богородице. По завршетку литије прочитана је и коленопреклона молитва за избављење од пандемије.  
Да подјетимо, игуман Јефрем је усљед компликација насталих од посљедица корона вируса скоро мјесец дана провео на респиратору у животоној опасности. Хвала Господу, опоравак је прошао у најбољем реду те данас са братијом може прославити један од ватопедских панигра (слава) - Полагање појаса Пресвете Богородице (који се чува у овом манастиру као једна од највриједнијих реликвија). 

Руски научници покушавају да открију главну мистерију Донске иконе Богородице на којој се налази шифра од 24 грчка слова. Поред тога, није познато ни ко, ни када је насликао икону. Научници су изнели неколико хипотеза на тему аутора иконе. Најпопуларнија је настала захваљујући запису у хроници Донског манастира. Према подацима из документа, донски Козаци су икону поклонили кнезу Дмитрију (1350-1389) уочи битке на Куликовом пољу (1380). Запис из летописа датира од 1692. године, али је тешко рећи када се појавило предање. Највероватније се појавило нешто пре XVII. века.
- Током XIV-XV века није постојала донска војска, а Козаке су називали нерегуларним татарским одредима који су били у служби великог кнеза - појаснио је историчар Левон Нерсесјан.
Још једна верзија о пореклу иконе се појавила у приповедању о бици на Куликовом пољу које је настало приближно средином XV века. Према тим информацијама икона је настала у Коломни где се окупљала руска војска пред одлучујућу битку. Икона је поклоњена кнезу после молитве у главном храму града.
Недавна истраживања историчара уметности су оповргла ову хипотезу. Током лета 1380. године, неколико месеци до битке, Успенски храм у Коломни је срушен и обновљен је тек 1392. године. Могуће је да је тада и настала Донска икона.
Према мишљењу Нерсесјана, икону је наручила кнегиња Евдокија. Могуће је да се реликвија већ појавила после смрти њеног мужа Дмитрија Донског 1389. године. Ако је тачна тврдња да је кнегиња Евдокија тражила да се икона наслика, онда је аутор иконе могао бити велики иконописац тог времена Теофан Грк. Он је дошао у Русију око 1370. године из кримског града Кафа (данашњи град Феодосије) и првобитно је радио у Новгороду, где се још увек може видети његова фреска у цркви Преображења. У једном од летописа се спомиње да је он осликао и Успенски сабор у Коломни. Историчари уметности сматрају да се на основу иконографије може рећи да је икона дело Грка. То се односи пре свега на распрострањеном у Византији стилу „Елеуса“ („Умиљатост“) који је Теофан популаризовао у Русији. Не слажу се сви историчари уметности са овом тезом. Прво, после Новгорода није ништа познато о животу страног мајстора. Друго, многа дела која се приписују Грку у ствари нису његова.
- Једино дело Теофана које је сачувано се налази у цркви Спасо-Преображења у Новгороду, док је све остало под знаком питања - појашњава Нерсесјан. Научници су још више збуњени другом страном иконе на којој се налази друга икона Успења Богородице. По техници се јако разликује од чудотворне слике. Научници полемишу да ли је обе иконе насликао један уметник или су у питању двојица? Веома су збуњени и стилом којим је икона рађена, стил је необичан за средњевековни руско-византијски стил.
- Током XIV-XV века постојале су бројне радионице које су припадале признатим иконописцима тог времена. Могуће је да је непознати аутор Донског ремек-дела радио у једној од њих, можда је тамо био и Теофан Грк или Андреј Рубљов - објашњава Жана Белик, шеф одељења за експертизе и уметничке оцене Музеја Андреја Рубљова.
Нејасан је и натпис на дугачком омофору Богородице на коме се налази 24 грчких слова. Слова су распоређена у низу и по мишљењу научника представљају шифру. Историчар Нерсерјан је после неколико година истраживања дошао до закључка да је натпис највероватније из библијске књиге Псалтир, тачније из одломка који је повезан са предвиђањима Богородице или је текст неке молитве.
Према речима експерта, ни једна верзија није коначна. Научници и даље покушавају да открију шифру, као и како је настала Донска икона. Извор: Спутњик