На Велики четвртак, 16./29. априла 2021. године, служено је служба светог прања ногу ученика у порти цркве Светог гроба одмах после  божанске Литургије св. Василија Великог у саборној цркви св. Јакова, поред цркве Васкрсења Христовог. Литургијом је началствовао Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофило уз саслужење архиепископā Аристарха константинског и Теодосија севастијског, Његовог Високопреосвештенства Филумена, архиепископа Пеле, јеромонаси Хагиотафити, свештеници који говоре арапским језиком, архиђакон Марко и други ђакони.
Чин омивенија ногу ученицима, јединствен у православној цркви, обавио је патријарх јерусалимски Теофило, који је опрао ноге дванаесторици јеромонаха у знак сјећања на догађај када је Господ опрао ноге својим ученицима, дајући примјер понизности. 
Извор: orthodoxtimes.com (превод вјеронаука.нет)

У Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци служено је вечерње богослужење са читањем статија и изношењем плаштанице, која симболизује страдање Исуса Христа.
Богослужење, којем је присуствовао велики број вјерника, предводио је Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем.
Српска православна црква данас обиљежава Велики петак - дан када је Исус Христос страдао на крсту.

Велики петак је најтужнији дан у години и тог дана црквена звона не звоне, већ се почетак службе у храмовима означава клепеталима, ударцима дрвеним батовима у дрвену плочу.
У храмовима Српске православне цркве на овај дан служе се Царски часови, а увече се читају статије са изношењем плаштанице, опходом око храма и полагањем Плаштанице.
Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс.
​
​Извор: СРНА

​Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вечерас је у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву служио вечерње богослужење уз традиционално изношење плаштанице, која симболизује полагање Христа Спаситеља у гроб.
Због актуелне епидемиолошке ситуације, вечерашњем богослужењу присуствовао је мањи број вјерника.
Митрополит дабробосански поручио је окупљеном вјерницима да је Христово страдање човјеково спасење.
- Без Христовог страдања не би било ни васкрсења - рекао је митрополит дабробосански. Плаштаница, односно платно са извезеним или насликаним Христовим тијелом непосредно послије скидања са Крста, користи се у православним храмовима у току вечерњег богослужења Великог петка и јутрења Велике суботе.
Вечерња служба Великог петка служи се у трећи час дана, односно у вријеме распећа Исуса Христа.
У православним црквама се на Велики петак не служе литургије, већ царски часови са читањем дијелова Јеванђеља о догађајима у дане Страдања.
Владика Хризостом јутрос је у Старој цркви у Сарајеву служио царске часове. Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс. Извор:​СРНА

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Дођите на нови род Винограда,
на побожно весеље,
посебан је дан Васкрсења;
уђимо у заједницу Царства Христова,
појући му као Богу у векове!
(пасхални канон, прва строфа осме песме)

Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”

Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.

Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.

На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.

Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!

Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!

Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Косову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Косова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Косово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!

Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.

Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!

Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!
Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2021. године.

У ОШ ,,Вук Караџић ", Лозница, најрадоснији хришћански празник Васкрс послужио је да се повезивањем различитих типова наставе и међупредметног повезивања осмисли пројектат који у себи садржи пројектну, интегративну, радионичарску, дигиталну, хибридну и амбијенталну наставу.
 Поводом најрадоснијег хришћанског празника Васкрса, наставница Сања Симић де Граф осмислила је и заједно са вероучитељем Предрагом Митровићем, наставницом италијанског Мирјаном Марковић и ученицима свих разреда реализовала радионичарску пројектну наставу ,,Васкрсаоница". Кабинет енглеског језика осмишљен је као учионица посвећена Васкрсу-Васкрсионица где су ученици имали прилику да своју креативност и знање везано за овај најрадоснији празник покажу активним учешћем у овом пројекту. Централни догађај у Васкрсаоници је Страдална недеља где је сваки дан Страдалне недеље обрађен на српском и енглеском језику а ученици су додатно вежбали вокабулар и граматику енглеског језика и италијанског језика кроз овај пројекат. 
Страдална недеља је урађена повезивањем дигиталне и радионичарске наставе. Наставница енглеског је осмислила интерактивну презентацију кроз програмирану наставу, а ученици су своје знање о сваком дану Страдалне недеље самопроцењивали кроз квиз питања, укрштенице. Вероучитељ је заједно са ученицима реализовао радионицу где су од стиродора правили јаја где свако јаје представља један дан Страдалне недеље, а ученици су на српском и енглеском језику писали о том празнику и лепили слике које се односе за сваки дан. Све то смо залепили на зид у кабинету желећи да покажемо да смо Христови само ако идемо Његовим путем носећи сопствени крст али нам на крају долази спасење. Сваки други пут, лакши пут, није Христов и до васкрсења се долази само богоугодним трудом и прихватањем воље Божје. 
Интерактивну презентацију можете видети овде http://online.anyflip.com/scxpd/rave/mobile/index.html
 
Радионичарску наставу смо повезали са хибридном наставом, тако што су ученици имали пројектне задатке које су осмишљавали кроз онлајн наставу, квизове и употребу веб алата а на часу су ученици шестог разреда матичне школе имали прилику да активно учествују у интерактивном квизу на енглеском језику на ком је повезан Енглески, Верска настава и Математика кроз текстуалне задатке са  једначинама на енглеском језику где се вокабулар односио на Васкрс. 
Шести разред ИО Зајача радио је пано на енглеском језику тако што је сваки дан у седмици представљао утврђивање градива које су обрадили до сада а недељу су посветили Васкрсењу Господњем. 
Учитељице Миланка Васиљевић и Светлана Ђурић су са својим ученицима реализовале тематску недељу посвећену Васкрсу кроз све предмете.
Ученице ИО Зајача заједно са учитељицом Миланком Васиљевић спремиле су духовне песме за Велики Четвртак, када се носи ратарска свећа из цркве Светог Георгија ка манастиру Троноша. 
Погледајте прилог о пројекту приказан на РТВ Подриње овде https://www.youtube.com/watch?v=rv9Ny2fTWy0
Овај пројекат има за циљ да прикаже један аксиом да је Господ све и у свему, да нас ни пандемија, ни отежани услови, као што каже Свети апостол Павле не могу одвојити од Господа ,, Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, *ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8, 35-39).
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Сања Симић де Граф

Прочитајте детаљно испричане догађаје и приче са одговарајућим илустрацијама који су у вези са Великим уторком.

Поводом 35-годишњице Чернобиљске катастрофе поново објављујемо овај веома интересантан текст.

Само на једном месту на територији опустошене чернобиљске регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. За разлику од околине, унутар зидова цркве уређаји за мерење радиоактивности показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни.
​У савременом друштву, где материјализам, који се усађује деценијама, мирно коегзистира са верским уверењима, веровање у натприродне силе никако није заједничко својство грађана. Међутим, чак су и најтврдокорнији скептици присиљени да признају да понекад постоје појаве за које је тешко могуће наћи рационално објашњење. Један од ових феномена је црква Светог Илије, смештена у Чернобилској зони искључења. По чему је она позната?

Мртва зона
Јединственост ове цркве, која се на први поглед не разликује од многобројних сличних грађевина, је у томе што ју је зрачење необјашњиво заобишло. Као што је познато, несрећа, која се догодила у априлу 1986. године у оближњој нуклеарној електрани Чернобил, претворила је читаво околно подручје у мртву зону контаминирану радионуклидима цезијума и јода. Огроман број људи био је приморан да напусти своје домове и пресели се на сигурна места за живот. Редовна мерења специјалиста показују да су и данас, после више од три деценије, ваздух и тло Чернобила засићени смрћу. Они су се помирили с тим, схватајући објективне законе онога што се догађа.

Храм који је кршио законе природе
И само на једном месту на територији ове опустошене регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. Унутар њених зидова уређаји показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни. Штавише, неспорно је да су и многе иконе које се налазе у овом храму стекле чудесне моћи.

Прошлост цркве Светог Илије
Историја храма, који је збунио савремене научнике, има нешто више од једног и по века. Међутим, као што је јасно из преживелих докумената, дрвене цркве су на овом месту подизане неколико пута, једна за другом пропадајући у пожарима. Садашња црква је изграђена 1869. године и служила је готово пола века, све док у њу „комунистички господари живота“, укинувши парохију, нису пренели у надлежност бројних привредних организација. Дуго је била смештена прехрамбена продавница.
1937. године, услед још једне антирелигиозне кампање, издато је наређење да се зграда која је некада служила као храм дигне у ваздух, али су бивши парохијани, продирући унутра, легли на под и објавили да су спремни да умру заједно са својом оскрнављеном светињом. Да би избегле отворену конфронтацију са становништвом, власти су биле принуђене да преиначе своју одлуку. Следећи пут Црква Светог Илије је била на ивици уништења 1941. године, када је, пре принудног повлачења совјетских трупа, минирана. Тада је поново спасен само захваљујући посвећености локалних становника. Послератне године биле су обележене одређеним ублажавањем владине политике према религији, што је довело до оживљавања појединих, претходно укинутих парохија. Међу њима је била и православна заједница цркве Светог Илије, која је постојала до кобне 1986. године.

​Молитве вјерника
После страшне катастрофе коју је човек створио у нуклеарној електрани у Чернобиљу 26. априла 1986. године, све цркве смештене у контаминираном подручју, укључујући и цркву Светог Илије, затворене су. Међутим, након неколико година, украјинске власти почеле су да добијају многа писма са захтевом да отворе ову цркву и дозволе одржавање богослужења у њој. Поруке су стизале од локалних становника, који су одбили да се преселе ван контаминиране територије, као и од бивших запослених у НПП, који су изразили жељу да живе остатак свог живота без напуштања зоне радијације.
Пре него што су донели одлуку о овом питању, власти су дале упутства за мерење нивоа зрачења у храму, планирајући, на основу добијених резултата, да вернике одврате од њиховог лудог подухвата. Међутим, на опште запрепашћење, инструменти нису забележили никаква одступања од норме и добијено је одобрење за наставак верског живота у њему. Међутим, ни један покушај да се пронађе објашњење за овај феномен, иако је остао у оквиру материјализма, није био овенчан успехом.

Благослов Пресвете Богородице
Навешћемо још једну чињеницу - колико изненађујућу, толико и непобитну. Чињеница је да се тачно 10 година пре избијања трагедије, на страницама новина "Чернобил" појавио фељтон ироничног наслова „Изуми црквењака“.
Тих година још увек се водила активна атеистичка пропаганда и редовно су објављивани слични чланци, али у овом случају аутор је, нескривеним исмевањем, рекао да су, према речима парохијана цркве Светог Илије, сви били сведоци чуда: на небу изнад главе појавио се лик Пресвете Богородице, која је у рукама држала гранчице пелина и благосиљала храм с њима. Сви су истовремено приметили да је Њено лице било пуно туге.
Овај чланак би био заборављен да аутор није назначио тачан датум онога што се догодило - 26. априла 1976. године, другим речима, тачно 10 година пре трагедије, и који се понављао дан за даном...

​Чернобиљски спаситељ
У цркви постоји и посебна икона - зове се „Чернобиљски спаситељ“. Њу је у сну је видео један од ликвидатора, партијски организатор нуклеарне електране у Чернобилу Јуриј Андрејев, који је добио велику дозу зрачења и био у озбиљном стању у болници. Шокирани човек је о томе рекао свештеницима.
Убрзо је одговарајућа икона насликана у Тројично-Сергијевој лаври и освећена у Кијеву. Приказује Исуса Христа са Богородицом и Архангелом Михајлом. Они стоје на облацима, а испод њих, на земљи, су хероји-ликвидатори (лекари, грађевинари, ватрогасци итд.) И душе мртвих. 
Занимљиво је да се након насликавања ове иконе Јуриј Андрејев опоравио.
Ана Белова
Извор: kulturologia.ru
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов

​С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! 
На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено  припремимо  за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.   
Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?            
Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.           
Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.    
Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. 
Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.           
Ваш, у Христу Господу,      
епископ бихаћко-петровачки       
и рмањски    
+ Сергије
​Извор: епархија бихаћко-петровачка

​У Цркви Рођења Христовог у Пироту у току је рестаурација иконостаса из средине 19. века за који стручњаци тврде да је непроцењиве вредности. Многи детаљи су рађени позлатом и сребром. Захтеван конзерваторски посао трајаће око три године.
​Приказ Царства небеског на импозантном иконостасу који чини 50-так вредних икона, прави је изазов за конзерваторе. Нимало лак задатак, кажу - вратити сјај и приближити оригиналу ликове светитеља и Царске двери.

Приказ Царства небеског на импозантном иконостасу који чини 50-так вредних икона, прави је изазов за конзерваторе. Нимало лак задатак, кажу - вратити сјај и приближити оригиналу ликове светитеља и Царске двери.
"Оно што мене највише импресионира у целој овој причи је дуборезна конструкција, која је врхунска. То су радили мајстори из Самокова, квалитет је невероватан, то је калирани дубоки рељеф, скоро тродимензионалан. Просто, ја у својој каријери нисам видео ни један овако леп рад", каже Александар Цвијетиновић, конзерватор Народног музеја у Београду.
Јереј Миљан Панић, старешина цркве Рођење Христово у Пироту прича да на том њиховом иконостасу је интересантно то што је насликана једна велика икона, где се приказује житије Светог Јована Рилског.

​"А Свети Јован Рилски је један наш локални светитељ који је заиста веома поштован у нашем народу", додаје Панић. 
Да би се сачувала уметничка дела потребна су велика финансијска средства. Затражена је помоћ надлежног Министарства и локалне самоуправе."Општина је до сада донирала - прошле године три милиона, ове године два милиона динара, Епархија је прошле године дала милион динара...", наводи Драган Красић, председник црквене општине Пирот. 
Пиротска стара црква на Пазару први је верски објекат подигнут у Османском периоду. "Дозвола султана је дата за подизање овог храма 1834. године, али уз један битан предуслов, а то је да ниво, односно висина саме грађевине не угрози доминантан положај Цареве џамије", испричао је Давор Лазаревић, историчар.
Интересантан је податак да је израда овог вредног иконостаса из средине 19. века коштала седам килограма злата. А због своје лепоте, културно-историјског и духовног значаја, храм Рођења Христовог у којем је, поред других реликвија и овај иконостас, 1986. године проглашен је културним добром. АУТОР: СИЛВАНА ТОШИЋ / ИЗВОР:РТС

Свети синод Грчке православне цркве, одлучио је, у уторак 20. априла 2021. године,  три сата раније од редовног времена, у склопу договора са Владом о начину обиљежавања вјерских свечаности усред пандемије. Свети Синод изразио је радост због чињенице да ће сви Свети храмови остати отворени за вјернике и да ће им бити омогућено да се причесте.
Умјесто уобичајеног поноћног богослужења, Света литургија ће се одржати на Васкршњу суботу (1. маја) у 21 час.
Редовна богослужења током Велике недјеље одржаће се пола сата раније, у 18.30. од понедјељка до сриједе, у 17.30. у Велики четвртак, и у 18 часова на Велики петак. Ова богослужења ће бити служена унутра, уз строго социјално дистанцирање и обавезно коришћење маски у цркви, са максимално 100 вјерника који могу да уђу, уз ограничење од једне особе на 25 квадратних метара.
Оваква одлука је донесена како би се спријечило ширење коронавируса унутар храмова, јер је ризик од преноса вируса на отвореном мањи, а и како би се избјегло кршење полицијског часа  што је више могуће (тренутно је због ситуације са коронавирусом кретање грађана забрањено од 21 сат до 5 сати ујутру). Поред тога, многа богослужења ће бити преношена уживо за вјернике који нису у могућности да присуствују.
У понедјељак поподне, премијер К. Мицотакис и архиепископ Јероним састали су се и договорили се да ће овај Васкрс, уз ограничења, хришћани прославити у храмовима широм Грчке. Тако ће ове године на снази ће бити мања ограничења у односу на 2020. годину, када су се Васкршње литургије широм Грчке одржавале иза затворених врата и у одсуству вјерника све с циљем да би се избјегло ширење коронавируса.
Због јединственог изражавања става Цркве, Свети Синод је одлучио да се у медијима појављује само портпарол, Његово Високопреосвештенство Митрополит  Атинагора.

ТИРАНА - Мошти зетског краља Јована Владимира, које је одузела албанска држава и налазиле се у Државном историјском музеју у Тирани, враћене су Албанској православној цркви.
Митрополит Елбасана Антоније мошти Светог Јована Владимира дочекао раније ове седмице у истоименом манастиру, објављено је данас на сајту Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.
Послије молитве која је служена у саборном манастирском храму потписан је протокол између Министарства културе и Митрополије Елбасана о повратку ове светиње Цркви.
Свете мошти је митрополиту Антонију предала министар културе Албаније Елва Маргарити, заједно са директором Државног историјског музеја Албаније Доријаном Коцијем.
Догађају је присуствовао и предсједник Владе Албаније Еди Рама.
Манастир Светог Јована Владимира је духовни центар православља у Албанији, али и шире, јер га посјећују православни из Црне Горе, Србије, Сјеверне Македоније и Грчке, истакли су из Митрополије. Извор: Срна

Три месеца након разорног земљотреса у Глини служена је Света литургија у шатору у порти Храма Рођења Пресвете Богородице јер храмовно здање није безбедно
У пету недељу Свете четрдесетнице, посвећену Светој Марији Египћанки – 18. априла 2021. године, три мјесеца након земљотреса далекосежне моћи који је погодио нашу Банију и нашу Глину, први пут је служена Света литургија поред Храма Рођења Пресвете Богородице у Глини. Нажалост исти храм је оштећен у земљотресу и није безбиједан да се вјерни народ у њему окупља, па због тога је привремено богослужбено мјесто шатор који се налази у дворишту порте.
Морамо знати да је до сада државним институцијама пријављен велики број земљотреса од 29. децембра 2020. године, велики број наших храмова је оштећен те боље рјешење за сада нажалост немамо. Радује ме лијепо вријеме које долази и могућност да служимо Свету литургију, поручио је вјернима презвитер Горан Каламанда, који је у својој бесједи додао: Такође, примјећујем да нас је све мање, да напуштате своја огњишта. Свјестан сам економске кризе која је на овом простору присутна годинама уназад, тешког живота као и стања узрокованог пандемијом вируса Ковида -19. Свјестан сам и да сте остали без својих домова. Молим вас не заборавите – Свако вријеме носи своје бреме. Позивам вас све да останете, да заједно прилазимо Господу у овом тешком времену које траје, да се и даље уздамо у милост Божију. Позивам вас све да се заједно окупљамо у овом богослужбеном мјесту! Заједничким снагама молећи се за Божији благослов, чувамо нашу историју, наше светиње, наш народ на Банији и цијелој територији Епархије горњокарловачке. Молимо Господа да прекрати ова искушења и да нам да снагу да издржимо!
Презвитер Горан Каламанда, парох глински /Извор: Епархија горњокарловачка

Данас, у понедјељак 19. априла 2021.године, започела је Шеста недјеља Великог поста
Посебност ове недјеље је што ће прославити два велика догађаја. Први догађај: у суботу ћемо прославити Лазареву суботу , када се Црква сјећа васкрсења Лазаревог од стране Господа  Исуса Христа  Христов пријатељ  Лазар, је у то вријеме већ био мртав четири дана.  Други догађај: у недјељу православни хришћани ће прославити велики празник - Свечани Улазак Господњи у Јерусалим  - Цвијети или Цвјетну недјељу. Суштина овог празника је подсјећање на свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим уочи Његовог страдања. Овогодишњи Васкршњи или Велики пост  почео је 15. марта, а завршиће на Васкрс, који ове године славимо 2. маја.

Дана 14. априла 2021. године почела је прва фаза радова на обнови храма Преображења Господњег у Загребу, који је тешко оштећен у прошлогодишњем земљотресу (22. марта). Хитна санација изводи се према пројекту проф. Јосипа Галића и архитектонског бироа Радионица статике, док радове изводи фирма Texo Molior.
Извођење радова се одвија у складу са мерама заштите које је прописао Конзерваторско одељење у Загребу, а након што су детектоване пукотине на зидовима храма. Паралелно са извођењем прве фазе санације у току је израда пројектне документације за целовиту обнову.  
Мере заштите прописане су и за зграду Црквене општине на Илици 7. Постављена је заштитна скела према Преображенској улици, а у току је израда пројеката за обнову те зграде у којој се, између осталог, налазе канцеларије Црквене општине, али и Музеј и епархијске канцеларије.Извор:​Митрополија загребачко-љубљанска

​У Пету недељу Свете Четрдесетнице, 18. априла 2021. године, када прослављамо спомен преподобне Марије Египћанке, Његова Светост Патријарх Српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Божанствену Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
У бесједи коју је изговорио по прочитаном јеванђељу (Мк. 10, 32-45 и Лк. 7, 36-50), Патријарх је упозорио на опасност којој су хришћани изложени посебно када посте, јер често ”подвизавајући се мислимо да смо бољи од других, да нам припада место у близини Божијој. Господ упућује поруку да нема тог подвига и напора који нас могу удостојити било какве вредности. Све је дар Божији”.
Патријарх Порфирије је рекао да модерни човек, човек пост-истине, који све релативизује, није спреман не само да буде последњи, већ ни да буде други. Савремени човек, због тога што увек жели да буде први, није спреман да служи другима. Онда када служи другима, он ”то и те како уписује у рачун, и маше тим папиром и оним што је учинио за друге. Тиме се само показујемо и недостојни имена хришћанског него и недостојни имена носилаца иконе Божије”, истакао је.
На Светој Литургији Патријарх је јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, рукоположио у чин јеромонаха.
Његовој Светости су, поред новорукоположеног оца Саве, саслуживали и игуман манастира Крке Севастијан (Гордон), протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовице, протосинђел Нектарије (Ђурић), протосинђел Венијамин (Ковачић), протонамесник Богољуб Остојић, јеромонах Никон (Цветићанин), јереј Ненад Драгичевић, протођакон Радојица Жагран, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Радомир Врућинић.

Патријарх московски г. Кирил примио у Даниловском манастиру у Москви министра иностраних послова Србије г. Николу Селаковића
Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил састао се 16. априла 2021. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви са министром спољних послова Србије г. Николом Селаковићем. У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион и његов заменик, протојереј Николај Балашов. Са српске стране састанку су присуствовали службеник Патријаршије Српске г. Дејан Накић и виши саветник Амбасаде Србије у Москви г. Бранислав Радојчић. Његова Светост је топло поздравио госта, уз напомену да се претходно састао са г. Селаковићем 2015. године, када је био министар правде Републике Србије. Честитајући г. Селаковићу именовање на садашњу функцију, Његова Светост му је пожелео успех на месту челника српског Министарства спољних послова.
У наставку разговора, Патријарх је приметио да су се скоро све државе, укључујући Русију и Србију, прошле године суочиле са пагубном пандемијом коронавируса. „Наравно, ово намеће одређена ограничења, укључујући и друштвене активности“, рекао је патријарх Кирил. „Ипак, живот иде даље. Упркос пандемији, дешавају се многе добре ствари. Мислим да ово сведочи о томе да савремено друштво још увек има одређену резерву снаге, знања и образовања да се одупре таквим изазовима као што је епидемија“.
Његова Светост је са жаљењем констатовао да је пандемија коронавируса однела животе многих људи, укључујући јерархе и свештенослужитеље. „С тим у вези, посебно бих желео да поменем блаженопочивше Патријарха српског Иринеја и митрополита Амфилохија, као и нашу осталу браћу Србе који су преминули од ове болести“, рекао је предстојатељ Руске Цркве. „Сећам се своје посете Србији 2014. године, сусрета са патријархом Иринејем и братског дружења са архијерејима Српске Православне Цркве“, наставио је Његова Светост патријарх г. Кирил. „С тим у вези, још једном бих нагласио да посебну важност придајемо односима са Српском Православном Црквом. Односи наших Цркава – Српске и Руске – веома су важан, можда и одлучујући чинилац који одређује добре односе наших држава. Баш због тога придајемо посебан значај развоју тих односа“.
Његова Светост је такође посведочио да је вест о упокојењу блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, који је био веома вољен у Србији и широм православног света, примљена са осећањем дубоке туге у Руској Православној Цркви. „Патријарх Иринеј је свима нама био пример како се и у поодмаклим годинама живота може бити активан и физички јак и достојно представљати свој народ и своју Цркву“, рекао је Његова Светост.
У фебруару 2021. године Српска Православна Црква је добила новог предстојатеља. Према речима Његове Светости патријарха Кирила, Руска Црква је са великим задовољством примила вест о избору Његовог Високо-преосвештенства Порфирија, Митрополита загребачко-љубљанског, на древни престо српских првојерараха. „Одмах, на дан избора, позвао сам телефоном Светејшег брата Порфирија. Имали смо срдачан разговор. Уверио ме је да ће се све што је исправно и добро, уграђено у темељ односâ између наших Цркава, развијати уз његово активно учешће“, рекао је Његова Светост.
Обраћајући се Његовој Светости патријарху Кирилу, г. Селаковић је захвалио Предстојатељу Руске Православне Цркве за пријем. „Захвалан сам Вам на овом благослову да после више од пет година могу поново да се сусретнем са Вама, сада у својству министра иностраних послова. Наш први сусрет био је један од најважнијих у мом животу. Данас, као министар спољних послова, имам прилику да Вам пренесем најтоплије поздраве и жеље нашег председника Александра Вучића, који Вас је назвао великим човеком и великим пријатељем Србије и српског народа“, рекао је први човек Министарства иностраних послова Републике Србије. Он је такође захвалио Његовој Светости патријарху Кирилу на лепим речима о блаженопочившим јерарсима Српске Цркве, Патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. „Патријарх Иринеј је имао особину која одликује и Вашу службу, Ваша Светости. То је борба за јединство Цркве и за јединство вере. Патријарх Иринеј је имао следећи обичај: када би се постављало неко питање, увек је питао шта ће о томе рећи сестринска Руска Православна Црква“.
Како је истакао г. Селаковић, председник Републике Србије Александар Вучић и блажене успомене патријарх Иринеј су успоставили веома добре, стабилне односе између државе и Српске Православне Цркве. „Наш новоизабрани патријарх Порфирије ће наставити тим путем. Односи између Републике Србије и Српске Православне Цркве су онакви каквима их је успоставио патријарх Иринеј“, нагласио је министар спољних послова Србије. Говорећи о последицама пандемије коронавируса, г. Селаковић је изразио захвалност Руској Федерацији и председнику Владимиру Путину на помоћи пруженој српском народу. „Лични односи између председникâ наших земаља, Александра Вучића и Владимира Владимировича Путина, у великој мери су допринели превазилажењу последицâ пандемије у Србији“, изјавио је г. Селаковић. „Од јуче је у нашој земљи почела производња Спутњика V. Блискост наших сестринских Цркава, Руске и Српске, у много чему доприноси добрим пријатељским односима између наших држава“, додао је. Током разговора је било речи и о питањима даље сарадње двеју Цркава у обнови низа црквених објеката у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. Дотакнуте су и теме повезане са значајем традиционалних вредности у животу народâ Русије и Србије. Министар Селаковић је изразио дубоку захвалност за учешће Руске Православне Цркве, Русије и руских добротвора у украшавању Храма Светог Саве у Београду и изразио наду да ће његово свечано освећење постати догађај од великог значаја у животу српског народа.
Извор: Информативна служба Одељења спољних црквених веза московске Патријаршије  (Патриархия.ru) Превод: званични сајт СПЦ

Глинене плоче, пронађене на територији данашње Турске, потврђују постојање хетитске цивилизације и могу да докажу историјску истинитост Библије.  Глинене плоче, које је открио археолог Хуго Винклер, садрже информације о хронологији Хетита, као и о правним и дипломатским питањима.
Иако већина људи Библију сматра извором духовног вођства и мудрости, постоје они који мисле да Свето писмо служи као документована историја давно изгубљених цивилизација. Неки стручњаци чврсто вјерују да Библија тачно приказује успон и пад многих народа који се помињу на њеним страницама - о чему свједоче мноштво археолошких открића направљених у 19. и 20. вијеку. Међутим, неки стручњаци нису вјеровали у историјску тачност тих библијских описа.
Хетити су први индоевропски народ на тлу Мале Азије. О њима се зна изузетно мало. Прва сазнања о Хетитском царству била су посредством Библије. Овај древни народ заузимао је дијелове анатолског полуострва - данашњу Турску - у 18. вијеку прије нове ере. Постојао је неколико стотина година и помиње се у Библији више од 50 пута.  Према Енциклопедији свјетске историје, историчари хетитску историју у Анадолији углавном дијеле на Старо царство (1700. до 1500. прије Христа) и Ново царство или Хетско царство (1400. до 1200. прије Христа). На врхунцу своје моћи, Хетити су се проширили све до данашње Сирије и обала Средоземног мора. Хетитско царство се на крају распада и до 12. вијека прије нове ере раствара се у мање независне градове-државе.

​Професор Том Мајер са Библијског колеџа Шаста рекао је да су укупно археолози пронашли више од 10 хиљада глинених плочица. Садрже информације о споразумима између Хетита и других древних блискоисточних народа. Ово откриће омогућава Библији да се сматра историјски документом, рекао је Мајер. „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије“, нагласио је експерт.
Археологе је запањио древни египатски амулет бога Сунца Ра. Један познати извјештај говори о Хетиту по имену Уриах који се преобратио да обожава јеврејског Бога Јахвеа, док је био високи официр у војсци цара Давида. Професор Мајер каже: „Упркос значају који се у Старом завјету приписује Хетитима (они се помињу 50 пута), многи људи су сумњали у њихово постојање, јер никада нису пронађени археолошки докази који се односе на њих.
Према професору Мајеру, ово невјероватно откриће није само оживјело давно изгубљени народ већ је бацило ново свјетло на Библију као историјски документ.
Рекао је: „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије. „То што откриће није откривено данас не значи да не може доћи сутра"
Неки стручњаци су, међутим, направили разлику између историјских Хетита и такозваних библијских Хетита. Библија говори о Хетитима или Хетима, који иако слични по имену, можда нису нужно били исти људи.
Да подсјетимо, све се промијенило почетком 1900-их када је њемачки археолог и лингвиста Хуго Винклер видио глинене плоче које су открили локални пљачкаши у малом савременом граду у Турској познатом као Богазкале - (мјесту свјетске баштине УНЕСКО-а које се  налази у турској провинцији Чорум). Археолог је, затим, организовао серију ископавања на Богазкалама између 1906. и 1912. године. На крају је открио пет храмова, утврђену кулу и бројне скулптуре. Професор Мајер каже: „Али Винклер није погодио џекпот  док није открио некадашњу вјероватно краљевску архивску собу у граду, складиште (данас познато као Богазкале архива) у којем се налази више од 10.000 древних глинених плоча откривених ин ситу.
„Евентуално дешифровање неких плоча 1915. године од Бедриха Хрозног, чешког професора на Универзитету у Бечу, довело је до утврђења да је данашњи Богазкале некада био древни главни град Хетитског царства, познат кроз историју као Хатуша. „Хрозни је, такође, утврдио да је древни хетитски језик био индоевропски језик. „Хрозни је 1917. објавио Хетитску граматику“.
​Извор: вјеронаука.нет на основу више извора од којих је најважнији Експрес.

​Први православни молитвеник на португалском језику (Devocionário Ortodoxo) објављен је у Португалу. Попут раније објављеног Служебника, молитвеник је издат са благословом архиепископа мадридског и лисабонског Нестора. На преводу и објављивању текста радили су игуман Петар (Протеану) и јерођакон Јероним (Томаз), клирици парохије Св. Јована Златоустог у граду Кашкаишу.
Молитвеник је објавила реномирана португалско-бразилска католичка издавачка кућа Paulus, која ће помоћи у дистрибуцији издања у књижарама Португала и Бразила.
Поред јутарњих и вечерњих молитава, молитвеник садржи каноне, акатисте, као и последовање чина Светог Причешћа, псалме и песме главних црквених служби.
Молитвеник је доступан у две боје, тврдим и меким корицама, а садржи 230 страница.
„Надамо се да ће обављени посао бити користан не само за Португалце, Бразилце и друге лузофоне који прихватају православље, већ и за римокатолике које све више интересује православно богослужење“, истиче игуман Петар (Протеану).
Сајт Шпанско-португалске епархије РПЦ/Сектор за информисање ОСЦП-а/извор

​Преподобни Јосиф Химнограф рођен је на Сицилији у побожној хришћанској породици у 9.вијеку.. Његови родитељи, Плотин и Агатија, бјежећи од најезде варвара, преселили су се на Пелопонез. Са 15 година свети Јосиф је отишао у Солун и ушао у манастир. Одликовао се побожношћу, марљивошћу, кротошћу и уживао је љубав све браће манастирске. Након тога, рукоположен је у чин презвитера.
Пре­по­доб­ни Григорије Декаполит) посјетио је манастир и примијетио младог монаха. Повео га је са собом у Цариград. То је било за владавине цара Лава Јерменина (813–820) - у вријеме сурових иконоборачких прогона. Свети Григорије и Јосиф неустрашиво су бранили поштовање светих икона. Проповиједали су на градским трговима, посјећивали домове православних, расправљајући против јеретика. Ситуација Цариградске цркве била је изузетно тешка: не само цар, већ и патријарх били су иконоборци.
​У то вријеме су римски епископи били у јединству са Васељенском црквом, а папа Лав III, који није био под контролом византијског цара, могао је бити од велике помоћи православцима. Православни монаси изабрали су Јосифа за свог посланика папи као најупорнијег и најрјечитијег. Св. Григорије га је благословио да оде у Рим и обавијести о стању цариградске цркве и опасностима које пријете православљу.
Током путовања, преп Јосифа ухватили су арапски разбојници, поткупљени од иконобораца и послали га на острво Крит. Ту су га предали иконокластима. Преп. Јосиф је затворен. Храбро подносећи све недаће, подржавао је друге затворенике Његовим молитвама један православни епископ, који је почео да се колеба, био је толико ојачан духом да је храбро прихватио мученичку смрт. Јосиф је провео шест година у затвору.
У божићној ноћи 820. године удостојен је виђења Светог Николаја Мирликијског, који га је обавијестио о смрти цара иконоборца-прогонитеља Лава Јерменина и о крају прогона светих икона.
Током обнове иконоборачке јереси под царем Теофилом (829–842), преп. Јосиф је по други пут страдао од јеретика. Једанаест година био је у изгнанству у Херсону. 842. године, током владавине свете царице Теодоре, која је обновила православно поштовање светих икона, преп. Јосиф је постављен са­су­до­хра­ни­те­љем у Софијском храму у Цариграду. Али због смјелог проказивања брата царице Варде у незаконитом суживоту, поново послат је у прогонство и враћен тек након Вардине смрти, 867. године.  Патријарх Фотије (857–867, 877–886) вратио га је на старо мјесто и поставио за исповједника цјелокупног цариградског свештенства препоручујући га као: „ човјека Божјег, ангела у тијелу, оца отаца“.
Доживјевши дубоку старост, преп. Јосиф се разболио. Непосредно пред Васкрс, на Велики петак, Господ га је у сну обавијестио о приближавању смрти. Преподобни је извршио попис црквене имовине Софијског храма, која му је била на располагању према положају, и послао је патријарху Фотију. Неколико дана се усрдно молио, припремајући се за смрт. У својим молитвама тражио је од Цркве мир, а за своју душу - милост Божију. Причестивши се, преп. Јосиф је благословио све који су били с њим и радосно се упокојио у Господу (+ 883). Преподобни Јосиф је испјевао каноне и стихире многим светитељима, а имао је и дар прозорљивости.

Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, који се данас састао са премијером Републике Српске Радованом Вишковићем, истакао је важност постојања симфоније у односима Цркве и државе.
Премијер је нагласио да је овај сусрет био прилика да се још једном изрази спремност републичких институција да сарађују на свим питањима важним за Цркву, српски народ и Републику Српску.
- Веома је важно постојања симфоније у односима Цркве и државе, а на добро нашег народа - рекао је владика Фотије и захвалио за све што републичке власти чине на том плану.
За успомену на данашњи сусрет владика је премијеру поклонио икону Пресвете Богородице, објављено је на сајту Епархије. Извор: СРНА

Преподобни Никита Исповједник (Мидикијски), игуман Мидикијског манастира, рођен је (око 760. године) у Кесарији Витинијској (сјеверозападно од Мале Азије) у побожној породици. Мајка му је умрла 8. дана након његовог рођења, а отац, по имену Филарет, положио је монашке завјете. Дијете је остало на бризи баке која га је одгајала у истинском хришћанском духу. Од својих младалачких година свети Никита је служио у цркви и био послушан отшелнику Стефану. Са његовим благословом, свети Никита је кренуо пут Мидикијског манастира, гдје је свети Никифор био игуман.
Након седам година честитог живота у манастиру, познатом по строгости устава, преподобни Никита је рукоположен за презвитера. Преподобни Никифор, знајући свети живот младог монаха, повјерио му је управу над манастиром, пошто је и сам био тешко болестан.
Не штедећи труда, преп. Никита је почео да брине о просперитету и напретку манастира. Личним примјером и строгим монашким животом поучавао је братију. Убрзо је слава о високом манастирском животу привукла многе који су тамо тражили спас. Послије неколико година број монаха се повећао на 100.
Када је преп. Никифор у дубокој старости отишао Господу, браћа су једногласно изабрала преп. Никиту за игумана.
Господ је удостојио Светог Никиту даром да чини чудеса. Његовом молитвом глувонијемом дјетету вратио се дар говора; двије опсједнуте жене су излијечене; и многи други боесни излијечени су од својих болести.

Тих година, под царем Лавом Јерменином (813–820), поново се наставља иконоборачка јерес и појачава се прогон светих икона. Православни епископи су протјерани. У Цариграду је 815. године сазван сабор јеретика, на коме су свргнули светог патријарха Никифора (806-815; + 828), а на његово мјесто изабрали су јеретика Теодота. На мјесто прогнаних и затворених православних епископа постављени су и јеретици. Цар је код себе сазвао игумане свих манастира и покушао да их привуче иконоборачкој јереси. Међу онима које су позвали био је и преп. Никита, који се чврсто залагао за православно исповиједање. По његовом примјеру, сви игумани су остали вјерни поштовању светих икона. Због тога су стављени у затвор.
Тада су цар и лажни патријарх Теодот одлучили да лукавством ухвате упорне. Речено им је да ће цар свима дати слободу и дозволити поштовање икона под једним условом: ако се причесте од лажног патријарха Теодота. Дуго је пре­по­доб­ни размишљао да ли може да уђе у црквену заједницу са јеретиком, али су га други затвореници молили да причести с њима. Попустивши њиховим молитвама, преп. Никита отишао је у цркву, гдје су биле постављене иконе за превару исповједника, и причестио се. Али када се вратио у свој манастир и видио да се прогон икона наставља, покајао се за своје дјело, вратио се у Цариград и почео неустрашиво да осуђује иконоборачку јерес.
Пре­по­доб­ни Никита је поново затворен  на острву Св. Гликерија  у Пропонтису, мјесту насупрот Никомидији, гдје је био шест година, све до смрти цара Лава Јерменина. Тамо је, трпећи глад и тугу, преп. Никита снагом својих молитви чинио чуда: на његову молитву фригијски цар је отпустио два заробљеника без откупнине; три човјека који су доживјели бродолом, на молитву преп. Никите, таласи су избацили на обалу. Након смрти цара Лава Јерменина, царство је преузео правовјерни цар Михаил Валвос  (820–829), који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено мјесто у близини Цариграда, гдје у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје посљедње дане земнога живота. 824. године, преп. Никита се упокојио у Господу. Његово тијело су бродом у Мидијски манастир превезли епископ Ефески Теофило и солунски архиепископ Јосиф. На путу до манастира, погребну поворку са мноштвом монаха и мирјана дочекао је епископ Плусијадски Павле. Многа исцјељења су се десила на гробу преп. Никите. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и његовог друга Атанасија. Након тога, чудеса су се догађала на светитељевом гробу. Умро је 3. априла 824. године. Српска православна црква слави га 3. априла по јулијанском, а 16. априла по грегоријанском календару.

Поводом највећег хришћанског празника припремили смо нове интерактивне квизове за најмлађе ученике: Откључај поља, Игра меморије, Уклапалица, Тајна вечера-слагалица, Тајна вечера акростих укрштеница, ​Криптограм-Христова изрека, Цвјетна пузла, Васкршња пузла, Васкрсење Лазарево -осмосмјека, Васкршњи квиз, Васкршњи анаграми, Господњи празници...

​14. априла 2021. године Православна Црква слави помен преподобне Марије Египћанке (+ 522 год). Преподобна Марија Египћанка је рођена у 5. вијеку у Египту и била је, како кажу, тешко дијете. У доби од 12 година, дјевојчица је побјегла од куће и отишла у потрази за авантуром у Александрију - највећи град царства послије Рима. Тамо су се све њене авантуре врло брзо свеле на обичан разврат. Провела је седамнаест година у непрекидном разврату. Прељуба за њу није била начин зараде, јер је само у њој дјевојчица пронашла једини и главни смисао свог постојања. Сама је говорила да је била гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“
Једног дана ушла је на брод који је превозио ходочаснике у Јерусалим. Али Марија није кренула на ово путовање уопште због поштовања хришћанских светиња. Циљ су јој били млади морнари са којима је провела цијело путовање у уобичајеним забавама. Дошавши у Јерусалим, Марија је наставила свој развратнички живот, као и обично.
Али једног дана, током великог празника- Воздвижења животворног крста Господњег- из радозналости је одлучила да оде у јерусалимски храм. И са ужасом је открила да то не може. Неколико пута је покушала да уђе у храм заједно са мноштвом ходочасника. И сваки пут, чим је нога додирнула праг, нека чудна сила би је гурала назад, а сви остали слободно су пролазили унутра. Све ово би се наравно могло рачунати као случајност. Али Марија је овдје видјела сасвим одређено значење. Одједном је схватила да ју је распуштени живот одвојио од Бога, а тјелесни ужици блокирали су Небо у њеној души. Марија се уплашила и почела да плаче.
У припрати цркве висила је икона Богородице. Марија се никада раније није молила, али сада се, испред иконе, обратила Богородици и завјетовала се да ће промијенити свој живот. Након ове молитве, поново је покушала да пређе праг храма и сада је могла да уђе унутра са свима. Поклонивши се хришћанским светињама, Марија је отишла до ријеке Јордан. Тамо, на обали, у малој цркви Јована Крститеља, причестила се Тијелом и Крвљу Христовом. А сутрадан је прешла ријеку и отишла у пустињу како се никада не би вратила људима.
Али ни тамо, далеко од уобичајених искушења великог града, Марија није пронашла мир за себе. Мушкарци, вино, бујни живот - свега овога, наравно, није било у пустињи. Али гдје можете да побјегнете од свог срца, које се сјећало свих грешних задовољстава претходних година и није жељело да их се одрекне? Суочавање са овом несрећом било је невјероватно тешко. И сваки пут када Марија више није имала снаге да се одупре страсти, спасило ју је сјећање на заклетву пред иконом. Схватила је да Богородица види све њене поступке, па чак и мисли, обратила се Богородици у молитви и затражила помоћ у испуњавању свог обећања. Марија је спавала на голој земљи. Јела је оскудну пустињску вегетацију. Али била је у стању да се потпуно ослободи од блудне страсти тек након седамнаест година тако интензивне борбе.

Послије тога је провела још двије деценије у пустињи. Непосредно прије смрти, Марија је први пут у свих ових година срела човјека међу пијеском. Био је то лутајући монах Зосима, којем је испричала причу о свом животу. У то вријеме Марија Египћанка достигла је невјероватне висине светости. Зосима ју је видио како је прешла ријеку по води, а током молитве са уздигла од земље и молила се, стојећи у ваздуху. Упокојила се око 530. године. Св. Марија прославља се још и пете недјеље Часног поста  када је Црква истиче вјерним у те посне дане као узор покајања. Предање о Марији Египћанки преносило се од уста до уста све док је га 7. вијеку  није записао Софроније Јерусалимски.
Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника да постане велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог грјехопада и његове благодати испуњене побуне истинским покајањем, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Света Марија Египћанка, која је у почетку била жена грешница, уз помоћ Божјег чуда, покајала се, проводећи већи дио свог живота у великим подвижничким дјелима у жељи да искупи своје гријехе. Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе.

13.априла/31. марта наша Црква прославља Св. Ипатија Гангријског. Велики Божји човјек, свети Ипатије, епископ града Гангра, у Пафлагонији, био је један од триста осамнаест светих отаца који су учествовали на Првом васељенском сабору, сазваном за вријеме владавине Константина Великог у граду Никеји. Овдје је, заједно са осталим светим оцима, испуњен Духом Светим и надахнут ревношћу за православље, проказао Арија у јереси и анатемисао га.
​Свети Ипатије је примио од Бога дар чудеса; исцељивао је разне болести и изгонио демоне. У једном селу је горку воду која је потекла са планинског извора претворио у слатку; а другдје је на његову молитву из земље потекао извор вреле воде која је зарастала. Једне мрачне ноћи, када је шетао поред ријеке, у води се појавио пламен, показујући му пут како не би скренуо и пао у ријеку.
Такође, убио је страшну змију. Током владавине Констанција (владао од 337. до 361. године), који је владао након смрти брата Константина, огромна змија се увукла у царски дворац. Опколила је царску ризницу у којој је било пуно злата и другог блага, зауставила се на улазу у ову собу и никоме није дозволила да уђе у њу. Цар Констанције се згрозио због тога и послао је да кажу Божјем светитељу Ипатију да дође у Цариград, јер је име светог прослављено због чуда која је учинио благодаћу Христовом. Цар је светитеља поздравио са почастима, поклонио се до земље и замолио га да својом молитвом одагна змију из царске ризнице, коју ниједна људска сила није могла одагнати. И многи други духовници покушавали су да је отјерају молитвом, али без успјеха.  А светитељ рече цару о томе:
„Цару, чак и ако је наша молитва немоћна, твоја вјера неће бити узалудна пред Богом“.
Затим је, падајући на земљу, предуго молио. Тада свети Ипатије, узевши жезло, оде у царску палату. Народ и цар, обузети страхом и трепетом, гледали су у даљину и, видећи да змија не излази (а дан се већ приближавао вечери), помислили су да је већ убила свеца, као што се догодило некима. А свети Ипатије, подигавши очи ка небу и призивајући Господа у помоћ, стави жезло у змијска уста ријечима:
- У име мог Господа Исуса Христа, прати ме! Змија је, гризући жезло, пратила свеца као везана заробљеница. 
Затим је изашао из царске ризнице и, водећи змију, обишао читав хиподром и пијачни трг. Народ, угледавши је, ухваћену за крај жезла и вучену светитељем, био је згрожен и задивљен. И било је превише застрашујуће - њена дужина је била око шездесет лаката (лакат - мјера дужине једнака 46,2 цм, прим.прев.). Кад се приближио огњеној пећи, која је горела великим пламеном, светац рече змији:
„У име Христа, Кога ја, недостојни, проповиједам, заповедам ти да уђеш у овај огањ!
Тада је страшна змија,  појурила у ватрену пећ, у којој је изгорела. 
Тада је цар захвалио Богу и Његовом добротвору, којег је поштовао као свог оца. Наредио је да његов чик буде насликан на дасци и тај лик држаше цар у своме дворцу као оружје против сваке супостатне силе.
Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападпут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут c друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб св. Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Св. Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. год.

У данима Великог поста телмиски архиепископ Јов, представник Цариградске патријаршије у Свјетском савјету цркава, изнео је мишљење поводом измене правила обрачунавања датума Васкрса, како би православци обележавали тај празник у исто време када и западни хришћани
Коментаришући ту изјаву у емисији Црква и свијет, митрополит волоколамски Иларион, предсједавајући Одјељења за спољне црквене послове, рекао је да су слични предлози разматрани током неколико деценија у разним контекстима, укључујући и оквире Свјетског савјета цркава. Питање је веома једноставно – ко треба да промијени свој Васкрс? Ми, на примјер, нећемо промијенити, истакао је архипастир.
Осврћући се на позадину овог питања, митр. Иларион је подсјетио да, према свједочењима древних историчара, у почетку у хришћанској Цркви није постојао један датум када се прослављао Васкрс. На Првом васељенском сабору одржаном 325. године у Никеји установљено је да ће сви хришћани славити Васкрс у првој недељи послије првог прољећног пуног мјесеца. Систем обрачунавања који је тада усвојен још увијек се чува у Православној цркви, констатовао је јерарх.
Предсједавајући ОСЦП-а истиче: Не постоје никакве унутрашње побуде нашег црквеног народа да се промијени црквени календар. То се не тиче само датума обележавања Васкрса, него и тзв. преласка на нови календар. С времена на вријеме појављују се гласови који говоре у прилог томе да би наш црквени календар требало ускладити са световним. Чак је такав покушај био реализован у Руској цркви током двадесетих година прошлог вијека када је патријарх Тихон издао наредбу о преласку на нови календар, који је након две недјеље укинуо јер црквени народ ово није прихватио. Тако да, резимира митрополит Иларион, питање промјене календара није на дневном реду Православне цркве. У сваком случају не Руске православне цркве.
Сектор за информисање ОСЦП-а /извор: моспат.ру

Током владавине цара Константина Великог (337), када је хришћанска вјера превладала над незнабоштвом, у многим градовима су изграђене цркве, а незнабожачки храмови уништавани. Многи хришћански епископи тада су од цара добили право да уништавају идолопоклоничке храмове, међу којима је био и епископ Аретуски Марко - човјек побожан, свет и реван у ширењу истинске вјере.У царству су убрзо избили страшни немири: војници су убили многе цареве рођаке и жељели су да убију његове нећаке Гала и Јулијана. Спасио их је епископ Аретусе (Аретусија или Аретуса-град у Сирији) скривајући их у цркви. Послије Константинове смрти било је много немира друге врсте; његов насљедник Констанције штитио је аријанце, а прогонио православне. Након Констанција, на престо је ступио Јулијан,  којег је епископ Марко спасио од смрти (свети Марко бјеше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дијете гонили и хтјели да га убију). Од малих ногу Јулијан је мрзио хришћанску вјеру, за коју се претварао да је исповиједа под Констанцијем. Када је постао цар, одмах је изјавио да подржава паганизам. Користио је сва средства да понизи, угњетава и вријеђа хришћане. Јулијан је издао декрет да идолске храмове које су уништили хришћани треба обновити на штету оних који су их уништили. Градске власти Аретусе затражиле су од њега средства за обнову храмова које је срушио за вријеме Констанција. Владика је одговорио да нема новца, али чак и да има, не би дао ништа за незнабожачки храм. Знало се да је заиста сиромашан, а градске власти су му, смањујући захтјеве, коначно наложиле да плати биједну суму, пријетећи му казном у случају непослушности. Тада су против хришћана започели страшни прогони од стране незнабожаца, које је цар подстакао. У многим градовима паганско становништво убијало је хришћане и тешко их мучило. Остарели епископ се није плашио опасности и поновио је своје одбијање. Потом су га предали разбесњелом народу. Тукли су светог старца, вукли га улицама, гађали камењем, мучили га до смрти, али нису могли савладати његову чврстину. Једва жив, старац се ипак није предавао. На крају га је гувернер града спасио из руку мучитеља. Према историчару блаженом Теодориту, многи грађани Аретусе, чудећи се чврстини светог старца, преобратили су се у хришћанску вјеру.

Италијанске власти укинуле су закон о моралној и вјерској цензури из 1914. године, према којем су могле цензурисати игране филмове, изрезати из њих одређене епизоде ​​или чак забранити дистрибуцију из моралних, вјерских или политичких разлога.
Као што је италијански министар културе Дарио Франческини (Dario Franceschini) рекао 5. априла 2021. године, држава од сада неће изрезати ниједну сцену из филмова нити забранити филмове за дистрибуцију, извјештава  «Союз православных журналистов» позивајући се на The Guardian.
Једино што су италијанске власти оставиле је одобравање старосних ограничења за публику. У исто вријеме, сами аутори филма утврдиће старосну квалификацију (+ 6, +14 или +18), али посебна комисија у оквиру Министарства културе државе, која се састоји од 49 људи, потврдиће ову квалификацију. Комисија ће посебно укључивати стручњаке из филмске индустрије, едукаторе, психологе, представнике удружења родитеља и заговорнике животиња. Тако је, нагласио је Дарио Франческини, „систем контроле и интервенције који је омогућио држави да изврши инвазију на слободу умјетника коначно укинут“. Наиме, у Италији је од 1914. године успостављен систем државне цензуре кинематографије. У складу с тим, власти су имале право да из филмова исијеку одређене сцене или у потпуности забране изнајмљивање филмова који садрже неморалне сцене, насиље, као и из вјерских и политичких разлога. И италијански и страни филмови могли су бити цензурисани. Вијест припремио: сајт вјеронаука.нет