На Велики четвртак, 16./29. априла 2021. године, служено је служба светог прања ногу ученика у порти цркве Светог гроба одмах после  божанске Литургије св. Василија Великог у саборној цркви св. Јакова, поред цркве Васкрсења Христовог. Литургијом је началствовао Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофило уз саслужење архиепископā Аристарха константинског и Теодосија севастијског, Његовог Високопреосвештенства Филумена, архиепископа Пеле, јеромонаси Хагиотафити, свештеници који говоре арапским језиком, архиђакон Марко и други ђакони.
Чин омивенија ногу ученицима, јединствен у православној цркви, обавио је патријарх јерусалимски Теофило, који је опрао ноге дванаесторици јеромонаха у знак сјећања на догађај када је Господ опрао ноге својим ученицима, дајући примјер понизности. 
Извор: orthodoxtimes.com (превод вјеронаука.нет)

У Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци служено је вечерње богослужење са читањем статија и изношењем плаштанице, која симболизује страдање Исуса Христа.
Богослужење, којем је присуствовао велики број вјерника, предводио је Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем.
Српска православна црква данас обиљежава Велики петак - дан када је Исус Христос страдао на крсту.

Велики петак је најтужнији дан у години и тог дана црквена звона не звоне, већ се почетак службе у храмовима означава клепеталима, ударцима дрвеним батовима у дрвену плочу.
У храмовима Српске православне цркве на овај дан служе се Царски часови, а увече се читају статије са изношењем плаштанице, опходом око храма и полагањем Плаштанице.
Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс.
​
​Извор: СРНА

​Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вечерас је у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву служио вечерње богослужење уз традиционално изношење плаштанице, која симболизује полагање Христа Спаситеља у гроб.
Због актуелне епидемиолошке ситуације, вечерашњем богослужењу присуствовао је мањи број вјерника.
Митрополит дабробосански поручио је окупљеном вјерницима да је Христово страдање човјеково спасење.
- Без Христовог страдања не би било ни васкрсења - рекао је митрополит дабробосански. Плаштаница, односно платно са извезеним или насликаним Христовим тијелом непосредно послије скидања са Крста, користи се у православним храмовима у току вечерњег богослужења Великог петка и јутрења Велике суботе.
Вечерња служба Великог петка служи се у трећи час дана, односно у вријеме распећа Исуса Христа.
У православним црквама се на Велики петак не служе литургије, већ царски часови са читањем дијелова Јеванђеља о догађајима у дане Страдања.
Владика Хризостом јутрос је у Старој цркви у Сарајеву служио царске часове. Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс. Извор:​СРНА

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Дођите на нови род Винограда,
на побожно весеље,
посебан је дан Васкрсења;
уђимо у заједницу Царства Христова,
појући му као Богу у векове!
(пасхални канон, прва строфа осме песме)

Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”

Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.

Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.

На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.

Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!

Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!

Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Косову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Косова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Косово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!

Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.

Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!

Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!
Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2021. године.

У ОШ ,,Вук Караџић ", Лозница, најрадоснији хришћански празник Васкрс послужио је да се повезивањем различитих типова наставе и међупредметног повезивања осмисли пројектат који у себи садржи пројектну, интегративну, радионичарску, дигиталну, хибридну и амбијенталну наставу.
 Поводом најрадоснијег хришћанског празника Васкрса, наставница Сања Симић де Граф осмислила је и заједно са вероучитељем Предрагом Митровићем, наставницом италијанског Мирјаном Марковић и ученицима свих разреда реализовала радионичарску пројектну наставу ,,Васкрсаоница". Кабинет енглеског језика осмишљен је као учионица посвећена Васкрсу-Васкрсионица где су ученици имали прилику да своју креативност и знање везано за овај најрадоснији празник покажу активним учешћем у овом пројекту. Централни догађај у Васкрсаоници је Страдална недеља где је сваки дан Страдалне недеље обрађен на српском и енглеском језику а ученици су додатно вежбали вокабулар и граматику енглеског језика и италијанског језика кроз овај пројекат. 
Страдална недеља је урађена повезивањем дигиталне и радионичарске наставе. Наставница енглеског је осмислила интерактивну презентацију кроз програмирану наставу, а ученици су своје знање о сваком дану Страдалне недеље самопроцењивали кроз квиз питања, укрштенице. Вероучитељ је заједно са ученицима реализовао радионицу где су од стиродора правили јаја где свако јаје представља један дан Страдалне недеље, а ученици су на српском и енглеском језику писали о том празнику и лепили слике које се односе за сваки дан. Све то смо залепили на зид у кабинету желећи да покажемо да смо Христови само ако идемо Његовим путем носећи сопствени крст али нам на крају долази спасење. Сваки други пут, лакши пут, није Христов и до васкрсења се долази само богоугодним трудом и прихватањем воље Божје. 
Интерактивну презентацију можете видети овде http://online.anyflip.com/scxpd/rave/mobile/index.html
 
Радионичарску наставу смо повезали са хибридном наставом, тако што су ученици имали пројектне задатке које су осмишљавали кроз онлајн наставу, квизове и употребу веб алата а на часу су ученици шестог разреда матичне школе имали прилику да активно учествују у интерактивном квизу на енглеском језику на ком је повезан Енглески, Верска настава и Математика кроз текстуалне задатке са  једначинама на енглеском језику где се вокабулар односио на Васкрс. 
Шести разред ИО Зајача радио је пано на енглеском језику тако што је сваки дан у седмици представљао утврђивање градива које су обрадили до сада а недељу су посветили Васкрсењу Господњем. 
Учитељице Миланка Васиљевић и Светлана Ђурић су са својим ученицима реализовале тематску недељу посвећену Васкрсу кроз све предмете.
Ученице ИО Зајача заједно са учитељицом Миланком Васиљевић спремиле су духовне песме за Велики Четвртак, када се носи ратарска свећа из цркве Светог Георгија ка манастиру Троноша. 
Погледајте прилог о пројекту приказан на РТВ Подриње овде https://www.youtube.com/watch?v=rv9Ny2fTWy0
Овај пројекат има за циљ да прикаже један аксиом да је Господ све и у свему, да нас ни пандемија, ни отежани услови, као што каже Свети апостол Павле не могу одвојити од Господа ,, Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, *ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8, 35-39).
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Сања Симић де Граф

У Велику (Страсну) сриједу, биће служена посљедња овогодишња Литургија пређеосвећених дарова. Ова литургија се служи само током Великог поста, обично у сриједу и петак, а никада викендом.
На данашњи дан десио се догађај, чије је сјећање подстакло хришћане да сриједу учине посним даном. Господ је био издан.

Издао га је један од његових најближих ученика. Јуда Искариотски (Назив Искариотски је добио по крају одакле потиче, Кариоту, Овај надимак, међу апостолима, Јуда је добио да би га разликовали од другог Христовог ученика,по имену Јуде, сина Јаковљевог, са надимком Тадеј), који је био уз Христа три и по године, који је видио многа чуда која је Он учинио, па чак и сам исцјељивао болеснике и изгонио демоне у име Исусово, отишао је код првосвештеника: "И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И отада тражаше згоду да га изда (Мт 26, 14-16).

Јудина посјета првосвештеницима догодила се, очигледно, у ноћи са уторка на сриједу. А Јуда се на ову подлост одлучио након што је био са Исусом и осталим ученицима у кући фарисеја Симона, којег јеванђелисти Матеј и Марко називају губавцем. Очигледно је Спаситељ излијечио власника куће од губе и позвао их на вечеру. А ово се догодило током оброка: "И кад бијаше он у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са скленицом многоцјенога мира чистога нардова, и разбивши скленицу љеваше му на главу". Видећи такво расипање бајно скупог мириса, Јуда је „побожно“ био огорчен: "Зашто се ово миро не продаде за триста гроша (у то вријеме огромну количину-примједба аутора) и не даде сиромасима? (Јн 12, 5). 

Јеванђелист Јован појашњава: "А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ". Зато га је посебно бринула финансијска „ефикасност“.

"А Исус рече: не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда". 
Ове ријечи су садржавале много тога. И похвалу жени, и прекор Јуди, и предвиђање његове непосредне смрти. За апостола Јуду оне су очигледно постали посљедња кап која је прелила чашу.

Зашто је Господ рекао ове ријечи?
Знао је да ће врло брзо - за три дана - бити распет. И неће бити времена да Му обављају погребне обреде  - због приближавања суботе и Пасхе, када ће бити немогуће доћи у гробницу. А ова жена је, не слутећи, унапријед је обавила церемонију. Ово је непосредно значење Христових ријечи.

Али оне имају и духовно значење. Као што каже блажени Теофилакт Бугарски, „част која се даје директно Богу треба да буде пожељнија од свега уопште, а самим тим и од саме милостиње“. Изгледа да је жена са малом посудом мира била једина која је дошла да захвали Христу не за одређену корист која јој је лично донесена, већ за све што је Он учинио за спасење човјека. 

На Велики уторак, током богослужења, чита се јеванђеоска парабола о десет дјевојака, коју Спаситељ говори како би показао како вјерници могу да уђу у Царство небеско. Христос је често разговарао са својим савременицима у причама (параболама) које су одражавале њима познате обичаје Древног Истока, па их је било лакше разумјети.
Десет дјевојака - пет мудрих и пет лудих - изашле су ноћу у сусрет младожењи. У то доба, ако су будући супружници живјели далеко једни од других, тада су ноћу договарали свечану поворку са бакљама и лампама до договореног мјеста, у пратњи својих пријатеља и дјевојака. Али луде дјевојке, за разлику од мудрих, нису са собом понијеле залиху уља за лампе. Пошто је дуго требало чекати младожењу у близини младине куће, дјевојке је обузео сан. Када је у поноћ завикао: "Ето женика гдје иде, излазите му на сусрет" (Мт 25 ,6), мудре дјевојке су сипале уље у своје лампе, све уље безумних је изгорјело, па су морале да трче да купе нову.  "А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: господару! господару! отвори нам.А он одговарајући рече им: заиста вам кажем: не познајем вас. Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечији доћи".
На слици Џејмса Тисао, која се налази у Бруклинском музеју, приказане су неразумне дјевојке, како спавају, док чекају женика који ће се појавити. У наставку текста прочитајте објашњење слике обје Тисоове слике. 

1
Луде дјевојке спавају. Према древним јеврејским традицијама, дјеверуше су носиле исте бијеле одеће - симбол чистоће и покривале су главе великим веловима. А и сама невеста је била умотана тако да јој се лице није видело - требало би да остане затворено до почетка церемоније венчања.

2
Горуће лампе. Такве лампе су биле направљене од глине и имале су двије рупе: једну за фитиљ, другу за сипање уља.

3
Под у кући невјесте је према источној традицији прекривен ружама. Отуда је обичај почео да ружу сматра симболом љубави. У давним временима на Истоку овај цвијет је био саставни дио свадбених свечаности. 

На другој Тисовој слици мудре девојке трче према младожењи.

1
Мудре дјевојке трче у сусрет младожењи. Упознавши се, сви су ишли код младожење или код његових родитеља да попуне документ зван кетуба - у њему су наведена права и обавезе супружника.

2
Чутуре напуњене резервним уљем. У давна времена за лампе се користило или маслиново уље или растопљена маст.

Аутор: Антон СКРИПУНОВ
извор: фома.ру/
превод: вјеронаука.нет

Прочитајте детаљно испричане догађаје и приче са одговарајућим илустрацијама који су у вези са Великим уторком.

Поводом 35-годишњице Чернобиљске катастрофе поново објављујемо овај веома интересантан текст.

Само на једном месту на територији опустошене чернобиљске регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. За разлику од околине, унутар зидова цркве уређаји за мерење радиоактивности показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни.
​У савременом друштву, где материјализам, који се усађује деценијама, мирно коегзистира са верским уверењима, веровање у натприродне силе никако није заједничко својство грађана. Међутим, чак су и најтврдокорнији скептици присиљени да признају да понекад постоје појаве за које је тешко могуће наћи рационално објашњење. Један од ових феномена је црква Светог Илије, смештена у Чернобилској зони искључења. По чему је она позната?

Мртва зона
Јединственост ове цркве, која се на први поглед не разликује од многобројних сличних грађевина, је у томе што ју је зрачење необјашњиво заобишло. Као што је познато, несрећа, која се догодила у априлу 1986. године у оближњој нуклеарној електрани Чернобил, претворила је читаво околно подручје у мртву зону контаминирану радионуклидима цезијума и јода. Огроман број људи био је приморан да напусти своје домове и пресели се на сигурна места за живот. Редовна мерења специјалиста показују да су и данас, после више од три деценије, ваздух и тло Чернобила засићени смрћу. Они су се помирили с тим, схватајући објективне законе онога што се догађа.

Храм који је кршио законе природе
И само на једном месту на територији ове опустошене регије закони природе су изгубили на снази - у цркви Светог Илије. Унутар њених зидова уређаји показују апсолутно дозвољени ниво зрачења, који није порастао ни у првим годинама након катастрофе. Истовремено, сви покушаји стручњака да пронађу било какво научно објашњење за овај феномен, повезујући га са природним аномалијама, били су неуспешни. Штавише, неспорно је да су и многе иконе које се налазе у овом храму стекле чудесне моћи.

Прошлост цркве Светог Илије
Историја храма, који је збунио савремене научнике, има нешто више од једног и по века. Међутим, као што је јасно из преживелих докумената, дрвене цркве су на овом месту подизане неколико пута, једна за другом пропадајући у пожарима. Садашња црква је изграђена 1869. године и служила је готово пола века, све док у њу „комунистички господари живота“, укинувши парохију, нису пренели у надлежност бројних привредних организација. Дуго је била смештена прехрамбена продавница.
1937. године, услед још једне антирелигиозне кампање, издато је наређење да се зграда која је некада служила као храм дигне у ваздух, али су бивши парохијани, продирући унутра, легли на под и објавили да су спремни да умру заједно са својом оскрнављеном светињом. Да би избегле отворену конфронтацију са становништвом, власти су биле принуђене да преиначе своју одлуку. Следећи пут Црква Светог Илије је била на ивици уништења 1941. године, када је, пре принудног повлачења совјетских трупа, минирана. Тада је поново спасен само захваљујући посвећености локалних становника. Послератне године биле су обележене одређеним ублажавањем владине политике према религији, што је довело до оживљавања појединих, претходно укинутих парохија. Међу њима је била и православна заједница цркве Светог Илије, која је постојала до кобне 1986. године.

​Молитве вјерника
После страшне катастрофе коју је човек створио у нуклеарној електрани у Чернобиљу 26. априла 1986. године, све цркве смештене у контаминираном подручју, укључујући и цркву Светог Илије, затворене су. Међутим, након неколико година, украјинске власти почеле су да добијају многа писма са захтевом да отворе ову цркву и дозволе одржавање богослужења у њој. Поруке су стизале од локалних становника, који су одбили да се преселе ван контаминиране територије, као и од бивших запослених у НПП, који су изразили жељу да живе остатак свог живота без напуштања зоне радијације.
Пре него што су донели одлуку о овом питању, власти су дале упутства за мерење нивоа зрачења у храму, планирајући, на основу добијених резултата, да вернике одврате од њиховог лудог подухвата. Међутим, на опште запрепашћење, инструменти нису забележили никаква одступања од норме и добијено је одобрење за наставак верског живота у њему. Међутим, ни један покушај да се пронађе објашњење за овај феномен, иако је остао у оквиру материјализма, није био овенчан успехом.

Благослов Пресвете Богородице
Навешћемо још једну чињеницу - колико изненађујућу, толико и непобитну. Чињеница је да се тачно 10 година пре избијања трагедије, на страницама новина "Чернобил" појавио фељтон ироничног наслова „Изуми црквењака“.
Тих година још увек се водила активна атеистичка пропаганда и редовно су објављивани слични чланци, али у овом случају аутор је, нескривеним исмевањем, рекао да су, према речима парохијана цркве Светог Илије, сви били сведоци чуда: на небу изнад главе појавио се лик Пресвете Богородице, која је у рукама држала гранчице пелина и благосиљала храм с њима. Сви су истовремено приметили да је Њено лице било пуно туге.
Овај чланак би био заборављен да аутор није назначио тачан датум онога што се догодило - 26. априла 1976. године, другим речима, тачно 10 година пре трагедије, и који се понављао дан за даном...

​Чернобиљски спаситељ
У цркви постоји и посебна икона - зове се „Чернобиљски спаситељ“. Њу је у сну је видео један од ликвидатора, партијски организатор нуклеарне електране у Чернобилу Јуриј Андрејев, који је добио велику дозу зрачења и био у озбиљном стању у болници. Шокирани човек је о томе рекао свештеницима.
Убрзо је одговарајућа икона насликана у Тројично-Сергијевој лаври и освећена у Кијеву. Приказује Исуса Христа са Богородицом и Архангелом Михајлом. Они стоје на облацима, а испод њих, на земљи, су хероји-ликвидатори (лекари, грађевинари, ватрогасци итд.) И душе мртвих. 
Занимљиво је да се након насликавања ове иконе Јуриј Андрејев опоравио.
Ана Белова
Извор: kulturologia.ru
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов

​С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! 
На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено  припремимо  за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.   
Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?            
Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.           
Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.    
Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. 
Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.           
Ваш, у Христу Господу,      
епископ бихаћко-петровачки       
и рмањски    
+ Сергије
​Извор: епархија бихаћко-петровачка

То се догодило неколико дана прије Христовог страдања на Голготи. Исус је посљедње дане земаљског живота провео у Јерусалиму са својим ученицима. Пред вече је отишао да преноћи - на Маслинској гори. Ево шта каже Јеванђеље: „"А ујутру враћајући се у град огладње; И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква!​ (Мт 21, 18-21). Јеванђелист Марко додаје запањујући детаљ Матеју: Исус је пришао дрвету, иако „јер још не бијаше вријеме смокава“ (Мк 11, 13). На први поглед изгледа да је Христос дрво казнио без разлога - уосталом, оно није криво за недостатак плода. Поред тога, каква је уопште сврха тражења плодова на њој, ван сезоне? Није ли је ово било учињено само из љутње, из досаде?

Смоква је воћка поријеклом са Блиског истока и западне Азије. Стабло достиже висину од 11 метара, иако често расте као грм на каменитим земљиштима. Према Библији, Адам и Ева су након пада направили одјећу од лишћа смокве (Пос 3, 7). У симболици Старог завјета смоква је слика мира и божанске доброхотности.

Да бисмо разумјели какво је њено мјесто у Библији, морамо познавати контекст. Помиње ли се дрво смокве негдје другде? Да, има таквих мјеста. Отприлике шест мјесеци раније, Христос је испричао сљедећу параболу: „"Каза им пак ову причу: један човјек имадијаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе.Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посијеци је дакле, зашто земљи да смета?А он одговарајући рече му: господару! остави је и за ову годину док окопам око ње и обаспем гнојем; Па да ако роди: ако ли не, посјећи ћеш је на годину(Лк 13, 6–9).

Исус је често користио параболе у ​​својим бесједама, посебно када би се обраћао обичном народу. Како би иначе могао људима открити највеће тајне духовног свијета, ако се не ослони се на свакодневне појмове разумљиве свима? Поред тога, ови појмови су често коришћени као јуедејски  вјерски симболи. Виноград и смоква били су схватани не само као усјеви. У Старом завјету Израиљ се назива „виноградом Господњим“ и „смоквом“. Такође, ово дрво је символизовало мир и Божји благослов за израиљски народ. Већина тумача Јеванђеља сматра да ова прича подразумијева неку врсту дијалога између Личности Свете Тројице - Бога Оца (власника винограда) и оваплоћеног Сина Божијег (винограда) о судбини старозавјетног Израиља, представљена у облику смокве. Три године смоква (Израиљ) не може донијети плод. Зашто тачно три године? Толико је дуго Исус проповиједао Израиљцима прије него што је испричао ову причу.

Какве плодове треба да рађа „смоква“? Ци Стари завјет је припрема људи за сусрет са Месијом, који ће избавити Израиљ од гријеха. Међутим, док је Исус проповиједао, ово избављење је често било схватано на врло поједностављен начин. Не као избављење од моћи гријеха, већ као постизање политичке независности од Римског царства, односно избављење од моћи незнабожаца. Због тога већина вјерских вођа Јевреја није препознала и није прихватила Онога кога су они сами и њихови очеви и дједови толико дуго чекали ... Покајно обраћање Богу и вјера у спасење кроз Богочовјека Исуса Христа - ово је плод који је Господ очекивао од Јевреја ... А прије свега - од њихових вођа и учитеља.

Дакле, Исус тражи од Оца да сачека мало и да не посијече неплодно дрво. Након тога, Христова служба се наставила још шест мјесеци, и све то вријеме Он је, као и раније, „заливао“, „окопавао“ и „обрађивао“ окамењена људска срца - не би ли донијели плод? И на прагу страдања на Крсту, видећи тврдоглаво невјерство  израиљских вођа, Христос изриче суд.

​Али облик пресуде је поново био фигуративан, параболичан, само што овај пут парабола није звучала ријечима, већ дјелима. Али у којим? Исус није спалио невјерне Јудеје огњем, није их претворио у слане стубове - већ им је исушивањем смокве показао њихову перспективу (будућност), уколико се, наравно, не покају. И учинио је то на такав начин да је ефекат проклетства постао очигледна чињеница, а не само строга ријеч. Ово упозорење постало је стварност тек четрдесет година касније, 70. године. Тада је цар Веспазијан угушио побуну Јевреја у крви, готово у потпуности уништио Јерусалим, јерусалимски храм и уништио чак и номиналну државност Јевреја. Стога је Христово упозорење било тако снажно не због иритације и бијеса, већ зато што је Господ заиста желио да спријечи предстојећу трагедију.

Проклетство неплодне смокве је парабола на дјелу. То се већ догодило у историји Израиља, јеврејски пророци су користили овај облик проповиједања. Јеремија је пред народ ставио окове и јарам око врата и исте те везе послао царевима других народа - као знак да ће сви служити вавилонском цару Навуходоносору (књига пророка Јеремије, 27.глава). Језекиљ је пред себе поставио циглу  ("А ти, сине човјечји, узми опеку и метни је преда се, и изрежи на њој град Јерусалим" Језекиљ 4.глава) која је символизовала Јерусалим и повео опсаду, показујући тиме Јеврејима да ће град опсједнути вавилонски цар. Он се, према ријечи Господњој, јавно "спремио за сеобу" ("Зато ти, сине човјечји, спреми што треба за сеобу, и сели се обдан на њихове очи; и исели се из својега мјеста на друго мјесто на њихове очи, не би ли видјели, јер су дом одметнички), направио је рупу у зиду и унио своје ствари кроз њега ("На њихове очи прокопај зид, и изнеси своје ствари")  приказујући тако да након заузимања Јерусалима од стране Навуходоносора, народ Божији чека прелазак у ропство (види Књигу пророка Језекиља, главе 4 и 12).

Али ипак, нешто остаје неразумљиво у причи. Зашто је Исус уопште дошао до дрвета ако вријеме плода још није стигло? Чињеница је да смоква има карактеристичну особину. Плодови се на њој појављују прије лишћа, а затим сазријевају. Тада је на прољеће остало дрвеће још увијек било голо, а смоква је била прекривена лишћем. Било би логично очекивати и воће, али ...

Тумачи Јеванђеља упоређују ову неплодну смокву са Израиљом данас за Христа. Када се Господ приближио дрвету, само је оно, за разлику од осталих смокава, било прекривено лишћем. Дакле, међу свим народима древног свијета само су Израиљци имали богооткривену религију, Закон и пророке, тј. знали су какав плод Господ очекује од њих. И ако за остале народе вријеме плода још није дошло, порука спасења кроз Богочовјека Исуса Христа још се није проширила по цијелом свијету, тада је Израиљ морао уродити плодом, у Исусу је морао препознати свог дугоочекиваног Месија.

Приближивши се смокви, Христос на њој није нашао плод - она ​​је једноставно заваравала путнике љепотом, али је била апсолутно бескорисна, јер није могла да утажи глад. Тако је Христос „дошао к својима, а његови га нису примили“ (Јн 1, 11). У јерусалимском храму и даље су се обављале прелјијепе и величанствене службе, крв жртвованих животиња текла је у потоцима. Али након доласка Богочовека на земљу, послије Његове жртве на крсту, ови ритуали постали су апсолутно бескорисни за оне жедне да утаже глад богоостављености. Заиста, ако је Исус Бог, тада више нису потребни жртвени овнови.

Историјски гледано, проклетство смокве је симбол Христовог одбијања оних вјерских вођа Јудеје који су Га одбацили. Али Свето писмо није архива чуда и моралних проповиједи, ни музеј клетви и благослова. Све што је Јеванђеље Христос чинио, Он наставља да чини до данас - да воли оне које нико не воли, да опрашта онима од којих су се сви одвратили, да исцјељује од менталних и физичких тегоба људе за које се каже да су осуђени ... Али, како и прије две хиљаде година, понекад на свом путу сретне неплодне смокве. Тек сада су покривени листовима не Старог завјета, већ новозавјетних заповијести. Заповијести су се формално усвојиле, што није промијенило људско срце ... Зато, јеванђеоска прича о Христовом проклињању неплодне смокве служи као неисторијски и ванвременски подсјетник свим генерацијама хришћана да било ко може бити на мјесту неплодне смокве. Извор: фома.ру / аутор:​Роман Махањков /припрема и превод: сајт вјеронаука.нет

​Слика Игора Сушенока „Улазак Господњи у Јерусалим“, која се налази у згради Института за модернизацију руске реалистичке умјетности у Москви, приказује атмосферу усхићења која је захватила Јерусалим када је Христос на магарцу ушао у град. 

​Игор Михајлович Сушенок је сјајни представник најбољих традиција руске реалистичке школе сликарства. Његова платна нашла су  своје мјесто у музејима у Јапану, Шпанији, Холандији, Њјемачкој - ово је нова етапа у животу и стваралаштву, освећена светлошћу Јеванђеља, болним и плодним размишљањима о судбини руске реалистичке умјетности.

1
Магарац на којем Христос улази у град је симбол понизности. Христос није ујахао у град на коњу као побједнички цар, већ на магарцу понизно као обичан човјек, јер његово царство није од овога света (Јн  18, 36). Али Јевреји ово нису разумјели. Обрадовали су се, узвикивали "Осана!" и прекривали су пут којим је ишао својим огртачима и палминим гранчицама, надајући се да је он Месија, нови јеврејски ЦАР, који је дошао да ослободи свети град од Римљана, који су Јудеју заузели 90 година раније (63. прије Христа).

2
Ученици Христови.

3
Јевреји, који су се за Пасху окупили у Јерусалиму из цијелог свијета, славе „сина Давида, цара јудејског“, покривају Његов пут одјећом и палминим гранчицама. Сви они су се овдје окупили јер је, према законима јудаизма, сваки вјерник морао да принесе жртву за Пасху у јерусалимском храму.

4
Изненађени Јелин (на глави му је типични шешир од кравље коже) тог доба гледа пророка из Назарета. Јеванђелист Јован нам говори да су и Грци - говоримо о грчкој заједници - такође дошли на Пасху у Јерусалим и жељели су да виде Христа (Јн  12, 20-22).

5
Ликујући Јеврејин који је на празник дошао из Етиопије. Етиопски Јевреји и даље живе у овој земљи, сматрајући се потомцима цара Соломона и царице Савске.

6
Фарисеји су представници утицајне партије, који су проповиједали тачно поштовање свих вјерских прописа. Упркос чињеници да је Христос непрестано осуђивао њихово лицјемерје, фарисеји су,такође, поздрављали Христа у Јерусалиму као могућег Јеврејског цара - толико су мрзили Римљане који су се клањали незнабожачким боговима.

7
Јеврејски писар је представник најобразованијег слоја друштва, обдарен правом тумачења јеврејског закона. Писари су се често свађали са Христом, вјерујући, заједно са фарисејима, да Он крши вјерске прописе.

8
Римски војници уплашени вриштећом гомилом. У то вријеме Јудеја је била једна од најнеугоднијих провинција Римског царства, па се за вријеме Пасхе у Јерусалиму број римског гарнизона знатно повећао.

9
У сваком освојеном граду Римљани су у знак своје моћи подигли кип римског владара и обавезали локално становништво да приноси жртве њиховим боговима. Чак су и побожни Јевреји поштовали овај захтјев.

10
На Пасху су Јевреји по закону морали да принесу жртву у јерусалимском храму. Најбогатији од њих приносили би телад, они који су били сиромашнији - јагњад, а најсиромашнији жртвовали голубове. Пошто су многи Јевреји у град долазили издалека, на улицама града су се посебно за њих продавале жртвене животиње.

11
Јелеонска гора (Маслинска гора), гдје се налазио Гетсимански  врт, у којем је Христос волио да борави. Одавде се пружа поглед на цио Јерусалим, а Спаситељ му је одавде пред улазак предвидио скоро уништење. Ужасно пророчанство се обистинило 70. године нове ере, када су Римљани потпуно уништили град током јеврејске побуне. Овде је Христос одржао своју посљедњу бесједу (Лк  24 ).

12
Златна врата кроз која је Христос ушао. Преко њих човјек није ушао у сам град, већ управо на територију храма. Тако је Господ прије свега свечано ушао у главно светилиште цијелог Израиља, у кућу Његовог небеског Оца и на крају у своју кућу.
Ова врата се помињу у старозавјетној књизи пророка Језекиља: када потомак цара Давида уђе кроз њих, она ће се заувијек затворити за њим.
Садашња капија је вјероватно изграђена у 520-им годинама нове ере, - на врху рушевина откривених у близини, знатно древнија врата из периода Другог храма. Муслимани су их затворили 810. године, а крсташи су их поново отворили 1102. године. Касније их је Саладин запечатио након што је 1187. године заузео Јерусалим. А османски султан Сулејман Величанствени обновио је капију заједно са градским зидинама, али је зазидао 1541. године. У овом облику остају до данас. Извор: фома.ру

Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста 
Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података.
Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни.

С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе.
У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе.
Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи,  то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје.

Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Стога је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе.

Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице.
Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време.

Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници.
Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса.
Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања  Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Стога је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега.
Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима.

Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“.
Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи.
​
На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса.
Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података.
Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара.
Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада.
Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено.
Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године.
Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана.
С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза.
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор

Велики Господњи покретни празник - Свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвијети, Цвјетну  недјељу)  православна црква прославља данас, недјељу 25. априла 2021. године. Ово је и недјеља која претходи Васкрсу. На овај дан.Црква се сјећа најважнијег јеванђеоског догађаја - уласка Спаситеља у Јерусалим мање од недјеље прије предстојећег распећа. Овај догађај описују сва четворицу јеванђелиста: Матеј, Марко, Лука и Јован.

Ово није био први пут да је Исус ушао у Јерусалим. Али сада су га становници града дочекали и поздравили као цара - раширивши пред собом одјећу и палмине гранчице, узвикујући: „Осана сину Давидовом! благословен Онај који долази у име Господње! Осана на висини! " (Мт 21, 9).
Дан раније васкрсао је Лазара у селу на другој страни Маслинске горе од Јерусалима. Гласина о чуду брзо се проширила тим подручјем, а у граду су почели да говоре о томе да је то знак - древна пророчанства су се обистинила, а Месија, спаситељ израиљског народа, већ је био овдје.
Исус није оповргнуо ове гласине, већ је, напротив, сједећи на магарцу (симболика магарца је мир, за разлику од коња, који символише рат), у град ушао кроз Златна врата, кроз која обични људи нису смјели да прођу ни пјешке, јер су од самог почетка били намијењена једном госту. Такав корак био је раван проглашењу Месијом. Народ га је и дочекао тако бацајући палмине гранчице под Исусове ноге.
Али, ушавши у чувени јерусалимски храм - средиште старозавјетне религије, Исус, супротно популарним очекивањима, уопште није објавио свети рат против Римљана и није навео гомилу да јуриша на оближњу тврђаву римског гарнизона. Истјерао је трговце из Храма и напустио град.
Исус се више неће појављивати у Храму. Неколико дана поучава људе у близини Јерусалима, редовно се расправљајући са фарисејима - признатим вјерским вођама Јудеје. И истовремено расте разочарање људи у Њега. Они који су бацали палмине гранчице под Спаситељеве ноге постају све мање задовољни Њиме.

Ових дана Исус предвиђа горку судбину за Јерусалим. Пророчанство се треба испунити за неколико деценија: 72. године н. е. град и Храм, Римљани ће збрисати са земље, а Јевреји ће бити протјерани из своје отаџбине.
​Неколико дана касније, видећи Христа ухапшеног, ти исти становници Јерусалима који су Га дочекали и поздравили као цара, викаће римском намјеснику Понтију Пилату : „... распни га, распни га!“ (Јн 19, 15).

​Магарац је већ био у трећој години. Рођен је претпрошлог пролећа у селу у којем је расло много смокава - дрвећа на којима сазријевају слатке смокве. Истина, ждребету није било дозвољено да уђе тамо. Због животиња вртови су били ограђени дугачким моткама, преко којих ни одрасли магарац није могао да скочи. Али једног дана ждребе је и ушло тамо.

Било је вријеме жетве. На крају дана, власник је мајку магарца упрегнуо у кола да покупи смокве убране током дана. А где је мама - ту је и ждријебе! Власник је отворио капију, а кола су ушла у башту. И док су власникови синови товарили корпе са смоквама на кола, ждријебе је успјело да протрчи између дрвећа.
​
Опале презреле бобице лежале су у трави испод смокве. Магарац их је подигао грубим уснама и покушао да жваће. Испало је да су бобице врло сочне и слатке. Никад у животу није окусио ништа укусније! Магарац је потрчао испод другог дрвета – не би ли нашао још неку посластицу која би му се свидјела. Али тада је магарећа мајка видјела да ждријебе није у близини и забринуто узвикнула „иа-иа“. Чувши мајчин глас, малишан је одмах напустио потрагу и појурио до кола што је брже могао.

Диван град
Сутрадан је власник возио убрани род у Јерусалим. Пут до тамо није био јако дугачак, али је био веома занимљив. Прво се требало попети на Маслинску гору, а затим се спустити у Јерусалим његовом западном падином. Магарац је весело трчкарао поред кола и радознало се освртао око себе. Али када је пут прешао горски врх, он се заледио од чуда.

Испод њега лежао је огроман, лијеп град. Ограђен високим зидовима од лаког камена, сав је био обасјан сунчевом светлошћу и подсећао је на драгоцени украс који је власникова супруга носила око врата током празника. Зид су утврђивале високе куле са капијама, кроз које су каравани са робом улазили у град. А на планини блистави храм засијао је златом и сњежно бијелим мермером. Било је тако лепо да је магарац чак и затворио очи како не би био заслијепљен призором који се отворио. Кочија са власником већ се полако котрљала путем. А ждребе је пожурило да сустигне мајку-магарицу да се не би бринула.

Затим је још много пута, са мајком и власником долазио у Јерусалим због разних потреба. Али ово прво путовање било му је некако посебно незаборавно. Кад год би се сјетио сунчаног града са кулама и храмом, чудно узбуђење обузимало би ждребе. Као да се у његовом животу мора догодити нешто веома важно, повезано са овим путем, са овим градом ...

​Међутим, ждребе није стварно размишљало о томе. Само је трчало по трави близу куће, пило мајчино сласно млијеко, мирисало цвијеће, играло се с телетом кад су смјели да пасу заједно. Укратко, ждријебе је одрастало баш као и сви други магарци у Јудеји. За сада се није користило у домаћинству: да би се магарац натоварио пртљагом, потребно је да му ојачају леђа. Стога га нико није возио, није био упрегнут у кола, а бале робе му нису стављане на леђа. И морам рећи, магарцу се заиста свиђа такав слободан живот.

Зашто тим људима треба наш магарац?
Био је то најобичнији дан за магарца. Заједно са мајком магарицом стајао је везан на капији и чекао да власник изађе. Али онда се догодило нешто што се никада пре није догодило. Двојица непознатих мушкараца изненада су пришла капији и почела да га одвезују. Магарац се веома изненадио: Како то? На крају крајева, само његов власник може одвезати животиње. Ови људи греше!

​И сигурно! Љутити власник је истрчао из капије, а за њим и његова два сина. Власник је чврсто ухватио странца за рукав:
- Шта радиш? Зашто ми одвезујеш ждребе?
Високи господареви синови су се претеће надвили над придошлицама. Али необично је то што се мушкарци уопште нису уплашили. Један је мирно одвезао магарећу узду, други, окрећући се огорченим власницима, рекао је:
- Исусу треба магарац. Послао нас је да га узмемо.
Домаћинов жуљевити длан се стиснуо, пустио је рукав непозваног госта.
- Како? Да ли нам је Исус из Назарета поново дошао?
- Да. У Витанији је боравио као и обично.
Мушкарци су ухватили магарца за узде и повели га цестом која је водила до суседног села. Власник их је гледао, руком штитећи очи од сунца.
- Оче, зашто си тим људима дао наше ждребе? Питали су његови синови у чуду.
- Дјецо, чак и да је Исусу била потребна моја кућа са свим домаћинством, радо бих је поклонио без оклијевања.
- Ко је то? Можда је он моћан принц који ће нас великодушно наградити за нашу службу?
- Дјецо, вјерујте ми, ниједан принц нема такву моћ. Јесте ли чули како је покојни Лазар васкрсао прије недјељу дана у сусједној Витанији? Већ је четири дана лежао мртав у гробу. Али онда је његов пријатељ Исус дошао преко ријеке Јордан и подигао га.

​- Да, оче, чули смо за то и ишли смо да видимо васкрслог Лазара. Било је много људи из различитих мјеста, чак и из Јерусалима. Сви су, такође, жељели да виде човјека који је васкрсао из мртвих. Али како је Исус то могао учинити?

- Људи кажу да је отишао до пећине, наредио да се одвали камен са улаза и рекао: „Лазаре, изађи“. И Лазар је оживио. Изашао је пред људе у погребној одјећи. Сада живи у својој кући, као и раније.
​
- Али како човјек може учинити такво чудо?
- Кажу да Исус није обичан човјек. Многи вјерују да је Он Месија - цар којег је Бог обећао да ће послати нашем народу у посљедња времена. Сигурно је из лозе великог цара Давида. Месија ће ослободити нашу земљу од Римљана који су је заузели и владаће нама мудро и праведно. И сви знају да је Исус прави Давидов потомак.
- Али зашто је Исусу било потребно наше ждријебе? - синови су се збуњено погледали.

​„Покушавам то сам да схватим“, рекао је власник замишљено. Чело му је било прекривено борама, поглед усредсређен, као да рјешава неки тежак проблем. Одједном је подигао руке и одушевљено погледао синове.
- Сјетио сам се! Древни пророк Захарија рекао је за Месију: „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину“. Да ли је ово вријеме заиста дошло? Да ли ће Исус ући у Јерусалим на нашем ждријебету?
- Вау! Оче, можемо ли да видимо шта се тамо догађа?
- Не да можете, већ морате. И сам ћу одмах ићи са вама у Витанију.
И сва тројица журно су пошли прашњавим путем за мушкарцима који су им одводили ждријебе.

На путу од младог лишћа
А ждријебе је у међувремену послушно одшетало до сусједног села по нове јахаче. Видио је да им је сам власник дао узде. То значи да му неће учинити ништа лоше.
​
Чак и пре него што је стигао до Витаније, магарац је видео много људи поред пута. Из шарене одеће било је јасно да су овде долазили са различитих места. Неки су се сместили под дрвећем на младој трави. Други су се окупили у мале групе и живо разговарали о нечему. Одвојено од осталих стајали су људи у скупим одеждама, извезеним златом. То су били јерусалимски богаташи - власници околних поља, вртова и пашњака. Њихове су слуге стајале у близини, држећи господареве коње за узду.

Сви ови људи су овде дошли да виде славног Исуса и Лазара које је Он васкрсао. Стога, када је Исус изашао из куће окружен својим ученицима, разговор и бука су одмах престали. Људи су чекали шта ће им рећи Онај који може васкрсавати мртве.
Али Исус није рекао ништа. Отишао је баш у тренутку када су два водича довела магаре у кућу. Ученици су скинули огртаче и положили их на леђа ждребета уместо на седло. А Исус је сјео на њега. Ждребе је било веома изненађено и узнемирено. Још нико није сједио на њему. Шта ако то боли или је опасно по његово здравље? Узнемирено је одмахнуо главом. Али Исус га је нежно помиловао по врату. Ждребе се одмах смирило додиром топлог, снажног длана. Схватио је да овај Човјек очигледно зна шта ради. И неће му наудити.
Исус је додирнуо узде. Ждребе је послушно закорачило напред. А онда су сви около, као по команди, почели да вичу:
- Исусе, спаси нас! Благословен који долази у име Господње! Благословено царство Твоје, сине Давидов!
Све више људи придруживало се гомили која је Исуса пратила путем. Неки од њих истрчали су напред, посекли гране са младим лишћем са дрвећа и положили пут са њима пред будућим царем. А неко се скинуо и њиме прекрио пут долазећег Месије.
Магарац је прво покушао да заобиђе одбачену одјећу. Али било је све више. Већ је цео пут испред њега прекривен одјећом окупљених. Тада је магарац пажљиво закорачио и нагазио нечији огртач. Нико га није грдио. Напротив, сви около су се радовали и махали букетима посечених гранчица палми и другог дрвећа.
И сад магарац мирно корача преко одбачених огртача низ падину Маслинске горе. А негде у гомили поред њега су његови власници и они се такође радују заједно са свима. Ипак би! Људи упознају свог цара! Исусови ученици су га директно позвали када су викали: „Благословен Цар који је дошао у име Господње!“ - и наглас су се сетили пред људима свих Исусових чуда која је Он учинио пред њиховим очима. А људи су били још срећнији и такође су викали:
- Слава нашем цару! Исусе, сине Давидов, спаси нас!
Зашто је Исус плакао?
Истина, било је и оних у гомили којима се цела поворка није много свидела. Названи су фарисејима. То су били људи које је народ веома поштовао и који су строго поштовали сва правила јеврејског верског закона.
Кад су видели да се Исусу одају такве почасти, побунили су се до дубине душе: на крају крајева, Исус је прекршио њихова правила - у суботу је излечио људе. Како Га можеш прославити?
Неки од њих су се пробили кроз ученике око Исуса и незадовољно му рекли:
- Учитељу, забрани ученицима да те зову царем посланим од Бога.
Исус их је слушао. Затим је показао на поломљене стене са стране планинског пута. А он је одговорио:
- Кажем вам, ако забраним ученицима да тако говоре, онда ће уместо њих ово камење почети да виче о томе.
Фарисеји нису могли да одговоре на ово и склонили су се у страну. Заиста, нису само ученици хвалили Исуса, већ и цео народ. Како то можете забранити?
У међувремену, поворка је скоро стигла до градских зидина Јерусалима. А онда се догодило нешто чудно.
Исус је дао знак ученицима да престану. Сишао је са магарца и погледао град. И ... почео је да плаче! Ученици су Га гледали забезекнуто.
А Исус, бришући сузе, рече:
- "Говорећи: кад би и ти знао у овај твој дан што је за мир твој! али је сад сакривено од очију твојијех. Јер ће доћи дани на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна;И разбиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби камена на камену, зато што нијеси познао времена у којему си похођен" (Лк 19, 42-43).
Магарац није ништа разумео из реченог. Ни ученици нису разумели. На крају крајева, празник је уоколо! Цар се вратио у свој град! Сада ће цео живот људи ићи другачије!
Магарац није знао да ће након само неколико дана ти исти људи викати римском управнику показујући на Исуса претученог до крви:
- Распни Га! Крв Његова на нас и на нашу дјецу!         
А онда ће, стојећи код крста на којем је Исус умро, смејати се и рећи:
- Спасио си друге, али себе не можеш? Сиђи са крста, тада ћемо поверовати да си Син Божији!
А магарац уопште није могао да замисли да ће за следећа три дана Исус устати из мртвих, састати се са својим ученицима, утешити их, а затим се попети на небо своме Оцу. А Црква коју је Он створио хиљадама година памтиће како ће младо ждребе, праћено одушевљеним поклицима мноштва људи носити на леђима у Јерусалим јеврејског цара, који је могао да васкрсава мртве. 
Магарац није знао ништа од овога. Само је послушно корачао дуж одјеће раширене на путу до градских врата. И смирио се, осетивши нежни додир великог топлог длана на врату.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

За данашњи празник прилпремили смо неколико онлајн материјала за млађе школарце:
1.Слагалица;
​2.осмосмјерка
3.квиз-попуни празна поља
​4. Дјечија Библија - прича
5. Игра меморије 

​У Цркви Рођења Христовог у Пироту у току је рестаурација иконостаса из средине 19. века за који стручњаци тврде да је непроцењиве вредности. Многи детаљи су рађени позлатом и сребром. Захтеван конзерваторски посао трајаће око три године.
​Приказ Царства небеског на импозантном иконостасу који чини 50-так вредних икона, прави је изазов за конзерваторе. Нимало лак задатак, кажу - вратити сјај и приближити оригиналу ликове светитеља и Царске двери.

Приказ Царства небеског на импозантном иконостасу који чини 50-так вредних икона, прави је изазов за конзерваторе. Нимало лак задатак, кажу - вратити сјај и приближити оригиналу ликове светитеља и Царске двери.
"Оно што мене највише импресионира у целој овој причи је дуборезна конструкција, која је врхунска. То су радили мајстори из Самокова, квалитет је невероватан, то је калирани дубоки рељеф, скоро тродимензионалан. Просто, ја у својој каријери нисам видео ни један овако леп рад", каже Александар Цвијетиновић, конзерватор Народног музеја у Београду.
Јереј Миљан Панић, старешина цркве Рођење Христово у Пироту прича да на том њиховом иконостасу је интересантно то што је насликана једна велика икона, где се приказује житије Светог Јована Рилског.

​"А Свети Јован Рилски је један наш локални светитељ који је заиста веома поштован у нашем народу", додаје Панић. 
Да би се сачувала уметничка дела потребна су велика финансијска средства. Затражена је помоћ надлежног Министарства и локалне самоуправе."Општина је до сада донирала - прошле године три милиона, ове године два милиона динара, Епархија је прошле године дала милион динара...", наводи Драган Красић, председник црквене општине Пирот. 
Пиротска стара црква на Пазару први је верски објекат подигнут у Османском периоду. "Дозвола султана је дата за подизање овог храма 1834. године, али уз један битан предуслов, а то је да ниво, односно висина саме грађевине не угрози доминантан положај Цареве џамије", испричао је Давор Лазаревић, историчар.
Интересантан је податак да је израда овог вредног иконостаса из средине 19. века коштала седам килограма злата. А због своје лепоте, културно-историјског и духовног значаја, храм Рођења Христовог у којем је, поред других реликвија и овај иконостас, 1986. године проглашен је културним добром. АУТОР: СИЛВАНА ТОШИЋ / ИЗВОР:РТС

Свети синод Грчке православне цркве, одлучио је, у уторак 20. априла 2021. године,  три сата раније од редовног времена, у склопу договора са Владом о начину обиљежавања вјерских свечаности усред пандемије. Свети Синод изразио је радост због чињенице да ће сви Свети храмови остати отворени за вјернике и да ће им бити омогућено да се причесте.
Умјесто уобичајеног поноћног богослужења, Света литургија ће се одржати на Васкршњу суботу (1. маја) у 21 час.
Редовна богослужења током Велике недјеље одржаће се пола сата раније, у 18.30. од понедјељка до сриједе, у 17.30. у Велики четвртак, и у 18 часова на Велики петак. Ова богослужења ће бити служена унутра, уз строго социјално дистанцирање и обавезно коришћење маски у цркви, са максимално 100 вјерника који могу да уђу, уз ограничење од једне особе на 25 квадратних метара.
Оваква одлука је донесена како би се спријечило ширење коронавируса унутар храмова, јер је ризик од преноса вируса на отвореном мањи, а и како би се избјегло кршење полицијског часа  што је више могуће (тренутно је због ситуације са коронавирусом кретање грађана забрањено од 21 сат до 5 сати ујутру). Поред тога, многа богослужења ће бити преношена уживо за вјернике који нису у могућности да присуствују.
У понедјељак поподне, премијер К. Мицотакис и архиепископ Јероним састали су се и договорили се да ће овај Васкрс, уз ограничења, хришћани прославити у храмовима широм Грчке. Тако ће ове године на снази ће бити мања ограничења у односу на 2020. годину, када су се Васкршње литургије широм Грчке одржавале иза затворених врата и у одсуству вјерника све с циљем да би се избјегло ширење коронавируса.
Због јединственог изражавања става Цркве, Свети Синод је одлучио да се у медијима појављује само портпарол, Његово Високопреосвештенство Митрополит  Атинагора.

ТИРАНА - Мошти зетског краља Јована Владимира, које је одузела албанска држава и налазиле се у Државном историјском музеју у Тирани, враћене су Албанској православној цркви.
Митрополит Елбасана Антоније мошти Светог Јована Владимира дочекао раније ове седмице у истоименом манастиру, објављено је данас на сајту Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.
Послије молитве која је служена у саборном манастирском храму потписан је протокол између Министарства културе и Митрополије Елбасана о повратку ове светиње Цркви.
Свете мошти је митрополиту Антонију предала министар културе Албаније Елва Маргарити, заједно са директором Државног историјског музеја Албаније Доријаном Коцијем.
Догађају је присуствовао и предсједник Владе Албаније Еди Рама.
Манастир Светог Јована Владимира је духовни центар православља у Албанији, али и шире, јер га посјећују православни из Црне Горе, Србије, Сјеверне Македоније и Грчке, истакли су из Митрополије. Извор: Срна

​Рођен у једном селу у Фригији од благочестивих  родитеља. Његов отац Александар био је официр, а мајка Синесија кћерка свештеника. Евтихије је основно образовање и хришћанско васпитање стекао од свог дједе свештеника. Једном, током дјечије игре,  написао је: Евтихије патријарх! То је, на неки начин, наговијестило његову будућу службу. Са 12 година је послат у Цариград на школовање. У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му бјеше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит умјесто себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звијезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици након своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дјело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осјећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам мјесеци, и показа се великим чудотворцем, исцјељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наслиједи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је вјерно и храбро служио цијелога свога живота, 582. године. Сахрањен је у цркви Дванаест апостола. У 1246. године  његове мошти су  из Цариграда  пренесене у Венецију.

Три месеца након разорног земљотреса у Глини служена је Света литургија у шатору у порти Храма Рођења Пресвете Богородице јер храмовно здање није безбедно
У пету недељу Свете четрдесетнице, посвећену Светој Марији Египћанки – 18. априла 2021. године, три мјесеца након земљотреса далекосежне моћи који је погодио нашу Банију и нашу Глину, први пут је служена Света литургија поред Храма Рођења Пресвете Богородице у Глини. Нажалост исти храм је оштећен у земљотресу и није безбиједан да се вјерни народ у њему окупља, па због тога је привремено богослужбено мјесто шатор који се налази у дворишту порте.
Морамо знати да је до сада државним институцијама пријављен велики број земљотреса од 29. децембра 2020. године, велики број наших храмова је оштећен те боље рјешење за сада нажалост немамо. Радује ме лијепо вријеме које долази и могућност да служимо Свету литургију, поручио је вјернима презвитер Горан Каламанда, који је у својој бесједи додао: Такође, примјећујем да нас је све мање, да напуштате своја огњишта. Свјестан сам економске кризе која је на овом простору присутна годинама уназад, тешког живота као и стања узрокованог пандемијом вируса Ковида -19. Свјестан сам и да сте остали без својих домова. Молим вас не заборавите – Свако вријеме носи своје бреме. Позивам вас све да останете, да заједно прилазимо Господу у овом тешком времену које траје, да се и даље уздамо у милост Божију. Позивам вас све да се заједно окупљамо у овом богослужбеном мјесту! Заједничким снагама молећи се за Божији благослов, чувамо нашу историју, наше светиње, наш народ на Банији и цијелој територији Епархије горњокарловачке. Молимо Господа да прекрати ова искушења и да нам да снагу да издржимо!
Презвитер Горан Каламанда, парох глински /Извор: Епархија горњокарловачка

Данас, у понедјељак 19. априла 2021.године, започела је Шеста недјеља Великог поста
Посебност ове недјеље је што ће прославити два велика догађаја. Први догађај: у суботу ћемо прославити Лазареву суботу , када се Црква сјећа васкрсења Лазаревог од стране Господа  Исуса Христа  Христов пријатељ  Лазар, је у то вријеме већ био мртав четири дана.  Други догађај: у недјељу православни хришћани ће прославити велики празник - Свечани Улазак Господњи у Јерусалим  - Цвијети или Цвјетну недјељу. Суштина овог празника је подсјећање на свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим уочи Његовог страдања. Овогодишњи Васкршњи или Велики пост  почео је 15. марта, а завршиће на Васкрс, који ове године славимо 2. маја.

Дана 14. априла 2021. године почела је прва фаза радова на обнови храма Преображења Господњег у Загребу, који је тешко оштећен у прошлогодишњем земљотресу (22. марта). Хитна санација изводи се према пројекту проф. Јосипа Галића и архитектонског бироа Радионица статике, док радове изводи фирма Texo Molior.
Извођење радова се одвија у складу са мерама заштите које је прописао Конзерваторско одељење у Загребу, а након што су детектоване пукотине на зидовима храма. Паралелно са извођењем прве фазе санације у току је израда пројектне документације за целовиту обнову.  
Мере заштите прописане су и за зграду Црквене општине на Илици 7. Постављена је заштитна скела према Преображенској улици, а у току је израда пројеката за обнову те зграде у којој се, између осталог, налазе канцеларије Црквене општине, али и Музеј и епархијске канцеларије.Извор:​Митрополија загребачко-љубљанска

​У Пету недељу Свете Четрдесетнице, 18. априла 2021. године, када прослављамо спомен преподобне Марије Египћанке, Његова Светост Патријарх Српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Божанствену Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
У бесједи коју је изговорио по прочитаном јеванђељу (Мк. 10, 32-45 и Лк. 7, 36-50), Патријарх је упозорио на опасност којој су хришћани изложени посебно када посте, јер често ”подвизавајући се мислимо да смо бољи од других, да нам припада место у близини Божијој. Господ упућује поруку да нема тог подвига и напора који нас могу удостојити било какве вредности. Све је дар Божији”.
Патријарх Порфирије је рекао да модерни човек, човек пост-истине, који све релативизује, није спреман не само да буде последњи, већ ни да буде други. Савремени човек, због тога што увек жели да буде први, није спреман да служи другима. Онда када служи другима, он ”то и те како уписује у рачун, и маше тим папиром и оним што је учинио за друге. Тиме се само показујемо и недостојни имена хришћанског него и недостојни имена носилаца иконе Божије”, истакао је.
На Светој Литургији Патријарх је јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, рукоположио у чин јеромонаха.
Његовој Светости су, поред новорукоположеног оца Саве, саслуживали и игуман манастира Крке Севастијан (Гордон), протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовице, протосинђел Нектарије (Ђурић), протосинђел Венијамин (Ковачић), протонамесник Богољуб Остојић, јеромонах Никон (Цветићанин), јереј Ненад Драгичевић, протођакон Радојица Жагран, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Радомир Врућинић.

Патријарх московски г. Кирил примио у Даниловском манастиру у Москви министра иностраних послова Србије г. Николу Селаковића

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил састао се 16. априла 2021. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви са министром спољних послова Србије г. Николом Селаковићем.
У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион и његов заменик, протојереј Николај Балашов.
Са српске стране састанку су присуствовали службеник Патријаршије Српске г. Дејан Накић и виши саветник Амбасаде Србије у Москви г. Бранислав Радојчић.
Његова Светост је топло поздравио госта, уз напомену да се претходно састао са г. Селаковићем 2015. године, када је био министар правде Републике Србије. Честитајући г. Селаковићу именовање на садашњу функцију, Његова Светост му је пожелео успех на месту челника српског Министарства спољних послова.

У наставку разговора, Патријарх је приметио да су се скоро све државе, укључујући Русију и Србију, прошле године суочиле са пагубном пандемијом коронавируса. „Наравно, ово намеће одређена ограничења, укључујући и друштвене активности“, рекао је патријарх Кирил. „Ипак, живот иде даље. Упркос пандемији, дешавају се многе добре ствари. Мислим да ово сведочи о томе да савремено друштво још увек има одређену резерву снаге, знања и образовања да се одупре таквим изазовима као што је епидемија“.

Његова Светост је са жаљењем констатовао да је пандемија коронавируса однела животе многих људи, укључујући јерархе и свештенослужитеље. „С тим у вези, посебно бих желео да поменем блаженопочивше Патријарха српског Иринеја и митрополита Амфилохија, као и нашу осталу браћу Србе који су преминули од ове болести“, рекао је предстојатељ Руске Цркве. „Сећам се своје посете Србији 2014. године, сусрета са патријархом Иринејем и братског дружења са архијерејима Српске Православне Цркве“, наставио је Његова Светост патријарх г. Кирил. „С тим у вези, још једном бих нагласио да посебну важност придајемо односима са Српском Православном Црквом. Односи наших Цркава – Српске и Руске – веома су важан, можда и одлучујући чинилац који одређује добре односе наших држава. Баш због тога придајемо посебан значај развоју тих односа“.

Његова Светост је такође посведочио да је вест о упокојењу блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, који је био веома вољен у Србији и широм православног света, примљена са осећањем дубоке туге у Руској Православној Цркви. „Патријарх Иринеј је свима нама био пример како се и у поодмаклим годинама живота може бити активан и физички јак и достојно представљати свој народ и своју Цркву“, рекао је Његова Светост.

У фебруару 2021. године Српска Православна Црква је добила новог предстојатеља. Према речима Његове Светости патријарха Кирила, Руска Црква је са великим задовољством примила вест о избору Његовог Високо-преосвештенства Порфирија, Митрополита загребачко-љубљанског, на древни престо српских првојерараха. „Одмах, на дан избора, позвао сам телефоном Светејшег брата Порфирија. Имали смо срдачан разговор. Уверио ме је да ће се све што је исправно и добро, уграђено у темељ односâ између наших Цркава, развијати уз његово активно учешће“, рекао је Његова Светост.

Обраћајући се Његовој Светости патријарху Кирилу, г. Селаковић је захвалио Предстојатељу Руске Православне Цркве за пријем. „Захвалан сам Вам на овом благослову да после више од пет година могу поново да се сусретнем са Вама, сада у својству министра иностраних послова. Наш први сусрет био је један од најважнијих у мом животу. Данас, као министар спољних послова, имам прилику да Вам пренесем најтоплије поздраве и жеље нашег председника Александра Вучића, који Вас је назвао великим човеком и великим пријатељем Србије и српског народа“, рекао је први човек Министарства иностраних послова Републике Србије. Он је такође захвалио Његовој Светости патријарху Кирилу на лепим речима о блаженопочившим јерарсима Српске Цркве, Патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. „Патријарх Иринеј је имао особину која одликује и Вашу службу, Ваша Светости. То је борба за јединство Цркве и за јединство вере. Патријарх Иринеј је имао следећи обичај: када би се постављало неко питање, увек је питао шта ће о томе рећи сестринска Руска Православна Црква“.

Како је истакао г. Селаковић, председник Републике Србије Александар Вучић и блажене успомене патријарх Иринеј су успоставили веома добре, стабилне односе између државе и Српске Православне Цркве. „Наш новоизабрани патријарх Порфирије ће наставити тим путем. Односи између Републике Србије и Српске Православне Цркве су онакви каквима их је успоставио патријарх Иринеј“, нагласио је министар спољних послова Србије.

Говорећи о последицама пандемије коронавируса, г. Селаковић је изразио захвалност Руској Федерацији и председнику Владимиру Путину на помоћи пруженој српском народу. „Лични односи између председникâ наших земаља, Александра Вучића и Владимира Владимировича Путина, у великој мери су допринели превазилажењу последицâ пандемије у Србији“, изјавио је г. Селаковић. „Од јуче је у нашој земљи почела производња Спутњика V. Блискост наших сестринских Цркава, Руске и Српске, у много чему доприноси добрим пријатељским односима између наших држава“, додао је.

Током разговора је било речи и о питањима даље сарадње двеју Цркава у обнови низа црквених објеката у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. Дотакнуте су и теме повезане са значајем традиционалних вредности у животу народâ Русије и Србије. Министар Селаковић је изразио дубоку захвалност за учешће Руске Православне Цркве, Русије и руских добротвора у украшавању Храма Светог Саве у Београду и изразио наду да ће његово свечано освећење постати догађај од великог значаја у животу српског народа.

Извор: Информативна служба Одељења спољних црквених веза московске Патријаршије  (Патриархия.ru) Превод: званични сајт СПЦ

Глинене плоче, пронађене на територији данашње Турске, потврђују постојање хетитске цивилизације и могу да докажу историјску истинитост Библије.  Глинене плоче, које је открио археолог Хуго Винклер, садрже информације о хронологији Хетита, као и о правним и дипломатским питањима.
Иако већина људи Библију сматра извором духовног вођства и мудрости, постоје они који мисле да Свето писмо служи као документована историја давно изгубљених цивилизација. Неки стручњаци чврсто вјерују да Библија тачно приказује успон и пад многих народа који се помињу на њеним страницама - о чему свједоче мноштво археолошких открића направљених у 19. и 20. вијеку. Међутим, неки стручњаци нису вјеровали у историјску тачност тих библијских описа.
Хетити су први индоевропски народ на тлу Мале Азије. О њима се зна изузетно мало. Прва сазнања о Хетитском царству била су посредством Библије. Овај древни народ заузимао је дијелове анатолског полуострва - данашњу Турску - у 18. вијеку прије нове ере. Постојао је неколико стотина година и помиње се у Библији више од 50 пута.  Према Енциклопедији свјетске историје, историчари хетитску историју у Анадолији углавном дијеле на Старо царство (1700. до 1500. прије Христа) и Ново царство или Хетско царство (1400. до 1200. прије Христа). На врхунцу своје моћи, Хетити су се проширили све до данашње Сирије и обала Средоземног мора. Хетитско царство се на крају распада и до 12. вијека прије нове ере раствара се у мање независне градове-државе.

​Професор Том Мајер са Библијског колеџа Шаста рекао је да су укупно археолози пронашли више од 10 хиљада глинених плочица. Садрже информације о споразумима између Хетита и других древних блискоисточних народа. Ово откриће омогућава Библији да се сматра историјски документом, рекао је Мајер. „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије“, нагласио је експерт.
Археологе је запањио древни египатски амулет бога Сунца Ра. Један познати извјештај говори о Хетиту по имену Уриах који се преобратио да обожава јеврејског Бога Јахвеа, док је био високи официр у војсци цара Давида. Професор Мајер каже: „Упркос значају који се у Старом завјету приписује Хетитима (они се помињу 50 пута), многи људи су сумњали у њихово постојање, јер никада нису пронађени археолошки докази који се односе на њих.
Према професору Мајеру, ово невјероватно откриће није само оживјело давно изгубљени народ већ је бацило ново свјетло на Библију као историјски документ.
Рекао је: „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије. „То што откриће није откривено данас не значи да не може доћи сутра"
Неки стручњаци су, међутим, направили разлику између историјских Хетита и такозваних библијских Хетита. Библија говори о Хетитима или Хетима, који иако слични по имену, можда нису нужно били исти људи.
Да подсјетимо, све се промијенило почетком 1900-их када је њемачки археолог и лингвиста Хуго Винклер видио глинене плоче које су открили локални пљачкаши у малом савременом граду у Турској познатом као Богазкале - (мјесту свјетске баштине УНЕСКО-а које се  налази у турској провинцији Чорум). Археолог је, затим, организовао серију ископавања на Богазкалама између 1906. и 1912. године. На крају је открио пет храмова, утврђену кулу и бројне скулптуре. Професор Мајер каже: „Али Винклер није погодио џекпот  док није открио некадашњу вјероватно краљевску архивску собу у граду, складиште (данас познато као Богазкале архива) у којем се налази више од 10.000 древних глинених плоча откривених ин ситу.
„Евентуално дешифровање неких плоча 1915. године од Бедриха Хрозног, чешког професора на Универзитету у Бечу, довело је до утврђења да је данашњи Богазкале некада био древни главни град Хетитског царства, познат кроз историју као Хатуша. „Хрозни је, такође, утврдио да је древни хетитски језик био индоевропски језик. „Хрозни је 1917. објавио Хетитску граматику“.
​Извор: вјеронаука.нет на основу више извора од којих је најважнији Експрес.

18. априла, пете недјеље Великог поста 2021. године, православна црква прославља успомену на преподобну Марију Египћанку (+ 522).
Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника постати велики праведник.
Живот светитељке примјер је дубине човјековог пада у гријех и његовог истинског покајања, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи.
Из Житија светитељке знамо да се окренула покајању и Богу, искусивши осјећај страха и ужаса након што је невидљива сила није пустила у цркву Светог гроба. Тада је схватила да јој Господ не дозвољава да уђе на свето мјесто због своје нечистоте.
Света Марија Египћанка, која је првобитно била безобзирна жена, грешник, Божјим чудом,  се покајала и 47 година подвизавала у јорданској пустињи, проводећи живот у покајању, посту и молитви и великим аскетским подвизима, скоро без хране и одјеће, даноноћно оплакујући гријехе своје.
Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.