На Велики четвртак, 16./29. априла 2021. године, служено је служба светог прања ногу ученика у порти цркве Светог гроба одмах после  божанске Литургије св. Василија Великог у саборној цркви св. Јакова, поред цркве Васкрсења Христовог. Литургијом је началствовао Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофило уз саслужење архиепископā Аристарха константинског и Теодосија севастијског, Његовог Високопреосвештенства Филумена, архиепископа Пеле, јеромонаси Хагиотафити, свештеници који говоре арапским језиком, архиђакон Марко и други ђакони.
Чин омивенија ногу ученицима, јединствен у православној цркви, обавио је патријарх јерусалимски Теофило, који је опрао ноге дванаесторици јеромонаха у знак сјећања на догађај када је Господ опрао ноге својим ученицима, дајући примјер понизности. 
Извор: orthodoxtimes.com (превод вјеронаука.нет)

У Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци служено је вечерње богослужење са читањем статија и изношењем плаштанице, која симболизује страдање Исуса Христа.
Богослужење, којем је присуствовао велики број вјерника, предводио је Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем.
Српска православна црква данас обиљежава Велики петак - дан када је Исус Христос страдао на крсту.

Велики петак је најтужнији дан у години и тог дана црквена звона не звоне, већ се почетак службе у храмовима означава клепеталима, ударцима дрвеним батовима у дрвену плочу.
У храмовима Српске православне цркве на овај дан служе се Царски часови, а увече се читају статије са изношењем плаштанице, опходом око храма и полагањем Плаштанице.
Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс.
​
​Извор: СРНА

​Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вечерас је у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву служио вечерње богослужење уз традиционално изношење плаштанице, која симболизује полагање Христа Спаситеља у гроб.
Због актуелне епидемиолошке ситуације, вечерашњем богослужењу присуствовао је мањи број вјерника.
Митрополит дабробосански поручио је окупљеном вјерницима да је Христово страдање човјеково спасење.
- Без Христовог страдања не би било ни васкрсења - рекао је митрополит дабробосански. Плаштаница, односно платно са извезеним или насликаним Христовим тијелом непосредно послије скидања са Крста, користи се у православним храмовима у току вечерњег богослужења Великог петка и јутрења Велике суботе.
Вечерња служба Великог петка служи се у трећи час дана, односно у вријеме распећа Исуса Христа.
У православним црквама се на Велики петак не служе литургије, већ царски часови са читањем дијелова Јеванђеља о догађајима у дане Страдања.
Владика Хризостом јутрос је у Старој цркви у Сарајеву служио царске часове. Српска православна црква прославиће у недјељу, 2. маја, највећи хришћански празник Васкрс. Извор:​СРНА

​Према законодавству Римског царства, на крсту су разапињани робови, који нису ни сматрани људима, као и окорјели пљачкаши, побуњеници који су починили тешка или поновљена или масовна убиства.
У паганском свијету уопште, људски живот вриједио је врло мало. Већ у доба хришћанства, захваљујући Искупитељском подвигу нашег Господа Исуса Христа, он је стекао велику вриједност. Пагански свијет третирао је насилну смрт, посебно егзекуције и убиства, много једноставније и оштрије. Пагани су знали много о мучењу, тим више што су Римљани знали много о њима, који су водили стотине ратова и погубили десетине хиљада људи. И управо су такви „виртуози“ мучења као што су били Римљани, смрт на крсту сматрали као најболнију и најсуровију (Разапињање се често практиковало у Старом вијеку — од стране Персијанаца, Селеукида, Картагињана и Римљана -додатак преводиоца).
Зашто? Крст је направљен са пречком за руке и остављена је вертикална дрвена избочина за главу која је била виша од хоризонталне пречке, тако да је разапети могао да наслони главу на њу. То је учињено како би се одгодила смрт, која је при распећу била више благослов него погубљење.
Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“, пише да је усред попречног стуба направљено седиште како би погубљени могао да сједне. Иначе би се дланови, пробушени ексерима или везани, поцијепали под тежином тијела које слаби - и особа би пала са крста. Такође, често је на горњој страни прикивана табла, на којој је почивала глава разапетог, гдје је била исписана кривица разапетог. У случају Христа - „Цар јудејски“.
Муке разапетих биле су страшне, врло страшне. Много сати непокретности у неприродном обрнутом положају тијела. Слабио је и пропадао са сваким сатом, тргајући ране на ноктима. Као резултат рана које су крвариле, проток крви кроз тијело се погоршао, узрокујући страдалнику ужасан бол.
Замислимо, драга браћо и сестре, да је Спаситељ разапет у подне источног дана, на мјесту погубљења, на врху горе, када је сунце било у зениту и нигдје није било сјенке. Температура врућег блискоисточног ваздуха могла би достићи четрдесет, па чак и више степени Целзијуса. Зној. Инсекти које није могуће отјерати. Птице кљувају ране, очи итд.
И дуги, дуги сати све веће муке. Заиста, распеће је страшни изум неког злог паганског генија џелата.
Спаситељ се добровољно попео на Крст. Потонуо је у саме дубине људског пакла како би извео човјека одатле. Осветио је са собом дрво казне. На њега се излила најчистија крв Богочовјека.
Земља се затресла. У Светом Писму је то увијек симбол чињенице да се нешто ново догађа у свијету, квалитативно мјењајући универзум. Мртви су устали и као ласте ушли у Јерусалим, као предзнаци општег васкрсења мртвих. Па чак су и светила била угашена - сва природа је туговала: “А бијаше око шестога сахата, и тама би по свој земљи до сахата деветога. И помрча сунце, и завјес црквени раздрије се напола“. Бог је умро на Крсту за свој народ. А црквена завјеса се поцијепала на два дијела - од сада су човјеку врата у Царство небеско отворена.
„Сврши се!“, рекао је Спаситељ умирући.
ЗАВРШИЛО СЕ БОЖЈЕ СПАСЕЊЕ ЉУДИ. Први од њих ушао је у рај послије Христа. Колико је Божја милост у овоме! Колико наде за нас. Није праведник, већ покајани грешник-разбојник први пут ушао у рај. То значи да и ми имамо такву прилику.
Раширивши руке на крсту, Господ наш Исус Христос - наш Небески Отац - обухвата цио свијет собом.
Долази ЕРА НОВОГ ЗАВЈЕТА, када се Небеска Црква сједињује са земаљском Црквом кроз Искупитељски подвиг нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Од сада су врата Неба отворена. Само уз Божју помоћ требамо закорачити и ући. Гријех је згажен под ногама. Пакао је уништен. Смрт је поражена. И ми смо исцијељени у Теби, љубљени Боже.
Слава страсти Твојој, Господе! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!
Свештеник Андреј Чиженко /извор: «Православная Жизнь» /прилагодио и превео сајт вјеронаука.нет

Земаљска проповијед Господа Исуса Христа трајала је три и по године и готово све то вријеме Христос је био окружен људима. Али у посљедњим тренуцима, само је пет људи било поред Христ. Двоје је стајало код Крста - Богородица и Св. апостол Јован, „ученик кога је Исус волио“. Центурион Лонгин је издалека посматрао распеће: руководио је акцијама војника и био одговоран за ред. И још двојица разбојника разапета са обје Исусове стране. 

Христос је. на Голготи, био распет између двојице разбојника који су висили свак на своме крсту, један с десне  и други с лијеве стране Христу. По ријечима св. Инокентија архиепископа Херсонског "овакав положај дат им је намјерно како би Најсветији и на крсту био приказан као најгори злочинац. Ђаво је, како истиче свети Златоуст, на овај начин желио да помрачи славу Господа, али ју је, сам не знајући, повећао, зато што се управо кроз ово испунило једно од пророчанстава о томе да ће Исус Христос бити метнут међу злочинце" (Ис 53, 12).  Још раније  пророк Исаија којег су називали "јеванђелистом прије јеванђелиста" ово је пророчки предвидио и предсказао.
​
Свети владика Николај Велимировић пише:
Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле говорећи, а други молитве. Ево два човјека у истовјетном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим свијетом не очекујући ништа више од овога свијета! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тијело и душу, а другоме су убиле тијело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.

Свети Јован Шангајски о покајаном разбојнику каже:
"Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видио свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свјестан својих гријехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему замијенило осјећање смјерности и скрушености. Он је осјетио страх од будућег суда Божијег над њим".

Према учењу наше Цркве, овај разбојник је први ушао у рај. Његове ријечи: "опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје", чујемо на почетку изобразитељне (једно од богослужења дневног круга, које се служи у цркви током Великог поста).

​Ко су били ти разбојници, како су се звали и за шта тачно су осуђени на најсуровије од свих могућих погубљења? Не зна се тачно. Разбојник с десне по имену се највјероватније звао Дисмаз а други с лијеве стране Христу по имену Гестас.

Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“ каже: "покајани највјероватније није био разбојник у правом смислу ове ријечи, већ да је припадао дружини Вараве, који је недуго прије тога извео народни устанак и зато нема разлога да се претпостави да је био ниски пљачкаш и убица"... као и да се "са сигурношћу се може тврдити да је покајани разбојник прије него што је заточен у тамницу био свједок неких чуда Исуса Христа, можда чак и Његов слушалац и да је заједно с другима био сигуран да човјек који тако учи и чини таква чуда мора бити Посланик Божји".
О покајниковој вјери Свети Инокентије пише ово: "У сваком случају вјера покајника је достојна дивљења; и онај ко ју је имао достојан је био да уђе у рај заједно с Начелником и Савршитељем вјере. Нека је он и знао за учење и чуда Исуса Христа; ко то није знао од ових људи који Му се сада ругају? Нека су 
околности дјеловале на његово обраћење, али зар се други распети разбојник није налазио  у сличним околностима? Ипак видимо непокајаног човјека. Покајник је учинио оно што на његовом мјесту можда многи и многи не би учинили... “Њему су,” размишља Григорије Велики, “само срце и уста били слободни, и он је принио Богу на дар све што је имао: срцем је повјеровао у истину, а устима исповиједао спасење.” – “Не знам,” признаје блажени Августин “шта би могло да недостаје овој вјери: заиста, Исус Христос није нашао сличну у цијелом народу јеврејском, чак у цијелом свијету.” Свети Златоуст је примијетио у покајнику још узвишено својство љубави према ближњим које га је подстакло да се прво побрине за спасење свог друга, а затим да замоли Господа и за себе".

Иако постоје апокрифна предања (које Црква није уврстила у корпус канонских текстова, али узела их је у обзир, ако могу тако рећи) да су ова двојица разбојника упознала Свету породицу - праведног Јосифа и Богородицу са Богомладенцем - чак и током њиховог бјекства у Египат.

О самом бјекству сазнајемо из Јеванђеља. Цар Ирод био је узнемирен појавом Мудраца у Јерусалиму, који су дошли да се поклоне новорођеном  Јудејском цару, и послао је војнике у Витлејем (гдје је, према пророштву, требало да се роди овај Цар) са заповијешћу да побије све дјечаке до двије године.
У међувремену, Јосиф, Богородица и мали Исус, упозорени од Анђела, били су на путу за Египат. Током овог путовања, према једном од апокрифа, разбојници су их напали. Али један од њих наговорио је своје саборце да не наносе штету путницима. ​Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ће те ово Дијете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао„. Након тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет c десне стране Христа.

​Без обзира да ли је ова прича истинита или не, она ни на који начин не негира значај догађаја о којем говори јеванђелист Лука. Промјена покајаног разбојника дошла је изненада и без икаквог спољног разлога. Сви у пролазу су се подсмијевали Исусу, а овај човјек, једва склон сентименталности, изненада је у Њему угледао невиног Патника - и Бога ...

И сам пљачкаш је претрпио стравично физичко мучење, али схватио је да му није преостало ништа друго осим неколико сати патње и смрти. Изненађујуће је да је у овим посљедњим тренуцима земаљског живота имао снаге ума да се концентрише не на себе, већ на Другог. На Прикован за оближњи Крст. Одједном је видио гигантску провалију између себе, који је у животу починио многа страшна и безакона дјела, и оних који су без икакве кривице поднијели исту казну.

Интересантно је објашњење о три крста на Голготи Блаженог Августина који каже:
Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човјек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човјек може изгубити вјечност. То је крст разбојника распетог са лијеве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају цјелокупно човјечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са лијеве стране представља онај дио човјечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избјећи ни на који начин.

​Сва четворица јеванђелиста помињу Вараву, чувеног злочинца, којег је Пилат осудио због изазивања немира и покоља у граду: "Који бијаше бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за крв" (Лк 23, 19), али је помилован на молбу народа уочи Пасхе. То је готово све што знамо о њему. Какву је побуну подстакао, кога је убио, како је живио послије неочекиване амнестије - о томе нису сачувани подаци. Можемо само претпоставити да је побуна била против Римљана: у то вријеме, Јевреји су били изузетно осјетљиви на римску власт над њиховом земљом.
Матеј говори о Варави само као о „злогласном затворенику“. Јеванђелисти Марко и Лука називају Вараву човјекомк који је умијешан у στασις (застој, побуна), вјероватно „једну од бројних побуна против римске силе“ који је починио убиство.  Јеванђелист Јован  говори о Варави као разбојнику :" А Варава бјеше разбојник" (Јн 18, 40) .

Међутим, постоји један занимљив детаљ сачуван у древним рукописима Јеванђеља по Матеју. Тамо је Варава имао друго име, и то име је било ... Исус.
Било је пуно таквих рукописа у првој половини трећег вијека нове ере, према хришћанском учитељу Оригену који је живио у то вријеме. Иако су многи писари већ почели да помињу само једно име осуђеника - Вараву, и Ориген се сложио да за то постоји разлог, „Ниједног негативца никада не треба звати Исус“. Поготово што Исус на јеврејском значи „спаситељ“.
Шта је са Варавом? Ово име дословно значи „син оца“ на арамејском, како се тада говорило у Јудеји. На први поглед то нема смисла: јасно је да је било који човјек син свог оца. Може бити да Јеванђеље супротставља Вараву Исусу Христу, који није имао земаљског оца, већ само Оца небеског!
Тако су људи окупљени на тргу испред преторије (палате Понтија Пилата) морали да направе врло озбиљан избор. Морали су да бирају између Исуса, који је на свијет као Син Божји да спаси људе од гријеха и смрти, и другог Исуса, који је рођен од обичног човјека и обећавао Јеврејима спасење од римске владавине.
Народ је изабрао Вараву и осудио Христа на смрт.
Можете, наравно, кривити првосвештенике - они су заиста учинили све да наговоре народ на тај избор. Међутим, окупљено мноштво људи на тргу одбацило је Пилатове поновљене ("А он им трећи пут рече: какво је дакле он зло учинио? ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; даклем да га избијем па да пустим") покушаје да ослободи правог Спаситеља сувише одушевљено вичући: „Крв Његова на нас и нашу дјецу“ (Мт 27, 23). Према сва четири канонска јеванђеља, у Јерусалиму је владао пасхални обичај који је Пилату, намјеснику или гувернеру Јудеје, омогућио да, по народном признању, ублажи смртну казну једног затвореника. Јеванђелист Матеј нам каже "А о сваком празнику пасхе бијаше обичај у судије да пусти народу по једног сужња кога они хоће". Обичај пуштања затвореника у Јерусалиму на Пасху познат је  као Пасхално помиловање, али овај обичај (било на Пасху или било које друго вријеме) није забиљежен ни у једном историјском документу осим у јеванђељима, што је неке научнике навело на питање његове историчност и тврђење да је такав обичај био дјело писаца.

Сам Варава је, очигледно, много прије него што су јеванђеоски догађаји одлучили његов лични избор - више волио земаљско царство од Небеског. У Јеванђељу он представља живи симбол који је изабрао народ које је себе сматрао Богоизабраним. Овом народу је био потребан „спаситељ“ умјесто Спаситеља ...
И, наравно, није у питању само трагедија Израиљаца. Таква трагедија може да се догоди сваком народу који превише вјерује у своју националну супериорност.
Ипак, има нешто утјешно у вези са Варабвом за нас. Грешник који је требало да умре, али је пуштен, јер је Христос умро умјесто њега, симбол је који одговара сваком од нас. Питање је само да ли схватамо каква је жртва за нас поднесена и да ли мијењамо свој живот када то схватимо.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Дођите на нови род Винограда,
на побожно весеље,
посебан је дан Васкрсења;
уђимо у заједницу Царства Христова,
појући му као Богу у векове!
(пасхални канон, прва строфа осме песме)

Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”

Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.

Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.

На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.

Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!

Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!

Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Косову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Косова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Косово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!

Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.

Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!

Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!
Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2021. године.

Догађаји Великог петка испричани кроз 62 илустрована слајда. Слајдови се смјењују сваких 6 секунди.

-На данашњи дан, 30. априла 2021. године, на Велики петак, сјећамо се суђења Спаситељу, Његовог ругања, распећа и смрти на крсту, скидања са крста и погреба. Велики петак је најстрашнији дан у људској историји. То је дан када Господ чини оно због чега је дошао на земљу. Као што је и сам рекао: "Јер син човјечији није дошао да му служе него да служи, и да да душу своју у откуп за многе (Мк 10,  45) “Као што нас подсјећа Исаијино пророчанство, које се чита на данашњи дан током Царских часова: "Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо" (Иса 53, 5). 

У Велики петак ујутро служе се Царски часови пошто се литургија не служи, осим ако би Благовијести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву). На јутарњем богослужењу- Царским часовима -Црква  молитвено пролази кроз искушења Господња на суђењу од Понтија Пилата и Ирода Антипе. Часови на Велики петак служе се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима. Први час: вријеме вођења Спаситеља на суд ка Пилату; Богослужење трећег часа - вријеме осуде Господа на суду код Пилата; Шести час - вријеме крсних страдања Христа.  Око 15:00 (девети час), вечерњим богослужењем православна црква подсјећа на страдање Спаситеља на Крсту и Његову смрт.
У то вријеме у храмовима се износи плаштаница-платно на којем је Спаситељ приказан како лежи у гробу.
Плаштаница се износи из олтара (у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка) и поставља у средиште храма - у „гробу“ - подијум, украшен цвијећем и помазан тамјаном у знак туге због Христове смрти. Јеванђеље је постављено на средини Плаштанице.

Увече се у храмовима врши посебан обред сахрањивања плаштанице. Током вечерњег бослужења вјерници врше крсни опход око храма. 

По окончању Чина погребења Плаштаница се доноси к царским вратима, а затим враћа на своје мјесто у средини цркве, тако да јој се могу поклонити сви свештеници и парохијани.  
Тек прије Васкршњег јутрења, у вријеме полуноћнице, Плаштаница се уноси у олтар и поставља на престо, гдје остаје до оданија Пасхе.

ЧИТАЊА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК
Реч Господ ученицима Својим: сада се прослави Син Човјечији, и Бог се прослави у њему. Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити. Дјечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима да куда ја идем ви не можете доћи, то и вама сада говорим. Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати : да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш? Исус му одговори: Куда ја идем не можеш сада ићи за мном, али ћеш послије поћи за мном. Петар му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за тебе. Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте. У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја. будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Исус му рсче: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте ми. Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме. И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Ако ме љубите, заповијести моје држите, И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свијет не може примити. јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени,и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи; а ријеч коју чујете није моја него Оца који ме је послао. Ово сам вам говорио док сам боравио с вама. А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици. Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас: останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој. Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге. Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој. Који мрзи мене и Оца мојега мрзи. Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали: а сада су и видјели, и омрзнули и мене и Оца мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што. А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене. А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са мном. Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; За правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; А за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у име моје заискати, и не кажем вам да ћу ја умолити Оца за вас: јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу. Рекоше му ученици његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе вјерујемо да ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите: али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи. Ја сам им дао ријеч твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога. Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета. Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина. Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима. Рекавши ово Исус изиђе са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови.
(Јн 13,31-18,1)
У вријеме оно, изађе Исус са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. А и Јуда, издајник његов, знађаше то мјесто; јер се Исус често окупљаше ондје са ученицима својим. Онда Јуда узе чету, и од првосвештеника и фарисеја слуге, и дође онамо са буктињама и свјетиљкама и оружјем. А Исус знајући све шта има да му се догоди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник његов. А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу. Онда их опет запита: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина. Одговори Исус: Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду. Да се испуни ријеч коју рече: Не изгубих ни једнога од оних које си ми дао. А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. А слуги бјеше име Малхо. Тада рсче Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем? Онда чета и заповједник и слуге јудејске ухватише Исуса и свезаше га, и одведоше га најприје Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше првосвештеник оне године. А Кајафа бјеше онај што даде савјет Јудсјцима да је боље да један човјек умре за народ. За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик: а тај ученик бјеше познат првосвештенику, па уђе са Исусом у двориштс првосвештеника. А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе тај други ученик, који бјеше познат првосвештенику, и рече вратарки те уведе Петра. Тада слушкиња вратарка рече Петру: Да ниси и ти од ученика овога човјека? Он рече: Нисам. А слуге и момци бјеху наложили ватру и стајаху те се гријаху, јер бјеше хладно; а и Петар бјеше с њима, и стајаше и гријаше се. Првосвештеник пак упита Исуса за ученике његове и за науку његову. Исус му одговори: Ја говорих јавно свијету: ја свагда учих у синагоги и у храму. гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта ја говорих. А кад он ово рече, један од слугу који стајаху ондје удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Исус му одговори: Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш? Ана га посла свезанога Кајафи првосвештенику. А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: Да ниси и ти од ученика његових? А он се одрече и каза: Нисам. Рече један од слугу првосвештеникових, који бијаше рођак ономе што му Петар одсијече ухо: Не видјех ли ја тебе у врту са њим? Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху.
(Јн 18,1-28)

У вријеме оно, војници ухватиши Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко.
(Мт 26,57-75)

У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. Рече му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на њему. А у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше му на главу, и обукоше му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! Када га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше.
(Јн 18,28-19,16)

У вријеме оно, видјевши Јуда, издајник Исусов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.
(Мт 27,3-32)

У вријеме оно, војници одведоше Исуса унутра у двориште у такозвани преторијум, и сазваше сву чету војника. И обукоше му пурпурни огртач, и оплетавши трнов вијенац ставише на њега. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! И бијаху га по глави трском, и пљуваху на њега, и падајући на кољена клањаху му се. И кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурни огртач, и обукоше га у његове хаљине и изведоше да га разапну. И натјераше једнога пролазника, Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да понесе крст његов. И доведоше га на мјесто Голготу, што значи: Мјесто лобање. И даваше му да пије вино са смирном, а он не узе. И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцку за њих ко ће шта узети. А бијаше час трећи, и разапеше га. И бјеше натпис његове кривице написан: Цар јудејски. И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике. И пролазници хуљаху на њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси самога себе и сиђи с крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе. Христос, цар Израиљев, нека сиђе сада с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети вријеђаху га.
(Мк 15,16-32)

У вријеме оно, војници дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше Исусу да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста! А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији.
(Мт.27,33-54)
У вријеме оно, вођаху са Исусом и друга два злочинца да погубе. И када дођоше на мјесто звано Лобања, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве. А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И дијелећи хаљине његове бацаху коцку. И народ стајаше гледајући. А и старјешине ругаху му се с њима говорећи: Друге спасе, нека спасе и себе, ако је он Христос, изабраник Божији. А и војници му се ругаху, приступаху и даваху му оцат. И говораху: Ако си ти цар јудејски, спаси самог себе! А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. А кад видје капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник. И сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово.
(Лк.23,32-49)
У вријеме оно, стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: а дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше.
(Јн.19,25-37)
У вријеме оно, дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху.
(Мк.15,43-47)
У вријеме оно, замоли Пилата Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дсфе и узе ти-јело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса.
(Јн.19,38-42)
Сутрадан по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.
(Мт.27,62-66)
Царски часови и Вечерња
Браћо, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. 
(Гал.6,14-18)
У вријеме оно, кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народа против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику. Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст. И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, Дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста! А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.
(Мт.27,1-56)
Браћо, Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. 7. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. 8. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. 9. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. 
(Рим.5,6-11)
У вријеме оно, одведоше војници Исуса унутра у двориште у такозвани преторијум, и сазваше сву чету војника. 
17. И обукоше му пурпурни огртач, и оплетавши трнов вијенац ставише на њега. 18. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! 19. И бијаху га по глави трском, и пљуваху на њега, и падајући на кољена клањаху му се. 20. И кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурни огртач, и обукоше га у његове хаљине и изведоше да га разапну. 21. И натјераше једнога пролазника, Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да понесе крст његов. 22. И доведоше га на мјесто Голготу, што значи: Мјесто лобање. 23. И даваше му да пије вино са смирном, а он не узе. 24. И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцку за њих ко ће шта узети. 25. А бијаше час трећи, и разапеше га. 26. И бјеше натпис његове кривице написан: Цар јудејски. 27. И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. 28. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике. 29. И пролазници хуљаху на њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, 30. Спаси самога себе и сиђи с крста! 31. Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе. 32. Христос, цар Израиљев, нека сиђе сада с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети вријеђаху га. 33. А када настаде шести час, би тама по свој земљи до часа деветога. 34. И у девети час повика Исус из свега гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? 35. И неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Ено зове Илију. 36. А један отрча те напуни сунђер оцта, па натакнувши на трску појаше га, говорећи: Оставите да видимо хоће ли доћи Илија да га скине. 37. И Исус повика из свег гласа и издахну. 38. И завјеса храмовна раздрије се на двоје одозго до доље. 39. А кад видје капетан који стајаше према њему да тако узвикнувши издахну, рече: Заиста човјек овај Син Божији бјеше. 40. А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија, 41. Које и кад он бјеше у Галилеји иђаху за њим и служаху му; и многе друге и које бијаху дошле с њим у Јерусалим.
(Мк.15,16-41)
Браћо, и Онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога, зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати. И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог. А пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање. Јер, заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Авраамову. Стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и вјеран првосвештеник у служби Богу, како би очистио гријехе народа. Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани.
(Јев.2,11-18)
У вријеме оно, вођаху са Исусом друга два злочинца да погубе. И када дођоше на мјесто звано Лобања, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве. А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И дијелећи хаљине његове бацаху коцку. И народ стајаше гледајући. А и старјешине ругаху му се с њима говорећи: Друге спасе, нека спасе и себе, ако је он Христос, изабраник Божији. А и војници му се ругаху, приступаху и даваху му оцат. И говораху: Ако си ти цар јудејски, спаси самог себе! А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. А кад видје капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник. И сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово.
(Лк 23,32-49)
Браћо, имајући слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест тијелом својим, и Свештеника великога над домом Божијим, приступајмо истинитим срцем, у пуној вјери, са срцима очишћеним од зле савјести и тијелом опраним водом чистом, држимо се чврсто у исповиједању наде без колебања, јер је поуздан Онај који је обећао; и старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дјела. Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај. Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога. 
(Јев 10,19-31)
У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. Рече му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на њему. А у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше му на главу, и обукоше му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! Када га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини. Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да он рече: ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах. Војници пак када разапеше Исуса, узеше хаљине његове и начинише четири дијела, свакоме војнику по дио, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом: Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти. Да се испуни Писмо које говори: Раздијелише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку.Војници, дакле, тако учинише. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: а дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше.
(Јн 18,28-19,37)
Браћо, ријеч о крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали. И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије. Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. 
(1 Кор 1,18-2,2)

Невјероватна прича о центуриону (капетану) Лонгину
Међу светињама хришћанског свијета постоји један врло необичан предмет. То је врх копља, којим је римски војник пробио ребра већ мртвог Исуса Христа разапетог на Крсту. Али шта би нама хришћанима могао бити важан наоштрени комад челика, којим је извршна стража одлучила да провјери да ли је Спаситељ заиста умро? Зашто се хришћани готово два миленијума сјећају овог догађаја и његују ово древно оружје?
Одговор на ова питања може се добити само сазнавањем невјероватне приче о власнику овог оружја - римском центуриону по имену Лонгин.
Вруће подневно сунце над Јерусалимом слабо се одражавало на широком врху римског копља. 
Пошто је био у многим биткама, врх је изблиједио, прекривен малим удубљењима и огреботинама. А власник копља, такође, одговарао је оружју. Мален растом, здепаст, снажних руку и широких прса, још увијек је био моћан ратник. Али, боре на његовом оронулом лицу говориле су да више није млад, а ружни ожиљак на читавом образу - да ратник није скривао лице од непријатеља у борби. Ожиљак се завршавао на самом оку. Па, старост долази и до храбрих римских легионара. Истина, не доживе сви да то виде.

Овај ратник је имао среће. Учесник многих битака, стекао је поштовање својих другова и добио мјесто центуриона (капетан). Тако су се звали официри у римској војсци, који су командовали центуријом, односно стотином војника (руски-сотник, бугарски-стотник). Истина, дани када је водио своју стотку у нападу на љуте варваре, одавно су прошли. Сада млади ратници освајају нове земље за Рим. А јунак наше приче, служио је као војник овдје, у далеком гарнизону на самом крају Царства. Звао се Лонгин.

Под његовом командом било је стотину војника, који су чували ухапшене злочинце у подрумима Преторије, пребивалишту римског владара. Чини се да служба није тешка, али је непријатна за војног официра: уосталом, дужности заштите укључивале су и извршење смртних казни. Током свог војног живота, Лонгин је много пута убијао људе. Али једно је побиједити наоружаног непријатеља у поштеној борби, а сасвим  друго је погубити ненаоружаног, јадног човјека. Центуриону се није свидјело шта мора да уради. Међутим, његов војни рок се ближио крају, а у његовој каси накупило се довољно новца да би се ускоро могао повући у заслужену пензију.

Старом ратнику више није било жао оних, које је морао да убије. Али, овај пут је било другачије. Из неког разлога, према једном од осуђених није био равнодушан. Са оном двојицом је све било јасно: разбојници, ухваћени за убиство, проливали су туђу крв због новца. Такве је Лонгин већ  много пута погубио и сматрао је да чини добро дјело. Али овај, трећи... Можда се Лонгину допало како се смјело понио на суђењу пред прокуратором Понтијем Пилатом - човјеком, који је владао Јудејом, окупираном од Римљана. Никада раније стари ратник није видио такву храброст код људи. И самом Пилату је, изгледа, тада било неугодно, чувши одговоре овог чудног окривљеног, по имену Исус. Као да је Он судио прокуратору, одмјеравајући на невидљивој ваги мјеру његовог гријеха, а прокуратор није био тај, који ће одлучити да ли треба да живи или да умре. На суђењу Лонгин није схватао зашто би морао да одузме живот овом храбром човјеку, шта је скривио.

У то вријеме, када су осуђени злочинци били одвођени путем до мјеста погубљења, свако од њих морао је да, на себи, носи свој крст. Али, Исус је често падао под теретом овог страшног терета. Претучен од војника у Преторији, био је потпуно исцрпљен. Лонгин је стиснуо сузно око, пажљиво прегледао гомилу посматрача и изабрао јачег човјека. Позвавши га гестом, стотник климну главом палом Исусу и нареди пролазнику да му узме крст. Лонгинови подређени гледали су у чуду како се њихов шеф брине о неком непознатом урођенику, којем је остало свега неколико сати живота. Али, у њиховим правилима није било да приговарају старјешини. Штавише, послије неколико минута, стотник је наредио да сву тројицу осуђених прикуцају на крстове.

Док су војници одјећу осуђених дијелили међу собом, Лонгин је стао са стране. Нису му требале јадне крпе за које су млади војници са страшћу бацали жријеб. Своје преплануло лице окренуо је сунцу и покушао да размишља о скором одласку у пензију, о очевој кући, о цвјетању воћњака кајсије. Али, умјесто тога, из неког разлога, непрестано су му падале на памет необичне особе, које су називали злочинцима. Лонгин је својом руком на плочи написао његову кривицу - „Цар Јудејски“. Никада прије није морао да погуби човјека само зато што су га људи сматрали царем. И овај Исус се заиста понашао на суђењу попут цара, којег су његови поданици издали. У њему је било толико достојанства и унутрашње снаге да је чак и прокуратор запрепашћено узвикнуо показујући на њега: "Ево човјека!"

Али, Јевреји, који су дошли на мјесто погубљења нису тако мислили:
- Хеј, ако си заиста Син Божији, покажи нам своју снагу - сиђи с крста одмах! Не може? То је то!
- Помагао си другима, али себи не можеш. Какав си ти син Божији?
- Учини чудо, цару јудејски! Спаси се од смрти! Тада ћемо ти повјеровати!
Лонгин се згадио над несхватљивом злобом тих људи. Зашто се ругају некоме ко већ умире болном смрћу? Како можеш да се ругаш туђој патњи?
Центурион је одлучно закорачио, спустио копље и махнуо њим с једне на другу страну. Оштар врх је опасивао широки полукруг испред лица бијесних посматрача, као да оцртава невидљиву линију, коју не треба прелазити. Гомила се повукла и на тренутак заћутала. Али, онда се поново зачула вриска и повици.
А Лонгин је погледао онога коме су били упућени сви ови повици. „Син Божији ... Цар Јудејски... Али, ко си ти заправо? А шта си учинио да те твоји саплеменици толико мрзе? " помисли трљајући сузно око. Међутим, то више није важно. Ко год да је Он, остало му је врло мало времена за живот.
У међувремену, војници су завршили са подјелом одјеће осуђених на распеће. Није требало ништа друго да се уради. Из забаве су, такође, почели да се ругају оном, који је умирао на крсту са написаном таблом изнад главе и знаком „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Лонгин намршти обрве и викну им:
- Умукните! Римски војници не би требало да се понашају као ови људи! Боље их отјерајте, овај врисак ми већ одзвања у ушима.
Али, чим су војници послушали наредбу, разбојник, разапети поред Христа, почео је да му се руга:
- Ако си ти Христос, помози себи и нама.
Лонгин уздахну. Очигледно овај проклети дан никада неће завршити и луди крици ће заувијек одјекивати са свих страна. Спремао се да удари разбојника оштрицом копља у лице, како би заћутао, кад је изненада проговорио други разбојник разапет на крсту:
- Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио.
И окренуо се Исусу:
- И рече Исусу: "Спомени ме се, Господе кад дођеш у царство своје!"
Први разбојник је збуњено заћутао, не очекујући такве ријечи од свог друга.
Исус му је, не подижући главу, одговорио:
- Заиста ти кажем: "Данас ћеш бити са мном у рају".

Лонгин је слушао овај разговор људи, који су умирали на крстовима и није разумио шта се сада догађа у њиховој души. „Господе ... Царство ... Данас ћеш бити са мном у рају ...“ 
А онда Исус повика из свег гласа:
- Оче! У руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну.
Истог тренутка земља се затресла и сунце на небу потамњело као да је ноћ дошла. Многим људима у Јерусалиму ово је могло изгледати само природно. Али центурион Лонгин био је спреман да се закуне да се земљотрес догодио тачно у тренутку када је Исус испустио  душу на крсту.
Шокиран свим што је видио и чуо, узвикнуо је:
- Заиста, овај човјек је био Божји син!
Осуђени су обично умирали на крсту много сати. Али, сљедећег дана била је субота - свети дан Јевреја. А њихове вође су замолиле Пилата да убрза погубљење како би уклонили тијела са крстова прије него што сунце зађе. По налогу прокуратора, Лонгин је наредио својим војницима да сломе ноге двојици разбојника, након чега су страдалници одмах умрли. Али, он није пустио своје војнике да то ураде и трећем распетом: на крају крајева, Исус је већ умро. Међутим, ред успостављен у римским трупама захтијевао је да стражари буду увјерени у смрт свих погубљених.

​Лонгин је пришао крсту, на којем је немоћно висило Исусово тијело. Након краћег оклијевања, центурион је подигао копље и прецизним ударцем гурнуо га у Исусово ребра. Из ране су изашле крв и вода, капљице су удариле Лонгину директно у болно око. Обрисао је лице дланом. И одједном је схватио да је његово око поново видјело, да сузе од старе ране више нису заклањале његов свијет! Лонгин није разумио како се то могло догодити. Трепнуо је мало, провјеравајући да ли је то умислио. Али не, око је било апсолутно здраво и више није било сузно. Војници су изненађено погледали свог трепћућег капетана и чекали његову заповијест.

Распеће је завршено, сва тројица осуђених су мртва. Обично су тијела погубљених разбојника бацана у напуштени каменолом, који се налазио управо тамо, одмах преко брда. Али, неки угледни Јевреји у граду, дошли су по Исуса са дозволом за сахрану од самог Понтија Пилата. Ништа слично није било у сјећању капетана. Али, посао војника је да се покорава наређењима, а не да размишља о њиховој разумности. Лонгин је дозволио онима, који су дошли да уклоне тијело са крста и сахране га у пећини недалеко од мјеста погубљења. Војници су се спремали да се врате, кад им је изненада, нова група Јевреја, препријечила пут. То су били првосвештеници у пратњи својих слуга.

Господине Центурионе, молимо вас за малу услугу, коју смо спремни великодушно да платимо. Да ли бисте могли да поставите своје војнике на стражу испред пећине у којој је Исус управо сахрањен? Бојимо се да би његови ученици могли да му украду тијело, и жељели бисмо да римски стражари двије ноћи чувају пећину.

Лонгин је погледао у очи првосвештеника, који му је говорио и нацерио се.

- Јесам ли вас добро разумио, желите да моји војници двије ноћи чувају покојника и спремни сте да то платите?

- Да, господине. О томе вас питам. Већ смо посјетили прокуратора, дао је дозволу. Ако сте сагласни исплатићемо вам мјесечну плату за ове двије ноћи.

„Хм ... никада прије нисам видио такве будале“, Лонгин је наставио да испитује подносиоце представке, који су му се церекали. - Међутим, ако имате вишка новца, а власти су то дозволиле, мојим момцица неће сметати да се овде опусте на неколико дана. Чување мртвих није тежак задатак.

Али капетан је погријешио. Оно што им се догодило трећег дана ујутро код гроба, он и његови војници никада нису могли заборавити.

Када се договорени период дужности завршио, Исусови ученици су, заправо, дошли у пећину. Али, бојати се да би могли украсти Исусово тијело, било је једноставно смијешно. Чињеница је да су то биле двије жене. Њихове танке руке нису могле само помјерити камен, који је блокирао улаз у пећину. Дакле, тога су се првосвештеници толико плашили да су унајмили наоружану стражу! Лонгин се сјетио њиховог узнемиреног погледа и иронично се осмјехнуо. Нема шта да се каже, храбри мушкарци. Уплашене двије слабе жене! Лонгин је издао наређење о уклањању страже. Војници су се спремали да оду, кад се одједном зачула страховита граја, земља се поново затресла. Огроман камен откотрљао се од улаза попут груде суве траве.

Војници су, изненађено, затворили очи. А кад су отворили очи, угледали су анђела. Сједио је на камену одваљеном од улаза и блистао је попут муње, а одјећа му је била бијела попут снијега.

Овај страшни призор одушевио је римске војнике. Смрзли су се  и нису могли да покрену руку или ногу. Анђео је, говорећи женама, рекао:
- Не бојте се, знам да тражите Исуса распетог. Није овдје - васкрсао је, како је рекао. Дођите, погледајте мјесто гдје је лежао Господ и идите брзо, реците Његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и да ће вас сачекати у Галилеји; тамо ћете га видјети.
И, журећи из гроба, жене су потрчале да објаве добру вијест осталим Исусовим ученицима. А Лонгин је, једва се опорављајући од виђеног, одмах одвео војнике у Преторију и извијестио Понтија Пилата о свему што се догодило.
Убрзо су првосвештеници поново дошли код Лонгина.
„Господине Центурион, обећали смо вам мјесечну плату за двије ноћи стражарства. Сада нудимо годишњу плату. Само реците свима да су Исусови ученици украли његово тијело ноћу док сте ви и војници заспали на стражи. И не говорите никоме о ономе шта сте заправо видјели. Ово је добар посао, зар не?

​Лонгин их је слушао, рутински трљајући руком ожиљак на лицу. И полако је почео да говори:
- Нудите ми за овај биједни новац, помоћ у вашем рату са оним коме анђели служе. Позивате ме да му постанем непријатељ и говорим лажи о ономе ко је побиједио саму смрт. Ви то зовете погодбом? Видим да сте потпуно љути. И само због овога опраштам ти глупу дрскост. Одлазите прије него што наредим војницима да вас избаце одавде.

- Центурионе, добро размисли. Већ смо разговарали са прокуратором. Понтије Пилат је подржао наш захтјев. Буди и ти разуман. Зашто бисмо се свађали, боље је живјети у пријатељству.

„Пријатељство лажова смрди и није скупо. Још нисте схватили против кога покушавате да се борите и зато говорите своје апсурде. Али, видио сам којим моћима он заповиједа. И сада сам спреман да се посвађам са цијелим свијетом - ради пријатељства са Исусом. И осуђени сте у рату с њим. Идите и не трошите моје вријеме на празне приче!

Убрзо је центурион Лонгин поднио молбу за пријевремену оставку. Причало се да је у граду пронашао Исусове ученике и да је и сам постао један од њих, као и да он смјело свједочи у народу о Исусовом васкрсењу и нико од Јевреја не може да му приговори. И како неко може приговорити ономе ко је сам пробио Исусово ребро на крсту, а затим видио Анђела на празном гробу? Коначно је добио нагодбу у пуку, Лонгин је отишао кући на имање свог оца. У знак сјећања на службу, узео је само врх самог копља, које је додирнуло Исусово ребро.

Пред њим је био дуг и тежак пут. Још није знао да су првосвештеници гајили злобу против њега, да ће плативши Понтију Пилату огромну количину новца постићи смртну казну стотника, да ће прокуратор за њим послати одред војника, који ће морати да донесу Лонгинову главу. И постаће један од хришћанских мученика, који су дали своје животе за проповиједање Јеванђеља.
Али, све ће то доћи касније. У међувремену, бивши капетан отишао је у родну Кападокију. Сада његове мисли нису биле о мирисним воћњацима кајсије. Размишљао је о томе како ће људима причати о Сину Божијем, који је постао човјек, умро на крсту и васкрсао. Како је само једна кап Исусове крви излијечила његово болно око, и како га срце заболи од стида сваки пут кад се сјети како је копљем пробо Сина Божијег.
Аутор: ТКАЧЕНКО Александар /превод: вјеронаука.нет /извор: фома.ру

На Велики четвртак увече, служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или што се често назива читање дванаест јеванђеља.
Ово драматично богослужење посвећено је сјећању на страдање и смрт Христову на крсту - на њему се чита 12 јеванђељских зачала која говоре о Спаситељевом разговору са ученицима на Тајној вечери, Јудииној издаји, суду првосвештенике и Пилата, а затим муке и распеће Сина Божијег.
У првим вијековима хришћанства вјерници из Јерусалима и околине читали су Јеванђеље управо на мјесту догађаја на данашњи дан: на Маслинској гори, гдје се Христос молио, у Гетсиманији, гдје су Га стражари ухватили, и на Голготи, гдје је Он био разапет.
Након шестопсалмија пјева се тропар Великог четвртка, за вријеме чијег појања ђакон (или презвитер) каде цио храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Јеванђеља. Након отпјеваног тропара и кађења храма  чита се прво Страсно Јеиванђеље. Прије читања Јеванђеља пјевница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док се по завршетку сваког од дванаест Јеванђеља пјева  „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ

1. Страсно јеванђеље 
Прво Јеванђеље говори о опроштајном разговору Спаситеља са ученицима. У овом разговору он тражи од апостола да „имају љубав међу собом“, а такође, им обећава да ће им послати Дух Светог Утешитеља након Своје смрти. Одјекују ријечи „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“. Затим се молио за ученике.
Текст: Јеванђеље по Јовану 13, 31-18, 1
​
Кад он изиђе, Исус рече: Сада се прослави Син Човјечији, и Бог се прослави у њему. Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити. Дјечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима да куда ја идем ви не можете доћи, то и вама сада говорим. Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати : да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш? Исус му одговори: Куда ја идем не можеш сада ићи за мном, али ћеш послије поћи за мном. Петар му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за тебе. Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте. У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја. будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Исус му рсче: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте ми. Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме. И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Ако ме љубите, заповијести моје држите, И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свијет не може примити. јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени,и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи; а ријеч коју чујете није моја него Оца који ме је послао. Ово сам вам говорио док сам боравио с вама. А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици. Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас: останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој. Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге. Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој. Који мрзи мене и Оца мојега мрзи. Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали: а сада су и видјели, и омрзнули и мене и Оца мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што. А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене. А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са мном. Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; За правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; А за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у име моје заискати, и не кажем вам да ћу ја умолити Оца за вас: јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу. Рекоше му ученици његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе вјерујемо да ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите: али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи. Ја сам им дао ријеч твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога. Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета. Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина. Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима. Рекавши ово Исус изиђе са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови.

2.Страсно јеванђеље
Други јеванђеоски одломак говори како су главни свештеници и војници, које је довео Јуда, ухапсили Христа. Петар је слиједио Учитеља, али га се онда трипут одрекао.

Текст: Јеванђеље по Јовану 18: 1-28
У вријеме оно, изађе Исус са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. А и Јуда, издајник његов, знађаше то мјесто; јер се Исус често окупљаше ондје са ученицима својим. Онда Јуда узе чету, и од првосвештеника и фарисеја слуге, и дође онамо са буктињама и свјетиљкама и оружјем. А Исус знајући све шта има да му се догоди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник његов. А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу. Онда их опет запита: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина. Одговори Исус: Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду. Да се испуни ријеч коју рече: Не изгубих ни једнога од оних које си ми дао. А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. А слуги бјеше име Малхо. Тада рсче Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем? Онда чета и заповједник и слуге јудејске ухватише Исуса и свезаше га, и одведоше га најприје Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше првосвештеник оне године. А Кајафа бјеше онај што даде савјет Јудсјцима да је боље да један човјек умре за народ. За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик: а тај ученик бјеше познат првосвештенику, па уђе са Исусом у двориштс првосвештеника. А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе тај други ученик, који бјеше познат првосвештенику, и рече вратарки те уведе Петра. Тада слушкиња вратарка рече Петру: Да ниси и ти од ученика овога човјека? Он рече: Нисам. А слуге и момци бјеху наложили ватру и стајаху те се гријаху, јер бјеше хладно; а и Петар бјеше с њима, и стајаше и гријаше се. Првосвештеник пак упита Исуса за ученике његове и за науку његову. Исус му одговори: Ја говорих јавно свијету: ја свагда учих у синагоги и у храму. гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта ја говорих. А кад он ово рече, један од слугу који стајаху ондје удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Исус му одговори: Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш? Ана га посла свезанога Кајафи првосвештенику. А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: Да ниси и ти од ученика његових? А он се одрече и каза: Нисам. Рече један од слугу првосвештеникових, који бијаше рођак ономе што му Петар одсијече ухо: Не видјех ли ја тебе у врту са њим? Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху.
(Јн18,1-28)

3. Страсно јеванђеље
Првосвештеници суде Исусу покушавајући да му припишу неку кривицу. Стражари се ругају Христу и туку Га. Петар се по трећи пут одриче Спаситеља, али када је чуо како је пијетао запјевао, присјетио се учитељевог пророчанства о његовој издаји и каје се. Антифони који слиједе након читања Јеванђеља истичу да Божански страдалник подноси ове муке добровољно - ради спасења своје творевине.
Текст: Јеванђеље по Матеју 26,57-75
У вријеме оно, војници ухватиши Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко.

4. Страсно Јеванђеље
Христос је изведен на суд пред Пилата. Пилат не жели да му суди. Злостављање Исуса Христа се наставља, али Пилат изјављује да на Њењму не налази кривице. Позива људе да пусте Спаситеља ради празника Пасхе, али људи вичу да им пусти разбојника Вараву а  да Христос буде разапет.

Текст: Јеванђеље по Јовану 18: 28-40, 19: 1-16
У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од