Рођен на Крфу као наследник грчког и данског престола, Грчку је напустио као беба после војног пуча у корпи за воће уместо у колевци. Био је ратни херој у Другом светском рату, једина љубав краљице Елизабете Друге о којој се бринуо целог живота ходајући један корак иза ње. У тај корак је стала сва подозривост дела британског друштва које му је замерало особену духовитост и порекло.
Смрт војводе од Единбурга обелодањена је одмерено и без помпе. Саопштење да је принц Филип преминуо мирно, у раним јутарњим часовим 9. априла, стављено је на капију дворца у Виндзору где је данско-грчки принц провео своје последње дане.
Протоколарна природа самог чина није само Британце, већ и читав свет, подсетила на улогу британске монархије као чувара традиције, али и указала и на чињеницу, коју је лако пренебрећи, да је принц Филип рођен пре безмало једног века 10. јуна 1921. године када је призор краљевске послуге, која свету саопштава вести прогласом на капији двора био прилично нормалан и уобичајен начин комуникације. Зато није нимало претерано рећи да је животна прича принца Филипоса, уједно и прича о историји Европе за последњих 100 година.
Грчки корени
Принц Филип рођен је на Крфу као наследник грчког и данског престола. Крштен је у православну веру у цркви Светог Ђорђа у тврђави града Крфа. Крстио га свештеник Г. Сарданис. Филипова мајка принцеза Алиса примљена је у православну цркву 20. октобра 1928. године. Њена одлука била је свесна и лична, на шта је утицао живот њене тетке, свете велике кнегиње Русије и нове мученице Јелисавете Фјодоровне. Принцеза Алиса постала је православна монахиња и у том својству је живела последње године свог живота, чак покушавајући да оснује манастир (овај пасус је преузео са https://www.vimaorthodoxias.gr и додао у текст уредник сајта вјеронаука.нет). Принц Филип је рођен у веома бурном и неповољном политичком тренутку за Грчку. Било је то време грчко-турског рата, који је трајао од маја 1919. до октобра 1922. године. Циљ грчке кампање у Малој Азији било заузимање територија, које су Атини савезници, а посебно тадашњи британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, обећали за сабораштво у Првом светском рату.
Рат је завршен не само војним поразом Грчке, већ и највећом разменом становништва у том делу света од пада Византијског царства. Народ је кривца за пораз пронашао у краљу Константину Првом, који је ухапшен 27. септембра 1922. год. У опасности је био и Филипов отац грчко-дански принц Андрија, као уосталом и цела краљевска породица. Тако је у децембру 1922. породица будућег супруга британске краљице прогнана из Грчке. Филип је, тврде историјски записи, земљу напустио у корпи за воће уместо у колевци, поделивши тиме изгнаничку судбину преко три милиона Грка, протераних из новорођене турске републике. Током живота, принц Филип никада није говорио грчки, а 1992. је признао да га разуме. Но, са мушким члановима породице посећивао је Свету Гору и на свог најстаријег сина пренео свест о вези са православљем.
Први Филипови дани у изгнанству протекли су у прелепом и пребогатом западном предграђу Париза – Сан Клуу. Но, до десете године, млади принц, описан у својој првој школи – америчкој школи Елмс у Паризу – као "изузетно лепо васпитан", доживео је потпуни распад своје породице.
Четири старије сестре су се поудавале за немачке принчеве, мајци – принцези Алиси је дијагностикована шизофренија, а отац се преселио у Монте Карло. Млади Филип завршио је у Великој Британији са поенглеженим делом породице, која је променила презиме Батенберг у његов енглески превод Маунтбатен. Старатељство над Филипом преузео је лорд Милфорд Хејвен, други маркиз од Маунтбатена.
Године 1933. када је Адолф Хитлер сео у фотељу немачког канцелара, принц Филип је из Кансингтонске палате где је живео са Маунтбатеновима допутовао на школовање у покрајину Баден-Виртемберг.
Разлог је била уштеда новца, честа у изгнаним краљевским породицама, јер је власник школе у замку Салем био један од зетова принца Филипа, војвода од Хесеа.
Саму школу, засновану на стоицизму и аскетизму, водио је Курт Хан. Он ће само четири године касније због антисемитизма побећи у Шкотску где оснива чувену школу Гордонстоун, засновану на истим принципима. Са њим ће у Единбург поћи и принц Филип, који је у међувремену изгубио и свог старатеља, преминулог од рака коштане сржи, и сестру Сесилију, која је заједно са супругом војводом од Хесеа, децом и свекрвом, погинула у саобраћајној несрећи као једини нациста у породици. На другој страни била је Филипова мајка, принцеза Алиса, чије је име, због сакривања Јевреја у Другом светском рату, на списку праведника у јерусалимском Јад Вашему. Филип је остао у Гордонстоуну две године.
Целог живота ће хвалити аскетизам професора Хана, а у Гордонстоун ће послати и свог најстаријег сина принца Чарлса чијем уметничком сензибилитету стоицизам чувене школе није нимало пријао.
Други светски рат затиче грчко-данског краљевића у британској краљевској морнарици. Принц Филип бориће се против двојице зетова – Кристофа од Хесеа и Бертолда од Бадена.
Ратна војна каријера одвела га је до Индијског океана, а затим вратила до родне Грчке где се истакао у бици за Крит. Изгнани принц је тако стекао и орден Грчког ратног крста младе републике.
Учествовао је у обезбеђивању савезничког искрцавања на Сицилију. Крај рата дочекао је на Пацифику као један од сведока јапанске безусловне предаје у Токијском заливу. У Британију се вратио 1946. године на разарачку ХМС Велп као један од најмлађих главнокомандујућих официра целокупне британске морнарице. Будућу супругу упознао уочи самог почетка ратовања нашавши се у пратњи британских принцеза Елизабете и Маргарете приликом посете краља Џорџа VI његовој поморској академији у Дартмуту. Елизабета је имала само 13 година, али се заљубила на први поглед. Пар се дописивао током целог рата, те је Филип Елизабету запросио одмах по повратку са Пацифика. Краљ Џорџ VI пристао је на брак, али је званично саопштење веридбе одложено на годину дана до 21. рођендана и пунолетства тадашње престолонаследнице, које је обележено њеним историјским говором у којем се обавезала на доживотно служење народу. Веридба је постала званична 10. јула 1947. године. У међувремену, Филип је постао британски држављанин, одрекао се грчког и данског аристократског порекла и претензија и усвојио родбинско презиме Маунтбатен. Британска нација га никада није потпуно усвојила. Иако су га сви који су са њим сарађивали хвалили, па и волели, његов смисао за хумор, често веома архаичан, обично је тумачен као увредљив, посебно у жутој штампи. Дакле, и у новој домовини, принц Филип је остао странац.
Женидбом са тада принцезом Елизабетом 20. новембра 1947. године принц Филип постао је англиканац, иако његова православна вера није била правна препрека за брак са будућом номиналном поглаварком Англиканске цркве. Међутим, у мају 2011. године принц Филип је изјавио да је "англиканац само номинално и да је био и остао православац".
На свадбу нису били позвани немачки чланови Филипове породице. Би-Би-Сијев радијски пренос венчања пратило је двеста милиона људи широм света. Браком са будућом краљицом, Филип је стекао мноштво титула од којих је најважнија она војводе од Единбурга.
Као члан породице Маунтбатенових, постао је и члан Дома лордова, али никада у њему није одржао ниједан говор због аполитичког положаја краљевске породице. Место у том дому изгубио је 1999. године реформом владе Тонија Блера, којом је драстично смањен број чланова тога дома из редова наследних аристократа, које су заменили од владе постављени лордови без права да своје место наследно предају.
Млади пар се после венчања, па све до преране смрти краља Џорџа VI, преселио у кућу Кларенс, коју модерни Британци превсходно идентификују као резиденцију краљице мајке. У том здању родили су се и принц Чарлс и принцеза Ана, прво двоје од четворо деце краљевског пара. Принцеза Елизабета је хтела да венчањем узме супругово презиме. Филип је уместо "куће Маунтбатен" предложио да постану "кућа Единбурга". Међутим, сам Винстон Черчил ставио је тачку на промену имена краљевске куће Виндзора.
"Ја нисам ништа бољи од амебе. Једини сам човек у овој земљи, који својој деци не може да пренесе ни презиме", жалио се тада принц Филип.
Жонглирајући између владе и породице, краљица Елизабета је, по доласку на престо, решила тај спор указом да сви потомци, који немају принчевске титуле, носе презиме Виндзор-Маунтбатен. Смрт краља Џорџа VI затекла је престолонаследницу и њеног супруга у Кенији. Амбасадорска улога широм Комонвелта била је и остала улога виших чланова британске краљевске породице са циљем да поданике упозна са будућим владарем. Краљица Елизабета II крунисана је 2. јуна 1952. године у Вестминстерској опатији где се и удала. Филип није крунисан, већ је клекао пред њу и заклео се на поданичку доживотну верност. Ту заклетву је испунио. Краљевски брак пробио је све рекорде не само по својем трајању од скоро 74 године, већ и по изузетном партнерству супружника. Принц Филип је до 97. године свог живота управљао краљичиним пољоприведним имањем, које је знатно веће од већине европских држава. Био је на челу више од стотину добротворних друштава и предводник бројних војних удружења. Британска војска и спортска удружења били су права Филипова домовина где је заиста био прихваћен и поштован.
Последње године службовања укњижио је 311 радних дана. Пензионисао се 2017. године са 22.219 самостално обављених краљевских дужности у каријери. Последња му је била и најдража – посета краљевској морнарици. Супруга Елизабета II га је уздигла у протоколарни ниво изнад престолонаследника принца Чарлса симболично му се захваливши на верној служби круни. Принц Филип био је и пасионирани фотограф и сниматељ-аматер. Његова идеја била је да краљевску породицу модернизује и отвори према медијима крајем шездесетих година чиме је први пут добијен увид у њен свакодневни живот. Принц Филип је неуспешно писмима настојао да посредује помирењу принца Чарлса и принцезе Дајане. После њене смрти велики део свог времена посветио је унуцима принчевима Вилијаму и Харију. Преминуо је као трећи најстарији члан британске краљевске породице у њеној историји, мада никада није жудео за дуговечношћу. Још 2000. године изјавио је да не може да замисли ништа горе него да доживи стоту.
"Делови тела ми већ сада отпадају", рекао је тада у шали. Но, један рекорд нико не може да оспори војводи од Единбурга – он је супружник суверена са најдужим стажом у историји.
Британци, али и свет, веома емотивно се опраштају од принца Филипа, коме је срце почело да слаби последњих месеци, те је у фебруару чак подвргнут и операцији срца.
Венци се полажу испред Виндзорске и Бакингемске палате, али и палате Холируд у Единбургу.
"Тенор звоно" Вестминстерске опатије огласило се 99 пута у његову част, а два минута ћутања одржана су широм стадиона бројних спортова, које је принц волео и подржавао. Чему толике емоције према страном и никада до краја прихваћеном принцу? Пандемија и недавни контроверзни интервју принца Харија и Меган Маркл свакако су допринели да Британци стану на страну краљичиног супруга.
Међутим, што је много важније, смрт принца Филипа представља и крај једне ере и подсећање да ни краљица није вечна, да први пут остаје сама, те да се ближи дан када ће Уједињено Краљевство, али и Комонвелт, морати да одговоре на питање желе ли краља после краљице и ако га желе да ли краљевање мора да се мења. Тако се са принцом Филипом, рођеном у нестабилној Грчкој, завршава ера стабилности британске монархије и почиње време њеног преиспитивања.
Извор: РТС /АУТОР:ИВАНА МИЛОРАДОВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ ЛОНДОНА

Нови квизови  на нашем сајту!
​1.Квиз-Измијешана слова-квиз за 5.разред​
2. Квиз-пронађи икону и одговарајући појам!-квиз за 5.разред
​3. Тачно-Нетачно-квиз за 5.разред
4. Квиз за 2. разред
5. Свете тајне-квиз за 4.разред - превуци ријеч
​6.Јосиф и његова браћа -осмосмјерка
7. Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим-превуци ријеч
8.Разврстај у 4 категорије (Хрст.пријатељи, противници, личности из прича, апостоли),
​9.СклопиХристову реченицу
10.Свете сасуде-дијаграм
11. Пузле: Васкрсење Лазарево, Ђурђевданска пузла, Васкршња пузла
​Напомена: КВИЗОВИ СЕ НАЈБОЉЕ ПРИКАЗУЈЕ НА ЛАПТОПУ, ТАБЛЕТУ И ДРУГИМ УРЕЂАЈИМА СА ШИРОКИМ ЕКРАНИМА! ДА рјешаваш квиз преко цијелог екрана кликни на знак за увећавање у доњем десном углу.

Света мученица Матрона Солунска страдала је у 3. или 4. вијеку. Била је сироче и као робиња служила је жену једног Јеврејина Павтилу, супруге једног од солунских заповједника. Павтила је натјерала своју ропкињу на отпадништво и прелазак у јудаизам, али света Матрона, која је од малих ногу познавала вјеру Христову, још чвршће је вјеровала у Христа и кришом од зле господарице одлазила је у цркву. Кротка Матрона вјерно је служила својој господарици, не приговарајући њеном хули, и потајно се молила Христу Богу.
Једном је Павтила, сазнавши да је блажена Матрона у цркви, љутито питала: „Зашто ти не идеш у нашу синагогу, већ у хришћанску цркву?“ Света Матрона је смјело одговорила: „Јер је Бог присутан у хришћанској цркви и отишао је из јеврејске синагоге“. Павтила се разбјеснила и без милости претукла свету Матрону, а затим је, вежући је, закључала у мрачни ормар. Ујутро је Павтила открила да је свету Матрону ослободила веза незнана Моћ. У бијесу, Павтила је мученицу претукла готово до смрти, а затим је још чвршће везала и затворила у исти ормар, затворивши врата тако да нико није могао да помогне мученици. Четири дана света мученица била је без хране и воде, а када је Павтила отворила врата, поново је угледала свету Матрону ослобођену и стојећу у молитви.
По наређењу Павтиле, тијело свете мученице бачено је са градског зида. Хришћани су подигли дуготрпељиво тијело свете мученице Матроне и са почастима сахранили. Послије тога је Александар, епископ солунски, саградио цркву у име свете мученице Матроне, у којој су се налазиле њене свете мошти, прослављене због чуда. 
Мучитељку Павтилу убрзо је стигаоо Божји суд. На мјесту гдје је тијело свете Матроне бачено са високог зида, она се сама спотакнула, пала и разбила, добивши заслужену казну.

​У Старом Јерусалиму археолози су пронашли ријетки сребрни тирски шекел, новчић којим су се плаћале храмовне таксе током владавине цара Ирода. Према стручњацима, ово откриће индиректно потврђује јеванђеоску епизоду протјеривања трговаца из јерусалимског храма од стране Исуса Христа. Новчић је пронађен у нерасклопљеној примарној колекцији артефаката током рестаурације музеја Давидова кула у Старом граду. Кутија у којој су се налазили артефакти сакупљена је током посљедње рестаурације куле 1980-их, али је онда из неког разлога изгубљена. Релативно недавно су га пронашли и коначно испитали његов садржај. Коментаришући откриће ријетког новчића у овој кутији, директор музеја Ејлат Либер (Eilat Lieber) објаснила је да је тај артефакт индиректна потврда историјске поузданости јеванђеоске приче о Христовом истјеривању трговаца из јерусалимског храма.

​

„Из јеванђеља знамо да је Исус посјетио Јерусалим ... и знамо да је разговарао са храмским мјењачима. А сада имамо у својим рукама истинске археолошке доказе о историјским изворима “, рекла је директорица музеја Давидова кула (Tower of David). Као што се наводи у четири јеванђеља, Исус је истјерао трговце и мјењаче новца из храма говорећи им "дом мој дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину хајдучку“ (синоптичка јеванђеља) или „дом трговине“ (Јн 2,16): "И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине".
Ејлат Либер је додала да хришћани сада „могу да виде како јеванђеоски извори попримају нови живот и аутентичне боје овдје у Јерусалиму“. Након истраживања, новчић ће бити изложен на новој музејској изложби, која би требало да буде отворена 2022. године.
​
Тирски шекел кован у древном граду Тиру (данас територија Либана) од 125. прије Христа. до 60-их година послије Христа. Отприлике у исто вријеме, 70. године, Римљани су уништили Јерусалим. Тирске шекеле користили су ходочасници који су се за разне празнике упућивали у храм у Јерусалиму (Јеврејску Пасху, Сукот, Шавуот). Ови новчићи се често помињу у историјским документима из периода Другог храма, међутим, научници и нумизматичари знају за њих у појединачним примјерцима.

КОРЕФЕРАТ "О СУЈЕВЈЕРЈУ"-ПРОТОНАМЈЕСНИК ДРАЖЕН СТЕВАНОВИЋ
​МЈЕСЕЧНИ ПЛАН РАДА ЗА 5.РАЗРЕД-ПРОТОНАМЈЕСНИК ДРАЖЕН СТЕВАНОВИЋ
МЈЕСЕЧНИ ПЛАН РАДА ЗА 4.РАЗРЕД
МЈЕСЕЧНИ ПЛАН РАДА ЗА 3.РАЗРЕД
МЈЕСЕЧНИ ПЛАН РАДА ЗА 2.РАЗРЕД
​"Црква као заједница љубави и пут спасења"-писана припрема вероучитељице Славице Јовановић
​"ЧОВЕК ЈЕ ИКОНА БОЖИЈА" систематизација-ппт презентација - вероучитељ Ненад Ркман
"ЦАРСТВО БОЖИЈЕ"-ппт презентација - вероучитељ Ненад Ркман
ПРИПРЕМА ЗА II РАЗРЕД СРЕДЊЕ ШКОЛЕ "БОГ, БИЋЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦА"-ВЈЕРОУЧИТЕЉ БОЈАН СРБА
РАСПОРЕД ЧАСОВА 1 И РАСПОРЕД ЧАСОВА 2 -НАПРАВИО ЗА УЧЕНИКЕ НЕНАД ТЕШИЋ, СВЕШТЕНИК И ВЈЕРОУЧИТЕЉ У БАЊИ КОД ПРИБОЈА
ПРИПРЕМА ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ *"ПОСТ-СТАЗА ЉУБАВИ" (БР. 25.)-ВЕРОУЧИТЕЉ СПАСОЈЕ ВУКАС
​ПРИПРЕМА ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ*"ХРИСТОС СЕ РОДИ-БОЖИЋ У МОМ ДОМУ" (БР. 13.)-ВЕРОУЧИТЕЉ СПАСОЈЕ ВУКАС
ПРИПРЕМА ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ*"БОГ ДОЛАЗИ У ОВАЈ СВЕТ-ХРИСТОС СЕ РОДИ" (БР. 11.)-ВЕРОУЧИТЕЉ СПАСОЈЕ ВУКАС
​ПРИПРЕМА ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ* "МОЈА ПОРОДИЦА (БР. 2.)"-ВЕРОУЧИТЕЉ СПАСОЈЕ ВУКАС​
"ПРЕПОРОД ИЗРАИЉСКОГ НАРОДА (ПУТ КРОЗ ПУСТИЊУ И ДЕКАЛОГ)"-ВЈЕРОУЧИТЕЉ ДУШАН МАРЈАНОВИЋ 
"СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ГРАДИВА-НАСТ.ТЕМА ИЗЛАЗАК"-ВЈЕРОУЧИТЕЉ ДУШАН МАРЈАНОВИЋ 
"УЛАЗАК У ОБЕЋАНУ ЗЕМЉУ"-ВЈЕРОУЧИТЕЉ ДУШАН МАРЈАНОВИЋ ​
"ПРВИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЈЕРЕ"-ПРИПРЕМА ЗА 4.РАЗРЕД-ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА МИЈАТОВИЋ
"ДРУГИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЈЕРЕ"-ПРИПРЕМА ЗА 4.РАЗРЕД-ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА МИЈАТОВИЋ
​"​БОЖИЈЕ ЗАПОВИЈЕСТИ О ЉУБАВИ"-​ВЈЕРОУЧИТЕЉ АЛЕКСАНДАР СИМИЋ​
​​"БОГОРОДИЧИНИ ПРАЗНИЦИ" - ПРИПРЕМА ЗА 5.РАЗРЕД ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА МИЈАТОВИЋ
"О СВЕТИМ ИКОНАМА"-ПРИПРЕМА ЗА 5.РАЗРЕД ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА МИЈАТОВИЋ
"СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАН"-ПРИПРЕМА ЗА 5.РАЗРЕД-ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА СПАСОЈЕВИЋ
"СВЕТИ НИКОЛА"-ПРИПРЕМА ЗА 5.РАЗРЕД-ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА СПАСОЈЕВИЋ
"СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ГРАДИВА ЗА 5.РАЗРЕД (ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО)"-ПРИПРЕМА ЗА 5.РАЗРЕД-ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕМАЊА СПАСОЈЕВИЋ
​
УЧЕНИЧКЕ ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ:
"ЦРКВА КАО ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА"- урадила ученица Јована Савић I-4
"ПРИЧА О ТАЛАНТИМА" - ТАМАРА КАУРИНОВИЋ III РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
"БОГАТАШ И ЛАЗАР" - АНЂЕЛА ГРУБЕШИЋ III РАЗРЕД
"​СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ" - АНДРЕЈ СТАНИШИЋ  

Драги петаци, за ову седмицу за час Православне вјеронауке  о Светом архангелу Михаилу припремљен је сљедећи материјал :
1.видео час,
2.Квиз-Измијешана слова-квиз за 5.разред​
3.Квиз-пронађи икону и одговарајући појам!-квиз за 5.разред
​4.Тачно-Нетачно-квиз за 5.разред
Напомена: КВИЗОВИ СЕ НАЈБОЉЕ ПРИКАЗУЈЕ НА ЛАПТОПУ, ТАБЛЕТУ И ДРУГИМ УРЕЂАЈИМА СА ШИРОКИМ ЕКРАНИМА! ДА рјешаваш квиз преко цијелог екрана кликни на знак за увећавање у доњем десном углу.
Желимо вам успјешан и занимљив рад!

Угледна и богата сарајевска породица Цековић препознатљива је у историји Српског народа у Сарајеву не само по свом трговином стеченом богатству, већ још више по свом  добротворству. Први Цековић по имену Петар, син Мије Цековића из Бијелог поља, дошао је у Сарајево половином 19. вијека. Ту се оженио са Јованком Хаџимарковић, рођ. Црнчевић са којом је изродио шестеро дјеце.  Он их је учио и усмјеравао у тајне ондашње трговине, нарочито између Истока и Запада. Један од његових синова по имену Ристо толико је добро напредовао да је превазишао и свог оца. Он је 1901. године купио кућу на Вароши недалеко од старе цркве у Сарајеву. Купио ју је од Стјепе Сршкића.

Иначе у тој кући на Вароши  отворена је 19. октобра 1858. године српска дјевојачка школа. Било је то дјело велике српкиње Стаке Скендерове која је са својим родитељима живјела у тој кући. Временом школа је прерасла у комуналну школу. Осим српских дјевојака Сарајева  школу су похађале и дјевојке муслиманке. Познато  је да су двије ћерке Топал Осман-паше похађале ову школу. Син Риста Цековића  Петар, који је добио име по свом ђеду Петру, наследио је очевину. Оженио се дјевојком  Милојком. На њихову несрећу Петар и Милојка нису имали дјеце. Милојка која је остала последња од Цековића  њихову имовину подјелила је на три дијела и то: а) митрополији Дабро-босанској оставила је њихов љетњиковац (кућу) на Палама; б) Црквеној општини Сарајево њихову породичну кућу у Сарајеву на Вароши и 3) граду Сарајеву значјане  умјетничке радове.
Данас је, 31. марта 2021. године Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански по први пут посјетио кућу Цековића у Сарајеву. Високопреосвећени је желио да се упозна са општим стањем овог историјског објекта те да види шта се може учинити за ревитализацију и санацију истога. ''Имамо велику и моралну, материјалну и историјску обавезу да ову кућу коју нам је оставила једна од најугледнијих сарајевских српских породица сачувамо од пропадања, обновимо и предамо у наслијеђе онима који ће послије нас доћи. Ова кућа је од неизмјеривог значаја за историју Српског народа у Сарајеву и Српске Цркве. Колико сутра покренућемо све механизме за заштиту и реконструкцију овог објекта,...'' истакао је Високопреосвећени Митрополит Хризостом.                                  
Љетописац РаНиКо /извор: митрополија.орг

​ РПЦ и држава реаговале на пјесму која ће представљати Русију на Евровизији
Нису само на Кипру мишљења око пјесме која ће представљати њихову земљу на Евровизији. Слична ситуација је и у Русији. Руска православна црква сматра да је пjесма „Рускиња“ недостојна да представља Русију на Евровизији. Руска православна црква коментарисала је скандал око пјесме „Рускиња“, пјевачице Маниже Сангин, која ће представљати Русију на Евровизији, тврдећи да међународно такмичење не би требало да одабере креације која је наљутила „жене сународнице“ и понижава женско достојанство. Манижа Сангин, рођена је у Таџикистану, а преселила се у Русију деведесетих година.
Предсједник Савјета Федерације, горњег дома Федералне скупштине, Валентина Матвијенко изразила је у сриједу изненађење садржајем пјесме Манизе, тражећи од руског Канала 1 информације о процесу избора пјевача и пјесме из неке земље за међународно признато такмичење. Заузврат, представник Одбора Савета Федерације за уставно законодавство Руске Федерације Елена Афанасијева примијетила је да су „многи Руси били изненађени овим избором: изненађени изгледом, изненађени пјесмом“. Према Афанасијевој: „у пјесми нема значења, не разумије се о каквом се афроамеричком плесу ради!“. Она сматра да је неопходно разумјети које вриједности извођач који представља Русију чува или не.
„Значајан дио руске јавности огорчен је због овог дјела. „Чуо сам за негативну реакцију како православне заједнице, конкретно жена (протест Православне женске уније), као и да су многе Рускиње уопште, без обзира на вјеру,  огорчене овом пјесмом“, рекао је замјеник предсједника синодалног одјељења Московске патријаршије за црквене односе са друштвом и медијима Вакхтанг КИПШИДЗЕ. Таке, примијетио је да Русија не може да шаље композиције које понижавају женско достојанство на такмичење овог нивоа.
У ствари, нагласио је да „свако стварање које има везе са Русијом и у свом садржају има женска питања не би требало да изазива бијес код жена наше земље“.
„Полазимо од чињенице да је заштита традиционалних вриједности садржана у уставу земље и једна од њих је вриједност мајчинства, које претпоставља безусловно поштовање жена. „Све што понижава женско достојанство није вриједно ширења на међународном нивоу, укључујући Пјесму Евровизије“, рекао је портпарол Руске православне цркве.
Међународно такмичење за пјесму Евровизије, које је отказано 2020. године због пандемије корона вируса, одржаће се од 18. до 22. маја у Ротердаму. Прошле седмице постало је познато да Бјелорусија ове године неће учествовати на Евровизији, јер нова пјесма коју је земља изабрала крши правила такмичења. Сверуски избор извођача на којем је изабран руски представник на традиционалном такмичењу за Пјесму Евровизије одржан је уживо на Првом каналу 8. марта 2021. године. Позната под псеудонимом Манижа, Манижа Сангин,  која је пјевала песму „Рускиња“, однијела је убједљиву побједу уз подршку скоро 40 одсто Руса који су учествовали у гласању. Побједа 29-годишње пјевачице, изазвала је талас ксенофобије и пријетњи против ње на руским друштвеним мрежама.
Манижа је руска пјевачица из Таџикистана, која се прославила путем друштвених мрежа. У децембру 2020. постала је први амбасадор добре воље УН-а за избјеглице из Русије. Према ријечима аутора, пјесма говори „о трансформацији и самосвијести жене током посљедњих неколико вијекова у Русији“.
Пјесма је до сада окарактерисана као: изазов за Русе, пародија на њих, што оставља лош укус“. Међународна организација „Савез православнх  жена“ («Союз православных женщин») инсистира да ова пјесма не може да представља Русију на Евровизији, јер се јавно понижава слика Русије. У пјесми се  говори о дјеци која одрастају без оца, о разбијеним породицама, о женама које се сматрају старијима након 30. године и на које се врши притисак да имају дјецу, о женама које „морају“ да смршају и о чињеници да Рускиње увијек желе да напусте земљу и нађу срећу негдје другдје.
Против ове пјесме иступили су и посланик Државне думе Виталиј Милонов, предсједник одбора за културу руског парламента Елена Драпеко и шеф Либерално-демократске партије Русије Владимир Жириновски. Раније је оснивач ТВ канала Царград Константин Малофејев подржао иницијативу „Уније православних жена“, прикупљајући потписе за петицију о забрани наступа пјевачице Маниже на такмичењу за пјесму Евровизије-2021 као представника Русије.

Представљање рестаурираног јединственог споменика ранословенског писма -глагољице- X-XI вијека - Маријинског (Маријиног) јеванђеља одржаће се 5. априла 2021. године у  Дому Пашкова (Дом Пашко́ва или Пашко́в дом-зграда у Москви, која је данас у власништву Руске државне библиотеке-примједба преводиоца) .
​Маријинско јеванђеље, које су рестаурирали рестауратори (рестаурација се одвијала од 2017. до 2020. године) Одјељења за рестаурацију библиотечких колекција РСЛ-а, биће свечано уручено кустосима Одјељења за рукопис РСЛ-а.
Највећи дио рукописа (171 лист) пронашао је руски слависта, чувени научник и колекционар Виктор Иванович Григорович (1815-1876) на Светој Гори, у руском Скиту Успења Пресвете Богородице, одакле је и дошао и назив јеванђеља - Маријинско. Два почетна листа касније је пронашао А. Миханович и предао их Ф. Миклошичу, након чије смрти (1891.године) су доспјели у Народну библиотеку у Бечу.
Ово јеванђеље, познато у бугарској и македонској научној литератури као Codex Marianus, најстарији је рукопис написан глагољицом (на 174 листова) на пергаменту. Како су установили лингвисти, текст користи старословенски језик српског издања. По особинама његовог језика, наш велики слависта В. Јагић, утврдио је да је преписивач тог рукописа био Србин.
Споменик духовности и књижевности украшен је цвјетним и плетеним орнаментима и три минијатуре: јеванђелисти Марко, Лука и  Јован . Претпоставља се да је постојала четврта минијатура - јеванђелисте Матеја, али временом је ова страница изгубљена.
Данас у свијету постоји само 11 древних рукописа написаних глагољицом - Маријинско јеванђеље у РСЛ је један од њих. Рестаурација овог споменика одвијала се од 2017. до 2020. године. Дигитална копија Маријинског јеванђеља (прије рестаурације) доступна је у «Книжные памятники»  Националне електронске библиотеке.

Двадесет нових случајева обољелих од корона вируса потврђено је на Светој Гори монаси из светих манастира на светогорском полуострву.​
Аристос Касмироглу, цивилни гувернер Свете Горе, објаснио је да је 20 случајева откривено у светом манастиру Пантократору, у испосници Неа Скита (Нови скит или Ваведење Богородичино) и у Кареји. За сада су сви случајеви стабилни, осим једног који је био хоспитализован у Солуну.
У току је давање прве дозе вакцине против корона вируса  на Светој Гори. До данас је неколицина монаха вакцинисана и поступак ће се нормално наставити у петак, рекао је Касмироглу.
Свемушка монашка заједница Свете Горе најавила је, у сриједу, да ће продужити забрану посјете посетиоцима до 15. априла, као дио мера против пандемије коронавируса. Поред тога, особље или други неопходни посјетиоци биће тестирани на корона вирус у свим улазним лукама на Св. гору.

У недјељу, 28. марта, храм Светог гроба у Јерусалиму отворен је за вјернике.

Међутим, приликом уласка сви морају носити маске и држати се на дистанци.
​
Значајно побољшање епидемиолошке ситуације у Израелу омогућило је значајно ублажавање рестриктивних мјера, поготово што је више од половине израелског становништва примило обје дозе вакцине против коронавируса.

Да подсјетимо, црква Светог гроба затворена је због ширења коронавируса 10. јула 2020. године.