Надгробна плоча познатог руског романописца Феодора М. Достојевског, у Санкт Петербургу, реновирана је, уочи 2021. годишњице, која ће обиљежити два вијека од његовог рођења.

Радови су започели овог прољећа и састојали су се од обнове ливене жељезне ограде, учвршћења темеља, чишћења и полирања гранитног дијела и обраде бронзаног попрсја писца заштитним раствором.

Натписи су такође ажурирани златном бојом, укључујући омиљени јеванђеоски стих Достојевског:

"Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јн 12, 24).

Гробница ће бити посвећена 12. новембра 2020. године, рођендан писца. Сљедеће године се обиљежава 200 година од његовог рођења, које ће се у Русији славити национално.

Ф.М. Достојевски је један од најутицајнијих писаца у свјетској литератури, а његово дјело остаје стално актуелно. Његови списи се баве темама попут питања зла у односу на људску свијест, слободу, идеологије и њихово поријекло.
Његови најпознатији романи су "Злочин и казна", "Идиот" , "Зли дуси" и "Браћа Карамазови".

Његов дневник и биљешке, као и цјелокупно његово дјело, подстичу дубоку приврженост нашем Спаситељу Исусу Христу и његовом учењу.

Превод: вјеронаука.нет

Данас чусмо једно прелепо читање, једну од прича нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. У свакој од ових прича дато нам је довољно благодати да завиримо у ум Божји и Његово царство. Заправо у овој конкретној причи Господ каже да је „Царство небеско слично је ...“ и он наставља одатле. Смисао ове данашње моћне приче односи се на опраштање. У животу чеда Божјег нема ништа тако моћно као опраштање. Овогодишњи Велики и Васкршњи пост је био прилично јединствен и на неки начин прекинут нашом усредсређеношћу на ковид и промене које је у то време морала да изврши свака наша породица. Али пре него што се све то десило учинили смо оно што и обично радимо радимо као православци на почетку поста. Сабрали смо се у недељу увече на опроштајној вечерњој служби. Ако никада нисте доживели опроштајну вечерњу, нисам сигуран шта могу да вам кажем да бих вам помогао да разумете и схватите значај овај догађаја. То је један од најважнијих дана у животу православне хришћанске заједнице. Помаже нам да утврдимо љубав једни према другима и нашу крајњу потребу за милосрђем једих од других и од Бога. То је признање сопствених недостатака пред Богом и пред свим људима. То је тешко, а ипак је потребно и ослобађајуће и заиста посебно.

Постоје добри разлози зашто неки не могу да учествују у вечерњој служби одређене године, али трагедија је када нисмо сви заједно на опроштајној вечерњој. Зашто је то начин на који сваке године крећемо у великопосну борбу? Јер Црква учи своју децу да је опроштај кључ врата уласка у Царство Божје. Без опроштења, све је изгубљено. Без опроштења не можемо чак ни започети покајање и темељ на којем градимо није чврсто тло. Све ће се распасти. Стога је заиста веома тужно кад људи одлуче да не учествују тој чудесној служби.
О опраштању се много говори, али како опроштај заправо изгледа? О. Тома Хопко из свог благословљеног сећања је једном написао „Прва заповест је да волиш Бога свим својим срцем својом, свом душом и свим умом својим, а друга је да волиш ближњега свог као самог себе. Једини начин на који можете доказати да волите Бога је љубљење ближњег, а једини начин на који можете љубити свог ближњег на овом свету је бескрајно праштање". Колико опраштањс? Бескрајно опраштања.
Сигуран начин да се опходите са свима јесте да брзо тражите опроштај када сте се огрешили о друге. Још је боље замолити опроштај кад се нисте баш огрешили о друге, али они верују да јесте. То је сјајан облик смирења када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу.
Свети Јован Кронштатски пише: „Осим тога што волимо друге, морамо се подносити и опраштати и„ опростити људима сагрешења њихова и опростиће и вама Отац ваш небески “(Мт 6, 14). На тај начин, свом својом душом укажимо част и љубав  сваком човеку који је слика Божја, не обазирући се на његове грехе, јер је једини Бог свет и без греха; и погледајте како нас Он воли, колико нас је створио и још увек ствара за нас, кажњавајући нас милосрдно и опраштајући нам дарежљиво и милостиво. Поштуј човека, упркос његовим гресима, јер он увек може да се исправи“.
​
У браку је то често случај између мужа и жене. Без обзира ко је у праву или ко је погрешио, прво је потребно тражити опроштај и заправо опростити како би исцељење могло почети. Уместо истеривања правде или наших личних права, муж и жена треба да се надмећу у милости и опраштању. Ми такође живимо живот Цркве као породица и ова пракса помаже да целокупна црква буде здрава и стабилна. Можда сте приметили да се свештеник два пута током божанске литургије окрене и благо поклони. Сваки пут тад он моли Господа да опрости људима и моли верујући народ да му опрости све његове грехе, како би могао да приступи Христу за светим столом, чистом савешћу испунивши захтеве јеванђеља да се први измири са свим људима.

Као што сам малопре напоменуо, одличан је облик смерности када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу. Оно што ми заправо кажемо је: "Жао ми је због свега што сам учинио, свесно или несвесно, што би те повредило или чиме бих се огрешио о тебе. Молим те да ми опростиш“ Супротно томе, крајњи је понос и заблуда када неко дође к вама да тражи опроштај а ви постављате услове за могућност опроштаја или одбијете опроштај. Да ли можете да замислите грех који сте починили пред Богом? Да ли је Божја љубав условљена? Сигурно не. Он своју милост излива на своју творевину и на човечанство, као врхунац своје творевине. Зато морамо научити да радимо две ствари, да прилазимо другима и тражимо им опроштење, а такође и друге великодушно прихватамо својим опраштањем. Ако не научимо ове две ствари, још смо далеко од Царства Небеског. Али ако их научимо, Бог ће бити близу у нашем срцу у којем ће сачинити Свој дом.
Послушајмо речи руског светог старца Сампсона: „Пијанац, блудник, гордељивац - он ће примити Божју милост. Али онај ко не жели опростити, извинити се, оправдавати се свесно, намерно ... та се особа затвара од вечног живота пред Богом, а још више у садашњем животу. Окренут је и не чује се".

Браћо и сестре, опростите једни другима. Пријатељи, опростите једни другима. Супружници, опростите једно другом. Децо, опростите својим родитељима, а родитељи опростите вашој дјеци. Ако изазивате свађу преко Интернета или на друштвеним мрежама, чак и тамо треба да тражите опроштај. Ако су вас људи увредили својим мислима или ставовима или начином живота, опростите и њима, јер ћете само тада бити отворени да добијете опроштај од Бога. Дакле, није ствар подсмеха учити се опраштати другима. Узмимо ово озбиљно и приступимо томе са радошћу, јер нас Господ Исус учи из своје љубави према нама и даје нам путоказ ка миру у нашим животима и брзом уласку у Његово Царство! Слава Богу у векове векова! АМИН.

О. Џејмс Гуиргуис
​
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Госпојински пост је припрема за празник Успења Мајке Божје. Богородица била беспрекорна, чиста и водила је врло скроман начин живота.  Предање нам чак говори да је постила целог живота. Дакле, смисао овог поста је учествовање у чистом и беспрекорном  уздржању Мајке Божје у припреми за Празник њеног Успења.
 
Према Типику, овај се пост сматра строгим. Од понедељка до петка дозвољена је само ксерофагија (буквално, „сухоједење“, тј. храна припремљена без уља), а викендом се у храну може додавати уље (у нашем случају биљно уље). Риба је дозвољена само на празник Преображења Господњег. У погледу строгости, овај пост није ништа мање строг од Васкршњег, једина разлика је у томе што је Госпојински пост кратак: свега две недеље. Штавише, није у пролеће кад је све што је на располагању само отопљени снег, већ август у коме се радујемо обиљу поврћа и воћа.

За време Госпојинског поста постоје три празнична дана у част Спаситеља: у Русији их зову "Спаситељи". Ових дана се врши благослов плодова земље. „Први Спаситељ“ је празник у част Часног Христовог крста, који пада у почетак поста, 1. августа / 14 августа. На овај празник благосиља се мед. „Други Спаситељ“ је празник Преображења Господњег (6. августа / 19. августа), који укључује благосиљање грожђа (пошто Русија није земља грожђа, ово воће је замењено нашим воћем и поврћем, попут јабука). „Трећи Спаситељ“ је празник превођења Нерукотворне Иконе  из Едесе у Цариград (16. августа / 29. августа), која се слави дан после Успења Пресвете Богородице. На овај дан се благосиља хлеб нове жетве.

Службе које се одржавају у црквама на Госпојински, Петровски и Божићни пост, нажалост, не разликују се пуно једна од друге. Нажалост, ова спољна сличност доводи до духовног умањења поста, при чему многи мисле на њих само у смислу суздржавања од хране. Васкршњи пост је у том смислу пријатан изузетак. Чак и деца размишљају о томе не само као о времену када се не могу јести одређене ствари, већ у погледу нових служби које се у цркви одржавају сваке недеље.

Строго говорећи, у ствари постоје неке специфичности у погледу божанских служби, само што се оне не обављају у просечној парохији, или чак у манастирима. Ове специфичности су заједничке за сва три поста. На пример, у одређене дане се не служи божанска литургија и требало би читати молитву светог Јефрема Сирина, „Господе и Владико живота мога ...“, са пуним поклонима. Међутим, у нашим мислима је ова молитва чврсто повезана са Васкршњим постом, па нам се чини некако необично изводити је током других постова.

Да се спољна сличност божанских служби ових постова не буде умањена, свештеник мора открити јединственост сваког поста током своје проповеди. Током Петровског поста  може да говори о апостолском проповедању; током Божићног поста он може створити атмосферу ишчекивања за долазак Христов у свет, какав је владао у старозаветним временима. А за време Госпојинског поста може позивати на чистоту, беспрекорну чедност и уздржање примерима Дјеве Марије.
аутор: протојереј Генадиј Фаст
​
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Митрополит Антоније ( Паканич) говори о показатељима праве оцрковљене особе 

Ако верујете да је оцрковљена особа број одређених радњи и спољашњих манифестација, онда јако грешите.
Спољне манифестације су витрина иза које се може крити празнина. Изглед често вара и не одговара садржају.

Оцрковљена  особа је особа  која је одговорила на Господњи позив: ,,Дођите к мени, уморни и натоварени, и ја ћу вам дати одмор“.
То је онај, који привучен Господњим речима, онај који се покорио Божјој љубави и додирнуо неописиву силу Господњу, и онај који је све напустио и следио Њега, онај се може назвати верником.
Они који су се одазвали Божјем позиву, прилазе Њему како би им Он опростио грехе, променио њихов и испунио их својом милошћу. Они долазе к Њему јер им је потребан. Господ само жели наше спасење.
Господ ће нас утешити, и према томе,  ће нас лишити сваког страха или опасности.

Оцрковљена особа није ни фарисеј ни пуританац, већ жива душа која чини греши, али се искрено покаје. Покајање чини особу чланом цркве. „Онима који су здрави не требају лекари; већ онима који су болесни. Нисам дошао да позивам праведнике, већ грешнике на покајање “, рекао је Спаситељ.

Члан цркве значи бити Христолик, слуга Божији , која добровољно и одлучно носи Христово бреме, односно јеванђељске заповести за које је потребна посвећеност, труд и кроз које особа стиче мир и спокој.
Свака заповест миомирише понизношћу, испуњавајући оне који их испуњавају лепотом и одговарајућим врлинама.
Испуњавање јеванђељских заповести најкраћи је пут до кроткости и смерности. И Божанска милост се спушта на оне који их стичу. То мења човека, његову душу и његов црковљена живот.
Оцрковљена особа значи онај који је пронашао Бога и зато је миран и срећан.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор