30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Сриједа 25. недеље по Духовима, Божићни пост. Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве - славни хришћански теолог који је живео у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије  Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. 
Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана.  Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет

30. новембар –  Свети Григорије Чудотворац Неокесарјски
Потомак грчких досељеника из Неокесарије, будући епископ, богослов и проповједник рођен је почетком 3. вијека у породици имућних многобожаца који нису штедјели новац за образовање свог сина. Након завршене гимназије, Григорије је ступио у школу реторичара, а затим је, затекао се у породичним стварима у Кесарији Палестинској, остао да слуша чувеног хришћанског презвитера Оригена. А шарм његове личности учинио је да младић заборави све своје претходне планове и постане његов ученик. Али како се догодило да учитељ светитеља постане анатемисани јеретик? И шта би могао да га научи?
Сам Свети Григорије писао је о свом учитељу: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар – да буде преводилац ријечи Божије људима, да Ријеч Божију разумије онако како ју је сам Бог употребио, и да је објашњава људима како је они могу да разумију." Осам година је учио код Оригена, примио од њега крштење и о свом учитељу написао тако похвалну ријеч да читаш и да се запиташ: да ли је ово писано о човјеку или о анђелу небеском?
Оригенова популарност, његов утицај и током живота и послије смрти били су огромни. У историју хришћанског писања ушао је као један од најплоднијих писаца. Блажени Јероним Стридонски је о њему писао: „Дјела (његова) не надмашују ли у збиру  дјела грчких и латинских писаца? Ко би икада могао да прочита онолико колико је он написао?"
Ученик Климента Александријског, Ориген је чак на неки начин надмашио свог учитеља. Посједујући апсолутно фантастичан радни капацитет, ова личност  је током једног живота успјела да уради онолико колико би другима било довољно за пет живота. Његов велики поштовалац Јевсевије Памфил (посвећује му VI књигу своје Историје) је написао: „„Много би се морало рећи некоме ко би се обавезао да опише живот овог човјека у слободно вријеме“.  Син хришћанског мученика и сам пострадао због исповиједања Христа, Ориген је у животу био сличан класичном лику светитеља: без украса и задовољстава, само један огртач, без обуће, најнужнија храна, без меса, без вина, спавање на голом поду ... Све је то учинило Оригена посебно популарним међу монасима. Дуго се сматрао једним од отаца Цркве. Међу његовим ученицима били су свети Василије Велики и Григорије Богослов. Али послије триста година не само да је назван јеретиком, већ је и анатемисан.
Светац или јеретик?
Шта је онда у Оригеновом учењу, које је, према неким свједочанствима, износило 2.000 дјела (од којих је до нас дошло 16), осудила Црква у 6. вијеку? У жару полемике са монархијском јереси која спаја Лица Свете Тројице у једно, Ориген (иако му је њихово јединство било очигледно) наглашава разлику између ових Лица, такорећи Њихову „субординацију“, гдје је Бог Отац био, такорећи, „виши“ од Бога Сина, а Он је, пак, „виши“ од Бога Духа Светога (јерес субординационизма).
Ориген износи своје учење (оригенизам), које је под јаким утицајем Платоновог философског система, о стварању као вјечитом и непрестаном Божијем акту. Надаље, у њему је учио о чудноватим и Цркви непознатим космологијама, о пре-егзистенцији људских душа (Бог је, по том јеретичком учењу, створио овај свијет да би у њему постојале душе, за казну повезане са тијелом, које нису починиле довољно тежак гријех да би биле сврстане са демонима, нити довољно лак да би постале Анђели). Оригеново учење о међусобној једнакости Анђела по савршенству осудио је V Васељенски сабор као заблуду. Исти Сабор је осудио и другу Оригенову заблуду, по којој ће наступити вријеме када ће се и сам Сатана са анђелима својим повратити Богу и добру, и коначно се измирити са Богом.
Оригеново учење осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове...".
Ученик који је надмашио учитеља
Када су два монаха дошла код преподобног Симеона Јуродивог, који је живио у 6. вијеку, и питали шта је Ориген крив, светитељ је разрешио њихове недоумице ријечима: „Ориген... зашао је у море, није могао да изађе из њега и удавио се у дубини“. Али, на нашу срећу, већина његових ученика је ипак испливала. А међу њима је и епископ Неокесаријски Григорије. Његова проповијед, по свједочењу светог Григорија Ниског, била је жива и плодна. Поучавао је лијечећи болесне, помажући онима у невољи, рјешавајући свађе и жалбе. Заповиједао је злим дусима, заповиједао горама и водама, лијечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио вијенац славе од Господа свога у царству небеском. Већ у IV вијеку почело је поштовање Светог Григорија Неокесаријског. А од 5. вијека почели су да га зову Чудотворац. Свети Василије Велики каже да је мјесто Григорија Чудотворца је међу апостолима и пророцима, јер је „„ ”ходио у једном Духу са њима, цијелог живота ишао је стопама светих, у све дане своје у животу јеванђелском свестрано напредовао... као нека велика блистава светлост осветлила је Цркву Божију".

​Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола.
То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек.
Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесарију и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут.
​Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати учитељ и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ...
​Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да је он  истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља.
​Матеј је написао своје јеванђеље у Палестини (Мт 27,53; 28,15). Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.
У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био јеврејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Зато је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио.
​Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона.
Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана. Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена. Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки И​звор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​

Јеванђеоске слике
Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање"  (Мт 9, 10-13).
Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу?
Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Мт 14,  24-31). Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 
​
Препоручујемо да прочитате: ЗАГОНЕТКЕ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ: ДА ЛИ ЈЕ ОНО СИГУРНО ПРВО НАПИСАНО?
​​

​28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака.  Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег).
Едески мученици
За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени.  Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. ​
Како су свеци казнили брачног преваранта
А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет

О историји поста и његовом значењу
Успостављање божићњег поста, као и других вишедневних постова, датира још из античког доба хришћанства. Већ од 4. вијека св. Рождествени пост у својим списима помињу Амвросије Медиолански, Филастрије, Свети Августин. У 5. вијеку Св. Лав Велики.
Првобитно је код неких хришћана Божићни пост трајао седам дана, док је код других трајао нешто дуже. На сабору 1166. године, који је био цариградског патријарха Луке и византијског цара Мануила, требало је да сви хришћани посте четрдесет дана пред велики празник Рођења Христовог.
Као што је писао антиохијски патријарх Валсамон, „Сам Његова Светост Патријарх је рекао да иако дани ових постова (Успеније и Рођење Господњег. - Ред. ) нису одређени правилом, ми смо ипак принуђени да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо постити ... од 15. дана новембра”.
Божићни пост  је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15. новембра (28. по новом) и траје до 25. децембра (7. јануара), траје четрдесет дана и зато се у Црквеном уставу (Типику), попут Великог поста, назива Четрдесетодневним. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према св. Лав Велики, Крсни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што нас је Господ благословио плодовима земље“, пише светитељ, „тако и ми током овог поста треба да будемо великодушни према сиромашнима“.
По Симеону Солунском, „пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, после четрдесет дана и четрдесет ноћи поста, добио заповијести Божије на каменим плочама. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, исписану не на камењу, него оваплоћену и рођену, и причешћујемо се Његовом Божанском плоти“.
Божићњи пост је установљен да бисмо се до дана Рођења Христовог очистили покајањем, молитвом и постом, да би чистим срцем, душом и тијелом са поштовањем дочекали Сина Божијег који се јавио у свијету. и тако да Му поред уобичајених дарова и жртава принесемо своје чисто срце.и жељу да слиједимо Његово учење.
Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
​
Ко је све постио?
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Пост – односно потпуно или дјелимично уздржавање од употребе одређене хране. опште је познато, од давнина, постоји у свим религијама без изузетка. Зашто је он потребан? 

Давно су људи примијетили да обилна храна и гастрономска задовољства ометају не само менталну, већ и духовну концентрацију, опуштају, чине човјека имуним на суптилне ствари. Месо почиње да доминира над духом, потискује га, животињска природа преовладава у људима. А онда је, да би се разбудио дух и обуздале плотске страсти, измишљен пост – свјесно ограничавање себе у храни, пићу и свакодневним задовољствима.
Један број црквених отаца говори о божанском поријеклу поста, позивајући се на чињеницу да су Адам и Ева већ у Рају примили од Бога само једну ограничавајућу заповијест – да не једу са дрвета познања добра и зла. „Пост је озакоњен у Рају, јер ријечи не једите од дрвета указују на уздржање и пост“, писао је Свети Василије Велики“ (Пост 2).
У Старом завјету пост је био веома строг, подразумијевао је потпуно одбијање хране и могао је да траје од неколико сати до неколико дана. Постови су претходили националним и вјерским празницима и незаборавним датумима повезаним са трагичним догађајима у израиљској историји- на примјер, разарањем Јерусалима од стране Вавилонаца. Пост би се могао увести и у неким посебним случајевима, ради духовне мобилизације народа послије офанзиве, или, обрнуто, ради спречавања непогода и недаћа. Дакле, пошто су чули пророка Јону како проповиједа о предстојећем уништењу Ниниве, њени становници „... повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега“ (Јона 3,5). Најзад, Библија описује појединачне постове – најпознатији је пост пророка Мојсија, који је држао четрдесет дана прије него што је добио од Бога Десет заповијести.
У свим овим причама, гастрономска ограничења нису била сама себи циљ, већ средство за духовно чишћење и преображење оних који посте. Сам Господ каже да тјелесни пост треба да нађе свој израз у духовном и моралном усавршавању човјека, кроз уста пророка Исаије: „ А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“ (Ис 58, 6-8).
Из Старог завјета, пост је прешао у новозавјетну епоху, гдје је његова духовна страна постала још значајнија. Већ на почетку своје земаљске службе, Господ Исус Христос је у „Бесједи на гори“ упозорио своје слушаоце на формално, спољашње уздржавање, које је у то вријеме већ било прилично уобичајено међу фарисејима, који су се одликовали разметљивом побожношћу. „А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 16-18). Господ наглашава да су физичко лишавање и ограничења поста бесмислени без духовног напора, молитве и покајања.
Однос према посту као средству духовног очишћења прожима сву хришћанску аскезу, која сматра да је пост неопходна духовна вјежба за хришћанина. Није случајно да се у православљу број посних дана у години креће од 174 до 212, а поред вишедневних постова постоје и једнодневни пост у сриједу и петак. Њихов циљ је да човјека учине бољим, иначе су једноставно бесмислени. О томе лијепо пише Свети Јован Златоусти: „Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?"(Свети Јован Златоусти: Бесједа о посту и милостињи).
Када се говори о дисциплини поста у савременом свијету, треба узети у обзир промијењене услове живота и гастрономске склоности људи, посебно у просперитетним земљама. Ако су у скоријој прошлости увијек давали предност јелима од меса, данас све више људи одбија да једе месо, а веганство постаје модеран тренд. У овој ситуацији, особа, најбоље од свега, заједно са свештеником који га добро познаје, мора сама одлучити која ограничења ће преузети на себе и од каквих уобичајених наслада ће одбити. То може бити било шта, од обавезне јутарње шољице кафе до гледања омиљене ТВ серије. Важно је истовремено схватити да су уздржавање у храни, одбијање од забаве и разоноде потребни не да би исцрпили и тјерали човјека у муке, већ да би му помогли да се фокусира на главно: молитву, покајање, присуствовање богослужењима, читање духовних. књижевност, добра дјела.
Пост није потребан Богу. То нам је потребно да бисмо правилно одредили приоритете. Пост помаже да се научи да се жеље потчињавају разуму и вољи, а разум и воља – ријечи Божијој. За човјека пост није ништа друго до оруђе. Ограничавањем тјелесних страсти ослобађамо енергију за духовни живот. Ослабивши тијело уздржавањем од хране, чинимо своју душу пријемчивом за општење са Творцем. Аутор: Јевгениј Мурзин, свешеник/ извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Значење поста:
Било који вишедневни пост, укључујући Божићњи, припрема нас за најдубље, пуноправно искуство предстојећег празника. Циљ поста хришћанина је да обезбиједи да сусрет са Христом у празнични дан за њега постане заиста важан догађај, припремљен и интензивном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа међусобно утичу једни на друге. Зато, ограничавајући се на физичком плану (на примјер, у храни), помажемо и души: престајемо да се расипамо и више се концентришемо на духовни живот: молитву, размишљање о Христу и испуњавање Његових заповијести.

Поред тога, ослабљујући тијело (и менталну снагу такође) са мање калоричном храном него обично, научимо да своје жеље подредимо разуму и вољи, а разум и вољу Богу.
Јеванђеље говори да се Христос, прије него што је изашао да проповиједа у Галилеји и Јудеји, које је трајало три и по године, повукао од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,1-11; Лк 4,1-13; Мк 1, 12, 13). Мојсије је исто толико постио прије него што се попео на гору Синај, гдје му је Бог дао Десет Божијих заповијести (2 Мојс 24, 18); и пророк Илија, који је четрдесет дана ходао без јела и пића до горе Хорив, гдје се састао са Богом (1 Цар 19, 5–8). Карактеристично је да је Спаситеља на крају четрдесетодневног поста покушао да искуша ђаво, очигледно вјерујући да је пост физички исцрпио Исуса и учинио га мање стабилним. Али духовно је Господ, напротив, био ојачан и побиједио сва искушења. Тако је показао да је пост најбоље оружје против искушавача (како сви свети оци говоре једним гласом) и припремио се за Своју службу у свијету. У знак сјећања на ове догађаје, и Рођење Исусово, које нас припрема за доживљај догађаја Рођења Христовог, и Велики пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају четрдесет дана и у црквеном уставу називају се Четрдесетница.

„Четрдесетодневни пост“, додаје свети Симеон Солунски, „изображава Мојсијев пост, који је послије четрдесет дана и четрдесет ноћи добио ријечи Божје на двије камене плоче. И ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и прихватамо живу Ријеч од Дјеве, написану не на камењу, већ оваплоћену и рођену, и ми учествујемо у Његовом Божанском тијелу“.

Историја постова:
По времену настанка, Божић је један од најстаријих. Његово постојање већ помињу свети Амвросије Миламски (умро 397. године) и блажени Августин, који је учио од њега (‡ 430). А римски епископ Лав I Велики (‡ 461) назвао је Божићњи пост древном институцијом и жртвом Богу за плодове сакупљене љети и јесени. У раној цркви Божићњи пост је претходио празнику Богојављења. Управо тако - у дан јављања Бога - у то вријеме хришћани су празник називали Божић. А празник који данас називамо Богојављење - Крштење Господње - придружио се „главном“ Богојављењу, био је уграђен у један празнични циклус који је трајао неколико дана заредом. Чињеница да су Божић и Крштење Господње првобитно били један празник, подсјећа нас структура службе (обе службе започињу Великим вечерњем) и посебна припрема за обје прославе. Дан уочи празника - Бадње вече - пост постаје нарочито строг: у манастирима је обичај да се на овај дан не једе ништа, док лаици покушавају једноставно да смање количину хране. На данашњи дан се у Цркви врши посебно свечано богослужњење. Ако је радни дан, тада се читају царски часовии - дужи него обично, са фрагментима из Старог завјета (паримије), читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови називају се царски, јер су му у давним временима били присутни чланови царске породице. А Вечерње (које се, супротно обичају, служи ујутру) наставља се Литургијом Светог Василија Великог - баш као у Велики четвртак Страсне седмице. У почетку Божићњи пост није трајао као сада: за неке хришћане трајао је седам дана, за друге нешто дуже. Очигледно се почело да пости четрдесет дана тек послије цариградског сабора 1166. године, када је цариградски патријарх Лука донио одлуку о трајању Божићњег поста: не постоји јасно правило по овом питању, признао је, међутим „принуђени смо... да слиједимо неписану црквену традицију и морамо да постимо ... од 15. новембра (28. новембра, нови календар. - прим.прев.) ".

Карактеристике поста:
У све дане Божићњег поста, црквени Типик прописује уздржавање од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до Светог Николе - 19. децембра) можемо јести топлу храну без уља; у уторак, четвртак, суботу и недељу - риба и немасна храна са биљним уљем; Најстрожи пост је традиционално у сриједу и петак (суво јело: поврће, воће, хљеб). Међутим, ако празник Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице) 4. децембра падне у сриједу или петак (ове године је  сриједа), онда је риба дозвољена. Послије празника Светог Николе и дане предпразништва Божића (од 2. до 6. јануара), риба је дозвољена само у суботу и недјељу, а пост осталим данима постаје строжи. У дане предпразништва пост је најстрожи: риба се уопште не једе, храна са уљем,  само у суботу и недјељу. А на Бадњак (од 5. јануара увече до 6. јануара увече) постоји традиција да се ништа не једе све док се не појави прва звијезда, након чега је обичај да се на столу послужујусочна зрна пшенице кувана у меду или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем. Али мора се имати на уму да су сва ова правила строга монашка правила. Лаици (не монаси), по правилу, посте блаже, савјетујући се са својим исповједником о храни и у зависности од њихових животних околности. Традиционално лаици не практикују сухоједение (или се то примјењује само у дане строгог поста од 2. до 6. јануара), риба се из хране искључује само у сриједу и петак (и од 2. до 6. јануара).
​3 чињенице у вези са Божићњим постом:

1.
Филип је, као и већина апостола, био из Галилеје, сјеверне провинције Палестине. Управо је он, према Јовановом јеванђељу, довео апостола Натанаила Христу (Јн 1, 46); учествовао је у подјели хљебова за пет хиљада људи, који су се умножили по ријечи Господњој (Јн 6, 5-13). Довео му је Јелине који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере рекао је "Господе! покажи нам оца и биће нам доста" и добио је од Господа Исуса значајан одговор: "толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?" (Јн 14, 8-9). Послије Вазнесења Господњег апостол Филип проповиједао је у Галилеји, а затим у Грчкој међу локалним Јеврејима. Јеврејски првосвештеник је чуо за ово и дошао у Грчку да сузбије Филипове активности, али он је јавно осудио првосвештеника да је подмићивао стражаре који су чували Господњи гроб и заповиједио им да лажу, као да су Христово тијело украли и сакрили Његови ученици. Апостол је путовао и у друге земље, свуда проповиједајући Јеванђеље и много страдајући: Филип и његова сестра Маријамна, с којом је путовао, каменовани су, затварани и протјеривани из села. Апостол Филип је преминуо у граду Јерапољу Фригијском, гдје је прије тога убио огромну змију, којој су мјештани саградили храм као божанству. На крсту је разапет заједно са апостолом Вартоломејем, који је за разлику од Филипа преживио и проповиједајући Христа стигао до Јерменије.
​
​2.
Почев од 4. децембра - празника Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице), на једном од дијелова вечерње службе, јутрења, хор почиње да пјева божићну катавасију - кратка стиховословља који се пјевају на крају сваке од осам пјесама литургијског канона. «Христос раждается — славите; Христос с небес — срящите; Христос на земли — возноситеся! Пойте Господеви, вся земля, и воспойте людие, яко прославися» ("Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави")-Ирмос Прве пјесме Божићног канона, глас Први. Поред тога, на празничним службама током припреме за Божић - на примјер, 19. децембра, на дан сјећања на Светог Николу Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне божићне стихире.

3.
Посљедње двије недеље које претходе Божићу називају се Недјељама Светих Праотаца и Светих Отаца. Свети преци су старозавјетни праведници: Ноје, Аврам, Исак, Јаков и други, који су живјели свој живот у послушности и поуздању у Бога и на тај начин дали свој људски допринос у припреми Христовог доласка. И под светим оцима, Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове рођаке по тијелу, од Давида до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. Ове недјеље на литургији се чита родослов Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: Аврам је родио Исака; Исак је родио Јакова; Јаков је родио Јуду и његову браћу ... - и тако даље.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основи извора

Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа , Православна Црква празнује данас у недјељу 27. новембра 2022. године.
Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето Писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља.
На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом Завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1,46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8).
Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском.У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. год. у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. 

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.  
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. 
​Аутор:Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)  /Са руског Ива Бендеља / 27 новембра 2017 године /извор

Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају данас, у суботу, 26. новембра 2022. године. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је  Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“.
Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере.
Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград.
Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти.
-препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА

​Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. 

Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона.
Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“.
Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24:

​μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε
Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete
„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“
Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“
Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам.
„Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. "
Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове.
На левој страни:

Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]….
Ὁ ΜΕΓΑC…
Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу.
На десној страни:

…ΜΙΧАΛ
…ΤΑΞΙΑΡΧΗC
Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова.
Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако:
Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC
„ Кнез Михаил  Врховни војсковођа“
Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте:
Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου·
„А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“.
На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): 

Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“..

​​Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђел Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин:

Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак.
У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово:
„ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“.
Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише:
„Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“
„ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“.
Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише:
„ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“.

​​Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина:
         Михаил је са леве стране:                                                                         А Гаврил са десне:         

​Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан.
Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“.
Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“.

Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. 

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

У сриједу, 15. новембра 2022. године одржана је сједница Катихетског одбора Епархија СПЦ у БиХ. Сједница је одржана у хотелу “Балкана“, на Балкани код Мркоњић града. Сједницу је отворио и њом пресједавао предсједник Катихетског одбора Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански.  Сједници су присуствовали сви чланови Катихетског одбора.

На данашњи дан пре тринаест година, уснуо је у Господу Патријах српски Павле. Патријарх Павле је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанцима код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. Нижу гимназију је завршио у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујану. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. После искушеништва замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године. Последипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. За Епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије га је хиротонисао септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон Епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године. У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор извео је велики број покољењâ нових посленика на њиви Господњој. Као архијереј на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је 1. децембра 1990. године за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. У недељу 2. децембра 1990. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је у трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских, а 22. маја 1994. године у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији. У време патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994. године, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001. године, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године. Патријарх Павле се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен. Патријарх Павле је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са Патријархом цариградским Вартоломејем I, Патријархом московским и све Русије Алексијем II, Архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, Патријархом александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава. Надахнут речима Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд. На Сретење Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом коју су служили Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању. Посебно се трудио за исцељење раскола у тадашњој БЈР Македонији. У сусретима са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ. Био је председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику. У Гласнику, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.
Патријарх Павле је био две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, уз учешће поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке Цркве, Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског савета цркава и Конференције европских цркава, као и Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, сахрањен је 19. новембра 2009. године у манастиру Раковици надомак Београда. Извор: СПЦ

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило освештао је јуче, 13. новембра 2022. године, када наша Света црква прославља Свете апостоле Стахијa, Амплијa, Урванa, Наркисa, Апелијa и Аристовулa, први православни храм у Еквадору. Владици су саслуживали часни оци архимандрит Рафаил, протојереј-ставрофор Данило из Патријаршије румунске, јеромонах Симеон из Патријаршије српске из Меделина, Колумбије и новорукоположени јереј Василије. У току Свете литургије Епископ Кирило је рукоположио ђакона Василија у чин свештеника – АКСИОС!  Владика је миропомазао и седам нових чланова Цркве, које је крстио отац Рафаил. Након што је припремљена Света трпеза, у њу су положене мошти петорице Светих мученика: Светог мученика Трифона, Светог мученика Станка, Светог мученика Кандида, Свете мученице Урсуле и Свете мученице Варваре. Такође, Владика Кирило је осветио и потписао пет антиминса. Светој литургији присуствовали су амбасадор Румуније, часни конзул Румуније и часни конзул Србије.​Након Свете службе Божије Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило се захвалио свима који су учествовали у изградњи овог храма и парохије. Треба напоменути да је дом у којем се налази параклис, купљен благодарећи љубави нашег блаженопочившг Митрополита и оца Амфилохија. Овом приликом уручено је неколико грамата и захвалница са печатом и потписом Епископа Кирила и Епархије, као и са потписом архимандрита Рафаила. Након овога, отац Данило је у име Румунске патријаршије поклонио икону Христа Бога нашег Епископу Кирилу и архимандриту Рафаилу, као и неколико књига о парохијама Румунске патријаршије у две Америке. Затим су сви позвани на трпезу љубави – агапе.
Ово је веома велики догађај за Гвајакил и за цео Еквадор, пошто је први пут у овој земљи освештан канонски православни храм, тако да је ово био посебан благослов за све оне који су имали ту прилику учествују у оваковом једном сабрању.
Слава Богу за све! Извор:МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА

Имена светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана позната су многим православним хришћанима. Али шта ако је било неколико парова таквих светаца, којем од њих да се молимо? Хајде да то разјаснимо!
Ако отворимо црквени календар, видимо да 14. јула прослављамо свете мученике и бесребренике Козму и Дамјана, који су пострадали у Риму, а као година њихове смрти наведена је  284.  Но, веома интересантно је питање светитеља бесребреника са истим именима, које славимо у друге датуме. Тако, 30. октобра Црква слави свете бесребренике Козму и Дамјана Арабијске (287), а 14. новембра – свете бесребренике Козму и Дамјана (Врачеви) из Азије (III вијек). Чини се необичним да су три пара светитеља истоимени бесребреници и да су сви преминули отприлике у исто вријеме. Поред тога, ако отворимо житије, видјећемо да су сви били ангажовани на лијечењу болесника, а у верзијама римске и азијске браће, мајка се звала Тедота.
Прва мисао, која нам у овом случају падне на памет, само су различите редакције биографије једних и истих бесребреника. Једноставно, због њихове популарности у народу, настале су мало другачије верзије хагиографских описа. Али, у ствари, ако се ослонимо на црквени календар, можемо јасно да видимо подјелу на три различита пара светаца са истим именом. Постоји и треће мишљење по којем је најпоузданије постојање једне варијанте, а остало су легендарна причања. Нека ове информације никога не збуне, јер је хиљаду седамсто година прошло од тренутка њихове смрти, а житија подвижника побожности нису Свето писмо, у њих се заиста могу увући бројне грешке, митови и мијешања. Понекад се легендизација догоди намјерно, јер је хагиографска књижевност један од жанрова, који свој облик дугује одређеним циљевима и задацима, попут привлачења пажње незнабожаца, којима су приче о чудима средство за обраћање пажње на хришћанство. Ово је таква мисионарска техника која сада не функционише, али је имала своју моћ у прошлости.
Вратимо се самим бесребреницима. Одмах примјећујемо да историјски докази о постојању светаца уопште нису сачувани, али то не значи да су њихове личности комплетна фикција. Ни у ком случају не може се занемарити прилично древно црквено празновање, које није могло настати ни од чега.  Предање о светој браћи Козми и Дамјану било је изузетно тешко формирати, и све указује на то да се у почетку радило о једном пару светаца, чије је поштовање постепено подијељено у три предања. Ово мишљење дијелили су и истраживачи XVII вијека (на примјер, њемачки теолог Хајнрих Вангнерек). Када је почетком ХХ  вијека откривено неколико нових рукописа житија Козме и Дамјана, верзија о једном пару светаца добила је нову потврду у своју корист.
Дакле, по правилу, различити истраживачи закључују да је оригинал био или азијска или арапска верзија. Прву поткрепљује највећи број сачуваних рукописа и старост поријекла. Такође, ово предање, по свом садржају је најближе византијском и блискоисточном хагиографском моделу. Изузетно је тешко утврдити вријеме појаве арапске верзије, али она задржава знаке мученичких дјела као изворе, који су чинили основу биографије светаца. Подсјетимо се да су, према азијској верзији, браћа Козма и Дамјан умрли природном смрћу, а у арапској верзији прихватили су мучеништво током Великог прогона цара Диоклецијана. Римско предање појавило се нешто касније, између 4. и 6. вијека.
Као што је речено, додатни доказ о постојању бесребреника Козме и Дамјана, раширено је поштовање већ у VI вијеку. Дакле, њихова имена су већ тада била позната у Египту, Месопотамији, Грчкој, Италији и Галији. Поред тога, још у првој половини V вијека, Св. Теодорит Кирски у својим писмима открива неке мјеста поклоњења светаца, а и да се у самом Киру налазила базилика у част бесребреника, коју су његови противници покушали да запале. Још један храм Козме и Дамјана подигнут је у граду Едеси 457. године. Даље, у V-VI вијеку, пракса изградње цркава у част бесребреника постаје прилично раширена. Не може, а да се не каже да Константинопољ постепено постаје средиште поштовања светих бесребреника, гдје је по базилици посвећеној њима дато име околном урбаном подручју - Космидион.
Традиција слављења три различита пара коначно је формирана тек у IX  вијеку. О њој говори свети патријарх Методије, као и Минологија Василија II  - најстарија хагиографска збирка. Према различитим данима поштовања, храмови њима посвећени, такође су били подијељени. Ако се окренемо сиријском, коптском, александријском и јерусалимском календару, тада ћемо, поред именованих датума, наћи још много опција. У савременој грчкој цркви, попут наше, постоје три дана поштовања за Козму и Дамјана, али 14. јул се и даље сматра главним. Такође, вриједно је напоменути да се у Грузији, у селу Амашукети (општина Харагаули), налази храм у част светих бесребреника из 4. вијека.
Узимајући у обзир горе наведено, сасвим је природно да се поставља питање: зашто су сва три предања и даље поштована у нашим календарима? Чињеница је да су, у вријеме када је Русија прихватила хришћанство, ове верзије житија већ биле обликоване. „Млади“ хришћани, у лицу наших далеких предака, били су изузетно ограничени у могућности коришћења грчкојезичних изворе, па су зато једноставно усвојили и поправили оно што је већ постојало. Мислим да ни за кога није тајна да ни у X, ни у XI, ни у XII, ни у наредним вијековима у Русији још нису постојале њене теолошке или историјске истраживачке школе, а анализа биографске традиције је далеко од проблема од највеће важности.  Нема ничег погрешног у чињеници да ће Црква прослављати свете Козму и Дамјана трипут годишње, иако у различитим верзијама њихових биографских података.
Чини ми се да је најважније гледати не на оно што раздваја, већ на оно што спаја. Сва три предања нам говоре: бесребреници су били љекари (врачеви) и нису узимали никакву накнаду за свој рад. Само помислимо колико је ово важно и какав је то примјер за савременог човјека, буквално усмјереног ка стварању профита. Иако нам се њихов идеал чини недостижним, али на примјеру њиховог живота поуздано сазнајемо да није важан новац, већ човјек. Протојереј Владимир Долгих /извор: Правлајф.орг /Превод вјеронаука.нет -
-прочитај и ово: СВ. БЕСРЕБРЕНИЦИ И ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН АЗИЈСКИ (III ВИЈЕК)

Највећи број пронађених нумизматичких налаза везује се за 17. вијек, укључујући новац пољских и угарских краљева и турске акче. Куриозитет представља новац цара Ивана Грозног из средине 16. вијека, који даје потврду из писаних извора о путовањима папраћких игумана у Русију
Археолошким истраживањима у манастиру Папраћа код Шековића, који је посвећен Благовијести Пресвете Богородице, пронађени су остаци старе цркве за коју се претпоставља да потиче из периода владавине Немањића из 13. или почетком 14. вијека. Игуман манастира Папраћа Нектарије рекао је Срни да се стара црква која је пронађена испод пода постојећег манастира може довести у везу за период када је владао краљ Драгутин или још раније од 14. вијека. Он је додао да ће то показати археолошка истраживања која су у току на црквеном простору манастира Папраћа. 
"У зависности од даљих археолошких истраживања, да ли ће бити пронаћен прстен, новчић или неки други предмет, могао би се одредити тачан период изградње пронађене старе цркве, што би било веома добро са становишта и археологије и историје и ондашњег духовног живота, са великим одјеком на садашњи образовни и духовни период", рекао је игуман Нектарије. Истичући да је стара црква, која је пронађена у "лађи" постојећег манастира, најстарија светиња на овом подручју, игуман Нектарије је рекао да су пронађена и гробна мјеста, уствари гробови људи који су сахрањивани код цркве, што значи да је неко у то давно вријеме прво направио цркву око које се окупљао народ и код које је, наравно, касније настајало гробље. Он је истакао да су у малој припрати пронађени гробови испод темеља постојеће цркве, за коју се вјерује да је грађена у 16. вијеку.
"Да ли је то везано за период обнове Пећке патријаршије 1550. године не знамо, али знамо да с почетком 15. вијека има указ Отоманске царевине, тачније султана, да се не смију зидати нове цркве", рекао је игуман Нектарије и додао да је први писани докуменат о манастиру Папраћа из средине 16. вијека. Говорећи о просвјетној улози цркве, игуман Нектарије је, позивајући се на владику Танасија, нагласио да "не може да просвјећује онај који није просвјетитељ", јер је светост главна ријеч образовања, а црква је носилац духовног образовања. "Свети Сава је био први српски просвјетитељ и могао је да просвјећује људе, што је и радио", рекао је игуман Нектарије и нагласио да су центри писмености и образовања управо били манастири, док је манастир Папраћа од свог оснивања био окосница окупљања и образовања на овом подручју. 
Подсјећајући да археолошке радове, за које је благослов дао његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије, финансира Еперхија зворничко-тузланска, игуман Нектарије је рекао да се истраживања свега онога што је вјековима стварано од духовног до материјалног и нематеријалног богатства која су нам преци оставили не могу занемарити, јер то нема цијену. "Велика нам је помоћ Завода за заштиту споменика Републике Српске који је дозволио ово истраживање", рекао је игуман Нектарије. Руководилац истраживања и археолог Александар Јашаревић рекао је Срни да су археолошка истраживања показали још већи значај манастирског комплекса, него што се то раније и претпостављало. "Испод пода великог трихоконоса из средине 16. вијека откривени су остаци старије једнобродне цркве с краја 13. вијека, уз коју је 14. вијеку призидана припрата са гробницом на свод", рекао је Јашаревић. Он је нагласио да је у средини наоса откривена још једна већа гробница на свод, ктиторски маузолеј, док су остаци старије цркве били украшени квалитетним фрескописом српско-византијског стила.

​
"Сама гробница била је опљачкана у 19. вијеку, али откривени су остаци најмање три покојника са траговима златовеза на костима, што све ово иде у прилог да су ту сахрањивани најистакнутији чланови друштва и ктитори", рекао је Јашаревић. Према његовим ријечима, старија црква страдала је у другој половини 14. вијека, да би након тога почетком 15. вијека била формирана велика некропола под стећцима која је трајала све до почетка 16. вијека. Подсјећајући да је до сада истражено око 80 гробова, Јашаревић је рекао да су неки од гробова садржавали прилоге у виду новчића или пак дијелове ношње попут остатака тканине, дугмића или дијелова појасних копчи. Он је рекао да је средином 16. вијека на овом локалитету подигнута монументална црква, данашњи храм, са конацима и обзиђем. "Тренутно радимо на истраживању грађевине означене бројем 'Један', која представља остатке конака формираног са јужне и источне стране цркве. Сама зграда имала је неколико фаза изградње, једна је сигурно средњовјековна, док се идућа фаза датује у другу половину 16. и почетак 17. вијека", рекао је Јашаревић.

ПРОНАЂЕН НОВАЦ ЦАРА ИВАНА ГРОЗНОГ
Он је истакао да су нови конаци имали тријем са стубовима, остатке дренажног канала и огњиште и додао да је откривена велика количина археолошког материјала, укључујући алатке од кости и рога, керамичко посуђе, посуде од стакла, дијелове стаклених прозора, алатке од метала, накит и новац. Јашаревић је истакао да се највећи број нумизматичких налаза везује за 17. вијек, укључујући новац пољских и угарских краљева, турске акче, док куриозитет представља новац цара Ивана Грозног из средине 16. вијека, који даје потврду из писаних извора о путовањима папраћких игумана у Русију. "Осим што су били вјерски центри, манастири су били и економска средишта која су производила и трговала робом од најразличитијег материјала и поријекла. Фрагменти керамике из Изника, најлуксузније керамике 16. вијека, доказ су повезаности са великим центрима Османског царства, исто важи и за налазе од стакла чије су радионице смјештене у Приморију и Венецији", рекао је Јашаревић. Он је нагласио да су манастири у своје златно вријеме били значајан преписивачки центри који су у најтежа времена сабирали и чували културу и традицију.Истичући да је до сада истражена површина од 250 метара квадратних око конака и да није у потпуности истражен објекат, Јашаревић је најавио наставак археолошких ископавања за идућу годину. Манастир Благовијести Пресвете Богородице у Папраћи један је од најмонументалнијих цркавених објеката који изгледом, положајем и трајањем доминира у окружењу. Извор: Срна /Пише: Милорад ГУТАЉ

Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спјев "Горски вијенац", рођен је на данашњи дан 1813. године.Његош је рођен у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића /најмлађег брата владике Петра Првог/ и Иване Петровић, рођене Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде. Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом - Петар и презименом - Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде. Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором.
Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање гувернадурства у Црној Гори. Његош је био и вјерски и свјетовни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великог родољуба, који је свом душом био предан народу. "Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима", писао је Његош.
Његошева владавина је, такође, обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је тражио лијека у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У својим посљедњим часовима рекао је: "Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве".
Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен. Капелу на Ловћену срушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замијењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева посљедња воља. Његош се сматра највећим српским пјесником. Његово најутицајније дјело је "Горски вијенац", објављен 1847. године, те "Луча микрокозма" и "Лажни цар Шћепан Мали". Његош је, у вријеме непрекидних бојева са Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: "Кула Ђуришића" и "Чардак Алексића". Године 1854. објављена је "Свободијада", епски спјев у 10 пјевања, у којем се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци "Огледало српско". Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из "Луче микрокозма". 

У четвртак, 10. новембра 2022. године, ученици и професори ЈУ "Техничка школа" Требиње обиљежили су Свјетски дан науке. Кроз међупредметну и унутарпредмету корелацију и сарадничким односом у раду, професори су ученицима приближили спознају важности науке и научних открића у свакодневном животу. У току часова предмета Технологија обраде,  ученици четвртог разреда, Андрија Петковић и Милица Јањић,  су у програму  одрадили крст, затим преснимили на машину која је урадила исјечени и усјечени крст. Часу су присуствовали и  ученици из ЈУ ОШ "Свети Василије Острошки и Тврдошки" и ЈУ ОШ "Јован Јовановић Змај" који су, захваљујући нашим ученицима и професорима, упознати са радом ЦНЦ машина и на тај начин   стекли нова знања из области машинске индустрије. У току часова вјеронауке, математике и српског језика професори су ученицима  представили лик и дјело знаменитих српских научника: Михаила Пупина, Николе Тесле и Милутина Миланковића. Кроз разговор, филмове и документарне емисије о њима ученици су спознали и повезаност науке, технологије и религије. Кроз филмове је јасно наглашено њихово духовно искуство из кога израста етичка и научна снага, љубав према свом народу, као и велика улога и вјера њихових мајки које су благотворно утицале да њихови синови постану највећи научници свијета. Да наука може бити креативна и забавна увјерили су се сви који су учествовали у данашњим радионицама. Вјероучитељица Жанела Пажин
-погледај видео запис

У Саборном храму првог српског архиепископа и просвjетитеља Светог Саве у Фочи, који се још гради,  9. новембра 2022. године, испод централне куполе храма инсталиран је уникатни полијелеј. Инсталирањем овог полијелеја настављено је украшавање и завршавање ентеријера храма. Постављањем овог величанственог полијелеја са хоросом унутрашњост храма Светог Саве у потпуности је обликована. Коначно, храм је квалитетно осветљен и  украшен драгоцјеним полијелејем. Израда полијелеја прије неколико мјесеци на препоруку, савјет и благослов Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Господина Хризостома поверена је фирми „Анастасиос“ из Солуна власника Димитриоса Михаилидиса. Господин Михаилидис има богато искуство на пољу израде полијелеја, који је поред храмова у Грчкој полијелеје и хоросе радио за храмове у Шпанији, Њемачкој, Аустралији, Црној Гори, Србији ( Саборни храм у Београду), Светој Гори ( у Хиландару ). По његовим ријечима полијелеј који је постављен у нашем храму јединствен је на овом простору. Његова укупна маса износи 1200 кг. Висина самог полијелеја је 2,5 м' са 135 сијалица, док је хорос ( Богородичино коло) пречника 6,3 м' са 31 сијалицом богато украшен са обе стране иконама и грбовима Српске православне Цркве. Поред полијелеја и хороса,  храм је обогаћен и украшен са 8 месинганих стубића ( оградица по средини храма) и 8 нових ливених лустера за бочне зидове храма. Постављање полијелеја и хороса трајало је два дана. Велику захвалност упућујемо радницима фирме „Оморика“ из Фоче на помоћи око монтирања скеле и помоћи при постављању полијелеја. јереј Душан Андрић/извор: митрополија дабобосанска

​У сриједу 9. новембра 2022. године, на празник Светог мученика Нестора, селектор фудбалске репрезентације Србије, Драган Стојковић Пикси, посјетио је манастир Острог и поклонио се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Селектора фудбалске репрезентације Србије, Драгана Стојковића, примио је архимандрит Сергије Рекић са братством манастира. Игуман острошки о. Сергије је овом приликом подарио икону Светог великомученика Димитрија и пригодне поклоне легенди српског и југословенског фудбала. Нека би овај долазак у велику хришћанску светињу острошку и поклоњење моштима Светог Василија Острошког Чудотворца, био на благослов селектору фудбалске репрезентације Србије Драгану Стојковићу и свим играчима и стручном тиму, на предстојећем фудбалском првенству у Катару у остварењу што бољег пласмана на Мундијалу. Извор: митрополија.цом/ Александар Вујовић

Поводом празника Светог великомученика Димитрија Солунског Мироточивог припремили смо неколико древних икона и фресака овог великог светитеља.

У уторак 8. новембра, у току часа вјеронауке, ученици 4. разреда средњих школа су у Музеју Херцеговине посјетили изложбу „Србија, земља фресака“ -детаљи живописа Богородице Љевишке. Изложбу „Србија, земља фресака“ чине копије малога формата фресака из Саборног храма Богородице Љевишке у Призрену. Копије су, израдили брачни пар Зденка и Бранислав Живковић у периоду од 1950 – 1955. године. Основни циљ и основни значај овог великог подухвата састоји се у преносу детаља ликовности кроз детаљни приказ мотива који су тешко уочљиви на монументалним представама сцена призренске светиње. На изложби је 41 копија фресака, од укупно 148. Осим истицања љепоте фресака, ученицима је приближена и светиња Љевишка, која кроз вијекове дијели судбину страдалног српског народа на Косову и Метохији. „Зеница ока мога гнездо је лепоти Твојој“. Црква Богородице Љевишке, заувијек ће имати своје гнијездо у нашим срцима.
Вјероучитељица Жанела Пажин /извор

У 81. години, након дуге и тешке болести (рак јетре-примједба аутора),  јутрос у 6.40 часова по локалном времену уснуо је у Господу архиепископ кипарски Хризостом II. Данас, у понедјељак 7. новембра 2022. године, завршио се земаљски пут поглавара Кипарске Православне Цркве Архиепископа Хризостома II. О овоме је  извијестила Прес служба Кипарске православне цркве. 
Архиепископ Хризостом је преминуо након тешке дуготрајне болести - четири године се борио са неизљечивом болешћу и био је често подвргнут операцијима. У сапштењу љекарског тима наводи се да је архиепископ православне цркве кипарских Грка преминуо "мирно након што се са болешћу суочио храбро, стрпљиво и са хришћанском издржљивошћу". Ускоро ће бити одржан хитан састанак Синода Кипарске цркве на коме ће бити одређен датум сахране упокојеног архијереја. Подсјетимо, здравствено стање поглавара кипарске цркве нагло се погоршало у октобру. Тада  су га посјетили јерусалимски патријарх Теофил и антиохијски патријарх Јован.

​Поводом упокојења Блажењејшег Хризостома, Архиепископа Нове Јустинијане и свег Кипра, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је 7. новембра 2022. године изјаву саучешћа Светом Синоду Архиепископије кипарске, у којој се наводи:
Са осећајем дубоке туге примио сам вест о о упокојењу вољеног нам брата и саслужитеља, Блажењејшег Архиепископа Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостома. У име архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве, као и у своје лично име, Светом Синоду и пуноћи Цркве Кипра изражавам саучешће поводом тешког губитка који је задесио сестринску Кипарску Православну Цркву.
Блажењејши Архиепископ остаће упамћен у Православној Цркви као достојан пастир и скроман монах, угледна и дубоко верујућа личност. Господ Исус Христос, васкрсење и живот (Јн. 11,25), нека упокоји душу новопрестављеног слуге свог Хризостома Архиепископа у насељима праведника, у којима нема болести, ни туге, ни уздаха, већ је живот бесконачан.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода, заједно са члановима: Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем и преосвећеним епископима сремским г. Василијем, бачким г. Иринејем и зворничко-тузланским г. Фотијем, разговарао је данас у Патријаршијском двору у Београду са г. Александром Вучићем, председником Републике Србије.
Састанку су присуствовали председник Републике Српске г. Милорад Додик и министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић: